КОМУНИЦИРАЊЕ

ДЈЕЛОВАЊЕ КОЈЕ СЕ НЕ МОЖЕ ИЗБЈЕЋИ

Поимање и дефинисање комуницирања

У књизи "Патологија ума" Емил Влајки пише да је став културних
антрополога да је човјек кроз разноврсне облике дјеловања у комуницирању
главни творац своје судбине, те пошто ничим другим суштински није увјетован,
развија своје односе зависно о случајности.
Човјек који је обузет грубом практичном потребом има само ограничени
смисао
(Емил Влајки, Патологија ума, стр.30, Издавач, Центар друштвених
активности РК ССО БиХ, 1988.)
Разноликост пеиступа комуницирању и теоријски правци изучавања овог
феномена условили су и различитости у поимању и дефинисању
комуницирања. Овај феномен се прво изучавао и истраживао прагматично и
фрагментарно у оквиру различитих научних дисциплина и под различитим
терминима, а касније је дошло до формирања теоријских праваца о процесу
комуницирања у склопу чега су се појавиле и дефиниције, односно дефинисање
комуницирања.
Различитост у приступу дефинисања процеса комуницирања говори још о
неким специфичностима данашње теорије комуницирања:
1. Не посотоји теоријски концензус о томе шта је комуницирање.
2. Обзиром да не постоји консензус о дефинисању овог феномена овај
проблем се покушава избјећи ткз радним (функционалним)
дефиницијама.
3. Постојање различитих дефиниција говори о предпарадигматском
стању теорије комуницирања. У свакодневном животу су присутна
различита значења ријечи "комуницирање", тако да разлике почињу
већ на терминолошком нивоу. И коначно процес комуницирања је

1
 централно теоријско питање теорије комуницирања и комуникологије
као науке, тако да дефиниција указује на овај појам идејно у оквиру
језгра теоријског правца по којем се дефинисање изводи.У оваквим
околностгима постоји велики број дефиниција комуницирања.
Дефиниција, као базна теорија у "малом" говори како теоретичари и
истраживачи различитих праваца и школа поимају и размишљају о
комуницирању и због тога је ово питање од посебне важности.
Постојање великог броја дефиниција комуницирања не значи да су
разлике присутне на самом поимању феномена комуницирања. Разлике у
дефинисању углавном су присутне на површинском -концептуалном нивоу.
Денс и Ларсон ( Dance i Larson, 1973 i 1976.) пишу о 126 различитих
дефиниција комуницирања, а данас би их се могло набројати много више.
Број различитих дефиниција не говори у прилог постојања
квалитативних разлика, већ говори о мјерилима и концептуалним
компонентама на основу којих су извођења дефинисања.
Три су кључне димензије по којима се дефиниције разликују (Dance,
1970.):
1. ниво посматрања (односи се на ширину комуникативног процеса),
2. намјера( по овој димензији дјеловање у процесу које нема намјеру или
циљ није комуницирање),
3. постојање "нормативног суда"(по овој димензији ако нема оцјене
дјеловања нема нити комуницирања). По овом приступу дефинисање
комуницирања као размјене симбола није прихватљиво, јер не
имплицира вредносни однос према "размјени симбола".
У ибидем Денс наводи петнаест појмова који имају кључно мјесто у
дијелу дефиниција по којима се те дефиниције разликују и то:
1. симболи,или ријечи, или говор,
2. разумијевање,
3. интеракција у комуницирању,

2
 4. смањење неизвјесности(потреба да се комуницирањем смањи
неизвјесност),
5. процес(комуницирање је процес преношења идеја,мисли, осјећања,
информација),
6. преношење, трансмисија, размјена,
7. везивање, повезивање,
8. заједништво(поруке постају заједничке),
9. канал, средство, начин, рута, преносник,
10. репликација памћења(оживљавање памћења),
11. дискриминаторно реаговање( промјена понашања),
12. побуда (циљна побуда),
13. намјера(свјесна намјера утицања),
14. моћ(комуницирање као испољавање моћи),
15. вријеме, ситуација ( комуницирање као транзиција).
На Денсову класификацију има примједби које се углавном односе на
непостојање јасне дистинкције између поједниних дефиниција, међутим,
заборавља се да Денс није правио матрицу на основу идејно-теоријских
претпоставки, већ је правио дефиниције по централно фокусираном појму.
За класификовање дефиниција могу се узети и другачији приступи(НПР:
поимање комуницирања као чина, или процеса). Данас је овакав приступ теже
примјенити јер се процес и чин поистовјећују, мада садржајно постоји
дистинкција(чин као пресјек процеса у једном моменту и процес као ток
активности).
У разјашњењу појмовних разлика потребно је разјаснити и појмовну
синтагму "свјесна намјера". Свјена намјера може постојати у жељи да се
комуницира и свјена намјера може постојати као унапријед поставњен циљ. По
теорији научно-друштвеног приступа комуницирање се посматра као планско и
смишљено понашање с циљем постизања неког ефекта. По овој теорији
комуницирање има намјеру да се утиче, контролише, или мијења понашање

3
примаоца поруке, а овакав приступ је директно присутан и у периоду развоја
теорија о комуницирању.
На теоријски правац научно друштвеног приступа комуницирању
значајно је утицао и бихејвиористички концепт "стимуланс - реакција " (С-Р) -
концепт контроле из природних наука, а директна примјена реализована је
преко Шанон-Виверовог линеарног модела комуницирања и осталих модела
изведених из овог модела.
На америчком тлу прве теоријске формулације о комуникативним
феноменима биле су повезане са темама о анализи јавног мнијења и
пропаганде и функција власти у демократском друштву.
Харолд Ласвел ( 1948) дефинише процес масовног комуницирања
преко пет питања и то:
1. ко каже,
2. шта каже,
3. путем ког канала,
4. коме каже,
5. с којим ефектом.
Ласвел указује и на области комуниколошких истраживања и то су:
публика, ефекти и медији. Он је маркирао и три најважније функције
друштвеног комуницирања и то:
1. надзор над околином,
2. усклађивање понашања дијелова друштва према околини и
3. преношење друштвеног наслијеђа са једне генерације на другу.
И Ховланд даје своју дефиницију комуницирања и наводи да је
комуницирање процес путем којег једна особа (комуникатор) шаље стимулансе
(обично вербалне симболе) да би промјенила понашање друге и/или других
особа .
Значајан допринос дефинисању комуницирања у оквиру теорије научно-
друштвеног приступа дали си Јирген Рашч и Грегори Бејтсон. Они дефинишу

4
комуницирање као "све процесе путем којих људи утичу једни на друге "(
Ruesch i Bateson, 1951.).
Шанон и Вивер дефинишу комуницирање као једносмјерни линеарни
процес ( Shannon i Weaver, 1949.) Најважнији елементи овог процеса су извор
информације који производи одређену поруку коју трансмитер енкодира у
сигнал погодан за пренос кроз канал (у којем може доћи и до буке) до
пријемника који тако примљени сигнал декодира у поруку која тако декодирана
иде до одредишта.
Шездесетих година теоријски модели комуницирања полако почињу
излазити из фокуса истраживача и теоретичара, али остају присутни у описним
дефиницијама комуницирања и комуникативних истраживања.
Приговор да ови модели нису објаснили ништа што је суштински важно
за процес комуницирања међу људима површно гледано је тачан,али важност
овог приступа се очитује у откривању истраживачког поља у комуницирању,
његове сегментације и фокусирања на појединачне елементе процеса, а
легитимирана је теорија комуницирања као научна дисциплина.
Берло (1960) критикује различите моделе комуницирања и представља
свој модел у којем говори о комуницирању као интерактивном процесу по
којем један комуникатор покушава да сагледава садржај комуникације очима
свог саговорника да би мога предвидјети његову реакцију. По овом
теоретичару комуникативна способност је могућност да утичемо на друге, као и
да други утичу на нас. Берло наводи да особе "комуницирају да би изазвали
намјеравану промјену."
Група аутора ( Пол Вацлавик, Џенет Бивин и Дон Џексон у књизи
"Прагматика људског комуницирања износе своје виђење о процесу
комуницирања дефинишући комуникацијски процес преко пет аксиома и то:
1. човјек не може, а да не комуницира,
2. сваки комуникацијски процес има садржајни и односни аспект,

5
 3. комуникацијски процес се регулише специфичном интеракционом
интерпункцијом која је по функцији слична граматичкој
интерпункцији,
4. људи комуницирају и дигитално и аналогно,
5. у комуницирању има два типа комуникацијских односа
комплементарни и симетрични ( Watylawick, Beavin i Jackson, 1967.)
Од дефиниција комуницирања новијег датума издвоићемо општу
дефиницију Инфанте, Ренсера и Вомсака којом се уводи савремена теорија
комуницирања са идејно-теоретског аспекта.
Комуницирање се дефинише преко планираног понашања, а план је скуп
понашања за која нека особа вјерује да ће остварити предвиђену намјеру. По
овој дефиницији људско комуницирање представља извршење посљедњег
комуникацијског плана који је особа усвоила. Овакав приступ комуницирању
указује на одређену комотност у комуницирању за особе које имају унапријед
добро припремњен и осмишљен план. По овој дефиницији понашање људи
током комуницирања у великој мјери није ново и јединствено, већ се понавља и
као такво може бити предвиђено.( Infante, Rancer i Wamsack, 1992.)
Miller i Steinberg (1975.) прилазе дефинисању комуницирања преко
контроле и наводе да је основна функција сваког комуницирања контрола над
околином с циљем остваривања интереса ( економских, физичких, друштвених
и сл.). Када је циљ успостављен комуницирање започиње "скупином
очекиваних исхода",а контрола се манифестује када се једна или више особа
током комуницирања понаша у складу са очекивањима друге особе. У скалду
са овим поставкама Милер и Стајнберг констатују: "...По нашој дефиницији,
намјера да се комуницира и намјера да се утиче (на друге) су једно те исто."
За Džozefа O' Konorа & Džonа Sejmurа ( НЛП увод у неуро-
лингвистичко програмирање) : "Комуникација је вишезначна ријеч која
подразунијева свако општење са другима : неформалан разговор, убјеђивање,
подучавање и преговарање."

6
 У сагледавању различитих приступа дефинисању комуницирања,а
имајући у виду намјену и карактер нашег рада наше је опредјељење да је
комуницирање у суштини отварање једне особе према другој , откривамо
ко је особа с којом комуницирамо и ко смо ми сами .
"Зато можемо с правом закључити да је комуникација једнинствен и врло
значајан фактор који детерминира односе с другим особама и са другим
свијетом који нас окружује. Од комуникације зависи како ћемо постизати своје
циљеве , како ћемо развијати своје унутрашње интимно доживљавање , како
ћемо постићи усклађеност самих са собом и колико ћемо бити дјелотворни на
свом животном путу. Комуникација садржи различите нивое и могућности
преношења прошлих и садашњих информација , затим различите начине како
ћемо примљене информације употријебити и различите могућности , какво
значење ће те информације имати за све "( Кристанчић ,А. Основе
савјетовања ,Љубљана , Световање за скупинско живљење , Делавска
енотност ,1979.).

Структура комуникацијског процеса

Комуницирање је својеврсно кретање порука од извора (емитера ) до

одредишта (примаоца ). Тај је процес саставњен од најмање три елемента и то:
извор, порука и одредиште. Током процеса комуницирања одвијају се још два
процеса паралелно и континуирано, а они су енкодирање и декодирање порука.
Извор, одашиљач, комуникатор и емитер је мозак комуникатора,онај који
пушта поруку у оптицај и представља почетак процеса у којем се користе
разумљиви ситеми знакова. Извор може бити појединац, лице, особа, или
организација, ТВ и радио станица итд.
Порука је ријеч, знак, слово, звучни талас,покрет, радња и било који
други сигнал који има симисао и може се протумачити.
Од извора порука иде према предајнику. Предајник је својеврстан
емисиони "апартат"којим се преносе сигнали емитера. Предајник може бити

7
рука, мимика, гест, или уста. Сигнали сачињавају садржај емитоване поруке.
Мисаони процес којим се порука претвара у сигнале је кодирање. Сигнал је
материјализована порука у виду ријечи, слике, предмета, музике, покрета. По
својој форми сигнал има три димензије и то:
• физичку димензију ( условљена је врстом система у којем дати
сигнал функционише),
• начин модулације(промјена својства материјалних носилаца
сигнала у времену) и
• начин кодирања(процес шифрирања поруке).
За пренос сигнала користе се канали. Канали су прилагођени типовима
сигнала. Природни канали су ваздух и материја у кретању.Развојем технике и
технологије направљени су квалитетни носачи порука као нпр: телефон,
телеграф, радио, телевизија, компјутерска технологија, филм итд.
За вријеме преноса порука каналом може се појавити шум у виду ометача
преноса и/или ометања квалитете преноса. У околностима појаве шума
(ометача) долази до смањења разумљивости поруке, или њеног неадекватног
пријема.
Комуникација је успостављена, ако порука заврши на одредишту(код
пријемника, рецепцијента). Рецепцијент може бити појединац који слуша, чита,
гледа, или група појединаца као публика.
Иако је цјеловит комуникацијски процес се одвија у фазама. Те фазе су:
• енкодирање,
• трансмитовање,
• рецепција и
• ефекти поруке.
Енкодирање је процес током којег се жељени садржај обликује у
поруку. Просец обликовања одвија се претварањем(шифрирањем ) садржаја у
симболе који представљају симболички еквивалент датог садржаја. Без те
симболичке структуре, која је најчешће језичка, не би било могуће
објективизирати жељену идеју и она би била неупотребљива за комуникацију.
8
 Трансмитовање је свако преношење поруке посредством канала од
извора до рецепцијента. Трансмитовање се може остварити и путем медија.
Трансмитовање је процес без којег комуникација не може бити успостављена.
Рецепсија је процес пријема поруке током којег се одвија основни
процес пријема који се назива декодирање у којег је укључено разумијевање,
прихватање, или одбијање поруке. Током овог процеса одвијају се,по
комуникацију, најкомплексније радње у комуницирању. Ово је процес који
одрђује судбину поруке преко става рецепцијента о њој.
Ефекти поруке се очитују преко посљедица које је порука
елицитирала у виду ставова, реакција и понашања реципијента( примаоца).
Комуникација се успоставља када се порука "преведе" у облик који може бити
пренесен-мора се кодирати на начин који је разумљив примаоцу. Када се
порука једном кодира она више не зависи од пошиљаоца. У народном предању
за ову појаву има пословица која гласи: "Боље је погријешити пут него ријеч ".
Када погријешиш пут можеш се вратити путем којим си залутао,а погрешно
изговорена ријеч не може се вратити назад.
Смисао једном кодиране поруке од стране емитера оживотворује се
процесом декодирања од стране примаоца(реципијента).
Да ли ће порука бити прихваћена од стране примаоца у идијној
замисли и намјери емитера зависи од низа фактора.
Према Вилбур Шраму ( Како комуникација обавља своју
функцију, у ТВ као медиј, Свјетлост, Сарајево, 1978.) у ситему преноса
поруке цијели ситем је онолико јак колико је јака најслабија карика у том
систему. То значи да проблеми искривљења поруке могу настати у свакој фази
комуникацијског процеса. Проблеми искривљивања садржаја поруке могу
настати због:
• тога што енкодер нема јасну, или одговарајућу информацију,
• чињенице да порука није тачно енкодирана у знакове који чине
разумљив, прихватљив и стандардизован кодни систем,

9
 • тога што се стандардизовани кодни знаци не преносе довољно
брзо и довољно прецизно и,
• тога што прималац(реципијент) не може(због својих
способности) да дешифрује и разумије поруку.
Под наведеним околностима комуникацијски процес не
функционише.
Комуникацијски процес може функционисти у околностима када су
пошиљалац(емитер поруке) и прималац поруке (реципијент) усклађени у знању,
искуству, кодном систему и способностима.
Свака порука има оно заначење које јој у процесу декодирања додијели
реципијент(прималац). То значење постаје основ за емитовање нове поруке
реципијента (примаоца) у функцији емитера(пошиљаоца).
Овако сваћена комуникација је процес који се састоји од енкодирања и
декодирања и који траје док траје и комуникација.
Комуникација је веома жива интеракција током које долазио до feedbacka
- повратне спреге између учесника у комуникацији. Прималац постаје
пошиљалац, а пошиљалац постаје прималац. Комуникацијски процес не може
да функционише ако пошиљалац није способан да предвиди и да пројектује
ефекат свог дјеловања на реципијента (примаоца ) . Изазваном реакцијом на
примљену и декодирану поруку реципијент преузима улогу емитера одговора у
виду нове поруке која се упућује пошиљаоцу који је сада у улози
реципијента(примаоцапоруке).
Повратна спрега карактерише комуникацијски процес као перманентни
процес у којем се комуникацијска петља остварује и оживотворује.
Много је покушаја учињено да се комуникацијски процес растави на
саставне дијелове и много је различитих приступа дефинисању
комуникацијског процеса што указује да је комуникацијски процес сложен и
тежак. Имајући у виду проблеме везане за комуникацијски процес Ласвел ( H.
Laswell, The Structure and Function of Communication in Society) је
формулисао питање :" Шта је ко коме рекао, на који начин и са каквим

10
резултатом?". Постављајући ово питање Ласвел је, у ствари, резимирао скуп
проблема везаних за комуникацијски процес дајући, кроз питање, одговор на
суштину проблема комуницирања. Прихватљива је примједба оних теоретичара
комуникације који добро примјећују да Ласвелов приступ не ставња
комуникацијски процес у контекст ( НПР:намјера са којом је порука емитована
),али он у свом приступу указује на круцијалне теме комуниколошких
истраживања као што су:
• порука,
• емитент,
• реципијент,
• канал,
• ефекат као циљ.
У свом приступу Ласвел оставља довољно ширине да се комуникацијски
процес схвати као интерперсонални процес који се шири према
макросоцијалном нивоу и у којем се помоћу свјесне намјере и унапријед
смишљеног садржаја и начина слања поруке утиче на реципијента с циљем
постизања крајњег ефекта који може бити промјена понашања реципијента,
промјена ставова, или контролисање понашања и ставова реципијента.
У овако осмишљњном концепту искључују се комуникацијски процеси у
којима не долази до изражаја свјесна намјера, а посебно се искључују
комуникацијски процеси који су детерминисани без активног учешћа свијести.
Теоријски приступи (које ћемо елаборирати у тексту под насловом :
Историјска ретроспектива проучавања комуницирања) који се баве питањима:
• стратегија стицања пристанка,
• стратегија убјеђивања,
• стратегија мјењања ставова,
• стратегија смањења неизвјесности итд,
апстрахују друштво као нешто што се подразумијева, или је изнад моћи
појединца да га мијења, што у суштини ствара осјећај немоћи, осјећај

11
отвореног притиска на личност и чини ју унапријед конформистички
оријентисаном.
Наш став је да се најозбиљнији приговор овим теоријским концептима
може упутити што су изостављени теориски приступи усмјерени на поштовање
и уважавање личности саговорника, права на другачије мишљење, права на
другачији став и права на посебност као вриједност.

Типови комуникације

Типови комуникације изнесени у ово раду заснивају се на категорији

квантитета, односно ширине комуникацијског процеса.
По овом приступу комуникација се дијели на:
• интраперсонална комуникација (субјект комуницира сам са
собом, одвија се у различитим околностима и готово стално је
присутна, лице је и пошиљалац и прималац порука),
• интерперсонална комуникација (комуникација која се одвија
најмање између два лица,подразумијева контакт лица која
комуницирају, који не мора бити само физички),
• комуникација у групи ( одвија се интрагрупно-унутар групе, или
интергрупно-између група, у оквиру малих, или великих група) и
• масовна комуникација ( подразумијева учешће великог броја
људи, омогућена је посредовањем масмедија).
Интраперсонална комуникација је такав тип комуникације у којој
особа обавља комуникацију сама са собом. Примјери овог типа
комуникације су:
• писање о нечему,
• размишљање, мишљење и присјећање о нечему,
• сањање.
Овај се тип комуникације одвија непрестано.
Интерперсонална комуникација може бити вербална и невербална.
12
 Обзиром на намјену овог рада овом типу комуникације посветићемо
значајнију пажњу.
Први утисак створен примањем и интерпретацијом невербалних знакова
поткрепљује се вербалним контактом.ДеВито (DeVito J.A.: The Interpersonal
Communication Book, Harper Collins Publishers, New York,1989. )
препоручује да одмах по успостављеном невербалном контакту треба пријећи
на остваривање вербалног . У вези са успостављањем вербалног контакта
ДеВито препоручује:
• Представите себе (без отрцаних фраза и тривијалности),
• Усмјерите разговор на другу особу ( свако воли да је у центру
пажње),
• Измјените знакове пажње (бити искрен и позитиван, дати
комплимент),
• Будите енергични (нико не воли летаргичну, спору и нединамичну
особу),
• Наглашавајте оно што је позитивно (позитивност је једна од
главних квалитета успјешности у интерперсоналној комуникацији),
• Улазите у комуникацијски однос поступно и шармантно (
избјегавати негативна и превише интимна саморазоткривања, ако
на почетку, без поступности, износимо оно што је интимно и
негативно то може довести до стварања лоше слике о особи),
• Успоставите заједништво ( открити у интеракцији са саговорником
оно што имате заједничко као нпр: интереси, ставови, све што ће
нагласити сличност),
• Постављајте отворена питања ( питања на која саговоник може
одговорити у неком трајању, избјегавајте питања да-не и да-не
одговоре, чувајте се да не створите код саговорника осјећај
испитивања).
Вербална комуникација припада оном дијелу људског понашања који се
лакше свјесно контролише. Претварајући мисао у ријеч одређеног значења ми
13
је рационално контролишемо. Рјеђе се догађа да нам ријечи извиру спонтано и
да у одређеном тренутку кажемо нешто што ће нас компромитовати, или што
није пожељно за нас. На плану вербалне комуникације познате су погрешке у
говору на које је још Фројд упозорио, приводећи нашој свијести чињеницу да
нам се у погрешкама крије права истина-оно што дубоко лежи у нама. Та
истина из дубине подсвијести излази у тренутку када је наша свијест
заокупљена нечим другим. Такве грешке региструјемо непосредно и не знамо
како су нам се догодиле. Обично се извињавамо, или смо увелико збуњени да,
чак, и извињење изостане.
Вербалној се комуникацији, нарочито у настави, у стручном
усавршавању наставника и на наставничким факултетима, треба придавати
посебна пажња. Проблеми у актуелној школској пракси упозоравају на
чињеницу да је у школли лоша овладаност комуникацијским способностима.
Наравно, знати говорити не подразумијева апсолутну овладаност умијећем
комуницирања. Умијеће комуницирања је сложен процес.
Сугестије изведене из ДеВитових правила могу бити подједнако
корисне наставницима на свим нивоима образовања и васпитања. Позитивна се
енергија може ширити са више становишта. Једно од њих је употреба ријечи.
Ово становиште је веома важно за намјену нашег рада. Ријечи имају велико
емоционално значење. Могу да високо "дигну" нашег саговорника, али могу и у
моменту да га "сруше". Свака изговорена ријеч је "окидач" унутрашњих
асоцијативних процеса код нашег саговорника. "Окидачка" моћ изговорене
ријечи зависи оњеном емоционалном набоју.У комуникацији треба
употрбљавати ријечи које позитивно дјелују, које буде угодне асоцијације и
племените осјећаје. Треба избјегавати ријечи негативног емоционалног набоја,
нарочито оне које изазивају страх, анксиозност, љутњу, пријетњу и сл.
Ријечима, ма какве оне биле, стварамо, или рушимо коресподентно енергетско
поље унутар комуникацијске петље.
За разлику од вербалне комуникације невербална комуникација се
веже за оне аспекте путем којих особа шаље поруке другој особи без ријечи.

14
Важност невербалне комуникације лежи у чињеници да се на основу
невербалне поруке ствара први утисак.
За успостављање доброг невербалног контакта ДеВито препоручује:
• Успоставите везу погледом (то је први невербални знак који шаљеш
и он одређује,у значајној мјери, заинтересованост за другу особу),
• Смијешите се и упућујте знакове заинтересованости (не чините то
извјештачено),
• Усредсредите пажњу на другу особу ( не будите нападни, јер се
друга страна може осјећати неугоно),
• Успоставите физичку близину, или бар смањите физичку
раздаљину ( не претјеруј у томе, близином само очитуј интерес за
другу старну),
• Заузми отворено држање (положај тијела треба да изражава
отвореност и жељу за интеракцијом, не прекрштај руке на
грудима,нити их спуштај преко стомака),
• Одговарај видљиво ( не скривај реакције, друга страна ће то
сигурно примјетити),
• Поткријепи позитивно понашање ( одговори на таква понашања
позитивно),
• Избјегавај прејако експонирање ( невербална комуникација
придоноси стварању контакта и показује заинтересованост за другу
страну, али може изазвати и проблеме ако је претјерана).
Невербални знак, без обзира о којем је знаку ријеч, сам за себе не може
"говорити" о наклоњености и заинтересованости. Комуникација се доживљава
цјеловито, па је општи утисак важнији од појединачног знака. Осим тога, неки
се невербални знакови могу лако свјесно контролисати, а неки теже. Треба
бити свјестан могуће неусклађености која може да изазове проблеме у
комуникацији. Да би смијешак био јасан знак заинтересованости и
наклоности, мора бити усклађен са изразом очију. Може се догодити да
"отворени поглед и смјешак "код друге особе изазову сумњу, јер у том
15
 тренутку у тој особи пробуде неугодна сјећања везана за друге ситуације. "
Ако су поглед и смјешак синхронизовани и усклађени, не трбамо се бојати.
Право стање ствари доћи ће на видјело. А тек руке! Могу подједнако
'говорити' као и саме ријечи, понекад и 'гласније'. "
Невербалним знаковима припадају и паралингвистички знакови везани за
вербалну комуникацију као нпр:
• боја гласа,
• брзина говора,
• интензитет изговарања ријечи,
• модулација гласа и тоналитет,
• краће, или дуже паузе између изговорених ријечи.
По употреби паралингвистичких знакова разликујемо нпр емоционално
хладну од емоционално топле особе. По народном предању очи су "огледало
душе", а за паралингвистичке знакове можемо казати да су "одјек" те исте
душе. Радом на себи можемо побољшати невербалну и у том склопу њену
пратећу паралингвистичку комуникацију. Лично усавршавање у области
комуникологије ослобађа од зачахурености, шири видике и обогаћује погледе,
оплемењује осјећајност, омогућава раст у духовности и ствара услове за
складну интерперсоналну комуникацију.
Интерперсоналном комуникацијом стварамо контакте са другим људима,
а у тим контактима стиче се и одређен имиџ, па ће нам усавршавање у овој
области добро доћи, јер је свакомстало до доброг имиџа. Један дио понашања у
комуникацијској петљи усмјерен је и на регулисање механизма социјалне
интеракције, други на изражавање ставова и односа према партнеру-има у
комуникацији,а трећи на изражавање емоционалног стања. У интерперсоналној
комуникацији начином одјевања, гестовима, начином говора, шминком,
фризуром омогућава се предвидљивост социјалне интеракције. Остваривањем
комуникативног контакта започиње и реализација моделоване комуникативне
стратегије.

16
 Под комуникативном стратегијом подразумијева се понашање и
интеракција за вријеме процеса комуникације.
Комуникативна стратегија подразумијева употрбу вербалних и
невербалних знакова, кодова и симбола с циљем постизања сврхе
комуницирања.
Поздрављање спада у уобичајену и устаљену стратегију која служи за
успостављање контакта са другом одобом. Стратегије које се понављају у
комуникацији постају ритуали. Поздрављање је један од ритуала.
Према задовољавању потреба стратегије се дијеле на :
• стратегије убјеђивања,
• одобравања,
• неодобравања,
• извињења и
• стратегије избјегавања проблема.
Стратегије се могу дијелити и на оне које служе за :
• започињање разговора,
• завршавање разговора,
• прекид комуникације (дјелимични, или потпуни ),
• одржавање комуникације и
• промјене тока комуникације.
Да би комуникативне стратегије постигле ефекат морају бити засноване
на кодном систему реципијента (примаоца).
Способност да се успјешно користе комуникацијска средства је вјештина
комуницирања, која укључује владање тјелесним покретима и њихово успјешно
и правовремено кориштење и способност издвајања и кориштења заједничког
језичког кода. Имајућићи у виду све што је речено о интерперсоналној
комуникацији можемо констатовати да је овај тип комуникације ( а посебно у
овом типу дефинисање и обликовање односа са другим људима) најважнији
задатак без обзира да ли се ради о пословним, љубавним, породичним, или
неким другим односима.
17
 Категоризацију интерперсоналне комуникације можемо извршити и у
односу на ситуацију у којима се она одвија. По овој категоризацији
интерперсонална комуникација може бити:
• формална / неформална ( разликовање употребе калкулисане и
спонтане комуникацијске вјештине),
• јавна / приватна ( разликовање комуникацијског контекста),
• дистанцирана / интимна ( упићује на квалитет односа учесника у
комуникацији),
• ритуална / отворена (указује на различите могућности
предвидљивости употребе одређеног комуникацијског кода,
ритуална упућује на извјесне ритуалне форме општења у
затвореним ритуалним групама,а отворена указује на
комуникацијски процес који је отворен за изражавање нових идеја),
• функционална / експресивна (указује на разлике у квалитету и
сврхобитој употрби језика, у првој језик се користи функционално
,а у другој као средство спекулације и дискусије).

Важан сегмент интерперсоналне комуникације и феномен фидбека. У

овом типу комуникације фидбек има два аспекта и то:
• слање поруке преко вербалних и невербалних канала као би се
добио одговор од реципијента (примаоца) и
• подешавање одговора у скалду са садржајем, ситилом и циљем
комуникације.
Фидбек може бити вербални, или невербални, одобравајући, или
неодобаравајући. За добијање фидбека је изузетно важна употреба стратегије.
У наставном процесу употреба добре стратегије преко добијеног фидбека
има изузетну важност за успјешно одвијање васпитно-образовног процеса.
У интерперсоналној комуникацији су присутни чиниоци који
филтрирају садржај поруке и често представљају комуникацијске баријере.
Баријере могу бити:
18
 • механичке (бука, или квар на техничком помаглау),
• семантичке ( настају због непрецизне употребе ријечи),
• психолошке (увјерења и мишљења, разлике због
културних,религијских и полних разлика и специфичности).
Пол Вацлавик у својој студији (P. Vaclavik , Koliko je stvarno stvarno,
Nolit, Beograd, 1987.) наводи три типа неспоразума и то:
• пометњу ( слом комуникације и изобличења која долазе мимо наше
воље),
• дезинформацију ( застој, заблуда, чвор до којих долази вољним
трагањем за информацијама, или њиховог намјерног ускраћивања)и
• комуникацију у областима у којима још увијек није
успостављена никаква комуникација ( контексти у којима
зајеничка основа комуникације још увијек не постоји-проблеми
успостављања услова за размјену информација).
Посебан тип комуникације је и комуникација у групи. Групе могу бити
сталне и повремене, формалне и неформалне, велике и мале, локалне и
интернационалне. Суштинско обиљежје групе је заједнички интереси између
чланова групе,сигурност за њене чланове, заједнички циљеви и заједничко
савладавање тешкоћа.
Основне одлике групе су:
• заједнички циљеви и интереси,
• групни идентитет,
• стабилност групе преко конформизма њених чланова,
• заједнички систем вриједности,
• чврстина међусобних веза и односа чланова групе-групна кохезија,
• преузимање одређених улога у складу са потребама групе.
Групе се могу дијелити у зависности од њихових веза и намјена на:
1. Поридичне групе( примарна група заснована на крвној вези),
2. Неформалне групе ( форма групе која настаје због потребе
за припадањем и пријатељством-удруживање једнаких,
19
 групна кохезија није посебно јака и може долазити до
прелазака из једне у другу групу) и,
3. Организоване групе ( Ове су грпе дио друштва , имају
формалан карактер, кроз које се индивидуа развија
прихватањем групних правила и улога).
На основу улога које се остварују у овим групама можемо их разврстати у
четири
категорије и то:
1. Полне (комуницирање детерминисано полним стереотипима,
традицијом и суштинским разумијевањем полности),
2. Старосне ( указивање на различито понашање које условљено
старосном доби),
3. Професионалне ( облици понашања који су условљени
обављањем одређене професије)
4. Класне ( понашање условљено припадањем одређеној класи,
зависно од поимања класе ова категорија може се схватити и као
статусна ).
Свака група функционише на основама групне кохезије, а што се темељи
на привлачности међу члановима групе.Опстанак и квалитет групе зависи од
социометриског статуса њених најелитнијих чланова (најчешће бираних у
социограму групе). С тим члановима групе остали чланови желе да најчешће
одржавају добре везе и смање, или укину и најмања неслагања (Њуком, 1961.)
( T. Newcombe, The Acquitance Process, New York, Rinehart and Winston,
1961.) Неслагања сама по себи су непријатна и изазивају осјећај отуђености и
одбачености, а други разлог за преферирање одређене особе је однос према
личности те особе и њеним калитетима, способностима и угледу, те осјећају да
је та личност допуњује у неким њеним потребама.
Опстанак групе се обезбјеђује преко групних норми и правила. Чланови
групе су обавзни да се придржавају групних правила и норми до којих група
долази пролазећи кроз одређене фазе и то:

20
 • формирање (велика зависност од вође,правила се тек откривају),
• побуна (отпор вођи и правилима, стварање подгрупа)
• нормирање (конфликти се разрјешавају ,лидерство постаје
јасно,кохезија групе расте),
• рад и сарадња ( унутаргрупни проблеми су ријешени, статусна
питања су ријешена и група креће ка заједничком циљу).
Ангажованост и рад у групи утиче на статус и профилисање вође групе.
Вођа је најомиљенији члан и статусно најутицајнији. Његове основне функције
су:
• укључивање и повезивање групе у ширу организациону структуру и
• кординисање активности и рада групе, покретање активности и
праћење остварења постављених циљева.
Вођа може групу водити:
• аутократски (намеће своју вљу другим члановима, успоставља
чврсту хијерархијску структуру унутар групе, тражи послушност),
• демократски ( нико у групи не доминира, пожељна је
иницијативност сваког члана групе),
• колективно ( вођство се избјегава, статусни положај чланова је
исти) и
• лесе-фер ( нико од чланова, или подгрупа не прихвата
одговорноаст)
Функционисање групе зависи од активности њених чланова . Чланови
групе су заинтересовани да својом активношћу допринесу успјешном
функционисању групе. У добро организованим групама користе се и
мотивациона средства како бе се унапредио рад и функционисање у групи
(похвале, награде и др.).
Посебан организациони облик групе је организација . Појединци се
удружују у организацију да би ријешили неке своје проблеме, реализовали
своје идеје и тиме остварили неке своје циљеве. Организација је формално
група и као таква она има своје норме и правила понашања. Успјешност
21
организације тијесно јевезана за успјешност комуникације унутар организације.
Унутар организације комуникација се одвија на формалном и неформалном
нивоу. Неформални канали комуникације унутар организације представљају
значајну комуникацијску снагу и често могу имати значајну моћ и утицај.
Посебани облици неформалне комуникације су гласине, спекулације, трачеви и
оговарања. За разлику од трачева и оговарања, гласине и спекулације, ако се
заснивају на основаним полуистинама које се касније реализују као истине и
позитивне радње, могу значајно придонијети успјешности организације и
подизању угледа организације и њеног вођства.
Као и у свакој другој групи и у организацији су неизбјежни
комуникацијски конфликти.
Конфликти могу бити:
• персонални (ставови поједнинца су неусаглашени са ставовима,
нормама и правилима организације, обично су везани за личне
циљеве појединца) и
• интерперсонални ( настају као посљедица разлика у сфери
вриједности, мишљења, ставова, амбиција, компетенција и сл.)
Квалитетан начин рјешавања конфликата у организацији зависи од
комуникацијске климе и комуникацијске способности њених најутицајнијих
чланова. Уважавање личности чланова, права на различитост у мишљењима и
ставовима, коректност у инетерперсоналним односима, развијена клима
слушања у интеракцији, коректност у комуникацијским односима представљају
елементе успјешности организације на комуникацијском нивоу.
Масовна комуникација као феномен укључује масовну продукцију и
масовну рецепцију истовремено.Карактерише ју велики дијапазон дјеловања и
пенетрантност медијских порука.
Медији данас имају велики утицај на појединце и друштво у цјелини.
Телевизија, телефон, радио, интернет су доступни све огромном броју људи.
Ова доступност мијења домете и моћи интерперсоналне комуникације, а тиме и
структуралне карактеристике људске личности. Као индивидуа готово да

22
немамо могућност контроле информација, нити контролу комуникацијских
масмедијских канала. Медији су дио наше реалности и треба их помно
анализирати и изучавати како би их испаравно схватили и како би нам били од
користи. Не вриједи кукати због чињенице да су нам медији масовне
комуникације све мање под контролом.
Медији артикулишу друштвену стварност и обликују специфичан
културни контекст.
Овај феномен се може разумјети преко инкорпорираних категорија у појам
масмедија и масовне комуникације.
Ти појмови су :
• медијација (трансформација догађаја у масовну медијску
презентацију, масовни медији посредно трансформишу садржаје
што чини посредовану комуникацију, на овај се начин креира и
обликује друштвени живот, култура и трансформише друштвена
стварност у жењеном правцу, могућа је појава манипулације, што
у актуелној стварности није ријеткост),
• селекција и конструкција ( било који масмедијски садржај
представља селектовану интерпретацију,селекција зависи од
уређивачке политике, дјелимично зависи и од техничких
могућности емитера)
• медијски производ ( то је својеврсна роба која се нуди
конзументима (публици) као потрошачима, власништво су
државних, или приватних корпорација као профитних
организација, остварују значајан утицај на конзумете у свим
сферама живота,моћ медија је у рукама малог броја људи и због
тога постоји огромна могућност манипулације чега смо свјени, ако
анализујемо нашу непосредну прошлост).

23
 Историјска ретроспектива проучавања
комуницирања

Комуницирање није својствена само људима . Пчеле, птице,делфини и

многе друге животиње користе различите системе комуницирања.Оно што је
својствено само људима и што људе разликује од осталих животињских врста
јесте, како то пише Сузана Лангер :" поимање објеката у њиховом отсуству,
могућност коју нам дају симболи (Лангер 1942; 60-62).
Језик је систем симбола које човјек користи у комуницирању. Такав
симболички систем као што је језик није својствен нити једној другој живој
врсти на Земљи. Због своје специфичности и значења комуницирање је, у
смислу комуникативних идиосинкрација, способности,артифаката, функција и
намјена , увијек било у центру интересовања религије, философије, философа и
владара.
Данас када је комуникологија утемељена научна дисциплина савремени
човјек се све више ослања на комуникативно посредовање стварности.
Савремена комуникација носи специфичности времена које се манифествују
кроз комуникацијске (као иманентно друштвене) процесе. Брзе промјене које се
дешавају у сфери преноса информација, а тиме и њихове доступности све већем
броју људи носе у себи и дио проблема који се односе на интеракцију
информације и примаоца. Информације за примаоца су све индиректније и
апстрактније - удаљеније од примаочеве непосредне стварности чиме им слаби
дијалошки и спознајни квалитет.
Жеља да се спозна процес људског момуницирања стара је колико и само
људско друштво.

24
 Комуницирање се изучавало и у старим цивилизацијама (Кина , античка
Грчка, Рим, средњи вијек , нови вијек), па све до данашњих дана- наравно и
данас.
Комуницирање изучавају, проучавају и истражују стручњаци
различитих профила (социолози, историчари, психолози, педагози, реторичари,
антрополози, књижевни критичари, философи, комуниколози, лингвисти и др.
Разлог за велики интерес лежи у чињеници да је комуницирање увијек имало
доминантан утицај у дефинисању људских, цивилизацијских и културних
токова.
И поред великог интересовања тек послије другог свјетског рата долази
до формирања корпуса теорија комуницирања и то у Сједињеним Америчким
Државама (Littlejohn ,1992, 4 , Bormann,1989, 12-13 , Delia, 1989,56-57). На
америчком простору комуникологија је утемељена као научна дисциплина. Ова
констатација не значи да се комуницирање није изучавало и да се не изучава и у
Европи, Азији, Аустралији и другдје. Због специфичних друштвено-
историјских услова и приступа комуницирању у Европи се комуницирање
изучава у оквиру социологије, реторике, философије, антропологије,
лингвистике, или политичких наука. У источном свијету комуницирање се
изучава и развија у оквиру философије (Kincaid , 1987.)
Комуниколошка теорија и пракса у САД заснива се на парадигми да
комуницирање треба изучавати научно и објективно. Идеја научности и
објективности у проучавању комуницирања утицала је на утемељење водећег
правца чији је основни констутивни елеменат теорија делинијације нивоа,
контекста, тема и методологија које се изучавају и примјењују на овом
простору. Поље савремене америчке комуникологије је огромно и
мултидисциплинарно. Разлог за мултидисциплинарност лежи у чињеници да је
у историјском развоју на америчком тлу комуницирање изучавано са аспеката
различитих наука, а дио разлога треба тражити и у чињеници да је
комуницирање увијек привлачило пажњу теоретичара раличитих дисциплина.
Рубин и Пајл наводе пет суб дисциплина (теоријско-истраживачких области ) у

25
оквиру савремене комуникологије( које садрже и подобласти) . Те теоријско-
истраживачке области су:
1. Интерперсонално и комуницирање у малим групама,
2. Језик и системи симбола,
3. Масовно комуницирање,
4. Организацијско комуницирање и
5. Говорно комуницирање.
У зборнику Handbook of Communication science Berger i Chaffe ,1989a (
Бергеров и Чејфов ) уредници овог зборника у којем је представљен избор
радова савремених америчких комуниколога представљју преглед
комуникативних контекста, нивоа и функција који се изучавају у оквиру
теорије комуникације истичући заједничку основу и суштину науке о
комуницирању.
Нивои анализе који су обрађени у овом зборнику су :
• индивидуални или интроперсонални,
• међуљудски или интерперсонални,
• мрежни или групни и
• макросоцијални.
Аналитички контексти ове анализе су:
брак,
• комуницирање и дјеца,
• понашање потрошача,
• комуницирање у здравству,
• организационо комуницирање,
• масовно комуницирање,
• јавно мнијење,
• комуникативне кампање и
• интеркултурално (међународно) комуницирање.
Функције комуницирања које се обрађују у овом зборнику су:

26
 • стицање друштвене моћи,
• невербално комуницирање,
• социјализација,
• убјеђивање,
• стицање пристанка и
• контрола конфликата.
Комуникацијске теме на различитим нивоима су различите, а нити које их
спајају су функције, намјере, или намјене комуницирања.
На индивидуалном нивоу могућа изучавања везана су за енкодирање и
декодирање порука, перцепцију, метакогнитивне и когнитивне способности,
тумачење и разумијевање порука и сл.
На међуљудском ( интерперсоналном ) нивоу може се изучавати:
• поимање међуљудског комуницирања,
• утицај комуникатора на примаоце порука,
• интерперсоналне стратегије у комуницирању,
• смањење несигурности и неизвјесности о утицају комуникативних
порука,
• контекстуалне функције интерперсоналног комуницирања,
• функција комуницирања у одржавању међуљудских веза.
У социјалном контексту могу се проучавати везе мрежа или група, форме
могућих веза, односи између функција у групама, организацијама и мрежама и
комуникативних форми које се примјењују у тим односима.
На макросоцијалном нивоу примјењују се различите
форме,утицаји,посљедице и функције комуницирања као облика социјалног
контакта.
У теоријском смислу могуће су различите комбинације форми и облика,
контекста и приступа.
Познати амерички комуниколог Литлџон ( Littlejohn ,1992) дијели теорије о
комуницирању на функционалистичке и структуралне, бихејвиористичке и

27
когнитивне, постструктуралне, интеракционалистичке,интерпретативне и
критичке.
Littlejohn ,1992. описује и контекстуални дио теоријске матрице. У овај дио
улази масовно, групно, организационо и интерперсонално
комуницирање.Оваква класификација је аутором поглед на проблем и на њу се
могу дати примједбе и критике. Међутим, Литлџон је један оод најутицајнијих
америчких комуниколога и његова књига је једна од најутицајнијих и најчешће
кориштених извора за ову проблематику на америчким универзитетима и без
обзира на критике ( Grossberg ,1991.) она осликава приступе изучавању
комуницирања у америчком културном контексту. У дисциплинарном смислу
Литлџон је наклоњен говорној (интерперсоналној) традицији комуницирања.
У теорији комуницирања има и других приступа (НПР: подјела на опште
и специјалне теорије комуницирања). Опште су усмјерене ка дефинисању
комуницирања као појаве и у основи су метатеоријске. Специјалне теорије
истражују функционалне и контекстуалне аспекте комуницирања.
Присутна је и подјела теорија комуницирања на хуманистичке и научне
теорије (Bormann ,1989.).
У уџбеницима теорија масовног комуницирања ( НПР: Tan, 1985., Jeffres,
1986. i Tankard, 1992.) обрађују се теорије у оквиру тема као нпр:
• теоријски модел масовног комуницирања,
• комуницирање и убјеђивање,
• улога перцепције у комуницирању,
• пропаганда,
• медијски ефекти комуницирања у различитим контекстуалним
приступима ( политика, економија, култура ).
Већина теорија масовног комуницирања, како наводе Шумејкер и Рис, се
бави процесом примања и поимања медијских порука од стране примаоца и
ефектима које те поруке елицитирају ( Shoemaker i Reese, 1991.) Сличан
пристум имају и Lowery i DeFleur, 1988. у књизи Прекретнице у истраживању
масовног комуницирања.

28
 Изучавање масовног комуницирања у САД -у је почело у социологији и
психологији. И поред ове чињенице изучавање масовног комуницирања
утемељило се на одсјецима за језик, говор, новинарство и реторику на
америчким универзитетима (Delia, 1989.). Касније је дошло до промјене овог
приступа, па се тако формијају одсјеци за говорно комуницирање, новинарство
и масовно комуницирање и одсјек за комуницирање. Овај нови приступ
утемељује се због различитих традиција и различито фокусираних тема и
приступа изучавању комуницирања, што, наравно, не искључује и тематске
сличности.
Остварујући увид у (ибидем) видљиво је да се на одсјецима за говорно
комуницирање изучава интроперсонално и интерперсонално комуницирање,
комуницирање у малим групама, радио и телевизија као говорни медији, драма
и филм. На одсјецима за масовно комуницирање изучава се реклама, односи с
јавношћу, филм, радио и телевизија, теоријске основе комуницирања,теорије
убјеђивања, штампа, интроперсоналне теорије и сл. На студију комуникације
као основном студију тежиште се ставља на изучавање техника говорног
убјеђивања, говорно комуницирање, новинарско изражавање, језик, говорно и
писмено изражавање,писање и анализу говора,режију, рекламу и анимацију,
ради и телевизију у смислу поруке и комуникацијског утицаја. Истраживања у
подручју комуникација и теоријске основе и правци изучавају се на нивоу
послиједипломских студија.
И поред значајних различитости у полазним приступима( мисли се на
различитости у приступима двају праваца : говорни-реторички и теорија
масовног комуницирања) суштински нема значајних разлика,јер се теоријски и
методолошки приступи у значајној мјери подударају. Идентичност у приступу
посебно је видљива на нивоу послиједипломских студија и пристпа у писању
уџбеника ( Hardt, 1992.).
Из описа стања видљиво је да се теорије комуницирања и истраживања у
овој области класификују по нивоима, темама и жанровима.

29
У теоријама америчких школа комуницирања издвајају се двије главне школе.
Једна је школа у којој се комуницирање изучава као преношење порука. Ова се
школа посебно фокусира на енкодирање и декодирање порука и кориштење
масовних медија са становишта утицаја на примаоце порука. Ова школа
дефинише комуницирање као процес путем којег једна особа утиче на
понашање и мишљење друге особе.
Други теоријски правац проучава комуницирање у смислу "производње"
и размјене значења и бави се семиотичким и културолошким анализама (Fiske,
1990. ).
На темељу основног приступа проучавању комуницирања прва школа се
назива "научно-друштвени приступ ", "доминантна парадигма",
"функционалистичка теорија". Друга школа се ослања на традицију
културолошких студија што је оријентација европских приступа изучавања
комуникације.
У првој школи пажња се посвећује и неким аспектима структуре, али
доста апстрактно да би се могло указати на важне метатеоријске разлике о
поимању комуницирања заснованог на научном приступу изучавања.
Пеоријски приступ под називом "традиција ефекате " тематски и
методолошки је хетероген и као такав не може се сматрати водећим. Водећу
улогу овога правца није могуће нити очекивати, јер је "традиција ефеката" само
тематски приступ у оквиру школе у којој је доминантан традиционалистички
начин размишљања о комуницирању.
Прву књигу на нашем језику из области комуникација на нашем
простору написала је проф. др Тијана Мандић , ("Комуникологија-психологија
комуникације ", Београд, 1998.).Ова књига је својеврстан "ревијски рад" у којем
је дат сеобухватан преглед развоја и примјене наоуке о комуникацији.
Комуникологија проф. др Тијане Мандић представља веома квалитетну основу
за даљње учење и изучавање процеса комуницирања.Највреднији допринос ове
књиге лежи у чињеници да ће ова књига омогућити знатижељним "да социјалну
одговорност не посматрају као климаву конструкцију распекмежених

30
интелектуалаца, супротну ' природном', дарвинистичком гледању на свијет; оне
тајанствене посвећенике храма Хармоније, у чијим главама непрестано 'звони
звук бронзаних сандала'; оне за које је свијет тек нешто мало већи од простора
потребног за пристојно мешкољење; оне који компјутере, сателите и масовне
медије не посматрају као дописани скрипт најпознатијег Орвеловог дјела и, на
крају, оне који имају толико памети да бар завире шта стиже из ћошка"( Лазар
Џамић,публициста). За Тијану Мандић "комуникација је суштина модерне
науке, а порука је њен Бог." Вријеме иза нас професорица Мандић види као
"велико неразумијевање " и за њу "права комуникација, прави дијалог можда
почиње тек сутра." Овим ставом ауторица указује на неприхватљив досадашњи
однос у изучававању комуникације на нашим просторима, а да је управо тако
ауторица додаје : "Уосталом,историја науке је, на извјестан начин, историја
њених грешака." У књизи је изнесен позитивистички став у односу на учење
комуникације и ауториса цитира Meri Parker Hauard ( књига Мери Паркер
Хауард ,"Креативно искуство",1924.) : Желим да разумијемо да ријеч '
комуникацијски експерт' изражава став који можемо сви да стекнемо,а не
односи се на колекцију информација које сакупе само неке специјалне
индивидуе." Постоји дакле дубока вјера и убјеђење да се комуникација може да
учи. Ова констатација је од посебне, рекли бисмо, круцијалне важности за наш
рад.
Важно порука (ибидем) је: Да бисмо изучавали комуникацију, морамо да
комуницирамо. По Тијани Мандић ми смо биолошки присиљени да
комуницирамо, јер тек тада "постоји базична биолошка потреба да примамо и
да емитујемо поруке."
Овај рад нема претензију да разјасни основне појмове у комуникацији као што
су:
• информација,
• комуникација,
• порука,
• комуникацијска одлука,

31
 • комуникацијска вриједност,
јер то није намјена и намјера овог рада. Наш циљ је да наставницима дамо
довоњна знања да препознају, разумију и усмјере пажљу на облике
комуникације које примјењују у комуникацију здравству, да обогате своје
комуникацијске изборе, да стегну више сигурности и слободе да се ,,креативно
играју" док комуницирају са пацијентима.
За овако дефинисан приступ комуницирању основна комуниколошка
формула успјека и три златна правила комуникације су:
• будите флексибилни,
• будите вјешти и
• поштујте саговорника (у нашем случају пацијента) ,поштујте себе и
ситуацију.
Када је у питању флексибилност она се огледа у различитим могућностима
реаговања на комуниколошке стимулсе . У теорији ситема постоји
вјероватноћа по којој ће онај елеменат система који има највеће степене
флексибилности у ситему највјероватније контролисати сијели систем.
Медицинским радницима би таква улога највише одговарала.
Суштина добре комуникације се постиже учењем. Дакле, умјетност добре
комуникације се учи. Не може се вјечно учити пливати у плићаку. Учити
комуникацију је нужност. Зато што прије зароним у дубину комуникације.
Поштовање личности саговорника је императив и прошлости, и
садашњости, и будућности. Хуманизам није декларација, већ еклошки
комуникацијски изазов, ма како то немогуће звучало.
Шта значи ријеч комуникација ? Свака ријеч сама по себи је статична .
Комуникација као ријеч је статична именица ,а сама комуникација
интерперсонално као интеракција је петља, или круг која подразумијева
најмање двоје људи . Не можемо интерперсонално комуницирати са
бронзаним коњаником, јер то не би имало смисла, јер не доијамо одговор .

32
Када комуницирамо са другом особом добијамо одговоре и реагујемо у складу
са нашим мислима и осјећањима . Наше тренутно расположење је условљено
нашим унутрашњим реакцијама на оно што видимо и што чујемо.
Само ако поклонимо усредсређену пажњу другој особи добићемо јасну
поруку шта сљедеће треба да кажемо,или учинимо . Наш саговорник на исти
начин реагује према нама .
Комуницирамо ријечима ,тоном гласа ,тјелесним покретима ,мимиком
држањем, гестовима изразом лица , одјевањем итд. Комуникацију не можемо
избјећи . Често се поруке преносе и када ништа не кажемо. Интерперсонално
комуницирање подразумијева поруку која се преноси од једне до друге особе.
Како ћемо знати да је порука коју шаљемо идентична оној коју друга страна
прима ? Одговор на ово питање је : Очекивана реакција - реакција коју смо
очекивали. Понекад се порука коју у интерперсоналној комуникацији шаљемо
поклапа са оном коју друга страна прима, али чешће се не поклапа.
Комуникација се учи и зато морамо бити спремни да проучимо шта је потребно
промијениити у гласу ,тјелесним реакцијама , ријечима и сл да бисмо били
сигурни да је добијена порука истовјетна послатој.
Комуникација је много више од ријечи које изговарамо. Ријечи
представљају само мали дио изражајне способности људи . Истраживања
показују да приликом презентације пред групом људи педесет пет процената
утиска је одређено тјелесним преакцијама (покретима тијела -говором тијела ) -
тридесет осам процената интонацијом и само седам процената садржајем
презентације. (Мехрабиан и Ферис , "Закључци о ставовима при невербалној
комуникацији у два канала " , Часопис за психолошко савјетовање , бр.31,1967,
страна 248-252 ). Подаци који су наведени у овом истраживању не могу се
сматрати правилом , јер ће ти односи у различитим ситуацијама бити
различити, али је јасно да ,,говор тијела" и интонација значајно доприносе
утиску и значењу онога о чему говоримо. Важно је и како кажемо, а не само
шта кажемо. Глумци далеко више раде на интонацији и говору тијела него на
ријечима .Ријечи често импровизују,али се говор тијела и интонација не дају

33
импровизовати. Сви ми преносимо велики број нијанси значења у свакодневној
комуникацији,али тих нијанси нисмо свјесни. Ријечи чине садржај поруке ,а
држање, гестови, израз лица и интонација су контекст у који је порука
уклопљена, а ово двоје заједно преносе значење комуникације. Не постоји
унапријед сигурна гаранција да је саговорник разумио значење поруке коју смо
покушали да му пренесемо. Ко жели бити успјешан у комуникацији треба
слиједити сљедећи принцип:
Значење комуникације се налази у доијеном одговору. Свакодневно
користимо комуникацију да бисмо утицали на људе. У процесу рада у
медицини то је посебно изражено, само што у том процесу има један озбиљан
проблем који се може назвати парадоксом . Тај проблем је у сљедећем:
Медицински радници желе да утичу и утичу на пацијенте. У већини случајева
пацијенти се не опиру тим утицајима. Утичу ли пацијенти на здравствене
раднике? Ко се више опире утицају? У актуелној медицинској пракци више се
опиру здравствени радници пацијентовим утицајима него обрнуто, што је
засигурно парадокс .
Комуникација је петља, оно што чинити утиче на друге људе, а оно што
они чине утиче утиче на вас - другачије не иде . У комуникацијској петљи свако
може преузети одговорност само за своју улогу. Сви ми утичемо на друге једно
што можемо јесте да уложимо напор и да будемо свјесни ефеката тог утицаја.
Посебно је важно да ли смо свјесни моћи утицаја којег можемо произвести
интегритетом своје личности и да ли је тај утицај у складу са нашим системом
вриједности, те да ли је наш систем вриједности у складу са важношћу позиције
коју имамо.
Како доспијевамо у комуникацијску петљу ? Како у комуникацији
можемо да цијенимо друге људе, а да при томе задржимо сопствени
интегритет?
Одговор на ова питања налазимо проучавајући узврат у комуникацији.
Комуникацијски узврат је лако препознати. Када је узврат успостављен
комуникација као да тече. Тијела учесника у комуникацији и њихове ријечи се

34
уклапају једно с другим. Узврат, или комуникацијско уживљавање (емпатија)
су неопходни за усппостављање атмосфере повјерења и разумијевања. Узврат у
образовању омугућава слободне реакције, слободу изражавања и истинско
повјерење. Добро успоставњен узврат је као плес - један учесник у
комуникацији реагује на ријечи и покрете другог и они се тако међусобно
подржавају. Овако успостављен комуникацијски однос више личи на игру
узајамног реаговања. У успостављеном комуникацијском узврату говор тијела
учесника у комуникацији је комплементаран. Ако учесници у комуникацији
нису успоставили узврат то се види из покрета њиховог тијела -њихова тијела
то одражавају. Ма шта да говоре њихова тијела неће бити у сагласности. Такви
учесници у комуникацији комуникацијски не плешу и то је видљиво на први
поглед. Особе које су успјешне у комуникацији готово увијек остварују узврат
што доводи до међусобног повјерења учесника у
комуникацији.Комуникацијски узврат се може остварити с ким год желите, ако
свјесно усавршавате природне вјештине у комуникацији сваког дана.
Усклађивањем говора тијела, ријечи и интонације може се веома брзо
остварити узврат било ским. Ријечи и интонација могу да заварају, али говор
тијела веома ријетко. Говором тијела могу заварати само увјежбани оратори.
Први корак ка успостављању доброг узврата је усаглашавање контакта
очима. У енглеској култури усаглашавање контакта очима се учи и поред
строгих табуа када је у питању свјесно опажање и реаговање на говор тијела.
Добар узврат се успоставља тако што ћете пажљиво и уз строго поштовање
личности саговорника усагласити говор тијела. Овакав приступ је изграђивање
моста између вас и вашег саговорника. Усклађивање говора тијела није исто
што и имитација - извјештачено опонашање покрета и реакција вашег
саговорника. Такав приступ је понижавајући и увредљив за другу страну. "
Можете ускладити покрет руке са малим покретима шаке, покрете тијела са
покретима главе. То се зове укрштено огледање. Можете ускладити расподјелу
тежине и основно држање. Када људи једни на друге личе, они се једни другима
и свиђају. Усаглашавање дисања је значајно средство за остваривање узврата.

35
Можда сте примјетили да двоје дишу једногласно када су остварили дубок
узврат." ."( Džozef O' Konor & Džon Sejmur , НЛП увод у неуро-
лингвистичко програмирање )
Добар примјер је љубљвни пар. Успостављање узврата у комуникацији је
значајно у свим сегметима живота.
Медицински радник утиче на личност пацијента, а без повјерења и
разумијевања тај је посао узалудан.
Два проблема могу ограничити нашу способност да успоставимо узврат:
1. степен способности да уочавамо држање људи око нас, њихове гестове
и говорне обрасце и
2. вјештина да то усагласимо у једном истинском плесу узврата.
Не мора да нам се друга особа свиђа да бисмо с њом успоставили узврат.
Узвратом градите мост према другој особи да бисте је боље разумјели.
Стварање узврата у комуникацији је наш избор и не можемо да знамо да ли је
користан и какве ће резултате дати док га не испробамо.
"Ако значење комуникације лежи у одговору који елицитирамо, онда је
узврат једна од тих вјештина." ."( Džozef O' Konor & Džon Sejmur , НЛП увод
у неуро-лингвистичко програмирање )
Узврат нам омогућава да изградимо мост према другој особи, а када је тај
мост изграђен можемо да започнемо са мијењањем нашег понашања и наш
саговорник ће поћи за нама. Ово је пут вођења нашег саговорника у другом
правцу. Најбољи су они здравствени радници који успоставе узврат са својим
пацијентима и који на тај начин уђу у свијет својих пацијената, оомогућавајући
тако својим пацијентима да лакше учествују у процесу свог оздрављења. Добро
слагање,поштовање и уважавање олакшава успостављање квалитетних
међусобних односа и олакшава лијечење.
Припрема за почетак вођења саговорника (пацијента) у другом
(жељеном) правцу је премошћавање уз помоћ узврата и поштовања и назива се
искорак. Радње којима мијењате сопствено понашање да би вас други
слиједили назива се навођење. Навођење је тешко оствариво ако није

36
успостављен узврат. "Не можете некога превести преко моста, ако га најприје
не изградите."(ибидем)
Узврат се може остварити ако почнемо да обраћамо пажњу на оно што
нам други говоре. Не морамо се слагати са њима. За добар почетак треба
избацити везник ,,али" из свог ријечника и замјенити га везником "и". Везник
"али" зна да буде деструктиван, подразумијева да сте чули оно што је речено
"али" имате неке примједбе због којих то одбацујете. И чим се чује "али" ваш
саговорник добије мали стрес. Појавом тог "али" комуникација може даље
кренути у нежељеном смјеру. "И" је безазлено. Оно додаје и проширује оно што
је већ речено.
Искорак и навођење су основа добре комуникације у којој се
подразумијева узврат и поштовање саговорника и њиховог модела свијета.
За успјешно искорачење и навођење неопходно је водити рачуна о саговорнику
и треба се понашати флексибилно,јер се на тај начин отвара простор за
реаговање на оно што чујемо и што видимо.
Стручњаци који се баве међуљудском комуникацијом тврде да у
данашњим међуљудским односима преовладава ткз "затворени " систм
комуникације .Узроци за овакав систем комуникације су ,прије свега , у
занемаривању значаја комуникације у развоју личности и међуљудским
односима ,те одсуство васпитања и учења комуникацијских способности .
"Затворени " систем комуникације карактерише употреба снаге и моћи , било
тјелесне ,или психичке ,непризнавање промјена и затварање пред вањским
утицајима . Овај начин комуникације је типичан за актуелну школску праксу .
А. Кристанчић наводи четири начина комуницирања у "затвореном"
систему комуникације .
Први начин је "мирење са стањем " за који је карактеристично
вербализовање типа: "Ви радите како мислите да је добро ,а ја сам ту зато што
то ви желите ." Невербалне реакције које прате овакве поруке имају изражавање
које се може "дешифровати "у смислу : "Ја сам слаб -нејак !" Унутрашње
доживљавање пошиљаоца ових порука садржи осјећај мање вриједности . Лица

37
са таквим начином комуницирања препознају се по сталној употреби
потврђујућег "да" , без обзира на стварни осјећај и мисао .
Други карактеристичан начин комуникације затрвореног типа је
"оптуживање " који се сусреће у диктаторском односу . Вербалне поруке су
типа :" Никад ништа не урадиш правилно !" Шта се догађа с тобом ?" Овакву
вербалну поруку обично прати невербално изражавање типа : " Ја сам ту шеф
!"Унутрашње доживљавање таквих особа је осјећај усапљености и
незадовољства .
Трећи начин комуникације затвореног типа је "процјењивање -рачунање
"који се манифестује у коректном резоновању , али без попратних емоција .
Комуникација је хладна и мирна , а обично се одвија на начин : " Ако
пажљиво пратимо ове податке установићемо да неко ради .... Такву вербалну
комуникацију обично прати невербална реакција типа : " Миран сам !" , уз
пратеће унутрашње доживљавање осјећаја рањивости . То је у ствари онај
начин комуницирања који нам поручује :" Кажите праву ријеч ,али не показујте
своја осјећања и не реагујте !"
Четврти и најчешћи начин комуницирања затвореног типа је " смућивање
и узнемиравање ". За тај начин комуницирања је карактеристично да је
пошиљаоцу поруке свеједно шта други мисле и кажу . Вербалне поруке у овом
начину комуницирања су обично без суштине , а партеће невербално
изражавање је неспретно. Унутрашње доживљавање такве комуникације је типа
:"Ту није моје мјесто !"
Слиједећи теорију комуникације Watzlawicka и његових сарадника Петар
Брајша (Брајша,П. Опћа психодинамика самоуправног понашања, Загреб
,Информатор ,1981.)
наводи да је полазнатачка теорије комуникације однос. Из тога произилази да
се специфичности појединца могу проматрати само у његовом односу с другим
. Однос се проучава праћењем реципрочног колања информација које утичу на
међусобни однос ,доживљај себе у односу на друге и према самом себи .
Колање информација је везано за повратну информацију .

38
 Watzlawick је формулисао пет аксиома комуникације :
1. Не може се не комуницирати ,јер избјегавање комуникације је такођер
комуникација ,
2. Свака комуникација има садржајни и односни аспект , партнери се не
морају слагати у оба аспекта комуникације ,
3. Нарав односа је условљена интерпункцијом комуникацијских токова од
стране партнера ,
4. Људска комуникација има садржајни и односни аспект (пренос
садржаја и ставова),
5.Ток међуљудских односа је ,или симетричан ,или комплементаран
(тежња сличности ,или допуњавање различитости ).

Wahlroos (Wahlroos , S., Familienglück kann jeder lernen, München ,

Fisher Tachenbuch,1980. наводи да постоји позитивна или конструктивна и
негативна или деструктивна комуникација , као и чињеницу да неко може
свјесно позитивно и конструктивно комуницирати , а да та комуникација може
бити од стране другог учесника у комуникацији доживљена као негативна и
деструктивна . Исти аутор наводи четрнаест "нефер" вријеђајућих техника
комуникације ,међу којима посебно истиче технику излуђивања , коју посебно
расчлањује на четрнаест подособина .
Quiske (Quiske ,F.H.,Skirl , S.J.,Soiess, G ., Arbeit in Team , Rowohlt
,6926Reinbek, 1975.)и сарадници наглашавају важност слушања уз говорење у
комуникацији. Важно је у комуникацији разликовати конгруентне и
инконгруентне комуникације . Код прве сви дијелови поруке иду у истом
правцу ( боја и висина гласа , ријечи , израз лица ,држање тијела ). У контексту
у којем се комуницира нема заобилажења , све одговара ономе што је реално и
речено и све представља истину у гледишту једне особе у одређеном времену и
простору. Ту пошиљалац поруке реагује као цјелина ,а не парцијално и то је
једини пут да се у стварним животним ситуацијама контактира са стварним
људима . Ту се одређеним проблем рјешава стварно. Све речено је обрнуто у

39
инконгруентној комуникацији у којој доминирају двозначне поруке , у којој
прималац поруке може прихватати ријечи , а игнорисати остатак поруке , или
прихватити невербалнии дио ,а игнорисати вербални , или игнорисати све
заједно . Као облике инконгруентне комуникације V . Satir (Satir , V.,
Selbstwert und Kommunikation , München , Verlag J. Pfeiffer ,1977.) наводи :
- заташкавање ,
- оптуживање ,
- рационализвовање и
- одвраћање .
Комуникацијсе односе међу људима треба да карактерише:
1. Присутност и прихваћање различитости ,специфичности и
јединствености оних који се у таквом односу налазе . У комуникацијском
односу признаје се и толерише различитост појединаца .
2. Реципроцитет ,или активна обостраност . Ова карактеристика се
остварује у дијалогу који претпоставља обострану активност ,флексибилност и
еластицитет у комуникацији . Комуницирати с неким значи обострано
реаговање ,обострано слушање и говорење, обострано поучавање и учење,
обострано давање и прихватање приједлога, обострано питање ,припиткивање и
договарање ,изношење и примање изнесеног ,обострану критичност и
контролисање . То је равноправни комуникацијски сусрет супротности
,различитости и/или мишљења. Реципроцитет претпоставља могућност
конфронтације , сукобљавања ,неслагања и конфликата.
3. Право на индивидуализацију у комуникацијским односима . То је
право на себе и свој идентитет што подразумијева право одбити шаблоне
,конформизам ,а имати право на властито мишљење у комуникацији .
4.Контролисано допуштање појаве конфликата . Друштво у којем се сви
слажу и у којем се избјегава конфронтација и скрива различитост ,гдје нема
повратних информација ту влада ауторитет ,позиција ,диктирање,дириговање,
аподиктичност, догматизам, наређивање . У таквој средини влада пасивна
послушност и неганивизам у комуникацији.

40
 5. Симетричност и комплементарност у комуникацијским односима : Ова
карактеристика комуникацијских односа признаје сличности и различитости
међу људима и допуњавање у њиховим међуобним комуникацијским
интеракцијама. Непризнавање другом већих способности у дијелу активности
онемогућава стваралаштво ,а тиме иразвој .
6. Разликовање садржајног и односног дијела комуникације - тј
разликовање садржаја који се поручује и става и/или ставова учесника у
комуникацији . Садржајни дио комуникације обично се изражава.
конвенционалним говором у којем ријечи бира пошиљалац информације у
складу са намјером , предметним појмом и/или ситуацијом . Односни дио
комуникације изражава се већином вербалним путем у којем код знакова
постоји сличност с оним што представљају . Уколико се ова два дијела
комуникације мијешају , нпр. кад се разговор о неком проблему убрзо претвори
у разговор о међусобним односима учесника у комуникацији , тада страда
садржајни дио ,јер се комуникација удаљава од стварног проблема ,а тиме и
стварног и реалног рјешења. Watzlawick сматра да је најидеалнији начин
комуницирања када неслагање у садржајном нивоу не утиче на односе оних
који комуницирају. Друга варијанта мијешања садржајног и односног аспекта
комуникације је склоност дијела учесника у комуникацији да у сваком
садржају комуникације виде односни елеменат у облику уперености против
себе у форми обезвређивања и омаловажавања себе . Овакав приступ кочи
даљњу комуникацију и усмјерава ју на "лични терен " . Трећа варијанта
поремећаја у комуникацији а у вези са садржајним и односним аспектом је
страх учесника у комуникацији да износе садржаје у везиса предметом
комуникације плашећи се очекиване опасности по њих лично. Они очекују
утицај садржајног на односни аспект комуникације .
7. Онемогућавање " double bind " ситуације , или једнозначности
комуникације на вербалном (дигиталном ) и невербалном (аналогном) нивоу.
То значи да оно што изговарамо такођер и мислимо , тако се понашамо да наш
став према оном с ким комуницирамо одговара оном што поручујемо. Оваквим

41
комуникацијским односом према другом стварамо искрену , јасну и
разговјетну атмосферу око себе што је предуслов конструктивној и
кооперативној сарадњи с другима . То је сигуран начин да се избјегне " double
bind " , двозначна комуникација , која збуњује ,пасивизира и блокира учеснике
у комуникацији ,посебно ако су оваквој ситуацији дуже изложени .

42