Emil Dirkem

KURS DRUŠTVENE NAUKE

Uvodno predavanje*

Gospodo,

budući da sam zadužen da predajem nauku koja je rođena koliko juče i

obuhvata tek mali broj konačno utvrđenih načela, bilo bi s moje strane odveć smelo
ako ne bih bio zaplašen teškoćama svoga zadatka. Uostalom, ovo priznajem bez
muke i stida. Verujem, naime, da na našim univerzitetima, uza sve one katedre s
kojih se naučavaju već izgrađena nauka i prihvaćene istine, ima mesta i za druge
kurseve u kojima profesor delimično gradi nauku u toku predavanja, kurseve za
kojih među svojim slušaocima nalazi saradnike skoro isto koliko i učenike, kurseve,
velim, u kojima zajedno s njima traga, tapka u mestu, katkad čak i luta. Neću vam,
dakle, razotkrivati učenje čiju bi tajnu posedovala i na koje bi povlasticu imala jedna
mala grupa sociologista, a još manje, pak, predlagati vam već spravljene lekove za
lečenje naših modernih društava od bolesti od kojih ona moguće pate. Nauka ne
napreduje tako brzo; treba joj vremena, mnogo vremena, naročito da bi postala

————
*
Tekst pristupne besede koju je Dirkem održao na Filozofskom fakultetu u Bordou početkom školske
1887/8. godine, pošto je ministarskim ukazom od 20. jula postavljen za predavača na za njega
osnovanom predmetu »pedagogija i društvena nauka«. Dirkemovo izlaganje je prvo javno
obraćanje jednog sociologa univerzitetskoj javnosti u Francuskoj. O naučno-sistematizacijskim i
društveno-političkim okolnostima koje su doprinele ondašnjoj promociji sociologije kao
akademske discipline upor. šire u: A. Mimica, Radikalska sociologija. Zasnivanje akademske nauke
o društvu u francuskoj Trećoj republici, Gradina, Niš 1991, str. 14-45. Pod naslovom »Cours de
science sociale: leçon d’ouverture«, tekst je prvobitno objavljen u Revue internationale de
l’enseignement, vol. XV, 1888, pp. 23-48, a preštampan je u zbirci Dirkemovih tekstova La science
sociale et l’action, introduction et présentation de Jean-Claude Filloux, Presses Universitaires de
France, Paris 1970, pp. 77-110. – prim. prev.
194 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

praktično upotrebljiva. Stoga je inventar onoga što vam podastirem skromniji i lakše
ga je sačiniti. Mislim da s izvesnom preciznošću mogu da postavim određeni broj
posebnih pitanja koja su međusobno povezana tako da obrazuju jednu nauku sred
ostalih pozitivnih nauka. Da bi se ti problemi razrešili, ponudio bih vam metodu
koju ćemo zajedno iskušati. Najzad, iz mojih izučavanja tih predmeta izvukao sam
nekoliko rukovodnih ideja, nekoliko opštih uvida, pomalo iskustva, ako hoćete, koje
će nam, nadam se, poslužiti kao vodič u našim budućim istraživanjima.
Pa ipak, neka ova suzdržanost ne pobudi, ili ne probudi u nekih od vas
skeptičnost na koju su sociološka izučavanja katkad nailazila. Mlada nauka ne sme
da bude odveć ambiciozna, a u očima naučnih duhova imaće utoliko više poverenja
ukoliko se skromnijom bude predstavljala. Ne mogu, međutim, zaboraviti da još ima
nekolicina mislilaca, doduše malobrojnih, koji sumnjaju u našu nauku i njenu
budućnost. Očigledno se na njih ne možemo ne obazirati. No, mislim da najbolja
metoda da bismo ih ubedili nije da na apstraktan način raspravljamo o pitanju da li je
sociologija upotrebljiva ili ne. Rasprava, čak i izvrsna, nikad nije obratila jednog
jedinog nevernika. Jedini način da se dokaže kretanje jeste hodanje. Jedini način da
se posvedoči da je sociologija moguća jeste pokazati da ona postoji i da živi. Zato ću
ovo prvo predavanje posvetiti izlaganju sleda preobražaja kroz koje je društvena
nauka prošla od početka ovog stoleća; ukazao bih vam na uspehe koji su postignuti i
one koje tek treba polučiti, na ono šta je ova nauka postala i šta postaje. Iz tog
izlaganja sami ćete zaključiti koje su usluge što ih ova nastava može pružiti, te
kojem se delu javnosti ima obraćati.

Posle Platona i njegove Države nije manjkalo mislilaca koji su filozofirali o

prirodi društava. No, sve do početka ovog veka većinom tih radova vladala je jedna
ideja koja je društvenu nauku u korenu sprečavala da se ustanovi. Naime, bezmalo
svi ti teoretičari politike videli su u društvu ljudsko delo, plod veštine i razmišljanja.
Po njima, ljudi su stali da žive zajedno zato što su našli da je to korisno i dobro; bila
je to veštačka tvorevina koju su smislili kako bi malčice poboljšali svoj položaj.
Nacija, dakle, ne bi bila prirodni proizvod, poput organizma ili biljke koja se rađa,
raste i razvija zahvaljujući unutrašnjoj nužnosti, već bi pre nalikovala onim
mašinama koje prave ljudi i čiji su svi delovi sastavljeni shodno prethodno
zamišljenom planu. Ako su ćelije od kojih je sačinjeno telo odrasle životinje postale
ono što jesu, to je stoga što je u njihovoj prirodi bilo da to postanu. Ako su se spojile
na taj način, bilo je to zato što im je, s obzirom na okolnu sredinu, bilo nemoguće da
se spoje na neki drugi način. Nasuprot tome, komadi metala od kojih je načinjen
časovnik nemaju posebnu sklonost ni prema takvom obliku, ni prema takvom načinu
kombinovanja. Ako su udešeni tako pre negoli drugačije, to je zato što je zanatlija
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 195

tako hteo. Promene koje su pretrpeli ne objašnjavaju se njihovom prirodom nego

njegovom voljom; on ih je rasporedio na način najsukladniji njegovim namerama.
Pa dobro, s društvom bi bilo kao i s tim časovnikom! U prirodi čovekovoj ne bi bilo
ničeg što bi ga nužno predodređivalo za kolektivni život, već ga je on sam iz temelja
izumeo i ustanovio. Bilo da je delo sviju, kao što misli Ruso, ili pak jednoga, kao što
smatra Hobs, taj život je navodno u celosti proizašao iz našeg mozga i naše mašte.
On bi u našim rukama bio samo zgodno sredstvo, ali sredstvo kojeg bismo se strogo
uzev mogli lišiti i koje bismo uvek mogli po volji da preinačimo; jer uvek možemo
slobodno da rasklopimo ono što smo slobodno sklopili. Ako smo tvorci društva,
možemo ga uništiti ili preobraziti. Za to je dovoljno samo hteti.
Takvo je, gospodo, shvatanje koje je sve doskora vladalo. Bez sumnje, u
retkim razdobljima javljala se i suprotna ideja, ali samo nakratko, ne ostavljajući za
sobom trajnijih tragova. Slavni primer Aristotela, koji je prvi u društvu video
prirodnu činjenicu, malo je ko podražavao. Istina, u XVIII stoleću ista ideja ponovo
je rođena s Monteskjeom i Kondorseom. Ali i sam Monteskje, koji je onako odlučno
izjavio da je društvo, poput ostatka sveta, podvrgnuto nužnim zakonima izvedenim
iz prirode stvari, dopustio je da mu posledice njegovog principa umaknu tek što ga
je postavio. A u takvim uslovima nema mesta za pozitivnu nauku o društvima, već
samo za političku veštinu. Nauka, naime, izučava ono što jeste, a veština kombinuje
sredstva s obzirom na ono što treba da bude. Ako su društva, dakle, ono što od njih
napravimo, nema mesta pitanju šta su ona, nego šta od njih treba da napravimo.
Budući da na njihovu prirodu ne treba računati, nije je nužno ni poznavati: dovoljno
je utvrditi svrhu koju treba da ispune i pronaći najbolji način udešavanja stvari kako
bi ta svrha bila dobro ispunjena. Postaviće se, na primer, da je cilj društva da
svakom pojedincu obezbedi slobodno upražnjavanje njegovih prava, pa će se otuda
izvesti celokupna sociologija.
Ekonomisti su prvi objavili da su društveni zakoni podjednako nužni kao i
fizički, te taj aksiom učinili temeljem jedne nauke. Po njima, jednako je nemoguće
da konkurencija malo-pomalo ne ujednači cene, da vrednost roba ne poraste kada se
stanovništvo uveća, kao i da tela ne padaju okomito, ili da se svetlosni zraci ne lome
kada prolaze kroz sredine nejednake gustine. Što se tiče građanskih zakona koje
donose vladari ili izglasavaju skupštine, oni moraju, u vidljivom i jasnom obliku,
samo da izraze te prirodne zakone, ali ne mogu ni da ih stvaraju ni da ih menjaju. Ne
može se, dekretom, pripisati cena nekom proizvodu koji je nema, to jest za kojim
niko nema potrebu, a svi napori vlada da po svojoj volji menjaju društva su
beskorisni, ako već ne i opasni; stoga je najbolje da se u njih i ne upuštaju. Njihovo
uplitanje može biti samo štetno; prirodi oni nisu potrebni. Ona sama sledi svoj tok i
nije joj potrebno pomagati niti je prinuđivati, pod pretpostavkom, uostalom, da je to
moguće.
196 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

Protegnite to načelo na sve društvene činjenice, i sociologija je zasnovana.

Naime, svaki poseban poredak prirodnih pojava, podvrgnut pravilnim
zakonitostima, može da bude predmet metodičkog izučavanja, to jest pozitivne
nauke. Svi argumenti u prilog sumnje pašće pred tom vrlo jednostavnom istinom. –
Ali, kažu istoričari, izučavali smo društva pa u njima nismo našli ni najmanjeg
zakona. Istorija je tek niz slučajnih događaja koji se, nema sumnje, povezuju jedan s
drugim, shodno zakonima uzročnosti, ali se nikad ne ponavljaju. Pošto su u suštini
lokalni i individualni, smatra se da se više neće javiti, te su otuda nepodložni bilo
kakvom uopštavanju, to jest bilo kakvom naučnom izučavanju, jer nema nauke o
pojedinačnom. Ekonomske, političke, pravne ustanove zavise od rase, podneblja,
svih okolnosti sred kojih se razvijaju: sve su one raznorodni kvantiteti koji se ne
podaju međusobnom poređenju. U svakom narodu oni imaju sopstvenu fizionomiju
koja se može brižljivo izučavati i opisivati: ali, sve je rečeno onoga časa kada se o
njima sačini dobro sročena monografija.
Najbolji način da se odgovori na tu primedbu i dokaže da su društva
podvrgnuta zakonima kao i sve ostale stvari bio bi, zacelo, pronaći te zakone. No, ne
čekajući na to, jedno sasvim opravdano izvođenje omogućuje nam da utvrdimo da
oni postoje. Ako u nešto danas nema sumnje, onda je to činjenica da sva bića u
prirodi, počev od minerala pa do čoveka, spadaju u delokrug pozitivne nauke, to jest
da se sve dešava u skladu s nužnim zakonima. U ovoj tvrdnji više nema nimalo
nagađanja; ona je istina koju je dokazalo iskustvo, jer su zakoni pronađeni, ili ih bar
malo-pomalo pronalazimo. Jedna za drugom ustanovljene su fizika i hemija, potom
biologija i, najzad, psihologija. Može se čak reći da je među svim zakonima
iskustveno najčvršće utvrđen – jer u odnosu na nj nema izuzetaka i bio je potvrđen
bezbroj puta – upravo onaj koji proglašava da se sve prirodne pojave razvijaju u
skladu sa zakonima. Ako su, dakle, deo prirode, i društva se moraju povinovati tom
opštem zakonu koji iz nauke ishodi i u isti mah njome vlada. Dakako, društvene
činjenice su složenije negoli psihičke, ali nisu li i ove potonje beskrajno složenije
negoli biološke i fizičko-hemijske, pa ipak danas više nema ni govora da svestan
život bude stavljen izvan sveta nauke. Kada su pojave složenije, njihovo je
izučavanje teže, ali to je pitanje puteva i sredstava, a ne načela. S druge strane,
upravo zato što su složene, gipkije su i lakše podležu uticaju čak i najmanjih
okolnosti koje ih okružuju. Stoga izgledaju osobnije i još se više međusobno
razlikuju. Ali ne treba da zbog razlika zapostavimo sličnosti. Bez sumnje, ogromna
je razdaljina između svesti divljaka i svesti uljuđenog čoveka; pa ipak su i jedna i
druga ljudske svesti među kojima ima sličnosti, te ih je moguće porediti: to dobro
zna psiholog koji iz tih poređenja izvlači tolika korisna obaveštenja. Isto je i s
faunom i florom sred kojih se čovek razvija. Ma koliko, dakle, mogle da budu
različite jedne od drugih, pojave proizvedene dejstvima i protivdejstvima koja se
uspostavljaju među sličnim pojedincima stavljenim u slične sredine moraju nužno
biti u nečemu slične i podavati se korisnim poređenjima. Hoće li nam se, ne bi li se
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 197

ovoj posledici umaklo, navesti da ljudska sloboda isključuje bilo kakvu ideju zakona
i onemogućuje svako naučno predviđanje? Taj nas prigovor, gospodo, mora ostaviti
ravnodušnim i možemo ga zanemariti ne rukovođeni prezirom nego metodom.
Pitanje da li je čovek slobodan ili nije svakako je važno, ali mesto mu je u
metafizici, pa pozitivne nauke mogu i moraju za nj se ne zanimati. Ima filozofa koji
su u organizama, pa čak i u neživih stvari pronašli neku vrstu slobode izbora i
kontingencije. No, ni fizičar ni biolog nisu zbog toga promenili svoju metodu: mirno
su nastavili svojim putem, ne obraćajući pažnju na te tankoćutne rasprave. Isto tako
ni psihologija i sociologija, da bi bile ustanovljene, nemaju rašta čekati da to pitanje
čovekove slobode izbora, vekovima otvoreno, bude najzad rešeno – što, uostalom,
kao što svi priznaju, ne izgleda da će biti baš skoro. Metafizici i nauci podjednako je
korisno da ostanu nezavisne jedna od druge. Mogli bismo, dakle, zaključiti rekavši:
treba izabrati između dvoje – ili priznati da su društvene pojave dostupne naučnom
istraživanju, ili pak dopustiti, bez ikakvog razloga i uprkos svim naučnim
izvođenjima, da u svetu postoje dva sveta: jedan u kojem vlada zakon uzročnosti, te
drugi u kojem vladaju proizvoljnost i slučajnost.
U tome je, gospodo, velika usluga koju su ekonomisti učinili društvenim
istraživanjima. Oni su prvi zapazili sve ono što je živo i spontano u društvima.
Shvatili su da kolektivni život nije mogao biti namah ustanovljen jednim lukavim
veštačkim činom, da on nije ishodio iz spoljašnjeg i mehaničkog podsticaja, nego da
se polagano razvijao u krilu samog društva. Tako su mogli da teoriju slobode
postave na čvršću osnovu negoli je jedna metafizička pretpostavka. Očigledno je,
naime, da ako je kolektivni život spontan, treba mu ostaviti njegovu spontanost.
Svaka zapreka bila bi besmislena.
Pa ipak, zasluge ekonomista ne treba preuveličavati. Rekavši da su ekonomski
zakoni prirodni zakoni, oni su tu reč upotrebili u jednom smislu koji umanjuje njen
domašaj. Naime, po njima, u društvu nema ničeg stvarnog osim pojedinca; iz njega
sve izvire i njemu se sve vraća. Nacija je biće samo u nominalnom smislu: to je reč
koja služi da se opiše mehanički agregat pojedinaca stavljenih jedan do drugoga. Ali
ona ne sadrži ništa osobeno što bi je razlikovalo od svih ostalih stvari; njena svojstva
su uvećana i proširena svojstva elemenata koji je čine. Pojedinac je, dakle, jedina
opipljiva stvarnost koju bi posmatrač mogao da dosegne, a jedini problem koji bi
nauka pred sebe mogla da postavi jeste istražiti kako pojedinac mora da se ponaša u
najvažnijim okolnostima ekonomskog života, s obzirom na njegovu prirodu.
Ekonomski i, opštije uzev, društveni zakoni ne bi, dakle, bili vrlo opšte činjenice
koje naučnik induktivno izvodi iz posmatranja društava, već logičke posledice koje
dedukuje iz definicije pojedinca. Ekonomista ne kaže: stvari se odvijaju tako zato što
je to iskustveno utvrđeno, nego: one moraju da se tako odvijaju jer bi bilo
besmisleno kada bi bilo drugačije. Reč prirodno trebalo bi, dakle, da bude
zamenjena rečju racionalno, što nije isto. – Još kada bi taj pojam pojedinca za koji
se smatra da u sebi sadrži celokupnu nauku odgovarao stvarnosti! No, da bi
198 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

pojednostavili stvari, ekonomisti su taj pojam veštački osiromašili. Ne samo što su

zanemarili sve okolnosti koje se tiču vremena, mesta i zemlje ne bi li zamislili
apstraktan tip čoveka uopšte, nego su u samom tom idealnom tipu zapostavili sve
ono što se ne odnosi na strogo uzev pojedinačni život, tako da im je, hodeći iz
apstrakcije u apstrakciju, u rukama preostala samo tužna slika egoiste po sebi.
Politička ekonomija izgubila je tako sve prednosti svog načela. Ostala je
apstraktna i deduktivna nauka, zaokupljena ne posmatranjem stvarnosti, već
konstruisanjem manje ili više poželjnog ideala; jer taj čovek uopšte, taj sistematski
egoista o kome nam ona govori nije ništa doli razumno biće. Stvarni pak čovek, onaj
koga poznajemo i kakvi smo i sami, daleko je složeniji: on pripada određenom
vremenu i određenoj zemlji, ima porodicu, grad u kojem živi, domovinu, religijsku i
političku veru, a uticaji svih tih pokretača i još mnogih drugih međusobno se
mešaju, kombinuju na hiljade načina, ukrštaju i prepliću u toj meri da na prvi pogled
nije moguće reći gde jedan započinje a drugi prestaje. Tek nakon dugih i mukotrpnih
analiza, koje danas jedva da su započete, biće jednoga dana moguće približno
odrediti udeo svakoga od njih. Ekonomisti, dakle, nisu o društvima još imali
predstavu dovoljno ispravnu da bi doista poslužila kao osnova društvene nauke. Jer
ova, nalazeći polaznu tačku u apstraktnoj duhovnoj konsktrukciji, mogla je da završi
logičkim dokazivanjem metafizičkih mogućnosti, ali ne i utvrđivanjem zakona. Još
joj je manjkala priroda koju valja posmatrati.

II

Ako su se ekonomisti na taj način zaustavili na pola puta, to je stoga što su

bili rđavo pripravljeni za takvu vrstu istraživanja. Većinom pravnici, poslovni ljudi
ili političari, bili su prilično neupućeni u biologiju i psihologiju. A da bi se društvenu
nauku uzmoglo integrisati u opšti sistem prirodnih nauka, trebalo je bar neku od njih
upražnjavati, jer nije dovoljno raspolagati opštom oštroumnošću i iskustvom. Da bi
se otkrili zakoni kolektivne svesti, treba poznavati zakone individualne svesti.
Upravo zato što je bio u toku svih pozitivnih nauka, njihove metode i njihovih
rezultata, Ogist Kont je bio u stanju da, ovoga puta na konačnim osnovama, zasnuje
sociologiju.
Ogist Kont preuzima tvrdnju ekonomista: zajedno s njima izjavljuje da su
društveni zakoni prirodni zakoni, ali toj reči pridaje njeno puno naučno značenje.
Društvenoj nauci on dodeljuje konkretnu stvarnost koju treba saznati, a to su
društva. Za njega je društvo podjednako stvarno kao i kakav živi organizam.
Dakako, ono ne može da postoji izvan pojedinaca koji mu služe kao supstrat, ali je
ipak nešto drugo. Celina nije jednaka zbiru svojih delova, iako bez njih ne bi bila
ništa. Isto tako i ljudi, okupljajući se u definisanom obliku i povezujući se trajnim
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 199

vezama, obrazuju jedno novo biće koje ima svoju prirodu i sopstvene zakone. To je
društveno biće. Pojave koje se u njemu zbivaju imaju, zacelo, najdublje korene u
svesti pojedinca. Pa ipak, kolektivni život nije puka uvećana slika individualnog
života. On pokazuje svojstva sui generis koja psihološka izvođenja uzeta sama za
sebe nisu mogla da predvide. Tako običaji, pravni i moralni propisi ne bi bili mogući
kada čovek ne bi bio kadar da stekne navike; one su, međutim, nešto drugo doli
individualne navike. Stoga društvenom biću Kont dodeljuje jasno određeno mesto u
nizu bića. On ga postavlja na sam vrh hijerarhije zbog njegove veće složenosti, kao i
zato što društveni poredak sadrži i u sebi obuhvata ostala carstva prirode. Pošto to
biće nije svodivo ni na jedno drugo, ne može se iz njih izvesti, a da bi se spoznalo
potrebno ga je posmatrati. Sociologija se ovoga puta našla u posedu predmeta koji
samo njoj pripada, te pozitivne metode za njegovo izučavanje.
Kont je u isti mah skrenuo pažnju na jedno svojstvo društava koje je njihova
distinktivna oznaka, ali su je ekonomisti ipak zapostavili. Imam na umu »onaj
sveopšti konsenzus kojim se odlikuju redom svi fenomeni živih bića, a koji
društveni život nužno ispoljava u najvišem stepenu« (Kurs pozitivne filozofije, IV,
234). Po mišljenju ekonomista, moralne, pravne, ekonomske, političke pojave
odvijaju se paralelno jedne s drugima, međusobno se takorekuć ne dotičući; tako se i
odgovarajuće nauke mogu razvijati ne znajući jedne za druge. Poznato je, naime, s
kakvom je ljubomornom brigom politička ekonomija oduvek branila svoju
nezavisnost. Za Konta, naprotiv, društvene činjenice su odveć tesno međusobno
povezane da bi se mogle izučavati odvojeno. Zahvaljujući toj bliskosti, svaka od
drušvenih nauka gubi na svojoj samostalnosti, ali dobija na bujnosti i snazi.
Činjenice koje je ona izučavala pošto su analizom odvojene od svoje prirodne
sredine kao da se nisu držale ni za šta i plutale su u praznom. U njima je bilo nečeg
apstraktnog i mrtvog. Sada, pošto su međusobno približene shodno svojim
prirodnim srodnostima, pojavljuju se onakve kakve jesu – kao različite strane jedne
iste žive stvarnosti, to jest društva. Umesto da imamo posla s pojavama poređanim
takorekuć u linearnim nizovima, koje su spoljašnje jedne u odnosu na druge i samo
se slučajno susreću, suočeni smo s ogromnim sistemom dejstava i protivdejstava, u
onoj uvek pokretnoj ravnoteži koja odlikuje život. U isti mah, pošto je jasnije
naslućivao složenost društvenih stvari, Ogist Kont se zaštitio od onih apsolutnih
rešenja koja su, naprotiv, bila draga ekonomistima i, zajedno s njima, ideološkim
politikantima XVIII stoleća. Kada se u društvu vidi samo pojedinac, te kada se
njegov pojam svede samo na, istina jasnu, ali suvu i praznu ideju iz koje je izvučeno
sve što je u njoj životno i zamršeno, prirodno je da se otuda ne može izvesti ništa
iole složenije, te da se dospeva do simplicističkih i radikalnih teorija. Ako, naprotiv,
svaka izučavana pojava zavisi od beskrajnog broja drugih pojava, ako je svaka tačka
gledanja povezana s mnoštvom drugih tačaka gledanja, tada više nije moguće pitanja
razrešavati na odlučan način. Eklekticizam izvesne vrste, čiju metodu ne moram da
ocrtavam, postaje neophodan. U životu ima toliko različitih stvari! Treba znati
200 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

svakoj od njih podariti mesto koje joj priliči. Eto kako, sve dopuštajući zajedno sa
ekonomistima da pojedinac ima pravo na veliki deo slobode, Ogist Kont je nije
smatrao bezgraničnom te je izjavljivao da je kolektivna disciplina neophodna. Kao
što je, sve priznajući da se društvene činjenice ne mogu proizvoljno stvarati niti
menjati, držao da su, zahvaljujući svojoj većoj složenosti, one podložnije
preinačavanju, pa ljudska razboritost može u izvesnoj meri njima korisno upravljati.
Eto, gospodo, velikih i ozbiljnih tekovina, pa nije bez razloga što nastanak
sociologije tradicija vezuje za Ogista Konta. Međutim, ne treba misliti da su
prethodni radovi već završeni te da sociologija ima još samo da mirno sledi svoju
životnu putanju. Ona sada ima svoj predmet, ali koliko li on ostaje neodređen! Ona
mora, kažu nam, da izučava Društvo, ali Društvo ne postoji. Postoje društva koja se
razvrstavaju u rodove i vrste baš kao i biljke i životinje. O kojoj li je, dakle, vrsti
reč? O svima odjedared, ili pak o jednoj pojedinačno uzev? Za Konta, gospodo, to
pitanje se čak i ne postavlja, jer on smatra da postoji samo jedna društvena vrsta.
Kao protivnik Lamarka, on ne dopušta da bi evolucija kao takva mogla diferencirati
bića u toj meri da urodi pojavom novih vrsta. Po njemu, društvene činjenice su uvek
i posvuda iste, s razlikama u intenzitetu; društveni razvoj je uvek i posvuda isti, s
razlikama u brzini. Najdivljije nacije i najuljuđeniji narodi samo su različiti
stadijumi jedne te iste evolucije, pa on traga za zakonima te jedinstvene evolucije.
Celokupno čovečanstvo se razvija u pravoj liniji, a različita društva su samo
uzastopne etape tog pravolinijskog kretanja. Stoga se reči društvo i čovečanstvo kod
Konta upotrebljavaju nerazlučeno jedna namesto druge. To je zato što je njegova
sociologija u stvari mnogo više filozofska meditacija o ljudskoj društvenosti uopšte
negoli posebno izučavanje društvenih bića. Istim tim razlogom objašnjava se još
jedna osobenost njegove metode. Ako ljudski progres posvuda sledi isti zakon,
najbolji način da se taj progres raspozna bio bi, prirodno, posmatrati ga tamo gde se
javlja u najčistijem i najdovršenijem obliku, to jest u civilizovanim društvima. Eto
zašto se, kako bi proverio onaj slavni zakon o trima stanjima, koji kao da sažima
celokupan život čovečanstva, Ogist Kont zadovoljio da sažeto prikaže glavne
događaje iz istorije germano-latinskih naroda, ne uviđajući da je zaista čudno na
tako uskoj osnovi zasnivati zakon takve širine.
U tom načinu gledanja na stvari Kont je bio ohrabren nesavršenim stanjem u
kojem su se u njegovo vreme nalazile etnološke nauke, kao i manjkom zanimanja
koje bi u njemu pobuđivale takve vrste istraživanja. No, danas je očigledno
nemoguće tvrditi da postoji jedna ljudska evolucija, posvuda istovetna, te da su
društva samo različiti varijeteti jednog jedinog tipa. I u zoologiji se već odustalo od
serijalne klasifikacije koja je, zahvaljujući svojoj krajnjoj jednostavnosti, ipak zavela
naučnike. Sve se više prihvata da genealoško stablo organskih bića, umesto da ima
oblik geometrijske linije, nalikuje pre vrlo bujnom drvetu čije se grane, nasumce
štrčeći iz svih delova stabla, hirovito protežu u svim pravcima. Tako je i s
društvima. Ma šta o tome rekao Paskal, čiju slavnu formulaciju Kont bez razloga
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 201

preuzima, čovečanstvo se ne može uporediti s čovekom koji bi, pošto je proživeo

sve protekle vekove, još živeo. Ono pre nalikuje ogromnoj porodici čije bi se
različite grane, međusobno sve različnije, malo-pomalo odvajale od zajedničkog
korena ne bi li živele sopstvenim životom. Ko nam čak jemči da je takav zajednički
koren ikad postojao? U stvari, nije li razdaljina između kakvog klana ili plemena i
naših velikih evropskih nacija ravna bar onoj između ljudske vrste i životinjskih
vrsta koje stoje neposredno ispod nje? Kada je reč o samo jednoj društvenoj funkciji,
kakve li veze ima između varvarskih običaja nekog nevoljnog plemena sa Ognjene
zemlje i istančane etike modernih društava? Moguće je, dakako, da se poređenjem
svih tih društvenih tipova dobiju vrlo opšti zakoni koji svima njima odgovaraju; ali,
oni neće biti otkriveni čak ni pažljivim posmatranjem samo jednog od njih.
Ista greška proizvela je još jednu posledicu. Rekoh vam da je za Konta
društvo biće sui generis; ali, pošto je odbacivao filozofiju porekla, mislio je da
između različitih vrsta bića, kao i između različitih vrsta nauka, nema kontinuiteta.
Tako mu je bilo prilično nezgodno da definiše i duhu predoči to novo biće koje je
pridodao ostatku prirode. Otkuda ono dolazi i čemu je nalik? Često ga naziva
organizmom, ali u tom izrazu vidi tek metaforu osrednje vrednosti. Budući da mu je
njegova filozofija branila da u društvu vidi nastavak i produžetak nižih bića, nije ga
mogao definisati s obzirom na ova potonja. Gde onda potražiti elemente definicije?
Da bi ostao dosledan svojim načelima, bio je primoran da prihvati da to novo
carstvo ne nalikuje prethodnim carstvima; i zaista, sve poredeći društvenu nauku s
biologijom, zahtevao je da ona ima posebnu metodu, različitu od metode koja se
sledi u drugim pozitivnim naukama. Sociologija je tako bila pridružena ostatku
nauka pre negoli integrisana u njihovu celinu.

III

Ova integracija dovršena je tek sa Spenserom. On se ne zadovoljava

ukazivanjem na nekoliko prividnih analogija između društava i živih bića: on jasno
izjavljuje da je društvo vrsta organizma. Poput svakog organizma ono se rađa iz
zametka, razvija se izvesno vreme, da bi potom dospelo do konačnog raspada. Kao i
svaki organizam ono proishodi iz sticaja diferenciranih elemenata od kojih svaki ima
svoju posebnu funkciju, a svi oni, međusobno se nadopunjujući, doprinose istom
cilju. I još nešto: shodno opštim načelima njegove filozofije, ove bitne sličnosti
morale su za Spensera biti pokazatelj istinske filijacijske veze. Ako društveni život
podseća na opšte crte individualnog života, to je zato što iz njega proizlazi; ako
društvo ima zajedničke crte sa organizmima, to je stoga što je i ono preobraženi i
usavršeni organizam. Spajajući se jedne s drugima, ćelije obrazuju živa bića, kao što
i živa bića, međusobno se spajajući, obrazuju društva. No, ova potonja evolucija
samo je nastavak prve, a jedina razlika je u tome što, pročišćavajući sve više svoje
202 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

postupke, organski agregat ona malo-pomalo čini sve gipkijim i slobodnijim, ne

narušavajući njegovo jedinstvo.
Ova sasvim prosta istina dala je ipak povoda prilično živoj raspravi. Sigurno
je da ona gubi na vrednosti ako se shvati odveć doslovno, a njen se značaj
preuveliča. Zadovoljavamo se iluzijom ako, kao što je učinio Lilienfeld u svojim
Mislima o društvenoj nauci budućnosti (Gedanken über die Sozialwissenschaft der
Zukunft), pomišljamo da će sâmo ovo poređenje namah raspršiti sve misterije kojima
je još obavijeno poreklo prirode društava, te da će s tim ciljem biti dovoljno,
prekrajajući ih, u sociologiju preneti najpoznatije zakone biologije. Ako postoji,
sociologija ima svoju sopstvenu metodu i sopstvene zakone. Društvene činjenice
mogu biti zaista objašnjene samo drugim društvenim činjenicama, pa ih nećemo
rastumačiti ukazujući na njihovu sličnost s biološkim činjenicama o kojima već
danas postoji nauka. Objašnjenje koje odgovora ovim potonjim ne može se verno
prilagoditi onim prvim. Jer, svako područje prirode ispoljava neku novinu koju
nauka mora da dosegne i predoči, umesto da je otkloni. Da bi sociologija imala
pravo na život, potrebno je da u društvenom carstvu bude nečeg što izmiče
biološkom ispitivanju.
No, s druge strane, ne može se zaboraviti da je analogija dragoceno sredstvo
saznanja, pa čak i naučnog istraživanja. Duh ne može stvoriti neku ideju ni iz čega.
Ako pretpostavimo da smo pronašli jedno potpuno novo biće, bez analoga u ostatku
sveta, duhu će biti nemoguće da ga misli; ali, moraće da ga zamisli samo s obzirom
na neko drugo biće koje mu je već poznato. Ono što nazivamo novom idejom u
stvari je samo neka stara ideja koju smo doterali kako bismo je što je više moguće
prilagodili posebnom predmetu koji ona mora da izrazi. Nije, dakle, bilo nekorisno
ukazati na stvarnu analogiju između pojedinačnog organizma i društva; jer, ne samo
što je mašta odsad znala za šta da se uhvati i imala na osnovu čega da pojmi novo
biće o kojem je reč, nego je biologija postala za sociologistu pravi trezor pogleda i
hipoteza koje on nije imao pravo tek tako da odbaci već ga je mogao, ako ništa
drugo, mudro iskoristiti. Time biva, u izvesnoj meri, uobličena čak i sama zamisao
nauke. Naime, ako su društvene i biološke činjenice samo različiti momenti jedne
iste evolucije, to mora važiti i za nauke koje ih objašnjavaju. Drugim rečima, umesto
da se slepo povode za biologijom, okvir i postupci sociologije moraju da na nju
podsećaju.
Prema tome, ako umemo da se njome poslužimo, Spenserova teorija je vrlo
bogata u svojim primenama. Istovremeno, g. Spenser je predmet društvene nauke
odredio preciznije negoli Kont. O društvu on više ne govori na uopšten i apstraktan
način, već raspoznaje različite društvene tipove koje razvrstava u odelite grupe i
podgrupe; a da bi pronašao zakone za kojima traga, on ne bira jedan od tih tipova
radije negoli neki drugi, nego smatra da su za naučnika svi oni od podjednakog
interesa. Želimo li da dobijemo opšte zakone društvene evolucije, nema nijednog
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 203

tipa društva koji bi mogao da se zanemari. Stoga ćemo u njegovim Principima

sociologije naći impozantno obilje dokumenata preuzetih iz svakojakih istorija, koje
posvedočuje filozofovu retku erudiciju. S druge strane, sociološki problem on više
ne postavlja u onoj neodređenoj opštosti koje se Ogist Kont još držao, već u njemu
razlikuje posebna pitanja koja redom razmatra. Tako on uzastopno izučava porodicu,
ceremonijalnu vlast, političku vlast, crkvene funkcije, te namerava da, u još
neobjavljenom delu svoga rada, pređe potom na ekonomske pojave, jezik i moral.
Na žalost, ono što je ostvareno od tog opsežnog i lepog programa ne odgovara
baš sasvim obećanjima koja su u njemu sadržana. Razlog tome je što g. Spenser,
poput Ogista Konta, obavlja manje posao sociologiste negoli filozofa. Društvene
činjenice ga ne zanimaju njih radi, on ih ne izučava s jedinim ciljem da ih upozna,
već da bi njihovim povodom proverio veliku hipotezu koju je smislio, a koja bi
trebalo da sve objasni. Svi dokumenti koje on nagomilava, sve posebne istine koje
usput susreće namenjeni su dokazivanju da se, poput ostatka sveta, društva razvijaju
u skladu sa zakonom sveopšte evolucije. Jednom reči, u njegovoj knjizi ne treba
tragati za sociologijom, već pre za filozofijom društvenih nauka. Nije na meni da se
upitam može li postojati filozofija nauka i kakva je od nje korist. U svakom slučaju,
ona je moguća samo za izgrađene nauke, a sociologija se tek rađa. Pre nego što se
dotaknemo tih uzvišenih pitanja, potrebno je razrešiti mnoštvo drugih, posebnih i
pojedinačnih pitanja koja tek što su postavljena. Kako li je moguće pronaći krajnju
formulu društvenog života kada još ne znamo koje su različite vrste društava, glavne
funkcije svake od njih, te koji su njihovi zakoni. Istina, g. Spenser veruje da se s ova
dva reda problema može suočiti istovremeno, da može u isti mah sprovesti analizu i
sintezu, zasnovati nauku i istovremeno o njoj izgraditi filozofiju. No, nije li pomalo
smelo upustiti se u takav poduhvat? Šta se stoga događa? On posmatra činjenice, ali
prebrzo, žureći da stigne do cilja koji ga privlači. Prolazi kroz gomilu problema, ali
se na svakom od njih zaustavlja samo načas, mada među njima nema nijednog koji
ne bi bio bremenit poteškoćama. Njegova Sociologija je poput pogleda na društvo iz
ptičje perspektive. Bića tu više ne pokazuju onu reljefnost i jasno izražene crte koje
u stvarnosti imaju, nego se sva međusobno brkaju u jednoj jednoličnoj boji kroz
koju probijaju tek neodređeni obrisi.
Nije teško pogoditi do kakvih rešenja može da dovede jedno tako brzopleto
ispitivanje, te kakva može biti jedinstvena formula kojom su obuhvaćena i sažeta sva
ta pojedinačna rešenja. Kolebljiva i neodređena, ona izražava samo spoljašnji i
najopštiji oblik stvari. Bilo da je reč o porodici ili vladavinama, o religiji ili trgovini,
posvuda g. Spenser misli da može pronaći isti zakon. On misli da svuda vidi kako
manje ili više polagano društva prelaze iz vojničkog u industrijski tip, iz jednog
stanja u kojem je društvena disciplina vrlo jaka u drugo, u kojem svako sebi nameće
sopstvenu disciplinu. Zar u istoriji doista nema ničeg drugog i zar je celokupan
napor čovečanstva u toku vekova urodio samo ukidanjem pokojeg carinskog prava i
proglašavanjem slobode novčanog poslovanja? Bio bi to zaista mali rezultat tako
204 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

kolosalnog napora. Zar je solidarnost koja nas povezuje s drugim ljudima toliko
teška da bi se celokupan progres sastojao samo u tome da joj težinu malo olakša?
Drugim rečima, zar bi ideal društava bio onaj okrutan individualizam koji je Ruso
smatrao njihovom polaznom tačkom, i zar bi se pozitivna politika svodila na
izokrenuti Društveni ugovor? Ponesen svojim žarom da uopštava, a možda i
predrasudama jednog Engleza, g. Spenser zamenio je sadržaj posudom. Bez sumnje,
pojedinac je danas slobodniji nego ranije, i dobro je da je tako. No, ako sloboda ima
toliku cenu, ona je nema po sebi, zahvaljujući nekakvom unutrašnjem svojstvu koje
joj metafizičari rado pridaju, a koje pozitivan filozof ne može da joj prizna. To nije
apsolutno dobro od kojega se nikad ne bi moglo odveć uzeti. Njena vrednost potiče
iz plodova koje donosi, pa upravo time ona biva usko ograničena. Nužna da bi
pojedincu omogućila da svoj život uredi prema svojim potrebama, ona se ne proteže
dalje. No, s onu stranu te prve sfere, ima jedna druga, mnogo šira, u kojoj se
pojedinac takođe kreće s obzirom na ciljeve koji ga prevazilaze i koji mu najčešće
izmiču. Ovde on, očigledno, više ne može uticati na svoje pokrete, već im se može
samo pokoravati ili ih trpeti. Individualna sloboda, dakle, biva uvek i posvuda
ograničena društvenom prinudom, bilo da ona poprima oblik navika, običaja, zakona
ili pravila. A budući da se, kako društva postaju sve obimnija, sfera delovanja
društva povećava istovremeno kad i sfera delovanja pojedinca, osnovano je g.
Spenseru prigovoriti da je video samo jednu, možda neznatniju stranu stvarnosti, to
jest da je u društvima zapostavio ono što je u njima zaista društveno.

IV

Neuspeh tog pokušaja sinteze ukazao je na potrebu da se sociologisti najzad

upuste u detaljna i precizna izučavanja. To je shvatio g. Alfred Espinas, pa je upravo
tu metodu sledio u svojoj knjizi Životinjska društva. Sociološke činjenice on je prvi
izučavao da bi od njih načinio nauku, a ne da bi obezbedio sklad jednog velikog
filozofskog sistema. Umesto da se zadrži na celovitim pogledima na društvo uopšte,
on se ograničio na izučavanje jednog posebnog društvenog tipa; potom je u samom
tom tipu razlikovao klase i vrste, brižljivo ih opisao, pa je iz tog pažljivog
posmatranja činjenica izveo nekoliko zakona postaravši se, osim toga, da
uopštavanje ograniči na poseban poredak pojava koji je istražio. Njegova knjiga
predstavlja prvo poglavlje Sociologije.
Ono što je g. Espinas uradio kada je reč o životinjskim društvima, jedan
nemački naučnik pokušao je da obavi s obzirom na ljudsko društvo – ili, radije, s
obzirom na najnaprednije narode savremene Evrope. G. Albert Šefle posvetio je
četiri obimna toma svoje knjige Bau und Leben des socialen Körpers podrobnoj
analizi naših velikih modernih društava. Ovde ima malo, ako ne i nimalo teorije.
Istina, g. Šefle započinje postavljajući načelo da društvo nije prost zbir pojedinaca,
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 205

već biće koje ima sopstveni život, svest, interese i istoriju. Uostalom, ta ideja, bez
koje nema društvene nauke, oduvek je bila vrlo živa u Nemačkoj, pa gotovo da i nije
jenjavala osim za onog kratkog vremena kada je kantovski individualizam
nepodeljeno vladao. Nemac ima odveć dubok osećaj za složenost stvari da bi se
mogao lako zadovoljiti jednim tako pojednostavljenim rešenjem. Teoriju koja
društvo upoređuje sa živim bićima Nemac je, dakle, morao zdušno prihvatiti, jer mu
je omogućavala da jasnije razabere jednu ideju koja mu je odavno bila bliska. Stoga
je g. Šefle bez oklevanja prihvata, ali je ne pretvara u načelo svoje metode. Od
biologije on doista pozajmljuje nekoliko tehničkih izraza čiji je kvalitet katkad
sporan; ali, njegova je glavna briga da se postavi što je moguće bliže društvenim
činjenicama, da ih posmatra u njima samima, da ih vidi onakvima kakve jesu, te da
ih predoči onakve kakve ih vidi. On rastavlja, deo po deo, ogroman mehanizam
naših modernih društava, redom nabraja njegove zupčanike i objašnjava njihovo
funkcionisanje. Tu će se videti, razlučeno i razvrstano, ono mnoštvo svakojakih veza
koje nas, nevidljive, povezuju jedne s drugima; videće se kako se društvene jedinice
međusobno usklađuju tako da obrazuju sve složenije grupe; najzad, videće se kako
se iz dejstava i protivdejstava do kojih dolazi unutar tih grupa malo-pomalo pomalja
izvestan broj zajedničkih ideja koje su nešto kao svest društva. Kada se pročita ta
knjiga, koliko li nam se Spenserova građevina mora učiniti nedostatnom i slabašnom
u poređenju s bogatsvom stvarnosti, te koliko li elegantna jednostavnost njegovog
učenja biva obezvređena u odnosu na ovu strpljivu i tegobno sprovedenu analizu!
Bez sumnje, g. Šefleu bi se moglo prigovoriti na pomalo kolebljivom eklekticizmu
njegovog učenja. Moglo bi mu se pre svega prebaciti da je odveć verovao u uticaj
jasnih ideja na ljudsko ponašanje, da je promišljenom umu pridao preveliku ulogu u
razvoju čovečanstva, te da je otuda u svojoj metodi previše mesta podario logičkom
rasuđivanju i objašnjenjima. Napokon, moglo bi se naći i da je polje istraživanja
koje je sebi dodelio još prilično široko, možda preširoko da bi posmatranje posvuda
moglo da bude sprovedeno s jednakom strogošću. Pa ipak, to ne znači da njegova
knjiga u celini nije napisana u skladu sa izričito naučnom metodom, te da predstavlja
istinsku raspravu iz pozitivne sociologije.
Istu metodu primenili su i drugi naučnici, takođe u Nemačkoj, na izučavanje
naročito dveju društvenih funkcija – pravo i političku ekonomiju. Umesto da, poput
ortodoksnih ekonomista, pođe od prirode čoveka ne bi li otuda izvela nauku,
nemačka škola nastoji da ekonomske činjenice posmatra onakve kakve se
ispoljavaju u stvarnosti. Takvo je načelo onog učenja koje je nazvano katedarskim ili
državnim socijalizmom. Ako ono otvoreno naginje izvesnom socijalizmu, to je stoga
što, kada pokušavamo da stvari vidimo onakvima kakve jesu, ustanovljujemo da
zaista, u svim poznatim društvima, ekonomske pojave prevazilaze sferu delovanja
pojedinca, te da sačinjavaju društvenu, a ne domaćinsku ili privatnu funkciju.
Predstavljeno državom, društvo ne može, dakle, prema njoj da bude ravnodušno ili
da je, neoprezno i bez kontrole, prepusti slobodnoj inicijativi pojedinaca. Eto kako je
206 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

gg. Vagnera i Šmolera, da navedemo samo glavešine ove škole, njihova metoda
nužno dovela do toga da političku ekonomiju učine granom društvene nauke, te da
kao učenje prihvate jedan umereni socijalizam. Istovremeno je nekoliko pravnika
otkrilo u pravu građu jedne nove nauke. Dosad je ono pružalo povoda samo dvema
vrstama naučnog rada. S jedne strane, bilo je profesionalnih pravnika koji su se
bavili jedino komentarisanjem pravnih formula ne bi li ustanovili njihov smisao i
domašaj. S druge strane, bilo je filozofa koji su, poklanjajući tek osrednju pažnju
ljudskim zakonima, tim kontingentnim ispoljavanjima sveopšteg moralnog zakona,
preduzimali da – oslanjajući se samo na intuiciju ili rasuđivanje – iznađu večite
principe prava i morala. No, budući da ne dovodi do otkrivanja zakona, tumačenje
tekstova je veština a ne nauka, a što se tiče tih krupnih spekulacija, one su mogle
imati samo metafizičku vrednost i korist. Pravni problemi nisu, dakle, bili predmet
nikakve nauke u pravom smislu reči, i to bez razloga. Upravo su tu prazninu
pokušali da popune g. Ihering i g. Post. Iako su pripadali vrlo različitim filozofskim
školama, obojica su preduzeli da opšte zakone prava izvedu iz poređenja tekstova
zakona i običaja. Ovde ne mogu da izložim, a još manje da procenim rezultate
njihovih analiza. No, ma kakvi oni bili, izvesno je da taj dvostruki pomak,
ekonomski i pravni, ostvaruje značajan napredak. Sociologija se odsad više ne javlja
kao neka vrsta opšte i zbrkane nauke o celini, koja obuhvata bezmalo sveukupnost
stvari, već je vidimo kako se sama od sebe raščlanjuje na izvestan broj posebnih
nauka koje se posvećuju sve određenijim problemima. Potom, budući da je politička
ekonomija odavno zasnovana, mada i odavno učmala, te pošto je pravna nauka, iako
novija, u krajnjoj liniji samo preobražena stara filozofija prava, sociologija –
zahvaljujući svojim odnosima s tim dvema naukama – gubi onaj lik naprasne
improvizacije koji je dosad imala i koji je katkad budio sumnje u pogledu njene
budućnosti. Ona više ne izgleda kao nešto što je jednoga lepog dana kao nekim
čudom iskrslo iz ništavila, već odsad ima svoje istorijske prethodnike, povezuje se s
prošlošću, te je moguće pokazati kako je, poput drugih nauka, malo-pomalo iz nje
proistekla zahvaljujući jednom pravilnom razvoju.

Eto, gospodo, šta je sociologija postala za naših dana, i eto kroz koje se
glavne etape ona razvijala. Videli ste kako je rođena sa ekonomistima, kako se
konstituisala s Kontom, konsolidovala sa Spenserom, postala određenija sa Šefleom,
specijalizovala se s nemačkim pravnicima i ekonomistima; iz tog kratkog pregleda
njene istorije možete i sami da zaključite kakvi joj uspesi još predstoje. Ona ima
jasno definisan predmet i metodu za njegovo izučavanje. Njen predmet su društvene
činjenice, a metoda posmatranje i posredno eksperimentisanje – drugim rečima,
uporedna metoda. Sada je potrebno ocrtati opšte okvire ove nauke i odrediti njene
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 207

bitne unutrašnje razdeobe. Taj posao ne samo što je koristan za sređeno istraživanje
nego ima i dalekosežniji domašaj. Jedna nauka je doista konstituisana tek kada
pretrpi podele i potpodele, kada obuhvati izvestan broj različitih i međusobno
povezanih problema. Iz onog stanja zbrkane istorodnosti s kojim započinje, ona
treba da pređe u razgovetnu i sređenu raznorodnost. Sve dok se svodi na jedno ili
više veoma opštih pitanja, ona kopka znatiželju samo vrlo sintetičkih duhova: oni je
se dohvataju, utiskuju joj svoj snažan pečat u toj meri da ona postaje njihovo
vlasništvo i kao da se s njima poistovećuje. Kao lično delo, ona ne trpi saradnju.
Istina, te velike teorije možemo da prihvatimo ili odbacimo, da ih u nekim
pojedinostima preinačimo i primenimo na nekoliko pojedinačnih slučajeva, ali ništa
ne možemo da im dodamo jer one obuhvataju i sadržavaju sve. Nasuprot tome,
specijalizujući se, i nauka se više približava stvarima koje su posebne; tako postaje
objektivnija, bezličnija, pa prema tome i dostupnija raznovrsnim darovitim ljudima,
svim poslenicima dobre volje.
Moglo je biti izazovno logički pristupiti toj operaciji i nauku razložiti u skladu
s njenim, kao što je govorio Platon, prirodnim ustrojstvom. No, to bi očigledno
značilo promašiti naš cilj: jer, na nama je da analiziramo jednu stvar, jednu
stvarnost, a analizirali bismo samo jedan pojam. Nauka je, takođe, vrsta organizma.
Možemo posmatrati kako je obrazovana i obaviti njenu anatomiju, ali ne i nametnuti
joj, ne bi li potpunije zadovoljila logiku, ovaj ili onaj plan načina na koji je
sklopljena. U meri u kojoj se konstituiše, ona se razdeljuje sama od sebe, pa
možemo samo da predočimo podele koje su na taj način prirodno obavljene, te da ih
učinimo jasnijim postajući svesniji njihovog postojanja. Naročito je potrebno s tom
obazrivošću postupati kada je reč o nauci koja tek što je dospela u doba zrelosti, s
naukom čiji su okviri još pomalo krhki i nepostojani.
Ako, dakle, ovu metodu primenimo na društvenu nauku, dobićemo sledeće
rezultate:
(1) U svakom društvu ima izvestan broj zajedničkih ideja i osećanja koje se
prenose s generacije na generaciju i koje obezbeđuju u isti mah jedinstvo i
kontinuitet kolektivnog života. Takve su narodske legende, religijska predanja,
politička verovanja, jezik, itd. Sve te pojave su psihološkog reda, ali – pošto
pojedinca beskrajno prevazilaze – ne spadaju u individualnu psihologiju. One, dakle,
moraju da budu predmet jedne posebne nauke zadužene da ih opiše i istraži njihove
uslove: mogli bismo je nazvati socijalnom psihologijom. To je kod Nemaca
Völkerpsychologie. Ako maločas ništa nismo rekli o zanimljivim radovima Lazarusa
i Štanthala, to je stoga što oni dosad nisu dali rezultata. Völkerpsychologie kakvom
su je oni shvatali samo je nova reč da bi se označile opšta lingvistika i uporedna
filologija;
(2) Neki od sudova koje na taj način prihvataju svi građani pokazuju, osim
toga, dvostruko svojstvo – odnose se na način postupanja i obavezni su. Oni vrše
208 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

neku vrstu uticaja na volje koje osećaju kao da su prinuđene da im se povinuju. Po

toj crti se raspoznaju oni stavovi čija celina tvori moral. U moralu se obično vidi
samo umeće kojem je cilj da se ljudima naznači plan idealnog ponašanja. No, nauka
o moralu mora prethoditi umeću. Toj nauci je cilj da izuči moralne propise i
verovanja kao prirodne pojave za čijim uzrocima i zakonima ona traga;
(3) Neki od tih propisa imaju u toj meri obavezujuću snagu da, precizno
određenim merama, društvo sprečava da budu prekršeni. Ono ne prepušta javnom
mnjenju brigu da obezbedi njihovo poštovanje, već za to zadužuje posebno
ovlašćene predstavnike. Kada pomenuti propisi poprime ovu naročito zapovednu
ćud, moralni sudovi postaju pravne formule. Kao što smo rekli, postoji nauka o
pravu baš kao i nauka o moralu, a između tih dveju nauka postoje neprekidni odnosi.
Ako bismo čak hteli da ovu podelu prosledimo dalje, mogli bismo u nauci o pravu
da raspoznamo dve posebne nauke, kao što postoje dva prava, jedno krivično i drugo
koje to nije. Namerno se služim vrlo opštim izrazima koji ne prejudiciraju značajno
pitanje na koje ćemo jednog dana naići. Razlikovali bismo, dakle, s jedne strane
nauku o pravu u pravom smislu reči, a s druge kriminologiju;
(4) Najzad, postoji ono što se uobičajeno naziva ekonomskim pojavama.
Nauka koja ih izučava već je stvorena; ali, da bi postala pozitivna i konkretna, ona
treba da odustane od one samostalnosti na koju je, ne bi li postala društvena nauka,
bila onako ponosna. Izvući političku ekonomiju iz njene izolacije kako bi bila
pretvorena u jednu granu sociologije ne znači samo sprovesti puku katalogizacijsku
reformu. U isti mah bivaju promenjeni njeno učenje i metoda.
Daleko od toga da je ovaj inventar potpun. Klasifikacija koja bi se, s obzirom
na sadašnje stanje sociologije, prikazivala kao konačna može biti samo proizvoljna.
Okviri nauke koja tek što se ustaljuje nipošto ne mogu biti kruti: važno je čak da
ostanu otvoreni za kasnije tekovine. Stoga nismo govorili ni o vojsci ni o
diplomatiji, mada je reč o društvenim pojavama koje mora biti moguće naučno
proučavati. Jedino što takva nauka još ne postoji, čak ni u zametku. No, verujem da
je bolje lišiti se uvek zavodljivog zadovoljstva da se u krupnim potezima ocrta plan
nauke koju u celini treba ustanoviti, što je besplodna rabota ako je ne obavi genijalna
ruka. Korisniji ćemo rad obaviti baveći se samo pojavama koje su već poslužile kao
građa ustanovljenim naukama. Ovde bar možemo da nastavimo jedno započeto delo
u kojem, u izvesnoj meri, prošlost jemči za budućnost.
No, svaka od grupa pojava koje smo upravo razlikovali mogla bi se redom
izučavati s dveju tačaka gledanja te na taj način uroditi dvema naukama. Svaka od
tih pojava sastoji se od određenog broja dejstava usklađenih s obzirom na neki cilj,
pa ćemo moći da ih izučavamo kao takve; ili ćemo, pak, radije izučavati biće
zaduženo za ta dejstva. Drugim rečima, jednom ćemo istraživati koja je njena uloga i
na koji je način ona obavlja, a drugi put kako je ona sama ustrojena. Na taj način
pronaći ćemo dve velike razdeobe koje vladaju celokupnom biologijom, naime
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 209

funkcije, s jedne, te strukture, s druge strane; ovde fiziologija, tamo morfologija.

Hoće li se, na primer, ekonomista postaviti na tačku gledanja fiziologije? Zapitaće se
koji su zakoni proizvodnje vrednosti, njihove razmene, kruženja, potrošnje.
Nasuprot tome, s morfološke tačke gledanja istraživaće kako su grupisani
proizvođači, radnici, trgovci, potrošači; porediće negdašnje korporacije s današnjim
sindikatima, fabriku s radionicom, te odrediti zakone koji vladaju u tim raznim
načinima grupisanja. Isto važi i za pravo: ili ćemo izučavati kako ono funkcioniše, ili
ćemo pak opisivati tela zadužena za njegovo funkcionisanje. Ta podela je zacelo
sasvim prirodna; međutim, u toku naših istraživanja držaćemo se skoro isključivo
fiziološke tačke gledanja, a evo i razloga toga prvenstva. Kod nižih bića, između
organa i funkcije postoji tesan, krut odnos. Promena u funkciji nije moguća ako ne
dođe do odgovarajuće promene u organu. On kao da je zaleđen u svojoj ulozi zato
što je učvršćen u svojoj strukturi. No, tako nije s višim funkcijama viših bića. Tu je
struktura u toj meri gipka da više ne predstavlja prepreku promenama: dešava se da
jedan organ ili deo organa redom obavlja različite funkcije. Još kod živih bića
znamo da različiti delovi mozga mogu vrlo lako da odmenjuju jedni druge; no,
naročito se u društvima ta pojava ispoljava na izrazit način. Zar ne vidimo svakoga
trenutka kako jednom stvorene društvene ustanove služe ciljevima koje niko nije
predvideo i s obzirom na koje, otuda, one nisu organizovane? Zar nam nije poznato
da neki ustav, umešno udešen s obzirom na despotizam, može katkad da postane
utočište slobode, ili obrnuto? Zar ne vidimo kako se katolička crkva, u dobra stara
vremena svoje istorije, prilagođavala najrazličitijim okolnostima u pogledu vremena
i mesta, sve ostajući oduvek i posvuda ista? Koliki li su običaji, kolike navike i
danas isti kao što su nekoć bili, iako su njihov cilj i razlog postojanja izmenjeni?
Ono što ovi primeri posvedočuju jeste izvesna gipkost strukture kada je reč o
organima društva. Prirodno, pošto su vrlo savitljivi, oblici društvenog života sadrže
nešto kolebljivo i neodređeno: oni lakše izmiču naučnom posmatranju i teže im je
pristupiti. Stoga ne treba od njih započeti. Uostalom, oni su manje značajni i
zanimljivi, jer su samo drugostepena i izvedena pojava. Naročito kada je reč o
društvu ispravno je reći da struktura pretpostavlja funkciju i iz nje proizlazi.
Ustanove se ne uvode dekretom, već ishode iz društvenog života i samo ga spolja
izražavaju vidljivim simbolima. Struktura je učvršćena funkcija, dejstvo koje je
postalo navika i kristalizovalo se. Ako, dakle, ne želimo da vidimo stvari u njihovom
najpovršinskijem vidu, ako težimo da ih zahvatimo u njihovim korenima, treba pre
svega da prionemo na izučavanje funkcija.

VI

Kao što vidite, gospodo, moja je glavna briga da što je moguće više ograničim
i omeđim opseg naših istraživanja; u toj sam meri uveren da je sociologiji potrebno
210 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

da najzad zaključi razdoblje uopštenih razmatranja. No, iako sužena – ili, radije,
pošto su suženija – ova izučavanja biće i preciznija, pa će moći da budu korisna
prilično raznovrsnim kategorijama slušalaca.
Tu su najpre studenti filozofije. Bace li pogled na svoje programe, videće da
se u njima ne pominje društvena nauka; ali ako se, umesto da se drže tradicionalnih
rubrika, udube u suštinu stvari, utvrdiće da ima dve vrste pojava koje filozof izučava
– jedne se odnose na svest pojedinca, a druge na svest društva: ovde ćemo se baviti
ovim potonjim pojavama. Filozofija se upravo razdvaja u dve grupe pozitivnih
nauka: psihologiju, s jedne, i sociologiju, s druge strane. U društvenu nauku spadaju
pre svega problemi koji su dosad isključivo pripadali filozofskoj etici. I mi ćemo se
njima pozabaviti. Od svih delova sociologije moral nas čak ponajviše privlači i
najpre ćemo se na njemu zadržati. Samo, pokušaćemo da se njime bavimo na naučan
način. Umesto da ga gradimo u skladu s našim ličnim idealom, posmatraćemo ga
kao sistem prirodnih pojava koji ćemo podvrgnuti analizi i istražiti njegove uzroke,
a iskustvo će nas podučiti da su oni društvenog reda. Dakako, nećemo se odreći
svake spekulacije o budućnosti, no nije li jasno da pre nego što se istraži kakvi
moraju biti porodica, svojina ili društvo, treba znati šta oni jesu, kojim potrebama
udovoljavaju, kojim se uslovima moraju saobraziti da bi opstali? Upravo ćemo otuda
započeti, pa će se tim putem sama od sebe razrešiti i jedna antinomija koja je bolno
uzburkavala svesti. Već se čitavo stoleće raspravlja mora li moral imati prvenstvo
nad naukom, ili pak nauka nad moralom: jedini način da se okonča to stanje
suparništva jeste da se sâm moral pretvori u nauku, uz bok drugim naukama i s
njima povezan. Rečeno je da danas postoji kriza morala; i zaista, između moralnog
ideala koji zamišljaju izvesni duhovi i činjeničnog stanja stvari takav je jaz da,
zavisno od okolnosti i naravi, moral oscilira između ta dva pola ne znajući gde da se
konačno uspokoji. Jedini način da se prekine to stanje nestabilnosti i zabrinutosti
jeste videti u samom moralu činjenicu čija se priroda mora pažljivo, rekao bih čak s
poštovanjem ispitati pre negoli se usudimo da je promenimo.
No, filozofi nisu jedini studenti kojima se obraća ova nastava. Pomenuo sam
usput usluge koje istoričar može da pruži sociologisti, pa mi je teško verovati da
zauzvrat istoričari ne bi imali šta da nauče od sociologije. Uopšte govoreći, uvek
sam nalazio da je pomalo protivrečno istoriju učiniti naukom, a od budućih
istoričara ipak ne zahtevati nikakvu naučnu obuku. Opšte obrazovanje koje se od
njih traži ostalo je kakvo je bilo – filološko i književno. Da li je, dakle, dovoljno
razmišljati o remek-delima književnosti da bi se uputilo u duh i primenu naučne
metode? Dobro mi je poznato da istoričar nije neko ko uopštava; njegova sasvim
posebna uloga nije da pronalazi zakone već da svakom vremenu, svakom narodu,
podari njegovu sopstvenu individualnost i posebnu fizionomiju. On ostaje i mora da
ostane u pojedinačnom. Ali, najzad, ma koliko posebne bile pojave koje izučava, on
se ne zadovoljava njihovim opisom, već ih međusobno povezuje, traga za njihovim
uzrocima i uslovima. U tu svrhu, induktivno zaključuje i postavlja hipoteze. Ako
ŠEmil Dirkem: Kurs društvene nauke 211

postupa empirijski, ako nasumce tapka u mraku, ako nije vođen nikakvom zamisli o
prirodi društava, njihovim funkcijama i odnosima među tim funkcijama, kako ne bi
bio izložen opasnosti da se često zaputi pogrešnim putem? Šta će izabrati iz te
ogromne gomile činjenica čije tkanje tvori život velikih društava? Ima činjenica koje
su naučno zanimljive koliko i najneznatniji događaji našeg svakodnevnog života.
Ako ih, dakle, prihvata sve bez razlike, zapada u ispraznu erudiciju. Doduše, on
može još zanimati uzak krug erudita, ali više ne obavlja koristan i živ posao. A da bi
izvršio selekciju, potrebna mu je ideja vodilja, kriterijum koji može tražiti samo od
sociologije. Upravo će ga ona podučiti koje su životvorne funkcije, bitni organi
društva, pa će se pre svega posvetiti izučavanju tih funkcija i organa. Ona će mu
postaviti pitanja koja će ograničavati i voditi njegova istraživanja; zauzvrat, on će joj
pružiti elemente odgovora, pa će dve nauke moći samo da izvuku obostranu korist iz
te razmene dobrih usluga.
Najzad, gospodo, ima još jedna kategorija studenata koju bih rado video
predstavljenu u ovoj sali. To su studenti prava. Kada je ovaj kurs bio zasnovan,
postavilo se pitanje nije li mu pre mesto na Pravnom fakultetu. Verujem da je pitanje
mesta malo važno. Granice koje razdvajaju različite delove univerziteta nisu tako
odsečne da neki kursevi ne bi mogli biti podjednako dobro smešteni na jednom ili
drugom fakultetu. Ali ono što ova bojažljivost dokazuje jeste da najbolji duhovi
priznaju danas da je studentu prava neophodno da se ne zatvori u čisto egzegetska
izučavanja. Ako, naime, sve svoje vreme provodi komentarišući tekstove i ako je,
otuda, kada je reč o bilo kom zakonu, njegova jedina briga da pokuša da pogodi
kakva je mogla biti namera zakonodavca, on će se navići da u zakonodavnoj volji
vidi jedini izvor prava. A to bi značilo slovo zakona zameniti njegovim duhom,
privid stvarnošću. Pravo se razrađuje u samoj utrobi društva, a zakonodavac samo
posvećuje rad koji je obavljen bez njegovog učešća. Studenta, dakle, treba podučiti
kako se pravo obrazuje pod pritiskom društvenih potreba, kako se malo-pomalo
ustaljuje, kroz koje stupnjeve kristalizacije redom prolazi, kako se preobražava.
Treba mu uživo pokazati kako su rođene velike pravne ustanove, poput porodice,
svojine, ugovora, koji su im uzroci, kako su se menjale i kako će se po svemu sudeći
u budućnosti menjati. Tada u pravnim formulama on više neće videti neku vrstu
mudrih izreka, proročanstava čiji katkad zagonetan smisao treba pogoditi; značenje
će umeti da im odredi ne na osnovu nejasnih i često nesvesnih namera jednog
čoveka ili jedne skupštine, već na osnovu same prirode stvarnosti.
Eto, gospodo, u čemu se sastoje teorijske usluge koje naša nauka može da
pruži. Ali, osim toga, ona može imati blagotvoran uticaj i na praktičan život. Živimo
u zemlji koja ne poznaje drugog gospodara doli javno mnjenje. Da taj gospodar ne
bi postao nerazuman despot, nužno ga je prosvetliti, a kako ako ne naukom? Pod
uticajem uzroka koje bi ovde bilo odveć zametno analizirati, duh kolektiviteta je kod
nas oslabio. Svako od nas ima o svome ja tako preuveličano osećanje da više ne
opaža granice koje ga stežu sa svih strana. Gradeći iluziju o sopstvenoj moći, on teži
212 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N°3

da bude samodovoljan. Stoga sve naše snage ulažemo da bismo se što je moguće
više razlikovali jedni od drugih i da bi svako od nas sledio sopstveni put. Treba
reagovati, i to iz sve snage, na tu disperzivnu tendenciju. Potrebno je da naše društvo
ponovo stekne svest o svom organskom jedinstvu, da pojedinac oseti tu društvenu
masu koja ga obuhvata i prožima, da je oseća uvek prisutnom i delatnom, te da to
osećanje vazda upravlja njegovim ponašanjem; jer nije dovoljno da se njome
nadahnjuje tek s vremena na vreme, u naročito kritičnim okolnostima. Pa dobro,
gospodo, verujem da je sociologija, više negoli bilo koja druga nauka, u stanju da
vaspostavi te ideje. Upravo će ona pojedincu objasniti šta je društvo, kako ga ono
upotpunjuje i kako on malo znači sveden na sopstvene snage. Poučiće ga da on nije
carstvo sred drugog carstva, već organ jednog organizma, te će mu ukazati na sve
ono što je lepo u svesnom obavljanju uloge organa. Daće mu na znanje da nema
ničeg unižavajućeg u tome da se bude solidaran s drugim i od njega zavisan, da se ne
pripada čitav samome sebi. Bez sumnje, ove ideje će postati doista delotvorne samo
ako se prošire u dubokim slojevima stanovništva; ali za to je potrebno da ih najpre
naučno razradimo na univerzitetu. Doprineti dostizanju tog rezultata u granicama
mojih snaga biće mi glavna briga, i ne bih srećniji mogao biti uzmognem li u tome
polučiti bar malo uspeha.

Preveo Aljoša Mimica