Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja

Univerziteta u Beogradu

Diplomski rad
Dugoročno planiranje razvoja sportske karijere kao osnova za
kondicionu pripremu mladih sportista

Student: Vladimir Petrović, Mentor: Red. prof. dr Đorđe Stefanović

br. indeksa 110/2003

Beograd, 2013.
 Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja
Univerziteta u Beogradu

Diplomski rad
Dugoročno planiranje razvoja sportske karijere kao osnova za
kondicionu pripremu mladih sportista

Student: Vladimir Petrović, Mentor: Red. prof. dr Đorđe Stefanović

br. indeksa 110/2003 Komisija: Doc. dr Robert Ropret,

Red. prof. dr Vladimir Koprivica

Beograd, 2013.

1
 Sadržaj:

1.Uvod --------------------------------------------------------------------------------------------------------- 4

2. Značaj dugoročnog razvoja sportista-----------------------------------------------------------------5

2.1 Višestrani razvoj-------------------------------------------------------------------------------------------5

2.2 Specijalizirani razvoj----------------------------------------------------------------------------------- 7

2.3. Raznovrsnost na treningu------------------------------------------------------------------------------- 8

2.4. Individualne karakteristike------------------------------------------------------------------------------8

2.5. Povećanje trenažnog opterećenja--------------------------------------------------------------------- 9

3.Razvoj pojedinih sposobnosti kod dece-------------------------------------------------------------- 11

3.1. Jačina i snaga-------------------------------------------------------------------------------------------- 11

3.2 Izdržljivost------------------------------------------------------------------------------------------------14

3.3. Pokretljivost----------------------------------------------------------------------------------------------15

3.4. Koordinacija--------------------------------------------------------------------------------------------- 16

4.Identifikacija talenta----------------------------------------------------------------------------------- 18

4.1 Metode identifikacije talenta---------------------------------------------------------------------------18

4.2. Kriterijumi za identifikaciju talenta------------------------------------------------------------------ 18

4.3. Faze identifikacije talenata---------------------------------------------------------------------------- 20

5.Orijentacija i selekcija mladih sportista i osnove određivanja opterećenja u treningu

mladih---------------------------------------------------------------------------------------------------------22

5.1. Orijentacija i selekcija mladih sportista------------------------------------------------------------ 22

5.1.1. Orijentacija ka bazičnom sportu--------------------------------------------------------------------22

5.1.2. Orijentacija ka takmičarskom sportu-------------------------------------------------------------- 22

5.2. Selekcija mladih sportista----------------------------------------------------------------------------- 23

5.3. Osnove određivanja opterećenja u treningu---------------------------------------------------------23

2
5.3.1. Opterećenje i sportski rezultat mladih sportista-------------------------------------------------- 26

5.3.2. Opterećenje u višegodišnjem treningu mladih--------------------------------------------------- 26

5.3.3. Godišnja periodizacija treninga mladih------------------------------------------------------------28

6. Prikaz modela dugoročnog razvoja sportske karijere – LTAD model----------------------- 30

6.1. Deset ključnih faktora koji određuju LTAD model----------------------------------------------- 31

6.2. Faze LTAD modela------------------------------------------------------------------------------------ 35

6.3. Uticaj LTAD modela-----------------------------------------------------------------------------------38

7. Zaključak--------------------------------------------------------------------------------------------------40

Korišćena literatura----------------------------------------------------------------------------------------41

3
 1. Uvod

Rezultati mnogih istraživanja, kao i bogata praksa, pokazuju da deca ulaze u bavljenje
sportom iz razloga kao što su usavršavanje i sticanje novih sportskih veština, provod i zabava,
druženja sa osobama sličnog interesovanja, stvaranja novih prijateljstava, uzbuđenja i izazova,
postizanja uspeha, fizičke kondicije, zbog takmičenja i nastavka karijere na višem nivou.

U najvećem delu sporstkih grana u periodu detinjstva uočavaju se dve faze treninga:

Prva faza je povezana sa formiranjem opšte motoričke baze. Sredstva (vežbe) prve faze se biraju
u odnosu na potrebe obučavanja opštih, višenamenskih i poluspecifičnih kretanja. Cilj ove faze
treninga je široka motorička baza, kroz usvajanje kretanja opšte namene. Ovo je faza u kojoj se
počinje sa planiranjem sportske karijere.

Druga faza treninga u periodu detinjstva se karakteriše sredstvima (vežbama) višenamenske,

poluspecifične, specifične i takmičarske usmerenosti.

Može se reći da su prvi periodi učešća u sportu fundament za izgradnju sportske karijere. Misija
dečijeg sporta je: efikasano, podsticajano i nadasve humano odrastanja uz sport.

4
 2. Značaj dugoročnog razvoja sportista

Uspeh na bilo kom području, pa i u sferi sporta, je rezultat planiranog i napornog rada. Svi
uspešni sportisti su utrenirani pojedinci koji se ističu u svojoj aktivnosti i prate dobro osmišljen
dugoročni plan treninga tokom više godina. Trening je osnova procesa progresivnog vežbanja
koji unapređuje potencijal za postizanje optimalnih rezultata. Za sportiste to su dugoročni
programi za razvoj kondicije tela i uma koji vode do savršenstva izvođenja u svojoj sportskoj
oblasti. I pored trenerske kompetentnosti za godišnja planiranja trenažnog procesa, veoma je
važno videti dalje i vršiti dugoročno (višegodišnje) planiranje razvoja sportista. Sportista bi ovaj
proces zajedno sa trenerom trebao da započne u detinjstvu tako da se može progresivno vršiti
razvoj tela i uma čime se, dugoročno gledano, dolazi do vrhunskog uspeha, umesto da u kratkom
vremenskom roku sportista zbog velike želje za uspehom sebe samog ̶ „sagori“.

Dugo su neki treneri smatrali da je najbolji način za razvijanje optimalnog programa

treninga upotreba specifičnih vežbi od ranog uzrasta (Bompa, 2005.). Činjenica je da
laboratorijska istraživanja pokazuju da specifičan trening dovodi do bržeg prilagođavanja i
usavršavanja, ali to ne znači da treba da se koristi od ranog detinjstva. Ovakva usmerenost
treninga za cilj ima samo brzi rezultat bez obzira šta će biti sa mladim sportistom u budućnosti. U
svom pokušaju ostvarivanja brzog rezultat,a treneri podvrgavaju mlade sportiste intenzivnim
specifičnim treninzima, a da pre toga nisu imali vreme za izgradnju dobrih temelja.

Za pravilno osmišljavanje programa dugoročnog razvoja veoma su bitni sledeći elementi:

 Višestrani razvoj
 Specijalizirani razvoj
 Uvođenje raznovrsnosti na treninzima
 Razumevanje individualnih karakteristika
 Povećanje trenažnog opterećenja

2.1 Višestrani razvoj

Za decu je veoma važno da razviju čitav niz osnovnih veština koje će im pomoći da
postanu dobri sportisti i pre nego što započnu sa treningom svog izabranog sporta. To se naziva
višestrani razvoj.Višestrani razvoj uobičajen je u mnogim istočno-evropskim zemljama gde
postoje sportske škole koje nude osnovni program treniga. U školama se razvijaju osnovne
veštine kao što su trčanje, skakanje, bacanje, hvatanje, padanje, prevrtanje i ravnoteža. Deca tada
postaju motorički i funkcionalno izuzetno usklađena i usvajaju veštine koje su temelj za
uspešnost u različitim pojedinačnim i grupnim sportovima. Ako podstičemo decu na razvoj
različitih veština, ona će verovatno imati uspeh u nekoliko različitih sportskih aktivnosti, a neki
od njih će imati tendenciju i želju da u određenoj oblasti dalje razvijaju svoju nadarenost.

5
Da bi se treniranjem došlo do nivoa vrhunskog sportiste, treba da prođu godine treniranja kroz
dugoročno planiranje koje se čvrsto temelji na naučnim saznanjima.

Slika 1. Predloženi dugorični pristup specifičnom treningu ( Bompa, 2005 )

Model prikazan na slici 1. pokazuje važnost progresivnog razvoja. Bazu piramide možemo
smatrati temeljom koji se sastoji od višestranog razvoja. Kada višestrani razvoj postigne
određenu prihvatljivu visinu, sportista ulazi u drugu fazu razvoja ̶ specifični razvoj. Rezultat će
doći u trećoj fazi u kojoj se postiže vrhunsko izvođenje.

Svrha višestranog razvoja je unapređenje prilagođavanja. Mladi sportisti koji imaju razvijene
različite veštine i široki motorički opseg sposobnosti, lakše će se prilagoditi zahtevima trenažnog
procesa i bez doživljavanja stresa, koji se javlja kod sportista koji ulaze rano u specijalizaciju za
koju nisu spremni. Uloga trenera je razvijanje veštine i motoričke sposobnosti širokog spektra.
Dobro oblikovan program za decu uključuje vežbe niskog inteziteta za razvoj aerobnog
kapaciteta, anaerobnog kapaciteta, mišićne izdržljivosti, sile, snage, brzine, agilnosti,
koordinacije i fleksibilnosti.

Ako želimo da razvijemo uspešnog, vrhunskog sportistu moramo biti spremni na odlaganje
specijalizacije i žrtvovanje kratkoročnih, brzih rezultata.

Iako je višestrani trening najvažniji tokom prve faze razvoja on je prisutan i u drugoj fazi
sportskog razvoja, kao i kod faze vrhunskog izvođenja. Slika 2. pokazuje razmeru višestranog
razvoja i specifičnog razvoja i procentualna pomeranja kroz dugoročni proces treniranja.

6
 Slika 2. Procentualna zastupljenost višestranog razvoja i specifičnog razvoja kroz
dugoročni proces treniranja. ( Bompa, 2005 )

Za sportiste je veoma važno da zadrže višestrane temelje koje su usvojili u prvoj fazi sportskog
razvoja, a to postižu zastupljenošću višestranog treninga i u kasnijem dobu.

2.2 Specijalizirani razvoj

Specijalizacija nastupa tek kada sportista razvije solidne višestrane temelje.

Specijalizacija je nužna za postizanje izvođenja na visokom nivou u bilo kom sportu jer ona vodi
fizičkom, tehničkom, taktičkom i psihološkom prilagođavanju. Od početka specijalizacije
sportisti se moraju pripremiti na nadolazeće povećanje volumena i intenziteta treninga. Sa
početkom specijalizacije počinje se sa uključivanjem vežbi koje deluju na razvoj sposobnosti i
osobine za odabrani sport.

U toku specijalizacije sportisti bi trebali da upotrebljavaju 60-80% vežbi za specifičnu

usmerenosti, dok bi ostatak vremena trebali da posvete višestranom razvoju i unapređenju opštih
biomotoričkih sposobnosti. Sa početkom specijalizacije sportisti se moraju pripremiti na
korišćenje specifičnih metoda treninga. Zahtevi na treninzima se značajno povećavaju kada
počinju testiranja i praćenje specifičnih sposobnosti odabranog sporta, a treneri kreiraju trenažni
proces i takmičenja u godišnjem ciklusu.

Specijalizacija se započinje u različitom uzrastu i zavisi od usmerenosti sporta. U sportovima koji

imaju karakter umetničkog pokreta, kompleksnih motoričkih veština, visok nivo pokretljivosti,
kao što su gimnastika, skokovi u vodu ili umetničko klizanje specijalizacija kreće veoma rano. Za

7
sportove u kojima dominira snaga i brzina kao što su fudbal, rukomet, skijanje... sportisti mogu
započeti sa tehničkim treningom veoma rano, ali ne i sa specijalizacijom. Specijalizacija dolazi
tek kad su sportisti dovoljno sposobni da podnesu zahteve treninga visokog intenziteta. U većini
sportova snage i brzine specijalizacija bi trebala da počne krajem adolescenske faze razvoja. U
sportovima maksimalne izdržljivosti kao što su trčanje na duge staze ili biciklizam specijalizacija
se vrši uporedo ili posle razvijanja brzine i snage.

2.3. Raznovrsnost na treningu

Tokom dugog procesa razvoja vrhunskog sportiste, oni prolaze kroz veliki broj sati
treninga i veliki broj ponavljanja vežbi kako bi razvili svoje sposobnosti. Ako trenažni program
nije raznolik sportisti mogu imati problem sa podnošenjem fizičkog i psihičkog stresa.
Uključivanje raznovrsnih vežbi i razvoj spektra veština na svakom nivou razvoja ne samo da
deluje na razvoj novih sposobnosti već i preventivno utiče na povrede i pomaže izbegavanje
trenažne monotonije. Izvođenje različitih vežbi razvija i druge mišićne grupe, osim onih koji se
koriste za specifičan sport, a to je od izuzetne važnosti. Previše specifičnog treninga može
dovesti do povrede tako što se javlja disbalans između mišića agonista i antagonista. Raznolikost
vežbi, što vodi i do raznolikosti kretanja, povećaće koordinaciju i agilnost. Dobra koordinacija i
agilnost pomoćiće sportisti u rešavanju težih vežbi i zadataka na treningu i takmičenju.

Kreativni trener koji u trenažnom procesu koristi raznovrsnost imaće višestruku korist: sportisti
će mu se manje povređivati i biće motivisaniji.

2.4. Individualne karakteristike

Svaki sportista je različit sa svojim karakteristikama. Pod određenim okolnostima

struktura individualnog programa treniranja predstavlja način na koji se sportista može
objektivno i subjektivno posmatrati. Da bi se pravilno osmislili trenažni programi, veoma je
važno razumeti individualne prednosti i ograničenja svojih sportista. Ograničen kapacitet rada
kod sportista značajno varira. Trener mora uzeti u obzir individualne razlike kao što su nivo
razvoja, utreniranost, iskustvo, zdravstveni status, brzina oporavka... Veoma je važno da se kao
treneri bavimo individualnim potrebama svakog sportiste. Više nije prihvatljivo kategorisati
mlađe sportiste po hronološkom dobu, jer se vršnjaci mogu anatomski razlikovati i za nekoliko
godina. Od ključne je važnosti uzeti u obzir:

 Anatomski razvoj
 Biološki razvoj
 Sportski razvoj

8
 2.5. Povećanje trenažnog opterećenja

Za svaki dobar trenažni program važno je razumeti metode povećanja trenažnog

opterećenja. Koliko će mladi sportisti unaprediti svoje sposobnosti jednako je količini i kvalitetu
rada na treningu. Od ranih doba razvoja do nivoa vrhunskog sportiste, bitno je postepeno
povećanje opterećenja u skladu sa potrebama sportiste.

Sportisti koji se postupno razvijaju biće sposobni da treniraju i da traju duže. Tokom
prilagođavanja na određeno trenažno opterećenje, sportisti povećavaju svoje kapacitete kako bi se
suočili sa pritiscima i zahtevima treninga i takmičenja. Brzina kojom će mladi sportisti unaprediti
svoje izvođenje zavisi od brzine povećanja trenažnog opterećenja i od metoda kojima se trenažno
opterećenje progresivno povećava. Ako se duže vreme zadržava slično opterećenje (standardno
opterećenje) napredak će biti jedva vidljiv. Ako se opterećenje previše povećava nekontrolisano,
povećava se mogućnost povrede. Odavde saznajemo da je veoma važno da se kod mladih
sportista opterećenje povećava progresivno, kontrolisano i uz metode, za šta je odgovoran
školovani trener.

Progresivno povećanje opterećenja uz pomoć kontrolisanja parametara:

1. Vremenskog trajanja treninga

Povećanje dužine treninga od početka sezone do njenog kraja, u dužinama od 1h do 2h. Kada se
trening poveća na 1.5h važno je zadržati dečiju motivaciju i ne premoriti mlade sportiste, a to se
postiže većim pauzama između vežbi.

2. Broj vežbi

Povećanje broja vežbi na pojedinim treninzima na nedeljnom nivou. Trener na ovakvom treningu
sa povećanim brojem vežbi mora veoma da vodi računa o pauzama između vežbi i serija i ne
sme da dozvoli premor svojih mladih sportista.

3. Učestalost treninga

Da bi se neprestano mlado telo izazivalo na razvoj mora da se poveća učestalost treninga. Ovo je
veoma važno, jer se razvoj sposobnosti odvija tokom treninga, a ne tokom takmičenja. Da bi se
pospešio razvoj sposobnosti mladi sportisti moraju imati mnogo više treninga od takmičenja na
godišnjem nivou. Takav će se pristup isplatiti u kasnijoj sportskoj karijeri, jer će sportisti pravilno
usvojiti temeljne veštine svog sporta u idealnim godinama.

9
 4. Progresivno opterećenje

Progresivno povećanje opterećenja je veoma važno, jer ako se ne upotrebljava kod sportista koji
su prošli fazu standardnog opterećenja, sportisti će verovatno prestati da napreduju. Metoda
progresivnog povećanja opterećenja sprovodi se tokom 2. ili 3. nedelje posle čega se opterećenje
u periodu od nedelju dana smanjuje kako bi se kod sportiste izvršio oporavak
(superkompenzacija) pre nove faze opterećenja. Slike 3a i 3b pokazuju dve mogućnosti.

Slika 3a. Povećanje opterećenja treninga u ciklusu od tri nedelje ( Bompa, 2005 )

Slika 3b. Povećanje opterećenja treninga u ciklusu od četri nedelje ( Bompa, 2005 )

Prva mogućnost se predlaže za decu i veoma mlade sportiste, dok se druga varijanta predlaže za
sportiste u kasnijem pubertetu i napredne u odabranom sportu. Oba modela odnose se za
pripremni, a ne takmičarski period.

Nedelja oporavka je ključna u progresivnoj metodi. Na kraju poslednje nedelje opterećenja

sportisti su umorni i ne treba da nastave sa treningom na istom nivou. Za dobrobit mladih
sportista treba sprečiti opterećenje u nastupajućoj nedelji. To će ukloniti iscrpljenost iz tela,
opustiti sportiste i nadoknaditi energiju. Što se više bliži kraj ove nedelje sportisti će se osećati
odmornije i biće boljeg raspoloženja, spremni za sledeće dve ili tri nedelje rada sa povećanim
opterećenjem. Nakon što se završi nedelja rasterećenja, progresivna metoda se može ponovo
primeniti, ali sa nešto većim opterećenjem u odnosu na početak prošlog ciklusa. Na početku
pripremnog perioda koristi se 5-10% povećanja, dok u druge 2/3 pripremnog perioda se koristi
10-20% povećanja iz ciklusa u ciklus. Kao što je rečeno, metoda progresivnog povećanja
operećenja koristi se isključivo u pripremnom periodu i nikako se ne preporučuje u takmičarskom
periodu.

10
U takmičarskom periodu koristi se konstantno standardno opterećenje, čime se održavaju stečene
sposobnosti i niska opterećenja. Tako se telo sportiste oporavlja pre i posle takmičenja. Niska
opterećenja i rasterećujući treninzi su veoma važni kako u pripremnom, tako i u takmičarskom
periodu. Standardnim opterećenjem se vrši oporavak sportista pred novi ciklus progresivnog
opterećenja. Sa druge strane, u takmičarskom periodu se sportisti oporavljaju i nadoknađuju
energijom pred takmičenje, kao i oporavljaju posle takmičenja. Treneri moraju znati da ako
mladi sportisti izgledaju na treningu umorno, sledeći trening mora biti nižeg intenziteta. Što se
tiče takmičenja, treneri moraju znati da odmorna deca daju uvek bolje rezultate od umorne (na
takmičenju).

3. Razvoj pojedinih sposobnosti kod dece

3.1. Jačina i snaga

Jedan od ključnih faktora uspešnosti u većini sportova je razvoj jačine i snage. Ne samo
kao deo poboljšanja fizičkih sposobnosti, već i kao aspekt prevencije od povreda i doprinos
opštem zdravstvenom statusu. U predpubertetskom i adolescenskom periodu moguća je primena
treninga usmerena na razvoj jačine i snage. Ovakva vrsta rada, ako je pravilno programirana,
može biti i zabava za mlade sportiste. A zabava i igra su osnovna sredstva u radu sa decom. Kroz
takav pristup razvoju snage omogućava se deci da uoče svoj napredak, kao i svest o potrebi
pravilnog odnosa prema radu. U ovom uzrastu prirast jačine i snage je, pre svega, posledica
prirodnog razvoja, i bez dodatnog treninga će doći do uvećanja ove sposobnosti. Rad na daljem
uvećanju je moguć samo uz posebno usmeren trening, tj. izbor adekvatnih metoda i sredstava.
Pored vežbi sa spoljašnjim otporom, za decu do perioda adolescencije, pun efekat na razvoj snage
mogu imati vežbe, pre svega, sa težinom sopstvenog tela, a potom i uz pomoć partnera, rekvizita
(medicinke, gumene trake), sprava i sl. Dosadašnja istraživanja su dokazala da pravilan rad ne
može imati negativne posledice na razvoj gipkosti, brzine, preciznosti, fizičkog rasta uopšte, već
da se primenom treninga snage mogu poboljšati određene sposobnosti. Rizik povećanja u
treningu sa otporom je sličan kod dece i kod odraslih, osim kada su u pitanju razlike vezane za
razvoj i sazrevanje koštano- mišićnog sistema. Te razlike obuhvataju proces formiranja kostiju i
rizika povreda u zonama rasta kostiju. Najčešći uzroci povređivanja su: nepravilna tehnika
izvođenja vežbi, neadekvatna opterećenja, nestručnost trenera, nepoštovanje bezbednosnih
standarda (nadzor stručnjaka, bezbedne sprave i rekviziti, uzrasni standardi) i sl.

Razvoj jačine i snage je u značajnoj vezi sa razvojem mišićne mase. Tokom razvoja,
procenat mišićne mase se poveća od 20% kod novorođenčeta, do 40% u predpubertetskom
periodu kod dečaka. Uvećanje mišićne mase do puberteta je posledica dejstva 1-IGLF 11 koji
ima jednako dejstvo kod devojčica i dečaka. Tokom i nakon puberteta uvećanje mišićne mase je
posledica dejstva hormona testosterona. Iz navedenih razloga, u periodu do puberteta, oba pola
pokazuju podjednaku sposobnost uvećanja mišićne mase, a time i jačine i snage (tabele 1 i 2).

1
Insulin sličan hormonu rasta

11
Zato nema nikakve biološke osnove za polno razlikovanje programa razvoja jačine snage.
Program za oba pola može koristiti ista sredstva i metode. (Ropret, 2011)

UZRAST DEVOJČICE DEČACI PROCENAT SNAGE

(GOD) UZRAST DEVOJČICA U ODNOSU NA
8–9 20 24 – 30 (GOD) DEČAKE
10 – 11 16 – 65 41 – 60 11 – 12 90%
12 – 13 20 – 80 131 - 249 13 – 14 85%
14 – 15 20 – 85 328 - 643 15 – 16 75%

Tabela 1. Koncetracija testosterona tokom Tabela 2. Prosečne vrednosti snage kod

puberteta ( Israel, 1992 ) devojčica u odnosu na dečake, prema uzrastu
( Israel, 1992 )

Ako uvažimo prethodne činjenice da u dečijem uzrastu ne postoji osnova za razvijenost mišićne
mase, može se zaključiti da razvoj jačine i snage, u tom periodu, mora teći samo preko razvoja
unutarmišićne koordinacije. Usko povezano sa ovim ciljem je i rad na tehnici.

Tokom predpubertetskog perioda nema razlike u prijemčivosti između dečaka i devojčica. Za

postojeće razlike dečaka i devojčica, posebno u snazi ramenog pojasa i ruku, može se reći da
proizilaze iz socijalnih razloga, tj. obrazovanja i tradicije, jer igre i aktivnosti devojčica sadrže
manje zahteve u snazi.

Uvećanje snage može biti izuzetno veliko, čak i 74%, nakon osmonedeljnog programa rada sa
otporom. Uobičajeni prirast snage nakon kratkoročnog perioda treninga (8-20 nedelja) najčešće
iznosi 30-50%.

Program razvoja jačine i snage mora uvažavati stepen razvijenosti svakog pojedinog deteta
(individualizacija). Neophodno je da svako stručno lice poznaje karakteristike dečijeg razvoja.
Zrelost se procenjuje na osnovu:

1. morfoloških karakteristika (telesna visina, telesna masa, obimi, masno tkivo),

2. zrelosti koštanog sistema (stepen okoštavanja, stanje zona rasta),
3. neuromišićne zrelosti,
4. reproduktivne zrelosti i
5. emocionalne zrelosti.

Pravilan rad je osnova za zdravlje i uspešnu karijeru. Razvoj snage, kao prevencija povreda i
uticaj na opšti zdravstveni status, može imati pozitivan uticaj, ali to ne znači da se mogu
zanemariti biološke, psihosocijalne i ostale karakteristike uzrasta! Ne postoji standard u smislu
uzrasta u kojem dete može početi trening sa dodatnim opterećenjem. Svako ko je sposoban da
učestvuje u određenom sportu spreman je i na određeni program treninga sa dodatnim
opterećenjem.

12
U predpubertetskom periodu moguća je i preporučljiva primena umerenog treninga jačine i
snage. Ubrzani rast pre i tokom puberteta, do 10 cm za dečake i 12 cm za devojčice u toku jedne
godine, zahteva adekvatan rad na razvoju snage, pre svega, u svrhu stabilizacije skeletnog
sistema. Prioritet se ukazuje mišićnim grupama, čije slabljenje i disproporcija u razvoju mogu
uticati na poremećaje u držanju: duboki pregibači vrata, mišići koji fiksiraju lopatice, trbušni,
gluetalni i opružači kolena. Razvojem snage ovih mišića eliminišu se disproporcije i mogući
poremećaji zglobova.

Prilikom realizacije treninga snage kod dece postoje određena pravila i saveti kojih se treba
pridržavati da bi se postigli željeni ciljevi i izbegle neželjene posledice.

 Trening sa opterećenjem može biti samo deo ukupnog programa razvoja motoričkih
sposobnosti koji uključuje aerobni trening, trening pokretljivosti i program ishrane;
 Definisati objektivne i realne ciljeve (razvoj jačine i snage, uvećanje mišićne mase,
uvećanje mišićne izdržljivosti, pozitivan uticaj na telesnu kompoziciju, simetričan razvoj
agonista i antagonista, prevencija od povreda);
 Pripremiti adekvatne programe rada (ne preslikane programe za odrasle, već usklađene sa
morfološkim, motoričkim, psihosocijalnim karakteristikama dečijeg organizma);
 Izabrati adekvatne vežbe;
 Prvenstveno naučiti pravilnu tehniku vežbanja (bez ili sa malim opterećenjem);
 Obezbediti nadzor kompetentnih osoba (stručne osobe);
 Decu naučiti pravilima ponašanja u prostorima za vežbanje;
 Program treninga mora sadržavati vežbe koje utiču na sve velike mišićne grupe koje se
izvode celom amplitudom pokreta;
 Deca treba da budu fiziološki i psihološki spremna za angažovanje u treningu snage
(zrelost za podnošenje stresa);
 Razviti sposobnost za prepoznavanje pozitivnih i negativnih efekata vežbanja (bol, zamor,
iscrpljenost);
 Ne dozvoliti nekontrolisano nadmetanje među decom u pogledu opterećenja;
 Spoljašnje opterećenje ne može biti veće od 6 PM (ponavljajući maksimum);
 Konstantno pratiti opšti zdravstveni status (zamor, apetit, problem sa spavanjem i sl).

Kada je u pitanju razvoj snage kod dece predpubertetskog uzrasta, generalni stav bi mogao da
glasi: dokle god vežbe snage sa sopstvenim telom (pojedinačno, sa partnerom, sa rekvizitima, na
spravama) daju rezultate u smislu postojanja napretka, nije potrebno uvoditi vežbe sa spoljašnjim
opterećenjem (trenažeri, tegovi). Osim u slučaju potrebe angažovanja specifičnih, izolovanih
mišićnih grupa. ( Ropret, 2011)

13
Moguća sredstva za razvoj snage kod dece su: trenažeri za decu i odrasle; tegovi; hidraulične i
pneumatske mašine, rekviziti (medicinke, vijače, palice i sl), vežbe sa partnerom, ali i pojedini
prirodni oblici kretanja:

 vežbe puzanja (na stomaku i leđima);

 hodanje četvoronoške (prednji i zadnji upori), hodanje u čučnju,
 poskoci i skokovi (u mestu, kretanju; na obe ili na jednoj nozi; u različitim ravnima,
smerovima),
 vučenje i guranje,
 nošenja,
 penjanja i
 višenja, ljuljanja

Vežbe se mogu izvoditi pojedinačno, u paru, sa rekvizitima, na spravama.

Pojedinačno, vežbač može zauzimanjem različitih položaja, izborom režima rada mišića, brojem
ponavljanja i serija, trajanjem, dužinom i karakterom pauza dozirati opterećenje. Partner može
omogućiti da se vežba izvodi u određenom položaju (pridržavanjem-fiksiranjem, kao prepreka i
sl.) ili kao dodatno opterećenje (guranjem, vučenjem, težinom sopstvenog tela). Takođe, praćenje
partnerovog tempa i ritma može biti dodatno opterećenje.Vežbe sa rekvizitima (lopte, medicinke,
pilates lopte, vijače, obručevi, palice, gume – ekspanderi) mogu pomoći u razvoju snage.

3.2 Izdržljivost

Sam razvoj organizma utiče da se aerobne sposobnosti razvijaju i bez dodatnog treninga,
do 14 godine kod devojcica i 18 godina kod dečaka. Prosečno povećanje maksimalne potrošnje
kiseonika (VO2 max) u predpubertetskom uzrastu kod netrenirane dece iznosi 2.7%, a kod
trenirane oko 10%. Takođe, pre-trenažni status dece je na većem nivou nego pre-trenažni ciklus
kod prosečnih odraslih osoba. Razlog je veća fizička aktivnost dece u toku dana (razlika VO2
max između treniranih i netreniranih kod dece iznosi oko 30%, a kod odraslih i do 70%). Zato u
treningu dece ne možemo očekivati proporcionalno ista uvećanja VO2 max, kao u treningu
odraslih. Promene kod mlađih (predškolski uzrast) su za polovinu manje nego kod starije dece
(10-13 god).

Jedna od glavnih fizioloških razlika između dece i odraslih je u odnosima učešća aerobnog i
anaerobnog metabolizma. Deca imaju ograničen anaerobni glikotonični kapacitet do post-
puberteta, odnosno niži nivo glikolitične enzimske aktivnosti. Dečaci uzrasta 11-13 godina imaju
polovinu aktivnosti enzima fosforofruktokinaze (PFK) u odnosu na odrasle. Kod dece dominiraju
aerobni enzimi zbog čega je veća proporcija sagorevanja masti kao izvora energije nego što je to
kod odraslih. Visokointenzivan trening kod dece može značajno povećati PFK enzimske
aktivnosti kao i produkciju laktata. To sugeriše da se i kod dece anaerobne glikolitične funkcije
mogu povećati treningom. Imajući u vidu rezultate istraživanja da anaerobna i aereobna moć

14
(VO2 max) pokazuju visoku korelaciju, postojanjem dva, međusobno zavisna, sistema za razvoj
aerobnih sposobnosti kod dece, odnosno da i visokointenzivni trening može imati pozitivan uticaj
na razvoj ove sposobnosti. ( Ropret, 2011)

U pogledu praćenja intenziteta treninga putem frekvencije rada srca postoji pitanje: da li se kod
dece mogu primeniti iste vrednosti kao i kod odraslih. Imajući u vidu da je maksimalna
frenkvencija kod dece veća nego kod odraslih, prosečna frenkvencija na nivou anaerobnog praga
(AP) iznosi oko 170-175 otkucaja u minuti. Ove vrednosti znatno su veće nego kod odraslih.
Treningom ovakvog inteziteta ostvaruje se stimulacija glikolitičkih procesa i regrutacije mišićnih
vlakana brzog trzaja. Treba naglasiti da ne postoje dokazi da se samo aktivnostima kratkog
trajanja i visokog intenziteta može razviti izdržljivost, odnosno da će samo ovaj metod biti
dovoljan. Duže izlaganje većim intenzitetima, kao i neadekvatne pauze uzrokuju veću srčanu
frenkvenciju što kao faktor rizika, vodi u pretreniranost. Uobičajena praksa treninga sa decom
upućuje na 3-5 treninga nedeljno; intenzitetom pri vrednostima AP u minimalnom trajanju od 20
min. Očekivano je da napredak neće biti kao i kod odraslih zbog većeg nivoa inicijalne
pripremljenosti i ograničenog stepena razvijenosti sistema značajnih za ispoljavanje aerobnih
sposobnosti. Pre svega, veličine srca i krvnih sudova i udarnog volumena srca. Pre perioda
naglog rasta (pik brzine rasta u visinu) veličina srca i većine krvnih sudova je mala. Organizam
može da odgovori povećanju intenziteta eksponencijalno povećanjem srčane frenkvencije. Nakon
početka pubertetskog rasta, na povećani radni intenzitet, srce reaguje povećanjem i srčane
frenkvencije i udarnog volumena. Cirkulatorni otpor takođe opada. To je najbolje vreme za
razvoj brze aerobne izdržljivosti. Nakon puberteta mogućnosti za povećanje VO2 max su veće.

Sagledavajući ciljeve u razvoju motoričkih sposobnosti i karakteristike dečijeg razvoja, trening

izdržljivosti, sam po sebi kao cilj, ne treba da bude prioritet. U kompleksnom, integralnom
razvoju dece preporučuje se primena različitih aktivnosti: trčanja u formi elementarnih igara,
poligona, sportskih igara – fudbala, hokeja; kao i drugih cikličnih aktivnosti – plivanja, vožnje
bicikala, rolera, klizaljki i dr. Uz poštovanje osnovnih principa: postepeno povećanje broja vežbi,
broja ponavljanja, frenkvencije pokreta i postepeno povećanje broja treninga u toku nedeljnog
ciklusa, mezo i mikrociklusa.

3.3. Pokretljivost

U razvoju pokretljivosti između odraslih i dece u fiziološkim osnovama, metodici i

tehnologiji ne postoje značajne razlike. Deca pokazuju veći stepen pokretljivosti od odraslih.
Stepen pokretljivosti kod dece se menja tokom razvoja. Istraživanja pokazuju da se nivo
pokretljivosti sa polaskom u školu smanjuje do puberteta, a tokom adolescencije povećava.
Nakon perioda adolescencije pokretljivost se ponovo smanjuje tokom godina, a stepen smanjenja
je povezan sa redovnom fizičkom aktivnošću. U uzrastu od 5 godina oko 90% dečaka i devojčica
može da dohvati stopala opruženih nogu u sedenju na tlu, potom se taj procenat smanjuje i u 12.
godini samo 30% može da izvede ovaj test. Objašnjenje za smanjenje pokretljivosti u periodu
puberteta je brži rast kostiju od mišićnog i vezivnog tkiva, što dovodi do povećanja krutosti u

15
regijama zglobova. Drugi razlog može biti smanjenje fizičke aktivnosti u školskom uzrastu,
odnosno dominacija sedećeg položaja. Pokretljivost se može razvijati tokom celog razvojnog
perioda, ali postoje i određeni senzitivni periodi kada je prijemčivost organizma za povećanje
pokretljivosti izraženija. Pokretljivost se ne razvija identično u različitim uzrastima i nejednako
kada je u pitanju aktivna i pasivna pokretljivost. Najizraženije povećanje se javlja u uzrastu 7-11
godina, u 15. godini je najveće da bi se potom smanjivalo. To ne znači da se pokretljivost i u
drugim periodima ne može značajno povećati treningom. Generalno pokretljivost u pojedinim
zglobovima nije nužno znak za veću pokretljivost u drugim zglobovima. U proceni pokretljivosti
potrebno je voditi računa o mišićnoj masi, longitudinalnim karakteristikama (dužina trupa, noga,
segmenata tela i njihovi odnosi).

Za razvoj pokretljivosti u dečijem uzrastu, moguće je primenjivati opšte prihvaćene metode

(aktivne i pasivne vežbe) uz napomenu da je krajnji cilj ostvarivanje „plastičnog efekta“
(zadržavanje što većeg stepena dostignute dužine tkiva i nakon prestanka istezanja za šta je
potrebno duže zadržavanje u krajnjem položaju). Ali, treba imati na umu da je u pojedinim
sportovima značajnija aktivna pokretljivost i smanjenje mišićne napetosti, a u drugima pasivna
pokretljivost.

3.4. Koordinacija

Koordinacija predstavlja osnovu razvoja motoričke uspešnosti. Ovo predstavlja odgovor

na pitanje zašto je primarni zadatak perioda do puberteta upravo razvoj koordinacije. Pogotovu
ako imamo u vidu da je ova sposobnost visoko povezana sa razvojem upravljačkog mehanizma i
centralnog nervnog sistema, a da se ovi sistemi najviše razvijaju upravo u periodu do puberteta. U
praktičnom radu na treningu razvoja koordinacije, mora se kroz izbor metoda i sredstava
obuhvatiti razvoj više užih aspekata koordinacije:

 sposobnost orijentacije u prostoru (osećaj za položaj tela i segmenata u prostoru i

vremenu u odnosu na objekat, spravu, jednog ili više partnera ili rekvizit koji se kreće.
Sposobnost je vezana za vežbe u kojima se telo kreće u različitim pravcima, smerovima,
okretanjima oko uzdužne, poprečne, horizontalne ose. Položaj glave je od značaja za
orijentaciju, jer glavne informacije o položaju prenose, pored receptora u mišićima
receptori vida i vestibularni aparat u uhu);
 povezivanja (povezivanja pokreta ili faza u odnosu na usmerenost pokreta celog tela);
 razlikovanja – diferencijacije pokreta (sposobnost usaglašavanja pokreta u smislu tačnosti
i ekonomičnosti sa aspekta nivoa ispoljavanja mišićne napetosti, vremena i prostora.
Drugim rečima, sposobnost pravovremene aktivacije i opuštanja mišića);
 ravnoteže (kao komponenta koordinacije predstavlja sposobnost održavanja ravnotežnog
položaja u uslovima mirovanja ili kretanja (dinamička ravnoteža). Predstavlja brzinu
reagovanja i prestruktuiranja aktivacija suprotnih mišićnih grupa);

16
  reakcije na zvučne i vizuelne nadražaje (sposobnost reagovanja u najpovoljnijem trenutku
adekvatnom, najčešće maksimalnom brzinom. U tesnoj vezi sa sposobnostima
povezivanja, brzinom pokreta i psihičkim i intelektualnim sposobnostima);
 motoričko prilagođavanje – prestruktuiranje (sposobnost izmene plana kretanja u
zavisnosti od situacije. U tesnoj vezi je sa sposobnostima orijentacije i rekacije. Značajna
u sportskim igrama);
 ritmičko vršenje pokreta i koordinacija pokreta u vremenu (sposobnost izvođenja pokreta
u određenom ritmu, kao i sposobnost promene ritma).

Zadaci za razvoj koordinacije moraju obuhvatiti metode i sredstva kojima će se podsticati svi
navedeni aspekti koordinacije.

Koordinacione sposobnosti, kao primarne u razvoju bazičnih sposobnosti dece, mogu se razviti
ponavljanjem različitih kretanja i promenom uslova u kojima se vrši kretanje, odnosno
ponavljanjem zadataka koji sadrže:

1. varijacije izvođenja pokreta (promena pravca, smera, ravni, amplitude, kretanje drugog
segmenta tela...),
2. promene spoljašnjih uslova (partner, rekvizit, sprava, početnih položaja...),
3. kombinovanje spremnosti za pokrete (različiti početni položaji...),
4. maksimalan tempo (brzina izvođenja pokreta, frenkvencija...),
5. varijacije prijema informacija i
6. varijacije kretanja posle prethodnog opterećenja

U uzrastu 6-9 godina veće mišićne grupe su razvijenije od malih i zato treba primenjivati vežbe
celim telom i u celini, izvodeći ih sa manjim stepenom preciznosti, a tek potom rad na detaljima.

U uzrastu 6-11 godina percepcija i brzina obrade informacija je manje efikasna u odnosu na
odrasle. Time je i vreme reakcije sporo. Ovo izaziva poteškoće u koordinaciji oko – ruka i oko –
noga, a time i koordinacije uopšte. Krajem ove faze sposobnost reakcije postaje stabilnija.

Jedan od zadataka pedagoga u radu na razvoju motorike dece je ujednačen i harmonični razvoj
svih segmenata tela. U tom smislu treba imati na umu da nakon 3. godine dolazi do razvoja
lateralizovanosti, odnosno uspostavljanje dominacije leve/desne ruke i noge. Nepoštovanje ovog
prirodnog razvojnog toka može imati ozbiljne posledice, kako u detinjstvu, tako i kasnijim
periodim života. U praksi, pedagozi poštuju prirodnu lateralizovanost ali, u cilju formiranja što
šireg motoričkog iskustva, neophodno je da se primenjuju vežbe za segmente obe strane tela.
Deca u uzrastu 4-5 godina shvataju bilaterizovanost i da telo ima dve strane, dva para segmenata,
uz napomenu da, u mlađem uzrastu, češće korišćenje jedne strane (ruke, noge) nije uvek pouzdan
pokazatelj usvojene lateralizovanosti.

17
 4. Identifikacija talenta

Proces identifikacije najtalentovanijih sportista za uključivanje u organizovani program

treninga jedan je od najvećih ciljeva savremenog sporta. Svako može naučiti da peva, pleše ili
slika, ali samo pojedinci uspeju u postizanju visokog nivoa majstorstva. Zbog toga je u sportu,
kao i u umetnosti, važno otkriti najtalentovanije pojedince i odabrati ih u ranoj dobi, a potom ih
pratiti u kontinuitetu i pomagati im da se popnu na najviši nivo umeća. ( Bompa, 2009)

Trener mora uložiti svoj rad i vreme u pojednice koji poseduju superiorne prirodne sposobnosti.
U suprotnom, rasipa talenat, vreme i energiju ili u najbolju ruku proizvodi osrednjeg sportistu.
Glavni cilj identifikacije talenta je otkriti i odabrati one sportiste koji imaju najveće sposobnosti
za određeni sport.

4.1 Metode identifikacije talenta

U treningu postoje dve osnovne metode selekcije: prirodna i naučna.

Prirodna selekcija je normalni pristup, prirodan način razvoja jednog sportiste u sportu. Ona
podrazumeva da se sportista upisuje na sport kao poslednica lokalnog uticaja (školska tradicija,
želje roditelja ili vršnjaka). Razvoj rezultata sportiste koji su prirodno odabrani zavisi, između
ostalog, i od toga da li se slučajno bave sportom za koji su ujedno i talentovani. Često se može
dogoditi i da je napredak pojedinca spor, većinom zato što je odabir idealnog sporta bio
nepravilan.

Naučna selekcija je metoda kojom trener odabira buduće mlade sportiste za koje je dokazano da
imaju prirodne sposobnosti za određeni sport. Tako će, u poređenju sa pojedincima
identifikovanih putem prirodne metode, vreme postizanja vrhunskih rezultata kod onih koji su
naučno odabrani biti mnogo kraće. Za potrebe u kojima su potrebne visina i težina, na primer
košarka, odbojka, američki fudbal, veslanje i bacačke discipline, treba snažno uzimati u obzir
naučnu selekciju. Isto važi i za druge sportove, kao što su sprint, džudo, hokej i skakačke
discipline atletike gde su dominatni brzina, vreme reakcije, koordinacija i snaga. Takvi kvaliteti
mogu se odabrati pomoću sportskih naučnika. Kao posledica naučnog testiranja, najnadareniji
pojedinci se naučno odaberu ili usmere na odgovarajući sport.

4.2. Kriterijumi za identifikaciju talenta

Vrhunski sport zahteva specifične biološke profile sportista sa istaknutim biomotoričkim

sposobnostima i snažnim psihološkim crtama. U poslednjih nekoliko decenija nauka o treningu
napravila je impresivne korake u napred, što je jedan od glavnih tazloga za konstantno
poboljšanje sportskih rezultata. Druga dramatična poboljšanja su postignuta i u kvantitetu i
kvalitetu treninga.

Ako, međutim, sportista koji je uključen u sport ima hendikep ili nedostatak potrebnih
sposobnosti za taj sport, tada čak i preterani trening ne može nadomestiti taj nedostatak. Zbog

18
toga je identifikacija talenta veoma bitna za vrhunski sport. Pojedinci koji nisu odabrani za
vrhunski sport nisu iz njega isključeni. Mogu učestvovati u rekreacijskim programima u kojima
mogu ispuniti svoje telesne i društvene potrebe i učestvovati u takmičenjima.

Slede neki od glavnih kriterijuma:

 Zdravlje – svaki mladi sportista mora proći detaljnu medicinsku proveru pre nego što se
primi u klub. Za trening lekar mora preporučiti, a trener odabrati samo zdrave pojedince.
Tokom pregleda, lekari i specijalisti za testiranje bi takođe trebalo da provere da li
kandidat ima telesne ili organske nepravilnosti.
 Antropometrijske mere pojedinca važan su faktor za neke sportove. Visina, težina i
dužina ekstremiteta igraju dominantnu ulogu u određenim sportovima. Teško je predvideti
dinamiku rasta i razvoja pojedinca tokom rane faze identifikacije talenta, koja se izvode u
dobu od 4 do 6 godina u sportovima poput gimnastike, umetničkog klizanja i plivanja.
Tokom primarne faze identifikacije talenta potrebno je tražiti uglavnom harmoničan
telesni razvoj. To se može postići proverom nožnih zglobova, kukova, širine ramena i
razmera između njih.
 U kasnijem dobu (tinejdžeri), mogu se koristiti pločice za merenje rasta u području
ručnog zgloba i radiografija šake za proveru završetka rasta. Ako test pokaže da je rast
gotov, trener može odlučiti da li je visina sportiste optimalna za određeni sport.
 Genetika često igra važnu ulogu u treningu. Deca obično nasleđuju roditeljske biološke i
psihološke karakteristike, iako putem edukacije, treninga i društvenog uticaja, one mogu
biti malo izmenjene.
 Odnos mišićnih vlakana. Udeo crvenih i belih mišićnih vlakana u čoveku genetski je
predodređen. Crvena, mišićna vlakna spore kontrakcije, imaju više mioglobina (koji
deluje kao zaliha kiseonika koji se iz krvi donese u mišiće), pa su stoga biohemijski bolje
opremljena za aerobni (izdržljivi) rad. Bela, mišićna vlakna brze kontrakcije, imaju viši
udeo glikogena (ugljenih hidrata), pa su stoga bolja za anaerobni ili kratki i intenzivni rad.
Procenat mišićnih vlakana ne može se menjati, ali ekstenzivni specifični trening može
povećati njihovu sposobnost i promeniti im biohemijsku strukturu. Na osnovu toga,
sportista koji nasledi visok udeo crvenih vlakana imaće veću verovatnoću da se uspešno
bavi sportovima gde je važna izdržljivost dok kada su dominantna bela vlakna, sportista je
prirodno nadareniji za sportove gde preovladava intenzitet (brzina i snaga). Biopsijom,
tehnikom ekstrakcije mišićnog tkiva i određivanja udela ta dva tipa vlakana, mogu se
odrediti one grupe sportova gde će pojedinac biti uspešniji. Trener zatim te informacije
može pridružiti fiziološkim i biometrijskim karakteristikama kako bi kandidate usmerio
na sportove za koje su najviše nadareni.

19
 4.3. Faze identifikacije talenata

Identifikacija talenta ne može se obaviti jednim pokušajem, ona se sprovodi tokom nekoliko
godina u tri glavne faze:

1. Primarna faza
2. Sekundarna faza
3. Završna faza

Primarna faza:

Primarna faza identifikacije talenata u većini slučajeva odvija se tokom predpuberteta (3-
10 godina). U njoj dominira uglavnom lekarska procena kandidatovog zdravlja i opšteg telesnog
razvoja i služi otkrivanju bilo kakvih poremećaja funkcija i eventualnih bolesti.

Biometrijski deo tih ispitivanja može biti usmeren na tri glavne koncepcije:

 Otkrivanje telesnih nedostataka koji mogu ograničiti sportske napore kandidata,

 Određivanje kandidatovog stepena telesnog razvoja uz pomoć jednostavnih sredstava, kao
što su merenje visine i težine,
 Otkrivanje eventualnih genetičkih dominanti (npr. visina) kako bi se deca usmerila na onu
grupu sportova u kojima se u kasnijem dobu mogu specijalizovati.

Obzirom da se ova primarna faza obavlja u ranom dobu, ona će ispitivaču dati samo opšte
informacije o detetu. Krajnje odluke ne bi bile zrele jer se još uvek ne može predvideti buduća
dinamika razvoja i rasta kandidata. Kod sportova kao što su plivanje, gimnastika i umetničko
klizanje, u kojima naporan trening počinje već u ranom dobu, faza primarne identifikacije trebala
bi se detaljno sprovesti.

Sekundarna faza:

Sekundatna faza identifikacije talenata izvodi se tokom i nakon puberteta, između 9 i 10

godina za gimnastiku, umetničko klizanje i plivanje, 10-15 za devojke i 10-17 za dečake u
drugim sportovima. Ona predstavlja najvažniju fazu selekcije. Ova faza se koristi kod tinejdžera
koji su već iskusili organizovani trening.

Tehnike koje se koriste u sekundarnoj selekciji moraju procenjivati dinamiku biometrijskih i

fizioloških parametara, jer je telo postiglo određeni stepen adaptacije na specifične zahteve datog
sporta. Zato provera zdravstvenog statusa treba da bude detaljna i usmerena na otkrivanje
prepreka za povećanje forme (npr. reumatizam, hepatitis, akutna bolest bubrega). U identifikaciji
talenta, kao važne elemente treba uzeti u obzir anatomske i fiziološke nepravilnosti ili genetičke
neadekvatnosti.

20
Kritičan momenat za decu u fazi puberteta je kada dođe do dramatičnih promena u rastu. Zato sa
proverom opšteg telesnog razvoja treba uzeti u obzir uticaj specijalizovanog treninga na rast i
razvoj. Intenzivno, teško opterećenje, tj. trening snage koji se izvodi u ranom dobu, ograničava
rast (u visinu) tako što ubrzava okoštavanje fibriozne hrskavice oko kostiju (tj. prerano
okoštavanje dugih kostiju).

Za sportove poput disciplina bacanja, veslanja, rvanja i dizanja tegova, značajna je velika širina
ramena (biakromijalni promer). Snažna ramena su usko povezana sa snagom pojedinca ili barem
predstavljaju dobar okvir na kom će se snaga graditi. Kao smernica predlaže se biakromijalni
raspon od 38 cm za devojke od 15 godina, a za dečake od 18 godina 46 centimetara. Takođe se
smatra da su u nekim sportovima bitni dužina stopala i svoda. Na primer, pojedinac sa ravnim
stopalima ograničen je za skokove, akrobaciju i trčanje.

Tokom sekundarne faze identifikacije talenata, sportski psiholozi igraju sve važniju ulogu-
provodeći detaljno psihološko testiranje. Potrebno je sastaviti psihološki profil svakog sportiste
kako bi se ustanovilo da li poseduje one crte koje zahteva određeni sport. Ti testovi će takođe
pomoći u određivanju aspekata na kojima bi se u budućnosti trebalo raditi.

Završna faza:

Završna faza identifikacije talenata prvenstveno se odnosi na kandidate državne reprezentacije.

Ona mora biti razrađena, pouzdana i visoko korelirana sa specifičnostima i zahtevima sporta.
Glavni faktori koji se ovde moraju ispitati uključuju zdravlje sportiste, fiziološku adaptaciju na
trening i nadmetanje, sposobnost suočavanja sa stresom i najvažnije, potencijal za dalji napredak
rezultata. Objektivnu procenu tih elemenata postići će se pomoću periodičnih medicinskih,
psiholoških i trenažnih testova. Podatke tih testiranja trebalo bi beležiti i porediti kako bi se imao
uvid u njihovu dinamiku od primarne faze kroz celu sportsku karijeru. Za reprezentaciju trebalo
bi uzimati u obzir samo istaknute kandidate.

21
 5. Orijentacija i selekcija mladih sportista i osnove određivanja opterećenja u treningu
mladih

5.1. Orijentacija i selekcija mladih sportista

Sportska aktivnost ima izuzetno važnu ulogu u biološkom, psihološkom i socijalnom

razvoju mladih. Veoma je malo drugih aktivnosti (npr. folklor i balet) koje imaju tako celovit
uticaj, pa se nameće zaključak da je sportska aktivnost, uz redovnu nastavu fizičkog vaspitanja u
školi, moćno pedagoško sredstvo. ( Koprivica, 2011)

Sportsku orijentaciju mladih treba dvojako shvatiti i primenjivati kao:

A) orijentaciju ka bavljenju bazičnim sportom i

B) orijentaciju ka bavljenju takmičarskim sportom

5.1.1. Orijentacija ka bazičnom sportu

Bilo bi poželjno da se svi mladi bave sportom, bez obzira da li su talentovani ili ne.
Jednako je važno uputiti u sport mlade koje ocenimo kao netalentovane. I ovde mora biti
odlučujuća reč stručnjaka koji bi preporučivao aktivnost koja odgovara ličnim interesovanjima i
potrebama. Mlade treba upućivati na:

a) školske sportske sekcije,

b) tzv. škole sporta (fudbala, košarke, karatea, atletike, gimnastike, plivanja...),
c) samostalno vežbanje i
d) druge oblike sportskih aktivnosti

U ovakvoj orijentaciji sportski rezultat nije u prvom planu, već ostvarivanje povoljnih razvojnih
uticaja.

5.1.2. Orijentacija ka takmičarskom sportu

Decu koja poseduju posebnu nadarenost, treba usmeravati ka takmičarskom sportu:

a) sportske klubove i
b) škole sporta (koje su deo nekog kluba).

Važan zadatak stručnjaka za fizičku kulturu je da na vreme orijentiše dete ka sportskoj

aktivnosti u kojoj ima najviše šanse da uspe. Kao u svakoj drugoj oblasti života i ovde treba rešiti
dva važna problema. Prvi problem je izbor odgovarajuće sportske grane, a drugi je određivanje
pravog momenta u razvoju kada treba početi sa treniranjem.

22
 5.2. Selekcija mladih sportista

Od velikog broja mladih sportista samo retki postanu sposobni za nivo takmičenja u
vrhunskom i u profesionalnom sportu. Proces odabiranja najtalentovanijih, koji su sposobni za
visoke rezultate u konkretnoj sportskoj grani, naziva se selekcijom sportista. To je veoma
odgovoran posao i ima dubok psihosocijalni smisao, jer određuje život mladim ljudima. Sadašnja
tendencija da se selekcija sprovodi veoma rano, nije dobra, jer istraživanja pokazuju da onaj ko
rano uđe u sport (6-8 god), rano iz njega i izlazi (15-17 god). To ne znači da u ranoj mladosti ne
treba vežbati, već da ne treba suviše rano usmeravati decu i specifično ih opterećivati. Čak važi
pravilo da je bolje i malo zakasniti nego početi suviše rano.

Selekcija sportskih talenata može biti:

a) prirodna
b) naučna

Prirodna selekcija je odabiranje najboljih na osnovu mišljenja stručnjaka i pokazanih rezultata.

Naučna selekcija podrazumeva korišćenje rezultata niza istraživanja u laboratoriji i na sportskom

terenu u trenažnim i takmičarskim uslovima, koja omogućavaju da se dobiju potpune informacije
o sportisti.

5.3. Osnove određivanja opterećenja u treningu

Osnovni „alat“ kojim trener raspolaže u praktičnom radu su sredstvo (vežba), metod i
opterećenje. U svakom poslu, pravi majstor mora dobro da poznaje alat kojim se koristi. Pod
pretpostavkom da je trener izabrao pravu vežbu i način (metod) kako da je primeni, suočiće se sa
možda najvećim problemom – kako da odredi veličinu opterećenja kod svojih sportista. Izborom
vežbe i metoda određujemo usmerenost i specifičnost nekog vežbanja, kao i uspešnost u radu sa
tehničko – taktičkog stanovištva, ali samo odgovarajuće opterećenje može izazvati značajne
funkcionalne promene u organizmu. Svakako da je izbor opterećenja riskantan u oba smera:
suviše velika opterećenja vode sportistu u tzv. stanje pretreniranosti ili, u težim slučajevima, u
ozbiljno oštećenje zdravlja; mala opterećenja neće izazvati reakciju organizma, neće zahtevati od
organizma adaptaciju, pa će samim tim izostati trenažni efekat neophodan za uspeh u sportu. Da
bi opterećenje u treningu uspešno odredili, moraju postojati i uslovi za to. Ti uslovi bi se grubo
mogli podeliti na uslove koje mora ispunjavati sportista i uslove koje mora ispunjavati trener.

Uslove koje mora ispunjavati sportista:

1. zdravlje;
2. sposobnost adaptacije na opterećenje;
3. motivisanost za rad;
4. spremnost za iskrenu saradnju i
5. određeni nivo znanja.

23
Uslove koje mora ispunjavati trener:

1. znanje o uzrasnim karakteristikama mladih i njohovom biološkom, psihološkom i

socijalnom razvoju;
2. znanja o osnovnim karakteristikama i komponentama opterećenja;
3. znanja iz anatomije i fiziologije fizičkih aktivnosti;
4. znanja o fizičkim sposobnostima, metodama i sredstvima za njihov razvoj i održavanje;
5. znanja iz periodizacije sportskog treninga;
6. znanja iz problematike testiranja sportista;
7. sposobnost posmatranja i uočavanja reakcija na napor i veličinu zamora i
8. spremnost za saradnju sa sportistima i članovima stručnog štaba.

Doziranje opterećenja zavisi od:

1. cilja i zadataka treninga;

2. nivoa pripremljenosti sportista;
3. uzrasta;
4. pola;
5. veličine zamora izazvanog prethodnim treningom;
6. usmerenosti prethodnog treninga;
7. karaktera prethodnog napora (trening ili takmičenje);
8. trajanja pauze između prethodnog i narednog vežbanja;
9. veličine zamora izazvanog prethodnim treningom;
10. karaktera pauze (da li je bila aktivna ili pasivna);
11. usmerenosti i karaktera narednog treninga;
12. blizine sledećeg takmičenja;
13. periodizacije sportskog treninga;
14. spoljašnjih uslova: temperature vazduha, vlažnosti vazduha, karakteristika podloge,
materijalno-tehničkih uslova i drugih.

Kada trener sa mladim sportistima radi na usvajanju nove tehnike ili tehnike koja nije dobro
usvojena u prethodnom periodu, nema problema sa određivanjem veličine opterećenja.
Opterećenja su, kako pokazuju dosadašnja istraživanja, u proseku ispod granice uticaja na
funkcionalne sposobnosti, odnosno prosečan puls je ispod 120 o/min. Isti slučaj je i sa radom na
taktici. Problemi doziranja opterećenja pojavljuju se kada je jedan od prioritetnih ciljeva uticaj na
funkcionalne sposobnosti. Javlja se u situaciji tehničko-taktičkog rada, kada su veštine usvojene
ili u radu na opštoj i specifičnoj fizičkoj pripremi. Trener tada mora odrediti opterećenje i po
spoljašnjim i po unutrašnjim pokazateljima.

24
Spoljašnji pokazatelji opterećenja su: obim rada (trajanje napora, broj ponavljanja, dužina
deonice, podignuta težina, opšti obim rada, broj treninga itd.) i intenzitet rada (tempo kretanja,
brzina kretanja, relativna težina tereta i drugo). Spoljašnje karakteristike opterećenja su pogodne
za raznovrsne analize trenažnog procesa.

Unutrašnji pokazatelji opterećenja su: puls, veličina plućne ventilacije, maksimalna potrošnja
kiseonika, brzina nagomilavanja laktata u krvi i njihova količina. Treneru mlađih kategorija, na
žalost, ovi pokazatelji nisu dostupni, pa nije u mogućnosti da često i valjano testira svoje
sportiste. Zato se mora pouzdati u svoje znanje i jedini unutrašnji pokazatelj koji može lako da
meri i prati – puls.

Na osnovu pulsa mogu se odrediti zone intenziteta i to:

1. Zona maksimalne anaerobne moći: u ovoj zoni se razvijaju alaktatne anaerobne moći sportiste.
U radu koji traje veoma kratko od nekoliko sekundi do 20 sekundi, alaktatni izvori energije koji
su u mišićima, obezbeđuju rad bez stvaranja laktata. Veličina pulsa je preko 180 o/min, a pauze
između ponavljanja opterećenja su dovoljno duge da se organizam oporavi.

2. Anaerobno-glikotička zona: u ovoj zoni se razvijaju laktatne anaerobne moći i podstiče

adaptacija tkiva na funkcionisanje u uslovima nedostatka kiseonika. Puls je obično oko 180 - 200
o/min.

3. Zona mešovitog, aerobno-anaerobnog rada: u ovoj zoni se paralelno razvijaju i aerobne i

anaerobne sposobnosti. Obično je puls između 150 i 170 o/min.

4. Zona aerobnog rada: u ovoj zoni energija se obezbeđuje iz aerobnih izvora, a puls je obično
između 120 i 150 (170) o/min.

5. Kompenzatorna zona: vežbanje se odvija u režimu koji nema razvojnu ulogu, već podstiče
procese oporavka gde je puls ispod granice 120 / 130 o/min.

Za preciznije doziranje trener treba da poseduje informacije o maksimalnom pulsu, aerobnom i

anaerobnom pragu. Najveći značaj u praksi ima anaerobni prag, jer je orijentir u radu na osnovu
koga se može odrediti željeni pravac uticaja. Vežbanja ispod ovog praga više razvijaju aerobne
sposobnosti, a iznad njega anaerobne. Budući da je anaerobni prag individualni pokazatelj,
možemo ga koristiti da bi smo odredili grupe sportista koji su ujednačeni po sposobnostima i tako
postići veću individualizaciju u treningu. U praksi se sve češće u tu svrhu upotrebljavaju
pulsmetri koji upozoravaju sportistu u toku vežbanja ako je izašao iz zadate zone intenziteta.

Anaerobni prag se može odrediti na više načina, ali je najpouzdanije ukoliko se utvrdi
laboratorijskim ispitivanjem.

Značajne komponente opterećenja su i trajanje i karakter pauze i karakter vežbe. Po trajanju,

pauza između dva vežbanja može biti potpuna, nepotpuna, skraćena i produžena. Tip pauze se

25
određuje na osnovu nivoa oporavka fizičke radne sposobnosti. Nepotpuna pauza je pauza između
dva vežbanja kada je fizička radna sposobnost veoma blizu svom normalnom nivou, a skraćena
pauza ukazuje na značajno smanjenu sposobnost u trenutku kada započinje naredno vežbanje.
Osim toga, pauza može biti aktivna, pasivna i mešovita.

Dve različite vežbe, bez obzira na isti obim, intenzitet i pauzu, mogu se značajno razlikovati po
veličini opterećenja ukoliko se razlikuju po karakteru vežbe. Po karakteru, sve vežbe se mogu
podeliti na:

a) vežbe opšteg uticaja – angažuje se najmanje 2/3 svih mišića;

b) vežbe delimičnog (srednjeg) uticaja – aktivno je od 2/3 do 1/3 svih mišića i
c) vežbe lokalnog uticaja – angažuje se samo do 1/3 svih mišića.

5.3.1. Opterećenje i sportski rezultat mladih sportista

Jedna od osnovnih postavki u treningu jeste da u radu sa mladim sportistima rezultat nije
kriterijum uspešnosti. Ako je rezultat osnovni cilj, onda to opredeljuje ne samo veličinu
opterećenja nego, što je možda važnije, usmerenost opterećenja. U tom slučaju usmerenost je na
takmičarsko opterećenje, jer ono brzo dovodi do rezultata. Ako se krene tim putem, u prvim
godinama sportski rezultati su veoma dobri, ali zatim, po pravilu, sledi zastoj u sportskom
razvoju i pad rezultata. Mlade sportiste ne treba trenirati metodama odraslih, a posebno kada je
reč o opterećenju. Kada se to ne poštuje, za posledicu ima nestanak sa sportske scene mnogih
mladih i talentovanih sportista koji su postizali odlične rezultate u mlađim kategorijama, osvajali
čak i evropske titule, a zatim stagnirali u razvoju i otpadali u selekciji za seniorska takmičenja.
Bilo bi takođe pogrešno dobre rezultate u mladosti tumačiti kao promašaj u treningu, a uspešne
mlade sportiste proglasiti neperspektivnim. Moramo uvek imati na umu da rezultati mladih sami
po sebi ne znače mnogo, ali važno je znati kako se do rezultata došlo. Jedan od glavnih uzroka
grešaka u praksi je nedostatak teorijske pripreme trenera, nepoznavanje osobina razvoja mladih i
zakonomernosti dugogodišnje pripreme u periodu rasta i razvoja organizma. Na žalost, trening po
sistemu odraslih, sa izrazito specifičnim opterećenjima, sa previše takmičenja donosi brze uspehe
i učvršćuje trenera u njegovim zabludama. Međutim, rezultat mladih sportista ne zavisi samo od
treninga, već i od njihovog rasta i razvoja. Sa druge strane, trening ne utiče samo na rezultat,
nego i na prirodni tok razvoja mladog sportiste. Uticaj treninga može biti trostruk: pozitivan,
neutralan i negativan.

5.3.2. Opterećenje u višegodišnjem treningu mladih

Dilemu kako raditi sa mladima i kakva i kolika opterećenja možete primeniti, trener mora
rešiti jasnim definisanjem cilja višegodišnje pripreme. Teorije treninga stoji na stanovištu da je
neophodno trening u mlađem uzrastu smatrati pripremnom etapom u kojoj se stvaraju uslovi za
sportski razvoj i postizanje najviših rezultata u starijem uzrastu. Zato vrhunski rezultat mora biti
cilj koji će se postići u budućnosti.

26
Do puberteta mladi sportisti napreduju u svakom pogledu, zato što u prvim godinama trenažnog
rada organizam burno reaguje na opterećenja. U periodu od 12-13. godine, pa do 15-16. godine,
napredak je veoma intenzivan, jer je podstaknut i aktiviranjem organizma u periodu polnog
sazrevanja. Obim rada se značajno povećava, a ako se primene i visoki intenziteti, sportisti će
brzo napredovati. Takav napredak se često pogrešno tumači kao izuzetna talentovanost.
Međutim, već u 17-18 godini prirodni razvoj organizma se značajno usporava, pa se suočavamo
sa stagnacijom u sportskom napredovanju. U narednim godinama rezultati uglavnom zavise od
kvaliteta treninga i drugih faktora pripreme. Sa stanovišta opterećenja, ključni problem je za koju
će se varijantu treninga opredeliti trener: za intenzivnu ili za varijantu obima. Od toga veoma
mnogo zavisi da li će talentovani mladi sportista uspešno iskoristiti svoje potencijale u seniorskoj
konkurenciji. Na prelazu u seniorski uzrast obično se javlja problem sa mladim sportistima koji
su trenirali veoma intenzivno i izrazito specifično. U njihovom treningu dominantno mesto
zauzimali su treninzi visokog intenziteta („jaki treninzi“) sa mnogo specifičnih sportskih vežbi.
Znatno su veće posledice intenzivnog treniranja nego preobimnog korišćenja specifičnih vežbi.

Na veoma intenzivan trening prvo reaguju disajni, srčano-sudovni i nervni sistem. Ovi sistemi se
brzo prilagođavaju, pa sportske sposobnosti naglo rastu. Međutim, adaptacija organizma u celini
nije proces bez kraja, već proces koji je tesno povezan, pa i ograničen prilagođavanjem sistema
organizma na nivou ćelije. Proces adaptacije na ćelijskom nivou je spor proces koji traži vreme i
koji se, što je od izuzetne važnosti, najuspešnije odvija u uslovima dugotrajnog treninga malog
intenziteta. Trenirati dugotrajnije sa većim ukupnim obimom rada nije moguće zbog zloupotrebe
visokih intenziteta. Orgnizam nema vremena da se potpuno adaptira, pa zaštitno reaguje
prilagođavanjem funkcija organizma koji su, uslovno rečeno, „pokretljivije“.Sa sportistima koji
su prešli takav put potrebno je povećati obim rada, što znači da treba sniziti intenzitet rada.

Dok su sportisti mlađi, zato što rastu i razvijaju se, potrebno im je manje truda za napredak, nego
u uzrastu od 17-18. godine. Juniori već moraju mnogo trenirati da bi napredovali, pa je
neophodno povećati intenzitet treninga i procenat specifičnog rada. Za te aktivnosti sportiste
treba blagovremeno pripremiti.

Na žalost, često se dešava sledeće: mlad, perspektivan i uspešan junior, prelazi u seniorsku
konkurenciju nedovoljno adaptiran na veće napore, naročito po obimu, veoma motivisan,
„pakleno radi“ i teško se povređuje. U periodu rasta javlja se nesklad u razvoju kostiju,
ligamenata i zglobova sa jedne strane i mišića sa druge strane. On je posebno naglašen ako se u
treningu koriste visoki intenziteti i kod talentovanih sportista, jer njihov ubrzan sportski razvoj
mami trenere na sve veće zahteve na treningu i na takmičenjima. Zbog toga su mnogi talentovani
sportisti bili rano zaustavljeni teškim povredama ukrštenih ligamenata kolena, povredama kičme,
ahilove tetive i drugim. Nije opasan samo rad naglo povećanog intenziteta u kratkom vremenu,
već i naglo povećanje obima trenažnih vežbi malog i srednjeg intenziteta. Postepenost u radu je
nezaobilazan princip, naročito u treningu mladih. U tom pogledu najosetljiviji su mladi u uzrastu
od 13 do 16 godina. Trener seniora, pre nego što počne da radi sa juniorima koji su se priključili
seniorskoj grupi, mora da sazna šta su do tada radili. Izuzetno je važno da se poštuje teorijska

27
postavka po kojoj specifična sredstva (vežbe) posle nekoliko godina gube efikasnost – smanjuje
se njihov efekat. Po toj postavci, u početnim godinama treninga isti efekat imaju obične vežbe,
kao i one najspecifičnije. Zbog toga, ove druge treba čuvati za naredne godine kao sredstvo za
napredak.

Takmičarska opterećenja treba oprezno primenjivati. Mnogi mladi sportisti nastupaju u više
klupskih selekcija (npr. za kadete i juniore), kao i za reprezentaciju. Neusklađen kalendar
takmičenja i želja da se osvoje titule u takmičenjima mlađih kategorija često plaćaju talentovana
deca koja se neprimereno mnogo izlažu velikim i obimnim takmičarskim opterećenjima u
kratkom vremenskom periodu. Bez obzira što kalendar takmičenja može biti vremenski dobar,
ukoliko se deca suviše takmiče, brzo će napredovati, jer će sticati iskustvo, ali neće moći da uče,
da se tehničko – taktički obučavaju i da sistematski stiču fizičke sposobnosti. Zbog toga mnogi
dođu do seniorskog uzrasta kao vrhunski kadeti i juniori, ali tehničko – taktički iznenađujuće
neobučeni, čak i u osnovnim sportskim elementima.

Orijentacija na obim u radu sa početnicima ima za posledicu lagan, postepen napredak koji se sve
više ubrzava sa povećanjem specifičnosti treninga i porastom intenziteta u narednim godinama.
To je od velikog vaspitnog značaja, budući da mladi sportisti svoj napredak povezuju sa uloženim
trudom, a manje sa bogomdanim talentom.

5.3.3. Godišnja periodizacija treninga mladih

U višegodišnjem procesu treninga i takmičenja izdvajaju se godišnji ciklusi kao relativno

samostalne celine. Građenje godišnjeg ciklusa pripreme sportista zasniva se na opštim
postavkama i principima koji važe za ovaj period rada. U njemu se izdvajaju periodi (pripremni,
takmičarski i prelazni) i faze unutar tih perioda. Značajan segment sadržaja tih celina je i veličina
opterećenja koje se planira i primenjuje u treningu i na takmičenjima.

Prvi pogrešan put je kopiranje sistema treninga sportista seniora i periodi treninga se grade tako
da centralno mesto zauzima takmičarski period. Ukoliko se za takmičarski period smatra ceo
period takmičenja, tim će posledice biti veće, naročito za najmlađe sportiste. Tako se smanjuje
pripremni period i vreme za tehničko-taktičko obučavanje i svestranu fizičku pripremu. Osim
toga, u pripremnom periodu se gomilaju trenažna opterećenja, a kada dođe vreme takmičenja,
opterećenje po veličini i usmerenosti se apsolutno podređuje takmičenjima. Periodizacija
treninga, posebno u početnim godinama, mora biti usmerena ka doboj pripremi mladih za
naporne sezone u senorskom uzrastu, a ne na sportske rezultate u tim sezonama.

Drugi pogrešan put je kada trener na isti način postavlja svaki godišnji ciklus. I kod seniora svaka
sezona ima svoje osobenosti, ali je to posebno vidljivo u radu sa mladima. Ne postoji univerzalna
sezona, već svaka ima svoj relativno nezavistan „život“, svaka sezona je jedinstvena. Bez ikakve
sumnje, to je jedini ispravan stav koji trener treba da ima prema ovom problemu.

28
Metodi, sredstva i opterećenja u treningu se moraju menjati iz godine u godinu u skladu sa opštim
ciljem višegodišnje pripreme. Sa decom različitog uzrasta, različite biološke starosti, različitih
motoričkih i funkcionalnih sposobnosti, različite konstitucije i telesnog statusa, različitog pola
itd. ne može se i ne sme raditi isto, a naročito ne treba primenjivati ista trenažna opterećenja.
Takmičarska opterećenja se moraju razlikovati. U prvim godinama treninga centralno mesto
mora zauzimati pripremni period, ne samo po značaju, nego i po trajanju. On se, slikovito rečeno,
mora preliti preko jednog dela sezone u kome se mladi takmiče. Sa godinama ovaj odnos se
menja u korist takmičarskog perioda i tek u juniorskom uzrastu karakteristike sezone (a u njoj i
primenjena opterećenja) postaju veoma slične seniorskim sezonama. Ovakav pristup u
višegodišnjem radu obezbeđuje pravilan sportski ali i biološki razvoj mladih.

29
 6. Prikaz modela dugoročnog razvoja sportske karijere – LTAD model

Suština sporta dece i omladine nije postizanje vrhunskih sportskih rezultata unutar datog
uzrasta, već ispunjenje planskih programa koji se odnose na svaki od perioda iz razvoja sportiste.
Dečiji sport treba da ispuni preduslove za vrhunski seniorski sport, shodno čemu je cilj treninga i
praćenje i usavršavanje fizičkih sposobnosti kojima se gradi vrhunski rezultat. ( Jevtić i Ropret,
2011)

DUGOROČNO PLANIRANJE SPORTSKE KARIJERE predstavlja koncept kome pribegavaju

mnogi sportski sistemi. Koncept planiranja karijere („Long-Term Athlete Development –
LTAD“) je krajem 90-tih godina pokrenut od strane kanadskog sportskog sistema. Autor ovog
koncepta je dr Ištvan Balai iz Nacionalnog trenerskog instituta u Kanadi. LTAD je usmeren na
formiranje generalnog okvira razvoja sportista zasnovanog na karakteristikama rasta, sazrevanja i
razvoja, trenirabilnost (osetljivost organizma i prijemčivost na zahteve treninga), kao i načinu
povezivanja i integrisanja saznanja iz ovih oblasti. Baziran je na rezultatima naučnih istraživanja
i projekata u Kanadi sredinom 1990-tih.

Naučna istraživanja upućuju da je potrebno 8 do 12 godina treniranja talentovanih sportista za

dostizanje nivoa elitnih sportista. Ovo je sadržano u pravilu „10 godina ili 10000 sati2“ sporta. Za
sportiste, trenere i roditelje to znači više od tri sata vežbanja dnevno u periodu od 10 godina. Ne
postoji prečica u pripremi sportista, do uspeha u sportu se dolazi isključivo nakon dugogodišnjeg
razvoja.

Rast i razvoj deteta se odvija po šemi odrastanja i teče od ranog detinjstva kroz adolescenciju,
pubertet do omladinca i odrasle osobe. Na putu odrastanja su evidentne značajne individualne
razlike, kako u vremenu, tako i u stepenu ispoljavanja promena. Promene se dešavaju i bez
treninga, ali učešće u sportu može naglasiti te promene i dovesti do njihove maksimalizacije.
Vreme odrastanja je period višestranih burnih promena. Jedan od najvažnijih perioda za razvoj
motoričkih sposobnosti je uzrast od 9 do 12 godina. Tokom ovog perioda završava se proces
sazrevanja centralnog nervnog sistema (CNS) i deca ulaze u faze pogodne za usvajanje osnovnih
motornih veština koje su ujedno osnova celokupnog sportskog razvoja. Ove veštine obuhvataju
većinu prirodnih oblika kretanja: trčanje, skakanje, bacanje, hvatanje, preskakanje, penjanje...
zato je neophodno da se ove motoričke veštine usvoje pre specifičnih elemenata tehnike
određenog sporta. Ovo je period u kome postoji naročita trenirabilnost – prijemčivost organizma
za razvoj agilnosti, ravnoteže, koordinacije, brzine. Ukoliko se ove sposobnosti ne razviju u
ovom periodu, neće ih biti moguće naknadno razviti u punom obimu (sportista neće dostići svoj
maksimalni sportski potencijal). Osim promena u motoričkim sposobnostima, period detinjstva je
važan sa aspekta burnih promena u biološkom, kognitivnom, emocionalnom i socijalnom smislu.
Studije s početka ovog milenijuma upućuju da se LTAD sve više koristi, da je on postao sastavni
deo mnogih kurseva u obrazovanju trenera, kao i da je jedan veliki broj sistema sporta

2
Jevtić, B., Radojević, J., Juhas, I., Ropret, R. (2011): „Dečiji sport od prakse do akademske oblasti“ – Beograd. str:
286.

30
diferencirao svoja dokumenta dečijeg i omladinskog sporta baš prema ciljevima i zadacima
treninga koje propisuje LTAD.

6.1. Deset ključnih faktora koji određuju LTAD model

1. Trajanje procesa, pri čemu višegodišnji razvoj podrazumeva period koji najkraće traje 10
godina ili najmanje 10000 sati treninga.

2. Obučavanje i razvoj sportiste kroz zabavu. Tri grane obezbeđuju bazične veštine za sve ostale
sportove:

a) Atletika: trčanje, skokovi, bacanje;

b) Gimastika: ABC's3;
c) Plivanje: kretanje kroz vodu, osećaj sredine, bezbednost.

3. Specijalizacija (rana ili kasna) se sprovodi u zavisnosti od karakteristika sportske grane,

discipline. Nacionalni i međunarodni standardi takmičenja nisu prioritet, važna je spremnost
deteta da otpočne sa takmičenjem. Rana specijalizacija vodi ka jednostranosti, nedovoljnom
razvoju osnovnih veština, povredama, preranom sportskom sazrevanju, zasićenju, napuštanju
sporta!

4. Promene koje prate rast i razvoj.

Pojmovi „rast“ i „sazrevanje“ se često koriste kao sinonimi. Međutim, oni se odnose na
specifične biološke procese.

 Rast, predstavlja uočljive, postepene promene u antropometrijskim merama

(longitudinalne, transverzalne mere, masa, masno tkivo).
 Sazrevanje se odnosi na sistem kvalitativnih strkukturnih i funkcionalnih promena mladog
organizma (sazrevanje skeletnog sistema, centralnog nervnog sistema – CNS i sl.)
 Razvoj povezuje rast i sazrevanje u odnosu na vreme. Koncept razvoja uključuje promene
socijalnih, emocionalnih, intelektualnih i motornih karakteristika deteta.

Značajno je razlikovati pojmove „hronološki“ i „biološki“ uzrast. Hronološki uzrast podrazumeva

broj godina i dana u odnosu na datum rođenja. Deca iste hronološke starosti mogu se međusobno
razlikovati i do nekoliko godina po pitanju svoje biološke razvijenosti.

Razvijenost se može posmatrati sa stanovišta fizičke, mentalne, kognitivne i emocionalne

zrelosti. Fizička razvijenost je određena razvijenošću skeleta i sazrevanjem koštanog tkiva. U
cilju pravilnog planiranja trenažnog i takmičarskog programa, LTAD iziskuje identifikaciju
ranog, srednjeg i kasnog sazrevanja, a u skladu sa tim i odgovarajuće senzitivne i kritične
periode.

3
eng. Agility, Balance, Coordination, Speed – ABC’s (agilnost, ravnoteža, koordinacija, brzina)

31
Za planiranje je, takođe, značajno evidentiranje vremena početka naglog razvoja rasta (pik brzine
prirasta u visinu – PBV), razvoja snage (pik brzine prirasta snage – PBS)

Vreme pojave ovih pikova je različito kod dečaka i devojčica. Kod devojčica ovaj pik nastupa
ranije, u proseku oko 12. godine. Neposredno posle početka ubrzanog razvoja javljaju se
uobičajeni prvi znaci adolescencije – rast grudi, a kratko nakon toga pubične dlake. Menarha 4 se
javlja kasnije u odnosu na početak razvoja odnosno nakon PBV. Pojave ovih fenomena razvoja se
mogu sasvim normalno pojaviti 2 i više godina pre ili kasnije u odnosu na prosek. Kod dečaka,
PBV se javlja intenzivnije i kasnije nego kod devojčica. Znaci adolescencije su rast testisa,
pubičnih dlaka i penisa. Pik brzine razvoja snage (PBS) nastupa oko godinu dana posle PBV.
Proces sazrevanja može se pojaviti dve i više godina ranije ili kasnije u odnosu na prosek. Tako
na primer dečaci sa ranim sazrevanjem mogu imati prednost u fiziološkom razvoju i do 4 godine
u odnosu na dečake koji će kasnije ući u ovaj proces. Njihovo izjednačavanje će nastupiti kada
dečaci sa kasnijim sazrevanjem završe svoj razvoj. Kao što je navedeno, sportisti iste starosti
između 10 i 16 godina mogu se razlikovati 4 do 5 godina u svom biološkom (a time i
motoričkom, kognitivnom... ) razvoju.

Slika 4. Plivačice uzrasta 13 (prva i treća, sa leva na desno) i 14 (druga i četvrta) godina

Slika 5. Kanadski plivači uzrasta 13 godina

4
Biološki fenomen koji označava početak polne zrelosti devojčica, odnosno pojavu prve menstruacije.

32
Tempo razvoja pojedinaca je značajan pokazatelj za planiranje treninga. Ranije sazreli sportisti
pokazuju značajnu prednostu u periodu koji Balai definiše kao faza učenja treniranja, u odnosu na
prosečne i kasnije sazrele. Međutim, nakon što svi dostignu punu zrelost (ranije ili kasnije) često
se dešava da kasnije sazreli sportisti postanu vrhunski takmičari, ukoliko su imali kvalitetan
trening tokom ovog perioda.

5.Trenirabilnost (prijemčivost).

Senzitivni i kritični periodi: Pojmovi „adaptacija“ i „prijemčivost treninga“ se takođe

nedovoljno precizno definišu. Adaptacija označava promene u organizmu do kojih dolazi kao
rezultat uticaja stimulusa u obliku sportskog treninga koji proizvode funkcionalne ili morfološke
promene. Stepen adaptacije zavisi od karaktera stimulusa, učestalosti, ali i genetičkih potencijala
pojedinca. Prijemčivost treninga je jedna od centralnih sposobnosti koju je teško definisati, ali
koja se odnosi na napredovanje u određenom vremenskom periodu, tačnije ona opisuje koliko je
dete osetljivo i koliko je kadro napredovati, pod uticajem stimulansa treninga u određenom
vremenskom periodu. Odgovor dečijeg organizma na uslove treninga je različit i povezan je sa
periodima u razvoju u kome su deca više osetljiva na stimuluse treninga i u kojima se ubrzano
razvijaju esencijalne motoričke sposobnosti. Za puno ostvarenje sportskog potencijala, potrebno
je da sportista u određenom periodu rasta i razvoja bude izložen odgovarajućem treningu (metod,
sredstva). Propušten period u razvoju određene sposobnosti u određeno vreme (kritični period)
nije moguće nadoknaditi, samim time sportista neće biti u mogućnosti da u punom smislu ostvari
svoj sportski potencijal.

Motoričke sposobnosti pokazuju različitu meru prijemčivosti u različitim periodima rasta:

Izdržljivost- Optimalni period se pojavljuje na početku PBV. Aerobni trening se preporučuje pre
dostizanja PBV. Razvoj aerobne moći se postepeno uvodi nakon opadanja faze rasta.

Snaga- Za devojčice senzitivna faza se javlja odmah nakon PBV ili na početku menarhe, dok kod
dečaka je to 12-19 meseci posle PBV.

Brzina- Za dečake prvi senzitivni period se javlja u uzrastu 7-9 godina, a drugi u uzrastu 13-16.
Za devojčice prvi period je u uzrastu 6-8, a drugi 11-13 godina.

Koordinacija-Koordinacija u smislu veštine pokazuje značajnu meru prijemčivosti u uzrastu 9-12

kod dečaka, a 8-11 g. kod devojčica.

Gipkost- Optimalan period za oba pola je uzrast 6-10 godina. Posebna pažnja se mora obratiti
tokom perioda PBV.

33
6. Fizički, mentalni, kognitivni i emocionalni razvoj

Trening, takmičenje i oprovak moraju poštovati mentalni, kognitivni i emocionalni razvoj

deteta. Osim razvoja fizičkih i tehničko-taktičkih sposobnosti, kroz sport je neophodno razvijati i
mentalne, kognitivne i emocionalne crte sportiste.

7. Periodizacija

Periodizacija pretpostavlja upravljanje trenažnim opterećenjem i tokom adaptacije

sportiste. Kada se koristi odgovarajućom metodikom i tekućim monitoringom i evaluacijom,
periodizacija predstavlja osnovnu komponentu u programiranju treninga. Periodizacija
podrazumeva primenu standardnih perioda / ciklusa koji su u teoriji treninga označeni grčkim
merama za vreme i to: marko, mezo, mikro. Periodizacija se može definisati kao prosta
organizacija vremena. Kao tehnika pravljenja planova, ona sređuje kompleksne trenažne procese
u logičan raspored da bi se time dobili optimalni rezultati.

8. Planiranje takmičenja

Sistem takmičenja učestvuje u stvaranju / podsticanju razvoja ili „ gušenju“ talenta. Na

početnim nivoima razvoja sportiste fizički kapacitet ima prednost nad takmičenjem dok, na
kasnijim nivoima, razvoj sposobnosti značajnih za uspešno takmičenje postaje primaran fokus
planiranja. Na svakom nivou odnos treninga i takmičenja je različit. Nivo i dužina takmičarske
sezone su podrežene navedenim principima LTAD. Previše takmičenja i nedovoljan broj treninga
utiču na razvijenost bazičnih veština. Nivo takmičenja je kritičan za tehnički, taktički i mentalni
razvoj. Postavlja se pitanje na kojem nivou su deca sposobna da pravilno podnesu stres
takmičenja, odgovornosti, očekivanja, pobeda i poraza. Sportske organizacije moraju da
prilagode sisteme takmičenja zahtevima razvoja.

9. Sistem usklađivanja i integrisanja.

LTAD treba da bude u centru stručnog rada nacionalnih, regionalnih i lokalnih sportskih
organizacija. Sistem, osim sportskih klubova, treba da obuhvati i fizičko vaspitanje, školski sport,
rekreaciju i takmičarski sport. Naročito kod sportova kasne specijalizacije koji mogu da imaju
osnovu u drugom sportu, školskom sportu, nastavi fizičkog vaspitanja. Za ostvarenje ciljeva
LTAD je neophodno da svi činioci budu međusobno usklađeni i integrisani u jednistven sistem.

10. Kontinuitet razvoja

LTAD se bazira na aktuelnim istraživačkim i empirijskim saznanjima, prilagođavajući se

promenama. U suštini LTAD treba da pokreće tekuću edukaciju i informisanje državnih,
regionalnih, lokalnih službi, medija, sportske administracije, trenera, roditelja, naučnika, o
međusobnim vezama, odnosima i saradnji između fizičkog vaspitanja, školskog sporta,
rekreativnih organizacija i vrhunskog sporta.

34
 6.2. Faze LTAD modela

Model koji je dao Balaj je dobra osnova za planiranje razvoja sportiste. Radi se o opštem
modelu koji je moguće adaptirati u odnosu na specifičnosti sporta, kao i u odnosu na sistem
sporta u kome se dugogodišnje planiranje karijere planira. ( Jevtić i Ropret, 2011)

I FAZA AKTIVNOG STARTA (dečaci i devojčice 0 – 6 godina)

Cilj ove faze je fizička aktivnost kroz zabavu i igru koji je deo svakodnevnog života dece.
Ona doprinosi razvoju funkcija CNS, koordinacije, socijalnih veština, motoričkih veština,
emocija, mašte.

Kako je ovo period u kojem je deci neophodna pomoć u ostvarivanju potrebe za fizičkom
aktivnošću, lokalna zajednica mora pronaći efikasan način da obezbedi mesta na kojima će deca
moći da zadovolje svoje potrebe (parkovi, sprave, rekviziti).

Obezbediti deci organizovanu fizičku aktivnost od najmanje 30 min dnevno (60 min za
predškolski uzrast). Deci ne treba dozvoliti više od 60 min sedeće aktivnosti (osim kada spavaju).
U skladu sa vremenskim uslovima, aktivnosti se mogu izvoditi napolju. Obezbediti potrebne
informacije za pedagoge i roditelje o uzrasnim karakteristikama i potrebama.

U zavisnosti od iskustva i napretka, neprestano razvijati motoričko iskustvo kroz proces učenja i
usavršavanja. Voditi računa o razvoju motoričkih aktivnosti i veština, kao osnove za buduće
aktivnosti. Pažnju usmeriti na razvoj motoričkih veština, kao što su trčanje, skakanje, puzanje,
preskakanje, penjanje, vučenje, guranje, bacanje, hvatanje, gađjanje i sl. Aktivnosti koncipirati
tako da se deca osećaju sposobno i nesputano u obavljanju zadatka, motivisana i sa osećanjem
izazova u ispunjivanju zadatka. Cilj igara ne treba da bude takmičenje, već učešće u igri. Igre
treba da su polno neutralne. Poželjna realizacija programa obuke plivanja.

II FAZA RAZVOJA OSNOVA (dečaci 6 – 9; devojčice 6 – 8)

Cilj ove faze je obuka i usvajanje svih osnovnih pokreta i izgraditi opšte motorne veštine.
Razvoj veština treba da se odvija kroz planski i organizovani rad u formi zabave. Realizacija
zadataka se može sprovesti kroz primenu različitih sportova i motoričkih (elementarnih) igara.

Uvežbavanje i usvajanje osnovnih motornih veština pre primene specifičnih. Kroz prirodne
oblike kretanja (trčanje, skakanje, puzanje, preskakanje, penjanje, vučenje, guranje i sl.) razvijati
koordinaciju, ravnotežu, brzinu, agilnost (ABCs).

Razvoj mišićne snage se realizuje kroz vežbe telom (hodanja četvoronoške, u čučnju, višenja,
penjanja, nošenja; otežane promenom položaja u kom se vežba, korišćenjem medicinke ili pilates
lopte.) Uvođenje osnovnih vežbi za gipkost. Razvoj brzine kretanja (u svim pravcima:
pravolinijski, bočno, kombinovano) kroz vežbe u trajanju do 5 sek.

35
Faza u kojoj nastupa kritičan period za razvoj brzine (6 – 8 za devojčice i 7 – 9 za dečake). Nema
periodizacije u treningu za ovaj nivo. Upoznati decu sa osnovnim pravilima i etikom u sportu.
Raditi na usvajanju kulture ponašanja u sportu (odnos prema treningu, ličnoj opremi, ponašanje u
svlačionici, vežbalištu i sl). Organizacija multifunkcionalnih kampova tokom letnjeg i zimskog
raspusta. Učešće u drugim sportovima (do 4 treninga nedeljno)

III FAZA UČENJA TRENIRANJA (dečaci 9 – 12, devojčice 8 – 11)

Cilj ove faze je obučiti i usvojiti sportske veštine. Nastavak na razvoju osnovnih
motoričkih veština. Jedan on najvažnijih perioda u motornom razvoju dece je u periodu 9-12
godine. U tom periodu značajna je prijemčivost organizma za razvoj koordinacije.

Nastavak na razvoju snage vežbama sa sopstvenim telom, medicinkama i pilates loptama (sve
veće mišićne grupe, stabilnost značajnih zglobnih sistema i kičmenog stuba). Postepeno uvođenje
poskoka i skokova kao sredstva za razvoj snage. Rad na povećanju gikosti i brzine kao osnove
agilnosti. Razvoj izdržljivosti kroz igru, štafete.

Jednostruka periodizacija. Primena takmičenja 30% i treninga 70% . U 30% takmičenja spadaju
takmičenja i specifično-takmičarski treninzi (moguće varijacije u zavisnosti od sporta). Na kraju
faze deca moraju biti fizički „pismena“ u domenu motoričkih i osnovnih sportskih veština.
Upoznavanje dece sa osnovama zagrevanja, hlađenja, značaja hidratacije, ishrane, istezanja i dr.
U ovoj fazi početi sa sistematskim praćenjem rasta (telesna visina i masa, radi uočavanja PBV i
PBS). Učešće i na drugim sportskim aktivnostima (Dani trčanja, biciklijadama, rolerijadama i sl.
uvrstiti ih u godišnji plan rada). Prva identifikacija talenata. Identifikacija maksimalno tri sporta u
kojima dete uživa i pokazuje predispozicije.

IV FAZA TRENIRANJA RADI TRENINGA (dečaci 12 - 16, devojčice 11 - 15)

Cilj u ovoj fazi je izgraditi aerobnu bazu, razviti brzinu i snagu, dalje razvijati i
konsolidovati specifične sportske veštine.

Prilagođavanje treninga različitim nivoima zrelosti predstavlja izazov za trenere u kolektivnim

sportovima (igre, veslanje...). Postavlja se pitanje da li sportiste grupisati prema timovima ili
karakteristikama sazrevanja? Zbog različitog stepena zrelosti treneri u ovoj fazi moraju biti
obazrivi i ne treba da vrše selekciju na osnovu pokazatelja telesne razvijenosti (visine, telesne i
mišićne mase, snage). Zbog toga se pristupa većem stepenu individualizacije u kondicionom i
tehničkom segmentu treninga. Odnos treninga i takmičenja je 60:40. Praćenje telesnog razvoja
(visine i mase radi uočavanja PBV i PBS). Identifikacija talenata, radi pomoći sportistima da se
fokusiraju na dva komplementarna sporta (sličnih energetskih sistema i motoričkih šema).
Jednostruka ili dvostruka periodizacija.

Tokom ovog perioda dolazi do konsolidacije bazičnih specifičnih sportskih veština i taktike.
Period ubrzane adaptacije na aerobni i trening brzine i snage. Početak PBV je optimalan period

36
za razvoj aerobnih sposobnosti. Kada su u pitanju takmičenja, sportisti nastupaju sa željom da
pobede i da iskažu svoje najbolje sposobnosti, ali glavni predmet rada je učenje novih stvari.

Razvoj aerobnih sposobnosti uz zadržavanje ili dalji razvoj koordinacije, brzine, snage i gipkosti.
Trening gipkosti prati nagli rast kostiju, ligamenata, tetiva i mišića.

Realizacija zadataka zavisi od perioda PBV. Vreme ispoljavanja dva kritična perioda za razvoj
snage kod devojčica – odmah nakon PBV kao i na početku menarhe. Za dečake jedan period, 12
do 18 meseci nakon PBV. Obe sposobnosti, aerobna i snaga, odnosno njihovi kritični periodi
zavise od sazrevanja, tj. da li se radi o deci sa ranijim, prosečnim ili kasnijim sazrevanjem. To
znači da treneri moraju da prilagođavaju treninge navedenim individualnim karakteristikama
sazrevanja.

V FAZA TRENIRANJA RADI TAKMIČENJA (dečaci 16 – 23+/-, devojčice 15 – 21 +/-)

Cilj u ovoj fazi je razviti energetske kapacitete i naučiti kako se takmiči. Individualizacija
treninga prema sportu, poziciji i timu i individualnim karakteristikama. Odnos takmičenja,
priprema za takmičenje i specifičnog takmičarskog treninga u odnosu na opšti trening je 40:60.
Korišćenje 40% vremena na razvoj tehnike, taktike i poboljšanja kondicije, a 60% treninga za
takmičenje i takmičarsko-specifičnih treninga.

Optimizacija fizičke pripreme i razvoj specifičnih veština prema sportu, disciplini i poziciji u
timu. Svi zadaci ovog nivoa moraju biti izvršeni pre nego što započne rešavanje zadataka Faze
treninga za pobedu.

Učenje sportista da savladane osnovne motoričke i sportske veštine primenjuju u promenljivim

takmičarskim uslovima na treningu.

Trener i sportista treba da rade zajedno na planiranju takmičenja i oporavka, psihološkoj i

tehničkoj pripremi. Izbor jednog sporta. Jednostruka, dvostruka i trostruka periodizacija.

VI FAZA TRENIRANJA RADI POBEDE (muškarci 19 +/-, devojke 18 +/-)

Cilj u ovoj fazi je razviti takmičarske kapacitete do maksimalnog nivoa (osvajanje

medalja). U ovoj fazi bi trebalo da su dostignuti fiziološki genetski kapaciteti. Treninzi su
visokog intenziteta i relativno velikog obima. Česti povremeni prekidi u cilju prevencije
pretreniranosti, zamora, fizičkog i mentalnog zasićenja (profilaksa).

Ovo je krajnji nivo u sportskoj pripremi. Fizički, tehnički, taktički, mentalni kapaciteti u
potpunosti su uspostavljeni i cilj treninga je njihova maksimalizacija.

Primena jednostruke, dvostruke i multi periodizacije. Potpuna posvećenost sportu, i u skladu sa

tim usklađenost organizacije života. Odnos treninga i takmičenja 25:75. Procenat takmičenja
uključuje takmičarsko-specifične trenažne aktivnosti.

37
 VII FAZA AKTIVNOG ŽIVOTA

Faza prelaska iz takmičarskog sporta na rekreativne aktivnosti može početi na bilo kom
uzrastu. Nastavak sa fizičkim aktivnostima i uključenost u sport. Prelazak na rekreativni nivo
bavljenja istim ili drugim sportom. Učešće u veteranskim sportskim aktivnostima. Bavljenje
sportom kao trener, sportski funkcioner, novinar, administrator i sl.

6.3. Uticaj LTAD modela

Dugoročno planiranje razvoja LTAD ima jak (i vrlo pozitivan) uticaj na sve pojedince,
organizacije i institucije sporta koje ga koriste. On utiče na sportiste, trenere, roditelje, klubove,
na nauku o sportu i obrazovni sistem.

Sportisti

Dugoročno planiranje razvoja utiče na sportiste tako što im daje mogućnost da se pravilno
razvijaju od prvih koraka do vrhunskog sporta i osvajanja medalja. Kroz takav plan biće im
objašnjeno kad, šta i zašto treba da se radi, uz potpuno poštovanje specifičnih potreba za svakog
sportistu u svim fazama razvoja.

Treneri

Srž dugoročnog planiranja razvoja treba da budu treneri. Oni treba da upravljaju ovim
procesom i budu lideri razvoja. Iz tog razloga nam je potrebna nova generacija trenera. Nova
generacija ne mora da znači da su treneri veoma mladi, ali moraju da budu visoko obrazovani,
otvoreni za nove ideje, željni da se konstantno usavršavaju. Jednostavno rečeno, oni moraju da
budu kompetentni i voljni da svakodnevno evaluiraju svoje znanje i rezultate.

Roditelji

Uloga roditelja je vrlo značajna, a njihov uticaj na razvoj dece najveći, naročito u
najranijem periodu. Tendencija je da neaktivni roditelji i svoju decu čine neaktivnom i obrnuto.
Zato je važno promovisati fizičku aktivnost od ranog detinjstva. Decu treba ohrabrivati da
uživaju u svim vrstama kretanja kako bi stekli samopouzdanje još u ranom detinjstvu, što kasnije
treba da pomogne u bavljenju fizičkim aktivnostima. Dugoročno planiranje razvoja će pomoći
roditeljima da razumeju „fizičku pismenost“ i njene implikacije na zdrav životni stil kroz
dugoročno bavljenje fizičkom aktivnošću ili takmičarskim sportom. Podstaćiće razumevanje
integrisanog fizičkog, mentalnog, kognitivnog i emocionalnog razvoja kao i znanja o posebnim
zahtevima bitnim za sportsko dostignuće (tzv. pomoćni kapaciteti). Dugoročno planiranje razvoja
daje mogućnost roditeljima da pomognu svojoj deci da pronađu svoj put kroz fizičku aktivnost i
sport.

38
 Klubovi

Sportski klubovi bi trebalo da pruže različite mogućnosti za učesnike i oni su od

presudnog značaja kad je u pitanju implementacija dugoročnog plana razvoja (od dečijeg igrališta
do podijuma). Plan dugoročnog razvoja treba da informiše i edukuje klupske strukture o
prednostima koje pruža, ali i da usmeri trenažne programe sa školskim, klupskim i rekreativnim
sportom. Racionalizacija sistema takmičenja od klupskih, preko regionalnih i nacionalnih je
takođe jedan od bitnih faktora.

Nauka u sportu

Veza između nauke u sportu i sporta je veoma važna. Naučnici bi trebalo da igraju vitalnu
ulogu kada je u pitanju pomoć takmičarima i trenerima da stalno napreduju i prate visoke zahteve
vrhunskog sporta na međunarodnom nivou. Ona treba da radi na razvoju novih metodologija, kao
i da prati najnovija dostignuća i otkrića nauke u svetu sa ciljem da pomognu trenerima i
sportistima da stalno napreduju.

Obrazovni sistem

Kao i u većini zemalja u svetu, i u Srbiji se susrećemo sa značajnim zdravstvenim

problemima kod dece i adolescenata proizašlih iz sedentarnog načina života (generacije video
igara). Imperativ obrazovnog sistema je da naznači važnost ovog problema nastalog usled
neaktivnog života. Sa druge strane, obrazovni sistem treba da prepozna esencijalnu potrebu da
sva deca školskog uzrasta postanu fizički aktivnija, kao i da promoviše „fizičku pismenost“ kod
dece.

Plan dugoročnog razvoja sportista promoviše kvalitetnu svakodnevnu fizičku aktivnost, zatim
potrebu da se poboljša obuka za nastavnike u osnovnim školama sa idejom da razumeju koncept
dugoročnog plana razvoja, naročito deo koji se odnosi na „fizičku pismenost“. Takođe, podstiče
organizaciju različitih seminara na fakultetima (i drugim institucijama), za one koji prenose
znanja (nastavnike i trenere), sa ciljem da se upoznaju sa ovakvim konceptom i pojmom fizičke
pismenosti kako bi mogli, opisani metod, da uspešno primenjuju u nastavi ili treningu.

39
 7. Zaključak

Jedan od modela dugoročnog razvoja sportske karijere jeste Balajev LTAD model. On je
usmeren na formiranje generalnog okvira razvoja sportista zasnovanog na karakteristikama rasta,
sazrevanja, razvoja i trenirabilnost sa kojim smo se upoznali u radu.

Dugoročno planiranje razvoja sportske karijere kao osnova za kondicionu pripremu mladih
sportista je sredstvo pravilnog razvoja sportiste u svim njegovim segmentima, od početka
bavljenja sportom pa do vrhunskih sportskih dostignuća.

Na ovom putu mladi sportista susreće se sa višestranim razvojem sve dok ne dođe do nivoa
zrelosti kada se u treningu pojavljuje, a kasnije preovladava specifični razvoj. Raznovrsnost na
treningu je veoma bitna i tu ključnu ulogu igra - kreativni trener. Trener mora da vodi računa o
individualizaciji svojih sportista. On obraća pažnju na njihove anatomske, biološke i sportske
karakteristike. Pravilnim vođenjem razvoja jačine, snage, pokretljivosti, koordinacije uz
odgovarajuće povećanje trenažnog opterećenja dolazi se do maksimalnog razvoja fizičkih
sposobnosti. Identifikacija talenata, orjentacija i selekcija nam omogućavaju da u seniorskim
kategorijama imamo dobro utrenirane, isfiltrirane sportske pojedince kojima sport postaje
profesija.

40
Korišćena literatura:

1. Bompa, T. (2005). Cjelokupni trening za mlade pobjednike. Zagreb: Gopal.

2. Bompa, T. (2009). Periodizacija teorija i metodologija treninga. Zagreb: Gopal.
3. Foran, B. (2010). Vrhunski kondicioni trening. Beograd: Data Status.
4. Jevtić, B., Radojević, J., Juhas, I., Ropret, R. (2011). Dečiji sport od prakse do akademske
oblasti. Beograd: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
5. Koprivica, V. (2002). Osnove sportskog treninga. Beograd: Fakultet sporta i fizičkog
vaspitanja.
6. Stefanović, Đ. (2006). Teorija i praksa sportskog treninga. Beograd: Fakultet sporta i
fizičkog vaspitanja.
7. Stefanović, Đ., Jakovljević, S. (2004). Tehnologija sportskog treninga. Beograd: Fakultet
sporta i fizičkog vaspitanja.
8. Željaskov, C. (2004). Kondicioni trening vrhunskih sportista. Beograd: Sportska
akademija.

41