Vreme

Svi likovi (a samim tim i publika) ne znaju tačno kada se predstava odvija. 
Vremenski period predstave je nejasan, kao i relativna hronologija događaja.
Vladimir je sasvim siguran da je drugi čin jedan dan posle postupka, ali svi ostali likovi se ne
slažu.  Štaviše, čini se da su svi osim Vladimir-a zaboravili na događaje koji su se desili pre
početka drugog. U drugom delu, Vladimir i Estragon se čak ne slažu oko doba dana.
Uz svu ovu neizvesnost, jedna stvar koja izgleda sigurno je da je vreme rekurzivno
u Čekanju Godoa . To znači da se isti događaji ponovo ponavljaju, zajedno sa likovima.
Sa ovom čudno ponovljenom vremenskom strukturom, likovi Čekanja na
Godotazarobljeni su u beskonačnom sadašnjem vremenu. "Vreme se zaustavilo ", kaže
Vladimir u jednom trenutku. Zaista, završetak igre deluje donekle proizvoljno. Mogla je
nastaviti i za mnoge radnje, beskrajno ponavljati, dok Vladimir i Estragon beskrajno čekaju
na dolazak misterioznog gospodina Godota. Štaviše, nije jasno da je početak predstave
zaista bio početak ove priče. Koliko dana Estragon i Vladimir došli do istog dijela puta i
imaju u suštini isti razgovor prije dana postupka?
U savremenom dobu čovek mora da se trči sa vremenom. U apsurdnoj drami, međutim,
dramska lica su odvojena od sveta. Otklonili su svoje ljudske kvalitete i žive u besmislenoj,
praznini ničega. Takvi ljudi nisu uopšte određeni vremenom. "Vreme se zaustavilo", kaže
Vladimir kada Poco pokuša da potraži vreme iz svog sata.
To objašnjava zašto se prvi čin ponavlja u drugom. Ništa se nije promenilo; ništa novo se ne
događa; likovi zaboravljaju ono što su rekli ili čuli u ranijim scenama; jezik se ponavlja.
Heraklit, drevni grčki filozof je jednom rekao: "Ne možete dva puta ući u istoj reci", jer
postoji neprekidan dotok vode. Takođe, postoji i neprestan prolaz vremena. Međutim, u
očekivanju Godota, protok vremena je zaustavljen. Predstava je statična, karakteri
statički. U stvari, sve u igri je zaustavljeno. Kako se situacije i dijalozi ponavljaju, izgleda da
niko to ne primećuje. Svako je izgubio pamćenje.
Dve skitnice upućuju na to da treba se kreću,a ipak ostaju prikovani i uplašeni. Vladimir i
Estragon još uvek traže načine i sredstva za ubijanje vremena, tako da njihovo čekanje
Godoa može biti manje dosadno i monotono. Stoga se upuštaju u beskorisne
razgovore; igraju se Pocoa i Lakia; glume drvo….
Izgleda da Beket ističe da su Vladimir i Estragon predstavnici ljudi modernog doba, koji se
kreću i razgovaraju neprekidno i osećaju da imaju neke aktivnosti, ali dublje pogledano, oni
su ništa. Svi smo mi Sisifus, gurajući kamen do vrha planine I pustiti ga. Isti proces se
ponavlja. Vladimir i Estragon improvizuju zabavu, koja je nesvesna. Publika gleda njihove
zabave, I svesnu su da su njihove zabave mehanicke I beskorisne.
Poco i Laki su, međutim, svesni vremena. Poco gubi sat, a Vladimir, Estragon se pomeraju
u potrazi za izgubljenim satom. Pošto Pozzo postane slep, ne može više da gleda vreme iz
svog sata. On srdačno govori: "Slepci nemaju pojam o vremenu, a od njih su i stvari
vremena". Stoga je na istoj platformi sa Estragonom i Vladimirom. Za Estragon, danas,
sutra i juče je isto. Vladimir se pita , kako za samo jednog dana, drvo uspelo da olista.
Smrtnost
Zanimljivo u delu nijedan od karaktera ne izvršava samoubistvo, mada se često raspravlja i
pokušava. Oni su između erosa i tanatosa; oni ne mogu utvrditi šta je bolje izabrati - život ili
smrt; oni ne mogu odrediti šta treba učiniti; Ne mogu čak odrediti da li treba nešto uraditi.
Kako god, problem Vladimira i Estragona, počinje sa njihovim svetom i samima. Oni ne mogu
da shvate svet niti da shvate sebe- karakteristike apsurda, definisanog od strane A.Kamia u Mit
o Sizifu.
Oni ne mogu ostaviti jedan drugog. Ako se neko uspešno, a drugi ne, onda ce ostati sam. Oni
su na taj nacin prevarili plan za izvšenje ubistva. Sa druge strane, moze biti da je to samo nacin
da ubiju vreme. U sustini, Vladimir i Estragon, nikad ne pomisljaju o ubistvu u realnom
kontekstu- iako samoubistvo moze biti put spasenja od dosadnog zivota.Skidanje cipela,prolem
sa sesirom,napor o izvrsenju samoubistva, čekanje godoa- sve se svodi na prolaz vremena.
Zanimljivo je da oni nikad ne traze druge nacin za samoubistvo. Mozda noz,pistolj,
gladovanje....
Samoubistvo za njih je samo fantazija. Neka vrsta utehe, koja im pomaze da zaborave dosadu
svakodnevnog zivota u kojem nista ne delaju.
Oni pronalaze dva nacin za samoubistvo. 1. Shvataju da jedino drvo u njihovom okruzenju nece
izdržati tezinu Vladimira. 2. Ne mogu se obesiti jer nemaju potreban konopac.
Oni vide da je svet lisen predmeta potrebnih za samoubistvo.
Iako bi samoubistvom pobegli od besmislenog zivota. Kami predlaze da je samoubistvo pokusaj
da se pobegne iz sveta apsurda. On predlaze da covek živi.

Samo samoubistvo se moze smatrati snažnim aspektom života. Kada Gogo podseća Didia na
njihov plan obešanja, Didi mu kaže da je to erekcija.
VLADIMIR: Da, ali dok čekamo.
ESTRAGON: A da se obesimo? 
VLADIMIR: Hmm. To bi nam izazvalo erekciju. 
ESTRAGON (veoma nadražen) Erekciju! 
VLADIMIR: Sa svim što sledi. Gde kapne, tu raste mandragora. Zato ona vrišti kad je čupaš
iz zemlje. Da li si to znao? 

Samoubistvo se ovde smatra seksualnim. Samoubistvo kao seksualnim izraz, zapravo je njihov
pogled na život. Nikada ne uzimaju u obzir samoubistvo kao uništavanje života. Tačnije njihova
misao o samoubistvu povećava njihovu žeju za životom, jer seksualnost stvara novi život.
Poco i Laki

Poco i Laki igraju značajnu ulogu u Becketovom romanu. Zajedno predstavljaju antitezu jedan
drugog . Oni su snažno i neopozivo vezani i fizički i metafizički. Ako je Poco majstor i otac, onda
je Laki rob ili dete. Ako je Poco sadista, Laki je mazohista.. Može se uzeti neiscrpni broj
polariteta.

Različita tumačenja odnosa Poco-Laki i njenog značaja dali su kritičari.

Prema jednom tumačenju, ova dva čoveka predstavljaju majstora i robova.
Prema drugim interpretacijama, Poco-Laki simbolizuju odnos između kapitala i rada, ili između
bogatstva i umetnika.
Još jedan pogled, koji se čini da je veoma napet, jeste da ova veza ima autobiografski naziv,
Poco predstavlja Džejms Džojs i Laki koji predstavljaju Samuela Beketa (poznata je činjenica da
je u početnim fazama njegove književne karijere Beket bio je duboko vezan za Džejmsa Džojsa
i bio je skoro kao učenik njemu.)
Jedan od kritičara govori usta Poco nije ništa drugo do samog Godota. Prema tom pogledu,
Godot je Bog, Poco je Godot, Poco je stoga Bog; i pošto Poco nije ništa drugo nego tiranin, tako
je i Bog.

Pozzo, Egotista i Apsolutni Monarh

Možda, u izjavi Pocoa, Beket nam je dao karikaturu Boga, apsolutnog monarha.Poco je živ
simbol vladajuće klase. On je egotist, pun ljubavi.

Materijalna i duhovna strana čoveka; Kontrastirani parovi

Često se kaže da su Poco i Laki jedan čovek. Prema ovom pogledu, oni predstavljaju dualitet
tela i uma; oni predstavljaju odnos između materijalne i duhovne strane čoveka. Estragon i
Vladimir su takođe trebali predstavljati jednog čoveka.
Ako su ove pretpostavke tačne, može se primetiti razlika između dva para.
Jedinstvenost Poca i Lakija je ponižavajuća i za obe i pokazana je štetnim; veza druge dve je
topla, životno održiva veza. Zapravo, samo kontakt sa Poco ima loš uticaja na druge. Ovo
pokazuje demoralizirajuće posledice tiranskog pravila.
Poco i Laki pripadaju formalnom svetu i imaju odnos dominirajuće i dominantno. Oni su vezani
jedni prema drugima ne po svojoj prirodi, već po spoljnim uslovima. Rob je vezan ali je majstor
vezan, jer mora da drži konopac.
Poco je sadistički gospodar, Laki je podložni rob