UNIVERZITET ISTOČNO SARAJEVO

MEDICINSKI FAKULTET FOČA

STUDIJSKI PROGRAM MEDICINA

SINTEZA PROTEINA I NJIHOVA

OBRADA - CITOLOŠKI ASPEKT
Seminarski rad

Student: Profesor:

Djordje Smiljanić Prof. Dr. Milan Kulić

Foča, 2018.
 SADRŽAJ

1. UVOD______________________________________________________1

2. GENETIČKA ŠIFRA_____________________________________________2

3. MODIFIKOVANJE NAKON OBRADE_______________________________2

3.1 PROCES MODIFIKOVANJA____________________________________3

4. ORGANELE U BIOSINTEZI PROTEINA_____________________________4

4.1 RIBOZOMI_________________________________________________4

4.2 ENDOPLAZMATIČNI RETIKULUM_______________________________7

4.3 GOLDŽIJEV APARAT_________________________________________9

5. ZAKLJUČAK________________________________________________11

6. LITERATURA_______________________________________________12
 1. UVOD

Proteini ili bjelančevine su prirodni polipeptidi koji su izgrađeni od velikog broja

aminokiselinskih ostataka, koje su poređani u linearne lance i spojeni
međusobno peptidnim vezama između ugljenikovog atoma i amino grupe dvije
aminokiseline. Sekvenca amino kiselina u proteinu definisana je u genima i
sadržana u genetičkom kodu koga određuju 20 „osnovnih“ amino kiselina.
Proteini mogu da djeluju zajedno da bi tako lakše dostigli određene funkcije i
zato se vezuju u stabilne komplekse. Kao i svi biološki makromolekuli, kao što
polisaharidi i amino kiseline, i proteini ulaze u sastav živih organizama i
učestvuju u svim procesima među ćelijama. Mnogi proteini su enzimi koji
katališu biohemijske reakcije i značajni su za metabolizam. Drugi imaju
strukturne ili mehaničke funkcije kao proteini u citoskeletu, koji formiraju
“kičmu” koja čini oblik ćelije. Značajni su u ćelijskom prenosu signala, adheziji
ćelija, imunološkom sistemu i ćelijskom ciklusu. Neophodni su u našoj ishrani,
jer životinje ne mogu da sintetišu sve amino kiseline, i moraju neke da uzimaju
iz hrane. Riječ protein potiče od Grčke riječi „proteus“ što znači “najvažniji,
prvi ”. Ove molekule je prvi opisao i imenovao Džons Bercelijus 1838. Prvi
protein koji je izdvojen je insulin od strane Frederika Sangera, koji je dobio
Nobelovu nagradu za ovo otkriće 1958. Među prvima su otkriveni i hemoglobin
i mioglobin na osnovu kristalografje X-zračenja.

1
2.GENETIČKA ŠIFRA
Proteini su sklopljeni od amino kiselina čiji je raspored zapisan u genima. Svaki
protein ima jedinstvenu amino kiselinsku sekvencu koja je određena
sekvencom nukleotida u genu, a nju određuje protein. Genetički kod je set tri
nukleotida koji se zovu kodoni. Sve tri nukleotidne kombinacije su svojstvene za
jednu aminokiselinu. Sinteza se odivja u jedru, uz pomoć sledećih procesa:

Transkripcija je proces prepisivanja tj. preslikavanja genetičke informacije i

sastoji se u sintezi RNK na osnovu DNK. Transkripcijom gena nastaje jedan od
tipova RNK( informacioni, transportni, ribozomalni). Najveći broj gena se
prepisuje u informacionu RNK (iRNK) i ti geni su označeni kao stukturni gena.
Transkripcija DNK je ključni korak u prenošenju informacije od DNK do proteina.
Sinteza i-RNK počinje kada je ćeliji potreban određeni protein.
Translacija je drugi korak u procesu sinteze proteina, koji je ujedno deo
svoukupnog procesa ispoljavanje gena. U translaciji informativna RNK (i-RNK)
se dekodira kako bi se proizveo specifičan polipeptid na osnovu pravila koje
specifikuje genetički kod. Translaciji uvek mora da prethodi transkripcija.

3.MODIFIKOVANJE NAKON OBRADE

Posttranslaciona modifikacija (PTM) je hemijska modifikacija proteina nakon
njegove translacije. To je jedan od kasnijih koraka biosinteze velikog broja
proteina.Posttranslacijske modifikacije se odvijaju nakon primarne sinteze
proteinskih sekvenci, kada su prevedene sa lanaca nukleinskih kiselina, sa jezika
nukleotida na jezik aminokiselina. Nakon translacije, posttranslacione
modifikacije aminokiselina proširuju opseg funkcija proteina, putem vezivanja
drugih biohemijskih funkcionalnih grupa. Time se menja hemijska priroda
aminokiselina.

2
3.1 PROCES MODIFIKOVANJA
Nakon translacije, dodatne modifikacije mogu da prošire opseg funkcija
proteina dodavanjem različitih funkcionalnih grupa. Proteini koji su tek
sintetizirani podvrgavaju se različitim fizičkim i hemijskim promjenama i to se
označava kao posttranclaciona modifikacija.
Na proteinima se nalaze tzv. Signalni peptidi koji omogućavaju proteinu da
odlazi na odredjena mjesta u ćeliji. Time proteini dobijaju odredjene funkcije,
koje se razlikuju u slučaju da protein ode ili u Goldžijev aparat, ili E.R. ili drugih
organela.
Takodje može da dodje do razgradjivanja proteina od strane proteolitičkog
sistema ćelije. Zbog toga većina proteina se veže se za ubikvitin protein koji
gradi rep. Takvi proteini su u suštini dobro zaštićeni od enzima i time je
omogućeno normalno funkcionisanje ćelije.
U citoplazmi dolazi do sinteze proteina i oni se podvrgavaju različitim
modifikacijama. Zbog toga u jednom eukariotskom organizmu sve ćelije imaju
iste gene, ali su oni različito izraženi i formiraju drugacije proteine.
Na slican nacin celija u razlicitim razvojnim fazama, kao i pod drugacijim
uticajima sredine moze da drugacije iskaze svoje gene.
Ovo se strucno naziva ekspresija gena, koja ukljucuje: Promjenu gradje
hromatina, transkripciju, sazrijevanje do iRNK, prenos iRNK u
citoplazmu,translaciju i posttranslacijsku modifikaciju.

3
 4.ORGANELE KOJE UČESTVUJU U PROCESU SINTEZE PROTEINA

Organele koje učestvuju u procesu sinteze su:

1. Ribozomi
2. Endoplazmatični retikulum
3. Goldzijev kompleks

4.1 RIBOZOMI

Ribozomi su celijske organele koje su zaduzene za translaciju iRNK.

Postoje 2 tipa ribozoma:
Citoplazmatski ( Slobodni ) ribozomi su zaduzeni za sintezu:
-Citoplazmatskih
-Nukleusnih
-Mitohondrijalnih
-Peroksizmalnih proteina.

Ribozomi na membrani granulisanog endoplazmaticnog retikuluma, zaduzeni

za sintezu:
-Sekretornih proteina
-Lizozomskih enzima
-Proteina celijske membrane
-Proteina ER
-Proteina Goldzijevog kompleksa

Ribozomi su cesci u obliku poliribozoma, koji predstavljaju skup ribozoma koji

istovremeno vrse translaciju.

4
Slika 1. - Ribozom u fazi proteina

Ribozomi su sastavljeni od 2 podjedinice koje su gradjene od rRNK i proteina.

Sklopljen ribozom ima cetiri bitna mjesta za sintezu proteina:
-iRNK – mjesto vezivanja
-Tri mjesta za vezivanje tRNK:
-A mjesto
-P mjesto
-E mjesto

Podaci o obliku i veličini ribozoma i njegovih podjedinica dobijeni su

elektronskim mikroskopom. Oblik prokariotskih i eukariotskih ribozoma je
veoma sličan. Kod prokariota, mala podjedinica je spljopštena, izdužena i
nesimetrična, i podeljena je udubljenjem na glavu i telo, dok se velika sastoji od
loptastog tela na kome su jasno izražena tri ispupčenja (produžetka). Ulogu u
sintezi proteina tj. povezivanju aminiokiselina u polipeptidni lanac ribozomi
obavljaju samo ako su njihove podjedinice udružene i, istovremeno, ujedinjene
sa molekulom informacione RNK (iRNK). Podjedinice se povezuju tako što se
ostvaruje kontakt između udubljenja na maloj i centralnog produžetka na
velikoj podjedinici. Pri ovakvom kontaktu obrazuje se slobodan prostor u vidu
tunela kroz koji prolazi iRNK (informaciona RNK) za vreme translacije
(prevođenja redosleda nukleotida iRNK u redosled aminokiselina u proteinu).
Veći broj ribozoma može da se poveže jednim molekulom iRNK i tada se
obrazuje struktura nazvana poliribozom (polizom). Kod eukariota se velike
podjedinice unekoliko razlikuju od eukariotskih, mada treba napomenuti da
5
detaljna struktura eukariotskih ribozoma još uvek nije usvojena iako se smatra
da je veoma slična prokariotskoj.
Dva veoma značajna mesta su ona za koja se vezuju transportne RNK (tRNK), to
su P mesto (peptidil mesto) i A mesto (aminoacil tRNK mesto). P mesto je ono
za koje se vezuje peptidiltRNK (tRNK koja nosi rastući polipeptidni lanac), a za A
mesto se vezuje aminoaciltRNK (tRNK koja nosi aktiviranu aminokiselinu).
Transportna RNK ribozomima prinosi aminokiseline, koje se, u skladu sa
redosledom zapisanom na iRNK, međusobno povezuju u polipeptidni lanac.
Pošto su molekuli tRNK veliki u odnosu na ribozom, pretpostavlja se da ta
mesta nisu negde u unutrašnjosti ribozoma već su na njegovoj površini u vidu
udubljenjana. U A i P mestu tRNK su tako smeštene da su svojim antikodonima
sparene sa naspramnim, komplementarnim kodonima u iRNK. Ova dva mesta
su u neposrednoj blizini što omogućava da se dve tRNK
svojim antikodonima vežu za susedne kodone iRNK, a istovremeno i da se dve
amnokiseline približe dovoljno da bi se između njih obrazovala peptidna veza.
Pored A i P mesta, na ribozomima postoji još jedno mesto, tzv. E mesto (od
engleske reci exit), za koje se privremeno vezuje ona tRNK koja u datom
trenutku napušta ribozom.

Slika 2. – Velika i mala subjedinica ribozoma

6
4.2 ENDOPLAZMATIČNI RETIKULUM

Endoplazmatični retikulum (ER) je tip organele prisutan u svim eukariotskim

ćelijama koju sačinjava mreža međusobno povezanih, spljoštenih kesica ili cevi
koje su ograničene membranom i poznatije su kao cisterne. Nalazi se kako u
biljnim, tako i u životinjskim ćelijama.
Postoje dve vrste endoplazmatičnog retikuluma, granularni i glatki
(agranularni). Na površini granularnog ER-a se nalaze ribozomi koji su važni
za sintezu proteina, što je i njegova osnovna funkcija, dok glatki ER nema
robozome.
Ceo sistem ima izgled kontinuelne mreže međusobno povezanih kanala gde
membrane odvajaju 2 faze: materijal unutar šupljina (lumen) i citoplazmatični
matriks koji opkoljava elemente retikuluma. Veličina endoplazmatičnog
retikuluma se razlikuje od ćelije do ćelije i određena je funkcijom koju ćelija
vrši.
Razlikuju se tri osnovna tipa (forme) elemenata endoplazmatičnog retikuluma:
cisterne, vezikule i tubuli.
Cisterne su izdužene spljoštene kesice koje na poprečnom preseku imaju izgled
uskih kanala.
Vezikule imaju izgled proširenih kesica. Ponekad se cisternalni kanali lokalno
proširuju čime se dobija lanac vezikula povezanih cisternalnim kanalima.
Tubule su različite forme manje-više razgranate.

Granularni endoplazmatični retikulum

Granularni ER sastavljen je od uskih cisterni za čije su membrane

vezani ribozomi i u vezi je sa jedrovom opnom. Mesta na kojima se vezuju
ribozomi nazivaju se translokon. Međutim, ribozomi nisu stabilna komponenta
strukture ove organele zato što se oni stalno vezuju i oslobađaju sa
endoplazmatičnog retikuluma. Ribozomi se vezuju za granularni ER samo kad se
specifičan proteinsko- nukleinsko- kiselinski kompleks formira u citosolu. Ovaj
komleks se formira kada slobodni ribozom počinje
proces translacije iRNKproteina namenjenog prolazu kroz sekretorne puteve.
7
Prvih 5- 30 amino kiselina formira signalni peptid , molekularnu poruku koja se
prepoznaje i vezuje za signalnu česticu. Translacija se pauzira i ribozom se
vezuje za granularni ER gde se translacija nastavlja i formira novi protein u
lumenu i/ili na membrani granularnog endoplazmatičnog retikuluma. Protein se
prerađuje u lumenu endoplazmatičnog retikuluma enzimom (signalna
proteaza), koji uklanja signalni peptid. Ribozom u ovom trenutku može biti
vraćen u citosol. Međutim moguće je i da ribozom ostane povezan sa
translokonom.

Slika 3. – Granulisani Endoplazmatični Retikulum

Funkcija granularnog ER-a je, kao što je već rečeno, sinteza proteina. Proces
sinteze proteina počinje kada iRNK pređe iz jedra na ribozome koji se nalaze na
membrani granularnog ER-a. Lanac amino kiselina koji se stvori u procesu
sinteze proteina biva ubačen u unutrašnjost endoplazmatičnog retikuluma. U
lumenu ER-a se vrši savijanje proteina, čime se postiže veoma bitna
biohemijska struktura potrebna da bi protein mogao pravilno vrši svoju
funkciju. U lumenu se vrši još i proces kontrole kvaliteta proteina. Oni proteini
koji su nepravilno formirani ili savijeni se odbacuju. Odbacivanje se vrži tako što
se odbačeni proteini magaciniraju u lumenu ER ili bivaju poslati na reciklažu do
eventualnog razlaganja na amino kiseline.

8
4.3 GOLDZIJEV KOMPLEKS

Goldžijev kompleks (aparat ili oblast) je ćelijska organela u kojoj proteini i

lipidi, stvoreni u endoplazmaticnom retikulumu, dobijaju svoju konačnu
strukturu, obeležavaju se, sortiraju i usmeravaju ka konačnom odredištu u ćeliji.
Ime je dobio po Kamilu Goldziju koji ga je prvi opisao 1892 godine.
Ćelije životinja sadrže 3-4 ove organele pored jedra, mada njegov položaj
uglavnom zavisi od vrste tkiva. Sastoji se od niza spljoštenih, diskoidalnih kesica
(sakula), koje su međusobno skoro paralelno postavljene (kao naslagani tanjiri)
i na krajevima su proširene. Uz njih se nalaze manje ili veće vezikule (mehurići)
u kojima se smeštaju proizvodi sinteze Goldžijevog aparata.
Materije sintetisane u endoplazmatičnom retikulumu dopremaju se
transportnim vezikulama do Goldžijevog aparata gde se vrši njihovo sazrevanje,
obeležavanje i sortiranje da bi se usmerili ka tačnom odredištu u ćeliji. Goldžijev
aparat, dakle, upravlja kretanjem molekula u ćeliji. Iz endoplazmatičnog
retikuluma u Goldžijev aparat dospevaju:
• sekretorni proteini (oni koje će ćelija egzocitozom izbaciti u međućelijski
prostor; npr. insulin u ćelijama pankreasa) pa je to sekretorna uloga ove
organele;
• proteini i lipidi koji će biti poslati u ćelijsku membranu;
• proteini (enzimi) koji će obrazovati lizozome;
• u biljnim ćelijama u Goldžijevom aparatu se obavlja sinteza proizvoda koji su
namenjeni vakuoli, ćelijskom zidu i plazma membrani.
Goldzijev aparat se sastoji iz sakula, vezikula i mreža (mesta spajanja vezikula
poreklom iz endoplazmatičnog retikuluma koje, zbog stalnog primanja i
otpuštanja vezikula, nikad nemaju pravilan oblik). Sakule predstavljaju izdužene
kesaste tvorevine, dok su vezikule manje, nepravilnog ili loptastog oblika. Broj
sakula po organeli je obično od četiri do šest ali, zavisno od tipa ćelije, može ih
biti i do dvadeset.
Vezikule koje prenose produkte endoplazmatičnog
retikuluma su prenosne vezikule, one koje prenose produkte između sakula
Goldzija su bočne, a one koje odnose produkte su sekretne.

9
Slike 3. i 4. Endoplazmaticni retikulumi i vezikule

10
 5.ZAKLJUČAK

Proteini predstavljaju slozene organske molekule koje se sintetisu u celiji

posredstvom gena i DNK. U razlicitim celijskim organelama oni se obradjuju i
modifikuju radi uskladjenja sa potrebama celije. Neke celije imaju bolje
razvijene organele za sintezu proteina od ostalih zbog njihove fizioloske uloge.
Modifikacijama novosintetisalih proteina moguce je promjeniti njihovu ulogu a
samim tim i ulogu celije. Sinteza ovih proteina pocinje transkripcijom a zavrsava
se translacijom.
Najvaznije organele za posttranskripcionu obradu i sintezu proteina jesu
Granulisani Endoplazmaticni Retikulum, Goldzijev kompleks i Ribozomi.

11
 6.LITERATURA

-https://bs.wikipedia.org/wiki/Posttranslacione_modifikacije

-http://www.bionet-skola.com/w/%C4%86elijske_organele

-„Humana Genetika“ - Prof. Dr. Milan Kulić

12