SAVREMENE KONCEPCIJE

DRŽAVE
Objavljeno u časopisu Srpska politička misao, 1/1997

Problem uloge države u društvu oduvek je bio jedna od centralnih

preokupacija političke filozofije, politikologije, ekonomije i sociologije. Kriza
koncepta države blagostanja, dugotrajna kriza kapitalističke ekonomije i
posebno krah komunističkog projekta i aktuelizacija problema države u
tranziciji, sve to učinilo je da interes za ovu temu u socijalnoj nauci bude izuzetno
velik. Taj interes je istovremeno praćen dinamičnim i povremeno oštrim
teorijskim rasprvama.

Ovaj tekst ima za cilj da ukratko izloži poglede vodećih teorijskih pravaca u
savremenoj literaturi na neka ključna pitanja uloge države u društvu.

Savremene rasprave o državi bez sumnje nose pečat epigonstva. One zvuče
kao teorijski rimejk izvornih novovekovnih teorija: uglavnom ćutke prelaze
preko fundamentalnih pitanja - šta je država, iz čega ona nastaje, na čemu se
temelji - smatrajući ih već apsolviranim u postojećoj teoriskoj baštini, tj. u
radovima rodonačelnika moderne misli o državi (Hobsa, Loka, Mila, Marksa,
Vebera) ili, ako se i upuštaju u raspravu o tim pitanjima, uglavnom ostaju u
okvirima osnovnih ideja koje su razvili ovi mislioci; glavna pažnja koncentriše se
na dva osnovna pitanja: odnos država - društvo i uloga države u upravljanju
savremenim društvom, a u okviru toga posebno problem veličine i
organizacionih, materijalnih i ljudskih kapaciteta države da odgovori ulozi koja
joj se dodeljuje. I ovaj kraći pregled zadržaće se uglavnom na tim pitanjima.

U bloku koji sledi dajemo prevode tri teksta: prvi izlaže ideje nove desnice,
odnosno minimalističku koncepciju države, drugi predstavlja pogled na državu iz
suprotne, neoveberijanske perspektive - reč je o jednom od analitičara tzv.
razvojne države koji problematizuje ulogu države u zemljama u razvoju; treći na
upečatljiv način slika sudar svih glavnih koncepcija o državi na poligonu
postsocijalističkih društava.

Glavne pravce u savremnoj literaturi o državi klasifikovaćemo prema

njihovim pogledima na gore pomenuta pitanja. Pet pravaca smatramo glavnim: 1.
Pristup nove desnice, ili neoliberalizam sa svojom minimalitičkom koncepcijom o

1
državi koja posebno postaje aktuelna kada kejnzijanski intervencionistički polet
počinje da zapada u krizu i jenjava; 2. Pluralistički, ili neo-utilitaristički pristup u
kome se država takoreći svodi na vladu a njena politika na lanac reakcija na
socijalne inpute; 3. Neoveberijanski pristup, posebno koncept razvojne države
koji državu smatra ne samo samostalnim činiocem, već i inspiratorom i glavnim
protagonistom razvojnih programa; 4. Levičarske koncepcije, pre svih koncepcija
države blagostanja1. Ovde će ukratko biti prikazana i lepeza neo-marksističkih
pogleda na državu, ali pre svega na kapitalističku državu - iskustva država
inspirisana marksizmom izgubila su posle kraha komunizma na praktičnom
značaju i teorijskoj relevantnosti te se na njih nećemo osvrtati; 5.
Neokorporativistički pristup koji insistira na uključivanju socijalnih, pre svih
ekonomskih aktera u globalni sistem interesne medijacije u kome najvažniju
posredničku ulogu igra država.

Donja tabela je pokušaj da se ovi pravci razvrstaju prema tome koja je

ključna vrednost čija se zaštita ili promovisanje očekuje od države i koja su
osnovna sredstva kojima se ta vrednost nastoji ostvariti. Kao i svaka šema, ona se
daje radi preglednosti, uz sav rizik neophodnog uprošćavanja.

Osnovna vrednost - Glavno sredstvo -

ključni pojam metod
Nova desnica - neo- sloboda pojedinca slobodno tržište
liberalizam
Pluralistički koncept demokratska
procedura, politička
kompeticija, grupni
interes
Država blagostanja “jednakost” -
(Welfare state) “socijalna pravda”*
Neo-veberijanski efikasnost države,
koncept; razvojna nacionalna moć i
država prestiž
Neo-korporativistički efikasnost
pristup upravljanja društvom
pregovori i “trgovina”
interesnih grupa sa
državom
klasni kompromis
stručan jak i efikasan
državni aparat
pregovori među
nosiocima
suprotstavljenih
interesa uz
posredovanje države

1 Razume se da je termin “levičarski” sasvim uslovan kada se govori o državi

blagostanja, budući da takav koncept države nisu sprovodile samo leve partije. No u
poređenju sa neoliberalnim stanovištima on svakako stoji levije, posebno ako se ima u
vidu temeljno stanovište o potrebi re-distribucije dohotka koju po ovoj koncepciji treba
da sprovede država.

2
 1. Neo-liberalna stanovišta (“nova desnica”)

Pojam “nova desnica” označava širok spektar ideja i nije ga baš jednostavno
jasno teorijski omeđiti. Uz to ideje koje pripadaju ovom korpusu se često
označavaju i drugim imenima: neo-liberalizam, posebno kad se rasprava vodi na
filozofskom planu i koncentriše na staru dilemu sloboda ili jednakost, neo-
klasicizam, kad se prevashodno referiše na ekonomsku problematiku. U ovom
tekstu nas, međutim, zanima odnos pisaca nove desnice prema pitanjima države i
pomenute termine ćemo ravnopravno koristiti u zavisnosti od toga o čemu se
raspravlja.

Prvobitnu desnicu, konzervativizam osamnaestog i devetanaestog veka,

karakterisala je vatrena odbrana tradicije, ne samo u duhovnom značenju te reči,
već i u značenju koje apostrofira tradicionalne forme društvenog uređenja: oni
veličaju klasnu strukturu i poredak pretkapitalističkih društava i ogorčeni su
protivnici demokratije, masovnog društva i njegovih vrednosti (Burke, de
Maistre, de Bonald, kasnije Le Bon). Veličajući mudrost tradicije i običaja, oni su
istovremeno oštri protivnici racionalizma jer u prosvetiteljskoj uverenosti da se
stvari svesnom akcijom ljudi mogu dovesti u bolji red vide glavni izvor svih zala
koje donosi novo doba.

Novu desnicu od stare razlikuje ne samo prihvatanje racionalističke

argumentacije, već i filozofska i teorijska sofisticiranost i čak izrazita
superiornost u odnosu na većinu svojih oponenata. Druga razlika je u tome što
mislioci nove desnice vatreno zastupaju upravo one vrednosti sa kojima je stara
desnica ogorčeno polemisala: reč je o liberalizmu, pre svega kao filozofskoj
koncepciji koja u prvi plan ističe pitanje slobode, a potom i kao skupu
ekonomskih i politički ideja.

Obično se ističu dva ključna pravca u novoj desnici: teorija javnog izbora
(public choice theory) i Austrijska škola (Dunleavy, O’Leary, 1987).

Nesumnjiva su dva izvora teorije javnog izbora. To je pre svega teorija

društvenog ugovora sa svojom bazičnom idejom o sporazumu između ljudi kao
racionalnih aktera - sporazumu koji se temelji na racionalnoj proceni da je
ostanak u prirodnom stanju nepovoljan izbor za svakog pojedinačno i za sve
zajedno te da se kao najpovoljnije rešenje nameće sklapanje formalnog ili

3
prećutnog ugovora kojim se reguliše pitanje javne vlasti u društvu i koji ujedno
predstavlja osnov legitimiteta države i vlasti.

Drugi važan izvor je teorija igara, ili matematička politička teorija. Ona
proučava logiku igre u kojoj se od pojedinca traži da razmišlja ne samo o
vlastitim potezima, već i da svoju strategiju temelji na proceni mogućih poteza i
strategija drugih učesnika. Ovakvo analiziranje ponašanja učesnika, kao i
tipologizacija igara (na kooperativne i nekoopreativne, igre sa nultim i
pozitivnim ishodom i sl.) u velikoj meri su primenjivi i na politiku i njene
individualne i kolektivne aktere. Ta analitička aparatura i klasifikacije pojedinih
učesnika i igračkih situacija u političkoj nauci su odavno dobile nezaobilazno
mesto, bilo kao korisni analitički modeli, ili kao prigodne i efektne ilustracije u
opisima i analizi stvarnih političkih odnosa2.

Bazično teorijsko (ali i epistemološko pa i etičko) stanovište neo-liberalizma

je individualizam. Oni odbacuju ideje o postojanju nad-individualnih entiteta -
kolektiva, kolektivnih ponašanja - smatrajući ih holističkim zabludama. U
političkim raspravama neoliberalizam se socijalističkim idejama suprotstavlja
argumentima ekonomske efikasnosti. Filozofski i teorijski neoliberalizam je
prilično daleko od takve trivijalne argumentacije. Premda ne skrivaju svoje
utilitarističko stanovište, oni ostaju u daleko sofisticiranijim sferama moralne

2 Kao primer navodimo jedan od modela teorije igara koji se najčešće koristi u
političkoj literaturi: reč je o takozvanoj zatvoreničkoj dilemi: dva zatvorenika su
uhapšena pod optužbom za pljačku banke, praćenom kompromitujućim materijalom
nađenim kod njih. Taj materijal, međutim, nije dovoljan dokaz za izricanje pune kazne.
Obojici se pojedinačno nudi da sarađuju s policijom, priznaju delo i da im se kazna
ublaži, ali među njima su zabranjeni bilo kakvi kontakati. Oni se preračunavaju pre
donošenja odluke: ako ja priznam, a on ne, on će (na osnovu mog priznanja) biti osuđen
bez olakšavajućih okolnosti na maksimalnu kaznu za celo delo od 5 godina, a meni će
zbog priznanja slediti oslobađajuća presuda; Ako obojica priznamo, dobijamo po 3
godine; ako obojica ne priznamo, dobijamo po godinu dana. ]utanje, dakle, pruža dva
moguća izgleda: ili godinu dana (ako obojica ćute), ili pet godina (ako onaj drugi prizna
pa sva krivica spadne na prvog); priznanje pruža takođe dva moguća izgleda: ili
oslobađajuća presuda (ako onaj drugi ne prizna), ili tri godine (ako obojica priznaju).
Kad bi među zatvorenicima postojala mogućnost komuniciranja, oni bi se verovatno
dogovorili da oba ćute, ali pošto te mogućnosti nema, oni teže manjem riziku, a to je,
očigledno priznanje. Analogija sa politikom je očigledna: nekooperativne strategije,
dakle, uvek idu u korist države, a na štetu aktera igre - političkog procesa. Vlast može,
kao u našem slučaju (medijskim satanizovanjem opozicije, izazivanjem i
produbljivanjem konflikata u opoziciji) da sprečava povezivanje ljudi koji joj se
suprotstavljaju, tj. da ih gura u nekoopreativne strategije i time ih prisiljava da se, poput
zatvorenika iz gornje priče, ponašaju onako kako njoj najviše odgovara (apstinencija
usled frustracije, rasipanje glasova na manje stranke), tj. da biraju gubitničke strategije.

4
filozofije, stavljajući slobodu na najviše mesto na lestvici vrednosti, ali
zadržavajući istovremeno normativistički pristup kao i oni koje kritikuju.

Ključna vrednost za pisce nove desnice je sloboda i to, razume se, sloboda
pojedinca i njena definicija je uglavnom variranje starog refrena da pojedinac
mora biti slobodan od svake prinude drugog, tj da je granica njegove slobode
samo ista takva sloboda drugog. Pisci nove desnice zauzimaju vrlo rezervisan ili
čak neprijateljski stav prema demokratiji ako ona znači institucionalni okvir
kojim se daje prednost jednakosti nad slobodom, posebno ako je ona sredstvo
kojim većina ugrožava manjinu, ili instrument kojim se volja većine može
preobraziti u nasilje nad pojedincem (Nozik, Rotbard).

Pisci tzv. austrijske škole (Hajek, Nozik) su naročito protiv ideje “socijalne
pravde”, budući da ona pretpostavlja redistribuciju dohotka. Koristimo
uobičajenu sintagmu “socijalna pravda”, ali je i ovde, kao i gore u tabeli stavljamo
pod navodnike jer je ne smatramo najprikladnijom, s obzirom na to da postoje i
druge ideje o pravdi u društvu. Ideje “socijalne pravde” u konceptu pravednog
naglašavaju atribut (re)distributivnog. U novodesničarskoj viziji pravde se u
poznatoj disjunkciji “sloboda - jednakost”3 naglasak stavlja na slobodu, a ta vrsta
pravde se obično naziva alokativnom; kao instrument pravedne alokacije uzima
se, naravno, tržište (jezgrovito o tome kod nas piše V. Gligorov (1985, 1988), ali
su nezaobilazni Nozik (1974) i Rols (1971), iako on zastupa suprotno stanovište
u odnosu na pisce nove desnice).

Država se u izvesnom smislu shvata kao politički analogon tržišta, tj. kao
političko tržište, te se u skladu sa tom analogijom u njenoj strukturi razlikuju
strana potražnje (demand side) i strana ponude, tj. strana snabdevanja javnim
dobrima (supply side). Ključni koncept strane potražnje je tzv. teorema srednjeg
birača koja kaže da državni budžet inklinira ka preferencijama srednjeg birača
jer on (budžet) mora biti tako sačinjen da privuče glasove birača. Snabdevačka
strana polazi od predstave o državi kao snabdevaču javnim dobrima i uslugama.
No budući da ima monopol na snabdevanje tom vrstom dobara, ona je podložna
raznim anomalijama, pre svih permanentnoj tendenciji da se težnja ka
kolektivnim ciljevima pretvori u težnju ka privatnim.

3 Ako se rasprava izvede na čistu pojmovnu ravan, u konceptu “socijalne pravde”

preteže opredeljivanje za jednakost. Zato se u pomenutoj tabeli kao jedna od ključnih
vrednosti welfare state-a navodi jednakost, ali se ona svakako ne može izjednačiti s
egalitarizmom. Da bi se ta distinkcija istakla, i ova reč je stvljena pod navodnike.

5
 Tržište je, dakle, ne samo univerzalni princip, već, može se reći, i svojevrsni
analitički model, te se i država iz te perspektive posmatra kao preduzeće: kako je
preduzeću imanentna težnja ka uvećanju profita, tako je i državi imanentna
težnja ka uvećanju budžeta, ali i ka uvećanju svog aparata. Jednini limit toj njenoj
težnji je strah da se daljim povećanjem ne smanji blagostanje društva. Tu težnju
pisci nove desnice veoma oštro kritikuju, ispoljavajući neskriveni prezir prema
birokratiji. No i mere koje se protiv toga predlažu inspirane su logikom tržišta:
jedan od načina da se spreči uvećanje birokratije i budžeta jeste federalizacija
države i razvijanje lokalne samouprave: ako je vaša lokalna vlast suviše
gramziva, te vam guli kožu velikim nametima, vi ćete svoj biznis preseliti u drugi
okrug, gde su porezi manji (tzv, glasanje nogama) i time ćete tržišnim sredstvima
delovati na birokratiju da optimalizuje svoje usluge, tj. da vam pruža što više
može po što nižoj ceni.

Pisci nove desnice veoma efektno kritikuju pluralističku4 koncepciju države,

tvrdeći da takav koncept zakrivljuje izvornu političku volju građana i da takvo
javno odlučivanje nužno vodi društvo ne samo u ekonomsku, već i u moralnu
krizu: razne interesne grupe i lobiji vrše pritisak na državu, ne bi li iznudile što
veći udeo u raspodeli javnih dobara (rent-seeking); da bi odgovorila toj eskalaciji
tražnje, država povećava svoj budžet i aparat, što u krajnjoj instanci završava u
državi Levijatanu; sve to nužno prati povećanje poreza, smanjivanje plata i
investicija, porast nezaposelnosti. Ovo uvećanje države znači i ugrožavanje
privatne sfere i slobode pojedinca, a taj kurs Hajek naziva dobro poznatom
sintagmom put u ropstvo. Eroziju tržišta prati istovremeno i erozija moralnog
kapitala, tj. sistema vrednosti na kojima se temelji kapitalizam: radne etike
protestantizma, štedljivosti i sl. Pisci neoliberalne orijentacije predlažu nekoliko
načina da se to izbegne: 1) ustavno ograničavanje poreskih zahvata države; 2)
pitanja ustavnog uređenja moraju se rešavati po principu jednoglasnosti; 3)
koncepcija minimalne države koja će štititi samo prirodna prava ljudi.

Jedna od najzanimljivijih ideja nove desnice je ideja višestrukog glasa:

umesto da biračko pravo pojedinca sažmemo u jedan glas kojim se nekome daje

4 Suprotstavljanje neo-liberalističkog i pluralističkog koncepta može da izazove

izvesnu zabunu, budući da se kod nas i liberalizam i pluralizam pretežno shvataju u
ideološkom smislu, tj. kao deo jednog ideološkog korpusa (slobodno tržište i politički
pluralizam, tj. višepartijski sistem) koji stoji nasuprot socijalističkom konceptu. Kod
pomenute podele reč je o stepenu involviranosti države u ekonomiju: liberalizam traži
njeno držanje po strani, dok pluralizam ekonomske aktere okreće ka državi kao
formalnom vlasniku javnih dobara i “prirodnu” ekonomsku utakmicu pretvara u borbu

6
pravo da uređuje celokupni socijalni univerzum, zašto se taj glas, poput kupovne
moći potrošača ne bi podelio na posebne glasove o svakom vitalnom pitanju u
društvu, kao što se na ekonomskom tržištu količina novca koju smo zaradili
može deliti i usmeravati u različite segmente potrošnje po našem sopstvenom
nahođenju. Kao što neograničena sloboda kupca na izbor vrste i marke robe
podiže ukupni kvalitet robe i kvalitet zadovoljavanja potrošačevih potreba, tako
bi pomenuto usitnjavanje biračke monete moralo popraviti kvalitet upravljanja
društvom.

Ideje nove desnice neprekidno su izložene oštrim kritikama. Pol Striten

slikovito opisuje poziciju neoklasičarske skepse prema ulozi države u ekonomiji:
stari romantičarski teoretičari države još od Platona su tvrdili da država ne može
učiniti ništa pogrešno; neoklasičari tvrde suprotno - da ona ne može učiniti ništa
dobro. Bilo kakva intervencija “pljačkaške države” u “magiju tržišta” nije rešenje,
to je problem - nevidljiva noga (traženje renti) gazi nevidljivu ruku”. Jedan od
njenih najspornijih postulata koji, međutim, ne nailazi na adekvatan teorijski
odjek, je po našem sudu predstava o racionalnom građaninu koji zna svoj
(prevashodno ekonomski) interes, te ga stoga nije moguće ubediti da glasa protiv
tog interesa. Koliko je ta predstava varljiva možda najbolje svedoči žalosna
politička stvarnost koju dele građani naše zemlje i nekih drugih balkanskih
država.

2. Pluralističko stanovište

Pluralistički koncept koji neki nazivaju i neoutilitarizmom (glavni pisci

Lasvel, Truman, Dal, Iston), razvija se u društvima u kojima političke podele
nemaju naglašen ideološki karakter (SAD, Velika Britanija, [vedska) već se u
velikoj meri svode na borbu interesa različitih grupa (interesne grupe, sindikati,
profesionalne asocijacije poslodavaca, religiozne i etničke grupe, razni lobiji). Te
grupe su uglavnom politički neutralne i prevashodni cilj im je ostvarivanje svog
interesa. Fundamentalno pruralističko polazište je da je moć u društvu
disperzivno i nehijerarhijski alocirana. Ona je predmet neprekidne utakmice i
trgovine između različitih društvenih grupa, pre svih profesionalnih asocijacija,
sindikata itd. Grupe imaju različit pristup resursima, među njima vlada šarenilo i
nejednakost. Ali skoro svaka grupa ima izvesne adute koji mogu biti iskorišćeni u

za beneficije. To, naravno, uništava prirodni ambijent konkurencije i guši tržišnu

ekonomiju, čemu se neo-liberalizam oštro protivi.

7
demokratskom procesu, ponuđeni i razmenjeni na političkom tržištu za druge
vrednosti koje su grupi potrebne. Politika, naročito njena supply side je
rezultanta tih neprekidnih inputa.

Najsporniji u pluralističkom konceptu je put, tj. sredstvo ostvarivanja

grupnog interesa: grupe se, naime, upućuju na državu (vladu, lokalne vlasti,
parlament) kao nosioca “autoritativne alokacije vrednosti”.

Politički izbor građana nije izbor javnog dobra, već je definisanje tog dobra
otvoren proces čiji ishod, a time i sam sadržaj javnog dobra zavise od odnosa
snaga interesnih grupa. Time i državna politika gubi konzistentnost i pretvara se
u fragmentiranu, zbrkanu skupinu poteza - reakcija na hitne zahteve grupa.
Klasičan primer takvog formiranja politike je tzv. trgovina glasovima, tj.
uzajamna pomoć različitih grupa: dve grupe imaju različite interese koji se
međusobno ne isključuju (npr. farmeri i proizvođači elektronike): postiže se
dogovor da jedna grupa svojim glasovima podrži zahtev druge, a da za uzvrat to
isto učini i druga kad se bude odlučivalo o interesima prve. Ove (da se poslužimo
izrazom iz naše bliže političke istorije) neprincipijelne koalicije izazivaju gnev
liberalnih čistunaca jer se u njima gubi identitet i konzistentnost državne politike
i javnog dobra koje ona zastupa, a glas birača se, daleko od njihovih očiju,
krivotvori i koristi za ciljeve za koje oni nisu dali mandat svojim predstavnicima.

Pluralistička stanovišta su izazvala snažan talas kritika. Razlog žestoke

netrpeljivosti neoliberalističkih pisaca prema pluralističkom konceptu države i
politike, razume se nije u političkoj parafrazi tržišne filozofije, već u tome što je
kompeticija usredsređena ka državi i osvajanju javnih dobara, pošto takav metod
nepovratno kompromituje ideju neutralne države i ruši izvornu logiku tržišta
kao automatskog samoregulišućeg mehanizma koji deluje potpuno odvojeno od
države. Država odgovara na zahteve brojnih grupa tako što svojim favoritima
dodeljuje subvencije, poslove, kredite, ili jednostavno tako što kroz
zakonodavstvo menja odnose na tržištu u korist onih koji su uspeli da joj se
nametnu. Državna politika je kao rezultat košarkaške utakmice koja se
neprekidno igra, sve je otvoreno, tako da se gubi svaki identitet i konzistentnost
politike. Država jednostavno ne može da radi ništa drugo nego da komunicira sa
liderima interesnih grupa, kako primećuje Held. Ono što Dal slavodobitno naziva
poliarhijom izvrgava se u polianarhiju.

Država je s jedne strane arena u kojoj se sudaraju ili udružuju razni socijalni
inputi, a s druge strane institucija raspodele beneficija pobednicima tog

8
neprekidnog takmičenja. Država se, drugim rečima, “ne uzima suviše ozbiljno
kao nezavisni subjekt”, kako to kaže Theda Skocpol. Ona je samo odraz slike
društva, beskonačan broj organizovanih interesa i grupa koje se takmiče za
pravo na društvene resurse; politika je samo formalna ratifikacija tih procesa
(Kouson). Ovo stanovište dobro odslikava čuvena metafora Dejvida Istona o
crnoj kutiji u koju se ulivaju inputi i iz koje izlaze outputi, ali u čiju unutrašnjost
nije neophodno zavirivati. Teorijsku snagu tog modela opisuje i njegova prigodna
ilustracija koju Kouson s dobrim razlogom naziva običnom tamnom žvrljotinom.

I pisci koji problemima države pristupaju iz neo-veberijanske perspektive

napadaju pluralističku viziju države kao klimave institucije bez vlastitog
identiteta i snage da se izdigne iznad društva. Piter Evans će neoutilitarističko
slavljenje “rent-seeking-a” ironizirati ukazujući na žalosnu sudbinu države u
Mobutuovom Zairu koju on naziva “kleptopatrimonijalnom” državom i
udžbeničkim primerom pljačkaške države.

3. Država blagostanja; neomarksistički pogled na državu

U konceptu welfare state državi se daje drugačija uloga od one koja joj se
namenjuje u minimalističkim koncepcijama. Ona ne samo da preuzima aktivnu
ulogu u društvu, pre svega prema glavnim socijalnim akterima, predstavnicima
kapitala i rada, već se nameće i kao ključni faktor rešavanja razarajućeg
socijalnog (klasnog) konflikta, gradi i garantuje novi institucionalni aranžman
koji se temelji na klasnom kompromisu. Ova koncepcija se od neoveberijasnkog
pristupa (koji takođe zastupa ideju snažne i aktivne države) razlikuje pre svega
po snažnoj ulozi u redistribuciji dohotka i po mestu koje ta redistribucija ima u
ostvarivanju klasnog mira.

Država blagostanja je, kako kaže Ofe, bila politički institucionalizovani klasni
kompromis, drugim rečima, ona je iz temelja izmenila prirodu bazičnog klasnog
konflikta, menjajući dotadašnje pitanje “ili-ili” sa “manje ili više”, ili “pre ili
kasnije”. Odustajući od svog političkog fundamentalizma, radnička klasa je u tom
globalnom aranžmanu zauzvrat dobila mnoge, možda strateške ustupke:
garantovani minimalni životni standard, zaštitu sindikalnih i političkih prava i
sloboda, izbegavanje masovne nezaposlenosti do koje bi surova logika
nekontrolisanog tržišta mogla dovesti. Ključna tekovina Kejnzovog koncepta je

9
po Ofeu što je nadmetanje socijalnih subjekata prešlo u igru sa pozitivnim
ishodom, umesto dotašnje igre sa nultim ishodom.5

Smirivanju klasnog konflikta značajno doprinose i radničke partije.

Prihvatajući logiku političke utakmice, one su prisiljene da se bore za glasove
najšireg kruga birača, te stoga moraju da deradikalizuju svoje političke zahteve;
to širi krug njihovih pristalica, ali i dovodi do erozije kolektivnog (klasnog)
identiteta i partije sve više približava Kirchheimerovom konceptu “catch-all-
party”; s druge strane, ta ista logika međupartijske utakmice ih prinuđuje da
razvijaju snažne i centralizovane birokratske organizacije; one pak zapošljavaju
visko obrazovane profesionalce te se socijalni sastav tih aparata, koji imaju
odlučujući uticaj na koncipiranje politike, bitno razlikuje od biračke baze
stranaka.

Neposredno, najvidljivije su beneficije radničke klase, ali je posredno i

kapitalistička klasa na velikom dobitku - moglo bi se samo pretpostaviti kuda bi
sve moglo odvesti dalje produbljivanje i zaoštravanje klasnog konflikta. Dve su
ključne tekovine države blagostanja u zapadnim zemljama: ekonomski rast i
klasni mir i one su se međusobno podsticale: rast je smanjivao nezaposlenost i
potencijalne izvore novih konflikata, a time je smanjivao potrebu većih socijalnih
izdataka, dok je iz atmosfere mirnih međuklasnih odnosa sledila bolja
predvidljivost i lakše planiranje nacionalne ekonomske strategije, kao i strategije
pojedinih aktera u biznisu. Taj kompromis nije bio samo praktične, već i
ideološke prirode, budući da se osnovna zamisao socijalne države ne zasniva
samo na idejama evropske posleratne levice, već i na idejama katoličanstva, pa i
nekih konzervativnih izvora. Ovaj projekat se uzima kao školski primer
konstruktivnog iskoraka države u sferu građanskog društva i efikasnog
uređivanja bazičnih, strukturnih odnosa u njemu.

Razume se, ovako ambiciozan cilj zahtevao je i radikalnu promenu u samom

državnom organizmu. Država se morala snabdeti neophodnim instrumentima za
ostvarivanje te nove uloge, drugim rečima, morala je radikalno povećavati svoje
kapacitete, pre svega svoju veličinu i budžet, i ona je to i činila. No u tome se

5 Igre sa pozitivnim i nultim ishodom su omiljene figure iz teorije igara, koje javni
izbor analiziraju kao jednu vrstu socijalne utakmice. Igre sa nultim skorom su one u
kojima jedna strana može da pobedi jedino ako druga izgubi (zbir dobitka jedne i
gubitka druge strane je nula). Za razliku od toga, moguće su i igre u kojima takmaci
udruživanjem mogu redukovati rizik i tako povećati ukupni i pojedinačni dobitak. To su
igre sa pozitivnim skorom. Analogija s politikom se obično izvodi tako što se strategija

10
začinju ozbiljni razlozi njene krize. Po Ofeu, dva su ključna: jedan je takozvana
patologija očekivanja: radna etika se potkopava, širok krug socijalnih subjekata
se, umesto oslanjanja na svoje snage, na šta ih je upućivala logika tržišta, u sve
većoj meri okreće ka državi i od nje sve više očekuje. Da bi odgovorila tim
očekivanjima, država stalno uvećava svoj budžet i aparat, a to redukuje
investicije i generiše novu krizu. Ovo pak ponovo produbljuje socijalni konflikt i
time se ista ona blagotvorna spirala uzajamnih podsticanja ekonomskih i
socijalnih procesa pretvara u zloćudnu, a socijalna igra se ponovo vraća na nulti
ishod.

Ovi aspekti koncepta države blagostanja bili su predmet žestokih

osporavanja u drugim teorijskim školama.

3a: Neo-marksistički pristupi

I među piscima neo-marksističke orijentacije postoji čitavo šarenilo tema i

pristupa. Habermas ukazuje na krizu legitimiteta savremene kapitalističke
države: kriza kapitalizma se izmešta iz ekonomske sfere u sam državni aparat
i(li) u kulturni sistem. Habermas smatra da, intervenišući u ekonomiji, država
potkopava ideologiju kapitalizma o fer razmeni i “prirodnom” regulišućem
mehanizmu tržišta (što su argumenti i bojazni i pisaca neo-liberalne
orijentacije); druga, možda ključna, je davno uočena kontradikcija da se javno
proizvedeno bogatstvo prisvaja privatno. Ipak prethodna dva problema nemaju
razarajući efekat na kapitalizam. Takav efekat po Habermasu ima pre svega
motivaciona kriza koja nastaje iz činjenice da kapitalistički (potrošački) način
života razara temljene tradicionalne vrednosti kapitalizma, protestantsku radnu
etiku, religiozni fatalizam, štedljivost.

Funkcionalistički pristup ističe da je osnovna funkcija države da koordinira i

upravlja ekonomskim krizama koje generiše kapitalistički način proizvodnje. Tri
su osnovne funkcije: zaštita poretka, promocija kapitalističke akumulacije i
proizvodnja legitimiteta. (O’Connor 1973, Wolf 1977). Iz strukturalističke
perspektive država se posmatra kao faktor kohezije društva i ona svojom
intervencijom zadire u strukturni sklop društva, s osnovnom namerom da
organizjue vladajuću i dezorganizuje potčinjenu klasu, koristeći pre svega

izazivanja i produbljivanja socijalnog konflikta predstavlja kao nametanje igre s nultim

ishodom, a strategija kompromisa socijalnih aktera kao igra s pozitivnim skorom.

11
državne ideološke aparate (školstvo, religiju, masovne medije, sindikate,
porodicu) (Altiser)

Poulantzas ukazuje na tendencije ka intenzivnoj državnoj kontroli nad svim

sferama socijalno-ekonomskog života. One su kombinovane sa radikalnim
opadanjem institucija političke demokratije i drakonskim sužavanjem
“formalnih” sloboda što ističe autoritarnu prirodu kapitalističke države. Po
njemu nije važna politička pripadnost birokratije na kojoj neki insistiraju, koliko
strukturni sklop kapitalizma čije održavanje je glavni zadatak kapitalističke
države.

Klaus Ofe na sličan način problematizuje pitanje državne intervencije u

kapitalizmu. Po njemu iskustva države blagostanja na dramatičan način
aktuelizuju staru dilemu o konvergenciji ili međusobnoj isključivodsti slobode i
demokratije. Odrečan odgovor na ovo pitanje bio je jedna od retkih dodirnih
tačaka između Marksa i njegovih liberalnih antipoda - Mila i Tokvila. Ali šta se
danas može odgovoriti na pitanje da li se ipak kapitalizam i demokratija
isključuju? Ofe odgovara “i da i ne”. Da, upravo zbog razloga koji su doveli do
krize države blagostanja. Ne, jer su snage koje učestvuju u novom (starom)
konfliktu sada veoma hetergone, tako da raniji bipolarni klasni sukob prelazi u
visoko fragmentirani konflikt koji nikako ne dovodi u pitanje temelje poretka i
koji delom i zbog toga ponovo upućuje glavne aktere na međusobnu saradnju.

Demonstrirajući neobično snažnu sklonost levičara ka skraćenicama jedna

grupa teoretičara svoju teoriju naziva stamocap (state monopoly capitalism),
definišući taj poredak kao fuziju države i monopolističkih korporacija u
jedinstveni instrument ekonomske eksploatacije i političke dominacije.

4. Neoveberijanski pristup; koncepcije razvojne države6

Posle kejnzijanske države blagostanja postalo je moderno da se o državi

govori kao o instituciji koja uobličava društvo, a nije tu samo da bi ga opsluživala,
što Theda Skocpol naziva vraćanjem evropske kontinentalne perspektive u njeno
izučavanje. “Država se mora posmatrati kao nešto više od vlade, ona je

6 Razvojna država (developmental state) je pojam koji se ustalio u teoriji države.

Reč je o takvom tipu države koja svojom aktivnom ulogom u prestruktuiranju
ekonomije, pa i samog društva nastoji da podstakne razvoj ili ekonomski oporavak
društva

12
kontinuirani administrativni, legalni, birokratski sistem i sistem prisile koji
pokušava ne samo da struktuira odnose između građanskog društva i javne
vlasti, već i da struktuira mnoge temeljne odnose u samom građanskom društvu”
(Stepan, 1978)

Teoretičari razvojne države (Peter Evans, Dietrich Rueschemeyer, Alice

Amsden) svoju raspravu koncentrišu na tri ključna pitanja: autonomija države7,
kapaciteti i snaga države da opsluži društvo u razvoju i aktivna uloga u
projektovanju i sprovođenju razvojne politike. Oni svoje polazište nalaze u
Veberovom odbacivanju tvrdnje o državi kao parazitskoj organizaciji, tj. u
njegovom isticanju da je snaga države u njenoj organizaciji i racionalnosti.
Obilato se koriste i Veberovi argumenti o prednostima i nadmoći državne
administracije utemeljene na modernoj birokratiji koju krase: preciznost, brzina,
nedvosmislenost, poznavanje predmeta, kontinuitet, diskrecija, jedinstvo, stroga
subordinacija, redukovanje ljudskih i materijalnih troškova.

Ključna stvar koja razlikuje razvojni od pluralističkog koncepta države je

organska koherencija birokratije i aktivna uloga države u planiranju i
opsluživanju razvoja ali i njena snaga da svoju viziju nametne društvenim
akterima. @eleći upravo da naslika kontrast između efikasnosti ova dva tipa
države, Evans analizira dva suprotna primera: prvi je primer države u Zairu koju
je zaposela Mobutuova kamarila i koja je princip rent-seekinga dovela do
njegovih krajnjih konsekvenci, tj. do ogoljene i gotovo legalizovane korupcije
državnih službenika; to je rezultiralo enormim bogaćenjem ljudi iz vlasti,
neviđenom pljačkom nacionalnih dobara i, razume se, opštim siromašenjem
stanovništva; suprotni je primer azijskih džinova u kojima je razvoj iniciran i
vođen od same države: najpre je preuređena administracija i to tako što su
zahtevi u pogledu obrazovanja budućih službenika podignuti na najviši mogući
nivo, snažno je podstican i sistematski izgrađivan korporativni identitet kao i
svest o misiji službenika u administraciji, državnim agencijama su dati veliki
stepen autonomije i posebna ovlašćenja.

Glavni prigovor koncepcijama nove desnice iz neo-veberijanske perspektive

mogao bi biti konceptualne prirode: njihov diskurs i agrumentacija su pretežno
deduktivni i normativistički, dok Evans i druge pristalice razvojne države navode

7 Reč je o autonomiji u odnosu na interesne grupe, ali ne o izolovanosti, tj.

pasivnosti u odnosu na društvo - teoretičari ove škole upravo insistiraju na veoma
aktivnoj ulozi države u prestruktuiranju društva i planiranju razvoja.

13
moćnu empirijsku argumentaciju, kako protiv ideja neoklasičara i neoutilitarista,
tako i u prilog vlastitim tezama.

Neoveberijanskom se može nazvati i antiminimalistička argumentacija Pola

Stritena. Potpuno suprotno od neoklasicista, on smatra da su “veličina države i
javnih troškova u pozitivnoj korelaciji sa ekonomskim rastom u zemljama u
razvoju” i tu tvrdnju argumentuje pozivajući se na više od sto empirijskih
ekonometrijskih studija. On smatra da tržište može raditi u interesu ljudi, ali da
to nije moguće bez prethodnih povoljnih uslova koje može da stvori samo država.
Ona može da obezbedi: povoljan pravni ambijent, primenu zakona i očuvanje
poretka, uključujući i garanciju sprovođenja ugovora, mora da kreira i vodi dobru
makro-ekonomsku politiku, ohrabruje konkurenciju antimonopolsikm
zakonodavstvom i na druge načine, da stvara i održava socijalnu stabilnost,
obezbeđuje infrastrukturu neophodnu za ekonomski razvoj (npr. istraživanja i
informacije koje su neophodne za donošenje dobrih poslovnih odluka).

5. Korporativistički pristup

Reč je o konceptu koji insistira ne samo na aktivnoj ulozi države u društvu,

već i na elementima organske isprepletanosti države i raznih interesnih
asocijacija građanskog društva na zajedničkom zadatku efikasnog upravljanja.
Mnogi autori (Manojlesku, [miter, Kouson) razlikuju takozvani državni i
društveni korporativizam. Državni nastaje u društvima u kojima kapitalistička
proizvodnja i samo građansko društvo nisu dovoljno razvijeni. Grubo rečeno, u
takvim društvima država inkorporira u sebe institucije građanskog društva i to
prevashodno kao instrumente ostvarivanja svoje dominacije. Društveni
korporativizam nastaje u razvijenim kapitalističkim društvima u kojima se
uporedo sa jačanjem državnog intervencionizma stvaraju moćne interesne
grupacije. Odnos državnih organa i ovih korporativnih grupa je, prema Kousonu
takav da ni jedna ni druga strana ne može do kraja da ostvari svoje interese bez
aktivne saradnje.

Ključna razlika između pluralističkog i korporativističkog pristupa je u tome

što se u pluralističkom konceptu interesne grupe tretiraju isključivo kao
zajednice interesa, nezainteresovane za politiku, dok se sama politika smatra
nečim što je ekskluzivno rezervisano za izabrane vlade i druge državne organe.
Po teoretičarima korporativizma, korporativne grupe aktivno učestvuju u
kreiranju politike, zapravo preuzimaju deo policy-makinga i njihovi međusobni

14
aranžmani i aranžmani s vladom imaju trajni karakter i mnogo dublji zahvat
nego reakcije vlade na zahteve interesnih grupa. Ovi aranžmani po teoretičarima
korporativizma imaju osnovni cilj da povećaju “upravljivost” društvom. [trek i
[miter ističu zanimljivu pravilnost: što je više slojeva interesnog posredovanja
institucionalizovano, to je društvo više upravljivo (governable). Time se vlast
štiti od preteranih zahteva i očekivanja i ujedno obezbeđuje veću “prohodnost”
svojih odluka.

No postoji još jedna važna razlika: na nju ukazuje fon Bajme: po njemu o
korporativizmu se može govoriti samo kad postoje najmanje tri partnera:
najmanje dve suprotstavljene interesne grupe i država (vlada, ili državna
agencija) koja posreduje u konfliktu. U protivnom, kad naspram vlade postoji
samo jedna monopolizovana struktura (npr. udruženje lekara, farmera i sl.) koji
od vlade traži za sebe neke beneficije, može se govoriti o pluralizmu, ali ne o
korporativizmu.

6. Država u tranziciji

Gotovo sve gore pomenute koncepcije dobile su priliku da se ogledaju u

transformacionim procesima koji se odvijaju u bivšim socijalističkim zemljama.
Brust i Stark, dva značajna analitičara tzv. tranzicije, ukazuju na zanimljiv
početak tog procesa: oni govore o dobro poznatoj sklonosti ljudi u ovim
zemljama da, napuštajući jednu krajnost, završavaju u drugoj. Tako je i najveći
broj političara u ovim zemljama u početku bio fasciniran liberalnim idejama o
slobodnom tržištu. Iz te perspektive osnovna dilema nove vlasti je izgledala
jednostavno: slobodno tržište ili jaka država. Tako se nastavljalo sa pogubnim
zaletanjem iz krajnosti u krajnost, a za zemlje iscrpljene takvim avanturističkim
politikama bilo je neophodno da se klatno zaustavi.

Osnovni problem liberalne ekonomije po njima je što potcenjuje socijalno

okruženje: umesto sebičnog, ali racionalnog pojedinca kakav postoji u
premisama liberalističkog zaključivanja, postkomunističkim društvima i
državama dominiraju paternalistički obrasci ponašanja nasleđeni iz
decenijskog življenja pod nečijim tutorstvom. Po liberalističkom rezonu brza
privatizacija mora da ubedi ekonomske aktere da nema pomoći, da su prepušteni
sebi; ali to dovodi do talasa štrajkova i demonstracija, što politički potkopava
liberalne projekte - biračko telo odbacuje programe slobodnog tržišta. Njima
nasuprot stoje neoetatisti koji se zalažu za jaku državu. Po autorima ovog članka

15
problem je u tome što istočno-evropskim zemljama jednako nedostaju i slobodno
tržište i koherentna, jaka država. Oni porede partijsku državu iz vremena
komunizma sa džinom koji ima snagu patuljka i smatraju da velika država nije
isto što i jaka država. Zato se, smatraju Brust i Stark, prethodno mora postaviti
osnovno pitanje: šta se iz starog režima može iskoristiti i odgovaraju: ako nema
jakog tržišta i jake države, postoji višedecenijsko iskustvo jakih interesnih
organizacija i asocijalcija, mreža interesnih udruženja (i neoetatistii liberali su
neprijateljski raspoloženi prema njima). Njihova osnovna uloga je 1) da osiguraju
širu podršku programima reformi, tj. da kao partneri sa vladom rade na
postizanju dugoročnijih aranžmana, a da među svojim članstvom rade na
podizanju spremnosti za investiranje u budućnost; 2) da doprinesu redukovanju
rent-seekinga 3) da učestvuju u stvaranju zajednica rizika koje imaju za cilj da
spreče talase bankrotstava. Po tom konceptu jedinice prestruktuiranja nisu
pojedine firme, već mreže firmi.

* * *

Verovatno je da će politička praksa post-socijalističkih društava značajno

prizemljiti teorijsku raspravu o pitanjima države. Ta rasprava je ponekad ličila
na razgovor gluvih, naročito po tome što su se često ukrštali argumenti
normativne i empirijske prirode. Sada se kao na čistom poligonu ponovo
oprobavaju različite strategije i snagu argumenata nemaju samo teorijski razlozi,
već i mnogi drugi koji su sasvim praktične prirode. Kao po poznatoj Tomasovoj
teoremi: ono što je stvarno u glavama ljudi, to je i delatno, odnosno stvarno po
posledicama. Moglo bi se pretpostaviti da će ta okolnost doprineti da se težište
rasprave o državi u većoj meri nego do sada pomeri na teren iskustvenih nauka.

LITERATURA

Bruszt, L., Stark, D.: Restructuring Networks in the Transformation of Post-

Socialist Economies, 1994, saopštenje na skupu "Economic Liberalization and
Democratic Consloidation", Rio de Janerio, June, 1994, pp 1-26.

Buchanen, J.: Liberty, Market and State - Political Economy in the 1980s, New
York University Press, New York, 1985

Campbell, J.: Reflections on the Fiscal Crisis of Post-Communist States in Hausner

and Mosur: Transformation Processes in Eastern Europe, Krakow 1993

16
Cawson, A.: Corporatism and Political Theory, Blackwell, 1986

Dunleavy, P., O’ Leary, B.: Theories of the State, MacMillan Education Ltd., 1987

Evans, P.: The State as Problem and Solution in Haggard and Kaufmann (ed) The
Politics of Economic Adjusment, Princeton University Press, 1992

Gligorov, V.: Politička vrednovanja, Beograd 1985,

Gligorov, V.: Pravda i prava: dve napomene, Gledišta 3-4, 1988.

Held, D.: Central Perspectives on the Modern State in Held, D. et al. (ed) States and
Societies , Oxford 1983

Habermas, J.: Critical Debates, in: Held, D. and Thompson, J. (eds), MacMillan,
London 1982

Kochanowicz, J.: Reforming Week States and Deficit Bureaucracies in Nelson, J.:
(ed) Intricate Links: Democratiozation and Market Reforms in Latin Amerika and
Europe, Overseas Development Council, 1994

Nozik, R.: Anarchy, State and Utopia, Basic Books, New York, 1974

Nelson, J.: Organized Labor, Politics and Labor Market Flexibility in Developing
Countries in The Third World Bank Research Observer, vol.6 N.1 1991

Offe, C., and Keane, J.: Contradiction of the Welfare State, Hutchinson, 1984

Offe, C.: Disorganized Capitalizam: Contemporary Transformation of Work and

Politics Cambridge Polity Press, 1985

Offe, C.: Contradictions of the Welfare State, London, Hutchison, 1984

Pereira, L.C.: The Crisis of the State Approach to Latin America, Instituto Sul-
Norte De Politica Economica E Relacoes Internacionais, Sao Paulo 1993

Przevorsky, A.: Capitalism and Social Democracy, Cambridge University Press,

1985

Rols, J.: Theory of Justice, Princeton University Press, 1971

Rueschemeyer, D. and Evans, P.: The State and Economic Transformation, in

Evans, P., Rueschemeyer and Skocpol: Bringing the State Back In, Cambridge
University Press, 1985

Schmitter, Ph.: Still in the Century of Corporatism? in Rewiew of Politics, N. 36,

1974

Schmitter, Ph. and Lehmbruch (ed): Trends Toward Corporatist Intermediation,

Sage, 1979

17
Skocpol, T.: Bringing the State Back In Strategies of Analysis in Current Research,
in: Evans, P., Rueschemeyer and Skocpol: Bringing the State Back In, Cambridge
University Press, 1985

Stepan, A.: The State and Society: Peru in Comparative Perspective, Princeton
University Press, 1978

Streeck, W. and Schmitter, Ph.: Community, Market, State and Associations in

Streek and Schmitter Private Interest Governments, Sage, 1985

Streeten, P.: Markets and State: Against Minimalism, in World Development, Vol.
21, N. 8

18