D ne vni k c i t a nj a

Koreni

Dobrica Cosic
I Biografija i bibliografija

Biografija

Dobrica Cosic je rodjen 29. decembra 1921. godine u selu Velika

Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi
„Sveti Trifun“ u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za
vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942.
u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu. Kasnije je završio Višu
politicku školu „Djuro Djakovic“. U toku Narodnooslobodilacke borbe
bio je politicki komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista
„Mladi borac“ i clan Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle
oslobodjenja je bio clan AGITROP-a Centralnog komiteta KP Srbije,
a republicki i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put
izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata
Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa
3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili politickoj
likvidaciji Aleksandra Rankovica.
Prvi Cosicevi prozni radovi nisu skrenuli narocitu pažnju književne kritike.
U domacu i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom
„Daleko je sunce“. Ohrabren pocetnim književnim uspehom, Cosic pocinje
uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domace i evropske proze
i filozofske i sociološke naucne misli, što mu je omogucilo da svojim
buducim delima dospe u vrh srpske književnosti i da znacajno pregranici
nacionalne medje. Tako od 1951. godine Dobrica Cosic postaje slobodan
umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Korene“, „Deobe“,
„Vreme smrti" (tetralogija), „Vreme zla“ ("Grešnik“, „Otpadnik“,
„Vernik“), „Vreme vlasti“, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26.
aprila, Dobrica Cosic je, kao clan državne delegacije, bio saputnik
predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb“ kojim su
obilazili africke zemlje. Godine 1968. otvara pitanje Kosova cime izaziva
pozornost clanova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara
Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Cosic godine
1970. postaje clan SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski
narod dobijao u ratu, a gubio u miru“. Godine 1984. osnovao je Odbor za
odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih
protivnika socijalisticke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao
je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi
predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992.
godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993) tajnim glasanjem
oba veca Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševicem.
Cosic je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa
mesta predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se
osmelili da govore na protestnim skupovima 1996—1997.
Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je
izjavio da to ne bi ucinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.
Dobrica Cosic se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još
devedesetih godina. Cosic se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom
temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Comski u maju 2006. godine.
Povodom Cosicevog 80-og rodjendana cestitke su mu uputili premijer
Srbije Zoran Djindjic (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom
Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav
Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadic je decembra 2005. izjavio da
se cesto konsultuje sa Dobricom. Slobodan Miloševic je na sudjenju u
Hagu nazvao Cosica „najvecim srpskim živim piscem“.
Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti
2006. godine. Godine 1954. dobio je cerku Anu, a ima i dvoje unuka:
Milenu (1981) i Nikolu (1982).

Biobliografija

1951. Daleko je sunce,

1954 Koreni,
1961.Deobe 1-3,
1964.Akcija,
1965.Bajka,
1971.Moc i strepnje,
1972.-1979.Vreme smrti 1-4,
1985.Vreme zla - Grešnik,
1986.Vreme zla - Otpadnik,
1990.Vreme zla - Vernik,
1996.Vreme vlasti 1,
2001.-2002.Pišcevi zapisi 1-4,
2002.-2003.Srpsko pitanje 1-2,
2002.Pisci moga veka,
2004.Kosovo,
2005.Prijatelji,
2007.Vreme vlasti 2,
2008.Pišcevi zapisi 1993—1999,
2009.Pišcevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija,
2009.Srpsko pitanje u XX veku,
2012.Bosanski rat
III Fabula i kompozicija

Težak i tragican život porodice Katic uprkos materijalnom bogatstvu

zbog stvari koje vrede višeod novca predstavljen je u romanu ’Koreni’.
Nemogucnost da se rodi naslednik i razocarenje usve u šta se verovalo
i ulagalo dovode do raspada porodice koja naizgled lepo živi.Sin
miljenik Vukašin, buduci politicar i oceva nada da ce upravo on biti
njegov naslednik odrice se svog oca i njegovih politickih pogleda
prikljucivši se suparnickoj partiji. S drugestrane, mladji sin Djordje
vredno radi i stice bogatstvo nadajuci se sinu nasledniku koji se vec
15godina nije rodio. Pritisak i skrivanje ocigledne istine svih clanova
porodice dovode do tenzije i nesrece. U takvim slucajevima bogatstvo
nema bitnu ulogu, a ono što se podrazumeva i cini život lepšim
nedostaje. Upravo zbog toga se i raspada porodica u kojoj ponestaje
ljubavi i razumevanja, sebicno se drže svojih ciljeva i svi cekaju unuka
koji ce olakšati i ostvariti svimaželje svojim rodjenjem. Veliki pritisak
utice na Djordja tako što se opija, tuce svoju ženu Simku iako zna
da ona nije kriva i odrice se svega, jer kad nema ono što želi, ne treba
mu ništa. Njegova unutrašnja borba raste i pretvara ga u coveka koji
mrzi sve, koji je paranoican i putujekako bi pobegao od onoga što
jeste, od svojih korena. Nesrecan je i Acim Katic, otac dva razlicita
sina u koja je jednako razocaran. Trudi se da tužan porodicni život
nadoknadi uspešnim politickim, ali mu ni to ne ide iako se uporno
trudi dok naglašava da je covek iz naroda i da ce on ciniti sve kako bi
bilo bolje. Prodicna nesreca prestaje Adamovim rodjenjem, za kojeg svi
potajno znaju da to nije Djordjetov sin. To, na kraju,ne sprecava sve
njih da ga zavole i prihvate kao naslednika jer je ljubav mnogo
važnija odimena i prezimena, kao i bogatstva.

IV Vrijeme i mjesto radnje

Vrijeme radnje :
kraj XIX vijeka
Mjesto radnje:
malo srpsko selo
V Analiza Likova

Acim Katic
Strast, unutrasnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i ocaj, a sa
druge stranepogresno kanalisana ljubav, koja spaja gresno i moralno
zalutale, slicne a toliko razlicite osobe, glavni su motivi "Korena" –
prikaza svovremenog stradanja i porodicne tragedije.
Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek
rodjenog Acima Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je
ocigledno da ce ovaj covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito
svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki
grabeci svaku zivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak,
kubureci sa svim problemima koji su mucili njegove sugradjane, resen da
svojim sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim
se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se
oslobodi do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji
samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi buduci dogadjaji u porodici
Katic bivaju, moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu
koprenu nesrece i prokletstva, naravno nesvesno.
Medjutim, njegov zivotni san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom
izdajom, ali i zbog Djordjeve neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek,
covek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi
pokusaju da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam
Acim moralno otudjen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on
dozivljava emotivni slom, skroz se ogradjuje od ostalih clanova. upravo
zato, porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju
Acima Katica.
Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto,
karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron emocijama.
Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim grehom, iako
je Acim nevernik koji bezi od religije ali istovremeno i pronalazi spas u
njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog sprecavanaja greha
nego zbog njega samog.
Ipak, najvecu boljku Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od
te zamisli ne moze da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu
razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da
postoji. Zeli svoju krv koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem
pogleda u oci sve one koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka".
Zato u Adamu vidi pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog
mesa.
Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera
stranke. Shavata da mu vise nista i nije preostalo, Svestan je da gubi
poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno
pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne
pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini, jer
misli da tako treba i da ce, ako postupi drugacije, izdati sve ono sto je
gradio celog veka.
Acim je jedna izuzetno komplikovana licnost, koja se ne moze perom
iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja proisticu iz velikog straha.
Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu zrtvu.

Nikola
Nikola, jedan od najzagonetnijih likova Cosicevih Korena, neka vrsta
mitskog podzemlja Srbije. "Ima u njemu necega drevnog, mitskog,
arhaicnog, cutljiv je i opasan, ovaj starac lici na sveca, govori kao prorok,
a deluje kao zli volšebnik i kao sentimentalni hajduk u isti mah." Ucesnik
u retkim ratovima protiv Turaka, on je ucesnik i u cestim bunama protiv
domace despotije.
Nikola jeste tip coveka hajduckog mentaliteta. Ali citavo Nikolino bice
ispunjeno je tragikom života u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom
secanju ostale pojedinosti oceve smrti, koga su Turci, posle pada prvog
srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i
sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muža da ga ne
bi psi unakazili. Na tim doživljajima licne i kolektivne nesrece formiran je
Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti cesto se roje vrlo zagonetne slike,
nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i borbama u
toku robovanja pod Turcima. Cosic je Nikolu, coveka bez prezimena, bez
mesta rodjenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujuci ga nikako i
nigde, podigao do simbola i pokazao da covek ovog tipa predstavlja
dotrajavanje jedne mitske vrednosti.

Vukasin
Vukašin je zamišljen kao tip novog, gradjanskog intelektualca, koji
pokušava da raskine sa patrijarhalnom arhaicnom svešcu i Srbiju okrene
Evropi. Istina, Vukašin je u mladosti mislio ocevim mislima i živeo u
njegovim idejama, ali je njegovo odmetanje od oceve radikalije bilo nužnost.
Ali Cosic je svestan da se licnost cije se formiranje zacelo, i dobrim delom
ostvarilo u jednoj patrijarhalnoj etnickoj i etickoj sredini, sa arhaicnim
moralom i arhaicnim nacinom života, ne može tako lako da izmeni
obrazovanjem. Zato ce Vukašin dugo biti raspet, kao na krstu, izmedju
svojih novih uverenja i arhaicnih naslaga u sebi. Kad je pošao iz
Beograda u ocevo Prerovo, cvrsto ubedjen da ce raskinuti sa ocem, on je
svakog trenutka hvatao sebe u mreži koju ispreda tradicija. Stojeci u
svojoj sobi, u ocevoj kuci, osecajuci miris suvog livadskog cveca u vencicima
na zidovima, on "odjednom sav opijen necim što se ne odredjuje u svesti,
necim što je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamcenja, dugo
ostade tako."
Djordje
Djordje, drugi sin Vukašina Katica, je izvanredan posednik, u njemu je
nagon za posedništvom i smisao za sticanje bogastva razvijen do vrhunca,
postaje neka vrsta umetnosti. S te strane Djordje imponuje i snagom volje,
i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen
kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i
analiticnije prikazivano. U Djordju je veoma jaka cežnja za porodom,
nagon ocinstva, nagon za produženjem porodice: on u tome vidi smisao
življenja. Strah da ce ostati bez poroda radja u njegovoj svesti stravicne
slike pustoši na katickom posedu. Ovaj strah dobija skoro patološke
razmere i snagu, Djordje se opija, tuce svoju ženu, pa je, u casovima
dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga zacela i sa
slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka gasle petnaest godina jalovog
braka rodi sina, pocinju nova Djordjeva stradanja zbog sumnji da li je on
zaista otac tog muškog deteta, Katickog naslednika. Na kraju romana
vidimo ga razjedenog i upanicenog od straha da u strašnom epicemicnom
pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tudje nesrece
iskoristi da bi uvecao bogatstvo svome detetu.
Simka
Simka je u mnogo cemu originalan lik seljanke, i to ne samo u srpskoj
književnosti. Po temperamentu i vatri svojih cula dosta podseca na Sofku
Bore Stankovica, ali je Simka bogatija i složenija priroda. Najmanje je
slicna likovima seljanki, patrijarhalnih žena koje poznajemo iz srpske
seoske realisticke proze. Kci seoskog nadnicara, koja u strahu od
siromaštva, pristaje na brak sa gazdaškim sinom iako je u tom braku ne
ocekuje licna sreca, ona vec nagoveštava specificnu psihologiju. Istina, ona
ima i karakteristike patrijarhalne žene iz seoske sredine: pokorna je svome
mužu kome nepisani patrijarhalni moral daje neogranicenu vlast nad ženom.
Ali, ocigledna je i njena mnogostruka superiornost nad Djordjem ne samo
po vitalnosti nego i po ukupnoj duhovnoj konstituciji.
Cosic je u opisima tužnog Simkinog života u braku, u postelji sa
Djordjem, isticao i snagu materinskog nagona i snagu njenih cula. Ima
Simka treperavih groznica u pustoj bracnoj postelji i strasnih sagorevanja
u cežnji za muškom snagom. Neugasla lepota i neistrošena snaga vode u
zanos i cežnju, pa se od toga neizmerno pati u slatkim maštanjima. Ali
iznad svega u Simki gospodari snaga volje i razuma. Takva Simka jeste
tip patrijarhalne žene, ali to je samo jedna strana njene licnosti. Simka se
užasnula kad joj je mati pomenula da bi sa drugim covekom mogla da
nastavi katicevsku porodicnu lozu.
Iako je Simka uspevala da nagone svoje krvi obuzdava, ipak saznanje da
se može ponovo vratiti u nadnicarsku bedu i za sobom slušati kikotanje
svojih dojucerašnjih nadnicara bilo je jace od patrijarhalnih zakona. Ali i
onda kad se odlucila da pogreši, više je bila majka nego žena, više se
brinula da svome detetu potraži oca nego što je sebi tražila muškarca.

Tola Dacic
Tola Dacic je tip poslušnog seoskog sluge i nadnicara. On prati gazdu pri
obavljanju poslova, obradjuje mu zemlju, kosi livade, ubira letinu, diže mu
bune, i nikad se glasno ne buni protiv takvog gazde. Ipak, njegovo mirenje
sa siromaštvom nije izraz njegove klonulosti pred kapitalistickim zakonima.
On nije ocajnik i inferiorac. On se po necemu oseca superiornijim od gazde,
iako to osecanje superiornosti snagu crpe iz onih nacela koja mu je u svest
usadila crkva. "Ni bog nije svog sina kad mu se rodio, uvio u svilu i
kadifu. Rodio se u toru, kažu. Da nije bilo magaraca i ovaca da ga
zagreju, ako ne lažu, dete bi moralo da skaplje iako je božji sin." Toli
nisu nepoznati ni trenuci ispunjeni nejasnom mržnjom na gazde i mocnike.
Gorcina siromaštva katkad preraste u osetniju mržnju, ali to stanje ne traje
dugo i nikad se ne pretvara u jasno saznanje o socijalnoj nepravdi i lošem
ustrojstvu ljudskog društva niti u svest da bi se nešto možda moglo i da
izmeni. Njegova intimna pobuna javi se samo onda kad život koji mu,
inace, nikad nije naklonjen, pokaže svoju još ružniju stranu. U trenutku
kad mu je jedan od blizanaca umro, kraj vec ugaslog ognjišta Tola vodi
dijalog sa Bogom, bez trunke hrišcanske skrušenosti pred velicinom
božanstva: "A ti, Bože, tako, sve na Tolu Dacica: i sirotinju i bolest. Ni
ti ne smeš na gazde da udariš." Onda se ipak uteši Djordjevom nesrecom:
"Kod Djordja Katica nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen.
Dukati tebi ne trebaju. Tamo kod tebe na nebesima nema ducana."

VI Stil i jezik

Modernizaciju romaneske struktrue Dobrica Cosic je u Korenima izneo

prvenstveno lirizacijom kazivanja.Pripovjedanje spoljnih dogadjaja
naglaseno je lirskim tonom i poetskim figurama:inventivnim
metonijms,personifikacijama,originalnim metaforama,hiperbolama i
ucestalim epitetima.
U romanu ovog pisca nalazi se bogat font narodnih poslovica,izreka,fraza,
“u obicaj uzetih rijeci”,ali rijetko kad u standardnom obliku,a cesce u
transformisanim vidovima.
Cosicec roman nije napisan svecano neutralnim jezikom epike vec zivim
dahom individualne egzistencije,dahom piscevog realnog zivota .Tako jezik
prestaje da bude opsti i poznat,prerasta u govor individualne svesti i
duse;postaje otkrivalacki-otkriva uznemirenu dusu i uzburkava cula onog ko
jezikom pokusava da se oglasi i izrazi.
Uticaj ekspresionizma se osjeca ne samo u leksici vec i u ritmu,dinamici i
konstrukciji recenice. Iako se Cosic inspirisao modernom evropskom
prozom,najvise piscima koji su zasnovali takozvani roman svesti,Cosic nije
tezio da napise radikalno i ekstremno moderan roman.On je nastojio da
ukrsti tradiciju i moderitet uvijek na noc i drugaciji nacin .

VII Ideja dijela

Postoje ljudi koji imaju novca i postoje ljudi koji su bogati.
– Koko Šanel
Najbolje stvari u životu nisu one koje se mogu dobiti novcem. – Ajnštajn
“Novac je krupna stvar koja ljude cini sitnim.”-William Shakespeare
VIII Odabrani kraci odlomci

 “Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite.”

 Na stanici,pored voza za Pariz ,otac mu je stavio ruku na rame:
“Vukasine,da ucis sto igda mozes.Tamo,Evropi,pokazi ko je
Srbin.Pokazi ,majku im belosvetsku,da mi nismo samo sa
jataganima vest.Nek znaju da smo isto tako i sa knjigama
umesni.Pamet im pokazi,dukate ne zali.Trosi kao da si knez,nek vide
da mi ,Srbi,svkai red znamo.Pisi za pare pre nego sto ih potrosis,ali
dunj i opanke ne skidaj.Ne srami se zbog toga,jer oni to
nemaju.Nek vide sta je seljacki sin.”