Filološki fakultet

Univerzitet u Beogradu

Seminarski rad iz predmeta Društvo i jezik u Japanu spec 2

Razlike između muškog i ženskog govora

Mentor: prof. dr Ljiljana Marković

Beograd, Maj 2017.

 Sadržaj

Uvod............................................................................................................................................2

Položaj žena u Japanu .................................................................................................................2

Muško-ženski red reči .................................................................................................................7

Nevidljivost žena u japanskom jeziku ........................................................................................8

Ženski govor kroz istoriju ...........................................................................................................9

Glavne razlike ženskog i muškog govora .................................................................................14

Ženski govor u medijima .......................................................................................................... 18

Karakteristike govora žena u odnosu na starost ........................................................................ 20

Zaključak................................................................................................................................... 23

Literatura ...................................................................................................................................24

1
 Uvod

Pri izgradnji rodnog identiteta putem interakcije, osoba učestvuje u kreativnom procesu
razgovora. Ljudi koriste jezik u interakciji licem u lice kao sredstvo izražavanja, ali se u tome
oslanjaju na utvrđene norme. Iako je upotreba jezika donekle kreativni proces, mi smo pod
uticajem faktora kao što su norme i društvena očekivanja. Ova očekivanja su prisutna u umu
pojedinca od najranijeg uzrasta. Rodni proces počinje od najranijeg detinjstva, pa samim tim,
rodni proces jezika takođe počinje u najranijem dobu čovekovog života. U procesu ovlađivanja
jezikom dete uči kako da ,,ispoljava muškost ili ženstvenost“ u određenoj govornoj zajednici, a
kada deca usvoje određeno jezičko ponašanje kao deo obavljanja ovih uloga i oni održavaju
poredak koji stvara polne razlike.

Takođe, u zapadnoj kulturi oni koji imaju moć često imaju pravo da govore duži
vremenski period i da prekidaju druge osobe, koriste uvredljive šale i tako dalje. Zbog toga su na
zapadu češće muškarci na višim pozicijama i ove karakteristike su označavane kao „muške“. Za
razliku od toga, oni koji su nemoćni obično govore manje nametljivo i oprezni su u izražavanju.
Zbog toga su žene često na nešto nemoćnijim pozicijama, a samim tim ovakve oznake su oznake
„ženstvenosti.“

Položaj žena u Japanu

Da bi se shvatio sam pojam ženskog govora i potreba da se razdvoji od ustaljenog muškog

govora, prvo se mora shvatiti položaj žene u Japanu.

Većina zemalja na Istoku smatra da su muškarci superiorniji u odnosu na žene, na kojima

je dužnost brige o kući i deci. Japanka živi za svog muža, realizuje sve kućne poslove i brine o
deci. Međutim, nije uvek bilo ovako. Već u drevnom Japanu srećemo pojedine žene književnice,
pripadnice aristokratije, gospodarice i zabavljačice. Japanske žene su tada imale veću slobodu.

Veruje se da su žene u drevnom Japanu bile veoma moćne i uticajne i u drevnim

japanskim legendama se često pojavljuju kao vladarke, šamani pa čak i poglavice za koje se
verovalo da su bliske ,,božanskim’’ muškarcima.
2
 Period Heian je svedok da su žene procvetale u književnim krugovima, posebno u oblasti
proze. Sa druge strane, žene iz ratničkih porodica nisu mogle da postanu velike književnice jer su
pre svega bile supruge i domaćice. Većinu žena tokom perioda Tokugava činile su supruge
zemljoradnika koje su pomagale u poljoprivredi i vodile računa o kući. U gradovima su živele
pripadnice trgovačkih i zanatskih porodica koje su pomagale u porodičnom poslu. Većina njih
bila je nepismena, pa je u slobodno vreme bila posvećena molitvi, družila se sa komšijama i
učestvovala u prazničnim običajima.

Ona-bugeiša je naziv za žene ratnice koje su pripadale višoj klasi u feudalnom dobu. Bile
su to supruge, udovice i ćerke ratnika koje su se borile uz svoje muževe i očeve,a ujedno su
predstavljale odstupanje od uobičajne tradicionalne japanske žene domaćice.

Tokom perioda Kamakura važilo je pravilo da su muškarci superiorni a žene inferiorne.

Ideja „muškarac na poslu, žena kod kuće“ prihvaćena je u posleratnom urbanizovanom
japanskom društvu. Od 17. veka uloga žene bila je isključivo u rađanju dece, a ne u ratovanju,
bila je podređena mužu bez koga nije smela čak ni da putuje.

Japanke su učene još od ranih godina da moraju da udovolje i budu na usluzi muškarcu,
da moraju da pokriju usta kada se smeju, da ne smeju da se šepure jer tako pogađaju ego
muškarca. Većina Japanaca ženi se u „idealnim“ godinama tj. oko 27. godine života, a u slučaju
žena to je oko 25. godine. Neudata žena se vodi kao nesrećan slučaj, zato što je put do
ekonomskog napretka dug i težak. U kući žene uživaju totalni autoritet, bave se kućnim
poslovima i nadgledaju decu. Ženama je mesto uvek iza muškarca, nije im potrebno obrazovanje,
dovoljno je da se brinu o kući i da razmišljaju kako da ugode glavi porodice. I dan danas u nekim
porodicama vlada pravilo da se žene kupaju poslednje.

Japanska žena je domaćica, brižna, pokorna i poslušna, koja je uvek na usluzi starijim
članovima porodice, mužu i deci što ukratko govori japanski pojam Jamato nadešiko. Pored
svega toga od žene se takođe očekuje da bude jako lepa, da drži do sebe i da bude verna svom
mužu. Takva očekivanja potiču iz perioda Edo.

3
 Kako je budizam sve više prihvaćen u Japanu, tako se menjao i položaj žene – postao je
gori po ženu. Činjenica da žene rađaju, i zbog menstrualnog ciklusa, činila je da ih označe kao
nečiste i prljave, pa su zbog toga držane podalje od svetih mesta.

Za vreme perioda Meiđi dolazi do nasilne modernizacije japanskog društva. Skup

porodica činio je naciju koja je bila pod carevom zaštitom, a car je bio uzdignut do božanskog
statusa. Posle careve reforme (1868.) položaj žene je ostao skoro isti i regulisan je zakonima: sve
što žena donese u brak postaje muževljevo, u slučaju smrti muža ta dobra se prvo raspodeljuju
muškim naslednicima koji kasnije odlučuju koliko će od svega toga pripasti majci. Sve do 1873.
godine žena nije imala mogućnost da raspolaže svojom imovinom bez muževljeve saglasnosti.
Takođe, nije imala pravo na razvod braka.

Žena nije mogla da se razvede čak ni kad bi bila žrtva nasilja, dok je muškarac mogao da
se razvede kad god je hteo. Od 1870. konkubine su dobile jednaka prava kao i supruge, a dve
godine kasnije oslobođene su zakonskog ropstva. Muž je mogao imati koliko je god želeo
konkubina i one su mogle da uđu u porodicu kao žene. Ako konkubina slučajno rodi muško dete,
ono je imalo veća prava nego ćerka koju je rodila zakonita žena.

Žena koja je verna i poslušna za uzvrat je dobijala poseban bodež kako bi mogla sama
sebi da presudi u slučaju da uradi nešto nepromišljeno. Takva nagrada je dovodila do velikog
broja samoubistava u situacijama kada bi žena bila silovana. Nakon nekog vremena omogućena
je edukacija za žene u devojačkim školama u kojima se uglavnom učilo kako biti dobra žena
svom mužu i dobra majka svom detetu.

Žene nisu imale pravo da učestvuju u političkom životu. Od žena se tokom Drugog
svetskog rata očekivalo da budu podrška mužu i sinu koji su u borbi za cara i zemlju. Ženama
kojima su muževi i sinovi poginuli u ratu čestitalo se na polaganju života i na žrtvi koju su činili
u čast nacije i cara. Na ovakve čestitke žene su bile primorane da se pismeno zahvale. Tokom rata
u raznim poslovima žene su menjale muškarce. Nakon Drugog svetskog rata sve punoletne žene
dobijaju pravo glasa, što je Japan stavilo u red demokratski razvijenih zemalja. Novi zamah
feminizma dogodio se krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka. Tada je posebno
poraslo interesovanje žena za studije i krenulo je masovno opismenjavanje žena.

4
 Pri izlascima, žene su bile odevene po najnovijoj evropskoj modi, ali po povratku kući
oblačile bi tradicionalni kimono. Tokom izlaska sa suprugom, žene su i dalje hodale nekoliko
metara iza njega, ali bi u restoran ušle prve kako bi mužu otvorile vrata, zatim mu našle mesto za
stolom. Nakon večere prva će se dići žena kako bi platila račun i otvorila mužu vrata.

U izgradnju Japana uključio se deo žena. Čak su i same žene ulagale napore pojedinačno
ili preko organizacija za boljitak svog položaja u društvu. Godine 1946. na opštim izborima za
članove parlamenta žene su prvi put imale mogućnost i pravo da glasaju. U to vreme preko
dvadeset žena narodnih poslanika se nalazilo u Gornjem i Donjem domu i čak je jedan
ministarski resor dodeljen ženi.

Šezdesetih godina stvoreni su novi ideali japanskog društva i car je izgubio svoju vlast.
Nakon Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine, zemlja postaje ekonomski jako stabilna, velika
proizvodnja i potrošnja postaje znak za japanske žene da im je potreban novac, da treba da
pronađu muškarca koji zarađuje ili da same počnu da zarađuju. Porodice postaju samostalne
zajednice u kojima muževi i dalje naporno rade, dok su im žene velika podrška. Tehnološke
novine dovode do promena u statusima japanskih porodica. Većina žena se pronašla u novim
idealima, što im je skrenulo pažnju da razmišljaju o vanbračnim aferama i razvodima. Pre rata,
devojke i momci do veridbe nisu smeli da ostaju sami bez nadzora starijih, dogovoreni brakovi su
i dalje postojali. Držanje za ruke i ljubljenje u javnosti nije bilo dozvoljeno.

Tokom sedamdesetih godina zasićenost materijalnim dobrima čini da japanskoj ženi više
nije prioritet imati porodicu kakvu su imali njeni roditelji, zbog čega ženama porodica više nije
bila prioritet. Opadajući natalitet postao je česta tema u novinama i medijima, što je stvorilo
termin šošika (trend imanja manje dece). Postaje moderno udati se za dobro stojećeg muškarca i
živeti u udobnom domu. Običaji pre rata koji su bili da devojka svojom udajom mora da prihvati
muževljevu porodicu kao svoju i da im bude poslušna i pokorna više nisu važili. Sada se porodica
sastojala od muškarca, žene i njihove dece tj. nuklearni tip. Nakon što žene bivaju oslobođene
obaveza koje su im bile nametane kroz istoriju, muškarci više ne dobijaju nagradu od svojih žena
pri povratku s posla što je dovelo do toga da su muškarci imali ljubavnice. Žene su se zbog ovoga
osećale usamljeno i nesrećno što je dalje prouzrokovalo gubljenje interesa za rađanje dece,
odnosno stvaranja porodice. Broj zaposlenih žena se dosta povećao osamdesetih godina u odnosu

5
na period tokom rata. Tada je bilo više zaposlenih žena na skoro svim poljima nego domaćica i
većina njih bila je zaposlena u tekstilnim fabrikama. Većina velikih kompanija podstiče svoje
radnice da napuste radno mesto kada se udaju ili kada pređu 25. godina. Žena koja radi na
jednom mestu duže od svojih muških kolega i razume se bolje u posao nikada ne bi bila
uvažavana od strane svojih kolega i njena mišljenja često nisu ni konstatovana. Od momenta kada
se zaposle u nekoj kompaniji žene se nalaze odvojeno od muških kolega i dobijaju specijalnu
obuku za dalji rad u kompaniji.

Odnos prema žrtvama seksualnog nasilja u Japanu i dalje je jako hladan. Smatra se da je
žena uvek kriva, da je ona navela muškarca na tako nešto, da laže i nikada se ovakav čin ne
shvata ozbiljno. Zbog ovoga su se javljali mnogi pokreti, ali bez nekog značajnijeg uspeha.
Zatvorske kazne za ovaj čin i dalje su previše blage, i silovatelji prolaze uz minimalne kazne. I
dalje se radi na tome da kazne budu veće, ali se ne garantuje bilo kakva promena u ovom polju.

Tokom Drugog svetskog rata velika reforma u sistemu donela je mnogo promena i
izjednačila je žene sa muškarcima. Više se nije stupalo u brak kako bi se zadovoljio interes
porodice ili zato što su prisiljeni od strane roditelja, venčavalo se iz ljubavi. Japanka danas ima
potpunu slobodu, ima ista prava kao i muškarac. Imaju istu mogućnost školovanja kao i muškarci,
imaju pravo da biraju zanimanja, sem naravno onih opasnih po život, imaju istu platu i jednako
radno vreme. Nekadašnji sistem patrijarhalnog karaktera je ukinut, moguće je venčati se i
razvesti bez problema. Naravno, nije se baš sve u potpunosti promenilo za žene u Japanu, i dan
danas one ulaze u kuću, auto, restoran ili radnju posle muževa.

Danas u Japanu postoji mnogo organizacija za žene koje se potpuno razlikuju od

organizacija za vreme rata. Današnje organizacije su dobrovoljne, ponekad vrše pritisak na vladu
da preduzme izvesne mere ili promeni neku svoju odluku.

Mlade Japanke imaju dovoljno slobode zbog čega su više konzervativne. Njihovo
obrazovanje je mnogo strožije nego u mnogim zapadnim zemljama i mnogo striktnije čak i od
muškaraca. Uglavnom moraju da budu kući najkasnije u 10:30 uveče, ne izlaze sa momcima
posle tog vremena, i ne noće van svoje kuće nikada osim ako to nije kod neke drugarice. Od
udate žene se zahteva veća vernost nego od muža. Žensko neverstvo se ne meri isto kao muško
neverstvo. Jako je malo udatih žena koje imaju društveni život van porodice. Obično ne prate
6
svoje muževe na večere ili zabave osim u nekim slučajevima kada one uključuju strance. Ne
primaju goste u svojim domovima koje su spremale za takve vrste sastanaka. Muževi sa druge
strane imaju mnogo razvijeniji i bolji društveni život. Druže se sa kolegama sa posla ali vrlo često
u tu grupu uključuju i poneke mlade i slobodne žene. Žene se druže uglavnom jedino sa svojim
drugaricama sa studija. Idu na redovno ispijanje čaja, na časove jezika, ručaju zajedno, itd.
Kulturološki centri su odlična mesta za sklapanje prijateljstva i ubijanje vremena dok deca ne
završe sa školom.

U današnje vreme, položaj žena u Japanu je dosta poboljšan i žene imaju veća prava nego
žene iz prošlosti, ali nažalost i dalje osećaju jaz diskriminacije koji verovatno nikada neće biti u
potpunosti iskorenjen iz japanskog društva.

Muško-ženski red reči

Muško-ženski red reči je norma modernih japanskih jedinjenja ideografskih karaktera

(kanđi), u kojima kanđiji koji predstavljaju muški rod prethode onima koji predstavljaju ženski.
Kroz ovo se može videti i sam položaj žene u japanskom društvu: žena je uvek iza muškarca.
Dve reči koje se najviše koriste za obeležavanje bračnog para su fufu i fusai (muž i žena). U obe
ove reči, karakter koji se koristi za obeležavanje nečega muškog roda (u ovom slučaju
reči ,,muž“) stoji na početku, a za njim sledi karakter koji označava ženski rod (u ovom slučaju
reč ,,žena“). Isti ovaj princip možemo videti i u rečima danđo (čovek i žena), fubo (otac i majka tj.
roditelji) i sofubo (deda i baba) gde karakteri koji označavaju muški rod prethode karakterima
koji označavaju ženski. Japanski nije jedini jezik u kojem se može naći ova pojava, ovakav
princip takođe možemo videti i, recimo, u engleskom jeziku (husband and wife, he or she, his and
hers etc.). U ovakvim primerima japanskog jezika uočljiva je superiornost muškarca nad ženom
koja traje vekovima i možemo zaključiti da je to postalo esencijalni deo japanske kulture i
mentaliteta, ukorenivši se do te mere da je primetno u svim aspektima života. Između ostalog,
ovde možemo videti i uticaj pojma danson đohi (muškarci su superiorni, žene su inferiorne). Ova
pojava „spuštanja“ žena vuče svoje korene iz perioda Meiđi od kada preovladava među svim
društvenim slojevima, postavši esencijalni element podržavanja i održavanja hijerarhijske
strukture japanskog patrijarhalnog društva do Drugog svetskog rata.
7
 Iako je muško-ženski red reči ustaljen u modernom japanskom jeziku, nije uvek bilo tako.
U periodu Kamakura (1185-1333.) postojale su strukture sa ženskim, a zatim muškim karakterom,
i nisu bile malobrojne. Međutim, sve se ovo izmenilo i ,,prepravilo“ kada je pojam danson đohi
dobio na značaju i pustio korenje. Navedene žensko-muške strukture bile su široko
rasprostranjene i mogle su se naći u mnogobrojnim književnim delima. Na primer, u najstarijoj
antologiji poezije, Manjošu, konstrukcija reči za roditelje u sebi ima ženski kao prvi kanđi, a
muški kao drugi. Ovaj princip se može videti i u Konđaku Monogatari (priče sadašnjosti i
prošlosti), najstarijoj antologiji drevnih priča u Japanu, napisanoj u 12. veku, gde je konstrukcija
koja označava bračni par (meoto) napisana ženskim pa muškim kanđijem. Slične primere
možemo videti i u delima kao što su Uđišui Monogatari (dopuna pričama Uđi Dainagon) i
Hošinšu (kolekcija priča o dostizanju prosvetljenja).

Postoji mnogo ljudi koji se zalažu za ideju slobodnog odabira korišćenja muško-ženskog i
žensko-muškog reda reči. Mogućnost ovog izbora otvorila bi mnoga vrata, možda obogatila
vokabular, jer bi postojalo više varijanti iste reči i najbitnije, predstavljala bi masivni korak ka
eliminaciji pojma danson đohi i sveukupnoj diskriminaciji i nejednakosti polova.

Nevidljivost žena u japanskom jeziku

Ženski karakteri su predstavljeni kao inferiorni i prate muške karaktere, ali takođe
možemo primetiti potpuno odsustvo ženskog karaktera u rečima koje podrazumevaju oba pola.
Kao primer možemo uzeti reč kjodai (rođaci) koja se u japanskom jeziku sastoji od karaktera za
starijeg i mlađeg brata. U ovoj reči nema karaktera za ženski rod. Isti šablon pojavljuje se i u reči
fukei (roditelji, staratelji) koji sadrži samo karaktere za oca i starijeg brata. Posledica ovakvih
konstrukcija je da su se roditeljski sastanci u školama zvali fukeikai (sastanak očeva i starije
braće) iako su većinu roditelja na ovim sastancima činile majke. Odsustvo ženskog roda nije
ograničeno samo na japanski jezik. Ovaj fenomen možemo videti i u engleskom jeziku kroz
primere generičnog i pseudo generičnog muškog roda koji koristi isključivo muški rod za
označavanje ljudskih bića (mankind, manpower itd...).

8
 Reforme jezika donekle su ispravile ovu nepravdu. Na primer, reč fukekai (sastanak očeva
i starije braće) sada glasi fubokai (sastanak očeva i majki) i jasno se vidi prisustvo ženskog roda.
Uprkos ovim promenama, u praksi se i dalje uglavnom koriste izrazi koji u potpunosti odbacuju
prisustvo ženskog roda.

Odsustvo ženskog roda može se videti još i u brojnim japanskim izrazima kao što su
šonen (dečaci) koji se takođe koristi za označavanje dece. Prema zakonu maloletnika, koji se
zove Šonen Ho (zakon dečaka), reč šonen se legalno koristi za označavanje dečaka i devojčica do
njihove dvadesete godine, uprkos činjenici da postoji polno neutralan izraz đido(dečaci i
devojčice). Isti princip javlja se i u reči seinen (mladići) koja se koristi da označi kako mladiće,
tako i devojke.

Ako uzmemo u obzir veliki broj termina koji sadrže samo muški rod, iako su namenjeni
za oba pola, ovakve promene i uvođenje polno neutralnih reči su veoma dobrodošle. Iako se u tim
terminima zadržava muško-ženski red reči, barem je vidno prisustvo ženskog pola u ovim rečima.
Možda se ova promena čini malom i nebitnom, ali ona predstavlja korak ka eliminaciji
nejednakosti među polovima.

Ženski govor kroz istoriju

Period Kamakura i Muromaći

Period Kamakura je period koji je trajao od 1185. do 1333. godine. Nastanku šogunata sa
sedištem u Kamakuri prethodio je Genpei rat (1180-1185). U ovom periodu nastaje novi tip
vladavine, dijarhija, odnosno vladavina dvojnog tipa. Car zadržava samo svoju ceremonijalnu,
simboličku ulogu, dok građanska, pravna i vojna vlast pripadaju samurajima sa sedištem vojne
vladavine (bakufu) u Kamakuri.

Popularnost budizma značajno raste, formiraju se nove sekte, a samuraji kao svoju religiju
prihvataju zen budizam. U ovom periodu, kada je muškarac imao centralnu poziciju u društvu,
rađa se ideologija danson đohi – ,,muškarci superiorni, žene inferiorne“ zbog koje je položaj žena
pao na dno hijerarhijske lestvice.

9
 Tragovi muškog i ženskog jezika mogu se naći u književnim delima perioda Heian (794–
1189), međutim, pošto nema dovoljno materijal,a nije moguće utvrditi da li je tako govorio i
običan narod.

Nakon što je Ašikaga klan preuzeo vlast nastupa period Muromaći (1336-1573). U ovom
periodu se pojavila indikacija sistematičnog pokušaja da se rasprostrani jezički stil koji bi
koristile isključivo žene. Ovaj jezik se zasniva na njobo kotoba, odnosno jeziku koji je potekao iz
dvora, među dvorskim damama (njobo). Bukvalan prevod je „reči dvorskih dama“. To su bile
pripadnice aristokratske klase, kojima su dužnosti, između ostalog, obuhvatale brigu o caru,
staranje o finansijama, vođenje evidencije, podizanje aristokratske dece na dvoru, kao i
prenošenje najbitnijih carskih odluka javnosti. Iz ovoga se može zaključiti da su bile uticajne.

Iako su njobo kotoba jezik u početku koristile samo dvorske dame, kasnije je počeo da se
širi van dvora, a usled svog porekla je smatran elegantnim i prefinjenim načinom izražavanja.
Zbog toga je postao sinonim za ženski jezik, a zbog svoje široke upotrebe postaje neka vrsta
norme. U odnosu na obični govor, izmenjen je samo leksički sklop, ali ne sintaksički i fonološki.
Uglavnom se koristilo 7 metoda prilikom stvaranja novih reči:

1. Dodavanje prefiksao- na već postojeće reči (osake, oiša),

2. Skraćivanje već postojećih reči (takenoko – take),
3. Dodavanjem mođi na već skraćene reči (šinpai – šinmođi),
4. Dodavanje mono na reči koje dele koncept sa već postojećim rečima (undon – o-naga-
mono),
5. Kreacija reči koje su konceptom povezane sa karakterističnom bojom, oblikom i samom
prirodom originalne reči (ivaši, murasaki),
6. Dodavanje reči ili sloga na delove postojećih reči ili reči koje su povezane konceptom
(azuki – aka-aka)
7. Izbegavanje kineskog izgovora reči koje su kineskog porekla (kađi – akagoto)

Period Edo

U periodu Edo, konfucijanizam je postao popularan u Japanu i smatralo se da žena treba

biti pokorna, tiha i da uvek stoji iza odluka muškarca. Ovo je podrazumevalo mušku dominaciju

10
u jeziku, gde se ženski jezik ograničava još strožijim pravilima. Njihov jezik se u nijansama
menja u zavisnosti od statusa, profesije, sagovornika i teme razgovora. Vkratile su se
konfucijanske knjige koje su učile žene pravilnom ponašanju i životu i njihovoj poziciji u društvu.
Njihova pojava se odrazila u velikom broju i služile kao udžbenici devojčicama i mladim
devojkama, spremajući ih za doživotni boravak u kući i poslušnost.

Glavna tema ovih knjiga je bila ši-gjo (četiri norme ponašanja), fu-toku (ženski moral), fu-
jo (spoljašnja ženstvenost), fu-ko (ženske veštine) i fu-gen (ženski govor). One su dodatno
ograničavale ženski govor i primorale žene da se služe honorifikativima i formalnim izrazima i
terminima. Knjige su učile žene da govore što manje, pritom da budu tihe ali jasne. Međutim,
koristile su i jamato kotoba reči koje su nastale u periodu Edo. Ovo je uglavnom bio slučaj kod
žena više klase. Prisutan je bio i govor juđogo koji su uglavnom koristile prostitutke. Stvoren je
radi brisanja razlika u govoru žena takvog statusa pošto su dolazile sa raznih strana i krajeva
zemlje. Ovaj govor je bio obavezan radi korišćenja honorifikativa u radu sa klijentima. Takođe,
sadrži dosta skraćenih reči kao što su vaći (vataši), ikinšita (ikimašita), inansu (oraremasu), itd.
Kada bi se žena obraćala mužu, koristila bi honorifikativne izraze kao konasama (počasni) i
mairu (učtiva forma glagola ići/doći), pa čak i kada bi se obraćala ćerki, iako je jasno da nema
potrebe persirati sopstvenoj ćerki.

Kroz ovo možemo videti stepen učtivosti koji se očekivao od žene, iako je uglavnom bio
preteran. Ali ovo nije bio slučaj sa svim ženama iz ovog perioda. Žene iz plemstva se nisu
striktno držale ovakve forme govora, a sa slugama su razgovarale uzvišeno gde su često koristile
muški stil govora. Tada je među ženama bilo rasprostranjena zamenica ore (ja). Iako je ore bilo
dozvoljeno, većina žena je ipak težila ka vataši i vatakuši. Iz književnih tekstova perioda Edo,
možemo da zaključujemo da većina žena nisu isto govorile. Faktori koji su određivali način
govora su uglavnom društveni status i godine. Tako da u japanskom, kao i u mnogim drugim
jezicima, možemo videti razliku između više i niže klase, iako je samo govor više klase bio
društveno prihvaćen i ,,ispravan”.

Period Meiđi

Iako je njobo kotoba stvorio neku vrstu ,,tajnog jezika“ za žene, ,,pravilan“ ženski govor
uspostavljen je tek u periodu Meiđi i predstavlja osnovu govora za sve žene tada. Sa Zapada stiže
11
obrazovni sistem i ideja o ljudskim pravima, zbog čega se kritikovalo ponašanje koje je stavljalo
žene u nižu poziciju.

Tokom procesa modernizacije zemlje, akcenat se stavljao na nacionalizaciju i ujedinjenje

zemlje, što je bilo teško, sudeći po tome da se društvo zasnivalo na konfucijanskim ideologijama.
Stvoren je hjođungo (standardni japanski jezik) koji se smatrao kao neophodan za sjedinjavanje
pisanog i usmenog japanskog jezika. Iako je ovaj govor stvoren kako bi ga cela nacija govorila,
ipak je bio označen kao muški govor.

Na početku perioda Meiđi uz Zakon školskog sistema, ženama je dozvoljeno da se

obrazuju i imale su uglavnom ista prava kao i muškarci tokom studija. Nosile su istu odeću kao i
muškarci, pa čak i koristile muški stil govora. Koristile su zamenice kao što su: boku (ja) koju su
koristili muškarci, kimi (ti); kineske reči: tojo (dati), hokudo (majka), šoho (posao), tamae
(imperativ glagola tamau) i pozajmljenicu iz engleskog jezika jes.

Međutim, sve ovo se promenilo nakon 1879. godine kada je počela pobuna protiv
zapadnjačkog sistema školovanja, te se zalagalo za povratak konfucijanskih ideja. Dok su
disciplinske knjige iz perioda Edo govorile kako žene treba da govore što manje, knjige u ovom
periodu više su se fokusirale na način govora. Kao posledica ovoga, studentkinje koje su se
koristile muškim stilom govora bile su kritikovane i primorane da koriste pravilan ženski govor.
Ove kritike veoma su vidljive u romanima, gde su ,,loše učenice” okarakterisane upotrebom
muškog govora, a ,,dobre učenice“ upotrebom učtivog, ženskog govora.

U isto vreme kada je počela borba protiv zapadnjačkog sistema školovanja, neke učenice
počele su da koriste neke završne oblike reči kao što su –tejo, -dava i –nojo, tako da se
ovaj ,,govor studentkinja'' često naziva tejo-dava govor. U skladu s tim, postavlja se veliko
pitanje zašto su uopšte studentkinje počele da koriste ovakav govor. Pošto se ova promena u
govoru dogodila kada je država pokrenula borbu protiv zapadnjačkog sistema školovanja i
promovisala vraćanje konfucijanizmu koji ima jasne stavove kada su u pitanju žene, ovo se
jedino može shvatiti kao bunt protiv tradicionalnog muško-ženskog položaja. Kako se ovaj govor
širio među ženama svih klasa i statusa, na kraju je prihvaćen kao ženski jezik. Ostatke tejo-dava
govora možemo videti i u modernom Japanu.

12
 Period Šova

Na početku perioda Šova, pre Drugog svetskog rata, takozvani modan garu (moderne
devojke) i modan boi (moderni momci) počeli su da menjaju običaje društva. Modan garu su
nastale kao forma bunta protiv starih običaja, očekivanja od žene da bude samo domaćica i majka,
kao i učtivog jezika koji su im nametnuli. Počele su sve češće da koriste elemente muškog stila
govora, kao kimi i boku uz dosta skraćenica. U razgovoru sa roditeljima koristile su imperative, i
dodavale veoma vulgarne izraze u razgovoru sa svojim društvom. Iako su se i dalje mnogi
zalagali za ideju da bi žena trebalo da govori suptilno i učtivo, postalo je teško odvojiti ženski
govor od muškog, pogotovo u osnovnim školama.

1941. godine Ministarstvo prosvete objavljuje Reho joko koji je prvobitno bio udžbenik za
sekundarne škole, ali je čitan od strane ljudi svih klasa i godina. Propovedao je pravilno
obraćanje, koje je bilo skladu sa društvenim položajem i godinama. Prema ovome, muškarci su
imali veliki izbor reči kada bi se obraćali nekome, dok su žene imale znatno manji. Cilj države
nije bio, navodno, da kontroliše način na koji se jezik koristi, već da ojača hijerarhijske društvene
odnose i razgraniči uloge polova uz pomoć regulacije jezika. Žene su ovaj govor videle kao
sredstvo iskazivanja statusa u društvu.

Nakon Drugog svetskog rata, žene su počele da rade u fabrikama kako bi prehranile svoje
porodice, te su na taj način donekle zamenile uloge sa muževima i počele da menjaju način
govora, zbog osećaja moći koji su odjednom stekle. Taj njihov govor je postao grublji, vulgarniji
i jako srodan govoru mladih muškaraca.

Iako ova promena u ženskom stilu govora nije bila samosvesna reforma, ona je
predstavljala ogromnu promenu. Ova promena nije samo uticala na govor žene, već i na njeno
stanje uma i ponašanje, već je i izgradila most ka većoj ženskoj nezavisnosti.

Zanimljiva činjenica je to da se i u današnjoj japanskoj književnosti može primetiti znatna

razlika između ženskog i muškog govora, razlika koja pred kraj perioda Šova skoro pa i nije
postojala. Ovo se jasno može videti u književnosti gde se u dijalozima odmah može pretpostaviti
kog pola je govornik. Međutim, već na kraju perioda Šova nailazimo na knjige koje su odriču

13
ovoga i čak je teško zaključiti pol govornika jer su razlike između muškog i ženskog govora jako
male.

Glavne razlike ženskog i muškog govora

Lične zamenice

Japanski se u svakom smislu razlikuje od bilo kog indoevropskog jezika, pa tako i srpskog.
Ta razlika se vrlo lako ogleda u ličnim zamenicama. Na primer, mi u prvom licu jednine imamo
samo jedan oblik kojim možemo opisati sebe, a to je zamenica „ja”. Isto tako, za drugo lice
jednine imamo samo „ti“, pod uslovom da ne persiramo. Ti oblici su u srpskom jeziku potpuno
isti i za muški i za ženski rod. Za razliku od nas, Japanci u muškom rodu imaju više od pet
zamenica.

Jedan od elemenata je upotreba sopstvenog imena umesto zamenice, odnoseći se na sebe

u trećem licu. Ova komponenta je u ulozi jezika za mladu decu, i takođe je češće koriste mlade
devojke nego momci. U istraživanju Sozo Kurokave iz 1972. godine, poređen je govor 10
muškaraca i 10 žena. Svi muškarci su odgovorili da su koristili ili boku ili ore u detinjstvu, dok
30% žena ili se naziva po imenu ili po nadimku. Smatra se da mlade devojke koriste ovaj način
govora jer ih čini da se osećaju slatkim i detinjastim. Najčešće korišćena ženska zamenica je
vataši.

U istraživanju koje sprovodi Rozen Tompovski na simulacionim video igrama, vataši je

korišćena od strane protagonista u otome igri i od strane dva ženska lika u bišođo igri
(protagonistkinje D i F). U uslovima nastanka i popularnosti vataši je bila ženska zamenica
korišćena u obe igre. Jedina druga ženska zamenica viđena u ovim primerima je ataši, korišćena
od strane protagoniste E, pa je ovaj lik imao nešto manje formalan način govora. Najčešće
korišćena muška zamenica je boku, dok više znakova ima ore. Studija Sindi L. je pokazala da se
ore češće koristi kod mladih momaka, dok boku češće koriste stariji muškarci (da bi bili učtiviji i
na taj način koristili više otmeniji govor). Studija Satoši Kinsuija takođe spominje da su
zamenicu boku prvo počele da koriste žene. U dijalozima izabranim od strane otome igre, muški
govornici koriste neformalnu omae, i umereno učtive kimi i anta. Nije bilo upotrebe formalne
14
zamenice anata, dok je najčešće korišćena kimi. U bišođo igri, D i F koriste ljubaznu anata. Anta
je korišćena samo jednom od strane karaktera E da pokaže još jednom manje formalan način
govora. Nijedan od protagonista nije pokazao upotrebu zamenice za drugo lice, jer oni samo
koriste ime karaktera (za prezime -san, za ime -san, za ime -kun/ćan, itd.) ili za nadimak
izabranog od strane igrača. Studije su pokazale da je najpoželjniji način govora od strane oba
pola izostavljanje ličnih zamenica što je moguće više. To se postiže prvim licem zameničnog
oblika koji su izopšteni i drugog lica zameničih oblika koji su zamenjeni nazivom ili imenom,
kao i počasnim izrazom. Međutim, kao što se vidi u studiji, samo mala količina teksta je pokazala
relativno visoku upotrebu ličnih zamenica. Pored toga, upotreba ličnih zamenica kao na primer
anata, anta i omae su uobičajene za bračne parove, i mogu biti korišćene u ovim igrama da se
naglasi veza između likova.

Japanski jezik sadrži posebne zamenice u zavisnosti od reda roda, kako za upotrebu u
prvom licu, tako i za upotrebu drugog. Formalnu upotrebu zamenice vataši i vatkuaši koriste
normalno i muškarci i žene. Postoji razlika među polovima jer je upotreba manje formalna za
žene nego za muškarce. Ona zamenica koja odgovara formalno ženskoj zamenici vataši bi bila
muška boku, dok bi suprotno neformalnoj muškoj zamenici ore odgovarala ženska ataši. Bitno je
spomenuti i žensku neformalnu zamenicu atai. Ona je prvobitno bila korišćena kao vulgarna
zamenica među ženama radničke klase u Tokiju kao i onim ženama koje su radile po bordelskim
četvrtima.

Zamenica vatakuši/atakuši se samo koristi u krajnje formalnim situacijama. Posmatrajući

samo prvo lice zamenica koji koriste današnji mladi u Japanu u svakodnevnim situacijama koriste
se samo vataši za oba pola, ataši za ženski, boku za muški, i ore takođe za muški.

Što se tiče zamenica za drugo lice, muški i ženski govornici koriste formalnu zamenicu
anata, kao i manje formalnu ali ekvivalentnu njoj, anta. Formalna anata, i manje formalna kimi
se koristi među muškarcima, ali odgovara neformalnoj muškoj omae koju koriste žene.

Elementi rečenice

15
 Rečca jo koristi se za skretanje pažnje slušaocu i označava informaciju za koju se veruje
da njemu nije poznata. Koriste je oba roda, međutim, rečenična struktura i funkcija određuje koji
rod bi trebalo da je koristi.

Ne je višefunkcionalna rečca i njenu funkciju određuje kontekst. Obično se koristi za

prikazivanje osećanja kao što su impresioniranost, blaga opomena, slabo insistiranje, intimno
pitanje i sporazum. Sve u svemu, ublažava izjavu i poziva slušaoca da potvrdi ono što je izrečeno.
Rečcu ne koriste oba roda, međutim, može se češće čuti u govoru žena. U ovom slučaju, vezana
je za konstituente/entitete, kao što su prilozi, imenice, fraze širom rečenice i stavlja naglasak na
prethodni entitet.

Rečca no generalno nosi konotaciju ženstvenosti. Kada se no koristi u upitnoj ulozi, ne

sadrži konotaciju ženstvenosti, već ga koriste oba roda da obeleže pitanje. Međutim, kada se
izjave završavaju rečcom no funkcioniše kao objašnjenje i postoji indikacija mekoće i nežnosti i
zato je rečca no povezana sa ženskim rodom.

Rečcu na koriste oba roda kada izražavaju osećanja kao što su što su impresioniranost,
sreća i tuga, kad određuju jaku potrebu ili želju za nečim i kada žele da iskažu nešto u blažoj
intonaciji. Iako je rečca na veoma slična rečci ne, zapravo je ,,rustičnija“ i ,,energičnija“ i na taj
način se povezuje nešto više sa muškim rodom.

Kana je rečca koja označava pitanje upućeno samome sebi i oba roda koriste ovu rečcu
podjednako. Ženski pandan je kašira.

Ženska va rečca je sa rastućom intonacijom, dok je muška va rečca sa opadajućom

intonacijom. Koristi se da bi izjave bile mekše i ženstvenije. Na kraju nestilizovane rečenice,
rečcu va gotovo isključivo koriste žene, ženskom govoru daje svoj karakteristični ženski prizvuk.

Daro/dešo je pomoćni glagol i tentativni je oblik sa značenjem ,,verovatno, mislim“.

Rodno neutralan je tamo gde je govornik nesiguran u vezi budućeg stanja i događaja kao u:

,,Ashita wa ame ga furu darou.”

,,Verovatno će padati kiša sutra.”

16
 U tom smislu, daro se koristi kao sredstvo za omekšavanje kada govornik ne želi da da
određenu izjavu. Međutim, kada se skrati na daro, onda se uglavnom koristi u svakodnevnom
muškom govoru. Kraća verzija daro se koristi u veoma povremenim situacijama. Ova potvrdna
upotreba daro ograničena je na muški govor kao što je:

,,Mou takusan tabeta-daro?”

,,Već si jeo dovoljno, zar ne?”

Dešo je učtiva verzija običnog daro. Često se koristi umesto kopula-da/-desu kada se
postavlja pitanje, jer čini da pitanje izgleda manje nadmeno i govornik postaje manje direktan.
Takođe se često koristi da pokaže saosećanje prema nekome ili razumevanja nečijeg osećanja.

Mono (mon) u ovoj ulozi znači ,,... i tako“ ili ,,zato što ... “ i poseduje tri različite nijanse:
kritika, koketno ponašanje i izricanje impresioniranosti. Govornik koji koristi mono/mon na
koketan način gotovo je uvek žena.

Sa je rečca koja se koristi u veoma neformalnom govoru muških govornika. Ova rečca
nameće ego i koristi se za izraze značenja „zaista“, „verujte mi“ ili „da ti kažem“. Upotrebljavaju
je muškarci i žene. Kada je na kraju rečenice govornik ovom rečcom skreće pažnju slušaoca,
poput rečce ne. U ovom slučaju, sa je neformalnija rečca od ne.

Ze je rečca koja označava muški rod i koristi se kako bi se skrenula pažnja na arogantan
način. Ova rečca označava intimnost i stoga se koristi među bliskim prijateljima. Ako se koristi
izvan kruga bliskih prijatelja može zvučati nepristojno i veoma odsečno.

Uglavnom je koriste muškarci, osim kada je reč o naglašavanju, kada je podjednako

koriste oba roda.

Drugi elementi

Sleng je veoma česta pojava u japanskom jeziku, posebno među mlađim generacijama.
Podjednako česta pojava koja se sreće među svim uzrastima i slojevima su skraćenice, najčešće
poništavanjem samoglasnika. Ovo poništavanje jako je često u japanskom jeziku i obično se
dešava kada se visoki samoglasnik nalazi između bezvučnih konsonanta. Brojnim istraživanjima

17
došlo se do zaključka da žene dosta manje izuzimaju vokale od muškaraca. Prema tome, ovo
poništavanje vokala svrstava se u polje nestandardnog jezika.

Već smo upoznati sa činjenicom da je ženski stil govora dosta učtiviji od muškog. Tako
žene više koriste honorifične prefikse kao što su o- i go-, dok ih muškarci skoro uopšte ne koriste,
izuzev u jako formalnim situacijama i kada se obraćaju nekome ko je očigledno na višoj poziciji
od njih.

U japanskom jeziku postoje i određeni uskličnici, podeljeni u kategorije u zavisnosti od

pola govornika. Najpoznatiji su ženski ara i ma, uz mnoštvo drugih koji pripadaju neutralnoj
kategoriji. Na primer, o se smatra više muškim uskličnikom.

Smatra se da je ženski stil govora dosta emotivniji od muškog i da se produžavanje vokala

i konsonanta mnogo češće sreće kod ženskih sagovornika.

Ženski govor u medijima

Danas su mediji toliko rasprostranjeni i tehnološki razvijeni da se ne mogu razdvojiti od

svakodnevnog života. Dobro se zna koliki uticaj mediji imaju na javno mišljenje i poznate su
situacije gde su uspeli da utiču na izbore i propagiraju različite ideje. Japan, kao jedna od
najmodernijih država današnjice, takođe ima rasprostranjene medije u skoro svakom aspektu
života i oni sami su dosta uticali na rasprostranjenost standardnog japanskog jezika širom Japana.
Iako i dan danas postoje dijalekti, uticaj koji su mediji imali se ne može osporiti, bilo kroz
televiziju ili radio.

TV drame

TV drame su još jedna oblast u kojoj izmišljena usmenost doprinosi stvaranju stereotipa
jezika. Nakon analize govora ženskih likova i stvarnih žena u svojim 20im i 30im, uočene su
izrazito značajne razlike. Rečce koje se javljaju na kraju rečenice, kao što su:

1. Kašira, u stvarnosti se pojavljuje svega 0,25%, dok se u TV serijama javlja 2,12%.

18
 2. Ne, u stvarnosti 0,79%, u TV dramama 3,34%.
3. Najveća razlika uočena je u upotrebi rečce va koja se u stvarnom razgovoru javlja 0,25%,
dok se u TV serijama javlja 18,84%.

Žene govore ženstvenijim stilom kada im je rečeno da izrecituju određene tekst, za razliku
od toga kada govore u prirodnim situacijama. Statistička analiza svakodnevnih diskursa pokazuje
da žene ne govore na isti način kao što je to u medijima.

Šibamoto zaključuje da ako bi mediji prikazivali način na koji žene zaista govore, njihov
jezik će zvučati toliko isprekidano da bi uvredilo publiku. Postoji jaz između toga kako žene
govore i kako se od njih očekuje da govore.

Manga

Kako je manga jedan od glavnih elemenata u japanskoj popularnoj kulturi, nesumnjivo je

to da ima veliki uticaj na svoje čitaoce u mnogim oblastima. Upotreba jezika je, prirodno, jedan
od njih. Manga je medijum u kojoj je čvrsto uspostavljena uloga jezika. Ovo povezivanje se
razvija kroz ponovnu upotrebu nekog govornog stila za određeni tip lika od strane autora, što
stvara sliku tog odnosa. Ova slika dodatno utiče na presudu čitaoca u stvarnosti. Pored toga,
rodnost jezika vrlo je evidentno izražena u mangama, tako je na primer ženska rečca va na kraju
rečenica česta pojava u govoru ženskih likova. Međutim, postoje mnogi slučajevi korišćenja
muškog jezika kod ženskih likova i korišćenje ženskog jezika od strane muških likova.
Zanimljivo je da kada mladi ženski likovi koriste muški stil jezika to služi kao sredstvo za
stvaranje određenog raspoloženja, kao što je zlokobno, tajanstveno ili ozbiljno raspoloženje, ili da
daju naznake o samoidentifikaciji lika. Prema tome, manga može da posluži kao sredstvo mlađim
čitaocima da razviju svoj identitet kroz likove koji su predstavljeni.

Manga i govor ženskih likova

Ueno je ispitivala jezik ženskih likova u šođo i u đosei mangama u odnosu na rodne
identitete. Ona je odabrala te žanrove zbog toga što su čitaoci i autori uglavnom žene i ona
napominje da oni koriste određene tehnike da pokažu da znaju kakav je čitalac kao i da govore
„istim jezikom“ kao čitalac. Ona je ispitala devet manga časopisa – četiri šođo i pet đosei mangi
– sve objavljene u 2003. ili 2004. godini i svoju pažnju je uglavnom posvetila rečcama koje
19
dolaze na kraju rečenice. Te rečce su klasifikovane u pet kategorija: snažno ženske, umereno
ženske, snažno muške, umereno muške i neutralne. Njena analiza se fokusira na rodne oblike
govora koji se pojavljuju samo u svakodnevnim i neformalnim razgovorima zbog toga što se
većina rečca koje se javljaju na kraju rečenice zapravo ne koriste u formalnim razgovorima, a
time i rodni jezik u tom slučaju nije toliko pogodan za analizu. Ona je podelila likove u tri grupe:
tinejdžeri, likovi u 20im i u 30im i stariji, i ispitala je stilove govora prema uzrastu. Isto tako, ona
je odvojeno ispitala stilove govora u šođo i đosei mangama.

Govorni obrasci ženskih likova su prilično slični u šođo i đosei manga časopisima. U oba
časopisa likovi koji su tinejdžeri češće koriste umereno muške od umereno ženskih rečca i
neutralnih rečca. Osim toga, likovi u svojim 20im i 30im ili stariji koriste snažno ženske i snažno
muške rečce češće nego umereno muške.

Ueno zaključuje da jezička ponašanja likova u mangama mogu poslati signal čitaocima da
upotreba ženskog govora dolazi sa godinama. Zanimljivo je da su đosei mange nastale iz želje
bivših čitaoca šođo mangi za zrelijom vrstom mange. Sve u svemu, izgleda da i dalje postoji
„tradicionalni“ pojam roda i da ga manga osnažuje.

Karakteristike govora žena u odnosu na starost

Zamenice

Postoji niz zamenica za prvo i drugo lice koje se koriste u japanskom jeziku. Neke koriste
isključivo muškarci, neke isključivo žene, dok neke koriste pripadnici oba pola. U japanskom
jeziku se izbegava česta upotreba zamenica, pa se umesto njih koristi ime osobe, titula...Ipak, na
poslu žene najviše koriste vataši/ataši za sebe, a anata/anta za drugo lice. Vataši koriste i
muškarci i žene, s tim što je muškarci koriste u nekim formalnijim situacijama. Ataši koriste
isključivo žene. Za drugo lice i muškarci i žene koriste anata/anta. Muškarci ipak više koriste
anta, ako uopšte moraju, ili druge manje učtive oblike.

Što se tiče žena, istraživanja pokazuju da nema velikih razlika u korišćenju ovih zamenica
u zavisnosti od starosnog doba. Prema rezultatima jednog istraživanja, mlađe žene su više

20
koristile obe zamenice za prvo lice od starijih, ali težnja da se koristi ataši više nego vataši je u
obe grupe bila poprilično izjednačena. Dosta su se slabo koristile zamenice za drugo lice
anata/anta, a mlađa grupa ih gotovo uopšte nije upotrebljavala. Iz ovoga se može zaključiti da
godine nemaju uticaj na upotrebu zamenica unutar ženskog govora.

Produžavanje i skraćivanje

Dosta se često navodi da je govor žena emotivniji od govora muškaraca i da je

produžavanje samoglasnika i suglasnika češća pojava u ženskom govoru. Ako je dužina
samoglasnika i suglasnika zaista proporcionalna emocijama, možda bi se moglo pretpostaviti da
su mlađe žene emotivnije od starijih.

Tokom jednog istraživanja izdvojile su se dve rečce koje stoje na kraju rečenice: ne (koja
se često koristi kada se traži potvrda od sagovornika za nešto) i sa (predstavlja dopunu). Obe
rečce se često produžavaju prilikom govora, a korišćene su još sou („tako je“) i nn za slaganje
koje se skraćuju u so i n. Ipak, pomoću ovog istraživanja se nije mogao ustanoviti obrazac na
osnovu koga određena starosna grupa pokazuje težnju ka korišćenju nekog oblika i stoga se može
zaključiti da i neki drugi faktori pored starosti moraju da utiču na govornikovu odluku da produži
ili skrati reč.

Prilozi

Jedan fenomen koji se zapazio prilikom istraživanja je učestalost i raznovrsnost upotrebe

priloga od strane pripadnika mlađih grupa. Pored češće upotrebe, mlađa grupa takođe koristi širi
spektar priloga. Neki od njih su: sugu (odmah), zenzen (uopšte), joku (često), kanarazu
(zasigurno), bakari (samo).

Završne rečce

Rečca ne stoji na kraju rečenice i služi da bi se na neki način dobila povratna informacija
od sagovornika i eventualno njegova saglasnost za nešto. Postoji i rečca na, sa gotovo istom
funkcijom, koja se čak u nekim dijalektima koristi umesto ne.

21
 Rečca sa naglašava asertivnost muškarca, ali je takođe mogu koristiti i žene u veoma
neformalnom razgovoru i zvuči dosta neformalnije od rečce ne. Ovu rečcu dosta više koriste
pripadnici starije grupe, čak 5 puta više.

Kroz jedno istraživanje je pokazano da rečcu kana (pitam se), starije žene koriste češće od
mlađih i da se generalno ova rečca više upotrebljava od rečce va, koju pripadnice i starije i mlađe
grupe podjednako retko koriste.

Dopune

U japanskom jeziku postoji čitav niz dopuna i drugih reči koje koriste žene tokom
razgovora koje u principu ne utiču na osnovno značenje rečenice, već se koriste radi postizanja
određenog stilskog efekta. Toka je primer koji bukvalno znači „i tako dalje“, ali se redovno
ubacuje na razna mesta unutar rečenice kao dopuna ili služi da govorniku pruži malo više
vremena da razmisli o onome šta želi da kaže nakon toga.

Članovi mlađe grupe koriste tu reč i varijaciju tokate mnogo češće nego njihove starije
kolege, čak preko 6 puta više. Takođe, koriste sličnu dopunu nanka, duplo više. Isto važi i za
rečcu mo, koja se često može koristiti da bi se izrazio utisak prigovora, nezadovoljstva. Jedna
dopuna koja se tokom istraživanja koristila češće (ali ne često) od strane starijih žena je hora, što
bi značilo „vidi“.

Ponavljanje

Postoji niz tehnika ponavljanja koje se koriste u japanskom jeziku da bi se ostvarili

različiti efekti. Jedno od njih se može nazvati „sinhronizovano“ ponavljanje. Ono se javlja u
situaciji u kojoj dva ili više pripadnika grupe kažu istu stvar zajedno, u isto vreme. Ovaj efekat se
postiže tako što članovi grupe mogu da predosete šta će biti kazano, što je dokaz njihove
solidarnosti i harmonije.

Druga vrsta ponavljanja, „eho“ ponavljanje, podrazumeva situaciju u kojoj osoba

identično ponovi ono što je neko rekao pre nje. Ovo ne ukazuje na isti stepen harmonije i
intimnosti kao u prethodnoj vrsti ponavljanja, ali pokazuje međusobno podržavanje i želju za
solidarnošću.

22
 Treća vrsta ponavljanja, „brzo“ ponavljanje, se ne dešava u govoru više osoba, već unutar
govora jedne osobe. Brzo ponavljanje jedne reči, uglavnom oko 4 puta, doprinosi naglašavanju
nečega što ta osoba govori. Takođe može imati i efekat ublažavanja neke izjave, čineći je
nežnijom i prijateljskom.

Susreće se još jedan tip ponavljanja, koji je takođe unutar govora jedne osobe. Dešava se
kada osoba ponovi nešto što je već rekla malopre. Prisutno je kada osoba priča sama sa sobom,
što je sasvim normalna i ne tako retka pojava u Japanu.

Po rezultatima istraživanja, mlađe žene gotovo duplo češće koriste ponavljanje od

pripadnika starije grupe. To se najviše pokazalo u „sinhronizovanom“ ponavljanju. Starije žene
su jedino više koristile poslednju vrstu ponavljanja, dok su u ostalim vrstama brojnije mlađe žene.

Zaključak

Zašto postoji razlika između muškog i ženskog govora? Istorijski gledano, još od perioda
kada su muškarci morali u lov, a žene ostajale da paze na decu, razvijena je agresivna i asertivna
muška komunikacija jer im je život zavisio od toga. Žene su tada učile po modelu, a i zbog
siromašnosti jezika razlika između muškog i ženskog govora bila je minimalna. Zato u drevnom
Japanu imamo uticajne i moćne žene, vladarke, a kasnije ratnice u feudalnom periodu.

Dolaskom budizma u Japan u 6. veku koji je prihvatila tadašnja carica Suiko menja se
socijalni status žena tj. drastično opada. Već u periodu Kamakura pojavljuje se ideja da su
muškarci superiorni. U periodu Edo, težnja tadašnjeg režima ka apsolutnom političkom autoritetu
samo je još jedan od aspekata kontrole japanskog naroda. Zato uticaj konfucijanizma, struktura,
status i hijerarhija dalje prave jaz između muškaraca i žena što se odražava na njihov govor. U
periodu Meiđi vidi se jasna razlika između muškog i ženskog govora, međutim reformom
školstva ženama je dozvoljeno visoko obrazovanje, što im je dalo osećaj sigurnosti i izazvalo
pobunu protiv potčinjenog govora. Tek u periodu Šova, nakon Drugog svetskog rata, uticajem
boraca za jednakost polova, ženski i muški govor počinju da se homogenizuju. Ženski govor
ostaje u književnosti sve do kasnog perioda Šova kada se i tu polako gubi.

23
 Koja je budućnost muškog i ženskog govora? Hoće li jezik napraviti krug od
nepostojanja razlike, preko velike razlike, nazad, i time borba za jednakost polova biti završena
ili će pod pritiskom svetske moderne politike rodni šovinizam i dalje imati ogroman uticaj na
muški i ženski govor, ostaje da se vidi.

Literatura

1. Takemaru, N. Women in the Language and Society, 2010., MrFarland & Companu Inc.,
London
2. Tompowsky, R. An Exploration of Gender-specific Language in Japanese Popular
Culture, 2014., University of Gothenburg
3. Vranić, A. Japanese woman's language, 2013., Departmant of Culture Studies and
Oriental Languages, University of Oslo
4. Ide, S. Women's Language as a Group Identity Marker in Japanese, Japan woman's
University, Tokio
5. Barke, A. The effect of age on the style of discourse among Japanese woman, Graduate
School of International Cultural Studies, Tohoku University

6. Takemaru, N. Prospects for Changes in Gender Bias in the Japanese Language, 2015.,
Departmant of Wolrd Languages and Cultures, University of Nevada

7. Ueno, J. Gender Differences in Japanese conversation, Union College

8. Namakura, M. Gender, language and ideology: A genealogy of Japanese women’s

language, 2014. Amsterdam and Philadelphia: John Benjamins.

9. Inoue, M. Speech without a speaking body: ‘‘Japanese women’s language’’ in

translation, 2003. Department of Cultural and Social Anthropology, Stanford University,
Stanford, CA 94305, USA

24
 10. Tanaka, L. Gender, Language and Culture A study of Japanese television interview
discourse, John Benjamins Publishing, Jan 1, 2004

 Autori:

Marko Obradovic 2015/0879

Katarina Petrović 2015/0417

Maja Mijailović 2015/0542

Anica Bekčić 2015/0926

Dana Bušić 2015/0853

Marija Marković 2015/0990

Ivana Jovanić 2015/0988

Ivan Ivanović 2015/0887

Olivera Anđelković 2015/0896

Stefan Stojanović 2015/0924

Aleksandar Hajduković 2015/0677

Konstantin Vojvodić 2015/0909

Saša Vojkić 2015/0624

Voja Stanković 2015/0659

25
Miroslav Lalovic 2015/0849

26