Док се, крајем 18.

века, Јован Рајић, као што смо видели, још увек премишљао у вези са
Оливериним правим именом, Иларион Руварац 1868. године пише:
„Византијски и дубровачки писци, летописи и биограф Стефана деспота слажу се у том
да је једна кћи Лазарева дана Бајазиту, цару турском, али се разилазе у имену: Дукас је
зове Маријом, Мавроурбин и Лукарић Милевом, летописи Деспином, а Константин
Оливером. Последњи је најбоље знати могао име сестри свога добротвора и мецената“
(Руварац, 1934, стр. 32). (40)
Поређења ради, само годину дана пре Руварца, Пантелија Срећковић, предводник
романтичарске историографске школе и противник критичког правца који је предводио
Иларион Руварац, још увек се, верујући слепо сваком извору и народној поезији, не
сналази ни кад су у питању кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице. Тако у коментарима
свом издању Историје српских царева, 1867. године, Срећковић пише: (...)
На истом месту у Историји стоји да је „име најмлађе Лазареве и Миличине кћери било
Милица, те да је она названа материним именом“. Милица је дакле било још једно име
под којим извори помињу принцезу Оливеру, али и за то име сигурно знамо да није
припадало Оливери. (40)
Четврт века касније, Стојан Новаковић је био сасвим сигуран да је Оливера њено право
име и да не збуњује своје читаоце, свуда је помиње под тим именом: „Оливеру Орбини
зове Милевом а Дука Маријом, али ја свуда враћам право име“ (С. Новаковић, стр. 263,
нап. 1.), а нимало није сумњао и да је Оливера, односно Деспина, била супруга султана
Бајазита 1 Јилдирима. (40-41)
Међутим, у научној литератури се све до данас, уз Оливерина права имена Оливера и
Деспина, најчешће помињу и имена Милева и Марија. Ова, као и имена Саломија и
Милица, принцеза свакако никада није користила, али је готово немогуће утврдити на
који начин су почела да се појављују у хроникама 15-18. века. (41)
Сима Лукин Лазић мислио је да је „Оливерино српско име било Милева“. (Лазић, стр.
115.) (41)
Николае Јорга, на пример, у својој Историји Османског царства пише да је Оливера
„једна од Лазаревих кћери, Марија, Милева (Оливера)“. (Јорга, 1908/13, 1, стр. 268.) (41)
Поред имена принцезе Оливере, поставља се питање и њеног презимена. У литератури
она се обично помиње као Оливера Лазаревић, као и њена браћа Стефан и Вук. У
изворима, све до 17. века сви припадници породице Лазаревић помињу се без презимена.
Најстарија презимена у Срба потичу још из 9. века, али су презимена, као други члан
именске формуле, била ретка појава у 13. и 14. веку. (41)
Родитељи принцезе Оливере су Свети кнез Лазар и кнегиња Милица. О пореклу кнеза
Лазара, као што је и напред речено, мало се зна. ... (Прибац) Не само да је колико-толико
напредовао у служби већ је и свога сина Лазара довео на Душанов двор и обезбедио му
школовање и ступање у дворску службу. Кнез Лазар родио се око 1329. године у
Прилепцу код Новог Брда.(45)
Кнез Лазар је највероватније био у служби оба српска цара, и Душана и Уроша. Имао је
чин ставиоца. Ставилац је било пето по рангу војно достојанство на двору, после
војводе, великог тепчије, великог слуге и великог челника. Стојан Новаковић је овај чин
поредио са византијским чином столника, док је др Раде Михаљчић ово звање
поистовећивао са титулама доместика и доместика столника. (46)

Удаја принцезе Оливере за султана Бајазита 1

Политички брак – брак из државних и политичких интереса – био је нјнормалнија појава,
готово обичај средњег века, па и средњовековне Србије. (63) (цитира С. Новаковића који
тумачи политички брак у средњем веку, врло занимљиво)
Сви бракови српских владара из династије Немањића, од Стефана Немање до цара
Уроша 1, били су таквог типа. (...) И брак Лазара и Милице, перспективног високог
дворског службеника и кнегиње – потомкиње Немањине – могао се сматрати неком
врстом политичког или бар политиком усмереног брака. Све четири старије ћерке
Лазара и Милице, које су се удале између 1364. и 1387. године, биле су у политичким
браковима. (64)
Султан Орхан (Оркан или Урхан), отац Мурата 1 и деда Бајазита 1, добио је 1346. или
1347. године од претендента на византијски престо и потоњег цара Јована 6. Кантакузина
његову кћи Теодору за жену: „Кантакузин начини савез са сином Османовим, Орханом,
па му чак и своју ћерку Теодору, која оста хришћанка, даде за жену. (64, цитиран
Јиречек)
Теодора је у харему изгледа остала ревносна хришћанка, мада је на њу било притисака
да пређе у ислам. Њен отац у Историји сведочи да је Теодора имала велики политички
утицај. (65)
Није прошло много времена, а већ негде између 1372. и 1373. године и Орханов син,
султан Мурат 1, узео је за жену једну хришћанску принцезу. ... Извори кажу да је сам
Мурат као залог вазалства тражио Јованову (Шишман, буг. цару, Лазарев зет) сестру
Тамару. Бугарски извори и традиција памте своју принцезу „кир Тамару“ као „велику
госпођу која је дата за народ бугарски и веру православну“ и која је тиме „сачувала и
ослободила свој народ“. (65- цитира Новаковића, 1933, стр. 206-212)
Двадесетак година касније слична судбина задесиће принцезу Оливеру Лазаревић, а
шездесет година касније и принцезу Мару Бранковић, ћерку деспота Ђурђа. У српској
народној поезији о томе није сачуван ниједан стих. (65)
Ако ово прихватимо као истинито, могуће је да је први покушај ступања у родбинске
односе са Османлијама био везан још за цара Душана. (67- Пурковић, Радојчић,
Михаљчић, Никифор Григора, Батаковић)
Сукоби међу Србима који су били за примирје са Турцима оних који су били за даљи
отпор, у савезу са Мађарима, настали су готово одмах после косовске трагедије. Те две
струје тешко да бисмо могли назвати туркофилском и угрофилском, већ пре
антиугарском и антитурском. (67- Ћоровић, 1933, стр. 203-204) Разлика између њих
састојала се у томе што су први видели Угаре, а други Турке као веће и непосредније
непријатеље. (67)
Док су мађарске трупе пљачкале по Шумадији, атурске по југу Лазареве Србије,
Бајазитове посаде су већ биле запоселе неколико српских градова. Кнегиња Милица
променила је одлуку, остала је у Србији и склопила мир са Турцима прихватајући
вазалност Бајазиту. ... Већи део народа, као и властеле, гајио је велике симпатије, како
према почившем, Светом кнезу мученику, тако и према његовој удовици и деци. Зато су
већином подржали примирје са Турцима и вазалство, уместо агресивне политике Угара
и Вука Бранковића. (69)
Погледај остале белешке, па препиши (69, С. Ћирковић)
Овај мир и ово вазалство подразумевало је пре свега велики новчани данак Турцима,
помоћ у људству за потребе турске војске, али и давање најмлађе Миличине кћери
Оливере (једине неудате) у харем султана Бајазита. Ова последња обавеза била је управо
залог за испуњење претходне две, материјалне и војне. Обичај оваквог брачног залога
између хришћана и Турака већ је био познат из примера грчке принцезе Теодоре и
бугарске принцезе Тамаре. (69)
70-71 стр. – цитира Ћирковића и Јиречека