Sociologija

I Šta je sociologija?
Sociologija je nauka o društvu. Ona proučava društveni život čoveka, grupe i društva. Bavljenje
sociologijom zavisi od sociološke imaginacije (termin je skovao Rajt Mils). Sociologija nam može pomoći
da posmatramo svet iz drugačijih uglova, vrednujemo uticaj socijalne politike i bolje razumemo naše
„ja“. Sociologija se deli na:

 mikrosociologiju
 makrosociologiju

II Razvoj sociološke misli

Društveni okvir za nastanak sociologije su:

 Francuska buržoaska revolucija (pod sloganom sloboda, bratstvo, jedinstvo) i

 Industrijska revolucija (koja predstavlja raskid s manufakturnim načinom proizvodnje).

Industrijska revolucija donosi velike promene u vidu migracija (iz sela u grad) i siromaštva ali i
društvenog prosperiteta. Ludisti su smatrali da su osnovni krivci za njihov loš položaj mašine. Ipak,
progresom tehnike i medicine poboljšan je standard i produžen je životni vek.

Ogist Kont (1758-1856) nije prihvatao revolucije i zalagao se za promene mirnim putem (redom ka
progresu). Uveo je pozitivizam u sociologiju. Pozitivizam podrazumeva da se nauka bavi samo
činjenicama koje su podložne posmatranju i do kojih se dolazi iz iskustva. Kont pridaje veliki značaj
idejama i definisao je zakon o tri stupnja misaonog razvoja:

 teološka (mislima upravljaju religijske ideje)

 metafizička (renesansa) i
 pozitivistička faza (otkrića Galileja, Kopernika i Njutna)

Napisao je delo Kurs pozitivne filozofije. On takođe i izumeo reč sociologija, a koristio je i termin
društvena fizika. Zalagao se za uspostavljanje religije humaniteta, čija bi srž bila sociologija.

Harijet Martino je prva žena sociolog. Prevela je Kontov Kurs pozitivne filozofije na engleski jezik. Njeno
najznačajnije delo je Društvo u Americi. Smatra se prvom feministkinjom. Zalagala se za prava žena i
ukidanje ropstva.

Emil Dirkem je najpoznatiji osnivač francuske sociologije. Najznačajnija dela su mu O podeli društvenog
rada, Pravila sociološkog metoda, Elementarni oblici religioznog života i Samoubistvo. Tri najznačanjije
teme kojima se bavio su:

 značaj sociologije kao empirijske nauke

  uspon pojedinca i stvaranje novog društvenog poretka
 izvor i karakter moralnog autoriteta u društvu (sociologija morala)

Bio je pristalica pozitivizma. Smatrao je da sociologija treba da se bavi proučavanjem društvenih

činjenica (to su načini delanja, razmišljanja ili osećanja koja se nalaze izvan pojedinca i one deluju na
pojedinca koercitivno tj. prinudno). Takođe je smatrao da se društvo razvija razvojem podele rada.
Zanimala ga je moralna solidarnost (šta održava društvenu zajednicu i čuva je od pada u stanje haosa).
Solidarnost može biti mehanička i organska. Verovao je da razvijena kolektivna svest ima regulativnu
moć u društvu. Osnivač je funkcionalizma – stanovišta da u društvu postoji moralni koncenzus za
održavanje reda i stabilosti u društvu kao i ravnoteža. Nestabilne uslove u društvu povezivao je sa
anomijom (a nomos = nepostojanje pravila) – osećanjem bezciljnosti i očaja uzrokovanog savremenim
društvenim razvojem. Razlikuje četiri vrste samoubistava: egoističko, anomično, altruističko i
fatalističko.

Karl Marks je napisao delo Kapital. U njemu proučava kapitalizam. Marks je uočio dva glavna elementa
u okviru kapitalističkih preduzeća:

 kapital i
 najamni rad.

Verovao je da se društvo deli na klase:

 kapitaliste (vladajuću klasu) i

 proletarijat (radničku klasu).

Prema Marksu kapitalizam je u osnovi klasni sistem u kome odnose među klasama karakterišu sukobi.
Klasni sukobi se najčešće ispoljavaju u vidu štrajkova. Prognozirao je pojavu pauperizma tj. osiromašenja
radnika. Verovao je da će doći do radničke revolucije, koja će srušiti kapitalistički sistem i uspostaviti
društvo bez klasa i bez velikih razlika između bogatih i siromašnih. Njegovo gledište zasnivalo se na
materijalističkom shvatanju istorije i to shvatanje podrazumeva da su društvene promene uslovljene
ekonomskim uticajima.

Maks Veber je verovao da ideje i vrednosti kao i ekonomski činioci imaju uticaj na društvene promene.
On pravi sinergiju dotadašnjih ideja. Najznačajnija dela su mu Privreda i društvo i Protestantska etika i
duh kapitalizma. Verovao je da sociologija treba da se usresredi na društveno delanje (to je razlika u
odnosu na predhodne mislioce). Proučavao je religije i smatrao je da religija utiče na kapitalizam.
Verovao je da su religiozne vrednosti veoma važne i da ih treba poštovati. Razvio je pojam
racionalizacije (razvitak nauke, savremene tehnologije i birokratije).Racionalizacija je organizacija
društvenog i ekonomskog života prema principu efikasnosti, a na osnovu tehničkog znanja.Važan
element Veberovog sociološkog shvatanja bila je ideja o idealnom tipu. Idealni tipovi su konceptualni ili
analitički modeli koji se mogu koristiti da bi se razumeo svet oko nas.

Novija sociološka gledišta su: funkcionalizam, teorija društvenih tokova i simbolički interakcionizam.
Funkcionalizam podrazumeva da je društvo složen sistem čiji različiti delovi deluju zajedno da bi
proizveli stabilnost i solidarnost. Osnivač je Emil Dirkem. Kont i Dirkem su često koristili organsku
analogiju upoređujući delovanje društva sa živim organom. Funkcionalizam naglašava važnost moralnog
koncenzusa za održavanje reda i stabilnosti u društvu. Moralni koncenzus u društvu postoji kada većina
ljudi u društvu deli iste vrednosti. Talkot Parson i Robert Merton bili su najistaknutiji predstavnici
funkcionalističkog mišljenja.

Teorija društvenih sukoba naglašava značaj struktura unutar društva. Oni odbacuju funkcionalističko
naglašavanje moralnog koncenzusa i ističu i ističu važnost podela u društvu. Prema pristalicama ove
teorije društvo se sastoji od različitih grupa koje slede sopstvene interese. Ralf Darendorf je savremeni
nemački sociolog koji je stvarao pod uticajem Marksovih i Veberovih ideja i njegovo najpoznatije delo je
Klase i klasni sukobi u industrijskom društvu. Prema njemu do konflikta obično dolazi zbog različitih
interesa pojedinaca i grupa.

Teorija društvenog delanja posvećuje pažnju delovanju i interakciji članova društva prilikom formiranja
struktura. Veber se ističe kao najraniji zagovornik ove teorije. Veber je smatrao da su strukture stvorene
kroz društvena delovanja pojedinaca.

Simbolički interakcionizam je nastao iz zaokupljenosti jezikom i značenjem. Njegov najznačajniji

zagovornik je Mid i on smatra da nam jezik omogućava da postanemo samostalna bića. Ključni element
u tome jeste simbol – nešto što stoji umesto nečeg drugog.

II Kultura i društvo
Nema društva bez kulture ni kulture bez društva.

Kultura se odnosi na način života ljudi u okviru jednog društva.

Društvo je sistem međusobnih odnosa koji povezuje pojedince.

Kultura može biti:

 masovna
 elitna (npr. umetnost, književnost, filozofija)

Kultura se takođe može podeliti i na:

 materijalnu
 duhovnu

Kulturu čine:

 Nematerijalni aspekti:
o verovanja;
o ideje i
o vrednosti
  Materijalni aspekti:
o objekti;
o simboli i
o tehnologija

Nematerijalni aspekti čine sadržaj jedne kulture. Materijalni aspekti čine ono preko čega se izražava
sadržaj jedne kulture.

Vrednosti su ideje koje određuju šta se smatra važnim, vrednim, lepim i poželjnim i služe kao vodič u
interakciji sa svetom. Norme su pravila ponašanja koja odražavaju vrednosti jedne kulture. Vrednosti i
norme se razlikuju u različitim kulturama. Neke kulture vrednuju individualizam, dok druge vrednuju
kolektivizam. Vrednosti i norme su podložne promenama.

Kulturna raznovrsnost postoji jer se prihvatljivi oblici ponašanja u mnogome razlikuju u različitim
kulturama.

Postoje:

 monokulturna društva (manja, predindustrijska društva)

 multikulturna društva (industrijska i postindustrijska društva)

Subkulture se odnose na bilo koji segment društva koji se razlikuje od ostatka društva po nekim svojim
kulturnim obrascima.

Kontrakulturne grupe su grupe koje su protiv pravila života i normi većine stanovništva. Karakteristične
su po nasilju i antisocialnom karakteru. Neonacisti su jedan od primera kontrakulturnih grupa.

Etnocentrizam je pojava kada se neko identifikuje sa svojom etničkom grupom, pritom misleći da su
pripadnici drugih etničkih grupa inferiorni. Mnogi imigranti dolaze u problem adaptacije na novu kulturu
i kod njih dolazi do krize identiteta. Kulturni šok predstavlja pojavu kada se pojedini obrasci ponašanja
neke kulture ljudima iz druge kulture (imigrantima npr.) čine stranim. Kulturni relativizam, suprotno
etnocentrizmu, podrazumeva da se jedna kultura mora izučavati uz poštovanje njenih specifičnih
značenja i vrednosti. On predpostavlja napuštanje svih duboko ukorenjenih verovanja i predrasuda i
proučavanje neke situacije prema standardima druge kulture.

Socijalizacija je proces pomoću kojeg deca ili drugi novi članovi društva stiču znanja o načinu života u
svom društvu. Agensi socijalizacije (posrednici socijalizacije) su grupe ili društveni okviri u kojima se
odigravaju značajni procesi socijalizacije.

Postoje:

 primarni agens socijalizacije (porodica) i

 sekundarni agens socijalizacije (škole, vršnjaci)

Grupe koje se baziraju na emocijama nazivamo primarne i to su: porodica, grupa vršnjaka. Grupe koje se
baziraju na razumu i interesima nazivamo sekundarne i to su institucije, posao itd.
Društvene uloge su društveno definisana očekivanja koja ličnost u datoj situaciji treba da sledi.

Identitet se odnosi na to kako ljudi razumeju sebe i šta je za njih značajno, kao i na one stvari po kojima
drugi ljudi nekoga prepoznaju. U situacijama previranja/tranzicije dolazi do poremećaja sistema
vrednost i do krize identiteta. Važni izvori identiteta su: rod, seksualna orijentacija, nacionalna ili
etnička pripadnost kao i društvena klasa. Najčešće se pominju dva oblika identiteta: samoidentitet (lični
identitet) i društveni identitet. Samoidentitet nas izdvaja kao zasebne pojedince (ime, godište,
zanimanje). Društveni identitet se odnosi na osobine koje drugi ljudi pripisuju nekom pojedincu –
ocrtava način na koji su pojednici isti kao drugi (nacionalnost, veroispovest, stranka). U kriznim
situacijama društveni identitet postaje važniji od ličnog identiteta.

Razvoj pisma imao je veliki uticaj na uobličenje ljudskog društva. Postoje predmoderna i moderna
društva. Nakon neolitske revolucije nomadi počinju da se stacioniraju, obrađuju zemlju i osnivaju
naselja.

Lovačka društva su se izdržavala lovom i sakupljanjem jestivog bilja iz divljine, nisu bili zainteresovani
za stvaranjematerijalnog bogatstva, najviše su bili zaokupljeni religioznim vrednostima i svečanim
ritualnim obredima. Bila je zastupljena podela rada između muškaraca i žena.

Stočarska društva su ona koja se oslanjaju na uzgoj stoke i sele se s jednog područja na drugo u
zavisnosti od sezone. Ratarska društva se oslanjaju na gajenje useva. Neindustrijske (tradicionalne)
civilizacije nastaju oko 6000 godina pre nove ere i zasnivaju se na razvoju gradova i vrlo izraženim
nejednakostima u bogatstvu i moći. Najstarije civilizacije nastale su na srednjem istoku i dolinama
plodnih reka. Kineska carevina nastala je oko 2000 godina pre nove ere. U Meksiku i Južnoj Americi
postojalo je nekoliko velikih civilizacija: u Meksiku – Asteci, na poluostrvu Jukatan – Maje i u Peruu –
Inke. Industrijalizacija se odnosi na pojavu mašinske proizvodnje koja se zasniva na korišćenju neživih
izvora energije. Osnovne karakteristike današnjih industrijskih društava jeste da većina stanovništva
radi u fabrikama, većina ljudi živi u gradovima, politički sistemi su jači i razvijeniji oblici vladavine nego
u tradicionalnim društvima.

Postoji podela na zemlje: prvog sveta (velike industrijske sile zapada, Japan i Australija), drugog sveta
(bivše komunističke zemlje) i trećeg sveta (zemlje u razvoju, bivše kolonije). Volerstin sve zemlje deli na:

 zemlje centra (SAD, EU, Japan, Australija, Novi Zeland);

 zemlje poluperiferije (bivše socijalističke zemlje) i
 periferijske zemlje (zemlje trećeg sveta).

Moderno doba ubrzava promene u društvu. Razloge društvene promene ne otkriva do kraja ni jedna
teorija. Uticaji na društvene promene su:

 ekonomski,
 politički i
 kulturni uticaji.
III Globalizacija
Globalizacija je proces intenziviranja društvenih odnosa i međuzavisnosti širom sveta. Posebno se
ubrzava od 1970-ih godina pa na dalje pod uticajem razvoja komunikacija, transporta i informacione
tehnologije. Ona je fenomen glokalnog (globalnog i lokalnog) karaktera. Globalizaciju pojačava
intergracija svetske ekonomije. U ekonomiji znanja proizvodi su zasnovani na informacijama i
ekonomske aktivnosti su nematerijalne. Elektronska integracija finansijskih tržišta i ogroman obim
međunarodne trgovine takođe utiču na globalizaciju.

Uzroci globalizacije su: političke promene, protok informacija i transnacionalne korporacije. Jedana od
najznačajnijih političkih promena koja je uticala na razvoj globalizacije je pad komunizma (1989-1991).
Takođe važan faktor je i porast međunarodnih i regionalnih mehanizama vladavine (poput Evropske
unije). Međuvladine i međunarodne nevladine organizacije su takođe bitan faktor. Protok informacija
povećava povezanost među pojedincima i čini da pojedinci budu zainteresovani za globalna pitanja i
procese. Nacionalne vlade pri tome gube kontrolu protoka informacija, i teže im je da cenzurišu medije,
koji imaju bitan uticaj na formiranje javnog mnjenja. Transnacionalne kompanije posebno podstiču
globalizaciju. Transnacionalne kompanije su kompanije koje proizvode robu i usluge u više od jedne
zemlje. One su orijentisane ka globalnim tržištima i globalnom profitu.

Antiglobalisti su pokreti koji se na razne načine suprotstavljaju globalizaciji. Alterglobalisti su pokret

koji prihvata postojanje globalizacije, ali se protivi njenim ekonomskim efektima. Smatraju da
globalizaciju treba promeniti tako što bi glavni akteri globalizacije imali više osećaja za socijalnu pravdu.
I antiglobalisti i alterglobalisti organizuju proteste koje prate sukobi sa policijom i time uspevaju da
animiraju svetsko javno mnjenje. Oni vide globalizaciju kao neoliberalan projekat i kao snažnu ideju koja
omogućava sticanje profita na račun marginalizovanih pojedinaca.

Debata o globalizaciji. Dejvid Held je napravio podelu na tri škole mišljenja u vezi s globalizacijom:

 Skeptici – ne veruju u globalizaciju. Bave se procesima regionalizacije svetske ekonomije.

Nacionalne vlade su glavni akteri u regulisanju ekonomskih aktivnosti.
 Hiperglobalisti – veruju da je globalizacija realan fenomen. Smatraju da pojedinačne nacionalne
vlade nemaju kontrolu nad svojim ekonomijama. Veruju da su pokretačke sile globalizacije
kapitalizam i tehnologija.
 Transformalisti – veruju da je globalizacija centralna sila širokog spektra promena u modernom
društvu. Veruju da vlade zadržavaju deo svoje moći.

Globalizacija menja prirodu našeg svakodnevnog života, menja način na koji razmišljamo o sebi kao i
način na koji razmišljamo o drugim ljudima. Posledice globalizacije su: uspon individualizma, promena
obrazaca rada (ređi su poslovi za ceo život, češće su promene posla, dolazi do deindustrijalizacije –
izmeštanja ekološki hazardnih industrija u zemlje trećeg sveta)kao i popularna kultura (male nacije su
zabrinute za opstanak svojih kultura i globalizacija predstavlja oblik kulturnog imperijalizma).
Globalizacija stvara nove oblike rizika, takozvane društveno proizvedene rizike. Proizvedene rizike
stvaraju: naše znanje i tehnologije. Proizvedeni rizici su: ekološki rizici (ugrožavanje životne sredine),
nuklearno oružje, rizici po zdravlje (pesticidi, genetski modifikovana hrana). Ulrih Bek smatra da rizici
doprinose stvaranju globalnog rizičnog društva, koje uključuje čitav niz međusobno povezanih promena
u savremenom društvenom životu.

IV Rod i seksualnost
Pol je termin koji ističe anatomske i fiziološke razlike koje definišu muško i žensko telo. Rod se odnosi
na psihološke, društvene i kulturne razlike između muškaraca i žena. Razlika između roda i pola je
fundamentalna jer mnoge razlike muškaraca i žena nisu biološkepo poreklu. Postoje tri pristupa
interpretaciji rodnih razlika i nejednakosti:

 Rod i biologija – prirodne razlike

Postoje urođene razlike u ponašanju muškaraca i žena. Prirodni faktori su uzrok rodne
nejednakosti. Kritičari ističu da se ti faktori (npr. agresivnost) razlikuju u različitim kulturama i
da se kod ovog pristupa zanemaruje uloga društvene interakcije u oblikovanju ljudskog
ponašanja.
 Socijalizacija roda
Rodne razlike se razumevaju proučavanjem rodne socijalizacije. Ovaj pristup pravi razliku
između biološkog pola i društvenog roda – dete se rađa sa polom a razvija rod. Rodne razlike
nisu biološki predodređene već su kulturološki produkovane. Rodne razlike proističu iz rodne
socijalizacije različitih uloga muškaraca i žena. Funkcionalisti su pobornici ove teorije i veruju da
se polne uloge uče i da se muški i ženski identiteti stiču. Kritika ove teorije je da različiti agensi
rodne socijalizacije mogu biti su međusobnoj koliziji. Takođe ignoriše se mogućnost pojedinca
da odbaci ili promeni društvena očekivanja u vezi sa polnim ulogama.
 Društvena konstrukcija roda i pola
I rod i pol su drušvtveno konstruisani proizvodi. Odbacuje se biološka zasnovanost rodnih
razlika.

Postoje dve teorije rodnog identiteta: Frojdova teorija o razvoju roda i teorija o razvoju roda Nensi
Čodorou (njena teorija mnogo više naglašava uticaj majke i proučava mušku uzdržanost).

Rodna nejednakost je razlika u statusu, moći i prestižu između muškaraca i žena u okviru društva.

Funkcionalistički pristup rodnoj nejednakosti podrazumeva da je podela rada muškaraca i žena

prirodno zasnovana. Džordž Mardok smatra da je praktično i prikladno da se žene koncentrišu na rad u
kući, a muškarci na rad izvan kuće. Talkot Parsons se bavio socijalizacijom dece. Smatrao je da porodica
funkcioniše uspešnije ako postoji podela rada na osnovu pola: žene se bave ekspresivnim ulogama
(briga o deci, davanje utehe muškarcu), dok se muškarci bave instrumentalnim ulogama (zarađivanjem
za život). Džon Boulbi je smatrao da materinska deprivacija (odvajanje deteta od majke u ranom
periodu) kasnije u životu dovodi do antisocijalnog i psihopatskog ponašanja.
Feministkinje su oštro kritikovale tvrdnje o biološkoj zasnovanosti podele rada između polova. Postoje
tri feministička gledišta: liberalno, radikalno i gledište crnog feminizma.

 Liberalni feminizam
Rodne nejednakosti objašnjava društvenim i kulturnim stavovima. Ukazuju na veliki broj
činilaca koji doprinose nejednakosti. Pokušavaju da reformišu postojeći sistem demokratskim i
zakonodavnim sredstvima, pa su umerenije u ciljevima i metodama od radikalnih feministkinja.
Radikalne feministkinje ih optužuju da pasivno prihvataju nejednako društvo.
 Radikalni feminizam
Muškarci su odgovorni za eksploataciju žena i od toga imaju koristi. Analiziraju patrijarhat –
sistematsku dominaciju muškaraca nad ženama. Glavni uzrok ugnjetavanja žene u društvu je
porodica. Šulamit Fajerstoun smatra da je emancipacija žene moguća samo kroz ukidanje
porodice. Ne veruju u reforme i postepene promene i zalažu se za ukidanje patrijarhalnog
poretka. Kritikuju se zbog pojma patrijarhata i njegove neadekvatne uloge u objašnjavanju
ugnjetavanja žena. Sagledavanje patrijahata kao univerzalne pojave nije moguće jer takav
postupak dovodi do biološkog redukcionizma – pripisivanja svih složenosti rodnih nejednakosti
razlici između muškaraca i žena.
 Crni feminizam
Smatraju da je nemoguće primeniti načela liberalnog i radikalnog feminizma na žene druge
boje kože. Ističu značaj istorije. Ističu uticaj nasleđa ropstva, segregacije i pokreta za ljudska
prava. Razmatraju se isprepletana pitanja klase, roda i rase.

Silvija Volbi razlikuje šest struktura kroz koje deluje patrijarhat: odnosi u domaćinstvu, plaćeni rad,
patrijarhalna država, muško nasilje, patrijarhalni odnosi u seksualnosti i patrijarhalne institucije
kulture. Smatra da je slabost predhodnih feminističkih teorija bila ta što su se skoncentrisale samo na
jedan suštinski uzrok ugnjetavanja žena. Razlikuje dva oblika patrijarhata: privatni (u domaćinstvu) i
javni (kolektivniji).

Konel je razvio teoriju o rodnim odnosima. Njegova najznačajnija dela su Rod i moć i Muškost.
Muškost je odlučujući element rodnog poretka. Tri aspekta društva formiraju rodni poredak: rad
(odnosi se na polnu podelu rada u kući i na tržištu rada), moć (deluje kroz društvene odnose) i kateksis
(lični seksualni odnosi).

Na vrhu rodne hijerarhije se prema Konelu nalazi hegemonska muškost. Ona dominira nad svim
muškostima i ženskostima u društvu i dominaciju ostvaruje kroz kulturnu dinamiku (medije,
obrazovanje i ideologiju). Saučesnička muškost imitira i profitira od hegemonske muškosti. Postoji i
homoseksualna muškost, ona je najpodređenija muškost i nalazi se na dnu rodne hijerarhije za
muškarce. Konel smatra da se sve ženskosti u poziciji subordinacije u odnosu na hegemonsku muškost.
Jedan od oblika ženskosti je naglašena ženskost i ona je komplementaran deo hegemonske muškosti.
Postoje i rezistentne ženskosti (koje imaju razvijene nepodređene identitete i način života –
feministkinje, usedelice itd.)
Promenu rodnog poredka karakterišu tri krizna trenda: kriza institucionalizacije, kriza seksualnosti
(jačanje ženske seksualnosti i homoseksualnosti oslabljuje hegemonsku muškost) i kriza formacije
interesa.

Transformacija muškosti – veruje se da ekonomske i društvene transformacije dovode do krize

muškosti. Kriminal je jedna od oblasti u kojoj se oseća kriza muškosti – nezaposlenost ugrožava ulogu
muškog hranioca porodice, pa se izlaz traži u delikventnom i kriminalnom ponašanju. Suzan Faludi je
napisala knjugu U škripcu u kojoj ističe da muškarci prolaze kroz krizu vednosti i korisnosti.

Ljudska seksualnost. U tradicionalnim društvima seksualnost je bila povezana sa procesom

reprodukcije – danas su to dve odvojene pojave. Postoji biološka osnova seksualnosti (razlike u
anatomiji muškog i ženskog tela) i biološki imperativ reprodukcije.Međutim za ljude je seksualnost
mnogo više od biološkog. U svim društvima, većina ljudi je heteroseksualna. Heteroseksualnost je
osnova braka i porodice. Postoje i manjinske seksualne sklonosti i Džudit Lorber razlikuje deset
seksualnih identiteta: heteroseksualna žena, heteroseksualni muškarac, žena lezbejka, homoseksualni
muškarac, biseksualna žena, biseksualni muškarac, žena-travestit, muškarac-travestit, transseksualna
žena i transseksualni muškarac. Frojd je ljudska bića nazivao polimorfno perverznim (karakterišu ih
seksualne sklonosti koje su nemoralne i protivzakonite). U svim društvima postoje seksualne norme koje
odobravaju jednu vrstu ponašanja, a obeshrabruju drugu i one se usvajaju kroz socijalizaciju.
Seksualnost na zapadu oblikuje hrišćanstvo. Hrišćanska crkva smatra da je svako seksualno ponašanje
sumnjivo ako ne služi reprodukciji. Seksualni stavovi na zapadu postali su tolerantniji u poslednjih
trideset godina. Alfred Kinsi je sproveo prvo veliko istraživanje seksualnog ponašanja. Ispitao je 18.000
slučajeva seksualnog ponašanja. Rezultati su otkrili velike razlike između javnih očekivanja u vezi
seksualnog ponašanja i stvarnog seksualnog ponašanja ljudi. Nova vernost se odnosi na rezultate studije
Seksualno ponašanje u SAD iz 1994. koje pokazuje suštinski seksualni konzervativizam kod
Amerikanaca (čiji je uzrok ili strah od side, ili nepreciznost studije zbog prikrivanja seksualnih
aktivnosti).

Homoseksualnost je usmerenost seksualnih aktivnosti ili osećanja prema pripadnicima istog pola.
Termin je skovan u 19. veku i označavao je seksualni psihološki poremećaj. Kenet Plamer razlikuje četiri
tipa homoseksualnosti: usputna homoseksualnost, situacione aktivnosti, personalizovana
homoseksualnost i homoseksualnost kao način života. Lezbejstvo je homoseksualna privrženost ili
aktivnost među ženama. Heteroseksizam je proces kategorizacije i diskriminacije neheteroseksualnih
osoba, na osnovu njihove seksualne orijentacije.Homofobija je izražavanje straha ili prezira prema
homoseksualnim pojedincima.

Prostitucija je pružanje seksualnih usluga za novac. Ključna dimenzija moderne prostitucije je da žene i
njihovi klijenti ne poznaju jedni druge. Prostitucija se povezuje sa slomom malih zajednica, razvojem
gradova i komercijalizacijom društvenih odnosa. Prostitutke uglavnom dolaze iz siromašnijih porodica
ali im se pridružuje i znatan broj pripadnica srednje klase (razvedene žene i sl). Pol Goldstin je izvršio
klasifikaciju prostitutki:
  na osnovu profesionalne posvećenosti: privremene, povremene (dopunski prihod) i žene
kojima je prostitucija jedini prihod;
 na osnovu profesionalnog konteksta (radne sredine): uličarke (na ulici), kolgerle (preko telefona
zakazuju), kućne prostitutke (u bordelu) i prostitutke iz salona za masažu.

Prostitucijom se bave i deca. Postoje tri kategorije dečije prostitucije: odbegli, odsutni i odbačeni.

V Sociologija tela: zdravlje, bolest i starenje

U razvijenim zemljama sve više raste interesovanje za alternativnu medicinu. Tipičan pojedinac koji
koristi alternativne metode lečenja je mlada/srednjovečna ženja srednje klase. Mnogi ljudi danas
kombinuju alternativnu i ortodoksnu medicinu. Zdravstveni sistem na zapadu počiva na
biomedicinskom modelu zdravlja (bolest je objektivna kategorija i zdravlje se vraća naučnim metodima
medicinskog lečenja). Za dvadeset godina depresija će biti najrasprostranjenija bolest na svetu.

Sociologija tela istražuje načine na koje naša tela podležu društvenim uticajima.

Istraživanja o klasi i zdravlju pokazuju vezu između mortaliteta (smrtnosti) odnosno morbiditeta
(bolesti) sa društvenom klasom pojedinca. Dve najznačajnije studije o zdravlju su Crni izveštaj i Podela
u zdravlju. One pokazuju da su pojedinci iz viših slojeva u proseku zdraviji, viši, jači i duže žive od onih iz
nižih slojeva. Braun i Botril navode neke od klasno zasnovanih zdravstvenih nejednakosti: verovatnoća
da umru pre penzije duplo je veća kod plavih nego kod belih okovratnika, beli okovratnici duže žive od
plavih, plavi okovratnici češće posećuju lekara, zaposleni ljudi duže žive od nezaposlenih itd. Plavi
okovratnici su manuelni radnici – radnici koji koriste fizičku snagu. Beli okovratnici su pripadnici više
klase. Ukratko, istraživanja pokazuju da postoji klasna klasna dimenzija zdravlja. Ta dimenzija se
objašnjava: artefaktom (neprecizni/pristrasni statistički podaci), izborom zdravlja (zdravlje utiče na
društveni položaj pojedinca, ne obratno), kulturnim i bihevioralnim razlozima (uticaj načina života na
zdravlje) i materijalističkim objašnjenjem (društvene strukture su razlog zdravstvene nejednakosti).

Rod i zdravlje – žene žive duže od muškaraca ali češće oboljevaju i češće su onesposoljene za rad.
Muškarci su ređe bolesni, ali su njihove bolesti smrtonosnije. Razlozi su biološke, psihološke i
društvene prirode.

Odnos rase i zdravlja – bolesti su učestalije kod ljudi afričko-karibskog i azijskog porekla. Razlozi su:
genetika. ishrana, krvno srodstvo (brak između rođaka drugog kolena) i društveno strukturni razlozi
(životni uslovi su nepovoljini u Africi npr.)

Zdravstvene nejednakosti imaju i regionalnu dimenziju. Na stanje zdravlja u određenom regionu utiču:
klima, zagađenost, kvalitet vode, smeštaj, obrazci rada i siromaštvo. Grupe najlošijeg zdravlja žive u
regionima sa najmanje resursa. Zakon inverzivne zaštite je tendencija ka asimetričnoj zdravstvenoj
zaštiti.

U tradicionalnim društvima zdravlje je predstavljalo lični a ne društveni problem. Država se u moderno

doba više zamima za zdravlje populacije i prati ga uz pomoć naučnih statističkih podataka, popisa,
demogradskih studija i sl. Demografija je postala veoma važna i za nju se vezuje razvoj biomedicinskog
modela. Demografija je proučavanje veličine, sastava i dinamike ljudske populacije. Popis stanovništva
je metod beleženja i nadgledanja promena u populaciji. Mišel Fuko je vodeći francuski sociolog, autor
dela Nadzirati i kažnjavati. Smatrao je da je seksualnost od ključnog značaja za proces nadziranja i
kažnjavanja (ljudi od strane države).

Biomedicinski model zdravlja se zasniva na tri pretpostavke: bolest je kvar ljudskog tela, telo se leči
odvojeno od uma (pacijent je samo bolesno telo, a ne ceo pojedinac) i medicinski specijalisti su jedini
stručnjaci za lečenje (i oni zauzimaju medicinski stav – objektivan pristup lečenju, a bolnice su jedino
adekvatno mesto za lečenje). Kritike biomedicinskog modela su: tvrdnja da je bolest društveno
konstruisana, ključni za lečenje su iskustvo i mišljenje pacijenta, celokupna dobrobit pacijenta je
važnija od fizičkog zdravlja, i lečenje ne mora da se odvija u bolnici i lekari nisu nužno superiorni.

Ranije su bolesti najčešće bile infektivne. Danas su najčešći uzroci smrti neinfektivne bolesti. Ta
promena se naziva tranzicija zdravlja. Bolest ima ličnu i javnu dimenziju. Iskustvo bolesti se razumeva
na dva načina: funkcionalističko i shvatanje simboličkih interakcionista.

Talkot Parsons (funkcionalista )uveo je pojam uloge bolesnog (obrasci ponašanja koje usvaja bolesnik
kako bi uticaj bolesti sveo na najmanju meru). Uloga bolesnog se uči kroz socijalizaciju i preuzima kada
se neko razboli. Uloga bolesnog zasniva se na tri tačke:

 Bolesnik nije lično odgovoran za svoju bolest (čiji je uzrok fizički, van bolesnikove kontrole);
 Bolesnik polaže pravo na određenje privilegije (neobavljanje uobičajenih dužnosti);
 Bolesnik mora da se trudi da povrati svoje zdravlje (konsultacijom sa stručnjakom i pristankom
da postane pacijent).

Frajdson je definisao tri verzije uloge bolesnog: uslovna uloga (privremeno bolesni), bezuslovno
legitimna uloga (neizlečivo bolesni) i nelegitimna uloga (pojedinac boluje od stigmatizovane bolesti).
Stigma je ljaga. Primer stigmatizovane bolesti je sida.

Korbin i Straus razlikuju tri tipa rada: rad na bolesti (rad na olakšanju bola, odlazak lekaru itd),
svakodnevni rad (održavanje veze sa drugima, posao i kućne aktivnosti) i biografski rad (rekonstruisanje
lične priče).

Broj starih ljudi je u stalnom porastu. Gerontologija se bavi proučavanjem starenja i starih. Stariji ljudi
u modernim društvima imaju niži status nego stariji ljudi u predmodernim društvima. Stariji ljudi danas
manje prihvataju starost. Srazmera zavisnosti je odnos dece i penzionisanih i radno sposobnih
stanovnika. Što je više starijih, veći je pritisak na socijalne i zdravstvene sisteme. Na starenje utiču
društveni i nasledni faktori. Maksimalni životni vek ljudi je 120 godina. Problemi starenja su fizički,
emotivni i materijalni (nezavisnost, pokretnost, društvena intergracija). Starenje je rodni fenomen (žene
žive duže od muškaraca, polovina starih žena živi sama, a samo jedna petina starih muškaraca živi sama).
Treće doba je period kada su ljudi oslobođeni roditeljskih i profesionalnih obaveza. Četvrto doba je
period kada je nezavisnost i sposobnost ljudi da se brinu sami o sebi ozbiljno dovedena u pitanje.
Ejdžizam je diskriminacija ljudi na osnovu njihovog životnog doba.
VI Brak i porodica
Danas se sve više smanjuje broj brakova, povećava stopa razvoda i jednoroditeljskih domaćinstava,
povećava se kohabitacija pre braka. Promene su odraz i doprinos globalizacije.

Porodica je grupa osoba koje su direktno srodnički povezane, pri čemu odrasli članovi preuzimaju
odgovornost za brigu o deci. Srodstvo su veze među pojedincima koje se uspostavljaju putem braka ili
kroz nizove potomaka koji povezuju krvne srodnike. Brak je društveno priznata i dozvoljena veza
između dvoje odraslih osoba suprotnog pola. U društvima prepoznajemo nuklearne i patrijarhalne
porodice. Patrijarhalna porodica je bila dominantna u prošlosti i sastojala se iz više generacija. Danas je
dominantna nuklearna porodica, koja se sastoji iz dve generacije – roditelja i njihove dece. Kada uz
bračni par i njihovu decu u porodici žive i rođaci to je proširena porodica. U zapadnim društvima brak i
porodica se vezuju za monogamiju (jedna žena – jedan muž). Postoje dva oblika poligamije: poliginija
(jedan muškarac – više žena) i poliandrija (jedna žena – više muževa).

Postoji više teorijskih stanovišta o porodici: funkcionalističko, feminističko, novija stanovišta itd.

Za funkcionalizam društvo je skup institucija koje obezbeđuju kontinuitet i konsenzus. Porodica

doprinosi održavanju društvenog poretka. Talkot Parsons je izdvojio dve osnovne funkcije porodice:
primarna socijalizacija (proces u kome deca uče kulturne norme i najvažnije je porodično okruženje za
razvoj ličnosti) i stabilizacija ličnosti (uloga porodice u emocionalnom pomaganju odraslim članovima).
Njegova teorija se kritikuje jer se podela rada u domaćinstvu između žena i muškaraca smatra
prirodnom i zato što su se posmatrale samo bele gradske porodice srednje klase. Takođe zanemaruje
se uloga države, medija i škole pri socijalizaciji dece.

Feminizam osporava porodicu kao harmonično mesto gde su prava svih članova jednaka. Ispituju
fenomen zarobljene žene (žene provode ceo dan u kući) i društva bez očeva (muževi provode ceo dan
na poslu). Feminizam se fokusira na tri teme: kućna podela rada, nejednak odnos moći i proučavanje
aktivnosti u vezi sa staranjem o drugima. Muški hranilac porodice bio je veoma zastupljen model u
većini industrijalizovanih društava. Moć je vršenje uticaja jednog pojedinca (ili grupe) na drzgog
pojedinca (ili grupu) bez obzira na njihov izbor. Izvor moći su najčešće ekonomski resursi ili harizma. Za
nejednak odnos moći u porodicama vezuje se fenomen nasilja u porodici. Proučavanje aktivnosti u vezi
sa starenjem o drugima pokazuje da najčešće žene preuzimaju na sebe teret brige o starima,
bolesnima, deci i ličnim odnosima.

Novija stanovišta u sociologiji porodice se bave: porast broja razvoda i porodica sa jednim roditeljem,
pojava tzv. „novog braka” i gej porodica, kao i popularnost vanbračnih zajednica. Predstavnici su Urlih
Bek i Elizabeta Bek-Gernshajm. Oni smatraju da moderno doba donosi sukobe interesa u vezi sa
poslom, porodicom, ljubavi i ličnih ciljeva. Postoji sve veći antagonizam muškaraca i žena, uzrokovan
novim predmetima pregovaranja, kao što su politika, posao, ekonomija, zanimanja, a ne kako je to
ranije bilo samo deca, brak i dužnosti u domaćinstvu. Dokaz povećane borbe polova su: bračna
savetovališta, grupe za samopomoć i sve veće stope razvoda. Međutim, visoke su i stope ponovnog
stupanja u brak. Bek i Bek-Gernshajm smatraju da ljubav postaje sve važnija, jer je svet oko nas
bezličan, apstraktan i promenjljiv.

Period između 1930ih i 1970ih se naziva periodom odsutnog oca. Tada su očevi retko viđali decu jer su
bili u vojsci. Žene su brinule o deci i nisu bile zaposlene. Otac je bio glavni hranilac porodice. Francis
Fukujama smatra da do poremećaja u porodici dolazi veće zaposlenosti žena.

Kohabitacija (vanbračna zajednica) je tip odnosa u kojem par živi zajedno ne stupajući u brak. Brak je
stabilniji od kohabitacije.

U mnogim industrijalizovanim društvima postoji trend povećanja stope razvoda. Jedan od najznačajnijih
razloga tome je činjenica da su žene postale ekonomski nezavisnije. Domaćinstva sa jednim roditeljem
su sve češća pojava. Na čelu porodice je najčešće žena. Takva domaćinstva spadaju u najsiromašnije
grupe i roditelji nailaze na društvenu osudu i ekonomsku nesigurnost.

Najbolji izgledi da se ponovo stupi u brak (novi brak) je da ste pre toga bili u braku. Veća je verovatnoća
da će razvedeni muškarac stupiti u brak nego razvedena žena. Statistički, novi brakovi su manje uspešni
od prvih brakova.

Rekonstruisana porodica je porodica u kojoj bar jedan odrasli član ima decu iz predhodnog braka.
Binuklearna porodica predstavlja dva domaćinstva nastala posle razvoda koji i dalje čine jedan
porodični sistem.

Porodični odnosi mogu biti prisni i sadržajni ali isto tako i ispunjeni tenzijama, izazivajući očajanje,
uznemirenost i krivicu. Nasilje u porodici je fizičko zlostavljanje jednog ili više članova porodice od
strane nekog njenog člana. Najčešće mete nasilja su deca (mlađa od 6 godina). Najčešći počinioci nasilja
u porodici su muškarci, mada to mogu biti i žene. Problem nasilja u porodici je postao značajan 1970ih
pod uticajem emancipatorskih pokreta (npr. feministički, ekološki, mirovni, pokreti za ljudska prava itd.)
i tada se pojavljuju prve sigurne kuće. Faktori koji utiču na nasilje u porodici su: porodične veze pune
emocija i to što se dobar deo nasilja u porodici toleriše i odobrava. Seksualno zlostavljanje dece je
vršenje seksualnih radnji od strane odraslih sa decom mlađom od onog uzrasta kada mogu da daju svoj
pristanak. Incest predstavlja seksualne odnose između bliskih srodnika. Najčešći oblik incesta je
seksualno zlostavljanje deteta. Postoje četiri kategorije zlostavljanja: zanemarivanje, fizičko
zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje i seksualno zlostavljanje. Seksualno zlostavljanje dece može
imati trajne posledice po njih.

Postoji:

 antropološki pesimizam (stanovište prema kome je čovek po prirodi zao i treba ga preko zakona
i institucija kontrolisati) i
 antropološki optimizam (stanovište prema kom je čovek po prirodi dobar, a kvare ga institucije i
društvo).
VII Kriminal i prestupničko ponašanje
Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan,
jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih.

Devijantnost (prestupništvo) je neprizavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj
zajednici ili društvu. Devijatnost nije isto što i kriminal (devijantnost je mnogo širi pojam od kriminala).
Kriminal se odnosi na ponašanje koje krši zakon. Prestupništvo krši norme ali ne i zakon. Devijantne
subkulture su devijante grupe. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom
zakonu. Sociologija prestupničkog ponašanja istražuje proučava i ponašanje izvan domena krivičnog
prava.

Postoji više objašnjenja kriminala i prestupničkog ponašanja:

1. Biološka tumačenja (debata o kriminalnim tipovima) – predstavnik je Čezare Lombrozo.

Smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po određenim anatomskim
karakteristikama (oblik lobanje, veličina čela i dužina ruku). Njegove teorije danas su potpuno
odbačene.
2. Psihološka tumačenja (abnormalna duševna stanja) – za razliku od bioloških teorija koje se
usresređuju na fizičke karakteristike, psihološke teorije se zasnivaju na posebnim tipovima
ličnosti. Abnormalna duševna stanja su nasledna i uzrokuju sklonost zločinu ili probleme u
socijalizaciji. Neki su smatrali da se kod određenih pojedinaca razvija psihopatska ličnost.
Psihopatske ličnosti su ljudi bez osećanja i savesti i postupaju impulsivno. I psihološka i biloška
teorija su pozitivističke, bave se uzrokom zločina.
3. Sociološka tumačenja ističu društveni i kulturni kontekst kriminalnog i prestupničkog
ponašanja:
 Funkionalizam – smatra se da kriminal i prestupničko ponašanje nastaju usled
strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu. Emil Dirkem je smatrao
da se u društvu bez jasnih standarda javlja anomija (osećaj besciljnosti i očaja) i da ona
utiče na sklonost ka samoubistvu. Devijantnost je neophodna jer ispunjava dve
funkcije: adaptivnu funkciju (dovodi do promena u društvu) i održavanje granice
između dobrog i lošeg ponašanja u društvu. Prema teoriji Roberta Mertona izvor
kriminala se nalazi u samoj strukturi društva. Devijantnost je nusprodukt ekonomskih
nejednakosti. Prema subkulturnim tumačenjima nezadovoljni pojedinci se udružuju
delikventne subkulture koje prihvataju norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje.
 Interakcionizam – devijantnost je društveno oblikovana pojava. Postoji više
interakcionističih teorija:
Naučena devijantnost – predstavnik je Edvin Saderlend. On povezuje kriminal
sa diferencijalnim udruživanjem, tj. devijantnost se stiče kroz kontakt sa
drugim prestupnicima.
Teorija etiketiranja – devijantnost je proces interakcije između prestupnika i
onih koji to nisu. Devijantno je ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo.
 Postoje primarna devijantnost (nema utcaj na samoidentitet) i sekundarna
devijatnonst (utiče na samoidentitet – pojedinac prihvata pripisanu etiketu). Ni
jedan čin nije sam po sebi kriminalan. Ono šta je kriminalno određuju oni koji
imaju moć (npr. kroz pisanje zakona). Ova teorija zanemaruje uzroke
devijantnog ponašanja.
 Teorija društvenih sukoba (nova kriminologija) – preuzima elemente Marskovog
učenja, smatra se da je devijantost ponašanje koje je politički obojeno. Prestupničko
ponašanje je odraz nejednakosti u kapitalističkom sistemu. Predstavnici ove teorije
smatraju da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj položaj.
Novi levi realizam – zagovornici su neo-marksističkih ideja ali se ograđuju od
njihovog umanjivanja značaja straha od kriminala. Smatrali su da subkulture ne
nastaju zbog siromaštva već zbog ekskluzije (izopštenja). Imaju pragmatičniji
prisup od nove kriminologije ali su kritikovani jer se previše bave žrvtama, a
malo motivima kriminala.
 Teorija kontrole – smatraju da zločin nastaje usled neravnoteže između impulsivnog
ponašanja i društvenih i fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja. Kriminal
je posledica procene situacije – svaka osoba kojoj se učini prilika bi počinila krivično
delo. Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta (sprečavanje krivičnog
dela direktno štiteći potencijalnu metu). Kriminalce treba kontrolisati a ne
prevaspitavati. Ova teorija se kritikuje jer se fokusira na mere zaštite a ne na uroke
kriminala.

Prema statistističkim podacima muškarci su češće kriminalci od žena. Takođe, mlađi ljudi su češće
kriminalci od starijih. U Britaniji su muškarci 83% svih kriminalaca, dok su svega 3% zatvorenika žene.
Može se zaključiti da u kriminalu postoje rodne razlike. Nekada su muškarci mogli da se nadaju
doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. To se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i
sve veće nezavisnosti žena. Muškarci zbog toga osećaju krizu muškosti. Postoji kategorija kriminalnih
dela u kome su napadači pretežno muškarci, a žrtve žene i u to spadaju seksualno uznemiravanje i
silovanje. Danas se prihvata mišljenje da su žene žrtve silovanja. Žene koje nisu doživele silovanje
imaju isti strah kao i stvarne žrtve. Feministkinje smatraju da je silovanje deo muškog sistema
zastrašivanja kome su izložene sve žene. Postoje i kriminalna dela nad homoseksualcima (nasilje)
izazvana homofobijom. Njihva prava se često umanjuju ili uopšte ne priznaju.

Postoje subkulture (koje se podvode pod kategoriju delikvencije i ne krše zakon) i kontrakulture (krše
zakon i karakteriše ih nasilje) mladih.

Kriminal belih okovratnika (izraz je uveo Edvin Saderlend 1949. godine) se odnosi na kriminal
pripadnika bogatih slojeva. Pod ovim terminom se podrazumevaju kriminalne aktivnosti poput: utaje
poreza, nezakonite prodaje, malverzacije, pronevere, prodaje opasnih proizvoda i krađa. Kriminal
moćnih su dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način (npr. primanje mita od
strane državnog zvaničnika).
Korporacijski kriminal su kriminalna dela koja čine velike korporacije. Postoji šest tipova kršenja
propisa: administrativno, kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine, finasijsko, kršenje propisa
o radu, kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa.

Organizovani kriminal su aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja ali su
nezakonite. U organizovani kriminal spadaju: krijumčarenje, nezakonito kockanje, trgovina drogom,
prostitucija, velike krađe i iznuđivanje reketa. Organizovani kriminal se razvija u zemljama niskog rizika.
Danas organizovani kriminal postaje transnacionalan, kao posledica globalizacije.

Sajberkriminal su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. Postoji devet

tipova sajberkriminala: prisluškivanje, elektronski vandalizam i terorizam, krađa telekomunikacionih
usluga, kršenje autorskih prava, pojava pornografskog materijala, prevare putem telemarketinga,
kriminal u elektronskom prenosu novca, elekronsko pranje novca, i unapređivanje kriminalnih zavera.

Osnovna uloga zatvora je da poprave pojedince i zaštite društvo. Recidivizam je ponovno vršenje
krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru. Stope recidivizma su veoma visoke.
Restorativno pravo ima za cilj da se kazna izdržava u okviru zajednice (npr. društveno korisni rad). To je
jedan od argumenata kritičara zatvorskog sistema, koji takođe ističu da su zatvori univerzitet za
kriminal. Erik Gofman i Mišel Fuko su se bavili proučavanjem zatvora. Mišel Fuko zatvore naziva
totalnim institucijama (to su institucije gde se vrši totalan nadzor). Zakonodavstvo se sve više
humanizuje, što se da zaključiti po smanjenju broja zemalja koje dozvoljavaju smrtnu kaznu. U
zemljama gde se prestupničko ponašanje toleriše (Holandija) stepen teških oblika kriminala je znatno
niži nego u zemljama gde se ono ne toleriše (zemlje Latinske Amerike, npr).

VIII Rasa, etnicitet i migracije

Aparthejd je sistem prinudne rasne segregacije koji je sprovođen u Južnoj Africi od 1948. do 1994. Svaki
stanovnik bio je klasifikovan u jednu od 4 kategorije: belu (iako ih je bilo 13% vladali su većinskim
stanovništvom), „obojenu”, azijsku i crnu. Nelson Mendela je 1994. postao prvi predsendik Južne Afrike
posle aparthejda. 1996. je usvojen ustav kojim se zabranjuju sve vrste disriminacija na rasnoj, etničkoj,
socijalnoj i religijskoj osnovi, na osnovi seksualnog opredeljena kao i diskriminacija trudnica i osoba
nesposobnih za rad. Ustanovljena je komisija za istinu i pomirenje.

Lustracija je zakon koji predviđa da svi koji su se ogrešili o zakon u predhodnom režimu više ne mogu
obavljati javne funkcije.

Naučne teorije o rasama pojavile su se krajem 18. i početkom 19. veka. Te teorije su u to vreme
korišćene da bi opravdale pojavu novog društvenog poretka (kolonizacije i uspona imperijalnih sila).
Grof Žozef-Artir de Gobino (otac modernog rasizma) odredio je postojanje tri rase: bele, crne i žute.
Prema njemu bela rasa je superiornija zbog svoje inteligencije, moralnih načela i snage volje
(naslednim osobinama), a crna manje sposobna i karakterišu je životinjska priroda i odsustvo morala
(te ideje su uticale na Hitlera i Kju Kluks Klan).
Posle II svetskog rata, „nauka o rasama” potpuno je izgubila naučni ugled. Biološki gledano ne postoje
jasno odvojene rase, već samo fizičke varijacije. Rasa se može shvatiti kao skup društvenih veza koje
omogućavaju da se odredi tačan položaj pojedinca i grupa, njihovih različitih osobina ili sposobnosti na
osnovu biološki utvđenih svojstava. Razlike u rasi su važni faktori u stvaranju obrazaca moći i
nejednakosti u okviru društva. Rasizacija je proces u kojem se razumevanja rase koriste da bi se
klasifikovali pojedinci ili grupe. Ozakonjene forme rasizacije su ropstvo i aparthejd.

Etnicitet ima u potpunosti društveno značenje. Etnicitet (etnička pripadnost) odnosi se na kulturnu
praksu određene zajednice ljudi koja ih odvaja od ostalih zajednica (karakretistike koje ih odvajaju od
ostalih zajednica su: jezik, istorija ili poreklo, religija i nošnja).

Manjinske grupe su grupe ljudi koji imaju manje prava od većinske populacije i imaju određeno
osećanje grupne solidarnosti i zajedničke pripadnosti.

Predrasude su mišljenja ili stavovi koje pripadnici jedne grupe imaju prema drugoj. Predrasude se
temelje na glasinama, a ne na dokazima. Mogu biti pozitivne i negativne. Predrasude imaju uporište u
stereotipima. Stereotipi su fiksni i nepromenjljivi stavovi prema nekoj grupi ljudi. Diskriminacija
predstavlja stvarno ponašanje prema drugim grupama i pojedincima, za razliku od predrasuda koje
predstavljaju samo stavove i mišljenja.

Rasizam je posledica predrasuda zasnovanih na fizičkim razlikama. Rasista je osoba koja veruje da su
određeni pojedinci superiorniji ili inferiorniji u odnosu na druge, na osnovu rasnih razlika.
Institucionalni rasizam je ideja koja sugeriše da se rasizam sistematično provlači kroz sve strukture
društva. Institucije poput policije, zdravstva i obrazovnog sistema podstiču politiku koja neke grupe
favorizuje, a druge diskriminiše. Stari (biološki) rasizam je danas potisnut i zamenjen novim (kulturnim)
rasizmom. Kulturni rasizam koristi ideju kulturnih razlika da bi neke grupe bile diskriminisane.

Kada u državi postoji krizna situacija najčešće se dešava da se neko označi kao krivac, i ti krivci se
nazivaju žrtveni jarci.

Teodor Adorno dijagnostikovao je karakterni tip nazvan autoritarna ličnost. To su ličnosti sklone
rigidnom konformizmu, pokorni su prema nadređenima, a odbojni prema potčinjenima. Okvir za
nastajanje autoritarne ličnosti je patrijarhalna porodica (jer su roditelji uzdržani i ne ispoljavaju ljubav
prema deci direktno). Deca autoritarnih ličnosti često i sama postaju autoritarne ličnosti kad odrastu.

Etnocentrizam, zatvorenost grupe i raspodela resursa su sociološki koncepti koji se odnose na etničke
konflikte. Etnocentrizam je sumnjičavost prema onima koji ne pripadaju istoj grupi, kao i vrednovanje
drugih kultura na osnovu sopstvene. Vlastita kultura se smatra superiornijom od ostalih. Zatvorenost
grupe je proces u kujem se grupe zatvaraju prema drugim grupama. Ispoljava se kroz zabranu
sklapanja brakova, ograničavanja društvenih i privrednih odnosa kao i kroz fizičku odvojenost grupa.
Kada jedna etnička grupa ima moć nad drugom onda se zatvorenost grupe istovremeno javlja sa
raspodelom resursa koja uvodi nejednakost u raspodeli materijalnih dobara.
Teorije društvenih sukoba bave se vezama između rasizma i predrasuda i odnosima moći i
nejednakosti.

Postoje tri glavna modela etničke integracije:

 Asimilacija – imigranti napuštaju svoje izvorne običaje i načine ponašanja i oblikuju ih prema
vrednostima i normama većine;
 Lonac za rastapanje – spajanje tradicija da bi se stvorili novi, promenjljivi kulturni obrasci;
 Pluralizam – najbolji pristup podsticanja razvoja istinski pluralnog društva u kojem se
podjednako vrednuju i priznaju različite subkulture. Kulturni pluralizam je više politički ideal
kome treba težiti.

Etnički sukob je neprijateljstvo između različitih etničkih grupa. Etničko čišćenje je stvaranje etnički
homogenih sredina kroz masovno proterivanje drugih grupa upotrebom sile, uznemiravanja, pretnji i
terora. Etnička čišćenja prate masovne migracije i kao posledica dolazi do pojave velikog broja izbeglica.
Genocid je sistematsko uništavanje jedne etničke grupe od strane druge. Organizovani genocid javlja se
u 20. veku. Najpoznatiji primeri genocida su holokaust (genocid nad Jevrejima), kao i genocid u
Jugoslaviji, Ruandi i Jermeniji. Etnički sukobi privlače međunarodnu pažnju. Narod ne može biti
genocidan, samo pojedinac.

Postoje četiri modela migracija:

 Klasični model – odnosi se na Kanadu, SAD i Australiju kao useljeničke države. Proces imigracije
je podstican davanjem državljanstva svim došljacima.
 Kolonijalni model – odnosi se na Francusku i Britaniju. Favorizuju se useljenici iz zemalja
nekadašnjih kolonija.
 Model radnika na privremenom radu – odnosi se na Nemačku, Švajcarsku i Belgiju. Imigranti u
zemlju dolaze samo privremeno.
 Ilegalni model migracije – sve uobičajeniji model zbog pooštravanja zakona o imigraciji u
mnogim zemljama.

Mnoge rane teorije usresredile su se na faktore odbijanja (obeležja zemlje iz koje odlaze emigranti)i
faktore privlačenja (obeležja odredišne zemlje). Globalni obrasci migracija su sistemi koji se stvaraju
kroz interakciju između procesa na makro (politička situacija, zakoni i propisi koji kontrolišu migracije i
sl.) i mikro (resursi, znanje i shvatanje stanovništva koje migrira) nivou.

Stiven Kasls i Mark Miler uočili su četiri tendencije koji će obeležavati migracione odnose u budućnosti:

 Akceleracija – obim migracija će se povećati;

 Diversifikacija – većina zemalja prima imigrante različitih vrsta;
 Globalizacija – migracije su sve više globalne, u njih je uključen sve veći broj zemalja;
 Feminizacija – sve veći broj migranata su žene.
Dijaspora se odnosi na raseljavanje jedne grupe etničkog stanovništva iz domovine u strana područja,
često pod prinudom ili traumatskim okolnostima. Primeri su Jevreji (čiji je uzrog odlaska u dijasporu
progon, i afrička dijaspora, čiji je razlog ropstvo). Postoji pet kategorija dijaspore (u zavisnosti od sile
koja je izazvala raseljavanje): žrtva (Jevreji, Afrikanci), imperija (Britanci), radna snaga (Hindusi),
trgovina (Kinezi) i kultura (Karibski narodi). Dijaspore imaju zajednička obeležja: prinudno ili voljno
kretanje iz zemlje matice u novo područje, privrženost čuvanju zajedničkog sećanja na domovinu,
verovanje u mogućnost konačnog povratka, snažan etnički identitet, osećaj solidarnosti sa članovima
iste etničke grupe koje žive u dijaspori, određen stepen tenzija prema zemlji domaćinu i mogućnost
davanja vrednih kreativnih doprinosa pluralističkim društvima domaćina.

Zemlje Sredozemlja obezbeđivale su jeftinu radnu snagu za države na severu i zapadu kontinenta. U
Evropi se javljaju nove migracije. Obeležavaju ih dva važna događaja – otvaranje granica između istoka i
zapada i rat u bivšoj Jugoslaviji.

Azilant je osoba koja traži utočište u nekoj stranoj zemlji zbog straha od progona u svojoj zemlji.
Ekonomski migranti pokušavaju da dođu do neke zemlje EU podnošenjem zahteva za azil.

IX Klasa, stratifikacija i nejednakost

Stratifikacija je strukturalna nejednakost između različitih grupa ljudi. Postoje četiri osnovna sistema
stratifikacije:

1. Ropstvo – izvesni pojedinci poseduju druge ljude kao svoje vlasništvo;

2. Kaste – dominantne u Indiji i zabranjuju se kontakti između pripadnika različitog ranga;
3. Staleži – u feudalizmu su postojali: plemstvo, sveštenstvo i treći stalež (običan svet);
4. Klase – široko grupisanje ljudi koji dele ekonomske resurse. Ne uspostavljaju se pravnim ili
religijskim odredbama, nisu nasledne, elastičnije su.

Teorija Karla Marksa:

Klasa je grupa ljudi koja ima istovetan odnos prema sredstvima za proizvodnju. Pre industrijalizacije
sredstva za proizvodnju su bila zemlja i oruđa pa zato postojale dve klase: zemljoposednici i
zemljoradnici (kmetovi, robovi i slobodni seljaci). U modernim industrijskim društvima dve klase su:
kapitalisti (vlasnici sredstava za proizvodnju) i proletarijat (prodavci svoje radne snage). Marks smatra
da je odnos između klasa eksploatatorskog karaktera. U modernim društvima za vreme radnog dana
radnici proizvode više nego što je poslodavcima potrebno da isplate troškove i ta razlika predstavlja
višak vrednosti. Višak vrednosti je izvor profita kapitalista, koje mogu da ga koriste za svoje potrebe.
Pauperizacija je proces bogaćenja kapitalista i osiromašenja radnika.

Teorija Maksa Vebera:

Veber je kao i Marks smatrao da društvo karakterišu sukobi moći i resursa. Socijalna stratifikacija je
pitanje klase, statusa i partije. Tvrdio je da klasne podele ne nastaju samo na osnovu posedovanja
sredstava za proizvodnju već i zbog stručnog znanja i kvalifikacija. Status su razlike između društvenih
grupa u pogledu poštovanja i prestiža koje im dodeljuju drugi. Status se određuje na osnovu načina
života (mesta stanovanja, oblačenja, načina govora). Stvaranje partija je značajan aspekt moći koji može
da utiče na stratifikaciju nezavisno od klase i statusa. Partija je grupa pojedinaca koji zajedno rade jer su
im poreklo, ciljevi i interesi zajednički. Cilj partije je osvajanje vlasti.

Teorija Erika Olina Rajta:

Postoje tri dimenzije kontrole nad ekonomskim resursima u modernoj kapitalističkoj proizvodnji na
osnovu kojih se mogu definisati glavne klase koje danas postoje:

1. Kontrola nad investicijama ili novčanim kapitalom;

2. Kontrola nad fizičkim sredstvima za proizvodnju i
3. Kontrola nad radnom snagom.

Pripadnici kapitalističke klase kontrolišu sve tri dimenzije, a pripadnici radničke klase ni jednu. Između
ove dve glavne klase postoji grupacija čija je pozicija manje jasna – menadžeri i radnici beli okovratnici.
Oni su na protivrečnim klasnim lokacijama – utiču na neke aspekte proizvodnje, ali nemaju kontrolu
nad drugim. Oni poseduju karakteristike i kapitalističke i radničke klase. Rajt razlikuje dva faktora
klasne lokacije u okviru srednje klase: odnos prema rukovodstvu (bliži su kapitalistima i kapitalisti ih
koriste za kontrolisanje radničke klase) i posedovanje veština i stručnog znanja.

Operacionalizovanje pojma klase je transtformacija u merljivu varijablu u okviru neke studije. To

drugim rečima znači da je pojam klase definisan dovoljno precizno da se može testirati putem
empirijskih istraživanja. Sociolozi klasu operacionalizuju kroz šeme. Zanimanje je jedan od ključnih
faktora koji određuju socijalni položaj pojedinca, životne šanse i materijalne udobnosti. U klasifikaciji
profesija postoji više od 500 profesija i svaka spada u jednu od 6 kategorija.

Džon Goldtrop je tvorac Goldtropove klasne šeme. Klasne pozicije se identifikuju na osnovu dva
faktora: tržišne situacije i situacije na radnom mestu. Tržišna situacija se tiče nivoa primanja, sigurnosti
radnog mesta i izgleda za napredovanje. Situacija na radnom mestu se tiče stepena autonomije na
radnom mestu i sveukupnih odnosa kontrole koji utiču na zaposlenog. Goldtrop razlikuje tri glavna sloja:
službenička klasa, međuklasa i radnička klasa. Na samom vrhu Goldtropove šeme je elitna klasa koja
poseduje imovinu (ali oni su toliko mali segment društva da u empirijskim studijama ne predstavljaju
značajnu kategoriju).

Klasne šeme na osnovu zanimanja teško je primeniti na ekonomski neaktivne (nezaposlene, studence,
penzionere i decu). One takođe nisu u stanju da pokažu značaj vlasništva i bogatstva pri određivanju
socijalne klase. Džon Vestegard dovodi u pitanje Goldtropov stav po kome se bogati isključuju iz šema.
On ističe da je ukupna društvenokulturalna težina elita neproporcionalna njihovoj malobrojnosti, i da
ona čini društvo – klasnim društvom, bez obzira na podele ispod njih.

Kasna podela u savremenim zapadnim društvima:

Viša klasa: bogati nisu ni statična ni homogena grupacija. Postoje stari bogati (višegeneracijsko
bogatstvo) i novobogataši (sami su stekli svoj novac najčešće u oblasti softvera, medija i interneta).
Povećava se broj žena, mladih i pripadnika etničkih manjina među najbogatijima. Višu klasu čini mali
broj pojedinaca koji poseduju bogatstvo i moć i koji privilegije mogu da prenesu na svoje potomstvo.
Službenička klasa se nalazi ispod više i čine je profesionalci, menadžeri i viši rukovodioci.

Srednja klasa: odnosi se na čitav spektar onih koji se bave različitim profesijama, od zaposlenih u
uslužnim delatnostima do nastavnika u školama i medicinskih radnika. Danas je sve veći broj belih
okovratnika. Profesionalci, menadžeri i administrativni radnici predstavljaju sektor srednje klase koji
najbrže raste i razlozi su: širenje birokratije, porast broja profesionalnih zanimanja i stvaranje države
blagostanja.

Teza poburžoaziranja je ideja da će plavi okovratnici postati pripadnici srednje klase.

Identitet pojedinca se u sve većoj meri strukturiše na osnovu izbora stila života. Prema sociologu Pjeru
Burdijeu klasne grupe se mogu identifikovati na osnovu promenjljivog nivoa kulturnog i ekonomskog
kapitala. Moderna društva su postala potrošačka društva i klasne razlike su u određenoj meri
prevaziđene.

Potklasa je segment populacije koji se nalazi na samom dnu klasne strukture. Životni standard
pripadnika potklase je izuzetno nizak. Mnogi od njih su beskućnici i trajno nezaposleni. Ova klasa se
često opisuje kao marginalizovana ili isključena iz načina života kakav vodi većina populacije. Podklasa
se često povezuje sa zapostavljenim etničkim manjinama.

Rod i stratifikacija

Ne postoji ni jedno društvo u kome muškarac, bar u nekim aspektima društvenog života nema više
bogatstva, viši status i veći uticaj od žena. Plaćeni poslovi koje obavljaju žene su relativno beznačajni u
poređenju sa poslovima koje obavljaju muškarci. Zbog toga treba smatrati da žena pripada istoj klasi
kao i njen muž. Žene češće nego muškarci rade sa pola radnog vremena i češće prekidaju posao zbog
porodiljskog odsustva i podizanja dece. Pošto je većina žena tradicionalno bila ekonomski zavisna od
svojih muževa sledi da je i njihova klasna pozicija određena klasnom pozicijom muža. Ovo Goldtropovo
gledište naišlo je na mnoge kritike, jer je često prihod koji zarađuje žena od suštinskog značaja za
određivanje ekonomske pozicije porodice i njenog načina života. Takođe, postoje i klasno mešovita
domaćinstva u kojima je žena u višoj klasi od muža. Neki autori smatraju da je nabolji način određivanja
klasne pozicije pojedinca nezavisno od domaćinstva. Na porast broja domaćinstava u kojima oba
partnera zarađuju utiče i činjenica da se rađanje dece sve više odlaže, naročito kod žena koje obavljaju
profesionalne poslove.

Društvena pokretljivost je kretanje pojedinca i grupa među različitim društveno-ekonomskim

pozicijama. Postoje dve vrste društvene pokretljivosti:

 vertikalna pokretljivost – podrazumeva kretanje nagore (uzlazno mobilni) ili nadole (silazno
mobilni) na društveno-ekonomskoj lestvici;
 horizontalna pokretljivost – kretanje u geografskom smislu, na primer iz jednog kraja u drugi.

Postoje dva načina proučavanja socijalne mobilnosti:

  intrageneracijska mobilnost (posmatra se karijera pojedinaca u toku njihovog radnog veka);
 intergeneracijska mobilnost (posmatra se u kojoj se meri deca bave istim zanimanjima kao i
njihovi roditelji).

Nivo vertikalne pokretljivosti u jednom društvu je glavni pokazatelj stepena otvorenosti tog društva.
On pokazuje u kojoj su meri talentovani pojedinci rođeni u nižim slojevima u stanju da se kreću uz
društveno-ekonomsku lestvicu. Lipset i Bendiks su istraživali mobilnost muškaraca iz kategorije plavih
okovratnika u kategoriju belih okovratnika. Zaključili su da su sve zemlje na koje se odnosilo istraživanje
doživele ekspanziju poslova belih okovratnika, što je bio uzrok povećane uzlazne mobilnosti. Maršal i
Fert su razmatrali subjektivna osećanja ljudi u vezi sa promenom klasne pozicije. Nisu uspeli da
pronađu dovoljno dokaza da bi odgovorili na pitanje da li je klasna mobilnost povetana sa povećanjem
osećaja zadovoljstva ili nezadovoljstva.

Silazna pokretljivost je manje izražena nego uzlazna. Ovaj tip mobilnosti često se povezuje sa
psihološkim problemima i anksioznošću kod pojedinaca koji nisu u stanju da i dalje žive onako kako su
navikli. Otpuštanje sa posla je jedan od uzroka silazne pokredljivosti. Najčešća silazna pokretljivost je
izražena kod razvedenih žena sa decom.

Rezultati istraživanja pokazuju da i na žene i na muškarce najvažniji uticaj vrši porodično okruženje i
klasno poreklo. Ženama se danas nude povoljije prilike nego ženama iz predhodne generacije. Od
promena su najviše profitirale pripadnice srednje klase.

Meritokratija je vladavina zaslužnih.

X Vladavina i politika
Vladavina je sprovođenje politike, donošenje odluka u vezi sa pitanjima od državnog značaja od strane
zvaničnika koji predstavljaju deo političkog aparata.

Politika se odnosi na sredstva koja koristi vlast da bi odredila obim i sadržaj aktivnosti vezanih za
vladavinu. Sfera političkog može da se prostre daleko izvan sfera državnih institucija kao takvih.

Moć je sposobnost pojedinaca ili grupa da ostvari sopstvene interese, čak i ako se drugi tome protive.
To ponekad podrazumeva i upotrebu sile.

Vlast je legitimno korišćenje moći kojom raspolaže vlada. Legitimnost podrazumeva da su oni koji su
podređeni državnoj vlasti sa tim saglasni.

Država postoji kad postoji:

 politički aparat (institucije, kao što su parlament ili kongres, zajedno sa državnim organima i
njihovim službenicima), koji omogućuje vladavinu nad određenom teritorijom;
 pravni sistem koji je podržava i
 vojna sila koju može da koristi za sprovođenje svoje politike.
Sva moderna društva su nacionalne države. Nacionalna država podrazumeva da najveći deo populacije
čine građani koji se smatraju pripadnicima istog naroda. Glavne odlike nacionalne države su:

 suverenitet - država ima vrhovnu vlast nad teritorijom sa jasno definisanim granicama;
 građanstvo (državljanstvo) – danas je skoro svaki čovek pripadnik neke države i ima ista prava i
obaveze kao i svi ostali u toj državi;
 nacionalizam – skup simbola i verovanja koji rađa osećaj pripadništva određenoj političkoj
zajednici.

Tipovi političke vlasti (politički sistemi):

 Monarhija - politički sistem u kojem na čelu države stoji jedna ličnost čija se vlast nasleđuje
unutar porodice iz generacije u generaciju. Neke moderne države, kao što su Britanija i Belgija i
dalje imaju monarhe na čelu. Ipak ti monarsi su danas svedeni na figure bez većeg uticaja.
 Demokratija - politički sistem u kojem vlada narod, a ne monarh ili aristokratija. Demokratija se
smatra političkim sistemom koji je u stanju da obezbedi političku jednakost, zaštitu sloboda i
prava, odbranu zajedničkih interesa, ispunjenje potreba građana, i mogućnost odlučivanja
koje podjednako uzima u obzir interese svih. Postoje dva tipa demokratije:
o Participativna demokratija – odluke se donose zajednički od strane onih kojih se takve
odluke tiču. Taj prvobitni oblik demokratije postojao je u drevnoj Grčkoj. Samo manjina
u društvu je imala status građana i oni su se redovno sastajali na Agori radi razmatranja
političkih pitanja i donošenja značajnih odluka. Zbog teškoća praktične prirode,
participativna demokratija danas nije raširena i najčešće se ispoljava u vidu
referenduma.
o Predstavnička demokratija - politički sistem u kojem u donošenju odluka ne učestvuje
cela zajednica, nego to u njeno ime čine izabrani predstavnici. Zemlje u kojima glasači
mogu da biraju između dve ili više stranaka i gde svaki punoletni građanin ima pravo
glasa nazivaju se liberalne demokratije.
 Autoritarni režim – politički sistem u kojem je učešće naroda u političkom životu ili potpuno
uskraćeno ili svedeno na minimum. Vlast se najčešće uspostavlja nasiljem. Karakterišu je
jednopartijska država, monopol nad sredstvima masovne komunikacije, kontrola privrednog
života. Postoje dve vrste totalitarizma:
o desni totalitarizam (nacizam i fašizam) i
o levi totalitarizam (staljinizam).

Sredinom 1970-ih više od dve trećine društava su bila autoritarna, a danas ih je manje od jedne trećine.
Jedan od razloga je pad komunizma. Politički sistemi su se nekada delili na liberalnu demokratiju i
komunizam (koju je karakterisalo postojanje i vladavina samo jedne partije). Demokratija je postala
popularna jer su pokušaji uvođenja svih drugih sistema propali. Frensis Fukujama smatra da je došao
kraj istorije –tj. da su kapitalizam i liberalna demokratija potpuno trijumfovali i da više neće biti
promena sistema. Takođe još jedan od razloga povećane popularnosti demokratije je to što se ona
vezuje za tržišnu ekonomiju. Tržišna ekonomija pokazala se daleko uspešnijom od svih drugih
ekonomskih sistema (na primer komandnog). Još jedan od razloga je i uticaj masovnih komunikacija
(interneta i televizije). U otvorenom svetu informacija autoritarnim državama je sve teže da kontrolišu
protok informacija.Takođe, jedan od razloga je i globalizacija, koja dovodi do aktivnijeg učešća
građanstva u političkim događajima u mnogim delovima sveta.

Paradoks demokratije je pojava sve većeg razočarenja u demokratiju pored sve većeg širenja
demokratije u svetu. Danijel Bel smatra da su vlade nacionalnih država suviše male da bi se izborile s
velikim problemima (globlna konkurencija, uništavanje prirodne sredine), a suviše su velike da bi se
izborile s malim problemima (pojedinih gradova ili oblasti). Mnogi građani smatraju da su političari
nemoćni da utiču na globalne promene. Pojedini autori smatraju da su građani upali u političku apatiju,
međutim demokratija se ipak još uvek smatra najboljim političkim sistemom.

Politička stranka je organizacija usmerena ka legitimnom osvajanju vlasti kroz izborni proces. Postoji
više stranačnih sistema, na primer: dvostranački (koji funkcioniše po principu „pobenik uzima sve“ i
kandidat sa najvećim brojem glasova dobija vlast) i višestranački (koji funkcionišu po principu
proporcionalnog predstavljanja – npr. u parlamentu se proporcionalno na osnovu broja glasova
raspodeljuju mandati). Postoje i različite vrste stranačkih organizacija: stranke zasnovane na verskoj ili
etničkoj pripadnosti, seoske stranke, zelene, nacionalističe (izražavaju netrpeljivost prema emigrantima
i strancima), socijalističke, radničke i druge. Stranke se mogu podeliti na: levicu (radikalne/progresivne,
vrše korekciju uvažavanja socijalne pravde), desnicu (konzervativne političke grupacije) i centar
(umerene). Da bi se sprečila proliferacija malih stranaka postavljen je cenzus od 5% (uslov koji svaka
stranka mora da ispuni na izborima).

Politička i drušvena promena

Politički život se ne odvija samo kroz delatnosti političkih stranaka, glasanje i biranje vlade. Postoje i
neortodoksni načini političkog delovanja. Takve su na primer revolucije. Revolucija je svrgavanje s
vlasti postojećeg političkog poretka uz pomoć masovnog pokreta i upotrebe sile. Najuobičajenija vrsta
neortodoksnog političkog delovanja su društveni pokreti. Društveni pokreti su kolektivni pokušaji da
se ostvari zajednički interes ili postigne zajednički cilj kroz delovanje izvan postojećih institutcija.
Postoje razne vrste društvenih pokreta. Neki su mali i broje do nekoliko desetina članova. Drugi uključuju
hiljade i milione ljudi. Formiraju se sa ciljem unošenja promena u vezi sa nekim značajnim pitanjima.
Kao reakcija na ove pokrete javljaju se antipokreti kkoji istupaju u odbranu statusa quo (na primer kao
reakcija na pokret za prava žena na abortus javio se antipokret „Pravo na život“). U poslednjih nekoliko
decenija u svetu su se pojavili novi društveni pokreti. Po metodama, motivaciji i orijentaciji oni se
razlikuju od kolektivnog delanja u prošlosti. Ovi pokreti su dokaz da građani nisu apatični i
nezainteresovani za politiku, i utiču na revitalizaciju demokratije. Ovi pokreti se nalaze u središtu
građanskog društva, u prostoru između države i tržišta.Tehnologija ima takođe veliki uticaj na razvoj
društvenih pokreta. Primer su protesti protiv Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu, koji su bili
organizovani putem interneta. Glavni insturmenti promena su internet, mobilni telefoni i satelitsko
emotovanje programa.

Nacionalizam je skup simbola i verovanja koji rađaju osećaj pripadnosti određenoj političkoj zajednici.
Pojava nacionalizma se podudara sa razvojem moderne države. Danas nacionalizam sve više jača.
Nacionalizam se deli na:

 liberalni nacionalizam (svaka nacija ima pravo na slobodu i samoopredeljenje i sve nacije su
jednake);
 konzervativni nacionalizam (javlja se kada se veruje da postoji neka unutrašnja ili spoljašnja
opasnost po državu) i
 antikolonijalni nacionalizam (karakterističan za zemlje bivše kolonije).

Ernest Gelner smatra da su nacionalizam, nacija i nacionalna država produkti moderne civilizacije i
vode poreklo iz doba industrijske revolucije. Ova osećanja nisu u prirodi ljudskog bića, već su nastala iz
novog masovnog društva. Ovo mišljenje se kritikuje jer se nacionalizam hrani iz osećanja i simbola koji
zadiru u duboku prošlost. Nacionalizam takođe ima veze sa etnosom – grupom koja deli ideje o
zajedničkom poreklu, kulturnom identitetu i o vezi sa posebnom domovinom. Opstanak jasno
definisanih etnosa u okviru ustanovljenih nacija dovodi do fenomena nacije bez države. Postoji
nekoliko tipova nacije bez države:

 nacionalna država može da prihvati postojanje razlika u kulturi među manjinama i omogući im
dalji razvoj (Škotska i Vels)
 pojedine nacije bez države imaju visok stepen autonomije (Kvebek i Flandrija)
 postoje nacije koje su više ili manje nepriznate od strane države u čijim se okvirima ta nacija
nalazi (Čečeni, Baski, Kurdi, Palestinci).

Nove države koje su nastajale u drugoj polovini 20. veka nisu predhodno dobile potreban stepen
kulturnog ili etničkog jedinstva, pa je takve teškoće danas teško prevazići.

XI Siromaštvo, socijalna zaštita i društvena izopštenost

Sociolozi koriste dva pristupa siromaštvu: apsolutno i relativno siromaštvo.

Koncept apsolutnog siromaštva se zasniva na ideji preživljavanja, tj. obezbeđivanja osnovnih uslova za
održanje fizički zdrave egzistencije. Ti uslovi su hrana, krov nad glavom, odeća, itd. Za ljude kod kojih ovi
uslovi nisu zadovoljeni kaže se da oni žive u siromaštvu. Uobičajena tehnika za merenje apsolutnog
siromaštva je određivanje granice siromaštva. Granica siromaštva je cena osnovnih dobara potrebnih
za ljudski opstanak. Za one čini je prihod manji od granice siromaštva, kaže se da žive i siromaštvu.

Koncept relativnog siromaštva koriste oni koji smatraju da je univerzalan standard siromaštva teško
odrediti. Siromaštvo se meri u odnosu na ukupni standard nekog društva.

Zvanična merenja siromaštva – u nekim zemljama ne postoji zvanično definisana granica siromaštva,
pa se koristi upoređivanje sa socijalnom pomoći. Onaj ko ima prihod jednak ili manji od socijalne
pomoći smatra se siromašnim. Socijalna pomić je novčani iznos koji se isplaćuje onima sa prihodom
manjim od granice za preživljavanje.

Subjektivna merenja siromaštva pokazuju da iznos socijalne pomoći za 50% manji od potrebnog.
Određene kategorije ljudi imaju veće šanse da budu siromašne od drugih. To su nezaposleni, ljudi s
polovičnim radnim vremenom, deca, stari, bolesni, samohrane porodice, etničke manjine, invalidi i
penzioneri.

Postoje dva objašnjenjna siromaštva:

1. Okrivljavanje žrtve – siromašni su sami krivi za siromaštvo. Postojanje uspešnih i neuspešnih se

smatralo prirodnim. Neuspešni su se smatrali lično odgovornim za svoje stanje. Kultura
siromaštva se odnosi na socijalizaciju siromašne dece. Ona nisu nesposobna, več su naučena da
ne streme ka nečemu boljem i prepuštaju se siromaštvu. Kultura zavisnosti se odnosi na
siromašne koji se oslanjaju na socijalnu pomoć i ne nalaze se na tržištu rada. Smatra se da
socijalna pomoć uništava motivaciju za rad.
2. Okrivljavanje sistema – siromaštvo produkuju i reprodukuju strukturalne sile u društvu. Smatra
se da širi društveni procesi stvaraju nove uslove siromaštva, a njih pojedinci ne mogu da
prevaziđu.

Čovek ima veliku moć da izazove promenu u vezi sa svojim siromaštvom. Socijalna politika ima važnu
ulogu u izbavljenju iz siromaštva.

Potklasa je segment populacije koji živi u izuzetno nepovoljnim uslovima na marginama društva. U
SAD, gde su razlike između bogatih i siromašnih velike ima smisla govoriti o potklasi, naročito ako je
siromaštvo udruženo sa rasnim dimenzijama. U Evropi još uvek ne postoji isti nivo razdvojenosti između
bogatih i siromašnih, kao u SAD.

Društvena izopštenost je drugi naziv za nove izvore nejednakosti koji se koristi umesto koncepta
potklase. Socijalna ekskluzija se odnosi na načine na koje pojedinci mogu da budu isključeni iz šire
društvene zajednice. Socijalna ekskluzija se javlja u više oblika: ruralne zajednice su izolovane od
modernih, postoje gradski blokovi sa visokom stopom kriminala, nehigijenska naselja itd.

Ekskluzija i inkluzija (uključenost) mogu da se posmatraju na osnovu ekonomskih, političkih ili

društvenih faktora:

 Ekonomska ekskluzija je ekskluzija u pogledu proizvodnje i potrošnje. Za inkluziju u proizvodnji

najvažniji su zaposlenost i učešće na tržištu rada. Ekonomska ekskluzija u potrošnji se javlja u
pogledu onoga što ljudi kupuju, konzumiraju ili koriste u svakodnevnom životu (telefon, račun u
banci, beskućništvo).
 Politička ekskluzija – aktivno političko učešće može biti van domašaja onih koji nemaju
dovoljno sredstava, mogućnosti ili informacija da se bave procesom političkog odlučivanja.
 Društvena ekskluzija – ograničenost broja ustanova i institutcija, poput parkova, sportskih
terena, kulturnih centara u oblastima sa visokim stepenom društvene ekskluzije.
Postoje tri primera (oblika) ekskluzije:

1. Uslovi i mesto stanovanja – neki žive u komformnim stanovima, a drugi u prenaseljenim

stambenim zgradama. Ekskluzija može imati i prostornu dimenziju – gradske oblasti su traženije
pa samim tim imaju i više pogodnosti i institutcija u odnosu na seoske.
2. Mladi – mnogi mladi ljudi ulažu veliki napor da se integrišu u društvo, a dolaze u situaciju da su
iz njega na različite načine isključeni. Teško pronalaze posao jer nekvalifikovana radna mesta
usupaju mesto visokokvalifikovanim u oblastima novih tehnologija. Smanjena socijalna pomoć
mladima takođe je uticala na pad motivacije. Obrazovni sistem isključije sve više mladih koji
obrazovanje smatraju sve više irelevantnim.
3. Seoske oblasti – ljuidi u seoskim oblastima doživljavaju izopštavanje jer im nisu dostupne
određene usluge i institutcije koje se u gradskim sredinama podrazumevaju (lekar, pošta, crkva,
biblioteka).

Beskućništvo je jedan od najdrastičnijih oblika socijalne ekskluzije. Beskućnici mogu biti, i

uglavnom jesu isključeni iz mnogih aktivnosti koje se kod drugih podrazumevaju (odlazak na posao,
posedovanje računa u banci, primanje pošte i slično). Najveći broj beskućnika se našao na ulici jer su
doživeli neku ličnu nevolju ili nekoliko nevolja istovremeno (žena se razvede i izgubi posao, mlad
čovek ima probleme kod kuće pa krene put velikog grada bez materijalne podrške). Kao najistaknutiji
i najugroženiji se navode oni koji spavaju pod vedrim nebom. Oni su izloženi fizičkom nasilju i
okarakterisani kao ljudi koji su često isključeni iz sistema pravne i političke zaštite. Zastupnici
beskućnika smatraju da je u programu smanjenja broja beskućnika neophodan dugoročan pristup
od pukog sklanjanja sa ulice – u vidu obrazovanja, programa za sklapanje prijateljstava (kojim se
povećava socijalni kapital beskućnika), savetovališta itd.

Eliot Kari se bavio istraživanjem veze između društvene ekskluzije i kriminala, pogotovo među
mladima. On smatra da američko društvo već pokazuje lošu stranu tržišno orijentisane socijalne
politike: sve veće siromaštvo, beskućništvo, narkomanija i ogroman porast kriminala. Po Karijevom
mišljenju postoji nekoliko veza između kriminala i društvene izopštenosti:

 promene na tržištu rada dovele su do ogromnog porasta relativnog i apsolutnog

siromaštva;
 povećanje socijalne ekskluzije u lokalnim zajednicama;
 ekonomsko siromaštvo;
 prestanak finansiranja programa za ponovnu integraciju izopštenih.

Države blagostanja su države u kojima vlada igra glavnu ulogu u smanjenju nejednakosti i
stanovništva, putem besplatnog davanja i subvencionisanja određenih dobara i usluga. Cilj im je
umanjivanje negativnog uticaja tržišta na ljude. To je način da ljudi prebrode teške situacije u životu
(bolest, invaliditet, gubitak radnog mesta, starost).
Jedna od glavnih razlika između različitih modela države blagostanja tiče se dostupnosti beneficija:

 Sistem univerzalne beneficije – pomoć dobijaju svi kojima je ona potrebna, bez obzira na visinu
prihoda ili ekonomski status. On garantuje konstantno zadovoljenje najosnovnijih potreba svim
stanovnicima.
 Sistem beneficija zasnovan na materijalnom stanju pojedinca – na osnovu iznosa prihoda se
ljudi kvalifikuju za socijalnu pomoć.

Postoje dva pristupa na nivou politike socijalnih davanja:

 institutcionalni pristup (socijalna pomoć se mora obezbediti svima);

 rezidalistički pristup (socijalna pomoć se mora obezbediti samo onima kojima je neophodna).

Radovi Maršala i Espig-Andersena su najznačaniji kada je reč o teorijama države blagostanja.

Maršal je blagostanje video kao rezultat progresivnog razvoja građanskih prava koji se dogodio sa
razvojem industrijskog društva. On je evoluciju građanstva u Britaniji podelio u tri glavne faze:

1. 18. vek – kada su dobijena građanska prava i važne lične slobode (slobod govora, sloboda
mišljenja, sloboda veroispovesti, pravo posedovanja imovine i pravedan pravni tretman);
2. 19. vek – kada su stečena politička prava (pravo glasa, pravo na politički mandat i pravo na
učestvovanje u političkom procesu);
3. 20. vek – kada su srečena socijalna prava, odnosno prava građana na ekonomsku i socijalnu
sigurnost kroz obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, stanovanje, penziju i ostale usluge koje
karakterišu državu blagostanja.

Maršal je istraživanje zasnovao isključivo u Britaniji, a ne u globalu.

Espig-Andersen je napisao Tri sveta socijalnog kapitalizma. On tu vrši poređenje sistema socijalne
zaštite na zapadu i pruža tipologiju režima socijalne zeštite. Demodifikacija socijalne zaštite je stepen
oslobođenja usluga socijalne zaštite od tržišta. Espig-Andersen razlikuje tri tipa režima socijalne zaštite:

1. Socijaldemokratski sistem – u velikoj meri je demodifikovan. Socijalne usluge subvencioniše

država i dostupne su svima (univerzalne beneficije). Ovaj sistem važi u skandinavskim zemljama.
2. Konzervativno korporativni sistem – karakterističan za Francusku i Nemačku. Socijalne usluge
mogu biti u velikoj meri demodifikovane, ali nisu nužno univerzalne. Stepen beneficija zavisi od
položaja u društvu. Nije cilj uklanjanje nejednakosti već uspostavljanje socijalne stabilnosti,
čvrste porodične vete i lojalnosti državi.
3. Liberalni sistem – karakterestičan za SAD podrazumeva socijalnu pomoć koja je u velikoj meri
komodifikovana i prodaje se na tržištu. Od najvećeg dela stanovništva se očekuje da sami
kupuju socijalnu zaštitu na tržištu.
XII Moderne organizacije
Organizacija je široko grupisanje ljudi na osnovu bezličnih kriterijuma radi ostvarenja određenih ciljeva.
Naš svakodnevni život podrazumeva postojanje velikog broja organizacija koje kontaktiraju sa nama, ali i
međusobno. Uticaj organizacije na naš život nije uvek pozitivan. One često preuzimaju mnoge stvari u
svoje ruke i stavljaju ih pod kontrolu službenika ili stručnjaka na koje mi imamo malo uticaja. Od nas se
zahteva da činimo što nam država nalaže – da plaćamo porez, poštujemo zakon ili idemo u rat – ili ćemo
biti kažnjeni.

Maks Veber je smatrao da organizacije predstavljaju način koordiniranja aktivnosti ljudskih bića ili
proizvodnje dobara na stabilan način kroz prostor i vreme. Smatrao je da su organizacije uređenje
hijerarhije i da je moć skoncentrisana u vrhu. Prema Veberovom mišljenju sve velike organizacije imaju
tendenciju da budu birokratske.Birokratija je vladavina činovnika. Taj pojam se prvobitno odnosio na
državne činovnike, ali se njegovo značenje proširilo pa se sada odnosi na velike organizacije uopšte. Taj
pojam od početka ima negativnu konotaciju. Povezuje se sa preteranom administracijom,
neefikasnošću i gubljenjem vremena. Drugi vide birokratiju kao najefikasniji oblik organizacije jer su u
njoj svi zadaci precizno propisani strogim pravilima. Veberovo shvatanje nalazi se između ova dva
ekstrema. Veber je konstruisao idealni tip birokratije sa sledećim odlikama:

 postojanje jasno definisane hijerarhije autoriteta – postoji hijerarhija nadležnosti od vrha do

dna;
 pisanim pravilima određuje se ponašanje službenika na svim nivoima organizacije;
 službenici rade puno radno vreme i primaju platu – unapređenje je jedino moguće dobiti na
osnovu sposobnosti ili radnog staža;
 dužnosti službenika u organizaciji odvojene su od njegovog privatnog života;
 nijedan član organizacije ne poseduje materijalna sredstva sa kojima radi.

Piter Blau se bavio proučavanjem neformalnih odnosa u okviru državnih organa.

Merton se bavio disfunkcijom birokratije. Smatrao je da postoje elementi koji mogu imati štetne
posledice po uspešno funkcionisanje birokratije:

 nepodsticanje na fleksibilnost, sopstveno mišljenje u odlučivanju ili na traženje alternativnih

rešenja. Takva krutost može dovesti do birokratskog ritualizma – tj. do poštovanja pravila po
svaku cenu, čak i kada bi drugo rešenje bilo bolje za organizaciju u celini.
 Slepo pridržavanje birokratskih pravila bi moglo postati važnije od osnovnih ciljeva
organizacije. Slabost birokratije je i teškoća da reguliše slučajeve koji zahtevaju poseban tretman
ili pažnju.

Berns i Stoker razlikuju dva tipa organizacije:

 mehanističke – birokratski sistemi sa hijerarhijskim lancem komandovanja i komunikacijom

koja se odvija vertikalno kroz jasno definisane kanale. Međusobna komunikacija onih gore i onih
dole u hijerarhiji je veoma retka.
  Organske – odlikuje ih labavija struktura. Svaki zaposleni smatra se sposobnim da učestvuje u
rešavanju problema, a odluke ne spadaju u domen samo onih na vrhu.

Mišel Fuko pokazao je da arhitektura jedne organizacije neposredno odražava njen društveni karakter i
sistem upravljanja. Poslovne prostorije predstavljaju i arhitektonsko okruženje – što je viša pozicija
zaposlenog u hijerarhiji, to je na višem spratu njegova kancelarija. Raspored prostorija, hodnika i
otvorenog prostora u okviru zgrade neke organizacije, omogućava uvid u način funkcionisanja sistema
upravljanja. U nekim organizacijama zaposleni rade u otvorenom prostoru bez pregrada ili zidova.
Vidljivost omogućava nadgledanje tj. nadzor nad aktivnostima koje se u organizaciji odvijaju. Nadzor
ima dva oblika:

 neposredni nadzor nadređenih nad onima na nižim pozicijama;

 suptilniji oblik nadzora – dosijei, beleške i biografije ljudi.

U organizacijama u kojima menadžeri žele saradnju zaposlenih radi ostvarenja zajedničkih ciljeva,
preterani neposredni nadzor otuđuje zaposlene koji tada osećaju da im je uskraćena svaka prilika da se
zaista angažuju na poslu. Ljudi su skloni da se protive i vođenju evidencije o njihovom životu i radu. To
je bio glavni uzrok propasti komunističkih društava bivšeg Sovjetskog Saveza u kojima su ljudi
neprestano špijunirani.

Danas živimo u društvu koje neki nazivaju društvo nadzora, u kojem podatke o našem životu prikupljaju
sve vrste organizacija, a ne samo poslodavci. Vebera je brinulo slabljenje demokratije sa napretkom
modernih oblika organizacije i kontrole informacija. Veber je takođe predvideo potencijalni sukob
između birokrata od karijere i demokratski izabranih političara.

Feministkinje su smatrale da postoje dva načina na koji je rod ugrađen u samu strukturu modernih
organizacija:

 birokratije odlikuje rodna segregacija na radnom mestu – žene su u početku imale slabo
plaćena radna mesta i obavljale su rutinske zadatke, a šanse za napredovanje su bile
minimalne;
 birokratska karijera podrazumevala je karijeru muškarca, a ključna uloga žene bila je pružanje
podrške.

Rozabet Kanter se bavila analizom položaja žena u korporacijama i načinima njihovog isključenja iz
vlasti. Ženama i etničkim manjinama uskraćene su mogućnosti za napredovanje. Prema njenom
mišljenju problem je u moći, a ne u rodu. Smatrala je da će neravnoteža nestati kada žene u većem
broju budu imale pristup rukovodećim položajima. Danas se vode rasprave o tome da li žene unose
promene u svojim organizacijama, uvodeći ženski stil rukovođenja. Taj stil podrazumeva oslanjanje na
posvećenost zaposlenih, kolektivni entuzijazam i odgovornost, kao i na usresređenost na zaposlene.
Drugi autori ipak smatraju da kada žene i dospeju na najviše rukovodeće položaje, one obično
rukovode kao muškarci.
Promene u organizaciji: japanski model. Japanske kompanije umnogome odstupaju od karakteristika
koje je Veber pripisao birokratiji:

 sistem odlučivanja odozdo na više – hijerarhijski model nije uspostavljen;

 manje izražena specijalizacija – tek zaposleni radnici u prvoj godini službe uče način
funkcionisanja različitih odeljenja, a zatim se rotiraju na radnim mestima;
 sigurnost radnog mesta – zaposleni provode ceo radni vek u istoj kompaniji – garantuje im se
posao; plata i odgovornost zavise od radnog staža u firmi;
 proizvodnja orijentisana ka timskom radu – zaposleni su podeljeni u saradničke timove ili radne
grupe tj. u sistemu upravljanja japanskih kompanija ne figuriraju pojedinci nego grupe;
 stapanje ličnog i poslovnog života – japanske korporacije opslužuju mnoge potrebe svojih
radnika, a zauzvrat očekuju od zaposlenih visok stepen lojalnosti i potpunu posvećenost firmi.

Japanski pristup uglavnom se usresređuje na odnose između zaposlenih i uprave uređene na način koji
obezbeđuje dugotrajnu lojalnost radnika prema kompaniji. Naglasak se stavlja na timski rad i učešće
radnika u donošenju odluka. Veliki broj organizacija sa Zapada je 1980ih godina počeo da uvodi nove
tehnike upravljanja. Postoje dve popularne grane teorije menadžmenta:

 Upravljanje ljudskim resursima – predstavlja takav način upravljanja koji radnoj snazi
zaposlenoj u kompaniji pridaje odlučujući značaj kada je reč o ekonomskoj konkurentnosti, tj.
posvećenosti firmi i njenom proizvodu.
 Korporativna kultura – podrazumeva postojanje rituala, događaja ili tradicije karakterističnih
za tu kompaniju. Cilj je da svi zaposleni deluju ka ostvarenju zajedničkog cilja i jačanju
solidarnosti.

Za uspeh modernih organizacije je neophodna brza primena novih tehnologija (npr. u elektronskoj
trgovini). Čitav spektar osnovnih zadataka –komuniciranje sa partnerima, reklamiranje proizvoda,
dobavljanje zaliha – potpuno se menja zahvaljujući potencijalu novih tehnologija. Berza elektronska
trgovina i onlajn finansije predstavljaju primere kako organizacije mogu biti istovremeno svuda i nigde.

Globalizacija i informacijska tehnologija sve više utiču na to da granice ogranizacija postanu otvorenije
i fluidnije nego što su bile. Umreženo preduzeće predstavlja oblik organizacije koji najbolje odgovara
globalnoj ekonomiji. Ogranizacijama je teško da opstanu na tržištu ako nisu deo neke mreže. Ono što
omogućava proces umrežavanja je uspon informacijske tehnologije. Primeri umreženih organizacija su
Beneton i IBM. Organizacije umrežavanjem prolaze kroz proces decetralizacije u kome se odluke
donose odozdo naviše, a ne samo na najvišem hijerarhijskom nivou.

Debirokratizacija je proces slabljenja birokratija Veberovog tipa. Danas se vode rasprave oko toga da li
sve više dolazi do debirokratizacije ili birokratije ostaju tipični oblici organizacije u društvu. Postoje tri
gledišta po tom pitanju:

 Uspon adhokratije – adhokradija ne obavlja standardne zadatke prema unapred ustanovljenim

procedurama, već se i njene funkcije i sastav neprestano menjaju. Zasniva se na timskom radu
 manjih grupa profesionalaca iz različitih oblasti. Posebno je zastupljenja u reklamiranju i
konsaltingu.
 Postmoderna organizacija – Kleg smatra da se nije ostvarilo Veberovo predviđanje o sve većoj
racionalizaciji i centralizaciji. On smatra da vrednosti i način života koji su svojstveni jednoj
kulturi u velikoj meri određuju način funkcionisanja organizacije. Još jedna od odlika post
modernih organizacija je dediferencijacija – udaljavanje od usko specijalizovanih zadataka i
pomeranje ka razvoju širih, mnogostrukih veština.
 Mekdonaldizacija društva – proces debirokratizacije je preteran. Ricer smatra da je
mekdonaldizacija društva proces u kome se principi funkcionisanja restorana brze hrane sve
više primenjuju i na ostale sektore društva. Ricer koristi četiri osnovna principa
Mekdonaldizacije – efikasnost, predračun aktivnosti, uniformisanost i kontrola putem
automatizacije, kako bi pokazao da naše društvo vremenom postaje sve racionalizovanije.On
smatra da mekdonaldizacija dovodi do homogenog, rigidnijeg i bezličnijeg društva.

XIII Masovni mediji i komunikacije

Masovni mediji obuhvataju brojne različite forme, poput televizije, novina, radija, časopisa, filmova,
reklamnih oglasa, video igara itd. Nazivaju se masovnim jer dopiru do publike koja obuhvata izuzetno
veliki broj ljudi i zato se ponekad nazivaju sredstvima masovne komunikacije.

Novine vode poreklo od pamfleta i letaka iz 18. veka a tek su krajem 19. veka postale dnevne i stekle
milione čitalaca. Jeftina dnevna štampa prvi put se pojavila u SAD. Pojavljuju se dva prestižna lista –
Njujork Tajmms i londonski Tajms, na koje su se većina najuticajnijih dnevnih novina ugledale. Skoro
više od pola veka novine su bile glavno sredstvo saopštavanja brzih i kratkih informacija razumljivih
masovnoj publici. Sa pojavom radija, filma i televizije i broj čitalaca je u stalnom opadanju. Mnoge
novine su danas dostupne besplatno na internetu.

U većini zemalja država vodi neke televizijske kuće, npr. BBC. Finansiraju se putem predplate koju plaća
svako domaćinstvo koje poseduje televizor. U SAD postoje tri vodeće televizijske kuće, ABC, CBS i NBC.
U poslednjih 20 godina televizija postaje sve više globalna i izlazi iz svojih nacionalnih granica. Zbog
velikog razvoja televizije istraživani su uticaji na gledaoce, posebno na decu, kroz dve teme: uticaj
televizije na stepen nasilja i kriminala i uticaj vesti. Istraživanja Andersona pokazuju da gledanje nasilja
na televiziji ne mora da ima za posledicu povećan stepen nasilja i kriminala u životu. Neke moralne
poruke koje se prikazuju kroz nasilje na televiziji mogu imati veći uticaj na gledaoce. Žanr se odnsi na to
kako gledaoci i producenti tretiraju ono što se prikazuje na televiziji, odnosno kako gledaoci i producenti
vrše kategorizaciju programa na na primer: trilere, mjuzikle, sapunice, vesti itd.

Komunikacija je prenos informacija od jednog pojedinca do drugog govorom ili putem masovnih
medija. Rani teoretičari medija su Harold Inis i Maršal Meklaun. Maršal Meklaun je govorio da priroda
medija koja u nekom društvu postoji više utiče na njegovu strukturu nego na njegove poruke ili
sadržaje koji se tim medijom prenose. Elektronski mediji stvaraju globalno selo – milioni ljudi gledaju
događaje prikazane na televiziji i u njima zajednički učestvuju.
Jirgen Habermas analizira razvoj medija od 18. veka do današnjih dana prateći pojavu javne sfere. Javna
sfera je arena u kojoj se odvija javna debata i formiraju mišljenja o pitanjima od opšteg značaja. Prema
Habermasu javna sfera se pojavila prvi put u kafanama Londona, Pariza i drugih evropskih gradova.
Politička pitanja su bila jedna od glavnih tema. Po prvi put se javila ideja da se politički problemi mogu
rešavati putem javne diskusije, a Habermas smatra da je to od ključne važnosti za razvoj demokratije.

Bodrijar smatra da masovni mediji imaju drugačije i mnogo dublje delovanje od bilo koje druge
tehnologije. Televizija ne samo da nam prezentuje svet, već sve više definiše svet u kome živimo.
Primer za to su javna suđenja o kojima se govori u društvu, a koje se prenosi na televiziji. Bodrijar smatra
da se stvara nova realnost – hiperrealnost u kojoj se prepliću ljudsko ponašanje i medijske slike. Svet
hiperrealnosti je konstruisan od slika koje svoje značenje dobijaju isključivo od drugih slika i koje
nemaju uporište u spoljašnjoj realnosti.

Džon Tompson je analizirao odnos medija i razvoja industrijskih društava. Kritikuje Habernasa i
Bodrijara. Savremeni mediji, po Tompsonu, ne uskraćuju nam mogućnosti kritičke misli, već nas
zapravo snabdevaju novim informacijama koje nam ranije nisu bile dostupne.

Tompson razlikuje tri tipa interakcije:

1. interakcija licem u lice (razgovor među ljudima);

2. posredovana interakcija (podrazumeva upotrebu medijske tehnologija+e – hartije, elektronskih
veza i impulsa) i
3. posredovana kvazi interakcija (tip komunikacije koju stvaraju mediji).

Tompson smatra da se sva tri oblika interakcije prepliću u našim svakodnevnim životima, a masovni
mediji menjaju ravnotežu između javne i privatne sfere naših života.

Proučavanje medija stoji u bliskoj vezi sa uticajem ideologije u društvu. Ideologija je uticaj ideja na
verovanja i ponašanje ljudi.

Važna dostignuća u drugoj polovini 20. veka potpuno su promenila prirodu telekomunikacija – prenosa
informacija, slika ili zvuka na daljinu putem tehnološkog medija.

Internet je nastao u Pentagonu, sedištu američkih vojnih snaga 1969. Naknadno je ustanovljeno da se
internetom mogu slati poruke, koje su kasnije nazvane e-mail. Danas postoji izuzetno veliki broj sajtova,
pretraživača, chat-soba, oglasa itd. Mišljenja o uticaju interneta na ljude mogu se svrstati u dve
kategorije:

 oni koji razvoj interneta vide kao mogućnost rađanja nekih novih oblika elektronskih odnosa ili
pojačavanje postojećih interakcija lice u lice;
 oni koji smatraju da razvoj interneta dovodi do povećanja izolacije i atomizacije. Ljudi koji
komuniciraju preko interneta mogu da se predstavljaju da su neko drugi, nego prilikom
komunikacije licem u lice.
Internet uzrokuje udaljavanje od ostalih oblika masovnih medija i briše liniju razdvajanja između kuće i
radnog mesta.

Ranije je industrija medija bila podeljena u nekoliko nezavisnih sektora: televizija, radio, film, štampani
mediji. Sada su se sva nacionalna tržišta pretopila u jedno globalno tržište, a nove tehnologije
fuzionisale su medije koji su ranije delovali nezavisno. U svom radu o globalizaciji, Delvid Held je ukazao
na 5 glavnih razloga za uspostavljanje novog medijskog poretka:

1. povećana koncentracija vlasništva (nekoliko moćnih kompanija dominira globalnim medijima);

2. prelazak sa državne na privatnu svojinu;
3. transnacionalna struktura (poslovanje izvan nacionalnih granica);
4. diversifikacija različitih medijskih proizvoda
5. sve veći broj merdžera u medijskim kućama

Globalna muzička industrija počiva na sposobnosti da se pronađe, produkuje i distribuira muzički

talenat i da se plasira širom sveta. Do porasta globalne muzičke industrije doveo je najviše uspeh pop
muzike i širenje kulture mladih.

Fenomen globalizacije filmske industrije možemo posmatrati na dva načina:

1. po mestu nastanka filmova i izvora njihovih finansiranja. 1980ih 25 zemalja je proizvodilo 50 i

više filmova godišnje, dok je nekoliko zemalja (SAD, Japan, Južna Korea i indija) proizvodilo preko
150 filmova godišnje;
2. razmatranje u kojoj meri se nacionalni filmovi izvoze u inostranstvo – Holivud je početkom 20.
veka proizvodio 4/5 ukupnog broja filmova u svetu.

2000. godine su se spojile dve najuticajnije medijske kompanije na svetu – Tajm Vorner i najveći
provajder internet usluga na svetu AOL. Ova fuzija je spojila medijski sadržaj Tajm Vornera (dnevne
novine, časopise, filmske studije i TV stanice) sa moćnim kapacitetima internet provajdera AOL.
Stvaranje ovakvih kompanija se kritikuje jer one imaju veliku moć da utiču na sadržaje mnogih
programa. Pojava ovakvih kompanija može dovesti do stvaranja novog, ograničenog interneta na kojem
postoje samo predplatnici.

Medijski imperijalizam je dominantna pozicija industrijski najrazvijenih zemalja u proizvodnji medija,

pre svega SAD. Prema tom gledištu uspostavljena je kulturna imperija. Manje zemlje su žrtve takvog
ponašanja. Kulturni činioci sa zapada rasprostranjeni su po celom svetu. Globalni medijski poredak
može da ugrozi jačanje zdrave demokratije, jer su mediji postali komercijalizovani i centralizovani i
prete da ugroze važnu javnu sferu. Mediji ostvaruju prihod prodajom reklamnog vremena pa zato daju
prednost sadržajima koji imaju veću gledanost. Oni gledaju iz svega da izvuku ekonomsku korist, pa će
ta kultura zabave, koju promovišu medijske kuće suziti javnu sferu i oslabiti demokratiju.

Ali Mohamadi se bavio istraživanjem reagovanja islamskih zemalja na sile globalizacije. Otpor oblicima
medija koji dolaze iz inostranstva kreće se od blage kritike do proklinjanja zapadnih satelita.
Mohamadi vrši podelu država na tri kategorije:
  modernističke (otvorene prema medijima);
 kombinovane (ne sprovode strog nadzor nad medijima);
 tradicionalne (po svaku cenu hoće da očuvaju svoju tradiciju, pa su tako npr. Iran, Saudijska
Arabija i Malezija zabranile zapadne satelitske medije).

XIV Religija
Šta religija nije:

 Religiju ne treba poistovećivati sa monoteizmom (vera u jednog Boga), jer u većini religija
postoji više božanstava.
 Religiju ne treba poistovećivati sa moralnim propisima po kojima se upravljaju vernici (poput 10
zapovesti).
 Religija ne mora uvek da se bavi objašnjavanjem nastanka sveta jer mnoge religije nemaju
mitove o postanju.
 Religija se ne može poistovećivati sa natprirodnim (postojanje sveta čula).

Šta religija jeste:

 Sve religije barataju nizom simbola koji izazivaju osećanje poštovanja i strahopoštovanja. Bez
obzira na to da li neka religija uključuje bogove ili ne, ona uvek podrazumeva neka bića ili
predmete koji izazivaju strahopoštovanje ili čuđenje.
 Sve religije imaju rituale ili ceremonije (bogosluženje u crkvi) u kojima učestvuje zajednica
vernika.

Razlika magije i religije: jedna od osnovnih razlika je postojanje kolektivnih religijskih obreda. Magija
podrazumeva uticanje na događaje uz pomoć napitaka, ritualnih postupaka i drugih pomagala,
najčešće pojedinačno i kada za to postoji potreba.

Raznovrsnost religija: u tradicionalnim društvima religija obično igra centralnu ulogu u društvenom
životu. Religijski simboli i rituali često su uklopljeni u materijalnu i duhovnu kulturu društva – muziku,
slikarstvo, ples, književnost.

Postoje dva oblika religije koja su česta u manjim kulturama:

 Totemizam – totem je reč koja označava životinje i biljke za koje se veruje da imaju natprirodne
moći. Obično svaka srodnička grupa ili klan unutar društva ima svoj totem za koji se veruju
različite obredne radnje.
 Animizam – verovanje u duhove za koje se smatra da nastanjuju isti svet kao i ljudska bića. Ti
duhovi mogu da budu dobri i zli i po pravilu baš oni utiču na živote ljudi.

Judaizam, Hrišćanstvo i Islam su tri najuticajnije monoteističke religije u istoriji sveta. Nastali su na
Bliskom istoku i svaka je uticala na druge dve.
Judaizam je najstarija monoteistička religija. Nastala je oko 1000. godine pre nove ere. Prvi Jevreji su
bili nomadi i živeli su u Egiptu i okolnim krajevima. Verovali su da Bog zahteva pokoravanje strogim
moralnim zakonima i insistirali su na tome da su njihova verovanja jedina prava i da čine jedinu pravu
religiju. Oni do završetka Drugog svetskog rata nisu imali državu za čiju su religiju zvanično važili, a
stalno su bili izloženi progonima čiji je vrhunac bio kada su milioni Jevreja pobijeni u nacističkim
logorima za vremen Drugog svetskog rata.

Hrišćanstvo je preuzelo mnoga judaistička gledišta i učinilo ih sastavnim delom svoje religije. Isus je bio
Jevrejin , a Hrišćanstvo je svoj put počelo kao judaistička sekta. Nije sasvim jasno da li je Isus želeo da
osnuje posebnu religiju. On je smatran Mesijom (hebrejski - pomazanik). Iako su i hrišćani bili
progonjeni, car Konstantin je usvojio hrišćanstvo kao zvaničnu religiju Rimskog carstva. Potom se
Hrišćanstvo proširilo i postalo dominantna snaga u zapadnoj kulturi. Danas je najrasprostranjenije i u
okviru hrišćanstva razlikujemo: pravoslavlje , rimokatoličanstvo i protestantstvo.

Torije religije: Marks, Dirkem i Veber su verovali da će značaj religije u modernom dobu opasti.
Verovali su da je religija u suštini iluzija.

Marks se nikada nije bavio detaljnije religijom, već je svoje ideje zasnivao na osnovu spisa teologa i
filozofa. Jedan od njih je bio Ludvig Fojerbah. Prema Fojerbahu, religija se sastoji od ideja i vrednosti
koje su pripisane božanskim silama ili bogovima. Priča o deset zapovesti je mitologizovana verzija
porekla moralnih pravila koja upravljaju životima hrišćanskih i jevrejskih vernika. Fojerbah koristi izraz
otuđenje da bi označio uspostavljanjene bogova ili božanskih sila odvojenih od ljudskih bića. Rekao je
da je religija opijum za narod i da odlaže sreću i blagostanje za zagrobni život. U religiji posoji snažni
ideološki element: verska uverenja i vrednosti često pružaju opravdanje za nejednakosti između
bogatih i siromašnih.

Dirkem je izučavao religije malih, tradicionalnih sredina. Njegovo delo Elementarni oblici religijskog
života zasnovano je na proučavanju totemizma. Totem je biljka ili životinja koja ima simboličko
značenje i koja se smatra svetom. Dirkem religiju definiše kao razliku između svetog i profanog. Sveto
se tretira kao odvojeno od uobičajenog (profanog). Veruje se da božanska svojstva odvajaju totemsku
životinju ili biljku od ostalih životinja ili biljaka koje se mogu konzumirati. Razlog je to što totem
simbolizuje grupu ili zajednicu čiji je predmet obožavanja. Ceremonija i ritual su bitni za povezivanje
članova grupe i ne samo u redovnim bogosluženjima več i u prelomnim životnim trenucima pojedinca.
Dirkem je izrazom „stari bogovi su mrtvi“ naglašavao da će uticaj religije oslabiti.

Za razliku od Dirkema, Veber je sveobuhvatno sprovodio analizu religija širom sveta. Najveći deo svoje
pažnje je usmerio na svetske religije. Svetske religije su religije koje utiču na tok istorije. Proučavao je
hinduizam, budizam, taoizam i judazam. Pisao je i o uticaju Hrišćanstva na istoriju Zapada u svom delu
Protestantska etika i duh kapitalizma. Isticao je vezu između religije i društvenih promena i tvrdio je da
religija može da pokrene dramatične društvene preobražaje. Analizirajući istočnjačke religije došao je
do zaključka da one sprečavaju razvoj industrijskog kapitalizma jer većina njih daje preveliki značaj
životu bez materijalnih pogodnosti i odricanju od svega što pruža užitak. Veber je na hrišćanstvo gledao
kao na religiju spasenja, jer ona propoveda da ljudi mogu biti spaseni ako prihvate verovanja i drže se
moralnih postavki. Istočnjačke religije zauzimaju pasivan stav, dok hrišćanstvo podrazumeva stalnu
borbu protiv grehova i dinamiku.

I Marks i Dirkem su otkrili važne karakteristike religija i njihova znanja se dopunjuju. Religija je uticala
na društvene promene na taj način što je izazvala velika krvoprolića zbog religijskih nesuglasica.

Maks Veber i Ernest Trelč su klasifikovali verske organizacije na Crkve i sekte. Crkva je velika, čvrsta
celina. Sekta je manja i manje odganizovana zajednica predanih vernika koja obično nastaje iz protesta
protiv onoga u šta se pretvorila crkva. Crkve imaju formalnu birokratsku strukturu sa hijerarhijom.
Sekte su relativno male. Obično im je cilj da otkriju pravi put i najčešće su izolovane zajednice.

Denominacija je sekta koja se ohladila i postala institucionalizovana celina koja više ne predstavlja
aktivnu protestnu grupu. Sekte koje opstanu duže vreme postaju denominacije. Kultovi liče na sekte ali
im je cilj drugačiji. Oni su najlabavije povezane celine i najnepostojanije pošto se sastoje od pojedinaca
koji odbijaju ono što se smatra vrednostima civilizacije. Kultovi se usresređuju na individualno iskustvo
i okupljaju pojedince koji slično misle. Ne postoji nikakav formalni sistem priključivanja. Primeri kultova
su spiritualizam, astrologija i transcedentalna meditacija.

Rod i religija: u crkvenim hijerarhijama žene su uglavnom isključene iz vlasti. Hrišćanskom religijom
dominiraju muškarci i u simbolizmu i u hijerarhiji. Žene su ponegde prikazane sa božanskim
osobinama, ali glavne uloge su rezervisane za muškarce. Marija na primer je prikazana kao da ima
božanske osobine međutim i Bog i Isus i Apostoli su muškarci, a žena je stvorena od muškog rebra.
Prema Ženskoj Bibliji muškarci i žene su rođeni kao jednaka bića. U budizmu ženama je dozvoljeno da
budu kaluđerice što je u hrišćanstvu bio glavni način da žene izraze svoja verska ubeđenja. Hrišćanska
religija po svojim stavovima prema ženama spada u najkonzervativnije organizacije u modernom
društvu. U katoličkoj crkvi ostaju istrajni u svojoj formalnoj podršci rodnoj nejednakosti. Ženama je u
anglikanskoj crkvi dozvoljeno da budu đakonice, ali ne i sveštenice.

Sekularizacija je proces zbog kojeg religija gubi uticaj u različitim sferama društvenog života.
Sekularizacija je kompleksan pojam i zbog toga što postoji neslaganje u tome kako se meri proces
sekularizacije. Sekularizacija se može meriti prema jednom broju aspekata ili dimenzija:

 Broj članova – verskih organizacija je objektivan pokazatelj prema kojem su sve industrijske
zemlje izuzev SAD doživele znatnu sekularizaciju;
 Društveni uticaj verskih organizacija;
 Verovanja i vrednosti – tj. dimenzija religioznosti.

Iako je u tradicionalnim crkvama u poslednje vreme došlo do opadanja članstva, u usponu su drugi
oblici religijskih aktivnosti. Sociolozi ih nazivaju Novi verski pokreti, sa namerom da njime obuhvate
širok raspon religijskih i duhovnih grupa, kultova, sekti koje se u poslednje vreme sve češće javljaju.
Neki od ovih pokreta proistekli su iz tradicionalnih velikih religija, neki su nastali iz nepoznatih religija.
Neki tvrde da na nove verske pokrete treba gledati kao na reakciju na procese sekularizacije u društvu,
drugi da su oni posledica brzih društvenih promena koje ruše sve norme pa ljudi traže utehu i
sigurnost.
Tipovi novih verskih pokreta:

 Novi verski pokreti koji priznaju svet – povećavaju sposobnost svojih članova da budu uspešni i
efikasni u svetu u kojem žive. Vežbama mogu da ih učine svesnim njihovih stvarnih vrednosti i
duhovnih mogućnosti, kao i da očiste svoj um i otkriju svoj puni potencijal. Primer takvih pokreta
je Nju Ejdž.
 Novi verski pokreti koji odbacuju svet – zahtevaju radikalne promene i često su ekskluzivni.
 Novi verski pokreti koji se prilagođavaju svetu – najsličniji su tradicionalnim religijama. Ističu
važnost unutrašnjeg verskog života u odnosu na svetovne brige. Članovi žele da vrate duhovnu
čistotu za koju misle da se izgubila u tradicionalnim religijskim okvirima.

Trajna popularnost novih verskih pokreta ukućuje novi izazov tezi o sekularizaciji. Iako tradicionalne
religije gube na značaju, religioznost je i dalje prisutna, samo se preusmerava.

Milenaristički pokreti su grupe koje očekuju vrlo skoro kolektivno spasenje vernika zbog obnove
zlatnog doba iz prošlosti ili zbog kataklizmične promene u budućnosti. Milenaristički pokreti su vrlo
isprepletani sa istorijom hrišćanstva i javljali su se među siromašnima i kolonijalizovanima.

Joakimovci su organizacija koja se bori protiv raspusnog načina života crkvenih zvaničnika koji su u
doba prosperiteta crkve počeli naglo da grade carstva i hramove u kojima su uživali.

Ples duhova podrazumeva propovedanje proroka da će ubrzo doći do opšte katastrofe koju najavljuje
novi milenijum a u kojoj će sve uništiti bele uljeze. Nakon te katastrofe biće ukinute rasne razlike i
etničke podele, a belci će živeti u prijateljstvu sa Indijancima.

Apokalipsitam je verovanje u božanska otkrovenja učenja o poslednjim događajima u istoriji. Govore

da je kraj sveta blizu. U poslednjim decenijama došlo je do ekspanzije ovih pokreta zbog primicanja
novog milenijuma, pojave side, pada komunizma, globalnog zagrevanja itd.

Fundamentalizam je striktno pridržavanje niza principa i verovanja. Verski fundamentalizam opisuje

stav verskih grupa koje pozivaju na doslovno tumačenje svetih tekstova i koji su ubeđeni da su njihov
pogled na svet i religija jedini i pravi. Fundamentalizam ima više veze s tim kako se verovanja brane i
opravdavaju nego sa tim u šta se veruje. Dva najistaknutija fundamentalna verovanja su islamski
fundamentalizam i hrišćanski fundamentalizam (u kome se smatra da postoji pet glavnih problema:
abortus, homoseksualitam, pornografija, humanizam i razbijena porodica).

Elektronska crkva podrazumeva korišćenje modernih tehnologija u propagiranju religije.

XV Metodi sociološkog istraživanja
Zadatak sociološkog istraživanja je da dopre dublje od samo površinskog razumevanja svakodnevnog
života. Dobar sociološki rad pokušava da pitanja formuliše što preciznije i nastoji da prikupi iskustvenu
evidenciju pre nego što dođe do zaključka. Jedan deo pitanja koji postavljaju sociolozi u istraživačkom
radu su uglavnom činjeničnog karaktera i zahtevaju istraživački rad. Sociolozi često koriste i
komparativna pitanja upoređujući različite kontekste. Razvojnim pitanjima se poredi sadašnjost i
prošlost. Sociološka istraživanja su empirijska.

Nauka podrazumeva korišćenje sistematskih metoda empirisjskog istraživanja, analizu podataka,

teorijsko mišljenje i logičku procenu argumenata u cilju razvoja korpusa znanja o određenom
problemu. Prema ovoj definiciji sociologija jeste nauka. Činjenica da se ljudska društva ne mogu
proučavati na potpuno isti način kao predmeti iz prirode predstavlja prednost za sociologe jer su u
stanju da na neposredan način postavljaju pitanja onima koje proučavaju, tj. drugim ljudima.

ISTRAŽIVAČKI PROCES se sastoji iz osam delova:

 prvo se određuje problem koji se istražuje;

 zatim se vrši pregled ranijih istraživanja;
 zatim se precizira problem – jasno se formuliše problem koji se istražuje. Naslućivanje prirode
problema u ovom slučaju može da se pretvori u određenu definitivnu hipotezu – predpostavku
o pojavi koja se proučava;
 zatim se vrši izbor metoda za prikupljanje podataka;
 zatim se sprovodi istraživanje;
 nakon sprovođenja istraživanja se vrši interpretacija rezultata i izvode se zaključci iz
prikupljenih podataka;
 na kraju se predočavaju rezultati.

Jedan od glavnih problema u metodologiji istraživanja jeste analiza odnosa između uzroka i posledica.
Uzročna veza između dva događaja ili situacija jeste odnos u kojem jedan događaj ili situacija proizvode
drugi događaj.

Važno je uvideti razliku uzročnosti i korelacije. Uzročnost se ne može izvesti direktno iz korelacije.
Korelacija znači postojanje konzistentne veze između dva skupa događaja ili varijabli. Varijabla je bilo
koja dimenzija u odnosu na koju se pojedinci ili grupe menjaju. Prividna korelacija je korelacija koja
samo izgleda logično a zapravo je uzrokovana nekim drugim faktorom ili faktorima.

Pri utvrđivanju jednog ili više uzroka koji objašnjavaju korelaciju, potrebno je razlikovati nezavisne i
zavisne varijable. Nezavisna varijabla je ona koja proizvodi neki efekat na zavisnu promenjljivu, tako da
je zavisna promenjljiva ona na koju se vrši uticaj. Da bi saznali da li korelacija među promenjljivima
uključuje i uzročni odnos koriste se kontrole, što znači da se neke promenjljive održavaju stalnim da bi
mogao da se odredi uticaj drugih.
Etnografija je proučavanje ljudi i grupa koje istraživač obavlja na licu mesta i u toku izvesnog perioda pri
čemu se koristi opservacijom ili intervjuima kako bi upoznao njihovo društveno ponašanje. Sociolog koji
vrši etnografsko istraživanje često se aktivno uključuje u njihove svakodnevne aktivnosti, posmatra šta
se dešava i traži objašnjenja u vezi sa odlukama, postupcima ili ponašanjem članova grupe. Etnografsko
istraživanje pod uslovom da je uspešno sprovedeno pruža mnogo više informacija od bilo kog drugog
istraživačkog metoda. Smatra se kvalitativnim istraživanjem jer se više oslanja na subjektivno
razumevanje nego na numeričke podatke. Ograničenje ovakvog terenskog rada je to što se mogu
proučavati jedino male zajednice ovim metodom. Uspeh u mnogome zavisi od veštine samog
istraživača da zadobije poverenje pripadnika grupe bez čega istraživački postupak ne može da počne.
Može i da se desi da se istraživač poistoveti sa članovima grupe čime ovaj metod gubi objektivnost
posmatrača.

ANKETIRANJE predstavlja kvantitativan metod istraživanja. Cilj ankete je prikupljanje podataka koji se
mogu statistički analizirati kako bi se otkrili obrasci ili pravilnosti. Ako se anketa pravilno sprovede,
dobijene korelacije se mogu uopšteno primeniti na veći broj ljudi. Upitnici se koriste kao glavni
instrument za prikupljanje podataka pri anketiranju. Upitnik se popunjava ili lično pred istraživačem ili
se šalje i vraća poštom ili mailom. Pri anketiranju se koriste dve vrste upitnika: sa zatvorenim pitanjima
i sa otvorenim pitanjima. Ispitanici imaju veću slobodu u odgovoru kod druge vrste pitanja. Pomoću
ovakvih upitnika dobijaju se detaljniji podaci, a istraživač je u stanju da dođe do potpunijeg značenja
mišljenja i stavova ispitanika. S obzirom da nisu standardizovani oni otežavaki poređenje podataka.
Formulacija svih pitanja mora biti jasna i anketarima i ispitanicima. Pri sastavljanju pitanja mora se
voditi računa i o karakteristikama ispitanika. Većini anketa predhode pilot studije kroz koje se ukazuje
na eventualne nedostatke upitnika koje istraživač nije uvideo. Pilot studija predstavlja probnu anketu u
kojoj je broj ispitanika veoma mali. Sociologe često zanimaju karakteristike velikog broja pojedinaca.
Nemoguće je vršiti ispitivanje svakog stanovnika ponaosob pa se istraživanje bazira na uzorku.
Neophodno je da uzorak bude reprezentativan. To znači da svaki ispitanik ima istu verovatnoću da
bude izabran. Postupak koji garantuje reprezentativnost je stvaranje slučajnog uzorka. Odgovori iz
upitnika mogu se lakše analizirati nego podaci do kojih se dolazi uz pomoć nekog drugog metoda.
Mnogi sociolozi ipak tvrde da su pojedini rezultati problematični u pogledu tačnosti, što je posledica
površnih odgovora datih na pitanje iz upitnika.

Eksperimenti su pokušaji provere hipoteze pod strogo definisanim uslovima koje postavlja ispitivač. U
laboratoriji je moguće sakupiti samo manje grupe pojedinaca, a u takvim eksperimentima ljudi znaju da
su tu zbog proučavanja pa se dešava da se ne ponašaju prirodno. Ovakve promene u ponašanju
predmeta istraživanja nazivaju se Hotornov efekat.

Životne istorije obuhvataju podatke o životu nekog pojedinca prezentovane od strane samog
pojedinca.

Istorijska analiza podrazumeva činjenicu da je sociolozima potrebna vremenska perspektiva da bi

objasnili sakupljeni materijal o određenom problemu. Korišćenje usmene istorije podrazumeva
razgovor sa protagonistima događaja iz prošlosti. Problem je što je sećanje pojedinaca selektivno.
Sociolozi često moraju da kombinuju komparativno i istorijsko istraživanje i tada vrše sekundarnu
analizu. U jednom istraživanju može se koristiti više različitih metoda koje se dopunjuju i taj proces se
naziva triangulacija.