Seminarski rad iz predmeta:

EKOSISTEMSKE TEHNOLOGIJE

TEMA :

INTEGRATIVNE METODE ZA UKLANJANJE TEŠKIH

METALA IZ ZEMLJIŠTA

Student:Marić Predrag

Predmetini asistent: Goran Knežević

 Uvod

Nakon industrijske revolucije pa sve do danas čovek na sve moguće načine uništava
planetu. Počevši od zemlje, vazduha, vode pa sve do samog čoveka I biljaka,
neprestano pokušava da naruši prirodni balans koji se gradio čitavu proslost.

Hemijske materije koje se mogu naći u prirodi, sve su brojnije i raznovrsnije. Pored
onih koje su po poreklu prirodni proizvodi, postoji i sve veći broj sintetičkih, kao i
onih koje se dobijaju hemijskom transformacijom prirodnih proizvoda u našim
tehnološkim procesima.

Dugo se ni na koji način nismo obazirali na uticaj materija koje proizvodimo na

ekosisteme, ali, danas je jasno da sa takvim pristupom nećemo moći još dugo da
uživamo u prirodnim resursima. Jedan od najopasnijih zagađivača jesu teški metali…

Upravljanje otpadom (waste management) jeste savremeni pristup čije samo ime kaže
da otpad više netreba da posmatramo kao trajno izgubljene resurse, materijale…
Otpad jeste resurs. Dovoljno je zamisliti koliko stvari zauvek odbacimo i setiti se da
one predstavljaju deo ukupne materije na planeti koja nije beskonačna. Sve što
odbacimo kao otpad uzeto je iz prirode ali joj nije vraćeno jer tehnološki procesi
dovode materiju u stanje koje nije komplementarno sa prirodom i neće se u njoj
razgraditi stotinama pa i hiljadama godina.
 TEŠKI METALI

Jedna vrsta materije u prirodi jesu elementi kojih u zemljištu ima u vrlo malim
količinama, pa se iz tog razloga nazivaju elementi u tragovima ili mikroelementi.
Neki od njih, u malim količinama učestvuju u ishrani biljaka i nazvani su
mikrohranljivi elementi.
Oni koji se u zemljištu nalaze u tragovima, a nisu neophodni biljkama, u većim
količinama mogu biti štetni i opasni za biljke, čoveka i životinje. Ovu grupu
elemenata čine toksični elementi, a obe navedene grupe sastoje se uglavnom od teških
metala.
Zagađenost zemljišta teškim metalima nije lako utvrditi i razlikuje se kod različitih
tipova zemljišta. Prisustvo nekog jedinjenja, u određenoj količini, ne mora izazvati
poremećaj u biljnoj proizvodnji kod jednog tipa zemljišta, ali njegovo prisustvo u
drugom tipu zemljišta, može smanjiti kvalitet i količinu prinosa.
Danas ovih elemenata ima daleko više u poljoprivrednom zemljištu, iako ih u
matičnom supstratu na kome je zemljište formirano nije bilo u takvom sadržaju.
Uzrok tome je sve veći broj industrijskih postrojenja. Sve je više topionica metala i
termoelektrana iz čijih dimnjaka izlaze velike količine pojedinih metala u vidu
gasova, dima...
Svi oni, najčešće padavinama, dospevaju u zemljište zagađujući životnu sredinu i
uništavajući vegetaciju.
Pored dospevanja teških metala u zemljište matičnog supstrata, od koga se ono i
obrazuje tokom pedogeneze, i drugi izvori njihovog unošenja moraju se imati u vidu.
Industrijska postrojenja zagađuju vazduh teškim metalima, a samim tim zagađenje se
prenosi na zemljište i vodu. U blizini topionica za preradu metala i termoelektrana
neretko se primećuju oštećenja biljaka i zemljišta.
Znatan deo teških metala dospeva u zemljište primenom hemijskih sredstava u
industrijskim i poljoprivrednim procesima. To su na primer olovo (Pb), živa (Hg), nikl
(Ni) i arsen (As). Izvori unošenja teških metala u zemljište mogu da budu i neka
mineralna đubriva i pesticidi. Mnogi teški metali unose se sredstvima za zaštitu
biljaka, a gradsko smeće (komunalni otpad) se sve više pominje kao potencijalni izvor
ovih elemenata.
Do danas je u biljnim tkivima utvrđeno prisustvo oko 70 elemenata. Opravdano je
pretpostaviti da se u njima nalazi svih 88 elemenata koji prema dosadašnjim
saznanjima učestvuju u izgradnji Zemlje. Njihova zastupljenost u biljkama je različita
i zavisi od unutrašnjih i spoljašnjih činilaca.
Elementi koji ulaze u sastav biljaka nemaju isti značaj. Neki su neophodni jer bez njih
biljke ne mogu normalno da završe svoj životni ciklus, drugi mogu da deluju
stimulativno, dok jedna grupa elemenata, posebno teški metali, pri većim
koncentracijama deluju toksično na biljke.

NAJOPASNIJI ZAGAĐIVAČI

Kadmijum (Cd)
Kadmijum usvojen iz hranljive podloge uglavnom se zadržava u korenu. Udeo ovog
elementa u stablu i listovima biljaka je približno isti ali manji od njegove
koncentracije u podzemnom delu biljke.
Neke biljke (detelina) imaju sposobnost da akumuliraju kadmijum usvojen iz zemlje.
U semenu žitarica, gajenih na jako kontaminiranim zemljištima, najčešće ne prelazi
1mg/kg suve materije. Ovaj element najviše se apsorbuje u paradajzu, salati i spanaću.
Kod pomenutih vrsta, koncentracija kadmijuma u vegetativnim nadzemnim organima
može iznositi i do 160mg/kg.
Veće koncentracije u biljkama inhibiraju metabolizama gvožđa, izazivaju hlorozu i
time smanjuju intenzitet fotosinteze. Isto tako, visoke koncentracije kadmijuma
inhibiraju disanje i transport elektrona u procesu oksidativne fosforilacije. Kadmijum
inhibira transpiraciju kao i pokrete ćelija zatvaračica stominog aparata.
Olovo (Pb)
Najveći zagađivači prirode olovom su motorna vozila. Nakupljanje olova u biljkama,
u blizini autoputeva zavisi od udaljenosti biljaka od saobraćajnice, pokrovnosti
zemljišta biljkama, dužine trajanja vegetacije, pravca i intenziteta vetra. Intenzitet
kontaminacije biljaka olovom smanjuje se njihovom udaljenošću od velikih
saobraćajnica.
Biljke olovo u neorganskom obliku slabo usvajaju i premeštaju u nadzemne organe,
izuzev na kiselim zemljištima. Organska jedinjenja olova, veoma se brzo usvajaju i
transportuju u nadzemne delove biljaka. Taloženje olova kod većine biljaka
intenzivnije je u korenu u odnosu na nadzemne delove.
Velika moć korena u akumulaciji olova mogla bi da bude i jedan vid zaštite
nadzemnog dela. Olovo u većim koncentracijama inhibira izdužavanje korena i rast
listova, inhibira proces fotosinteze, utiče na morfološko-anatomsku građu biljaka...
Smatra se da pšenica i soja imaju relativno visoku tolerantnost prema olovu. Spanać
se ubraja u osetljive biljke. Kod ove biljne vrste već pri koncentraciji od 10mg/kg
suve materije, prinos se značajno smanjuje.

Ciklus zagadjenja olovom

Živa (Hg)

Sva jedinjenja žive su izuzetno toksična za biljke i životinje. Fitotoksičnost žive ne

predstavlja veći ekološki problem. Koncentracija pri kojoj se uočavaju simptomi
viška žive na biljkama znatno je iznad onih koji se u normalnim uslovima nalaze u
zemljištu. Sem toga, pristupačnost žive u zemljištu za biljke je obično niska. Smatra
se da koren predstavlja prepreku većem nakupljanju žive u izdanku.
Prema ispitivanjima, Beauforda (1970) akumulacija žive u korenu je dvadeset puta
veća nego u izdanku. Koncentracija žive u biljkama kreće se u proseku od 10 do
200ng/g suve materije, a u blizini nalazišta žive od 500 do 3.500ng/g. Kod žita,
koncentracija žive je od 3 do 10 puta niža u zrnu nego u slami. U zrnu ječma i
pšenice, koncentracija žive se kreće oko 1 do 2ng/g suve materije. Živa narušava
građu biomembrana i menja aktivnost enzima čime narušava razmenu materija i
inhibira rast i razviće biljaka.

Primeri zagadjenja zivom

Arsen(As)

U biljkama koje se koriste u ishrani sadržaj arsena nalazi se u granicama normale,

osim ako nisu gajene na kontaminiranom zemljištu. Sadržaj arsena u biljkama je
obično znatno niži nego u zemljištu. Njegova koncentracija u suvoj materiji biljaka u
proseku se kreće od 1 do 7mg/kg suve materije. U ekstremnim uslovima zabeležena je
koncentracija od 3.460mg/kg suve materije.

Nakupljanje, a samim tim i toksičnost ovog elementa, veća je na kiselim zemljištima,

posebno ako je pH vrednost zemljišta manja od 5. Na težim zemljištima ređe dolazi
do njegovog toksičnog dejstva nego na peskovitim, jer se kod prvih arsen bolje
vezuje.

Osetljivost biljaka na visoke koncentracije arsena je različita. U najosetljivije vrste

spadaju pasulj, lucerka i uopšte leguminoze, dok su tolerantne vrste krompir, paradajz
i šargarepa. U prirodi se veoma retko može uočiti fitotoksično dejstvo visokih
koncentracija arsena ili njegovo nepovoljno dejstvo na prinos biljaka.

Pošto je koncentracija arsena u biljkama niska, njegovo ulaženje u lanac ishrane preko
biljaka je neznatno.
Elementi koji se takodje nalaze u zemljistu a koji mogu negativno uticati su I:
Hrom (Cr)

Koncentracija za biljke pristupačnog hroma u

većini zemljišta je niska, čime se može
objasniti njegov mali udeo u biljkama.

foto: jedan od projekata sanacije i

dekontaminacije zemljišta
specijalizovane kompanije Ward
Environmental Engineering
Nikal (Ni)

Prosečan sadržaj nikla u biljkama iznosi od 0,1 do 5mg/kg suve materije. Lišće
obično ima najveći sadržaj nikla, mlađi delovi imaju veći sadržaj od starijih, a seme
veći sadržaj od slame. Karvanek i Bohmova (1966), proučavali su sadržaj nikla u
lišću 44 sorte spanaća i ustanovili da se kreće od 1,5 do 3mg/kg suve materije. Nikal,
za razliku od olova i kadmijuma, ima dobru pokretljivost kako u ksilemu tako i u
floemu i u značajnoj količini se nakuplja u plodovima i semenu.

Bakar (Cu)

Pokretljivost bakra u biljkama je osrednja. Ascedentni transport i reutilizacija u

velikoj meri zavise od stepena obezbeđenosti biljaka ovim elementom. Ako ga nema
dovoljno, premeštanje iz korena u nadzemne organe, kao i iz starijih listova u mlade,
neznatno je. Iz listova pšenice koja je obilno obezbeđena bakrom u toku nalivanja
zrna, premešta se 70% bakra u zrnu. Nasuprot tome, iz listova kojima nedostaje bakra,
premeštanje je svega 20%.

Selen (Se)

Kapacitet nakupljanja selena kod pojedinih biljaka značajno se razlikuje. Velikom

sposobnošću nakupljanja selena odlikuju se različite vrste roda Astralagus
(Leguminosae), Conopsis (Compositae), Stanleya (Cruciferae) i Xylorhiza
(Compositae).

Kako očistiti zemljište i zašto?

Jasno je da je čovekovo delovanje na planeti poslednjig 100 godina veoma pogubno

kako za biljke i životinje tako i za čoveka,

Ukoliko ne želi da se samonušti i potpuno nestane čovek mora da unese neke izmene
u svom ponašanju. Dosta toga je izgubljeno ali dosta toga je i ostalo i može biti
spašeno.
 Saniranje zagađenog zemljišta

Konvencionalne metode saniranja zaprljanog tla zasnivaju se na

na iskopavanju/ispumpavanju te odvozu tla na drugu lokaciju na kojoj se ono
naknadno fizički izoluje odlaganjem u burad ili zatrpavanjem u dublje slojeve zemlje.
Ovo su skupe metode zbog utroška energije i prevoza. Takođe, tlu se kvaliteta može
popravljati in situ (na mestu nastanka) na način koji ne uključuje premeštanje
onečišćenog tla već se vrši hemijsko tretiranje.

Hemijsku sanacijumožemo temeljiti na stabilizaciji, solidifikaciji, oksidaciji , Ali

upitna ostaje ekološka prihvatljivost ovakvih metoda zbog upotrebe Hemikalija. I na
kraju, moguće je vršiti saniranje tla sadnjom pogodnih biljnih vrsta i naseljavanjem
odabranih gljiva koje će uticati na smanjenje količinee toksina u tlu.
 Šta je to fitoremedijacija i kako nam može pomoći u čišćenju tla?

Pojam "fitoremedijacija" skovao je dr. Ilya Raskin . On je bio član stručnog tima
koji je poslan u Černobilj nakon katastrofe radi analize zdravstvene ispravnosti hrane
proizvedene na tom području. Ovaj termin se koristi za proces koji se temelji na
sposobnosti zelenih biljaka da izluče i koncentriraju određene elemente u
ekosistemu. Ovo je relativno nov proces čišćenja tla (primena počela početkom 80-ih
godina), no već je testiran na više od 200 lokacija.

Ekološki je prihvatljiva tehnologija koja koristi biljke za razgradnju, asimilaciju,

metabolizam ili detoksifikaciju različitih onečišćivača okoliša. Koristi se za uklanjanje
iz tla, vode i vazduha . Nakon tretiranja, tlo se može ponovo koristiti za proizvodnju
hrane. Osim biljaka, organizmi koji učestvuju u fitoremedijaciji su biljkama pridruženi
mikrobi, te ponekad gljive. Profesor biohemije B. Franz Lang iz Montreala koji je
uključen na istraživanju uticaja bakterija i gljivica na fitoremedijaciju tvrdi: “Nisu biljke
te koje su ključne za čišćenje tla, već simbiotski mikroorganizmi na korenu!”.

Vrste fitoremedijacije
 Fitostabilizacija. Biljka korenom stabilizuje i sprečava polutante i njihovo
zagadjenje . Koren inaktivira teške metale čime se smanjuje njihova
dostupnost, a time i štetnost za okolinu. Biljke koje se koriste u ovoj
tehnologiji tolerantne su na velike količine teških metala, imaju visoku
sposobnost produkcije korenske biomase i mogućnost vezanja polutanata na
koren. Ovom se metodom najčešće saniraju tla koje imaju mine.

 Fitofiltracija/rizofiltracija. Filtriranje vode kroz korensku masu radi

uklanjanja otrova. Otrovi se akumuliraju u korijenju.
 Fitovolatizacija. Vezanje štetnih elemenata iz tla u biljku te njihovo ispuštanje
u atmosferu kroz lišće.

 Fitoekstrakcija. Procesom hiperakomulacije biljka akomulira metale i

redistribuira ih u nadzemne delove. Fitoekstrakcija se može potpomoći
dodavanjem elemenata koje utiču na pokretljivost toksina.
  Fitotransformacija. Korišćenjem ove metode biljka hemijski izmenjuje
polutant u netoksični element. Najčešće se koristi za štetne organske
elemente, pesticide, eksplozive.
 Fitostimulacija. Povećanje mikrobiološke aktivnosti u svrhu razgradnje
polutanata dodavanjem određenih elemenata u tlo. Ovaj je proces poznat i
kao rizosferna degradacija.

Kako izabrati biljnu vrstu pogodnu za proces

fitoremedijacije?

Fitoremedijacijska biljna vrsta mora biti neinvazivna vrsta koju životinje ne vole jesti.
Biljka se izabere u zavisnosti od toksina koga hocemo da uklonimo

Naučnici se slažu da stabla bolje i efikasnije tretiraju zagađenja na dubljim

zemljištima. Najpopularnije stablašice su vrbe i topole zbog velikog kapaciteta za
upijanje vode i brzog rasta nadzemnih delova.

Vrba u fitoremediaciji
U Engleskoj i Kini, biljka Eichhornia crassipes se koristi za uklanjanje fosfora iz vode, a
u Indiji za uklanjanje metala iz ispusta tekstilne industrije. Plantaža kupusa je sađena
u blizini valjaonice cinka u poljskoj Silesiji. Kao rezultat Valjaonice, koncentracije olova
u tlu su bile povećane. 1996. godine, kompanija Phytotech, Inc. je izvestila da je
razvijen transgenetski soj suncokreta koji može ukloniti do 95 % otrova i
radioaktivnih čestica u manje od 24 h. Na lokaciji černobilske
katastrofe, suncokreti se koriste na plutajućim stiropornim platformama na malom
jezercu.

Suncokret i kupus korisceni u fitoremedijaciji

 FIKOREMEDIJACIJA

Za razliku od fitoremedijacije, fikoremedijacija je metoda koja se zasniva na

korišćenju mikro i makro aligi za uklanjanje polutanata. Ova metoda je relativno nova
i ima svoje mnogobrojne prednosti u odnosu na fitoremedijaciju. Kako biljkama treba
više vremena da se razviju i više vremena da uklone polutante, alge koje su glavni
činilac ove metode uklanjaju mnogo više polutanata za kraće vreme.

Metoda je relativno nova i koristi se u oblastima koje su teško pogodjene zagadjenjem

zemljista i vode.

Zemlje u kojima je ova metoda u povoju jesu Indija, Tajland, Meksiko, Iran...
 ZAKLJUČAK

Ukoliko želimo da uklonimo polutante i njihovu dalju produkciju, moraćemo kao

vrsta da delujemo ne na posledice kao što to danas radimo već na sam izvor
zagađenja. U ovom trenutku to se čini veoma daleko, jer je nemoguće zaustaviti
industriju, ali ono što jeste moguće to je da svedemo delovanje polutanata na
minimum. Potrebno je postaviti rigorozne standardne koji će dovesti do njihovog
smanjenja. A ona podučija koja su pogodjena zagadjenjima sanirati koristeći sve
moguće i sve dostupne metode.