СРЕДЊОВЕКОВНИ МАЧ ИЗ ДУПЉАЈЕ

Дејан Р. Радичевић
Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију

Дејан Радичевић Dejan Radičević

Филозофски факултет Faculty of Philosophy
Чика Љубина 18-20 Čika Ljubina 18-20
Београд Belgrade
dradicevic@f.bg.ac.rs dradicevic@f.bg.ac.rs

Апстракт: Аутор анализира мач случајно нађен у јужнобанатском селу Дупљаји. Ради се о
примерку који се може сврстати међу мачеве какви су коришћени у великом делу Европе током
позносредњовековног раздобља. Датован је у последње деценије XIV и почетак XV века, док
је време евентуалнe дуже употребе проширено на прву половину XV века. Битну одлику овог
мача чине представе на сечиву, начињене таушираном бронзаном жицом: на једној страни је
приказан вук, а на другој равнокраки крст и највероватније једнорог. Мада нема података о
месту и условима налаза, овај предмет је значајно археолошко сведочанство о драматичном
раздобљу које је у овом делу некадашње јужне Угарске обележено честим ратовима.

Кључне речи: Дупљаја, Гребенац, јужни Банат, мач „вуковац“, позни средњи век.

Abstract: The author analyzes the sword accidentally found in the south Banat village Dupljaja. It
can be classed as one of the swords used in most of Europe during the Late Middle Ages. The sword is
dated in the last decade of the 14th and the beginning of the 15th century. An important characteristic
of the Dupljaja sword is the existence of decorative bronze-wire inlay on both sides of the blade: a
representation of a wolf on one, and most probably a depiction of a unicorn and a Greek cross on the
other. Although no data on the location and condition of found exists, this item represent significant
archaeological evidence of a dramatic period marked by frequent wars in this part of the former
southern Hungary.

Keywords: Dupljaja, Grebenac, Southern Banat, sword “vukovac”, Late Middle Ages

Гласник Српског археолошког друштва Journal of the Serbian Archaeological Society

ГСАД/JSAS 25 (2009)

Међу предметима који се чувају у збирци Музејске јединице у Белој Цркви

налази се и један средњовековни мач.1 Према подацима из инвентарне књиге, у
којој је уписан под редним бројем 163, случајно је нађен у селу Дупљаји, приликом
копања канала Дунав–Тиса–Дунав. У истој рубрици забележено је да је евиденти-
ран и у документацији Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом
Саду, где је заведен под бројем 163/А, као и у Музеју Војводине, под бројем 1986.
Нажалост, колико ми је познато, то су и једина расположива сазнања о њему. У бе-

Сл. 1. Изглед терена између Дупљаје и Гребенца, са положајем локалитета.

Fig. 1 The terrain between Dupljaja and Grebenac, with the site position

лоцркванском музеју недостају подаци о месту и условима налаза, а трагања у до-

кументацији поменутих новосадских установа такође нису дала резултате. Не зна
се ни када је мач пронађен, као ни када је доспео у музејску збирку. У том погле-

1
 нализа мача и његово публиковање омогућени су ми љубазношћу кустоса збирке, госпође Наде
А
Стојановић. Иначе, музејска делатност у Белој Цркви има веома дугу традицију, најдужу у данашњој
Војводини (Барачки 1985, 155–158). Први музеј основан је још 1877, док је Музејска јединица какву данас
познајемо установљена 1954. године. (Stojanović 1987, 5–6). Својом делатношћу покрива територију
општине Бела Црква.

78
Д. Радичевић Средњовековни мач из Дупљаје

ду, захваљујући забелешци да је нађен

приликом копања канала Дунав–Тиса–
Дунав, једино се посредно може доћи
до одређених закључака. Каналска мре-
жа хидросистема Дунав–Тиса–Дунав
користи се као целина од 1977, мада је
практично завршена 1972. године. Пре-
ма подацима добијеним у огранку ЈВП
„Воде Војводине“ у Вршцу, прва фаза
радова на изградњи канала Тиса–Ду-
нав, на деоници Владимировац–Кајта-
сово, којој припада и Дупљаја, изведена
је у периоду од 1957. до 1964. године.
С друге стране, према сећању мештана
Дупљаје, копање канала и његово по-
везивање са током реке Караш у делу
између Дупљаје и суседног Гребенца
обављено је од 1958. до 1962. године.
Радовима на изградњи великог ка-
нала Тиса–Дунав потпуно је измењен
ранији изглед овог дела долине Кара-
ша (сл. 1). Стари ток реке вештачки је
уливен у нови канал, док су бројни ме-
андри и рукавци, испресецани и засу-
ти насипима, остављени по страни као
„мртви“ делови некадашњег тока. Мач
је, по свој прилици, управо на том тере-
ну и нађен, а вероватно је убрзо потом и
доспео до Беле Цркве, у којој је тек коју
годину раније Музејска јединица обно-
вила своју делатност.
Налази средњовековних мачева до
сада су забележени на двадесетак ло-
калитета широм Баната (Kovacs 1995–
1995, 153–189; Pinter 1999, 128, 134,
139, 142–143; Aleksić 2007, 158–162,
165–172). Према типолошким одли-
кама, опредељени су у раздобље од X
до XIV/XV века. Кад је реч о српском Сл. 2. Мач из Дупљаје.
делу Баната, највећи број потиче из X Fig. 2 The sword from Dupljaja

79
ГСАД/JSAS 25 (2009)

и XI века (Vinski 1983, 7–52; Pinter 1998, 373–375; Алексић 2002, 251–265), док су
само три примерка приписана познијем времену (Брмболић 1989, 38–40; Birtašević
1968, 84, 87, T. II/2; Madas 2001, 1, sl. a).
Мач из Дупљаје искован je од железа и има оштећено и деформисано сечиво,
као и дршку којој, осим облоге, недостаје и накрсница (сл. 2). Његова сачувана
дужина износи 105,5 cm. Сечиво је било право и двосекло, са жлебом по средини,
а сачувано је у дужини од 78 cm. Првобитно је могло бити дуже за приближно 5
cm. На 55–60 cm од накрснице je искривљено и напрсло по ширини. Максимална
ширина сечива код дршке износи 5,6 cm, а 60 cm од дршке 3,9 cm. Највећа дебљина
сечива код накрснице је 0,5 cm. Сечиво се постепено тањи према врху и на крају

Сл. 3. Јабука мача из Дупљаје.

Fig. 3 The Dupljaja sword pommel

очуваног дела његова дебљина је 0,1 cm. Оштрице су на обе стране целом дужином
стањене услед дуготрајног оштрења. По средини обе стране сечива пружа се жлеб,
који је видљив у дужини од око 45 cm. Његова максимална ширина код дршке из-
носи 1,5 cm, а на месту где се завршава 0,8 cm. Сечиво је исковано заједно са трном
дршке. Највећа ширина трна је код сечива и износи 3,1 cm, а код јабуке 1,6 cm.
Дршка има укупну дужину од 27,5 cm, при чему је дужина јабуке 4,5 cm.

80
Д. Радичевић Средњовековни мач из Дупљаје

По основним одликама, мач из Дупљаје припада групи великих мачева са пра-

вим двосеклим сечивом и дршком за две руке, распрострањеној у највећем делу
Европе током позног средњег века.2 Јабука је овалног облика, зарубљених ивица,
ширине 6,3 cm, а дебљине 2,8 cm (сл. 3). Такав облик јабуке типолошки је издвојен
од стране више истраживача. Према Ј. Оукшоту припада типу Н1, по подели А.
Руткаја одговара типовима XVIII и XIX, док се према М. Шерцер може сврстати у
тип 2 (Oakeshott 1981, 102–103; Ruttkay 1976, 260; Šercer 1976, 10–12). Време њи-
хове најмасовније производње одређује се у последње деценије XIV и почетак XV
века. Из истог раздобља су и типови сечива (Оукшот – типови XIIIa и XVIa) којима
припада сечиво мача из Дупљаје.
Осим морфолошких особина, значајну одлику мача из Дупљаје чине и пред-
ставе које су на обе стране сечива начињене таушираном бронзаном жицом (сл.
4). На једној страни, на растојању од 6,7 cm мерено од дршке, налази се представа
крста димензија 0,7 х 0,8 cm (сл. 4/2), као и представа највероватније једнорога,
удаљена 17,5 cm од дршке, димензија око 3,5 х 1,4 cm (сл. 4/3). На другој страни,
приближно на истом растојању од дршке, налази се представа вука, димензија 3 х
1,3 cm (сл. 4/1).

Сл. 4. Представе на сечиву мача из Дупљаје.

Fig. 4 Ornaments on the Dupljaja sword blade

Као ознаку својих производа, представу вука на сечиву користили су мачари

из немачког града Пасауа најкасније од средине XIV века (Birtašević 1968, 103).
Ови мачеви спадали су међу најквалитетније оружје у то доба, а знак вука су због
његове популарности често копирале и друге радионице. Колико ми је познато, до

2
 орисним сугестијама у погледу типолошког и хронолошког одређења мача, изради овог рада допринео је
К
и колега М. Алексић, коме се овом приликом захваљујем.

81
ГСАД/JSAS 25 (2009)

сада је са територије Баната био познат само један мач „вуковац“. Ради се такође о
случајном налазу, и то из околине Опова, који се чува у збирци Музеја Војводине у
Новом Саду (Birtašević 1968, 84, 87, Т. II/2). Мач из Опова и примерак из Дупљаје,
осим приказа вука, повезује и представа четвороножне животиње, највероватније
једнорога, на другој страни сечива. Представе једнорога на једној и вука на другој
страни сечива има и мач нађен у Дунаву код Вишњице, сада у збирци Музеја града
Београда (Birtašević 1968, 84, 87, Т. I/1-1d), затим мач непознатог места налаза из
колекције у Хрватској (Kovač 2003, 21, kat. 18), као и мач из села Лубова код Јајца
(Sijarić 2004, 44–49, каt. 6, T. VI, sl. 6). Мачеви из Вишњице и Јајца, осим једнорога
и вука, имају и представе грчког крста на једној и срца на другој страни сечива.
Таква комбинација на сечиву јавља се и на мачу нађеном код Клокочевца, недалеко
од Мајданпека (Јанковић 1974, 84, 88). Постоје и мачеви који на сечивима имају
сличне комбинације, али у којима једна од наведених представа недостаје или је
замењена неком другом. Према типолошким одликама, врсти јабуке и сечива, на-
ведени мачеви са представама вука и једнорога оквирно су опредељени у раздобље
од средине XIV до првих деценија XV столећа. Истом времену припада и мач из
Дупљаје, за који се може претпоставити и дужа употреба, свакако бар током прве
половине XV столећа.
За јужне крајеве средњовековне Угарске, укључујући и долину Караша, одакле
мач потиче, од последњих деценија XIV века, са продором Турака у Подунавље
након Косовске битке, започиње веома драматично раздобље. Наредни век и по
обележен је покушајима одупирања освајачу, а управо је део Подунавља од Бео-
града до Голупца, куда је ишао главни правац турског ширења према северу, пред-
стављао простор на коме су се одвијали највећи сукоби у то време (Калић 1983,
109–127). Турско освајање Баната окончано је формирањем Темишварског ејалета
1552. године.
Главне комуникације које су у правцу север–југ пресецале овај део јужне
Угарске и допирале до Дунава најчешће су одређивале и правац војних похода. На
првом месту, то су путеви који су избијали на обалу Дунава код Ковина, Старе Па-
ланке (Харама) и Пожежене (Ласловара). На другој страни Дунава, ти правци су се
настављали на комуникацију која је долином Мораве водила даље у унутрашњост
Балканског полуострва.
Област југоисточног Баната јe у средњем веку била рeлативно добро повезана
са околним крајевима. Главни прелази с леве на десну обалу Дунава и обрнуто
били су код Ковина и Старе Паланке, које је, осим речног пута, повезивала и суво-
земна комуникација. Средњовековни путеви се иначе у савременим историјским
изворима не помињу директно, али се о њима могу извести посредни закључци.
Као веза са унутрашњошћу значајне су свакако биле природне комуникације уз то-
кове Караша и Нере, река које су ову, претежно равничарску област повезивале са
рудом богатим планинским деловим Баната и Трансилваније даље на северу и се-

82
Д. Радичевић Средњовековни мач из Дупљаје

вероистоку. Обе реке су се уливале у Дунав недалеко од брода (прелаза) код Старе
Паланке. На том месту Дунав је био ужи него узводније, а прелазу је погодовало и
земљиште уз реку јер га је од ивице дилувијалних тераса и оцедитијих терена Ма-
лог песка делило око 2 километра. Тај прелаз је користила још византијска војска
приликом упада на територију Угарске у XII веку. (Рокаи 1983, 159). У позном
средњем веку, на месту Старе Паланке постојао је краљевски град Харам, који је
имао важну улогу на јужној граници Угарске. Ту се налазило средиште једног од
дистрикта који су припадали Крашовској жупанији. Претпоставља се да је харам-
ски дистрикт обухватао подручје око доњег тока Караша и Нере, распростирући се
у приобаљу Дунава до Пожежене (Крстић 2006, 42–43).
Долином Караша ишла је комуникација која је од Дунава, преко Вршца, водила
до Темишвара и даље на север, ка долини Мориша. Тим правцем се у антици пру-
жао и римски пут који је пролазио кроз данашњи југоисточни Банат (Шкриванић
1974, 46). Као што је приказано на Појтингеровој карти, пут је полазио од Костолца
(Viminatiо), прелазио Дунав код Рама (Lederata) и Старе Паланке, па је долином
Караша (Apo fl.), преко Варадије (Arcidava), водио до Тибискума (Tivisco) код да-
нашњег Карансебеша. Није искључена могућност да је ова саобраћајница, ако не у
целини, оно бар у неким деоницама могла бити у употреби и у средњем веку.
Управо на Карашу, десетак километара северно од Старе Паланке, налазе се
села Дупљаја и Гребенац (сл. 1). Данашња Дупљаја изграђена је уз ивицу лесне
терасе, према алувијалној равни Караша. Југоисточно од ње започиње тзв. Мали
песак, тако да село има изразито ивични положај у близини три геоморфолошке
целине. Према предању, старо село се налазило западније од данашњег, на потесу
Селиште преко Јаруге, где је била и црква, а на садашње место премештено је тек
у скорије време (Ердељановић 1992, 89–90). Гребенац се налази око 5 km југоза-
падно од Дупљаје, сада на другој страни великог канала Тиса–Дунав, док је пре
његовог прокопавања био на супротној обали Караша. Село је подигнуто на исто-
чном рубу Делиблатске пешчаре, у ивичном појасу према старој обали. Алувијална
раван Караша наспрам села била је уска и погодна за прелаз преко реке (Ћурчић
2004, 295–297).
Оба села су позната из позносредњовековних писаних извора. Као најранији
помен Дупљаје узима се податак из 1421. године, када је Dupolch забележен као
посед породице Јанки (Milleker 1915, 83). Село Duplay је 1473. године наведено каo
једно од места in comitatu Haram (Milleker 1915, 49, 83; Крстић 2006, 42, 53). Гребе-
нац се први пут помиње 1342, као посед породице Халимбаји (Györffy 1987, 483).
Његов каснији помен потиче из 1392. године, када је у близини тврђаве Grebenczh
(Gerebuncs) мађарски краљ Жигмунд издао три повеље (Milleker 1915, 88; Крстић
2006, 44, 53).
Археолошким истраживањима у оба села су потврђени остаци средњовеков-
них утврђења. Дупљајско се налазило на локалитету Град, југозападно од центра

83
ГСАД/JSAS 25 (2009)

села. Подигнуто је на високом ободу лесне терасе, непосредно изнад леве оба-
ле Караша. Састојало се бар од три дела: утврђеног Града, предграђа и подграђа
(Janković and Radičević 2005, 275–278). Град је био брањен двоструким земљаним
бедемима, са три стране окруженим Карашем, док је на четвртој страни био висок
бедем, испред кога се налазио дубок и широк суви ров. Предграђе се простирало на
потесу Виногради, према данашњем селу, док се подграђе ширило дуж леве обале
Караша у правцу Гребенца.
Oстаци утврђења у Гребенцу налазе се око 1,5 km северозападно од села,
са леве стране локалног пута који води према Орешцу. То утврђење је такође са-
грађено на природном узвишењу, које је вештачки подељено на два платоа позна-
та као Велики и Мали град (Madas 2001, 30). На северној страни, на благо нагну-
тој тераси, постојали су услови за формирање подграђа, док налази керамике на
површини указују на ширење насеља према старом току Караша. Његови трагови
су забележени и источно и североисточно од Великог града, на благо уздигнутој
греди потеса Лунка, као и на локалитету Бара Бончи, где се према некадашњој
великој окуци Караша налази пространа падина издигнута у односу на околни
терен (Madas 2001, 31, 35).
На основу досадашњих истраживања, трајање дупљајског утврђења опре-
дељено је у период од X/XI до прве половине XIII века, а престанак живота у њему
одређен је закопавањем оставе сребрног накита и новца у време велике монголске
најезде 1241. године (Вуксан 2008, 91). Сондажним радовима у Гребенцу откриве-
на је грнчарија датована у раздобље од XIII до XV века (Madas 2006, 51–53), али
су са истог локалитета од раније познати површински налази који припадају вре-
мену пре монголске најезде (Madas 2001, 30, Т. 24). Унутар дупљајског утврђења
није нађен археолошки материјал из позног средњег века, али да се у том периоду
живело у непосредној близини сведочи и млађи хоризонт гробова укопаних око
цркве на локалитету Велики прокоп, оквирно датованих од XIV до прве полови-
не XVI века (Janković and Radičević 2005, 275–278). Површински налази уломака
грнчарије у сеоским двориштима на терену где се завршaва плато Малог Караша,
као и у најближим баштама на тераси која се шири даље према северу, показују да
се и данашње село бар делимично налази на месту средњовековног насеља (Madas
2001, 27–28).
Оба утврђења чинила су значајне тачке одбрамбеног система на овом делу
јужне угарске границе. Налазила су се једно наспрам другог и сигурно су, сва-
ко у своје време, а очигледно понекад и истовремено, контролисала комуника-
цију која је водила долином Караша. На том правцу може се претпоставити и
постојање прелаза, можда чак и са мостом преко реке. Остатке старог моста пре-
ко Караша још крајем XIX века помињу први истраживачи утврђења у Дупљаји
и Гребенцу, сматрајући их, као и сама утврђења, траговима живота из римског
доба (Téglás 1904, 318–321). Средњовековни мост на Карашу, недалеко од његовог

84
Д. Радичевић Средњовековни мач из Дупљаје

ушћа у Дунав и негде у близини тврђаве Храм, забележен је и у византијским из-

ворима који говоре о византијско-мађарском сукобу из 1127/1128. године (ВИИНЈ
1971: 9–13, нап. 12).
У ратовима од друге половине XIV века мађарска војска је најчешће корис-
тила прелаз преко Дунава код Ковина, али је очигледно била веома „жива“ и ко-
муникација која је водила долином Караша. Приликом похода на Србију 1389. и
1392. године, краљ Жигмунд је и у одласку и у повратку прелазио ковинску скелу.
Почетком маја 1392. налазио се у Темишвару, а крајем истог месеца у близини Вр-
шца. Долином Караша спуштао се према Дунаву и у том се крају очигледно дуже
задржао будући да је месец дана касније, 24. и 28. јуна, код утврђења Гребенац
издао већ поменуте повеље. Неколико дана касније присуство мађарске војске по-
сведочено је у Браничеву, а на повратку, већ 9. августа, краљ се налазио у Ковину
(Трпковић 1959, 11–12).
Чести покрети војске бележени су на овом делу јужне угарске границе и током
прве половине XV века. Тако је код Ковина 1409. године Дунав прешла и војска
предвођена Пипом Спаном, послата у помоћ деспоту Стефану Лазаревићу у време
његових борби са братом Вуком и Турцима. У пролеће 1428. године краљ Жигмунд
је са великом копненом војском напао Голубац. Око града су се развиле жесто-
ке борбе, али није освојен. Након што је опседнутом граду стигла помоћ, угарска
војска је била принуђена на повлачење. Забележено је да су одреди у највећој жур-
би пребацивани на леву обалу Дунава, као и да је сам краљ једва избегао најгоре
пошто му је у последњем моменту обезбеђен брод (Калић 1983, 111–112).
Турци су користили згодне прилике за нападе на крајеве северно од Дунава.
Када је 1430/1431. године због залеђености Дунава претила опасност од турског
упада, наређено је да се угарска војска окупи на ковинској скели. Исто је учиње-
но и наредне године, када се пронела вест о приближавању Турака, па је требало
поћи у помоћ Београду (Калић-Мијушковић 1967, 107–108). Почетком 1437. тур-
ска војска је упадала у јужну Угарску на више места. Тада је и Банат пустошен све
до Темишвара. Убрзо је уследила угарска одмазда. Војска је кренула из Чанада и
код Пожежене је пребачена на другу страну Дунава. Поход је настављен долином
Велике Мораве до Сталаћа и Крушевца, а потом се војска вратила до Ковина, где је
и прешла на банатску страну (Rokai 1969, 107). Турска војска је прелазила на леву
обалу Дунава и за време опсаде Смедерева 1439. године. Тада је освојен Ковин, а
део становништва одведен је у робље. Мада рушен и исељен, Ковин није опустео,
већ је утврђење убрзо обновљено.
Велики ратни поход против Турске организован је 1443. године, а удружена
угарско-српска војска окупила се у јужној Угарској. Копнена војска је Цариград-
ским друмом продрла до Ниша, затим преко Пирота и Софије до планине Балкан,
док су бродови на Дунаву штитили одступницу. Следеће године угарска војска је
поново предузела поход, који се завршио поразом код Варне (Калић 1983, 114).

85
ГСАД/JSAS 25 (2009)

На Дунаву је завладало примирје 1445. године, али су бродови и наредних година

коришћени за превоз трупа.
Приликом Хуњадијевог похода 1448. године, који се завршио поразом на Ко-
сову, војска је опет кренула из Ковина (Спремић 1982, 263–264). Хуњади је 1454.
године, у време турског напада на Србију, организовао одбрану јужне Угарске. Две
године касније, очекујући напад на Смедерево и Београд, краљ је наредио да се
сви прелази преко Дунава посебно бране и да се погранични градови снабдеју ма-
теријалом и људством. Залагао се да се на Дунаву код Ковина окупи војска која
је требало да стигне из Ердеља и околних крајева. Међутим, како тражену помоћ
није добио, почетком јула 1456. године боравио је у Ковину, али са недовољним
бројем људи да заустави продор турске флоте ка Београду (Калић-Мијушковић
1967, 133–134).
У време турских освајања по Србији 1458. године, Угарска је на Дунав посла-
ла војску која је распоређена на граници. Када је Голубац пао у турске руке, краљ
Матија Корвин је наредио да се војска окупи и сам је одмах кренуо ка Београду,
док су други одреди упућени у Ковин. Колико је сутуација на Дунаву била озбиљна
сведочи и одлука на сабору угарске властеле одржаном у Сегедину децембра 1458.
године, о обавези свих становника да учествују у одбрани Београда и осталих пог-
раничних утврђења уколико буду нападнута (Калић-Мијушковић 1967, 184–185).
Освајањем Србије и коначним учвршћивањем турске власти на десној обали
Дунава знатно су измењене прилике на угарско-турској граници. Током друге по-
ловине XV века трајао је погранични рат, са врло кратким периодима мира. Тур-
ци су настојали да прошире власт и стално су угрожавали угарске поседе. Турска
војска је предузимала и походе дубље на угарску територију и опустошила Банат
до Темишвара 1476. и 1491. године (Калић 1983, 120-126). Угарска је некако ус-
певала да очува своје позиције, али је већ почетком XVI века распад одбрамбеног
систем на Дунаву постао очигледан. Криза је била све већа, а њена последица био
је и коначни пораз на Мохачу 1526. године.
Према типолошким одликама, мач из Дупљаје је опредељен у последње де-
ценије XIV и прву половину XV века. Потиче управо из оних времена која су на
дунавској граници и у њеном непосредном залеђу обележена ратовима. Нађен је на
важној комуникцији и вероватно од давнина коришћеном прелазу преко Караша, а
у непосредној близини налазило се утврђење код Гребенца. Иако нема података о
месту и условима његовог налаза, као и о начину на који је доспео у воду или земљу,
могу да се изложе две претпоставке. Прва би била да је можда изгубљен када је
војска прелазила реку у неком од честих похода. С друге стране, ако се узме у обзир
да недостаје накрсница, да је врх поломљен, а сечиво искривљено, може се претпо-
ставити и да је био оштећен у борби и одбачен. Овај део долине Караша имао је ве-
лики стратешки значај, па је и сукоба око утврђења у Гребенцу, као и због контроле
над важним путем који је водио ка централним деловима Баната, свакако било.

86
Д. Радичевић Средњовековни мач из Дупљаје

БИБЛИОГРАФИЈА

Алексић, Марко.
2002. Посткаролиншки мач из Банатског Брестовца. Гласник Српског архео-
лошког друштва 17: 251–265.
2007. Mediaeval swords from Southeastern Europe: material from 12th to 15 th
Century. Beograd.
Барачки, Станимир.
1985. Бела Црква – преглед музејске делатности. Гласник Српског археолошког
друштва 2: 155–158.
Birtašević, Marija.
1968. Mačevi „vukovci“ u jugoslovenskim zbirkama. Vesnik Vojnog muzeja 13–14:
81–104.
Брмболић, Марин.
1989. Средњовековни мач из Народног музеја у Панчеву. Гласник Народног му-
зеја (Панчево) 2: 38–40.
ВИИНЈ = Византијски извори за историју народа Југославије I
1971. обрадили Јованка Калић, Божидар Ферјанчић и Нинослава Радошевић-
Максимовић, ур. Георгије Острогорски и Фрањо Баришић. Посебна из-
дања 12. Београд: Византолошки институт САНУ.
Vinski, Zdenko.
1983. Razmatranja o poslijekarolinškim mačevima 10. i 11. stoljeća u Jugoslaviji.
Starohrvatska prosvijeta 13: 7–52.
Вуксан, Марко.
2008. Средњовековна остава сребрног накита и новца из Дупљаје, у Српско ар-
хеолошко друштво, XXX годишњи скуп и прослава 125 година постојања,
Зајечар 5-7. јун 2008: програм, извештаји, информације и апстракти,
прир. Бранислав Анђелковић, 91. Београд: Српско археолошко друштво.
Györffy György.
1987. Az Árpád-kori Magyarország töreneti földrajza III. Budapest: Akadémiai
kiadó.
Ердељановић, Јован.
1992. Срби у Банату: насеље и становништво. Нови Сад: Матица Српска.
Janković, Đorđe, and Dejan Radičević.
2005. The stronghold from Dupljaja: а medieval archaeological discovery. Banatica
17: 275–278.
Јанковић, Милица.
1974. Два средњовековна мача у Музеју Крајине у Неготину. Развитак 4–5:
84–88.
Калић, Јованка.
1983. Дунав у ратовима XV века, у Пловидба на Дунаву и његовим притокама
кроз векове, ур. Васа Чубриловић, 109–127. Београд: Српска академија
наука и уметности.
Калић-Мијушковић, Јованка.
1967. Београд у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
Kovács, László.
1995. A Kárpát-medence kétélű kardjai a 10.száad 2. feléből. Communicationes
archaeologicae Hungariae 1994–1995: 153–189.

87
ГСАД/JSAS 25 (2009)

Kovač, Mario.
2003. Ubojite oštrice: hladno oružje na području Hrvatske od IX do kraja XVIII
stoljeća (iz privatne zbirke). Gornja Stubica: Muzej hrvatskog Zagorja.
Крстић, Александар.
2006. Из историје средњовековних насеља југозападног Баната (15. век – прва
половина 16. века). Зборник за историју Матице српске 73: 27–55.
Madas, Dimitrije.
2001. Nalazišta i arheološki lokaliteti na teritoriji opštine Bela Crkva. Pančevo:
Zavod za zaštitu spomenika.
2006. Караш од праисторије до средњег века: кратак преглед резултата оства-
рења пројекта. Гласник Друштва конзерватора Србије 30: 51–53.
Milleker, Bódog.
1915. Délmagyarország középkori földrajza. Temesvár: Csanádegyhazmegyei
könyvnyomida.
Oakeshott, Ewart R.
1981. The Sword in the Age of Chivalry. London: Arms and Armour Press.
Pinter, Zono Karl.
1998. Spade medievale din colecţia Muzeului Banatului din Timişoara (sec. X-XIV).
Analele Banatului (s.n.), arheologie-istorie 6: 373–379.
1999. Spada şi sabia medievală în Transilvania şi Banat. Reşiţa: Editura Banatica.
Rokai, Petar.
1969. Poslednje godine balkanske politike kralja Žigmunda (1435-1437). Годишњак
Филозофског факултета (Нови Сад) 12/1: 89–109.
1983 „Бродови“ на Дунаву и притокама на подручју јужне Угарске, у Пловидба
на Дунаву и његовим притокама кроз векове, ур. Васа Чубриловић, 139–
176. Београд: Српска академија наука и уметности.
Ruttkay, Alexander.
1976. Waffen und Reiterasrüstung des 9. bis zur erste Hälfte des 14. Jahrhunderts in
der Slowakei II. Slovenská archeólogia 24-2: 245–359.
Sijarić, Mirsad.
2004. Mačevi 10–15. stoljeća iz Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Zemaljski muzej
Bosne i Hercegovine.
Спремић, Момчило.
1982 „Дуга војна“ и обнова државе, у Историја српског народа II, ур. Јованка
Калић, 254–267. Београд: Српска књижевна задруга.
Stojanović, Nada.
1987. Arheološka zbirka Мuzejske jedinice u Beloj Crkvi. Bela Crkva: Centar za
kulturu Bela Crkva.
Téglás, Gábor.
1904. A Traianus előtti Dacia aldunai határkapuja. Archaeologiai Értesítő 24: 318–
321.
Трпковић, Вељан.
1959 Турско-угарски сукоби до 1402. године. Историски гласник 1–2: 93–121.
Ћирковић, Сима.
1982. Српска властела у борби за обнову Деспотовине, у Историја српског на-
рода II, ур. Јованка Калић, 373–389. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћурчић, Слободан.
2004 Насеља Баната: географске карактеристике. Нови Сад: Матица Српска.

88
Д. Радичевић Средњовековни мач из Дупљаје

Šercer, Marija.
1976. Mačevi, bodeži, noževi u Povijesnom muzeju Hrvatske. Zagreb: Povijesni
muzej Hrvatske.
Шкриванић, Гавро.
1974. Југословенске земље на Појтингеровој табли, у Monumenta cartographica
Jugoslaviae I: aнтичке карте, одабрао и приредио Гавро Шкриванић, 33–
60. Београд: Историјски институт.

Dejan R. Radičević

MEDIEVAL SWORD FROM DUPLJAJA

Summary

Among the objects kept in the collection of the Museum at Bela Crkva there is a
Medieval sword discovered during construction of the Danube-Tisa Channel near south-
ern Banat village of Dupljaja. The sword is made of forged iron. It has a damaged and
deformed blade and its hilt is missing a grip and crossguard. The total preserved length
of the sword is 105.5cm. Its blade was straight and double-edged, with a fuller in the
middle. The preserved length of the blade is 78cm. Its maximum width close to the hilt
measures 5.6cm, and at the length of 60cm from the hilt it totals 3.9cm. The maximum
thickness of the blade near the crossguard is 0.5cm. The thickness of the blade gradually
decreases to 0.1cm at the end of the preserved part. Along the entire length of the sword
the edges are sharpened on both sides. Both sides of the blade have a fuller, visible to
the length of about 45cm. Its maximum width, close to the hilt is 1.5cm; it decreases
to 0.8cm at the terminating spot. The blade was cast together with a tang, which itself
has an elongated trapezoidal form. The maximum width of the tang close to the blade is
3.1cm, and 1.6cm close to the pommel. The hilt is totally 27.5cm long, from which the
pommel takes 4.5cm. The pommel, 6.3cm wide and 2,8cm thick, has an oval shape with
beveled edges.
According to its main characteristics, the sword from Dupljaja represents an ex-
ample of a knight’s sword, which was the dominant type of weapon in the largest part
of Europe during the Late Middle Ages. According to E. Oakeshott its pommel belongs
to H1 type; based on the typology made by A. Ruttkay it is analogous to types XVIII
and XIX; whereas according to M. Šercer it can be associated with type 2 (Oakeshott
1981, 102–103; Ruttkay 1976, 260; Šercer 1976, 10–12). The blade belongs to a group
of long and relatively wide blades with a central fuller. According to Oakeshott‘s cat-
egorization it belongs to types XIIIa and XVIa. An important characteristic of the
Dupljaja sword is the existence of decorative bronze-wire inlay on both sides of the

89
ГСАД/JSAS 25 (2009)

blade: a representation of a wolf on one, and most probably a depiction of a unicorn and
a Greek cross on the other.
The example from Dupljaja belongs to a group of swords commonly used in a wide
geographic area during the last decades of the 14th and at the beginning of the 15th cen-
tury. Similar swords were also used in Serbia and the neighboring regions of southeast
Europe. Some of those feature representations similar to those on the Duplaja sword. By
virtue of their typological and metrological characteristics, some of the swords from Bal-
kans provide strikingly similar analogies. And although a hypothesis that the Dupljaja
sword was forged not too far from where it was discovered can be suggested only with
substantial reservation, its dating to the last decades of the 14th or to the beginning of the
15th century, however, can be posited with greater certainty. The period during which it
was in use can be extended to include the first half of the 15th century. For the Southern
parts of medieval Hungary, as well as for the Karaš River valley from where the sword
originates, this was an extremely troubled period. It commenced with the incursion of the
Turks into the basin of the Danube River after the battle of Kosovo in 1389. The follow-
ing century was marked by Hunagrian efforts to defend themselves from the invaders.
The main lines of the Turkish offensive toward the north went through this part of the
Danube river basin between Belgrade and Golubac, and it was precisely this region that
saw the largest battles of its times.

Примљено:10.06.2009.
Одобрено:
UDC

90