18.1.2019.

Španska groznica - Biljana Stojković - Peščanik

Španska groznica

Foto: Pages of the Sea

Tokom Velikog rata, u pozadini užasnih ratnih razaranja odvijala se tiha i nevidljiva biološka bitka
koja je u svojoj konačnici usmrtila mnogo više ljudi nego što je iznosio zbir svih žrtava vatrenog
oružja, bajoneta, bombi i hemijskog oružja. Malecni virus, odgovoran za najstrašniju pandemiju
koja je ikada zadesila čovečanstvo, nije mario za strane u sukobu niti je poznavao razlike u
političkim i ideološkim opredeljenjima zaraćenih vojski i civila. Dodatno, od njega se nije moglo
pobeći ni u najudaljenije krajeve Zemlje; stigao je i do izolovanih ostrva u Pacifiku, pa čak i do
krajnjeg severa u naselja naroda Inuita. Ovo je priča o „masovnom ubici“ – virusu „španskog
gripa“.

Španska groznica se vezuje za period od 1918, poslednje ratne godine, do marta 1920. Ipak,
najveći broj žrtava tzv. „španske gospođe“ zabeležen je u samo nekoliko jesenjih meseci 1918.
Iako su ljudske civilizacije već odavno bile upoznate sa bolešću zvanom grip ili influenca
(Influenza di freddo, Influence of the cold), pre 1918. godine niko nije pretpostavljao da posledice
gripa mogu biti toliko dramatične. Nakon uobičajenog početka bolesti – malaksalost, povišena
temperatura, gušobolja, glavobolja i slično, kod ovog gripa ubrzo su nastupali teški simptomi –
komplikacije u funkciji pluća često praćene ozbiljnom bronhopneumonijom. Na koži pacijenata
mogle su se uočiti tamne fleke, a ubrzo bi i poplaveli zbog nedostatka kiseonika, budući da su im
se pluća punila penušavom, krvavom tečnošću. Mnogi su razvijali i sepsu. Praktično, ljudi su se
davili u sopstvenim tekućinama. Smrt je nastupala za samo nekoliko dana ili za samo nekoliko
sati u nekim zabeleženim slučajevima.

U odnosu na sezonski grip kakav poznajemo, španska groznica je imala još jednu specifičnost.
Naime, komplikacije usled infekcije virusom, pa i smrtni ishod, uobičajeno se očekuju kod starijih
ljudi i onih koji imaju hronične bolesti. Španski grip, međutim, najviše je odnosio živote mladih i
zdravih ljudi, starih između 20 i 40 godina. Letalnost ovog virusa bila je desetinama puta veća od
svih uobičajenih sojeva virusa gripa. Tokom perioda pandemije, procenjuje se da je virus inficirao
oko 500 miliona ljudi, a od posledica je umrlo između 20 i čak 100 miliona, koliko iznose neke
novije procene. U poređenju sa brojem žrtava ratnih dejstava tokom četvorogodišnjeg rata, koje
iznose 17-20 miliona ljudi, biološki agens se pokazao višestruko efikasnijim ubicom.

Neobična priroda ovog virusa odražavala se i na neuspešne pokušaje da se rekonstruiše mesto

njegovog porekla, tj. centar širenja. Iako ova misterija ni do danas nije rešena, savremena nauka
je pružila nekoliko hipoteza o kojima ću kasnije nešto napisati. Za sada je važno razumeti da su
za lekare toga doba epidemiološki podaci predstavljali nerazmrsivu zagonetku – izgledalo je da je
bolest buknula istovremeno u brojnim međusobno udaljenim mestima (u SAD, evropskim
državama i na ostalim kontinentima), što je potpuno odstupalo od logičnog očekivanja da se,
uporedo sa geografskom udaljenošću od mesta nastanka virusa, epidemija sve kasnije
pojavljuje. Jedan izveštaj američkih lekara iz decembra 1918. naglašava ovaj problem:
„Najistaknutija činjenica je ekstremna brzina kojom se epidemija širila nakon što je dostigla
proporcije epidemije u prvom zahvaćenom regionu… Činjenica ništa manje zastrašujućeg
značaja je i to što je bolest dostigla epidemijske razmere u brojnim lokalitetima u centralnim,
severnim, južnim i zapadnim delovima zemlje u isto vreme kao i duž severoistočne obale“.1Treba
imati na umu da su američki lekari polazili od pretpostavke da je virus stizao vojnim brodovima iz
Evrope, gde su se odvijala ratna dejstva, te je istovremeni obrazac širenja kroz čitavu Ameriku
naprosto odstupao od takvog scenarija.

Tok epidemije
Poznato je da virus koji je nazvan „španski grip“ sigurno nije nastao u Španiji. Objašnjenje
porekla imena virusa nalazi se u domenu medija. Naime, tokom Prvog svetskog rata Španija je

https://pescanik.net/spanska-groznica/ 1/4
18.1.2019. Španska groznica - Biljana Stojković - Peščanik
bila neutralna država zbog čega je bila pod manjom medijskom cenzurom od ratom zahvaćenih
država. U maju 1918. Agencia Fabra (španski medijski servis) poslala je sledeću vest
predstavništvu Rojtersa u Londonu: „Čudan oblik bolesti, epidemijskog karaktera, pojavio se u
Madridu“.2 Budući da američka i evropska štampa nisu pisale o velikom broju obolelih civila, a
posebno vojnika koji su zasigurno bili van stroja u sveobuhvatnim ratnim naporima, virus je
postao poznat kao „španski“ po poreklu jedinih glasova o „čudnoj epidemiji“.

Kako su pisale španske novine, tog je proleća bolest bila veoma nagla – neki su ljudi kolabirali na
ulicama nakon što su se probudili kao zdravi, a potom su tokom najmanje tri dana patili od
groznice, gastrointestinalnih problema i opšte malaksalosti (tzv. trodnevna groznica). Obolelo je
jako puno ljudi (oko osam miliona samo u Španiji),3 zbog čega su neki javni servisi kao što je
pošta morali biti nakratko zatvoreni. Iako veoma infektivan, prolećni virus uglavnom nije imao
letalne posledice (ne veće od uobičajenog gripa). U isto vreme, iako se o tome nije pisalo, ovaj
visoko zarazan virus bio je prisutan svuda po Evropi, u SAD i Aziji. Štaviše, prvi zabeleženi slučaj
oboljevanja, polovinom marta 1918, bio je Albert Gičel, vojni kuvar u američkoj bazi Fort Rajli u
Kanzasu. Sa sigurnošću se zna da je u aprilu virus zahvatio francuske, britanske i američke trupe
stacionirane u Francuskoj. U maju je virus registrovan u Engleskoj, ali i u Kini i Japanu.
Zanimljivo je pomenuti da su u Nemačkoj bolest nazvali „flandrijska groznica“. Budući da broj
smrtnih slučajeva nije bio veliki, a svakako je bilo zanimljivijih tema sa ratišta, nakon dva meseca
epidemije sve je palo u zaborav. Avaj, samo na kratko!

Prilikom opisivanja dinamike španske groznice najčešće se govori o tri talasa. Prvi talas je bio
goreopisani prolećni nalet čudnog virusa bez drastičnih posledica po civilno stanovništvo i vojsku.
Drugi talas, međutim, bio je monstruozan. Podjednako zarazan, virus se vratio na jesen, ali sada
je postao i masovni ubica. Prvi smrtni slučajevi zabeleženi su u Bostonu već početkom
septembra, a istog dana se uočavaju oboleli u gradovima udaljenim od Bostona više desetina
kilometara. Slični izveštaji lekara stižu iz svih delova sveta – broj umrlih rapidno je rastao iz dana
u dan. Mesec oktobar 1918. ostao je upamćen kao najpogubniji. Treći talas pandemije otpočeo je
nakon primirja (11. novembra 1918) kada su se vojnici uputili kućama, noseći sa sobom virus i u
krajeve do kojih možda pre toga nije stigao. Ipak, ova poslednja faza pandemije bila je manje
smrtonosna od druge i okončala se u martu 1920.

Naučnici detektivi
Moramo imati u vidu da se pandemija španskog gripa dešavala u vremenu koje nije uživalo u
blagodetima savremene medicine i nauke. Iako se znalo za bakterije, nije bilo antibiotika, a virusi
su bili poznati samo kao veoma sićušne, nevidljive infektivne tvari koje prolaze kroz guste filtere
prilikom filtriranja izlučevina bolesnika. Niko nije znao šta je izazivač španske groznice – bakterija
ili virus. Pretpostavku o bakteriji kao uzročniku zastupao je ugledni lekar Ričard Fajfer (Richard
Friedrich Johannes Pfeiffer) koji je tokom prethodne epidemije gripa 1890. identifikovao
bakteriju Haemophilus inluenzae u plućima obolelih.

Kako navodi Kolata u svojoj knjizi, već u novembru 1918. lekari širom sveta započinju istraživanja
o uzročniku bolesti, načinu prenošenja i njegovoj ubistvenoj prirodi. Korišćenjem izlučevina iz
nosa i ispljuvaka obolelih pokušavali su da zaraze tzv. dobrovoljce, koji su zapravo bili vojnici s
brojnim prekršajima, a bilo je i onih lekara i medicinskog osoblja koji su eksperimentisali na sebi.
Da bi ustanovili da li je u pitanju bakterija ili virus u tretmanu su koristili ili bakterijsku fazu sa
filtera, ili tečnost koja je prošla kroz gusti filter, gde bi se očekivali virusi. Rezultati su bili vrlo
raznovrsni, pa samim tim nisu doprinosili definitivnom zaključku. Takođe, uzdrmana je Fajferova
hipoteza o H. influenzae budući da nisu svi oboleli imali ovu bakteriju.4 Sve u svemu, misterija
patogena španske groznice bila je previše zahtevna za medicinu tog doba.

Prošlo je više od decenije pre nego što su naučnici počeli da se približavaju pravom odgovoru.
Zanimljivo, u rasvetljavanju čitavog slučaja učestvovala je – svinja! Ričard Šop (Richard E. Shop)
je krajem dvadesetih godina 20. veka bio mladi naučnik koji se bavio infektivnim bolestima kod
stoke. Za razliku od ljudskog, svinjski grip nije okupirao previše pažnje, pa se najčešće nije ni
zvao gripom iako su obolele svinje pokazivale simptome identične ljudskim. Postoji, međutim,
podatak da je jedan sanitarni inspektor, J.S. Koen, smatrao da su svinjski i ljudski grip ista stvar.
Šop je otkrio još jednu podudarnost – u jesen 1918, kada je besnela španska groznica, milioni
svinja na srednjem zapadu SAD obolele su od teške respiratorne infekcije, na hiljade ih je umrlo
preko noći, a neke farme bile su potpuno devastirane. Sačekavši nove sezone gripa kod svinja,
Šop je počeo istraživanje slično ranijim eksperimentima kod ljudi. I kod svinja je pronalazio
bakteriju H. influenzae, ali nekonzistentno u odnosu na bolest.

U isto vreme, u Engleskoj se grupa istraživača bavi ljudskim gripom (ovog puta se radilo o
običnom gripu) i adekvatnim životinjskim modelom koji može oboleti od istog patogena. Pronašli
su da feretka (afrički tvor) lako može biti zaražena ukoliko je izložena tečnom filtratu izlučevina
obolele osobe, kao i da feretka, kada kine, može preneti bolest na čoveka (što se i desilo u
laboratoriji). U ovim istraživanjima bila su važna dva nalaza – da bakterija definitivno nije izazivač
gripa i da postoji veza između ljudskog i svinjskog gripa. Naime, nesrećna feretka je mogla biti
zaražena i svinjskim virusom. Udruženi sa Šopom, naučnici postavljaju pitanje da li su svinjski i
ljudski virus isti. Nakon što su feretku koja je preležala svinjski grip izložili ljudskom filtratu, ona
nije obolela. S druge strane, imunizovana na svinjski grip bila je feretka koja je prethodno
ozdravila od ljudskog gripa. Zaključak je bio da su antitela u borbi protiv oba virusa veoma slična.
Konačno, korišćenjem sačuvanih antiseruma ljudi koji su preležali špansku groznicu 1918.
pokazano je da antitela iz ovih seruma potpuno blokiraju svinjski virus. Odatle je zaključeno da je
virus iz 1918. identičan svinjskim virusima. Iako će se kasnije saznati da poreklo španskog gripa
nije tako jednostavno, nalazi Šopa i engleskog tima bili su veoma značajni za razumevanje
bolesti.

https://pescanik.net/spanska-groznica/ 2/4
18.1.2019. Španska groznica - Biljana Stojković - Peščanik
Dublje saznanje o patogenu iz 1918. ipak je podrazumevalo da se mora pronaći originalni virus.
U ovu potragu uključilo se više naučnika i poneki avanturista, pa je priča sama po sebi zanimljiva,
ali ovde ćemo se zadržati samo na uspešnim događajima. I u ovom primeru pokazano je kako
funkcioniše ozbiljna država i njene institucije. Još tokom građanskog rata u Americi, predsednik
Linkoln naredio je osnivanje arhive medicinskih uzoraka koji će poslužiti za istraživanja i lečenja
bolesti, a arhiva se nalazi u Institutu za patologiju američke vojske.5 Prema ustaljenoj praksi,
vojni lekari su, u doba španske groznice, u tu ustanovu slali preparirane uzorke tkiva umrlih
pacijenata. Uzorke su prethodno uredno obrađivali u formaldehidu i parafinu.

Godine 1995. dr Džefri Taubenberger (Jeffery Taubenberger) zaposlen u Institutu, započinje

potragu za tkivom vojnika umrlih od gripa 1918. Treba imati u vidu da virusi svakako nisu više
živi, ali su sada tehnologije molekularne biologije pružale nove mogućnosti da se virus analizira
na nivou svog naslednog materijala, da se njegovi geni uporede sa genima aktuelnih virusa i da
se, samim tim, razjasne brojna pitanja o ovom epidemiološkom incidentu. Nakon višemesečne
potrage, dr Taubenberger je pronašao jedan uzorak koji je sadržao virus, a potom još jedan. U
avanturistički deo uspešne potrage spadaju napori dr Johana Haltina (Johan Hultin) da iz
udaljenih severnih predela Aljaske, gde su se nalazila sela Inuita strahovito pogođena španskom
groznicom, pronađe zakopana tela sa očuvanim tkivima. Pretpostavka, koja se pokazala tačnom,
bila je da su se tela mogla dobro očuvati ukoliko su tokom skoro čitavog veka bila zakopana
duboko u permafrostu. Haltin je pronašao izuzetno očuvano telo jedne žene, čije je uzorke pluća
dostavio Taubenbergeru. Sada je tim mogao da započne identifikaciju ovog čudnog virusa.

Šta je virus gripa?

Virusi su infektivni agensi izgrađeni od naslednog materijala unutar proteinskih omotača. S
obzirom na to da virusi nemaju ćelijsku građu, zbog čega im nedostaju mnogi elementi za
samostalni metabolizam i funkcionisanje, virusi ne mogu ni da se umnožavaju izvan ćelije
domaćina koju su inficirali. Njihov dimenzije su sićušne, svega između 20 i 300 nanometara (iako
ima i nešto većih), što je značajno manje čak i od bakterijske ćelije. Nasledni materijal je vrlo
raznolik – dvolančani ili jednolančani molekuli DNK, dvolančani ili jednolančani molekuli RNK, a
među RNK virusima postoje i takozvani retrovirusi, kao što je virus HIV-a, sa specifičnim
načinima umnožavanja.

Danas znamo da virusi influence imaju jednolančani RNK nasledni materijal. Postoje 3 osnovna
tipa – A, B i C, pri čemu su virusi tipa A najopasniji budući da mogu inficirati više vrsta i, samim
tim, mogu se međusobno intenzivno kombinovati u sasvim nove varijante. Još 1941. naučnici su
otkrili da virusi gripa na površini svog omotača imaju dva važna glikoproteina – hemaglutinin (H) i
neuraminidazu (N) – koji predstavljaju mete za imunski odgovor napadnutog organizma, a
samom virusu služe za prepoznavanje ciljne ćelije u koju će ući (H) i, nakon što se virus umnoži
unutar ćelije, za pucanje ćelije i oslobađanje novih virusnih partikula (N) koje će sada inficirati
druge ćelije.

Do danas je poznato čak 18 varijanti H i 11 varijanti N glikoproteina, a njihove kombinacije u

virusu označavaju podtip virusa. Na primer, među poznate podtipove virusa tipa A spadaju H1N1
(tzv. „svinjski grip“ iz 2009), H2N2 (tzv. „azijski grip“ iz 1957), H3N2 (tzv. „Hong Kong grip“ iz
1968), ali zna se za prisustvo i brojnih drugih kombinacija. Osim gena za H i N proteine, virus
sadrži još najmanje osam gena, zbog čega unutar svakog podtipa postoje različiti sojevi sa
specifičnim kombinacijama drugih gena, što uslovljava i razlike u infektivnosti, siptomima i težini
kliničke slike kod zaraženih ljudi i drugih životinja.

Da bismo razumeli razloge zbog kojih virusi gripa mogu da evoluiraju veoma brzo, važno je
pomenuti da se njihov genom sastoji od osam nezavisnih molekula RNK, pri čemu svaki od njih
nosi samo jedan ili dva gena. Već smo pomenuli da virusi tipa A mogu da inficiraju različite
kičmenjačke vrste. To znači da se u jednom organizmu, na primer svinji, mogu istovremeno naći
soj virusa koji je karakterističan za čoveka i drugi soj koji je, na primer, karakterističan za ptice.
Dva virusa u istoj ćeliji, oslobođeni svojih omotača i sa umnoženim genomima, mogu tada
kombinovati svoje molekule RNK u nove virusne partikule. Na taj način će nastati sasvim novi
sojevi sa nepredvidivim karakteristikama. Ali ni to nije sve! Svaki pojedinačni gen može da
mutira, tj. da promeni svoju sekvencu, a samim tim i svojstva virusnih proteina. Sve u svemu,
potencijal za promenu je ogroman!

Ilustracije radi, možemo pomenuti rekonstruisanu evolucionu istoriju tri poznate epidemije. Virus
takozvanog „azijskog gripa“ H2N2 iz 1957. nastao je nakon dvostuke infekcije ljudskim virusom
H1N1 i ptičjim virusom H2N2. Zaražena životinja je verovatno bio čovek, premda je to mogla biti i
svinja. Kombinovanjem molekula RNK ova dva virusa nastao je novi virus koji je imao tri
molekula RNK od ptičjeg virusa (i to onih koji nose gene za H, N i još jedan važan virusni enzim) i
pet molekula sa preostalim genima od ljudskog H1N1 virusa. Ovaj virus je godinama cirkulisao
među ljudima. „Hong Kong H3N2 virus“ se pojavio novim kombinovanjem H2N2 virusa u čoveku
sa drugim ptičjim virusom sa kojim je sada zamenio molekule RNK koji sadrže H3 i još jedan gen.
Pandemije iz 1957. i 1968. dovele su do smrti između pola i dva miliona ljudi. Pojava tzv.
„svinjskog H1N1 gripa“ 2009. posledica je razmene molekula RNK između ljudskog, svinjskog i
ptičjeg virusa.

Problem ljudskog organizma sa novim kombinacijama virusnih proteina svakako potiče od

nepostojanja adekvatnih antitela na virus sa kojim se ljudska vrsta prvi put susreće. Dobra stvar u
celoj priči, iz aspekta naše vrste, je to što ne može baš svaka kombinacija dva virusa automatski
postati infektivna za čoveka. Virus prvo mora biti „humanizovan“ što podrazumeva da mora
prisvojiti neka svojstva ljudskih virusa koja će mu omogućiti ulazak u ljudske ćelije i, konačno,
omogućiti da se prenosi sa čoveka na čoveka. Zbog toga se smatra da virusi sa pandemičnim

https://pescanik.net/spanska-groznica/ 3/4
18.1.2019. Španska groznica - Biljana Stojković - Peščanik
potencijalom prvobitno cirkulišu među ljudima tokom više godina, sve dok ne evoluiraju tako da
postaju veoma dobro prilagođeni na naše organizme.6

Inače, najčešći scenario nastanka novih sojeva virusa gripa podrazumeva suživot čoveka, svinje i
živine, pre svega pataka. Takvi uslovi se najčešće sreću u južnoj Kini, gde u ruralnim krajevima
ljudi blisko žive sa svojim domaćim životinjama. Kontakti između ovih različitih vrsta pružaju
veliku mogućnost „skakanja“ virusa i, posledično, nastanka novih kombinacija i sojeva. Zbog toga
se smatra da je Azija epicentar gripa, iako se zna da su neki od virusa mogli nastati i van
azijskog kontinenta.

Poreklo španskog gripa

Na osnovu analize genoma originalnog virusa iz 1918 (iz prepariranih uzoraka tkiva i smrznutog
tela), poznato je da taj soj virusa pripada tipu A, podtipu H1N1. Na osnovu filogenetskog
poređenja ovog genoma sa genomima svih drugih poznatih sojeva virusa gripa, utvrđeno je da je
on najsličniji ptičjim virusima. Zbog toga je verovatno da španski virus jeste originalno ptičji,
odnosno da je virus ptice stekao sposobnost da inficira sisare – čoveka i svinju. Dakle, ovde se
nije radilo o kombinovanju molekula RNK između dva različita virusa, već o postepenijem
prilagođavanju, kroz mutacije, ptičjeg virusa na sisarske ćelije.

U tom smislu postoje dve mogućnosti: španski virus je prenet sa ptice na svinju mnogo godina
pre prelaska na ljude (možda i 30 godina), ili je prvobitno prenet sa ptice na čoveka i dugo
cirkulisao u ljudskim populacijama, sa blagim zdravstvenim efektima, uz postepeno
unapređivanje sposobnosti da se prenosi sa čoveka na čoveka. To bi značilo da je čovek kasnije
zarazio svinju. Postepeno sticanje sve monstruoznijih svojstava španskog virusa uklapa se i u
saznanje da je prvi talas pandemije 1918. podrazumevao da je virus dostigao visoku infektivnost,
ali uz blaže zdravstvene probleme inficiranih osoba. Veliki broj zaraženih ljudi, uz izrazitu
sposobnost umnožavanja virusa u ćeliji, dramatično je uvećao verovatnoću mutacija u genima
koji će virusu omogućiti da prodre duboko u pluća (što nije karakteristika uobičajenih virusa gripa)
i izazove drastične posledice, kako se i dogodilo u jesen iste godine.

Zanimljivo je da nije bilo potrebno previše promena da bi virus ostvario takav uspeh. Genomske
analize su pokazale da su mutacije dovele do toga da u ukupnim proteinima virusa bude
promenjeno svega 25 do 30 amino-kiselina (od ukupno 4000) i da je to bilo sasvim dovoljno da
virus postane ubica. U glikoproteinu H desile su se dve promene – jedna koja je omogućila da
virus napadne sisarsku ćeliju i druga da preferira sisarsku umesto ptičje ćelije.

Imajući sve ove podatke u vidu, razvijeno je nekoliko hipoteza o tome gde je nastao španski virus
i kojim putevima se širio. Potpuno je jasno, naravno, da su ratne okolnosti promenile ponašanje
ljudi utičući na to da se oni grupišu u velikom broju na malim prostorima, kao što su vojni kampovi
ili ratne bolnice gde su lečeni brojni ranjenici i žrtve hemijskog oružja. To je značajno povećalo
stopu cirkulisanja virusa među ljudima i omogućilo da virus vrlo efikasno evoluira ka svojoj
monstruoznoj formi. Pored toga, kretanja četa vojnika s jednog na drugi kraj sveta krčila su put i
raznošenju virusa u sve ćoškove planete. Dakle, uporedo sa ratom i potpomognuto ratom,
godinama se u mikrosvetu odvijala evolucija najefikasnijeg ubice.

A gde je bio geografski epicentar španskog virusa? Kao što smo već rekli, to nije bila Španija.
Prema jednoj ideji, virus iz 1918. nastao je u Kanzasu, u mestu gde su bili stacionirani vojnici u
blizini farme svinja. Slična ideja postoji i za Austriju, ali i za Francusku, tačnije mesto Etapl na
severu Francuske, gde su se nalazili prenatrpani vojni kampovi i vojna bolnica. Načelno, u blizini
svih vojnih kampova nalazilo se puno svinja i živine za prehranu vojske. Postoji mogućnost da je
virus, makar u nekoj svojoj blažoj formi, stigao iz Kine tokom prvih godina rata i to preko nekog
od 96 hiljada kineskih radnika koji su mobilisani da opslužuju britanske i francuske trupe. Slična
mogućnost se pominje i za dolazak kineskih moreplovaca u SAD, pri čemu se sugeriše da je u
svoju konačnu, ubitačnu formu virus mutirao u blizini Bostona, a da je onda prenet u Francusku,
te odatle širom evropskog fronta, a ubrzo i na sve druge kontinente. Verovatno je da, zbog
izuzetno brzog širenja i dostizanja epidemijskih razmera, nikada nećemo biti sigurni gde je tačno
nastao ovaj „masovni ubica“.

Epilog
Danas se smatra da svi virusi gripa tipa A kod sisara, uključujući čoveka, potiču od ptica. Virus iz
1918. godine verovatno predstavlja „mamu“ svih savremenih sezonskih sojeva H1N1 kod nas i
svinja, što znači da smo do sada postali prilično imunizovani na ovog ubicu. Čitava priča o
španskoj groznici podjednako je uzbudljiva, monstruozna i poučna. Proučavanje ove pandemije
definitivno je otvorilo vrata razumevanju evolucije virusa.

Jedan od virusa koji se svrstavaju u potencijalne izvore budućih pandemija i koji mogu ponoviti
iskustvo iz 1918. jeste virus influence tipa A, podtip H5N1, poznat kao „ptičji grip“. Ovaj virus je
vrlo zastupljen među pticama i već je u više navrata bio proširen na desetine država (možemo se
setiti onog masovnog ubijanja ptica pre više od 10 godina). Sporadično, ovaj virus može zaraziti i
čoveka u direktnom kontaktu sa pticama, a Svetska zdravstvena organizacija je objavila da je, do
2013. godine, bilo 630 potvrđenih slučajeva infekcije kod ljudi, od čega je zabeleženo čak 375
smrtnih ishoda. Genomskim analizama, a posedujući znanje o španskom virusu, ustanovljeno je
da ovaj soj H5N1 još uvek nije stekao mutacije neophodne za prenošenje sa čoveka na čoveka.
Pored ovog soja iz H5N1, postoje i drugi iz različitih podtipova koji sporadično prelaze na ljude –
H7N9 (2014. zaraženo 309 ljudi, 70 umrlo), H7N7 (jedna osoba zaražena i umrla), H9N2 (tri
osobe obolele), H7N2, H7N3, H10N7 (svaki je inficirao po dvoje ljudi).

https://pescanik.net/spanska-groznica/ 4/4