О олтару правом на камену крвавом, о икони и обновљењу

”Слиједећи пророчким изрекама, идући за апостолским поукама и сљедујући

јеванђелским повијестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели “
” - да се ”обнављају острва Богу” (Исаија 41:1),
подразумијевајући под тим Цркве од незнабожаца. А Цркве су не просто
грађевине и украси храмова, него пуноћа православних који су у њима, и пјесме и
славословља којима они служе Богу. A и Апостол, то исто поучавајући, заповиједа
да ”ходимо у обновљењу живота” и ”ако је ко у Христу нова твар нека се обнавља”
(Римљанима 6:4, 2. Коринћанима 5:17). Господње пак ријечи, показујући пророчко
стање, веле: ”Бјеше празник обновљења у Јерусалиму, и бјеше зима” (Јован
10:22).”[1]

A празник обновљења, Ваша Светости, браћо архијереји и браћо свештеници, би

зачет заиста у зиму, у вријеме Макавеја, када у Светом Граду бjеше подигнут
”олтар прави на камен крвави”: када свештеник Елазар који је ”раније испред
народа приносио жртве и молио се, принесе себе као најсавршенију жртву Богу,
очиститељну за сав народ,”[2] Он тада приведе Саломонију и дјецу њену да ”за
отачку вјеру и Закон”[3] по цијену живота одбију идолску жртву на коју их
присиљаваху незнабошци који бјеху и јерусалимски храм тада заузели и
оскврнили, и да својом мученичком крвљу освештају Име – ‫ ק דוש ש‬- које је
изнад сваког Имена.

А за спомен остаде да је о обновљењу храма у Јерусалиму, након што он би

повраћен и обновљен и посвећен од Макавеја, осам дана кандило чудесно горило
од уља које се само обнављало, на број oних које је свештеник Елеазар повео у
мучеништво које до дан данас свједочи, по ријечима Великога Григорија да
”ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали, није то савршенство
постигао без вјере у Христа Месију”.[4]

A да би ту љубав према подвижничким страдалницима имали и у овој Панонији у

којој смо се окупили данас, браћо и сестре, то учини онај народ и узраст, који у
младим вијековима хришћанства бјеше у Сопиани и Сирмиуму ”јавно нападан и
потајно изложен засједама” оних који порицаху пуноћу божанства Христова
слиједећи свога учитеља, безумногa Арија, као што ће и сваки крвомутник у Цркви
до дана данашњега да своје злосторство започне порицањем пуноће и
једносуштности божанске и људске природе Христове.
Била је то у Панонији ”зима духовна у којој непријатељи Божији изазиваше буре и
немире злочинства против општег Спаситеља,”[5] када је Амвросије, епископ
Милана, преко свога престоног града и краја из Рима пренио славу мученика у
Илирик, да би у мученицимама као у најсавршенијим иконама Христовим, ми у
Панонији и Илирику, од Печуја до Бешке и од Сардике до Солуна увидјели и у
дјелима руку хришћана разасутим по древним некрополама посвједочили
”страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побјеђен васкрсењем, само
спасење које је наш Први Подвигоположник и Вјенцедавац извршио посред
земље,”[6] што ће рећи у Светом Граду - ‫קודש‬ ‫ – ע‬за који и Никон Јерусалимац
свједочи да је око васељене.

А када су на почетку Часног Поста 863. године Света Браћа, заштитници Европе,
предводећи Петочисленике, са западне капије Цариграда, кренула ка Великој
Моравској носећи са собом богословље иконе потврђено у њиховом покољењу и
пред њиховим очима Побједом иконопоштовања и Синодиком Православља,
ромејску културу и на глагољицу преведена Свештена Писма, почевши од
светајних ријечи да ”Искони бје Слово”, преводећи успут и ”тајну службу” Тајне
Вечере обрела је Панонију у каролиншком умовању у коме је поштовање икона
”представљало саблазан за оне који обожавају или поштују само оно што виде”.[7]

Распете између adoratio, veneratio и decoratio, не схватавши ”љубовное почитание”

иконе које прелази на прволик, Libri Carolini су се умјесто на ”царском путу” о коме
су казивале, обреле на ничијој земљи у коме је незнабожачка умјетност сачувала
своју паганску душу, преобразивши се у, како је умјетник рекао, ”oltar laži ki oblike
množi”, кога “razbiti mogoče oltarja ni”.[8]

И као што Аврам добровољно приношаше једнога, мада јединца и обећанога,

Јицха’ака, ”онога који ће се смејати”, онога на кога се односило обећање, тако су
и Света Браћа принијела себе на жртву Истини, проповједајући и у Славонији, по
предању, освештавши место на коме данас молитве узноси манастир Света Ана, и
страдањем свједочећи и потврђујући своје ријечи, и учећи нас да се помажемо
старозавјетним повијестима, али и новозавјетним, и ”одасвуд, као пчела, да
сабирамо оно најкорисније за фино прављење и заслађивање јединствене свијеће,
да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован у нама Бог.”[9]

А тај Бог у нама, односно образ и подобије његово уписано у човјека, никада није
засјао у славонским и панонским равницама и брдима, као у наше вријеме и пред
нашим очима. Прво када је Вукашин Мандрапа, сељак из Клепаца у Херцеговини,
дошавши у Јасеновцу под нож мучитеља, с миром и праштањем Богочовека
распетога на крсту поручио своме џелату ”Само ти, синко, ради свој посао!” И
други пут, када је из Славонији на свијет дошао и из ње у свијет кренуо Патријарх
Српски Павле, позивајући нас и васколику васељену да будемо људи, људи по
образу и подобију Божијем, који своју богоподобност не дају ни по цијену
страдања, смрти и нестанка са земаљског шара.

И ево нас, Ваша Светости и браћо и сестре, у обновљеном и обнављаном дому

Тројице у Пакрацу, престоном дому Пожешке, Пакрачке и Славонске Епископије,
призивајући прамученике Макавеје, питајући се исконским Словом Свете Браће, и
стојећи под крстом Вукашина и Павла, и видјећи у њима тек првине и коријен
жртава које нам предстоје, понављамо ријечи нашега предшасника, једнога од
многих великих који су украсили Славонију, да ”морамо да горимо у жељи да се
сви спасу кроз Цркву - као богочовјечански организам коме је глава једино сам
Господ Исус Христос, а ми сви удови тога тела,”[10] али понављајући и да нам је
”процвјетало рано прољеће благодати Божијих, у којима смо се окупили да
чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски
рекли: ’Љето и прољеће ти си створио, сјети се овога’.”[11]

[1] Синодик у Недељу Православља

[2] Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима

[3] Ibid.

[4] Ibid.

[5] Синодик у Недељу Православља

[6] Ibid.

[7] Libri Carolini

[8] Laibach, Apologija Laibach

[9] Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима

[10] Епископ Славонски Лукијан, Беседа на устоличењу, Гласник СПЦ, 7. јули 1985, стр. 167

[11] Синодик у Недељу Православља