ISTORIJA POLITIČKIH I SOCIJALNIH TEORIJA

Stari, srednji i novi vek

Grčka ( paganska-nehrišćanska) antika 5 v.pre .n.e. - 2 vek n.e.

– sofisti – Protagora, Hipija, Gorgija, Sokrat

– Platon ( 428 p.n.e – 348 p.n.e.)
– Aristotel ( 384 v.p.n.e. - 322 p.n.e.)
– Zenon ( 334 p.n.e. - 262 p.n.e.)
– Polibije ( 203 p.n.e.-102 p.n.e.)

Rimska ( paganska) antika ( 1 v.p.n.e. - 4 v.n.e.)

– Marko Tulije Ciceron ( 106 v.p.n.e.-4 v.n.e.)

– Seneka ( 4 v.n.e.)
– Epiktet ( 55-135)
– Marko Aurelije ( 121 – 180)

Atina u V veku pre nove ere

Demokratija započinje Klistenovim reformama 509. i učvršćuje se Efijatovim reformama 462 p.n.e.

Zlatni vek Atine od 479-431 god p.n.e. - kada počinje i Peloponeski rat ( 431-404 g.p.n.e.)
Socijalna struktura: oko 100.000 slobodnih ljudi ( od toga 30.000 građana, 50.000 žena i dece, oko
20.000 ?) oko 65.000 privatnih robova i 60.000 robova.

Rodovska organizacija ( po filama) počinje da uzmiče pred administrativnom organizacijom ( po

demama) pored etnosa pojavljuje se i pojam demosa.

Polis je mogao da integriše svoje građane, svi su morali da znaju iz kojih rodova se sastoji grad.
Počivao je na pretpostavci da se građani međusobno poznaju. Gradovi nastaju iz procesa sinoikije
( združivanja rodova) pto je stvaralo etnos ( narod). Rodovi su počeku da gube značaj od tema
isključivo gradsko-organizacione forme; Funkcionalna pitanja samog polisa, bilo je bitno o kom
delu grada je reč i njihovi interesu su stavljani iznad interesa etnosa;

Počinje da se razlikuje etnos i demos – demos se odnosi na sveukupnost građana polisa. Demos je
teritorijalna politička zajednica u kojoj rodovi gube značaj. Kada politički život nekog polisa
postane toliko intenzivan da stranci i robovi budu integrisani u politički život i dobiju politička
prava, tada etnos gubi a demos dobija značaj.

Demokratija je oblik vladavine u kojem vlada narod. U društvu sveukpunosti građana koji žive na
nekoj teritoriji i imaju puna prava.

Nisu svi polisi bili demokratični; Rođena je trihotomna podela državnih uređenja:

1. tiranija iskvareni obil i pronalažena je u orijentalnim despotijama

2. republika
3. demokratija – vladavina naroda ( demosa)

Perikle – zlatni vek Atine – završava se Peloponeskim ratom koji je urušio temelje državnog
uređenja; Kasnije su vraćani oblici demokratije koji su bili totalitarni.
Aleksandar Makedonski je imao ideju ukidanja polisa i stvaranja kosmopolisa – polisa koji bi
obuhvatali sve ljude na zemlji i imali drugačiju dinamiku i ustrojstvo od polisa.
File su rodovi a deme – opštine

Razlikuju se sledeće građanske klase:

1. pentakosimedimni
2. hipeji
3. zeugiti
4. teti

Dva osnovna demokratska organa su skupština ( eklezija) i porotni sud (helieja).

Organ javnosti bila je agora.
Dike ( pravda), nomos ( zakon) i psefizma ( skupštinska odluka)
Nomos – Solonov zakon iz 590 g.p.n.e.

Solon je zakonodavac; Nomos koji je on doneo se promenio; Atinjani su imali okupljanje u opštini
– suđenje zakonu.

Psefizma je odluka narodne skupštine, usaglašena sa zakonom

Agora je bila mesto okupljanja.

Demokratija ne može da se ograniči samo na mesto na kojem nastaju zakoni – ona mora da ima
javnost i slobodu govora.

Sofisti – mudraci – mudri ljudi koji su pričali sa drugim ljudima na Agori; Sofisti su bili spremni da
prodaju svoje znanje i nude ga kao uslugu, da prostituišu mudrost. Već u IV veku pre nove ere
sofisti imaju loš imidž, od Platona na dalje; Postojanje sofista bilo je neophodno u jednoj
demokratskoj zajednici; Istina može da ima mnogo lica; Unapređenje javnog diskursa isprobavali
su argumente.

Sofisti su imali tržište za svoje usluge.

Protagora

„Čovek je merilo svih stvari: onih koje jesu da jesu a onih koje nisu da nisu“

Po Protagori nema uzvišenog merila, istina je relativna.

Sokrat

„ Ubeđuj ili se pokoravaj“

Prometej je dao ljudima vatru i Protagora je smatrao da su zbog toga ljudi postali pohlepni i onda
im je Zevs dao osećaj za pravdu;

Ksenofon i Platon su bila dva najznačajnija učenika Sokratova. Sokrat je smatrao da je svaki zakon
pravedan. Sofističko prirodno pravno učenje.

Fizis – Nomis
 Hipija
„Ljudi su srodnici, pripadnici jednog društva, sugrađani, po prirodi srodno a zakon, nasilnik ljudi,
mnogo toga nameće im protiv prirode“
Gorgija
„Ljudi su po prirodi nejednaki. Vrlina jakih leži u vladavini a slabih u pokoravanju“

Platon

3 osobine ( delovi duše) – požuda, volja i um

4 vrline – umerenost, hrabrost, mudrost i pravednost
3 vrste ljudi – radnici, ratnici i filozofi (vladari)
5 oblika državnog uređenja -

1. aristokratija
2. timokratija
3. oligarhija
4. demokratija
5. tiranija

Platon je zagovarao aristokratsko/monarhističko državno uređenje.

Platonova alegorija pećine: svet ideja koji se nalazi izvan sveta u kojem smo. Ljudi u pećini vide
samo senke, ako bi se jedan od njih oslobodio i video sunce i ponovo se vratio da ljudima u pećini
šta je stvarnost a šta je odraz sveta ideja, i da su ljudi okrenuti senkama samo najmudriji bi mogli da
shvate šta je sunce ( svet ideja).

Ciklična teorija državnog uređenja; Svako uređenje se pervertira i smenjuje ga sledeće.

Eugenika – nauka na osnovi koje bi filozofi određivali parove i kontrolisali potomstvo.
Oligarhija je vladavina kapitala. Tiranin dolazi na vlast pomoću demagogije – opscenarstva; Kritika
demokratije, demagogija je mana demografskog uređenja.

Zakoni

Postoje dva čista oblika državnog uređenja: demokratija i monarhija; Idealni oblik državnog
uređenja je mešovito državno uređenje ( republika) u kojem vladaju zakoni a ne ljudi ( pa čak ni
filozofi). Organi idealnog državnog uređenja – veće od 360 članova i 37 čuvara zanona i noćno
veće vrhovnog upravljača.
Rođena je ideja republike.
Sparta je, po Platonu, bila primer idealno uređenje mešovite države.
Geruzija – starci iz plemićkih porodica u Sparti
Eforat – poseban državni organ koji je kontrolisao vlast – tiranski element.

Helenski ponos

Dokle god se pojedinac javno bori protiv zakona, on je pred istim tim zakonima opravdan.

Dijalektika, etika, fizika

Platon – bolje je nepravdu trpeti nego činiti
Tiranija je sukob zakona i pravde – otpor tiraniji je prirodno pravo
 Aristotel

Najvažnija dela: Nikomahova etika, Politika, i Ustav Atinski

Nikomahova etika – izlaganje opštih etičkih principa na kojima počiva svako društvo
Politika – izlaganje o ljudskom društvu uopšte, vrstama društva a pogotovo o polisu i vrstama
društvenih uređenja i republici kao najboljem državnom uređenju
Ustav Atinski – primena opštih etičkih principa

Teorija vrlina u Nikomahovoj etici

Cilj države je opšte dobro. Opšte dobro je krajnji cilj za koji se opredeljujemo zbog njega samog i u
čijem ostvarenju nalazimo sreću
Sreću donose vrline koje se stiču zalaganjem
Vrline mogu biti

– dijanoetičke ( intelektualne) stiču se učenjem

– etičke – stiču se navikavanjem

Osnovne etičke vrline su:

– velikodušnost
– umerenost ( izbegavanje ekstrema)

Primeri: hrabrost je ibegavanje krajnosti lude smelosti ili kukavičluka. Pravda je izbegavanje dve
krajnosti: činjenja i trpljenja nepravde. Pravda je i poštovanje zakona u smislu opšte pravde i
jednakosti kao posebne pravde. Posebna pravda ima dva oblika:

– distributivni – koji polazi od jednakosti subjekta sa kojima se dele neka dobra

– kumulativni – koji dolazi od jednakosti nagrađivanja subjekata shodno zaslugama

Državno prav se sastoji iz prirodnog i zakonskog

Čovek i društvo u „Politici“

Čovek je politička životinja – životinja koja po prirodi teži da živi u polisu

Ljudska društva ( zajednice, ortakluci):

– porodica
– seoska opština
– polis

U „Politici“ Aristotel društvo poredi sa brodom a građane sa mornarima, gde u jednom polisu svako
ima svoju ulogu i vrlinu. Vrline mogu biti dvostruke:

– vrline usmerene ka opštem dobru ( spasavanje broda)

– vrline usmerene ka mestu u podeli rada ( gde svako ima svoju ulogu)

Vrlina građanina u dobro uređenoj republici je da vlast vrši u korist opšteg dobra ( kada je nosilac
vlasti) ili da se pokorava nosiocu vlasti koji je vrši u korist opšteg dobra.
Sinoinia je proces sjedinjavanja plemena u polisu.
Comuna je sjedinjavanje porodica u plemena.

Tipologija državnih uređenja u Aristotelovoj „Politici“

Tipologija državnih uređenja:

ispravni ( zasnovani na vladavini zakona) iskvareni

1. monarhija 1. tiranija
2. aristokratija 2. oligarhija
3. republika ( mešavina oligarhije i demokratije) 3. demokratija

Republika je idealno državno uređenje zasnovano na vrlini umerenosti, odnosno pravde.

U republici je srednji sloj dovoljno veliki da se zajedno sa siromašnima ili sa bogatima može
suprotstaviti nepravednim zahtevima svakog sloja.

Politea – državno uređenje – republika

Ustav Atinski

Aristotel je napravio podelu vlasti na ustavnu istoriju i savremeni ustav Atine

Najznačajniji je deo koji opisuje zakonodavca Solona. Atinski zakon je Solon napisao kao arhont.
Po ugledu Solun je bio među prvima, po imovnom stanju među srednjima.
Ustav je bio dobar što nije bio u potpunosti po volji siromašnih ni bogatih; ukinuo je dužničko
ropstvo ali nije izvršio ponovnu podelu zemlje.

Polibijeve istorije

Nakon pobede Rima nad Ahejskim savezom Polibije je kao jedan od 1.000 talaca 168 godine pre
nove ere doveden u Rim.

Tipologija državnih uređenja po Polibiju:

ispravni ( zakoniti) iskvareni

1. monarhija 1. tiranija
2. aristokratija 2. oligarhija
3. demokratija 3. ohlokratija ( ohlos – rulja,
svetina- ohlokratija je vladavina polusveta, mase)

Ciklično kretanje državnih uređenja, monarhija – tiranija – aristokratija – oligarhija – demokratija –

ohlokratija.
Republikansko uređenje u Polibijevim istorijama

Organi republike

Državni element Sparta Rim

1. aristokratija geruzija senat

2. demokratija narodna skupština 3 skupštine
3. monarhija 2 kralja 3 konzula
4. tiranija eforat

Rim se od Sparte najviše razlikovao po svojoj ekspanziji i ulaskom imperijalnog elementa u

politički diskurs.

Marko Tulije Ciceron

Rimski mislilac. Glavni spisi: država i zakoni.

63 godine pre nove ere bio je konzul

Osnovni stav: republikansko uređenje Rima je vrhunac istorije čovečanstva
44 godine pre nove ere podržao je ubistvo Cezara ( učestvovao u zaveri)
43 godine pre nove ere II trijumvirat ( Oktavijan, Lepid i Marko Antonije) ga proglašavaju
neprijateljem Rima.

Ciceronovo republikansko uređenje

Organi rimske republike imaju optimalno socijalno utemeljenje:

1. dva konzula – najistaknutiji pojedinci

2. senat – plemstvo
3. skupština – mnoštvo

Država je:

1. građanska domovina ( nasuprot prirodnoj domovini koja se ne može birati)

2. republika ( međusobno priznavanje prava i zajedništva koristi građana)
3. ortakluk zasnovan na pravu ( na prirodnom pravu, zakonima i izvorima prava)

Antičke, rimske i srednjovekovne naturističke teorije: stoicizam i Aurelije Avgustin

Prema mitu Romul i Rem osnivaju grad 753 godine pre nove ere
Monarhija do svrgnuća poslednjeg kralja Tarkvinija oholog 500 godina pre nove ere

Republika do proglašenja Oktavijana za imperatora 27 godine pre nove ere

Zakon u XII tablica
edikti pretora
građansko pravo ( ius civile) i međunarodno pravo ( ius ?)
Principat – do smrti imperatora Aleksandra Severa 235 godine, začeci prirodnog prava ( ius
naturale) u pravnoj teoriji ( Paulus i Ulpijan)

Dominat – od dolaska na vlast imperatora Dioklecijana ( 284) do smrti imperatora Justinijana

Kodifikacija prava – corpus iuris civilis, sastavljen od četiri knjige: codex, digesta, institutiones i
novellae.

Stoicizam

Ključna novina kao posledica imperijalnog iskustva ( A.Makedonski i Rim) – kosmopolis

Periodizacija stoika:

Grčki period ( 300-130 godine pre nove ere)

Zenon
Grčko-rimski period ( 130-50 godine pre nove ere)
Panetije i Posejdonije
Rimski period ( 50 god.pre n.e. - 3 vek nove ere)
Seneka ( senator)
Epiktet ( rob)
Marko Aurelije ( imperator)

Zenon

Podela filozofije na fiziku, etiku i logiku

Osnovni ideal etike: živeti u skladu sa razumom, koji je deo prirode
Osnovni etički pojam je dužnost
Dužnost je ono što svakom čoveku priliči po prirodi da čini. Stoičko učenje je bilo značajno za
hriščansku etiku.

Aurelije Augustin

Najveći deo života ( 354-387) proveo je u Hiponu u severnoj Africi, kao manihejac. Učio je retoriku
u Kartagini i Rimu. Bio je manihejac do 387 kada je prihvatio hrišćanstvo. 395. postaje biskup u
Hiponu.

Napisao je Državu Božiju u 22 knjige ( 413-427)

Rim je poražen 410. jer su Rimljani zaboravili svoje vrline i običaje, Rim je poharan te godine zato
što to spada u univerzalne običaje ratovanja.

Političko i socijalno učenje

3 oblika društva:

– porodica ( nastaje iz Adamovog greha)

– grad ( nastaje iz Romulovog greha)
– čovečanstvo ( nastaje iz Hristovog jevanđelja)

Dihotomija dve države ( zemaljska i Božija) ima uzor u bibliskoj dihotomiji dva grada – Vavilona i
Jerusalima.
Država zemaljska je društvo građana ( Rima) zasnovano na pravdi i ljubavi čoveka prema sebi
samom.

Država Božija je društvo hrišćanskih vernika zasnovano na pravdi i ljubavi Boga prema ljudima i
ljudi prema Bogu.

Eshatološko shvatanje istorije u šest perioda:

1. od Adama do potopa
2. od potopa do Adama
3. od Avrama do Davida
4. od Davida do Vavilonskog ropstva
5. od Vavilonskog ropstva do Hrista
6. od Hrista do Strašnog suda

Srednjovekovne sholastičke i novovekovne renesansne teorije

Toma Akvinski i Nikolo Makijaveli

Kriza srednjovekovnog hrišćanstva

Granica između starog i novog veka je fluidna – ne postoji saglasnost kada počinje novi vek.

Prvi manastir u Evropi je Monte Kastiljo iz 329 godine nove ere – iste godine kada je imperator
Justinijan zatvorio akademiju u Atini ( koju je 387 godine pre nove ere otvorio Platon).

Kreativni zamah patristike do tada je već opao – Aurelije Avgustin jedan je od poslednjih velikih
svetskih otaca.

U vreme patristike crkveni oci tumače Bibliju, nakon toga sledi vreme epigona, za koje su Biblija i
crkva neprikosnoveni autoriteti.

Imperator Konstantin je na prvom nihejskom koncilu ishodovao kanonsko jedinstvo crkve nihejske
(325 godina) vera.

Posle drugog Nihejskog koncila ( 787 godine) istočna i zapadna crkva se udaljavaju jedna od druge
i dolazi do konačne šizme ( 1054 godine).

Toma Akvinski

U periodu 12-15 veka na evropskom univerzitetu dolazi do buđenja kreativnosti u pristupu

hrišćanskoj veri i začetku racionalizma.

U spisima Tome Akvinskog dostignut je vrhunac sholastične misli ( centralni spis: Summa
theologiae). Fundamentalni pojam postaje zakon.

Zakon je pravilo ili ono što se po tom pravilu zakonomerno odvija.

Svrha zakona je opšte dobro.

Postoje tri vrste zakona: večiti, prirodni i pozitivni

Večni zakon je stvorio Bog i važi za ceo kosmos ( tj. prirodu).

Prirodni zakoni su opšta načela razlikovanja dobra i zla, prilagođena ljudskom razumu koja je Bog
zapisao u srcima svih ljudi.

Pozitivni zakoni su državni zakoni i običaji.

Veliki uticaj Aristotela na Tominu političku i socijalnu teoriju vidi se po tipologiji državnih
uređenja:

ispravni iskvareni

1. monarhija 1. tiranija
2. aristokratija 2. oligarhija
3. republika 3. demokratija

Najbolje državno uređenje je monarhija, ali pošto se monarhija lako premetne u tiraniju bolje je da
postoji republika – Aristotelova politeja.

Republika je mešovito državno uređenje koje nalazimo već u starom zavetu, kod Jevreja:

1. car – monarhijski element

2. sanhedrion – aristokratski element
3. narod koji bira cara – demokratski element

Narod kojim vlada tiranin može:

1. da svrgne tiranina – ako ga je sam izabrao

2. da se obrati sizerenu – ako je tiranin njegov vazal
3. da se obrati Bogu – ako ne postoji vlas iznad tiranina

Renesansa u Italiji

Renesansa je međuperiod postepenog prelaska iz srednjeg u novi vek

Najsnažnija je bila u Italiji i Nizozemskoj.

Borba između pape i imperatora razorila je feudalni sistem i omogućila slobodan razvoj gradova
( pre svih Firence, Milana, Venecije i Napulja) u periodu od 1250. godine ( smrt Fridriga II ) do
1494. godine ( upad francuskog kralja Šarla VIII).

Papa ( Vatikan) bio je preslab da ujedini Italiju a prejak da nekom drugom ( svetovnom) vladaru
dopusti da to učini.

Katolička crkva je doživela moralni krah u 14. i 15. veku ( papa Eugen IV konstatuje 1434:“ Nema
nijednog zdravog dela na telu crkve“)

Šizma iz 1378. godine pojavljuju se dvojica papa, da bi ih u periodu 1408-1417. bilo čak trojica.

Na koncilu u Konstancu ( 1414-1418) izabran je konačno Papa Martin V.

U italijanskim gradovima nestaje republikansko uređenje i uspostavlja se Sinjorija ( tiranija
vladavina bogatog moćnika).

Snažne stranačke borbe Gvelfa ( pristalica pape) i gibelina ( pristalica imperatora) potresaju sve
gradove.

U Firencu u drugoj polovini XV veka vlast preuzima porodica Mediči.

Sinjorija prekida samo Savonarolin prevrat ( 1494-1498)

Makijaveli je bio državni sekretar.

Nikolo Makijaveli

Posle 15 godina rada na mestu državnog sekretara uprave Firence i pada u nemilost Medičija bila
otpušten iz službe.

1513. počinje da piše svoj glavni teorijski spis „ Raspravu o prvoj dekadi Tita Livija“.
I ovaj i druge spise piše za prijatelje ili važne političke ličnosti. Sumrak javnosti.

Rasprava je pisana kao komentar prvih deset knjiga Tita Livija o istoriji rimske politike. Obnova
republikanske misli.

Osporavanje razlikovanja države Božije i države zemaljske i napad na hrišćansku religiju ( kao
običnog sredstva za postizanje svetovnih ciljeva)

Dihotomiju Aurelijevu smatrao je neprihvatljivom i smatrao je da ovaj tvrdi da postoji država

Božija moralno najiskvareniji.

Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija

Država nastaje zbog opšteg dobra i treba da ispuni dva cilja:

1. unutrašnje slobode ( vivere libero, vivere civie) i

2. odbranu od spoljneg neprijatelja

Dve vrste državnih uređenja:

1. ispravna monarhija – aristokratija i republika

2. iskvarena – tiranija, oligarhija i anarhija

Najbolje državno uređenje je mešovito pošto u njemu svaka klasa ima svoj državni organ
( zastupnike).
Siromašni se bore za slobodu a bogati za vlast.
Građanski rat traje dok se ne uspostavi republika u kojoj siromašni imaju svoj organ vlasti
( skupštinu) i zauzvrat opštu vojnu obavezu u narodnoj vojsci.
Da bi republika opstala ona mora da ratuje i širi se – povezivanje republikanske misli sa
imperijalizmom.

Vladar

Po materiji spis Vladar sledi nakon 18. glave prve knjige Rasprave.
Smisamo maksime:“ Cilj opravdava sredstvo“ radikalno iskvareno političko stanje, iziskuje
samodršce koji će svim sredstvima ponovo uspostaviti republiku.

Spis je napisan u formi – ogledalo vladara.

Centralna kategorija je država.

Državni rezon: uputstvo vladaru kako da pobedi svoje porive i sledi cilj očuvanja ili uvećanja moći.
Vrline kojima se vladar rukovodi u vladanju su ljudske ( iz tradicionalne etike) u životinjske.

Životinjske vrline:
– vrline lava ( snaga)
– vrline lisice (lukavost)

Protestantske teorije i starorežimske konstitucionalne teorije

Luter Martin, monorhomasi i Boden

Ideje o reformaciji zapadne hrišćanske crkve i katoličanstvo javljaju se već tokom XV veka uprkos
izvesnoj konsolidaciji u odnosu na prethodni period.

Porast pučke religioznosti omogućen je pronaaskom štampe ( 1450) i štampanjem Biblije ( još uvek
na latinskom jeziku).

Vatikan početkom XVI veka predstavlja državu koja ima vlast, vojsku, ambasadore i poreze
( indulgencije) i to izaziva negodovanja.
Jan Hus, protestuje protiv prodaje indulgencija i krstaških ratova ( i vojske u službi crkve).

Živ spaljen u Konstancu 1417. zbog jeresi, iako je od imperatora dobio garancije.

Đirdamo Savonarola dominikanski fratar, od 1494-1498, pučki vođa koji vlada Firencom.
Neuspešno je pokušao političku i moralnu obnovu.
Indulgencija je prodaja oproštaja.

Martin Luter

31. oktobra u Vitembergu pribija na vrata crkve 95 teza

Luter preuzima Avgustinovo razlikovanje države Božije i države zemaljske, ali ne smatra da je prva
superiorna u odnosu na drugu.

Država zemaljska je zasnovana na prirodnom pravu; u hrišćanskim država prirodno pravo je

zapisano u dekalogu ( deset božijih zapovesti).

Najbolje državno uređenje je monarhija ( monarh najbolje garantuje poštovanje prirodnog i

pozitivnog prava).

Država Božija je zasnovana na jevanđelju, građani države Božije su i najbolji građani države
zemaljske jer jevanđelje ojačava Dekalog.

Dve države se nikada ne smeju pomešati – razdvajanje crkve od ržave je glavna tekovina
protestantizma u novom veku.
Martin Luter je preveo Bibiliju na saksonski.Luteranstvo je prva katolička sekta odvojena od
hrišćanstva.Primećivao je dihotomiji između države Božije i države zemaljske.

Dekalog

Prva ploča koja se odnosi na vernike:

1. ja sam gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih Bogova osim mene
2. ne pravi sebi idola; niti kakva lika, nemoj se klanjati niti im služiti
3. ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega
4. sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove a sedmi dan je
dan odmora

Druga ploča koja se odnosi na odnose sa bližnjima:

Odnosi se na izabrani narod; Mada su u XVI veku protestanti smatrali da su i svi ostali osvešćeni i
da izabrani narod može da bude bilo ko.

Žan Kalvin

U Ženevi deluje u periodu 1541-1564 sa namerom da je pretvori u prvu hrišćansku komunu.

Institucije hrišćanske religije / nauk hrišćanske vere ( 1536-1539)

Federalnoteološka teorija – ugovor ( foedus) izabranog naroda sa Bogom. Idealno državno uređenje
je republika. Crkva je u republici osnovna obrazovna ustanova.
Konzistoriji su vršili moralni nadzor.

Efori su ustavom prevdiđeni predstavnici naroda koji pružaju otpor svakom nosiocu vlasti koji hoće
da uspostavi tiraniju.

Fransoa Otman

Frankogalija ( 1573) prva teorijska reakcija hugenota na masakr vartolomejske noći ( 23/24. avgust
1572.)
Istorijskopravni argument protiv tiranije.Monarhomasi neprijatelji monarhističke tiranije.
Franci i Gali ( Frankogali – Francuzi) su po starom ustavu na skupštini birali sebi kralja i svrgavali
ga kada nije vladao po svojoj volji (?)

Ustav je promenjen u apsolutnu monarhiju.

Protestanti u Francuskoj su hugenoti; Razni sukobi hugenota i katolika u Vartolomeskoj noći

( kraljica Margo koja je trebala da se uda za Anrija Navanskog, predstavnika Hugenota).
Frankogalijom je pokušao da objasni zbog čega bi Francuzi trebali da pruže otpor kralju Francuske.
Iznosi jedan istorijsko – pravni dokument- ispravne, legitimne monarhije i prava na otpor.

Gali su starosedeoci Francuske koji su se pomešali sa Francima.

Iber Lange i Filip di Plesi Mornej

Optužbe protiv tirana ( 1579.)

Ugovorna teorija države: dva ugovora
~ ugodor o ispravnoj veri ( između Boga i izabranog naroda)
~ ugovor o ispravnoj vlasti ( između naroda i vladara)

Četiri osnovna politička pitanja:

~ Da li se podanici moraju pokoriti zapovesti vladara koja je protivna ispravnoj veri? Ne, zato što je
vladar već time prekršio ugovor o ispravnoj veri.
~ Da li se vladaru koji krši ugovor o ispravnoj veri mora pružiti otpor? Da, zato što vladar svu vlast
crpi od naroda koji je večan i suveren.
~ Da li se vladaru koji krši ugovor o ispravnoj veri mora pružiti otpor? Da zato što je narod pred
Bogom odgovoran za zaštitu ispravne vere.
~ Da li se vladari moraju umešati u sukob koji je izbio u susednoj državi između vladara i naroda?
Da, jer su u obavezi pred Bogom i čovečanstvom.

Johan Altuzijus

Politika ( 1603.)

Čovek je homo symbioticum i živi u simbiozi sa drugim ljudima kroz dve vrste zajednica:

privatne javne

porodica opština
korporacija provincija
država

Država se od svih zajednica razlikuje po tome što jedina ima suverenitet. Suverenitet je uvek
narodni. U državi pored vladara uvek postoje efori, koji se dele na dve vrste:

1. opšti efori, koji se bore protiv tiranije

2. posebni efori – koji su protiv tiranije koju većina provincija vrši nad manjinom provincija.

Starorežimski konstitucionalizam

Žan Boden

Šest knjiga o republici ( 1576.)

Praktični cilj učvršćivanja monarhije i okončanje verskog rata.

Država je pravna vladavina zajedničkim poslovima tri ili više porodica, kojoj pripada suverena
vlast. Suverenitet je najveća, jedinstvena, trajna i zakonima neograničena vlast.

Ograničenja suverenosti:

1. prirodno pravo ( ius naturale)

2. ustav ( leges imperii)
3. međunarodno pravoo ( ius gentium)
 4. privatna svojina (koja podrazumeva pravo podanika da budu konsultovani prilikom
uvođenja poreza koji će da plaćaju)

Beleške: Monarh je mogao da se stavi izvan katolika i protestanata i da državi garantuje verski mir.
Država je pravna vladavina; Nadovezuje se na Aristotelovu trihotomnu podelu društva, suverena
vlast je diferentio specificum svake države, tj. kao takva ne postoji u drugim državama. Suverenitet
ne može da se deli; Vlast koja vrši suverenu vlast, mora biti jedinstveana; ne može da se prenosi,
suverenitet nije diktatura. Diktatura u Rimu: Vladar ne poseduje svoje podanike niti sve ono što oni
imaju. Tiranija nije nosilac narodnog suvereniteta, ali ona predstavlja garant privatne svojine.

Engleske prirodno pravne teorije XVII veka

Engleski građanski rat ( 1643-1648)

U vreme građanskog rata kralj Engleske, Škotske i Irske bio je Čarls Stjuart I ( 1600-1648).
Tokom građanskog rata, političku moć zadobija zapovednik vojske Parlamenta Oliver Kromvel
( 1599-1668)

Nakon poraza rojalističkih snaga 1648, organizovano je suđenje Čarlsu u januaru 1649.

Smrtna presuda na suđenju Čarlsu doneta je 29.januara 1649.

Egzekucija Čarlsa je izvršena 30.januara 1649.
Nakon pogubljenja Čarlsa uspostavljena je ( jedini put u engleskoj istoriji) republika sa narodnim
parlamentom na čelu ( 1649-1659)
Položaj Lorda protektora zauzeo je Kromvel.

Beleške: Engleska nije bila tradicionalna monarhija, kralj Čarls je retko sazivao parlament i nije
prihvatao savetnike, već je vladao samostalno. 1649. zbog rata sa Škotskom, Čarls saziva
parlament, zbog nagomilanih problema u državi parlament je pružio otpor i zahtevao poslušnost,
Čarls je raspustio parlament i on ulazi u istoriju kao „kratki parlament“. Naredni „dugi
parlament“ je stavio na dnevni red „probleme kršenja ljudskih prava“ i problem sa Škotskom se
seli u Englesku. Parlament podiže svoju vojsku protiv kralja koji gubi rat. Parlament na čelu sa
Oliverom Kromvelom legalizuje suđenje Čarlsu i presuđuje mu smrtnu kaznu.

Engleska slavna revolucija ( 1688)

Restauracija monarhije usledila je 1659.

Čarls Stjuart ( 1630-1685) vladao je od 1659-1685, a njegov brat Džejms Stjuart ( 1633-1701) od
1685-1688.

10.10.1688. Haška Deklaracija

Novembar 1688. počinje invazija Engleske
Februara1689. Džejms napušta Englesku
Februara 1689. nastaje Deklaracija prava koja Decembra 1688. postaje Zakon o pravima ( bill of
rights).
13.februara 1689. Vilijem i Meri Oranski postaju ko-vladari, kraljica i kralj Engleske. Nakon
Merine smrti, Vilijem je vladao Engleskom do 1701. kada je Engleska dobila svoje konačno
uređenje.
 Tomas Hobz ( 1588-1679)

Hobz je 1640. napustio Englesku anticipirajući građanski rat. U London se vratio 1652. i tu ostao do
kraja života.

Glavna dela imaju naslove po biblijskim čudovištima:

Levijatan ( 1651)
Bahemont ( 1657)

Levijatan je simbol države, a Bahemont simbol građanskog rata.

Knjiga o Levijatanu je teorijska rasprava o državi.

Knjiga Bahemont je istorija političkih sukoba u Engleskoj u periodu od sazivanja Dugog

parlamenta 1640. a restauracije monarhije 1659.

Beleške: Stari zavet : krokodil i nilski konj ( Levijatan i Behemont) se pojavljuju u apokalipsi i
simbolizuju sve užase apokalipse; Hobz je pokušao da kroz naslove ukaže na problematiku koja
uvek postoji, izbor pod koju vladavinu ćemo da dođemo. Levijatan je simbol države koji predstavlja
zlo, početak liberalne države, živeti u državi je zlo; Međutim postoji i Behemont, koji simbolizuje
rat; Po Hobzu je čovek suočen sa izborom života u državi i rata. Rat je neodrživo stanje. Dva spisa
imaju zanimljivu igru kroz biblijske simbole. Prva teorija revolucije u novom veku; Na naslovnoj
strani knjige je orikazan Levijatan, sa krunom na glavi, što je simbolizovalo monarhiju, u rukama
je držao mač a telo mu je bilo sastavljeno iz mnoštva drugih tela, naroda.

Prirodno pravno učenje

U prirodnom stanju, čovek je čoveku vuk, to je stanje rata svih protiv svih.

Pravo je sloboda koja se deli na određeni način. Prirodno pravo je pravo koje se sastoji iz tri uža
prava:

– pravo na samoodržanje
– pravo na sve stvari
– pravo prvog udarca

Prirodni zakoni su umni postulati koji čoveka upućuju da napusti prirodno stanje.
U Levijatanu, Hobz je nabrojao 20 prirodnih zakona, od kojih su najbitnija tri:

– zakon koji upućuje ljude da teže miru, kad god je to moguće

– zakon koji upućuje ljude da ugovorom jedni drugima priznaju jednaku slobodu
– zakon koji upućuje ljude da u državi ( suverenu) pronađu garanta ugovora

Beleške: Pravo je dispozicija da se učini nešto gde postoji izbor, u zakonima ne postoji izbor, zakon
je prinudan. Hobz smatra da se ljudi razumom razvijaju od prirodnih prava do akona, jer prirodno
pravo nije dovoljno i ne omogućava izlazak iz prirodnog stanja. Proizvodno stanje znači koliko
imamo prava imamo i moći; Sloboda je izjednačena sa moći. Hobz je slobodu koja nastaje
prirodnim pravom, deli na tri nivoa; Opstanak je pravo pravo dedukovano iz slobode, borba za
opstanak garantuje jednaku slobodu; Pravo prvog udarca; Prirodno stanje može da se prevlada
prirodnim zakonima koji poništavaju prirodnu slobodu kojoj dodaju sigurnost. Čovek treba da bira
mir kad god je to moguće, sa ljudima koji isto razmišljaju, moramo ugovorom da priznamo jedni
drugima slobodu i prirodne zakone. Garant ugovora sprečava povratak u prirodno stanje. Po
nastanku države uspostavljaju se kategorije svojine i neotuđivosti.

Učenje o državi

Država može nastati institucijom ( dvosmernim ugovorom) ili osvajanjem.

Tri vrste državnog uređenja i suvereniteta:

– monarhija
– aristokratija
– demokratija

Građani su dužni na pokornost suverenu sve dok je on u stanju da ih zaštiti.

Prva teorija revolucija data je u spisu Bahemont ( 1679.)
Revolucija je rotaciono kretanje u kojem se legitimna vlast otuđuje od legitimnog nosiona ( kralja
Čarlsa I, preko Drugog i kratkog parlamenta do Lordna protektora 1640-1658.) iz čijih ruku se
vraća nazad ( 1658-1659.) preko kratkog i drugog parlamenta legitimnom nosiocu ( Kralju Čarlsu
II).

Beleške: Država je nesavršena zato što je ljudska tvorevina. Ljudi mogu da bi sačuvali svoje života
da pokazuju neposlušnost suverenu. To je bio jedan od argumenata za ukidanje smrtne kazne.
Behemont donosi konzervativnu teoriju revolucije. U astronomiji revolucija znači put, Hobz je
smatrao da može da zbog uzurpacije vlasti dođe do revolucije; Kratki i Dugi parlament i svrgavanje
Čarla navodi kao primer; Nakon Kromvelove smrti revolucija je nastavila da se kreće unazad;
Revolucije je, po Hobzu, uzaludno kretanje, rad ljudi, pošinju jedan put sa krajem koji ne vodi
nigde.

Džon Lok ( 1632-1704)

Glavno delo: Dve rasprave o vladi ( 1676-1690)

Prva rasprava o vladi je rasprava sa Robertom Pilmerom i njegovim spisom. Bog Adamu nije dao
vlast, nego ašov da radi. Prirodni zakon nalaže svakom prirodnom biću da iz prirode uzima dobra
prema svojim potrebama. Ljudi su uz pomoć zlata počeli da stvaraju zalihe.

Prvo nastaje vlasništvo ( u prirodnom stanju) pa tek onda vlast ( država) radi zaštite vlasništva. Tri
osnovna prava čoveka su život, sloboda i svojina. Četiri tipa državnog uređenja: monarhija,
aristokragija, demokratija i mešovito uređenje. Podela vlasti između kralja i parlamenta. Tri grane
vlasti: zakonodavstvo, izvršna i federativna. Apsolutna vlast je gora od prirodnog stanja.

Dva slučaja u kojima se vlast vraća narodu i on ima pravo da je znova bira:

– kada legislativa i egzekutiva dođu u sukob vlast se raspadne

– kada se legislativa i egzekutiva udruže da tlače narod
 Kant i Monteskje

XVIII vek je vek prosvetiteljstva, teorije prosvetiteljstva karakteriše odnos prema religiji.

Politička i socijana teorija prosvetitelja

Duhovne preteče u Holandiji i Engleskoj

Hugo Grocijus u spisu „O pravu rata i mira“ ( 1625.) tvrdi da ni Bog ne može da promeni odredbe
prirodnog prava, a u spsiu „O istinitosti hrišćanske religije“ ( 1627.) počinju sa istorijskim i
logičnim preispitivanjem biblijskog teksta.

Baruh De Spinoza u Teološko.političkom traktatu (1670) zahteva potpuno razdvajanje filozofije od

teologije i pred filozofiju postavlja zadatak razumske i kritičke analize „objavljene“ religije.

Tomas Hobz u Levijatanu ( 1651) osporio je Mojsijevo autorstvo na prvu knjigu starog zaveta
( prva knjiga Mojsijeva).

Isak Njutn u Matematičkim principima ( 1687) otkriva univerzalne zakone kretanja koji važe za ceo
univerzum. To nagoveštava ideju da je Bog stvorio univerzum i pustio ga da se sam kreće po
njegovim zakonima.

Engleski deisti ( Džon Lok, Džon Toland, Lord Henri Bolngsbruk itd.) odbacuju čuda i svaku drugu
vrstu Božije intervencije u prirodna i društvena zbivanja, jer bi prihvatanje toga značilo da je
Božanska kreacija bila nesavršena. Zagovaraju odbacivanje iz Bibije svega što nisu moralne
zapovesti i što ugrožava toleranciju prema neistomišljenicima.

Politička i socijalna teorija prosvetiteljstva

Duhovne preteče u Francuskoj

Katolički sveštenik Rišar Simon u spisu Kritička istorija starog zaveta ( 1678, 1685) osporio je
Mojsiju autorstvo na više knjiga, koje su mu se pripisivale i kritički analizirao neke od ostalih
knjiga starog zaveta. Afirmisao je princip dokazivosti svake činjenice u svetim knjigama i
unutrašnje koherencije svake činjenice biblijskog teksta. Knjiga je spaljena odmah pošto se pojavila
kao i sva dokumenta koja su zapćena od Simona.

Simon je objavio i kritički istoriju teksta Novog zaveta ( 1689) u kojem je započeo da se bavi
greškama, krivotvorenjima i nesaglasnostima u najranijim verzijama novozavetnih knjiga.

Pjer Bajl, koji je iz Francuske 1681. pobegao u Nizozemsku, objavio je u Roterdamu spise
„Razmišljanje o kometi“ ( 1682) i Istorija kritičke rečnike u četiri toma ( 1695-1697). U prvom
spisu pobijao je mogućnosti da kometa može da izazove čuda na zemlji. U drugom spisu brojne
biblijske ličnosti je podrvgao kritičkoj proceni. Cara Davida je opisao, primera radi, kao prevaranta,
brakolomnika, masvonog ubicu i religioznog sektaša.

Francuski projekat enciklopedije

Enciklopedija ili na razumu zasnovan rečnik nauke, umetnosti i zanata.

Izdata je u 28 tomova ( i 7 suplemenata) u periodu od 1751-1772 i od 1176-1778.

Urednici su bili Deni Didro, D'Alamber, Volter, Kenej, Monteskje, Ruso, Holbah, itd.

Osnovni cilj enciklopedije bio je da na jedno mesto prikupi sva saznanja o ćoveku i svetu u kojem
živi.

Didro je u prvom tomu najavio cilj Enciklopedije u „promeni mišljenja kod ljudi“. Promena se
sastojala u širenju stava da sve stvari moraju biti proučene, prodiskutovane, istražene, bez izuzetaka
i bez obzira na bilo čija osećanja.

Cilj enciklopedije je bilo iskorenjivanje religioznih i političkih predrasuda i sujeverja, a u krajnjoj

liniji i sveobuhvatna kritika crkve i apsolutističke države.

Šarl-Luj De Sekonda, bron Monteskje

Glavno delo: Duh Zakona ( 1748)

Monteskje prihvata temeljni prosvetiteljski stav da je Bog stvorio kosmos i zakone, kao nužne
odnose među stvarima i ostavio da se sve odvija po tim zakonima.

Postoji razlika između prirodnih i pozitivnih zakona, pošto ove druge ljudi ne poštuju tako striktno
kao prirodne, pošto su bića podložna zabludama.

Duh zakona je sveukupnost odnosa koji postoje između zakona, pozitivnih zakona, običaja religije,
načela ili prirodne vladavine geografskih faktora, mentaliteta, itd.

Prirodni zakoni: 1) mira, 2) samoodržanja, 3) razmnožavanja i 4) društvenosti

Vrste državnih uređenja ( prema prirodi i načelu ili pokretaču vlasti):

– republika
1. demokratija – suveren je narod a pokretač vrlina je jednakost
2. aristokratija – suvereni su plemići a pokretač vrlina je umerenost
– monarhija – suveren je monart a pokretač vrlina je čast
– despotija – suveren je despot a pokretač je strah

Vrste državnog uređenja

Despot se zatvara u seraj, a vladanje preuzima neko iz njegovog okruženja ( majka, žena, vezir i sl.)
U despotiji nema ni vrline, ni časti. Svi su jednaki u ropstvu. Strah pokreće svako ponašanje.
U despotiji religija preuzima ulogu zakona.
Sloboda građana postiže se ograničavanje i ravnotežom postojećih grana vlasti kao što je to
sprovedeno u engleskom ustavu:

izvršna vlast – kralj

zakonodavna vlast – parlament ( sastavljen od aristokratkog gornjeg doma i demokratskog donjeg
doma)
sudska vlast – sudovi, common law

Republike su male, monarhije srednje a despotije velike države.

Republike su u lošim, monarhije u srednjim a despotije u dobrim klimatskim uslovima
Republike imaju religiju sa najvećim, monarhije sa srednjim a despotije sa najmanjim brojem
sloboda.

Suverena Evropa je kovačnica oruđa za ukidanje okova iskovanih na jugu.

Imanuel Kant

Odgovor na pitanje: Šta je prosvetiteljstvo?( 1784.)

Prosvetiteljstvo je izlazak ljudi iz samoskrivljene maloletnosti.
Kantovo doba nije prosvećeno doba, već doba prosvećivanja ili doba prosvećenog vladara Fridriha
II.

Poziv kralja Fridriha II „Misli šta hoćeš, samo se pokoravaj“

Ne vredi uspostavljati umne zakone za neprosvećene ljude.

Nedostatak građanskih sloboda stimuliše duh – prosvećeni narod utuče na svoju vlast o večnom
miru ( 1796.) spis napisan povodom zaključenja Francusko-Pruskog mira.

Vrste državnog uređenja:

despotija ( država je privatno vlasništvo despota)

republika ( država u kojoj je vlast stavljena u službu opšteg dobra)

Vrste republika: monarhija, aristokratija i demokratija.

Principi na kojima počiva republika:

Sloboda ( kao članovi društva, građani se ne pokoravaju spoljašnjem auotoritetu)

Zavisnost ( kao podanici jedne zakonodavne vlasti, građani joj se moraju pokoriti)
Pravna jednakost ( kao državljani jedne pravne države građani su i slobodni i zavisni)

Samo države sa republikanskim uređenjem mogu potpisati ugovor o večnom miru.

Politička i socijalna misao američke revolucije

Američka revolucija – idejni izvori

Ugovornopravna tradicija: Pakt posade „Majskog cveta“ od 11.novembra 1620. Uoči iskrcavanja
kod Pimunta u Virdžiniji.

Pripadnici sekte Separatista pod vođstvom Roberta Brauna.

„Mi, dole potpisani, u prisustvu Boga i u međusobnom prisustvu ugovaramo i ujedinjujemo se u

građansko političko telo“

Američka revolucija – počeci

Nakon sedmogodišnjeg rata u Evropi ( 1756-1763.) došle su do izražaja slabosti britanskog

kolonijalnog sistema.
Englezi su očekivali jači patriotizam od Amerikanaca a Amerikanci povećanje ograničenja vlasti
engleskog guvernera.

17.oktobra 1765. saziva se prvi sveamerički kongres u Nju Jorku koji donosi deklaraciju prema
kojoj nema poreza bez političke reprezentacije.

16.decembra 1773. „Bostonska čajanka“ kao odgovor Amerike na zakon o čaju i dodeljivanje
privilegija prodaje čaja istočnoindijskoj kompaniji.

Engleski parlament odgovara donošenjem niza retributivnih zakona.

5.oktobra 1774. okuplja se prvi Kontinentalni Kongres u Filadelfiji i započinje se sa formiranjem

američke vojske, embargom engleske robe i formiranjem stalnog reprezrentativnog tela u Americi.

10. maja 1775. okuplja se drugi Kontinentalni Kongres u Filadelfiji i bira Džordža Vašingtona za
komandanta američke vojske.

Tomas Pejn

U zimu 1775/1776 Amerikanci još nisu bili spremni za nezavisnost i očekivali su neku nagodbu sa
Englezima.

Januara 1776. pojavljuje se Pejnov spis Zdrav razum. U ime zdravog razuma Pejn pravi razliku
između države ( vlade) koja ugnjetava ljude i građanskog društva u kojem se ljudi samoorganizuju
bez potrebe za vladom. Prvo razlikovanje između engleske metropole ( država) i američkih kolonija
( društvo)

Deklaracija nezavisnosti

Kontinentalni kongres imenuje komisiju za pisanje Deklaracije nezavisnosti u sastavu: Tomas

Džeferson, Džon Adamas, Bendžamin Frenklin, Rodžer Šerman i Robert Livingston.

4.jula 1776 Kontinentalni Kongres donosi deklaraciju o nezavisnosti 13 kolonija.

Tekst deklaracije nezavisnosti sastoji se iz dva dela:

prvo je nabrajanje osnovnih prava čoveka i, drugo, nabrajanje kršenja prava koj je počinio Džordž
III ( postajući tako tiraninom).

Smatramo da su samorazumljive istine da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je tvorac snabdeo

određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i potraga za srećom.

Posednje pravo zamena je za Lokovo pravo na svojinu.

Pravila konfederacije

1781. su usvojena pravila konfederacije. Dominira strah od centralne vlasti.

Prioritet je bila zaštita prava 13 država.

Džordž Vašington se povukao na svoje privatno dobro u Mont Vermontu.

Bendžamin Raš: „Revolucija nije završena sve dok ne stvori novi politički poredak“.
 Priprema za donošenje ustava SAD

3.septembar 1783. je zaključen mir sa Engleskom i priznata je nezavisnost SAD. Federalna

konvencija za izradu ustava radila je u Filadelfiji od 25. maja do 7. septembra 1787.

55 članova, predsednik Džordž Vašington. Spor između federalista ( pre svega delegata Virdžinije
Vašington i Medison) i antifederalista ( delegati Nju Derzija i malih država).

Šermanov kompromis između predloga Virdžinije i predloga Nju Džerzija.

Predlog Ustava je izglasala većina od 39 članova Federalne konvencije. 2. jula 1788. Ustav je stupio
na snagu zato što ga je ratifikovalo 9 država ( 2/3 ukupnog broja) a Vašington je postao prvi
predsednik SAD.

Predlog Virdžinije i federalistički spisi

Tvorac predloga Virdžinije Džejms Medison. Spor oko Monteskja: republika mora ostati mala da bi
očuvala republikansko uređenje ( antifederalisti) ili republika mora ući u savez sa drugim
republikama ( federalisti).

Predlog Virdžinije: Kongres sastavljen od predstavničkog doma ( demokratski element) i senata

( oligarhijski element).

Šermanov kompromis: Senat postaje predstavnički dom država, ne imućnih.

Federalistički spisi: napisi u štampi u periodu oktobra 1787 do avgusta 1788.

Pod pseudonimom „Publius“ krili su se Aleksander Hamilton ( 51 napis), Džejms Medison (29
napis) i Džon Džej ( 5 napisa).

Strančarstvo se ne može iskoreniti, mogu se samo ublažiti njegovi efekti.

U velikoj republici i vladi nikada ne može da ovlada samo jedan interes.

Podela i međusobna kontrola vlasti: izvršna, zakonodavna i sudska vlast.

Osnovna prava čoveka ne treba popisivati jer se ne mogu izostaviti.

Usvajanje deklaracije prava

Nakon usvajanja Ustava SAD prestala je da postoji podela na federaliste i antifederaliste.

Nova podela na federaliste i demokrate, koji su se zalagali za integraciju osnovnih prava čoveka u
Ustav. Osnovna prava čoveka se nikada ne podrazumevaju, nego moraju biti zapisana da bi
ograničila vlast.

Medison i Džeferson su iz redova federalista prešli među demokrate.

15.12.1791. ratifikovano je prvih deset amandmana na Ustav SAD sa osnovnim pravima čoveka –
tek je tada revolucija završena.
Konačnu pobedu nad federalistima demokrate su ostvarile 1801. kada je Tomas Džeferson postao
prvi predsednik SAD na osnovu političkog programa koji se nije mogao nazvati demokratskim (?).

Rane romantičarske teorije

Žan Žak Ruso

1728. u 16.godini, Ruso napušta Ženevu i kreće na putovanja koja će trajati sve do njegove smrti
1778.

U Parizu je postao deo prosvetiteljskog pokreta i saradnik na Enciklopediji.

1750. se prijavljuje na konkurs Dižonske akademije i osvaja nagradu Raspravom o naukama i

umetnostima.

Osnovna teza: nauke i umetnosti ne pospešuju poboljšanje običaja.

Do raskida se prosvetiteljima dolazi nakon objavljivanja knjige Rasprava o poreklu i osnovama
nejednakosti među ljudima ( 1755.)

Prirodno stanje u raspravi

Ljudi su po prirodi jednaki i slobodni i pokoravaju se prirodnom zakonu.

Prirodni zakon prethodi razumu i sva prirodna bića upućuje na 1) samoodržanje i 2) saosećanje-
samilost.

Razmišljanje je protivprirodno i vodi u osamljivanje i izopačavanje.

U prirodnom stanju je priroda blagonaklona prema svim prirodnim bićima, a i kada postoji oskudica
ona im ne smeta.

U prirodnom stanju svaki čovek živi sam za sebe i povezuje se sa drugim ljudima samo onoliko
koliko je potrebno radi reprodukcije.

Svako zlo civilizacije započinje sa razumom: on čoveka tera da spava kada se odmara, da krši
prirodan zakon i da otkriva stvari zbog kojih je dok ih nema nesrećan a kada ih dobije ne postaje
srećan.

Strasti nastaju kao posledica razuma: u prirodnom stanju sve je dobro što služi zadovoljenju neke
potrebe dok razmišljanje vodi ka uočavanju razlika između pojedinih objekata u prirodi i vezivanju
za pojedine od njih.

U prirodnom stanju čovek je amoralno biće, jer nije spoznao poroke i zlo.
Tek je ljudski zakon taj koji je stvorio zločin.

Društvo i istorija u raspravi

Prvo društvo je porodica a kasnije nastaje nacija.

Privatna svojina je nastala kada je prvi čovek nacrtao štapom granice na zemlji i pronašao dovoljan
broj naivnih ljudi da poveruju da je sve što se nalazi unutar tih granica njegovo.
Iz privatne svojine rađa se ropstvo i beda, ali i pobune i pljačke.
Privatno pravo je suprotno prirodnom zakonu jer sujeta ovladava potrebom.

U društvu se nejednakosti povećavaju uporedu sa obrazovanjem. Saznanje je pretpostavka

čovekovog gospodarenja nad prirodom ali naposletku i nad samim sobom.

Nasuprot Hobzu, Ruso tvrdi da je društveno stanje stanje rata svih protiv sviju i da su države
stvorene da bi se obuzdao taj rat.

Delanje čovečanstva na države dovelo je do niza besmislenih ratova.

Četiri vrste nejednakosti: plemićka titula, bogatstvo, moć i lična zasluga.

Država se tokom istorije neizbežno izopačuje: od vladavine sitnih sopstvenika u demokratiji preko
nekolicine bogatih u oligarhiji, do jednog jedinog u despotiji i tiraniji.
Sa despotijom ( tiranijom) krug se zatvara – svi ljudi su jednaki u ropstvu.

Društveni ugovor ( 1762.)

Dva pitanja – kako se čovek u društvu može pokoravati, samo sebi i ostati slobodan? Pod kojim
uslovom je odustajanje od prirodne slobode zakonito?

Osnova svake zakonite vlasti je ugovor.

Ugovorom se ne može vratiti ropstvo, nego se može stvoriti moralno telo koje je samostalno u
odnosu na sve ugovorne strane.

Moralno telo, koje se stvara društvenim ugovorom je narod – kolektivitet bez partikularnih interesa.

U aktivnom stanju narod je suveren a u pasivnom država ( u aktivnom stanju pojedinac je građanin
a u pasivnom podanik)

Prvobitni društveni ugovor je neraskidiv.

Društvenim ugovorom pojedinac gubi prirodnu slobodu, jednakost i dobija građansku slobodu i
jednakost.

Predavanje strastima je ropstvo a poštovanje zakona je sloboda.

Opšta volja i volja svih

Volja svih je zbirna volja svih građana u narodu.

Opšta volja je volja naroda, koja je lišena svih partikularnih sadržaja i interesa, koja štiti opšte
dobro i koja je usmerena ka jednakosti.

Opšta volja je jedinstvena i nedeljiva ( zato su po nju opasna posebna društva u državi).

Opšta volja izražava se kroz zakon koji donosi suveren: narodna skupština na kojoj su okupljeni svi
građani.

Suveren se ne može reprezentovati – demokratija mora biti neposredna.

Suveren deluje na dva načina: donošenjem zakona i izborom magistrata.
Četiri vrste zakona: običajni, građanski, krivični i temeljni ( ustavni). Po magistratima država može
biti: demokratija, aristokratija i monarhija.

Suveren može od svakog pojedinca da traži da umre za državu i ovaj mora da se tom zakonu
odazove bez pozivanja na prirodna prava.

Državna religija ne sme biti hrišćanstvo, nego obožavanje vrhovnog bića.

Politička i socijalna misao francuske revolucije ( 1789-1794)

Početak francuske revolucije 1789.

Francuska izlazi kao poražena iz sedmogodišnjeg rata ( 1763.) i u narednim godinama sve čini kako
bi se revanširala Engleskoj.

Francuska pomaže Amerikancima u ratu protiv Engleza i time čini odlučujući korak u pravcu
bankrota.

Kako bi došao do novih poreza, Kralj Luj XVI 1788. odlučuje da raspiše izbore za Treći dom.

Staleške skupštine koja nije sazivana od početka 17.veka. Stalešku skupštinu činila su tri doma: u
Prvom domu je bilo plemstvo, u Drugom sveštenstvo a u trećem građanstvo.

Da bi bili raspisani izbori za Treći dom, Staleške skupštine morala su biti poznata pravila a ona su u
međuvremenu zaboravljena.

Teorija Emanuela Žozefa Sijeza

Pred sam kraj 1788. Sijez je objavio spis „Šta je treći stalež?“ u kojem je umnogome prevazišao
pitanje iz kraljeve ankete.

Tri pitanja koje Sijez postavlja:

Šta je treći stalež? - sve

Šta je do sada bio ( u državi)? - ništa
Šta traži da postane? - nešto

Nacija postoji i u prirodnom stanju.

Nacija je i u prirodnom stanju suverena ali ne može jedinstveno da dela i za to joj je potrebna
država.
Vlast se deli na konstitutivnu i konstituisanu.
Uz pomoć konstitutivne vlasti, nacija bira predstavnike u ustavotvornu skupštinu koja donosi ustav i
naciji omogućava da dela.

Konstitutivnu vlast vrše organi koji su predviđeni ustavom i za čija dela se smatra da su ujedno i
dela cele nacije.
Plemstvo koje se poziva na poreklo franačkih osvajača i na rasnu teoriju mora se oterati nazad u
„franačke šume“ da tamo vlada.
 Nacionalna skupština

Skupština se okupila 1.maja 1789

U trećem domu su se našli predstavnici poreskih obveznika starijih od 25 godina.
9.juna 1789. Skupština se proglašava ustavotvornom.
17.juna 1789. Skupština se proglašava Narodnom i ukida domove.
U skupštini se formiraju stranke: monarhisti, aristokrati i „rodoljubi“ ( jakobinci, žirondinci i druge
frakcije).
4.avgusta 1789. skupština ukida feudalne povlastice i privilegije.
19.decembra 1789. započinje konfiskacija crkvenih dobara.

Deklaracija prava čoveka i građanina

26.avgusta 1789. Skupština donosi Deklaraciju prava čoveka i građanina.

Četiri osnovna prava svakog čoveka: sloboda, svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju.
3.septembra 1791. skupština donosi i Ustav – u ime naroda.
Parlamentarna monarhija koja je trebala da se temelji na ravnoteži jednodomne skupštine i kralja
( sa velikim ovlašćenjem ulaganja veta).
Ustavom ni kralj ni skupštinska većina nisu bili zadovoljni i odmah su započeli sa njegovim
podrivanjem.

Pad Bastilje i početak revolucionarnih ratova

Juriš na Bastilju 14.juna 1789.

Pada simbol apsolutizma i odmah započinje emigracija monarhista i plemstva.
20.juna 1781. kralj beži iz Pariza, a 25. juna ga prihvataju i vraćaju.
Iako u novom sazivu Skupštine više nema monarhista i rojalista, radikalni i republikanci u manjini.
Žirodinci još krajem 1791. započinju da zagovaraju „izvoz revolucije“ i potragu za „izdajnicima“.

Svrgavanje i pogubljenje Luja XVI

Luj XVI je svrgnut sa vlasti 10.avgusta 1792.

13.septembra 1793. regularna Skupština ustupa mesto vanrednom Nacionalnom konventu.
Poslanike Nacionalnog konventa birali su svi punoletni muškarci ( osim slugu i sl.).
Stranačka slika se promenila: žirodnici i jakobinci imaju podjednaki broj ( po 200) poslanika i bore
se za glasove neopredeljenih ( 350) za tzv. „baru“.

22.septembra 1792. Konvent proglašava Republiku ( prvi dan novog kalendara).

Nacionalni konvent pokreće suđenje Luju XVI zbog „veleizdaje“
21.januara 1793. Luju XVI je javno odrubljena glava.
Politički haos porast unutrašnjih sukoba, ratni porazi, ekonomska kriza, itd.

Jakobinci: Robespjer i Sen-Žist

Vođe Jakobinaca: Maksimilijan Robespjer i Luj de Sen-Žist

Na proleće 1793. jakobinci radikalizuju revoluciju.

Odbor javnog spasa, revolucionarni sudovi, zahuktavanje terora ( teror – vrline) sada i prema
žirondincima koji su postali suviše umereni.
24.juna 1793. donet je novi Ustav, ali je primena odložena za mirnodopsko stanje.
23.avgusta 1793. uvedena je opšta vojna obaveza, koja omogućava preokretanje ratne sreće.
Oktobra 1793. započinje novi talas terora: giljotiniraju se kraljica, špekulanti, žirodinci i „besni“
jakobinci, „umereni“ jakobinci, itd.
8.juna 1794. uvodi se kult Vrhovnog bića ( umesto katoličanstva a dva dana kasnije započinje Veliki
teror koji odnosi 16.500 žrtava).
Spirala nasilja se zaustavlja hvatanjem i pogubljenjem Robespjera i Sen-Žista 28.jula ( 9.termidora)
1794.
„Termidorovci“ donose novi Ustav 23.septembra 1795. i uspostavljaju tzv. Direktorijum ( koji će
postojati do 1799. i uspona Napoleona Bonaparte).

Moderni konzervativizam i liberalni i komunistički radikalizam: Berk, Pejn i Babef

Konzervativna kritika Francuske revolucije: Edmund Berk

1790. Berk u Londonu objavljuje „Razmišljanje o revoluciji u Francuskoj“. Relativizacija

društvenog ugovora: „veliki prvobitni ugovor večnog društva je ugovor između generacija koje su
živele, koje žive i koje će tek živeti.“

Predmet društvenog ugovora je sve ono što ni pojedinac, pa čak ni jedna pojedinačna generacija ne
može samostalno da postigne: nauka, umetnost, vrlina, perfekcija i sl.

Apologiju nejednakosti u „velikom prvobitnom ugovoru večnog društva“ svoja mesta imaju i „više
prirode“ i „niže prirode“ i ta mesta one ne mogu da promene.

Već samim rođenjem svaki čovek preuzima obaveze po osnovu „velikog prvobitnog ugovora
večnog društva“

„Veliki prvobitni ugovor večnog društva“ ne može se promeniti – pogotovo ne revolucijom – nego
samo popunjavati amandmanima.

U Engleskoj je „veliki prvobitni ugovor večnog društva“ konačno uobličen u Slavnoj revoluciji
1688. iako je ta revolucija bila samo na rečima dok je u stvari predstavljala evoluciju u odnosu na
prethodno stanje.

U Americi takođe nije bilo prave revolucije, nego su se Amerikanci samo oslobodili tlačenja Velike
Britanije i usavršili uređenje koje su već ranije imali.

Liberalna odbrana Francuske revolucije: Tomas Pejn

Pejn se 1788. vratio iz SAD u Englesku, u Londonu je upoznao Berka koji je narednih godina, kao
poslanik u Parlamentu podržavao Američku revoluciju. Septembra 1789. Pejn iz Londona prelazi u
Pariz gde sa Kondorseom uređuje časopis „Republikanac“.

U narednim godinama Pejn je politički bio najbliži Brisoovim Žirondincima i kao takav zamerio se
Jakobincima.

1793. postaje nakratko poslanik Nacionalnog konventa, a zatim ga Jakobinci osuđuju na smrt, kao
„izdajnika revolucije“.

Nakon 8 meseci provedenih u zatvoru Luksemburške palate čekajući izvršenje smrtne kazne,
oslobađaju ga termidorovci.
U Luksemburškoj palati je napisao svoje testamentalno delo: Doba razuma.

Krajem 1791. Pejn objavljuje prvi deo Prava čoveka. Glavni cilj prvog dela je opovrgavanje
Berkovih staviva iz Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj.

Glavni cilj drugog dela je izlaganje teorijskog modela moderne republike koja će u „u velikom“ biti
onoliko demokratska koliko je to Atina bila u „malom“.

Najvažnija pitanja u sporu Pejna sa Berkom:

Berkove tvrdnje Pejnove tvrdnje

Generacija živih preuzima obaveze koje su joj Mrtvi ne mogu da vladaju nad živima (svaka
ranije generacije utvrdile generacija ima pravo da sama uredi uslove svog
života)
Monarhijska vlast je izvorna i neprikosnovena u Bog je „prema Bibliji“ sve ljude stvorio
svakom društvu jednakim i niko ne može da kao kralj vlada nad
drugima
Kralj i parlament ( plemstvo i građanstvo) su Kralj je potomak osvajača ( u Engleskoj: Vilijem
rezultat spontane društvene evolucije osvajač) plemići potomci njegove bande,
gradovi su nastali iz njegovih garnizona, a
porezi iz njegovog harača
Zakon o pravima obavezuje sve Engleze od Zakon o pravima obavezivao je samo Engleze
1689. naovamo koji su ga 1689. prihvatili, a potomke samo
dokle oni to hoće
U Engleskoj su se 1789. pobunili protiv Luja U Engleskoj je 1689. pobuna bila samo protiv
XVI koji je bio pošten i častan monarh ličnosti Džejmsa, a ne protiv principa
monarhije/tiranije. Francuzi se 1789. nisu
pobunili protiv ličnosti Luja XVI monarha, nego
protiv monarhije ( koja uvek sadrži neke
tiranske principe)
U Francuskoj je 1789. bilo brutalnih ubistava Narod je u Francuskoj 1789. reagovao onako
nosilaca vlasti kako su ga pre toga ti isti nosioci vlasti naučili i
kako su se sami ponašali prema njemu
Država mora da ima uporište u crkvi ( kao što je Država mora biti prosvećena, što znači da se
slučaj u Engleskoj u kojoj postoji Anglikanska kroz revoluciju duha ( kao u SAD i u
crkva) Francuskoj) mora osloboditi svakog sujeverja i
duhovnog nasilja.
Engleska ima superiorni Engleski ustav Englezi imaju toliko istorijskih dokumenata da i
ne znaju šta im je ustav, dok su Francuzi 1791.
dobili pravi, pisani, jedinstveni ustav ( kao i
Amerikanci)
Engleski ustav je proistekao iz duge tradicije što Francuski ustav ( baš kao i američki) proizašao
je za ustav najbitnije je iz ustavotvorne skupštine koja je na taj način
ovaplotila društveni ugovor.
Engleska počiva na titulama i privilegijama U Francuskoj nema privilegovanih nego se
poštuje vrlina jednakosti.
Engleska ima superiornu vladavinu mudre Ako je u Engleskoj najmudriji vladar onda su
manjine, na čelu sa najmudrijim među njima -
kraljem
Engleska ima superioran poreski sistem
Englezi strašno glupi jer su morali kralja da
traže u Hanoveru
U Engleskoj ima toliko mnogo poreza da niko
ne može među njima da se snađe, dok je u
Francuskoj poreski sistem jedinstven i potpuno
transparentan.

Prvi deo prava čoveka ( februar 1792.)

Postoje tri vrste vlada:

– vlada proistekla iz sujeverja ( vladavina sveštenstva)

– vlada proistekla iz moći ( vladavina osvajača i njihovih vlastelina)
– vlada proistekla iz društvenog ugovora ( vladavina prava čoveka)

U državi postoji dve vrste prirodnih prava ( kao prava čoveka):

– prava koja čovek zadržava zato što ih može realizovati sam

– prava koja združuje jer ih samo u društvu može realizovati

Državno pravo mora biti zasnovano na prirodnim pravima, a vlada može samo da realizuje drugu
kategoriju i da ne zadire u prvu kategoriju prirodnih prava.

Postoji četiri oblika državnih uređenja:

– monarhija
– aristokratija
– dekomratija
– predsednička republika

Slobodna trgovina će ujediniti sve narode koji se oslobode tiranije.

Treba ukinuti sve prekomerne poreze kao i zakone koji ograničavaju nadnice.

Začeci socijalističke misli: Fransoa Noel Babef

Posle pada Bastilje Babef iz San-Kventina dolazi u Pariz i počinje svoju političku aktivnost koja će
trajati sve do pogubljenja 1797.

Zahtev za istinskom jednakošću od pravne jednakosti potrebno je preći na imovinsku ili materijalnu
jednakost.

1793. Babef radi u pariskoj administraciji snabdevanja i tu se rađa komunistička ideja jednakosti u
raspodeli.
Trgovina i zakon ponude i potražnje treba da zameni planska privreda i državna distribucija.

Od Rusoa preuzima stav da je privatna svojina izvor društvenih zala.

Bogatstvo se uvek temelji na krađi, lak je i obrazovanje greh ako se temelji na nejednakosti. Babef
zagovara pretežno agrarni „komunizam“ još je daleko od industrijskog socijalizma Žan Klod Sen
Simona.

Plebejski manifest i zavera jednakih

U Plebejskom manifestu (1795.) Babef konstatuje da je postojeće zlo tako radikalno da se u

budućnosti može ukinuti jedino radikalnim pokretom, revolucijom koja će iz haosa stvoriti prirodni
svet.
To je vrhunac Sankilotskog masovnog pokreta koji je bedu hteo da ukloni društvenim nivelisanjem
( uranilovkom) i ukidanjem privatne svojine.

Glavni pokretač političke aktivnosti mora biti klasni sukob u društvu. Politički ideal je demokratija
u Aristotelovom smislu – vladavina siromašnih.

Taj politički ideal može se realizovati samo revolucijom – Francuska revolucija je samo preteča
jedne druge „još mnogo veće, mnogo dostojanstvenije, koja će biti poslednja“.

Nakon uspešno izvedene revolucije narod ipak neće moći da dobije vlast zato što je bio suviše
iskvaren u proteklom periodu tako da će biti nužno da se uspostavi diktatura revolucionarne elite
( „tajnog državnog veća“) tokom koje će biti iskorenjena sva zla i ukinute aristokratije
( „direktorijuma“) narod prevaspitan i obezbeđeni uslovi za izgradnju institucije „istinske
demokratije“.

1796. Babef započinje izgradnju revolucionarne organizacije „Zavere jednakih“ i pripreme za

oružanu pobunu ( predviđenu za 11.maj 1796.)
Međutim zavera je otkrivena, a Babef uhvaćen, izveden pred sud i na kraju pogubljen 16.maja
1797.