Professional Documents
Culture Documents
Шта је хомеопатија
Шта је хомеопатија
Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана (Samuel Hahnemann, 1755-1843), оснивача
хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима и у оно време, као и данас, хомеопатија је
прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења. Нема данас, ипак, нити
једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека, са
званично признатим лековима, не продају у тим истим или посебним апотекама и хомеопатски
На каквим се принципима заснива овај метод и чему он има да захвали за свој успех постојања и
цивилизацијама, а да је први пут научно разрађена у хипократским текстовима. Осим ових идеја,
предавањима, било је лекција о којој су медитирали лекари свих епоха. Сам Хипократ имао је узоре у
италској филозофској школи, у Питагори и Емпедоклу. Хипократово дело, најпре привидно обамрло
у земљама Европе, дискретно сачувано на Истоку, ризници свих старих мудрости, доживело је дуг пут
-да би се преко Арабљана вратило у Француску, затим у Италију и прихватили га алхемичари који су
припремали медицинску ренесансу. Велики лекар тога доба, мали Леонардо свих скупљених идеја
Снажно нападајући искључивост тада владајућих идеја Галена, он се вратио Хипократу, спајајући
филозофију и медицину у такво јединство какво више никада после њега није остварено, а чему ће
проналазача, Зајденхама (Sydeham), ван Хелмонта, Хофмана (Hofmann), који су прихватили основне
идеје Парацелзуса, овакав покушај све до Ханемана није прихватила већина ортодоксно
оријентисаних медицинара.
Шта је био болесник а шта болест за ове прве хомеопате историје? Болесника, најпре, не би смели
одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком,
расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и
конституцији организма. Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси. Она
представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма,
чији прави почетак није лако увек препознати. Брижљиво посматрање и поређење сличности и
темперамента, одбрамбених фактора, одводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ
терапији отворен. У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и
синтезу и успех у лечењу. Ова револуционарна Хипократова мисао пала ми је на памет када сам
недавно прочитао да је неко у свету рекао: „Читава данашња наука о човеку највише што је у стању
јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално“.; Сваком болеснику одговара, међутим,
она терапија;; која је својствена његовим реакцијама. Најзад, последњи закон у хомеопатији
Сада бисмо могли поставити и дефиницију хомеопатије, речи грчког порекла чије значење долази
од : две речи: сличан и болест. То би био метод лечења малим дозама оних средстава против неке
болести која би код здравог човека изазвала ту исту болест. Ханеман, који је 1796. године поставио
темеље савремене хомеопатије, писао је: „Медикамент који делује на здраве људе тако да производи
већину симптома сличних болести а који се препоручује у лечењу, ако се употреби у довољно
Принципи хомеопатије онако како их је Ханеман дефинисао, служећи се искуством раније поменутих
старих лекара, остали су до данас непромењени. Да их поновимо: 1) Закон сличности (све супстанције
које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код
егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о
лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму). 4) Разблаживање
На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод
лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се
јер су пуни, као што је то обично случај са оваквим методама, ентузијастичких похвала. Писац је
посетио, на кратко, две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској
(Арлесхајм код Базела). На њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти
клиникама. Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему
се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање
сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења. Ово утолико више после
На страну чињеница што је неопходно разлучити праве хомеопатске лекаре од разних шарлатана, па
и несавесних лекара који се иза овога имена крију! А када се ипак остане очи у очи са оним
принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи
поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макрокосмоса и њихових закона, научна и