Evangelizacija – Večno Jevanđelje i misionarski duh

Šta je evangelizacija? Jednostavno rečeno propovedanje Jevanđelja.

„Oduševljenje Bogom, koje se rađa iz zajedništva sa Ocem i sa Sinom, jeste misionarski

duh propovedanja Evanđelja.
Crkva je pozvana da poziva sve ljude u tu zajednicu.“

1. Jevanđelje – Jednostavno rečeno Isus Hrist je Jevanđelje

Ono što ţelim da stavim pred tebe Crkvo jeste da je Jevanđelje večno da ono nije samo poruka
krsta, iako to jeste suština svega, ali ţelim da proširim i produbim naše vidike na to večno Jevanđelje.
Da kada čujemo reč evangelizacija ili propovedanje jevanĎelja da nam na pamet ne padnemo prvo MI i
šta MI radimo za Boga, već da počnemo od BOGA njega samog i o još pre nego je stvorio nebo i
zemlju.
(Božija Zajednica)
Dakle, reč je o Boţijoj misiji (Boţiji narod, u Boţijoj prisutnosti, kroz Boţijeg Sina, ispunjava Boţije
svrhe), i stoga šta je Bog radio pre nego što je stvorio nebo i zemlju?
Odgovor na ovo pitanje pronalazimo u JevanĎelju po Jovanu 17:5 i 24 gde Isus govori o slavi
koju je imao kod Oca pre postanka sveta i o Očevoj ljubavi prema Sinu pre postanka sveta.
Dakle, onoliko koliko nam biblija u svojoj ceosti dopušta jeste sledeće, da je postojala razmena
međusobne slave i ljubavi. Toliko nam je rečeno. Mi ne moţemo ni da zamislimo koliko je velik kapacitet
i kvalitet tog odnosa, ali to je ono o čemu govoriomo kada kaţemo JevanĎelje. Beskrajno srećna i
savršena zajednica puna ljubavi neizmernog i neprestanog davanja. U tu zajednicu Bog je odlučio i
da nas uključi.
Bog Otac iz ljubavi prema Bogu Sinu, kroz Sina, stvara svet za Sina i po Sinu. U toj ljubavi
stvoren je narod da bude deo te zajednice Oca, Sina i Duha. Mi smo Očev dar Sinu. Otac je za Sina
predodredio da umre za one koje su mu darovani. Hristos je Očev dar nama. Otac proslavlja Sina
stvaranjem, a Sin proslavlja Oca umiranjem za narod koji mu je darovan da proslavi Oca u milosti. U
Očevoj ljubavi prema nama On šalje Sina da umre umesto nas da bi mi imali tu zajednicu sa Njim, a mi
iz ljubavi prema Njemu proslavljamo ga verom i poslušnošću pozivanjem drugih u tu istu zajednicu, to
radimo i rečima i delima.
Božiji naum za svet jeste da ponebesi zemlju, tj. da nebo doĎe na zemlju ili da to bude mesto
gde će Bog prebivati sa svojim narodom. Bog sve to čini rečju i on to postiţe kroz propovedanje
JevanĎelja. Čujte ovo: propovedanjem Jevanđelja Bog od zemlje pravi Nebo. Bog meĎu nama. A
poruka je Hristos.
 Pavle kaţe u 1. Korinćanima 1:23-24 da kada propoveda „... mi propovedamo Hrista raspetoga“,
a na drugom mestu 2. Korinćanima 4:5 „mi ... propovedamo... Hrista kao Gospoda“. Imajte to na umu
propovedamo Hrista raspetoga i kao Gospoda.
Jeste se nekada zapitali zašto je radosna vest radosna, ili dobra vest dobra? Šta je to tako
radosno i dobro? Prvo naš Bog je dobar Bog i naš Bog je srećan Bog. Drugo, naš najveći problem
jeste greh i gnev Boţiji zbog našeg greha. Gresi Boga ne raduju već ga gneve, a greh sa sobom povlači
smrt. Šta je onda to tako dobro i radosno u dobroj i radosnoj vesti? Naš dobri i radosni Bog je Gospodar
nad smrti!!! I kao što sam već spomenuo i kako se Isus već za Crkvu molio, On ţeli da gledaju Njegovu
slavu, slavu onoga koji nas je zavoleo i predao sebe za nas. Dakle, nema većeg dobra i veće radosti od
ove: Gospod caruje nad smrću!!! Zato je On i postao jedan od nas.
Jevrejima 2:5-3:1
5 Bog nije anĎelima potčinio budući svet o kome govorimo. 6 Neko je negde posvedočio,
rekavši:
»Šta je čovek da ga se sećaš,
ili sin čovečiji da ti je do njega stalo?
7 Učinio si ga tek malo manjim od anĎelâ,
ovenčao ga slavom i čašću,
8 sve si mu pod noge potčinio.«
A kada mu je sve potčinio, nije ostalo ništa nepotčinjeno. Sada još ne vidimo da mu je sve
potčinjeno, 9 ali vidimo Isusa – koji je bio učinjen tek malo manjim od anĎelâ – ovenčanog slavom i
čašću zato što je pretrpeo smrt da bi, Boţijom milošću, okusio smrt za sve ljude.
10 Da bi mnoge sinove doveo u slavu, dolikovalo je Onome za koga i kroz koga sve postoji da
Začetnika njihovog spasenja učini savršenim kroz stradanje. 11 Jer, i Onaj koji osveštava i oni koji se
sveštaju, svi su od jednoga. Zato se on ne stidi da ih zove braćom 12 kada kaţe:
»Objaviću tvoje ime svojoj braći, usred skupa ti pevati hvalospeve.«
13 I još: »U njega ću se uzdati.«
I još: »Evo mene i dece koju mi je dao Bog.«
14 Pošto su deca od krvi i mesa, i on je uzeo udela u krvi i mesu, da smrću uništi onoga koji ima
vlast nad smrću, to jest Ďavola, 15 i da oslobodi one koji su, bojeći se smrti, celog ţivota bili u ropstvu.
16 Jer, on ne pomaţe anĎelima, nego pomaţe Avraamovim potomcima. 17 Zato je bilo potrebno da u
svemu bude sličan braći, da bi pred Bogom mogao da postane milosrdan i veran Prvosveštenik, koji vrši
pomirenje za grehe naroda. 18 Jer, pošto je i sam trpeo dok je bio iskušavan, moţe da pomogne
iskušavanima. 3:1 Zato, sveta braćo, vi koji imate udela u nebeskom pozivu, usmerite svoje misli na
Apostola i Prvosveštenika naše vere – Isusa.
 Bog kada je stvorio nebo i zemlju za cilj je imao da zemlja lični na nebo tj da nebo doĎe na zemlju
i da dvoje budu jedno. Bog je postavio Adama u vrtu i zadatak mu je bio da uz pomoćnicu od cele zemlje
načini vrt u kom će se odraţavati Boţija slava.
Obratimo paţnju na 5 i 10 stih. Budući svet je mesto gde će sinovi Boţiji biti u slavi, jer će Bog
prebivati na zemlju. Nebo i zemlja biće Jedno. Da bi se ovo postiglo Isus je trebao da okusi smrt za sve.
I tu vidimo dvostruku svrhu Hristove smrt i utelovljenja. Da bi dospeli u slavu, greh mora biti uklonjen,
moramo biti sveti. To je Isus postigao svojom smrću, svojim stradanjem. On nas naziva svojom braćom,
Boţijom decom, on je postao jedan od nas da bi pobedio Ďavola i oslobodio nas od smrt (Adamovog
prokletstva). Ne samo da smo čisti pred Bogom u duhu već i za budući svet je obezbedio slobodu od
smrti i jednoga dana i kraj iskušenju. On nam pomaţe u iskušenju i moţe jer je i sam bio iskušavan.
(Iskušavan u strahu od smrti).
Dakle, Gospod je pripremio budući svet za sinove u slavi. Gospod caruje i nad smrću, On nam
moţe pomoći u iskušenjima kada se plašimo smrti, jer On je umro da nas očisti od greha i da uĎemo u
slavu i oslobodio nas od smrti da se ne plašimo.
Najstrašnija stvar jeste otuĎenje od Boga, a Isus je prošao kroz to da bi mi imali zajednicu sa
Ocem i sa Njegovim Sinom. Stoga sledeći naš tekst je 1. Jovanova 1:1-4
(Naša zajednica sa Ocem i sa Sinom)

1 Ono što je bilo od početka,

što smo čuli,
što smo svojim očima videli,
što smo posmatrali i
što smo svojim rukama opipali,
to objavljujemo o Reči ţivota.
2 Ţivot se pojavio, i mi smo ga videli
i svedočimo za njega, i objavljujemo vam večni ţivot,
koji je bio kod Oca i koji nam se pokazao.
3 Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli,
da i vi imate zajednicu s nama.
A naša zajednica je s Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom.
4 I ovo vam pišemo da naša radost bude potpuna.

Ova zajednica sa Ocem i sa Sinom je od najvećeg značaja za nas. Svojom smrću Isus je upravo
ovo posigao čitava poruka Jevrejima jeste da nas je Isus pribliţio Bogu da imamo kroz njega zajednicu
da Ocem, slobodan pristup i da uţivamo u Njemu. Tu zajednicu koja postoji izmeĎu Oca i Sina i Duh u
nju Boga nas uključuje i o toj zajednici Jovan govori, i u toj zajednici raĎa se oduševljenje pošto
upoznajemo Boga koji nam se dao, i to je mesto gde se raĎa misionarski duh, kada je naše srce u
skladu s Boţijim. Dubina tog odnosa u Bogu je dovelo da pošalje Sina i da nam se pokaţe to u na nama
izaziva da objajvljujemo, svedočimo i pišemo kako bi drugi imali tu istu zajednicu kao i mi, a radost je
potpuna kada se deli.
Dakle, Isus je iz prirodnog staništa u slavi i u toj zajednici došao meĎu nas. Time nam je pokazao
Oca, Jovan kaţe u istoj poslanici mi smo poznali i poverovali Očevoj ljubavi koju ima za nas, i sada oni o
tome objavljuju, svedoče i pišu, sa svrhom da i drugi, i mi danas imamo tu istu zajednicu koju su oni
imali, a njihova zajednica je sa Ocem i sa Sinom. To mora je da toliko dobro i radosno da ne moţe a da
se ne deli, zato piše da njihova radost bude potpuna.
On govori o tome u mnoţini ali zapravo to je ţelja svakog pojedinca koji je to doţiveo, Bog ţeli da
se deli, i ko je doţiveo Boga ţeli da ga deli sa svima. Stoga Rimljanima 10:14-16 je naš sledeći tekst o
Hristovoj blizini kada propovedamo poruku Hristove reči.

(Propovednik i Hristova reč)

14 Kako, dakle, da prizovu Onoga u koga nisu poverovali?
I kako da poveruju u Onoga koga nisu čuli?
I kako da čuju bez propovednika?
15 I kako da propovedaju ako nisu poslani?
Kao što je zapisano: »Kako su divne noge onih koji donose radosnu vest!«

Bog je odredio da preko lude propovedi spase one koji u nju poveruju. Bog je odredio da mi
propovedamo i o tome Pavle piše koliko je krucialno naše propovedanje, govorenje, svedočenje, pisanje
potaknuto Svetim Pismom i Svetim Duhom, jer On je taj koji proslavlja Sina i u nama daje ţelju za
propovedanjem i Hristom.
Dakle, Hristos je s tobom dok propovedaš njegovu reč, kako je to samo moćno!!! Hrist je s
tobom dok propovedaš Njegovu reč. Moje propovedanje nikoga ne spasava već Hristova reč kroz
naše propovedanje, svedočenje, pisanje.

(Propovednik i okruženje)
U Kološanima 4:2-6 imamo praktična uputstva oslanjanja na Boga kako da širimo tu radost i
oduševljenje koje pronalazimo u boţanskoj zajednici.
Obratite paţnju da ono što Pavle već radi u svom ţivotu od Kološana traţi da ono to i radi, ali i
njih uključuje da to rade isto u svojm okruţenju. Ili dok se mole za sebe da se mole i za njega pošto
učestvuju u ispunjenju istog cilja da to je da se Isus proslavi i zemlja da liči na nebo.
2 Posvetite se molitvi. Bdite u njoj sa zahvaljivanjem.
3 Ujedno se molite i za nas, da Bog otvori vrata našoj reči,
da govorimo o Hristovoj tajni – za koju sam i okovan –
4 da je objavim, govoreći o njoj onako kako treba da govorim.
5 Mudro se ponašajte prema onima van crkve.
Pametno koristite vreme.
6 Neka vaša reč uvek bude ljubazna, solju začinjena,
da svakom znate da odgovorite kako treba.

U okruţenju u kom se nalaziš dok ţiviš svoj ţivot sledeći evanĎelje moli se da Bog tebi i drugima
otvori vrata da posvedočiš evanĎelje na jedan ili drugi način, bilo da ti započeneš razgovor ili neko drugi
da te pita. To su ti trenuci kada se pametno koriste prilike da se govori Hristova reč. U ovome smo
zajedno idemo k istom cilju, i tako dok se moliš za sebe moli se isto i za druge.
Naše reči treba da su ljubazne i kvalitetne, relevantne za ljudske ţivote iz našeg okruţenja. Ne
samo reči već i ponašanje, što znači da je naš stil ţivota vidljiv u okruţenju u kom traţimo da nam Bog
da prilike. Kao što Pavle piše biti smreman ne samo podeliti JevanĎelje već i svoj ţivot deliti sa ljudima,
jer volimo ljude.

1. Solunjanima 2:8
„Bili smo toliko puni ljubavi prema vama
da smo bili voljni da vam predamo
ne samo Božije evanđelje nego i svoje živote,
jer ste nam postali dragi.“

Dakle,

„Oduševljenje Bogom, koje se rađa iz zajedništva sa Ocem i sa Sinom, jeste misionarski

duh propovedanja Evanđelja.
Crkva je pozvana da poziva sve ljude u tu zajednicu.“