Grašac beli – ponos fruškogorskih vinograda

Jedna od najautentičnijih vinskih sorti grožđa sa Fruške gore, polovinom XIX veka izgubila je
ime. Kako, zašto i kada, saznaćete u tekstu koji sledi. Po principu „bolje ikad nego nikad“, ništa
manje vredan je i argument kojim apelujemo na očuvanje sopstvenog vinarsko-vinogradarskog
identiteta.

Bilo je to negde oko 1850. godine, u vreme kada je i poslednja četa turskih vojnika napustila
teritoriju današnje Vojvodine. Carica Marija Terezija, u znak zahvalnosti za oslobađanje ovih
krajeva od turaka, svojim najodanijim vojskovođama i plemstvu, poklanjala je imanja na Fruškoj
Gori. Jedan od njih, bio je knez Odeskalki. Najveće vlastelinstvo tada je dodeljeno ovoj porodici
i nalazilo se u Iloku. Pogađate, u pitanju su iločki vinogradi koji i danas postoje. Odelskalkiji,
italijani poreklom, za negu svojih vinograda dovodili su radnike iz Italije. Talijani, kako su iz
tada zvali, na ovim prostorima, bili su poznati vinogradari i veoma cenjeni posebno kada je
tehnika orezivanja vinograda bila u pitanju. Putujući iz Italije ka Iloku, put ih je vodio kroz
Sremske Karlovce. Ponekada su tu zastajali da se okrepe, prenoće i odmore konje. Prilikom
takvih zadržavanja, dolazili su u kontakt sa lokalnim stanovništvom koje se takođe pretežno
bavilo vinogradarstvom.

Istini za volju, puno vinograda je iskrčeno i uništeno tokom turske vladavine. Osim što su im je
islam zabranjivao alkohol, turci su imali i posebne odrede, koje su zvali „akindžije“, a koji su bili
zaduženi za uništavanje vinograda. Ipak, novo doba nosilo je novu nadu. Sledeći tradiciju,
porodično nasleđe i povoljne klimatske i geografske uslove, ljudi su ponovo sadili lozu. Veliki
deo Fruške gore tada je bio zasađen autohtonim Grašcem, sortom belog grožđa od kojeg se
dobijalo lagano, pitko, osvežavajuće vino izraženih kiselina. Sorta je dobila naziv po sitnim
zelenkastim bobicama koje izgledaju skoro kao zrna graška na peteljci.

Elem, zadržavajući se u Sremskim Karlovcima, talijanski vinogradari razmenjivali su iskustva s

lokalcima. Tako su nekom prilikom pošli zajedno u vinograde gde su im pokazali svoju tehniku
orezivanja. Sticajem okolnosti, „ogledno polje“ bilo je zasađeno ničim drugim nego grašcem. Te
godine, grožđe je bilo bolje nego ikada što se logično osetilo i u kvalitetu vina. Sledeće godine
takođe. Uverivši se da talijanska tehnika zaista daje bolje rezultate, karlovčani su grašcu, u znak
zahvalnosti i poštovanja promenili ime u „talijanski rizling“. Talijanski zbog talijana, a rizling je
se on (rajnski) oduvek smatrao kraljem belih vina.

Skoro 200 godina kasnije, Vinarija Kiš, odlučila je da svom (i)talijanskom rizlingu vrati stari
naziv. Ovakva odluka naišla je na iskreno odobravanje vinske publike, te ovom već afirmisanom
vinu, dala vrednost više.

Fotografije: Nina Jović i arhiva

Antrafile 1:
FOTOGRAFIJA VINA

Primer dobre prakse - Vinarija Kiš

Poštujući tradiciju, kvalitet i autentičnost negdašnjih vina Fruške Gore, Vinarija Kiš,
italijanskom rizlingu vratila je stari naziv: Grašac beli.

Grašac beli je mlado, osvežavajuće i lepšavo vino. Karakteriše ga miris zrelih jabuka, stonog
voća, obilje citrusa i po koja nota belog cveća. Umereno je punog tela, zakruženo, sa sočnom
završnicom koja dugo traje. Za potpuni doživljaj, poslužite ga rashlađanog na temperaturi od
8°C.

Sav raskoš ovog vina u potpunosti će doći do izražaja ukoliko ga uparite sa jelima od bele
morske i rečne ribe. Odlično će se pokazati i uz praseće pečenje, pileća i ćureća bela mesa, ali i
uz lagane letnje salate. Nećete pogrešiti ni ako ga poslužite uz pršutu i druga slana predjela.

Antrafile 2:

FOTOGRAFIJA GROZDA

Reč struke:
Sinonimi: Rizling talijanski (Srbija), Graševina (Hrvatska), Laški rizling (Slovenija),
Welschriesling (Nemačka), Riesling italico (Italija)

Poreklo: Rizling italijanski (talijanski rizling, graševina, grašac, laški rizling) je nedovoljno
jasnog porekla. Prema nekim izvorima je zapadnoevropska sorta, a prema starim domaćim
izvorima poistovećuje se sa autohtonom sortom Grašac koja je još u predfiloksernom periodu
gajena na Fruškoj gori. Trenutno je vodeća vinska sorta u celoj Panonskoj niziji.

Rasprostranjenost: Gaji se u Nemačkoj, Italiji, Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj,

Rumuniji, Bugarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i dr. Kod nas se gaji u svim vinskim regijama.

BOTANIČKI OPIS

Bujnost: Čokot je srednje bujan.

Vrh mladog lastara: beo, vunasto maljav, a sam vrh je svetlo crvenkast.
Zreo lastar: tanak do srednje debljine, srednje dugih internodija, kolenca normalno izražena.
Boja kore smeđa, žućkasta, kolenca neznatno tamnija.
Odrasli list: srednje veličine ili mali, duži nego širi, trodelan ili petodelan.Peteljkin sinus je u
obliku slova „U“. Gornji sinusi duboko i nejednako usečeni. Lice lista svetlo zelene boje, glatko i
golo. Naličja lista bledo zelenkaste boje, paučinasto maljavo. Zupci nejednaki. Nervi zelene boje.
Peteljka kraća, tanka, zelene boje, gola, ponekad i sa prelivom crvenkaste boje.
Cvet: morfološki i funkcionalno hermafroditan
Grozd : mali ili srednje veličine zbijen,valjkast ili kupast, najčešće sa jednim krilcem,što je
karakteristično za sortu. Peteljka grozda duga i tanka.
Bobica: mala, okrugla ili neznatno izduženo okrugla kod veoma zbijenih grozdova. Pokožica
debela, prozračna, protkana sitnim žilicama, zelenožute boje, pokrivena pepeljkom sa veoma
izraženim pupkom što je karakteristika sorte. Meso je sočno, a bobica sadrži mnogo semenki.

Agrobiološke karakteristike
Epoha sazrevanja: grožđe sazreva u III epohi. Pozna je sorta.
Oplodnja: normalna i redovna.
Koeficijent rodnosti: 1,2 – 1,4
Prinos grožđa: varira od 10,000 – 15,000 kg/ha, pa i znatno više, što zavisi od klona, uzgojnog
oblika, režima ishrane, načina rezidbe, lozne podloge i dr.
Rezidba: primenjuje se duga, tj. mešovita. Lukovi se režu na 8 – 10 okaca.
Uzgojni oblici: pogodni su svi koji omogućavaju primenu mešovite rezidbe.
Tipovi zemljišta: odgovaraju joj rastresita, propusna, umereno plodna, krečna, peskovita i
toplija zemljišta.
Otpornost prema prouzrokovačima važnijih bolesti: srednje je osetljiva prema plamenjači, a
osetljiva prema pepelnici i naročito na sivu plesan.
Otpornost prema niskim temperaturama: spada u red otpornijih sorti prema niskim zimskim
temperaturama. Okca izmrzavaju na -22 do -24 C.

Afinitet prema loznim podlogama: ima dobar afinitet sa loznim podlogama: Berlandieri x
Riparia Kober 5BB, Teleki 8B, SO4, Teleki 5C i dr.
Najbolji klonovi: Na Oglednom dobru za vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima dr Petar
Cindrić je individualnom klonskom selekcijom stvorio tri klona Grašca belog koji su priznati
1991. godine. To su prvi klonovi vinove loze selekcionisani i priznati kod nas:
- klon SK-13 odlikuje se izuzetno visokom rodnošću i kvalitetom vina na nivou
populacije sorte.
- klon SK-54 je umerene ali solidne rodnosti, a u odnosu na populaciju sorte redovno ima
viši sadržaj šećera i daje kvalitetnija vina sa finim kiselinama voćnog karaktera.
- klon SK-61 je visoke rodnosti, a po sadržaju šećera i kvalitetu vina je na sredini između
prethodna dva klona.
Očekivanja: Verovatno će i u budućnosti biti vodeća među belim vinskim sortama u Vojvodini.
Nove vinograde treba podizati isključivo domaćim klonovima ove sorte. Prednost treba dati
klonu SK 54.