Strategije/Intervencije za redukciju stigme prema mentalnim bolesnicima studenata

zdravstvenih studija
Smanjivanje stigme prema mentalnim bolestima/bolesnicima

Uvod
Stigma negativno utiče na osobe sa mentalnim oboljenjima zbog isključenja iz socijalnih aktivnosti; i
predstavlja značajnu prepreku za dobijanje odgovarajuće nege, zapošljavanje i stanovanje;
Stigma zbog mentalnih poremećaja negativno utječe prije svega na oboljele i njihove obitelji, zajednice u
kojima žive, ali i na zdravstveni sistem te se prenosi kroz generacije. Jedan je od glavnih razloga za
nezadovoljavajući tretman programa mentalnog zdravlja, odbija potencijalne vrhunske profesionalce i vodi
negativnoj diskriminaciji u gotovo svim aspektima života.
Kod studenata zdravstvenih studija prisutna I treba raditi na

Uspješno vođenje takvih programa ovisi o osobnosti i socijalnim vještinama više nego o znanju. Programi
protiv stigme koji dovedu do promjene stavova o mentalnim bolestima i oboljelima smatraju se uspješnim,
ali stavovi nisu jedini faktor koji određuje i predviđa ponašanje jer najveći dio problema za mentalno
oboljele nastaje zbog negativnih i diskriminatorskih ponašanja drugih, a mjerenje stavova često nije
pravovaljano. Tvrdi se i kako unapređenje znanja o mentalnim bolestima smanjuje stigmu i diskriminaciju,
no postoje pokazatelji o pojavama stigme iako postoji solidno znanje, jednako kao što unapređenje znanja
povećava kompetenciju i suočavanje s problemima, sve do strukturnih promjena, na primjer zakonskih.

Kaže se da su razvijenije zemlje manje sklone stigmatizaciji oboljelih i bolesti, ali ne smijemo zaboraviti da
je u nekim društvima još uobičajeno mentalne bolesti proglašavati posljedicom uroka, pa ih stoga i
prihvaćati, dok je i u najrazvijenijim ponekad stigma vezana uz neke oblike ponašanja, a ne bolest. Sve se
to ubrzano mijenja kako se društva razvijaju.

Smatra se kako su dobro fokusirane aktivnosti na smanjenju stigmi najbolje i postižu najveće rezultate, dok
kratkotrajne kampanje i intervencije ostavljaju malo traga na stavove i ponašanja populacije, a izostanak
rezultata uzrokuje obeshrabrenje bolesnika. Antistigma programi moraju se temeljiti na razumijevanju da su
mentalne bolesti jednake svim drugim bolestima. Iako dijele neke značajke s drugima, u mnogo toga su
posve različite. Smatra se i da anti-stigma poruke trebaju biti upućene što brojnijoj publici, ali pojedine
skupine imaju drugačije potrebe i doživljavaju bolest na različite načine pa iskustvo uči da su najučinkovitije
aktivnosti koje su usmjerene posebnim potrebama ili skupinama.

Stigma ostaje najvećom preprekom za bolju zaštitu od mentalnih bolesti i jače programe mentalnog
zdravlja, ali recentna istraživanja i iskustva pokazuju da akcije protiv stigme mogu biti višestruko uspješne.

Stigmatizacija i diskriminacija osoba s mentalnim poremećajima i među stanovništvom i u medijima još je

uvijek rasprostranjen problem.Naglasak mora biti na prevladavanju stigme, koja je često gora od same
bolesti. Valja krenuti od samoga sebe, upitati se jesmo li voljni prihvatiti čovjeka s duševnom bolesti, bilo da
smo obitelj, kolege s posla, prijatelji… I biti svjesni da pomažući toj osobi pomažemo i sami sebi. U svemu
je izuzetno važna uloga sporta i fizičkih aktivnosti, posebno ako se provode u prirodi. A skoro ponajviše
valja brinuti o mentalnom zdravlju žena, koje su više nego ikad opterećene poslom, brigom za obitelj,
bolesnike i najviše za djecu. Konačno, moramo se suočiti s utjecajem suvremenih tehnologija, koji ponekad
zna biti poguban na zdrav život. Ako uspijemo riješiti te probleme, moje će zadovoljstvo biti potpuno.

PSIHIJATRIJS I STIGMATIZACIJ

Због специфичности својих биолошких, а посебно психолошких, па и социјалних својстава,

душевни болесници, неретко, долазе у позицију да постају жртве различитих облика штетних
деловања из уже и шире социјалне средине, као и друштвене заједнице у целиниУ многим
земљама донешени су посебни закони о менталном здрављу. Они регулишу односе између
друштва и душевног болесника, њихова међусобна права и обавеза. Сви ти закони имају за
циљ у првом реду да заштите самог душевног болесника. Он би без законске заштите, био
највећа жртва. Ови закони регулишу и заштиту друштва од самог болесника уколико би ти
болесници угрозили друге.

Судећи по слици која о особама са дучевним поремећајем вледа у јавности, међу студентима
медицине, лекарима, средњем медицинском кадру, медијима, у штампи, на филму, у
позоришзу, у литератури – особе са душевним поремећајем се без изузетка перципирају и
приказују као бића која су непредвидљива, неразумљива, неразумна и опасна. Постоји
логична повезаност између наведених карактеристика особа са душевном болести. Ако је
нечије понашање непредвидљиво, онда се оно доживљава као неразумљиво и неразумно. Ако
су нечије речи и поступци неразумљиви, и ако га, доживљавамо као неразумног, онда на љега
неминовно гледамо као на некога ко је опасан или ко је извор претње, зато што је
неприхватљиво различит. Живот у заједници и живот заједнице почива на вечој или мањој
предвидљивости понашања људи. Зависно од ситуације у којој се појединац налази и
социјалне улоге коју игра у датом тренутку, углавном се зна шта се може очекивати од
конкретног појединца, тј. како ће се он понашати. Уаправо се зато оно понашање које је
непредвидиво, јер је неразумно и неразумљиво, доживљава као опасно, као претња.''
Стигматизује се она карактеристика људи која је супротна норми друштвене заједнице''.
( Stafford & Scott, 1986.)

Тако душевни болесник на специфичан начин постаје '' обележен '' као непријатна и негативна
социјална појава, а његова дијагноза постаје својеврсна '' етикета '', која га прати у дугом
временском периоду након њеног постављања и условљава посебан облик зазирања околине
од пацијентаОвакав однос према душевном болеснику доводо до његове друштвене
изолације, обезвређивања, честе тенденције да се ( оправдано или не ) одстрани из околине
упућивањем у психијатријске установе. Стављањем у овакву позицију, лако и необјективно се
налазе разлози да се са душевним болесником поступа медицински и социјално неадекватно,
да му се ограничавају људска и друга права, а да при томе околина скоро и не реагује на
предузете поступке пацијентима, доживљавајући или да су они исправни или једноставно
равнодушно и без интереса за пацијента сагледавају оно што се према њима предузима

Појединац је стигматизован када се његово одређено обележје ( одређено одступање од

прототипа или норме ), доведе у везу са његовим осталим карактеристикама, тачније, када се
његове остале карактеристике виде кроз призму његовог основног дискредитујућег својства,
чиме и оне саме постају дискредитујуће. ( Biernat & Dovidio, 2000 ).

Сам појам '' стигма '' потиче од старогрчке речи stizein ( тетовирати, оставити траг ). У
старој Грчкој су се упадљивим знаком са усијаним гвожђем означавао роб или криминалац,
како би га околина лако уочила. На овакав драстичан начин нису обележавани душевно
поремећене особе, али су ипак стигматизовани. Из античких драма : Хераклитово лудило,
Ајакс, се види да се на душевни поремећајдоживљавао као извор стида, нешто негативно...

Представе и доживљавања душевних болесника од стране околине, на жалост, у веома

значајној мери утичу на општи став према овом делу популације, стварајући такав однос према
њима, у коме преовлађује зазирање, неразумевање, склоност ка избегавању, па и страх од
њиховог могућег понашања.

Бројни радови указују да је стигма душевног поремећаја веома раширена. Торникрофт

је написао да је написао да изгледа да је '' одбацивање и избегавање душевно поремећених
људи универзална појава '', што ће рећи да је раширена у различитим слојевима друштва, међу
људима различите професионалне окупације, међу људима различитог поладоба, коже.

Такође,стигма душевног поремећаја је глобална појава, раширена у скоро свим

земљама света. Од педесетих година до краја прошлог века извршена су многа истраживања о
ставовима људи према онима који су душевно оболели. Највећи број истраживања потврђује
изразито стигматизирајући став опште популације према особама са душевним поремаћајем.
Има већ доста радова који показју да се стигма душевног поремећаја чак појачала у последње
две деценије. Изразито се појачао негативан став према душевно оболелима у Енглеској и
Шкотској. Важно је додати да се у последње време повећала обавештеност становништве о
душевним поремећајима. Боља обавештеност становништва није, међутим, била прећена
ублажавањем негативног става према оболелим особама.

Околина ствара страх од душевних болесника из више разлога :

да се душевно поремећено понашање психијатријских болесника доживљава као

девијантно

због околности да се душевно поремећено понашање доживљава као душевно болесно

понашење Околина код душевних болесника запажа промене које би се могле
систематизовати као : губитак разума, губитак контроле над сопственим понашањем, када
особа није способна да да одговара за сопствена дела и радње...И ове околности могу
допринети стварању бојазни и страха од душевног болесника, па се он изолује, принудно
хоспитализује, повређују му се права, па он долази у позицију жртве, тј. особе која трпи штетне
утицаје других.

дучевни болесник као '' жртвено јагње ''

Беспомоћност на социјалном плану ствара добру основу да душевни болесник постане
објекат агресивности околине. Ствара се модел понашања околине којим се све доводи у
везу са њим и његовом болешћу и он се окривљује за те догађаје. Тако он постаје жртва
штетног деловања околине на пацијента.

Врло је тешко за породицу када је неко у кући тешко болестан – али је много теже када је
члан породице, не физички, него душевно болестан. Мада је душевна болест данас доста
честа појава, јер погађа сваку четврту особу из свих културних средина, још увек се тешко
прихвата.

Доста често се људи боје да би особа са душевном болести могла бити напрасита, иако
већина њих то није. Постоји уверење, да онај који се излечио од душевне болести, увек
остаје на неки начин '' слабић '' – док се те особе заправо могу потпуно излечити, сасвим
исто као неко ко је боловао од неке физичке болести. Велики проблем је и у том, што је
многим људима неугодно и непријатно, или се узнемире ако се душевно болесна особа
чудно или необично понаша.
 Због оваквих ставова, породици која живи са душевним болесником, отежава се и
онако тежак живот. Неке од породица сматрају да је најбоље сакрити болест болесног
члана. Многе се сматрају усамљено, јер им је непријатно позивати пријатеље у кућу, или их
и они сами чак избегавају.

Важно је да се породице суочене са оваквом ситуацијом не покушавају саме сналазити.

Душевну болест, као и многе друге болести, лакше ће се лечити ако се раније открије. Али,
родбина често не обраћа пажњу на симптоме болести, у нади да ће то већ некако само
проћи. Али, како време пролази тако се и шансе за погоршавање стања повећавају, па
особе које би се иначе могле лечити код куће, морају ићи у болницу, зато што дијагноза
није била благовремено постављена. Због тога, много је боље потражити професионалну
помоћ.

ПОКУШАЈ ПРЕВЕНЦИЈЕ СТИГМЕ ДУШЕВНО ОБОЛЕЛИХ

Дестигматизација је процес ослобађања особа са душевним поремећајем од стигме.

Превенција стигматизације подразумева мере чији је циљ да се стигма не везује за душевни
поремећај, односно за особе са душевном болести. Оба поступка покушавају да раздвоје
стигму и дучевно обољење и да не дозволе да се душевни поремећај везује за стигму.

До сада је урађен велики број пројеката, извршен велики број акција, предузет велики
број мера, чији је циљ превенција стигматизације душевно оболелих. Десетине земаља је
приступило овим пројектима, али ниједан од досадађњих програма није дао резултате који би
показали како је могуће ефикасно и трајно извршити превенцију стигме душевно оболелих.

Углавном су коришћене три методе з адестигматизацију и то: образовање, протест

против стигме и стереотипа о душевним поремећајима и лични контакт са душево оболелим
особама.

1. ОБРАЗОВАЊЕ
За ширење тачних информација о душевним поремећајима користе се књиге,
памфлети,видеоматеријал, семинарипредавања, дискусионе трибине. Резултати више студија
показали су благотворан, мада краткотрајан, ефекат едукације на ставове према особама са
душевним поремећајима. Друге студије су показале да већа обавештеност о душевном
поремећају није праћена променом става.

Социјални психолози су оскудне ефекте образовања о душевним поремећајима на став људи

према особама са душевним поремећајем протумачили ефектом стереотипа. Стереотипи су,
наиме, толико постојани и отпорни на ромене да се свака нова информација о предмету
стереотипа тумачи у складу са садржајем стереотипа.

2. ПРОТЕСТ ПРОТИВ СТИГМАТИЗОВАЊА ОСОБА СА ДУШЕВНИМ ПОРЕМЕЋАЈЕМ

Душевно поремећени људи се у медијима често приказују у крајње негативном светлу.
Различите друштвене организације, могу да протестују против оваквог нашина приказивања
душевно оболелих и да траже да се јавно извине аутори '' накарадног '' представљања
душевних обољења. Такође, могу се организовати јавни протести на којима се бране права
душевно поремећених људи и тражити да се престане са њиховом дискриминацијом.
Подаци о ефектима овакве врсте борбе против стигматизације душевно оболелих
указују да се након јавних протеста негативно обојене слике и текстови о душевно оболелима,
повлаче из штампаних или електронских медија.

3. ЛИЧНИ КОНТАКТ СА ДУШЕВНО ОБОЛЕЛИМА

У социјалној психологији одавно је позната метода личног контакта као начина
смањивања предрасуда према људима друге расе или људима другог порекла, али и према
свима онима о којима се имају предрасуде. У основи овог поступка јесте веровање да ће се
човек кроз лични контакт са онима који су предмет предрасуде уверити да они нису онакви
какви се приказују у предрасуди, и да ће се смањити или нестати и предрасуда и
дискриминација према таквим људима.

Анализа резултата бројних истраживања показала су да је лични контакт ефикасна

метода смањивања предрасуда према људима друге расе или друге националне припадности.
Што се тиче предрасуда према особама са душевним болестима, ефекат личног контакта са
њима не мења негативан стереотип о њима.

Нема сумње да ће онај ко види болесника у акутној фази болести, а налази се у

психијатријској установи, добити сасвим другачију слику о душевним болесницима него онај ко
сретне оболелог, који је у ремисији и који се налази у отвореној друштвеној заједници. Осим
тога, једна ће се слика о душевно оболелом добити ако се оствари лични контакт са
болесником који се налази у добром психичком, али јако лошем соијалном стању ( нема
стално пребивалиште, запуштен, са хигијенским навикама на ниском нивоу ), а друга ако се
контакт успостависа болесником који се, уз снажну социјалну подршку, налази у породици,
који је уредне спољашњости и који редовно одржава хигијену.

StrategijeZbog rasprostranjenosti i uticaja stigme mentalnih bolesti, razvijene i implementirane su

brojne inicijative protiv stigme. Većina ovih inicijativa koristi kombinaciju protesta, znanja i / ili
kontaktnih pristupa za borbu stigma. Protest strategije uglavnom se fokusiraju na suzbijanje
stigmatizuju stavove o mentalnim bolestima, kao što su kampanje da zaustavi i ispravi netačne
medijske poruke i stigmatizuje javne izjave i mogu dovesti do smanjene javne stigme. Strategije
zasnovane na znanju pokušavaju da se smanjuju stigmu povećanjem pismenosti mentalnog zdravlja i
pružanjem tačne informacije o mentalnim bolestima (tj mit o mentalnoj bolesti sa tačnim
informacijama). dokazano je efikasno u dispoziciji stigme i uključuje strategije kao što su programi
javnog obrazovanja, vrtića obrazovanje o mentalnom zdravlju i najavu javnih usluga. Integracija
znanja i pristupi zasnovani na kontaktima pokazali su moćnu kombinaciju u smanjenju stigme
mentalnih bolesti i povećanju mentalnog zdravlja znanje. Kontaktni pristupi potiču od Allportov rad,
koji je predložio da se poveća kontakt sa a stigmatizovana grupa može smanjiti predrasude prema toj
grupi upoznavanjem van grupe, promovišući promjene u ponašanju, podsticanje pozitivnih emocija i
empatije, i preoblikovanje pogleda unutar grupe. Kontakt čini se da je najmoćnija komponenta pri
adresiranju stigma mentalne bolesti.
Neka istraživanja se fokusirala na smanjenje mentalnih bolesti stigma u učenicima zdravstvene zaštite
pred licenciranjem. Na primjer, negu studenti koji su izloženi kontaktima znanja ili snimljeni
kontaktno stanje pokazalo je poboljšane stavove, nameravano ponašanje, i znanja u poređenju sa
kontrolnom grupom predavanja. Znanje-kontakt je takođe bio uspešan u poboljšanju stavova
studenata apoteke, studenti medicine i studenti psihologi). Nedavna sinteza literature u ovoj oblasti
našli su i one intervencije koje su uključene direktni kontakt, snimljeni kontakt ili obrazovanje su bili
efikasni smanjenje stigme među učenicima u zdravstvu; uloga je bila jedina intervencija koja nije bila
efikasna . Važno je napomenuti da ova literatura pregleda i sinteza nije identifikovala
interprofesionalne intervencije sa studentima zdravstvene zaštite.

aktivnosti

radionic na edukativno-iskustven način primjenjuju znanja o ovoj temi, a obuhvaća

edukativni sadržaj o mentalnim poremećajima, igre uživljavanja u kontekst i igranja
uloga, video prikaze te interaktivne diskusije. Njena svrha je povećati svjesnost o
problemima mentalnog zdravlja te potaknuti raspravu kako bi se prevladala stigma i
razvila empatija te potaknula tolerancija prema osobama s mentalnim poremećajima

Poceti pale i foca studenti, To bi bili student, trebalo doci jos jednom

Pale - ti ja neko s pala psihijatar iz foce za uvodne price

foca - ti i ja psihij iz foce i jos neko iz foce

finansije ti i js 2 x 300 km pale i foca plus tebi put i spavanje a ovo dvoje jos 2 x 150 km plus put.

Diseminacija preko medija jutjub fejsbuk stranica projekta mh 1000 km

Ukupno: oko 2000 km za dan pale i foca

Seminar: znanje o prirodi mentalnih oboljenja

Foca, pozvati Foca,

Uvod u seminar: Sinisa Ristic

Mentalno zdravlje i mentalne bolesti I David Zoric

Mentalno zdravlje i mentalne bolesti II Snezana Marjanovic

Mentalno zdravlje i mentalne bolesti III Gorica Vuksnovic

Iskustvene aktivnosti 4h
Pale

Uvod u seminar: Sinisa Ristic

Mentalno zdravlje i mentalne bolesti I David Zoric

Mentalno zdravlje i mentalne bolesti II Snezana Marjanovic

Mentalno zdravlje i mentalne bolesti III ???, nadjemo

Iskustvene aktivnosti 4h