Professional Documents
Culture Documents
DREAMS by Henri Bergson
DREAMS by Henri Bergson
Извор: Милан Ракић и религија, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротићау
сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.
НАПУШТЕНА ЦРКВА
Суморна песма Милана Ракића Напуштена црква из 1911. године,[1] када се из Приштине
био вратио испуњен правом мором српско-албанско-турских односа, стварним увидом у
немоћ и хришћанства и ислама да спречи, заустави или и заувек поништи племенски
менталитет сва три народа склоног, наизглед, трајној осветољубивости – пре би се могла
наћи у неком зборнику антихришћанских, а и антирелигиозних песама, него међу
религиознима. Откуд онда она у овом мом избору, условно говорећи, могућих религиозних
песама Милана Ракића? Покушаћу ово да објасним.
У Србији, све од времена светог Саве и, пре њега, мисионарске делатности Ћирила и
Методија, до данас, пријем православне хришћанске вере у српском народу, од стране
његове цркве, био је, највећим делом позитиван и благотворан. Међу најталентованијим
српским песницима – да се задржимо само на периоду за време и после тзв. Српске
револуције – све до Милана Ракића, не знам да је било изразито атеистичких песника.
Своју религиозност већина од њих изражавала је отворено (Шантић, В. Илић и други),
други су то чинили у прикривеном али препознатљивом виду (Дучић) и онда када нису
били посебно ревносни посетиоци цркве.
Гросман још додаје да је Достојевски намеравао да у роман Идиот унесе расправу кнеза
Мишкина о Холбајновом ремек-делу, али та расправа никада није написана.
Зашто помислих да би ово могла бити очајна, па ипак визионарска Ракићева песма? Према
подацима вредних статистичара, на почетку XXI века, римокатоличке и протестантске
цркве Швајцарске, Аустрије и Немачке месечно напуштају десетине верника. Хришћанске
цркве у Европи – подједнако римокатоличке (у мањим местима у Јужној Италији недељној
миси присуствује тек неколико старих особа) као и протестантске – губе вернике,
свештенички подмладак све је малобројнији, манастири се не обнављају, а делатност
калуђера и калуђерица у њима свела се (већ одавно) на каритативну делатност. Од молитве
једва који траг!
О којој „напуштеној цркви“ Ракић пева? Вероватно о православној, а такве је цркве сигурно
виђао за време свога конзуловања на Косову, с тим што је сличне напуштене цркве могуће
било видети и у неким крајевима Србије пре почетка Балканског рата. Данас, у XXI веку,
стање српских цркава и манастира на Косову још је у горем стању него у Ракићево време! За
старе цркве у Србији то се, срећом, никако не може рећи: оне се обнављају, фреске из
ранијих векова се чисте, нове цркве се граде и, што је много важније, у њих улази и остаје (у
манастирима) српски народ.
Тужни смо са Миланом Ракићем, и због Милана Ракића, поводом песме Напуштена црква.
Био је то тренутак (колико је потрајао?) и верске и националне клонулости песника. Да ли
би Милан Ракић и данас написао сличну песму?
Христос шири руке за све људе, увек и довека. Он их све хоће да прими у свој загрљај,
нарочито оне (попут Ракића) уморне и клонуле, посрнуле у вери, отпале од вере, јер је Исус
Христос и дошао ради грешника, а не ради праведника. Зашто бисмо пред својим духовним
и телесним очима непрекидно држали Холбајнову слику, или ону Андреа Мантење (Мртви
Христос), када можемо у себи оживети – вером, надом и љубављу – васкрслог Христа са
мозаика из Равене, или са фресака и мозаика византијског Пантократора, са слика
Гриневалда, Рембранта, Руоа, или са прелепих фресака из наших манастира! Да ли би
Милан Ракић икад написао песму Напуштена црква да је довољно дуго, и више пута, стајао
пред фреском распетога Христа у Студеници?
[1] У разговору вођеном 1928. године са Бранимиром Ћосићем (вид. Десет писаца – десет
разговора, Београд 19131; потпуно издање ове књиге приредио је и објавио Јован Пејчић у
Бору 2002), говорећи о Старој Србији и „Косовском циклусу”, Милан Ракић је рекао: „За
постанак моје песме 'Напуштена црква' имам да захвалим једном случају. Пролазио сам са
женом кроз село Падалиште, када ми сељаци понудише да ме одведу до једне цркве. Срба у
околини није било, и црква је била скоро потпуно запуштена. Ни патоса, ни окана на
прозорима. Неколико икона и неколико угашених свећа које су пролазници оставили. Тада
ми паде у очи једна дрвена икона. Била је сва искапана воском од свећа, које су на њу биле
лепљене, и препукла. Сељаци, видећи да је са интересом посматрам, понуде ми је. Ја у том
тренутку нисам хтео. Када сам тога дана полазио из села, сељаци ми беху донели икону:
'Узми, господине. Ако је не узмеш, пропашће.' Још увек чувам ту стару икону.”