Professional Documents
Culture Documents
DR Djoko Slijepcevic - Nazareni U Srbiji Do 1914 Godine PDF
DR Djoko Slijepcevic - Nazareni U Srbiji Do 1914 Godine PDF
СЛИЈЕПЧЕВИЋ
НАЗАРЕНИ У СРБИЈИ
ДО 1914 ГОДИНЕ
1943
БЕОГРАД
Штампарија >>ЛУЧА<<, Београд, Краљице Наталије улица бр. 100.
И нова српска држава, и дух науке, којој се код нас почео подизати култ и нова
културна и социјална стремљења, а нарочито школа у коју су неограничено уношена
материјалистичка схватања – све је то о бјавило р ат вер и и цр кви, ко ја је њен но силац и
чувар. Охлађење и презир према вери постали су врлина. Годину дана пре појаве
назаренства (1871) Свети Архијерејски Сабор у Београду, констатује како ,,од неког
времена опажа се зао дух у друштву нашем, а нарочито у младежи српској, која се учи у
вишим и средњим школама, па отуд окужава и младе званичнике, чиновнике, учитеље и
трговце.” Нешто касније 9 фебруара 1874 године, поводом безобзирног напада на цркву и
свештенство у Народној скупштини, епископ шабачки Мојсије, истичући митрополиту
Михаилу узроке тешког стања цркве, пише: ,,Но томе се не треба ништа ни чудити, кад се
узме у призрење наша јавна штампа која без обзира исмева и руши све оно, што је свето –
чему свештеник служи и у што верује. Осим тога, када се погледа на разне прилике и
случајеве, који се по народу дешавају од стране чиновништва и војника, онда поготову
свештеник мора доћи у очајање; свештеник једно проповеда народу цркви, новине и
чиновничество сасвим му друго говоре изван цркве. Свештеник учи народ вери, да му
треба у њој тражити утехе и спасења, други му говоре да је вера фантазија, измишљотина
глупих и необразованих попова, да вера оназађава народ, да га упропашћује и држи у
глупости... Нека се правац у школама узме такав, који ће потпомагати распрострањење
лепих врлина хришћанских, нека се наука школска слаже са науком еванђелском, онда ће
се свештенство осетити снажније, а тиме добити и само воље да више ради и боље се
понаша – дакле стећи ће веће заслуге и ауторитета.”
Тај цео процес назвао је митрополит Михаило колебањем појмова. Оно је, заиста,
било дубоко и врло опасно по последицама којих су се плашили поједини далековиди
људи. Марко Вујичић, адвокат из Смедерева, жали се 14 јануара 1880 године митрополиту
Михаилу како ,,наша интелигенција – на жалост – данас сматра религију за глупост и
мрак... Па како да иде у цркву прости народ кад тамо не иду његова господа. За време
службе дућани отворени, а пуне каване људи.” Митрополит му је одговорио 19 јануара
исте године: ,,... Нити је било нити може унапред бити народа, који хоће да очува свој
опстанак без вере и без вршења верозаконских дужности. И у нашем народу, за време
прелазног из патријархалног у цивилизовано стање, види се колебање појмова и још
незрело разумевање основних тежња и суштине предмета с којим се сукобљава и под
теретом околности слаби у врлинама, а сву бригу и пажњу поклања материјалном стању
и благовању... Ми смо чинили и чинимо сваке године претставке г. г. министрима и ови
често шаљу расписе и траже да чиновници врше своје религиозне дужности и предњаче у
народу у свему што је побожно, поштено, разумно, патриотично. Но види се мало је хасне
од тих расписа; зато се мора тражити други начин о чему ћемо се морати разговарати са г.
г. министрима.”
Ова прва вест о ширењу назаренства у Обреновцу, који је тада потпадао под
шабачку епархију, забринула је много митрополита Михаила и он је својом руком написао
на Марковићевом писму, које је примио 11 децембра 1872 године: ,,Писати г. епископу
истога дана.” Он је то учинио јер је већ сутрадан имао одговор од епископа Мојсија.
Епископ вели да га је срески начелник из Обреновца већ два пута известио о Росићу, ,,али
да има жена које су у назарејству о томе ми ниједан ни други не јављају.” Он није схватио
ствар озбиљно: мисли да ће бити довољне мере, које је власт предузела. ,,Павла сада, вели
он мало неепископски, није вајда обавештавати, него силом закона казнити, па кад
потражи помоћи своме покајању одма ће му се таква указати.” 3
Росић је, међутим, био далеко и од помисли да се покаје, а мере грађанских власти
биле су бесплодне. Првостепени суд осудио га је на годину дана затвора, али је виши суд
поништио ту пресуду и осудио га само на двадесет дана затвора. Окуражен тим Росић је
1
Илија Марковић митрополиту Михаилу, 9 децембра 1872 (Приватна архива митр. Михаила).
2
Ibidem.
3
Епископ шабачки Мојсије митрополиту Михаилу, 12 децембра 1872.
продужио рад. Обреновачки свештеник Маринко Срећковић извештава 11 априла 1873
године митрополита Михаила да је Росић већ придобио неке породице, које су 10 априла
присуствовале назаренском скупу у Прогарима, где је пола села било назаренско. 4 Одавде
је ради појачања своје акције Росић довео неколико искусних назарена и крио их у својој
кући, док их полиција није пронашла и протерала. У извештају Министарства
унутрашњих дела митрополиту Михаилу, поднесеном 24 априла 1873 године, стоји да су
се ови прогарски назарени ,,сигурно са својим присталицама из наше стране договарали о
распрострањењу исте вере, због чега је хтело бити нереда у Обреновцу, да дошавша лица
нису од среске власти заштићена и сутрадан натраг кућама враћена.” 5
У Обреновцу је, међутим, убрзо порастао број назарена. Поред Росића назаренима
су постали и Стеван Манојловић, Димитрије Деспотовић и Михаило Станковић.
Свештеник Маринко, и поред озбиљних напора, није успео да их врати у православље:
,,... ако што камен говори то и они, само главе оборили и ћуте, Михајло је већ и икону из
куће изнео“, писао је 21 априла 1873 године свештеник Маринко митрополиту Михаилу. 6
Став ових сектаната раздраживао је народ: 19 априла дошло је до узбуне, јер је свет хтео
да им забрани да прелазе у Прогаре. Неки су их чак и тукли. 7
Мере које су власти предузеле против ширења назаренства нису имале успеха. Оне
су примењиване механички и више су појачавале, него умањивале отпорност ових
заведених људи. Добар ревниоц свештеник Маринко извештава депешом 25 априла 1873
г. епископа шабачког Мојсија, да је власт предузела мере против Росића ,,да му стане на
пут распростирања ове јереси” 8; 28 априла јавља ваљевски прота епископу шабачком, да
је окружни начелник наредио капетану ,,за рад извршење пресуде над Павлом 27 т.м.” 9
4
Маринко Срећковић митрополиту Михаилу, 11 априла 1873 год.
5
Министарство унутрашњих дела митрополиту Михаилу, 24 априла 1873.
6
Маринко Срећковић митрополиту Михаилу, 21 априла 1873 год.
7
Ibidem.
8
Маринко Срећковић епископу шабачком Мојсију, 25 априла 1873 г.
9
Ваљевски прота епископу шабачком, 29 априла 1873 г.
дођу и у споразумљењу са тамошњом влашћу лично поуче и обавесте заблудше душе, које
су се дале повести за лажним и пагубним учењем назаренским.” 10 Из једног недатираног
извештаја епископа Мојсија (под бројем 208) митрополиту Михаилу видимо, да ова
двојица нису имала никаквог успеха. Назаренство је било сасвим нова појава и наше
свештенство, и тада доста неуко, није знало како ће се ухватити са њим у коштац. Ни ова
два епископова изасланика нису могла да речима укроте ревност новообраћених
сектаната. ,,Отишав тамо, вели епископ, они су помоћу тамошњих власти добавили
отпадше фамилије, њих обавештавали, саветовали и законом напослетку припретили, али
ништа уопште успели нису...” Епископ мисли да ће се морати предузети ,,најозбиљније
мере од стране полицијских и грађанских власти, док се ова зараза није распрострла на
даље, па ће после бити већа тегота, да се савлада него сада.” 11 А баш то није био пут којим
се могло успети.
Појачана пастирска активност цркве донела је добар резултат: скоро три године
нема никаквих вести о даљем ширењу назаренства. У међувремену је дошло до првог и
другог рата са Турцима, којом приликом су се и војне власти заинтересовале за
назаренство. Из једног меморандума митрополита Михаила намењеног влади, а писаног
28 априла 1892 године, дознајемо да је то било још 1875 године. ,,Када, пише митрополит,
1875 године, због невесињског устанка у Херцеговини, Србија позва на вежбање ,народну
војску’, у којој беху уписани и назарени обреновачки, они тада отказаше послушност. За
ову дрскост беху грађанским властима осуђени на затвор, али ускоро истога се ослободе
помиловањем... 20 јуна 1876 године објавила је Србија Турској рат за ослобођење
13
Шабачка конзисторија Јовану Мариновићу, 7 децембра 1873 год.
14
Филип Христић митрополиту Михаилу, 3 октобра 1874.
15
Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 12 октобра 1874 године.
подјармљене браће и поведе борбу са петвековним непријатељем. И у овој прилици
назарени одрекоше послушност војним властима, за што буду осуђени на смрт, али
помиловањем владаочевим осуда ова претвори се у вечиту робију. Оштрина војних закона
и живо надзирање духовне власти саломише назарене и ови се прикрише, очекујући
поново подесно време за ширење своје опасне и по Српство и православље штетне
науке.” 16
16
Меморандум митрополита Михаила Влади, од 28 априла 1892 године.
17
Светозар Михаиловић митрополиту Михаилу, 13 јуна 1877 године.
18
Ibidem.
Митрополита Михаила је овај извештај врло забринуо. Он је 16 јуна, три дана
пошто је дознао за Макензијеву посету, препоручио свештенику Михаиловићу, да у
споразуму са полицијском влашћу ,,најозбиљнију бригу водите, да се та заблудша деца
врате у веру нашу или да се даље не шири та опака и штетна јерес.” 19 Много касније,
подсећајући владу на овај догађај, митрополит Михаило је истакао важност ове
Макензијеве подршке за даље ширење назаренства. Притајену наду назарена, после стеге
војних власти, на боље дане ,,највише је крепио Енглез Макензије, који је штедро
помогао породице осуђених назарена за време издржавања робије, и који их је лично
обилазио у Обреновцу.” 20
Тек после овога митрополит се, 12 јула 1877, обратио званично министру просвете
и црквених дела и известио га о Макензијевој посети назаренима. ,,Пре некога времена,
стоји у митрополитову акту, неки Енглез долазио је у Обреновац и ту поучавао, утврђивао
у заблуди и помагао новцем свргнуте с пута назарејце. Ми смо препоручили свештенству
да најозбиљније води бригу и сузбије такве развратнике, обавештава и враћа заблудивше и
да не допусти да се ова опака секта шири. Молимо Вас да и Ви препоручите властима, да
не допуштају мисионарима да кваре народ и свраћају га с православија у јерес
назорејску.” 22
Министар просвете је, преко министра унутрашњих дела, 15 јула издао тражена
упутства и тражио извештај од окружног начелника из Ваљева, који је 8 августа обавестио
министра просвете о Макензијевој посети у Обреновцу. Каже да се Макензи састао са
19
Митрополит Михаило свештенику Св. Михаиловићу, 16 јуна 1877 године.
20
Меморандум митрополита Михаила Влади, од 28 априла 1892 године.
21
Маринко Срећковић митрополиту Михаилу, 7 јула 1877 године.
22
Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 12 јула 1877 (Државна архива: Министарство
просвете, 1877, ф. VIII - бр. 231)
назареном Димитријем Михаиловићем, кројачем, и ,,са њим је обишао породице осталих
нововераца, који су на робији, и дао им је нешто новаца. Шта је он са њима говорио и
колико им је дао новаца, није се могло сазнати, јер су сами били и они то неће да признају;
но само се утолико могло од Михаиловића сазнати да је г. Макензи дао нешто новаца и да
је обећао још им давати и куће поправити.” 23
23
Ibidem.
24
Стојан Новаковић митрополиту Михаилу, 3 фебруара 1881 године.
Митрополит је после овога одговора тражио детаљнија обавештења од епископа
Јеронима, да би могао поднети Новаковићу исцрпан извештај. 25 Јероним је 10 фебруара
1881 одговорио са девет прилога. ,,Шта год више, вели Јероним, казати о назаренима од
вођеног разговора на прошлом Сабору не знам.” 26
25
Митрополит Михаило епископу Јерониму, 6 фебруара 1881 г. Е. бр. 297.
26
Епископ Јероним митрополиту Михаилу, 10 фебруара 1881 г. Е. бр. 76.
27
Митрополит Михаило Стојану Новаковићу, 18 фебруара 1881 г. Е. бр. 297.
28
Ibidem.
Мијатовићем), створиле су плодно земљиште за поновно развијање ове паразитне биљке
на телу српске цркве.” 29
29
Меморандум митрополита Михаила влади, од 28 априла 1892 год.
30
Драгутин К. Петровић, Стање назарена у шабачкој епархији (Весник српске цркве, 1903, с. 32).
31
Прота Новица Лазаревић београдској конзисторији, 2 марта 1887 год.
32
Прота Новица Лазаревић београдској конзисторији, 16 јуна 1887 год.
30 јуна 1887, молећи министра, ,,да изволи надлежним путем стати на пут ширењу ове
штетне по христијанство, а и по државу секте, и да забрани скупове њихове.” 33
33
Београдска конзисторија министру просвете и црквених дела, 30 јуна 1887 год. К. бр. 4362.
34
Епископ нишки Димитрије Св. Арх. Сабору, 30 септембра 1887 (Држ. архива: Црквено одељење Мин.
просвете, 1887, ф. V – бр. 169).
35
Ibidem.
36
Ibidem.
отпаднике у селу храбри и подржава у заблуди и да нове присталице врбује. Казивали су
нам да су сви радници у његовој радионици заражени, и да сељаке пазарним даном
гомилама скупља око себе па им на свој начин тумачи јеванђељску науку.” 37
И њега је подржавао Макензи. Када је полицијска власт ухапсила овог кројача због
обмањивања простог света, ,,одједном се обрео у Алексинцу један странац, који у
Београду живи, да против тога поступка полиције протествује. За овог странца казивали су
нам да је у Београду приволео повећи број радника и сиромашних људи за назаренску
јерес и да их подржава сталном материјалном потпором. Још су нам казивали да је он
главни начелник ове секте у нашој земљи, и да од њега примају упутства сви остали
проповедници.”38
37
Ibidem.
38
Ibidem.
39
Прота Новица Лазаревић митрополиту Теодосију, 19 августа 1888 г.
40
Српска Независност, орган либералне странке, бр. 78 од 18 августа 1888 г.
41
Ibidem.
Овде је реч о згради на ,,Енглезовцу“ на Врачару, коју је подигао Макензи, и за
коју прота Лазаревић мисли да је назаренска богомоља. И о н твр ди да Макензи , и,
морално и материјално потпомаже ову заразну секту, а у цељи тој да се она све више шири
и дубље у Србији укорењава, на омаловажење и изигравање православља.” 42 Помињући
своје представке прота вели, да не зна, да ли је поводом њих нешто учињено.
42
Прота Новица Лазаревић митрополиту Теодосију, 19 августа 1888 год.
43
Митрополит Теодосије министру просвете и црквених дела, 22 августа 1888, Е. бр. 1030.
44
Ibidem.
да се опстанку и ширењу назаренске јереси крај учини.” 45 Њему је по слао и пр едставку
конзисторије од 30 јуна 1887 године. На полеђини министрова одговора написао је
митрополит: ,,Препоручити свештенству да пази на домове назарена.” Почетком
септембра митрополит је послао опширан акт проти Лазаревићу обавештавајући га о
одговору министра просвете. 46
Да све ове мере, у крајњој линији, нису имале неки трајнији успех сведочи Алекса
Илић, човек који је једно време био врло близак митрополиту Теодосију. Он је могао
знати шта је стари митрополит предузимао ради сузбијања назаренства. Да те мере нису
одговарале потребама цркве сведочи ова поразна критика Мраовићевог немара. ,,Усред
Београда, пред очима поглавара цркве, шири се рапидно назаренство, подиже им се
богомоља и јавно апостолише и ради на ширењу те опасне секте, а поглавица цркве седи
скрштених руку па равнодушно гледа. И тек онда када и јавно мњење и штампа устаде
против тога, пробуди се и поглавар цркве цркве из свога блаженог немара, нареди те се
написа једно писмо министру, да државна власт спречи даље ширење назаренства. Сам
пак не предузима ништа, нити даје упутства свештенству, сам он не дејствује да се верни
не куже даље шир ењем о ве секте, него о ставља да све то по лиција извр ши. Са о но по
48
Митрополит Теодосије проти Н. Лазаревићу, 18 октобра 1888 године. Е. бр. 1233.
49
Митрополит Теодосије проти округа београдског, 18 октобра 1888 г.
табака хартије упућене министру он мисли да је више учинио но што је и дужан био и да
ће му захвално потомство тај труд у заслугу уписати.” 50
50
Алекса Илић, Један поглед на стање цркве и њену управу у краљевини Србији за прошлих девет година,
(Хришћански Весник 1889, стр. 13).
51
Хенгелмилер грофу Калнокију, 22 децембра 1888 године. (Исписи из бечких архива у Архиву српске
краљевске академије).
52
Прота Новица Лазаревић митрополиту Михаилу, 7 јула 1889 год.
53
Прота Новица Лазаревић митрополиту Михаилу, 4 јула 1889 год.
3 јула 1889 године извештај у коме стоји да назарени ,,на све стране агитују у корист своје
секте без да им ико томе на пут стаје.” На полеђини извештаја проте Лазаревића написао
је митрополит Михаило 5 јула 1889 године својом руком: ,,Умолити господина министра
да поради да се стане на пут овом разврату и ширењу секте, која квари народ и штету
наноси вери и цркви православној...” То је митрополит Михаило учинио 10 јула посебним
актом, на који је добио одговор после два дана. Св. Милосављевић, тадашњи министар
просвете и црквених дела, одговорио је као и његови предходници. Вели, да је известио
министра унутрашњих дела и тражио, да овај учини све да се назаренство у Београду
уништи. 54
Митрополит Михаило није се ослонио само на ово. Истога дана када је писао
министру просвете и црквених дела он је затражио и од београдског проте да београдски
свештеници активније пораде на сузбијању назаренства истичући да су ,,за угушивање
секте назаренске на првом месту позвани дотични свештеници у чијим се парохијама
налазе назарени, да ови својим пастирским начином најозбиљније пораде да се заустави и
уништи тај отров, којим назаренство трује невине хришћанске душе... На случај да
свештенство не би могло постићи жељени успех но би се по несрећи назаренство и даље
одржало и ширило препоручујемо вам, да нас и у томе случају известите, како би тада то
радили, да се предузму најозбиљније мере за угушивање назаренства.” 55
54
Св. Милосављевић, министар просвете, митрополиту Михаилу, 12 јула 1889 године.
55
Митрополит Михаило проти Новици Лазаревићу, 10 јула 1889 год.
али он није ученик овдашње, него београдске гимназије. Он се зове Димитрије Петровић,
родом је из Крагујевца.” 56
56
Весник Крагујевачке општине, бр. 32, од 12 јула 1889 г.
57
Ibidem, бр. 36, од 9 августа 1889 године.
58
Министар просвете и црквених дела митрополиту Михаилу, 27 јула 1889. Ц. бр. 1011.
59
Митрополит Михаило проти крагујевачком, 15 јула 1889, Е. бр. 888.
60
Митрополит Михаило проти крагујевачком, 31 јула 1889, Е. бр. 957.
оправдало митрополитове наде. Ревности у њега није било. Светолик Ранковић пише о
томе митрополиту Михаилу 20 марта 1890 године: ,,Најзад, тешко ми је, но морам
признати да се грозим посматрајући хладнокрвност овдашњег свештенства у том
најозбиљнијем и можда најсудбоноснијем послу.”
61
Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 31 јул 1889.
62
Ibidem.
ученике њихове школе у своју веру приводе, као што су покушали чинити у
Крагујевцу.” 63
Све ове мере нису много помогле. Назаренство није угушено ни у Крагујевцу, нити
у другим местима. Крагујевачким назаренима се судило. Светолик Ранковић пише 20
марта 1890 године митрополиту Михаилу, да је ислеђење против назарена у Крагујевцу
тек завршено. ,,Уочи мојег доласка овде био им је претрес у овдашњем суду... (и) све је
текло и свршено на наше задовољство. Навлачи ми само бол на срце упорно држање ових
заблуделих синова, но зато можемо бити са судом потпуно задовољни. Суд је доведен до
таквог положаја да није имао апсолутно никаквог законитог ослонца (§§), да би их могао
осудити, но то је морао учинити под утиском њихове одбране, која је превазилазила сваку
дрскост, и с погледом на последице које би неминовно наступиле, да их је суд ослободио.
Ослонац је дакле био чисто унутарњег (моралног) карактера, но такве ослонце наша
Апелација обично руши. Осуђени жалили су се Апелацији, и, како ми рекоше судије, сва
је прилика да ће бити сасвим ослобођени – ако се са Ваше стране што год не преузме. Ви
унапред можете предвидети шта чека нас и наше православље, ако осуђени буду
ослобођени. Народ је осудом судском потпуно задовољан, но преиначење пресуде биће
пораз за њега. Предузмите, дакле, нужне мере код чланова и претседника Апелације, да
они имају у виду не параграфе, већ благостање овог измученог народа, коме је доста и
других невоља и раздора, само му је још назаренство фалило, па да га црв раздора сасвим
упропасти.” 64
У међувремену од марта 1890 па до 1892 године, скоро целе две године, немамо
података о ширењу назаренства и борби против њега. Знамо само из једнога писма
митрополита Михаила Русу Александру Ивановичу (?) од 28 марта 1892, да је Михаило и
за ово време слао представке министру просвете и црквених дела. ,,И 1890 и 1891 године
као и сада писао сам циркуларе свештенству и претставке министарству да помогне
свештенству у искорењивању назаренских заблуда толико опасних за православље.” 65
63
Министар просвете и црквених дела митрополиту Михаилу, 19 септембра 1889 год. Ц. бр. 1272.
64
Светолик Ранковић митрополиту Михаилу, 20 марта 1890 године.
65
Митрополит Михаило Александру Ивановичу (?). (Концепт).
Ове године питањем борбе против назарена бавио се и Главни одбор свештеничког
удружења. Алексиначки пододбор Свештеничког удружења предложио је да се изнађе
начин за сузбијање и ширење назаренства у Србији. Разматрајући овај предлог Главни
одбор је решио ,,да се састави један одбор богословски који би промислио о начину којим
би се дејствовало против ширења назаренства. У исто време предложити да се распише
награда из црквеног фонда за једно дело стручно по томе и да се прибере све што је досада
изнесено у јавности о овој секти.”
66
Весник српске цркве, 1890, с. 740, 743, 993, 994 и 995.
67
Српски Сион, 1895, 139.
одобрене.” 68 Две године касније митрополит је обновио ово тражење поткрепљујући га
извештајима које је добио из унутрашњости. Према тим извештајима ,,по Србији путују
неки лутерански агенти и шире по народу нашем врло штетне мисли и поткопавају
православну веру народа.” Један свештеник из смедеревског округа известио је
митрополита ,да Виктор Бернат, раније учитељ евангелистичке школе у Београду, а тада
агент енглеског Библиског друштва у Београду, путује по народу и носи књиге; ,,... уз
трговину ову, стоји у извештају, распростире по народу нашем и своје лутеранско
вероисповеданије хулећи свеце, иконе, посте и све спољне обреде наше цркве и свакојако
ласкајући около наши млади свештеника, учитеља и богослова, продаје им књиге своје на
процент, да их ценом врло малом продају ученицима и свима знајућим читати.” 69
Митрополит овог пута није успео. Истина, министар није одговорио да постоји
закон по коме се кажњавају они, који раде против православне вере. ,,Што се тиче тога
што продавац Св. Писма Виктор Бернат путује по Србији ради продавања библијских
књига, распростире по народу лутеранско вјероисповеданије, хулећи свеце, иконе, посте и
све спољне обреде наше цркве, имам чест известити Вас да о томе постоје закони, по
којима се људи за такве поступке казне, а ако ко противу њих подигне тужбу а исто тако
постоје и законска наређења што се торбарења тиче, по којима се такође, подвргавају
казни она лица, која се у кривици ухвате.” 70 Бернат је, и поред овога, продужио по старом
да се митрополит Михаило поново 23 јула 1871 године морао да жали на протестантску
пропаганду ,,која живо и безобзирце ради по Србији на обезуважењу поглавити основа
православне вере и цркве.” Што је најинтересантије, као да полицијске власти нису
Бернату правиле никакву сметњу. И баш је то митрополита нарочито забрињавало. Зато он
и предочава министру штетност овог рада: ,,Знаћете, пише он министру, уколико је од
штете и опасности такво поступање агента иноверног друштва у Србији сада, када су
атеистичке мисли увелико нагрнуле са стране у нашу земљу у жељи да произведу
68
Митрополит Михаило Андри Николићу, министру просвете и црквених дела, 21 марта 1890 г. Е. бр. 482;
Министар просвете митрополиту Михаилу, 28 марта 1890 г. Ц. бр. 334.
69
Митрополит Михаило министру просвете, 13 јануара 1868 г. (Држ. архива у Београду: Министарство
просвете 1874 г. ф. II – бр. 184).
70
Министар просвете митрополиту Михаилу, 11 марта 1868 г.
растројство.” 71 Министра ово није ништа дирнуло. Он је сасвим хладно написао на
полеђини акта: ,,Одговорити у смислу писма од 11 марта 1868.” Али на овоме није остало.
Ствар је дошла и до Јована Ристића, министра спољних послова, који је, на интервенцију
немачког конзулата, поводом забране окружног проте у Пожаревцу Вилхелму
Лихтенбергеру, да продаје Св. Писмо, писао министру просвете и црквених дела, да се
скине забрана, али да се Лихтенбергеру не дозволи тумачење Св. Писма. ,,Само у случају,
вели Ристић, ако би Лихтенбергер доиста покушао, да мимо продаје тих књига, још
толкује народу слово Божје, био бих мишљења, да му се закрати тумачење, за које он није
позван.” 72 Шестога марта 1873 г. министар просвете издао је распис начелствима у овом
смислу.
Две године после ове забране, 23 марта 1893, известио је управник Београда
приватним писмом митрополита Михаила, да се у кући браће Ђорђевића на Теразијама
71
Митрополит Михаило министру просвете, 13 јануара 1868 г. (Држ. архива у Београду: Министарство
просвете 1874 г. ф. II – бр. 184).
72
Јован Ристић министру просвете и цркв. дела, 23 фебруара 1873. (Држ. архива у Београду: Ibid.).
73
Глас Истине 1886 год., III, с. 67.
74
Весник српске цркве, 1903, с. 891.
састају назарени и врше богослужење. Послао му је и списак назарена: било их је 13 – пет
жена, један ђак гимназије и седам мушкараца. Сви су били из нижих друштвених редова.
Чим је примио овај извештај, митрополит је обавестио проту београдског и наредио, да
свештеници из чијих су парохија била поменута лица, ,,својски настану да та лица одврате
од заблуде и поврате цркви православној.” 75
На сцени се опет појавио Ф. Макензи. Он, изгледа није мировао него је само мењао
тактику радећи упорно за ствар назарена. Митрополит Михаило, не без разлога, и сада је
гледао у њему стуб назаренства. Обраћајући се 15 априла 1892 год. министру просвете
митрополит истиче, да је радом и мерама које су предузимане назаренство у многоме
сузбијено: ,,Ну васколики труд цркве и државе у савлађивању назаренства не може имати
оних благотворних последица, докле се год буде дозвољавало, да се на ,,Енглезовцу“ у
Макензијевој ,,сали мира“ сваке недеље држе скупови, који имају чисто религиозни
карактер.” 76 Митрополит истиче да је ова Сала подигнута у време када он није био на
управи српске цркве; вели да држањем скупова у њој ,,и нехотимице помаже се ширењу
секте назаренске... А помаже се што се на тим скуповима врши богослужење готово по
прописима секте назаренске, које је само утолико проширено што се поред песама
Давидових, певају и понеки тропари Господњих празника... Макензијева ,,сала мира”, - то
је у правом смислу црква назаренско – лутеранска, чија спољашност и унутрашњост њена
без икаква хришћанско – црквена украса, као и сâм назив ,, сала мира” – јасно тврде: да је
тенденција подизања ,,сале мира” чисто спекулативна и пропагандичка, и да је наперена
радом својим противу интереса православља и националности српске.” 77
У тој сали отпочела је, по одобрењу министра просвете 20 јула 1891 год., недељна
школа за предавање веронауке. Осумњичен због отварања ове школе, Макензи се бранио:
,,Па зашто је установљена ова школа? запитаће неко. Ево зашто: цркве су скоро празне, а
проповедање врло ретко. Последица је овога, да народ остаје скоро без науке хришћанске
осим онога што се у школи научило.” 78 Митрополит је, напротив, тврдио, да је ова школа
и непотребна и штетна, - непотребна је зато што се деца рођена у српским православним
75
Митрополит Михаило проти београдском, 24 марта 1892 године.
76
Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 16 априла 1892, Е. бр. 774.
77
Ibidem.
78
Дневни лист, од 15 фебруара 1892 г. бр. 35.
породицама васпитавају у кући, школи и цркви у религиозноме духу; штетна је што се
тамо деца ,,саблажњавају и одвикавају од српских обичаја, губе вољу и поштовање према
свечаној и лепој служби православне цркве, чији је језик и начин вршења богомоље
појмљив за све православце; развраћају се и слабе у вршењу св. тајне Евхаристије и
лишавају се оних благодети, које православном хришћанину обилато пружа наша мати св.
Црква.”
79
Митрополит Михаило Александру Ивановичу (?) 28 априла 1892 (Концепт).
80
Ibidem.
више, чује се да је он дозволио назаренској цркви на Енглезовцу да се скупљају
расколници противно уставу.” 81 Ништа од овога није било тачно.
У свему што је наведено противу митрополита важно је само то, да су и ова тројица
посланика били уверени, да је Макензи стуб назаренства, а његова ,,сала мира” да је
њихово стециште. То исто је јавно тврдио и М. П. Шапчанин у једном чланку у коме је
истакао да је назаренство у Србију убачено са стране. ,,Ту жалосну веру, пише Шапчанин,
пренео је овамо туђи спекулатизам политички, пропагандистички. Зашто се он није
појавио у другим местима, него баш у Енглезовцу? Зашто му је баш ту тако благо детни
ваздух, а не у Палилули или Дорћолу? Зашто назаренство баш на Енглезовцу добија у
целом свету прву богомољу, зашто га баш узимљу у заштиту они који су Енглези?
Немојмо се правити и сувише невини! Већ и мокролушки врапци знају сав тај прозелитски
рад, који се изводи у свим могућим манифестацијама лажног апостолства.” 82
81
Дневни лист, од 7 фебруара 1892, бр. 28
82
М. П. Шапчанин, Вера и српски народ (Доситеј од 13 августа 1889).
83
Ч. Мијатовић, Да се лечимо! (Доситеј, од 13 августа 1889 год.).
84
Ф. Макензи, Ради оправдања или објашњење свега што се односи на недељну школу за хришћанску науку
у сали мира на Енглезовцу, Београд, 1892 г.
85
Доситеј, од 20 августа 1889 г., бр. 5
86
Ibidem.
Она је, међутим, и много касније сматрана за то. ,,Зар није ово жалосна појава, писао је
1901 године свештеник Алекса С. Петровић, да један странац из бела света, на штету
грађана престонице наше богати се, и богатством својим помаже заблуде назаренске и
подиже ,,салу мира“ на најугледнијем крају Београда?” 87
87
Алекса С. Петровић, Наше верске прилике (Весник српске цркве, 1901, с. 1112).
88
Држ. архива у Београду: Министарство просвете и црквених дела 1893, Цр. Од ф. IV – бр. 168.
89
Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 19 јануара 1895 године, Е. бр. 106.
Да ово двоје тражи од Владе митрополит је имао довољно разлога, јер је влада све
више занемаривала своју дужност. Једно зато што су у ово време биле врло честе промене
режима, а друго због духовног немара, који је све више освајао интелигенцију. Преко
брига митрополита Михаила кога је све више окивала пакост и јела злоба његових
политичких противника олако се прелазило. На назаренство се гледало из једне
либералистичке перспективе из које се нису могле запазити огромне духовне и моралне
опасности, које је оно носило у себи. Власти су проблем назаренства решавале
полицијским мерама, које су могле од назаренских фанатика да створе мученике за веру.
Али ни у томе правцу нису биле увек довољно активне. На једно питање митрополита
Михаила, упућено 21 децембра 1894 године обреновачком намеснику Светозару
Михаиловићу који је главни узрок ширења назаренства у Обреновцу, овај је одговорио 16
јануара 1895 године, да је главни узрок ширења назаренства у Обреновцу то што ,,од
стране државне власти није ништа од пре четрнаест година против њих – као опасних за
веру, народност и државу – предузимато.” 90 Власти на терену нису радиле по наређењу
министра унутрашњих дела, које је издато још 17 новембра 1891 године свим окружним
начелницима. Истичући опасност сектанства за консолидовање државе министар вели: ,,И
као да нас непријатељ српске мисли и јединства ни данас не оставља те секташењем у
цркви, која је важну и похвалну улогу играла у нашој народној борби за слободу, смета
нам, да се у часу потребе и дуга према отаџбини нађемо сложни и одушевљени на бранику
наших народних интереса.” 91 Он истиче како је ,,назаренство коме је симбол негација
одушевљења за борбу и крвну жртву према отаџбини, врло јак и за нас опасан друг сваког
непријатеља српске мисли и родољубља”, и наређује да га треба ,,врло будно и добро
пратити, особито код нижих друштвених слојева, где се чини као да се најрадије прима, па
чим се гдегод примети да се носиоци његови гоне и сузбијају свим законским
сретствима.” 92
Пошто је ово наређење министра унутрашњих дела као и друга која су му следила,
остајало неизвршено, а пошто се назаренство и даље ширило митрополит Михаило је цео
проблем изнео пред Архијерејски Сабор, који је 6 октобра 1895 године решио, да се
90
Светозар Михаиловић митрополиту Михаилу, 16 јануара 1895 године.
91
Министар унутрашњих дела окружним начелницима, 11 новембра 1891, п. бр. 71. 595.
92
Ibidem.
замоли министар просвете и црквених дела, да у званичним новинама објави да
назаренство није вера призната законом; такође је решено, да се свештенству нареди да
ради на уништењу назаренства.” 93 Сабор је решио, да се похвалом одликују они
свештеници и световна лица, који су се нарочито истакли на обраћању назарена. Епископ
тимочки Мелентије добио је 24 захвалнице да их дâ коме треба. То је поновљено и 6 марта
1896 године. Митрополит му је послао још 11 захвалница. Две године касније умро је
митрополит Михаило. Немамо никаквих података о томе да ли је он и за ове две године
нешто радио против назарена. Сигурно је, да се назаренство и даље ширило.
Протест против њега дошао је поново од војних власти: 14 априла 1898 године,
министар војни се обратио министру просвете и црквених дела једним писмом у коме се,
између осталога, вели: ,,Има више година откад се опажа један штетан и опасан појав у
војсци, који свој корен има у самом грађанству, па се отуда преноси у војску. То је
такозвано назаренство, нова вера, која учи, поред осталог, да се не сме узети оружје у
руке, као ни о руђа за убијање људи. Слабима и лакоумнима је о ва вер а до бр о до шла. У
нади, да се помоћу ње ослободе војне обавезе и дужности, па у заблуди својој, држећи се
начела своје вере, падају у тешку кривицу, не хтејући примити оружје приликом позива и
доласка на војну службу. Војни судови поступају према оваквим заблуделима веома
строго и многи су већ пали као жртве својега незнања или тврдоглавства. Строге казне
имале су дејства и сад су већ ређи случајеви војничке непокорности која би потицала са
верских начела.” Ипак моли да се поради преко свештенства и учитеља на томе, не би ли
се искоренио грех и порок нововерства, те тако сачувао од напасти многа невина лица,
што би било, нема сумње, у корист и саме државе.” 94 Достављајући овај акт министра
војног епископима, министар просвете истиче, ,,да је отачаствено свештенство наше у
првом реду позвано, да сузбија ширење ове опаке заблуде, која у неким местима почиње
хватати корена и да добром речју, поуком и обавештењем живље поради на искорењавању
овог зла.” 95
93
Одлука Архијерејског сабора, од 6. X 1855 (№ 9).
94
Текст овога писма у распису Ан. Ђорђевића, министра просвете и цркв. дела, свим епископима 3 августа
1898 (Држ. архива у Београду: Мин. просвете Ц. бр. 847).
95
Ibidem.
Оно је уплашило и нишку конзисторију чији се председник Р. Илић, 6 априла 1899
године, обраћао министру просвете и црквених дела и тражио да се дозволи издавање
једног црквено – богословског листа за нишку епархију, који би требало да се бори против
назарена. Министар је дао сагласност на то. Лист је требао да изађе 1 маја и да се зове
,,Глас”. 96
Када је до био о вај акт но ви шабачки епископ Димитрије, који се јо ш као нишки
епископ залагао у борби против назарена, издао је одмах распис окружним протама и
среским намесницима, да марљиво прикупе податке о томе где има назарена и, ако их где
пронађу, да се потруде да их поврате у православну веру.
96
Р. Илић министру просвете и црквених дела, 6 априла 1899 г. (Држ. архива у Београду: Мин. просвете Ц.
Ф. III – бр. 16).
97
Драгутин К. Поповић, Стање назарена у шабачкој епархији (Весник српске цркве, 1903, с. 29).
98
Митрополит Инокентије Београдском Духовном суду, 28 јануара 1902 Е. бр. 231.
скрећући му пажњу на све већи прилив назарена. ,,Нама је дошло до знања, да они овде у
Београду имају и свога владику у улици Тодора Грујића, кокошара, који има своју кућу у
Мачванској улици бр. 40... Они су већином дошљаци из Аустроугарске те служе више
туђим политичким смеровима и убијају војнички и ратоборни дух у нашем народу.” 99
Министар војни није хтео отпустити Балугџића, јер се овај, по извештају управника
завода за војну одећу, био одрекао назаренства. У акту стоји како је он, ,,пре годину и по
дана положио у Управи вароши Београда заклетву на српско поданство, по свим обредима
наше свете православне цркве.” 103
99
Митрополит Инокентије Београдском Духовном суду, 28 јануара 1903 Е. бр. 232.
100
Податак из извештаја свештеника Велимира Марковића митрополиту Инокентију, од 30 маја 1902 г.
101
Економско одељење Министарства војног митрополиту Инокентију, 19/IV 1902 Пов. Е. О. бр. 112.
102
Митрополит Инокентије министру војном, 31 маја 1902 г. А. Е. бр. 932.
103
Економско одељење Министарства војног митрополиту Инокентију, 19 јуна 1902 год. Пов. Е. О. бр. 199.
блаже и хуманије односили према назаренима они су постајали све дрскији, јер су то
схватали као слабост. Они су покушали да назарене убеде снагом аргумената, али су им
напори остајали бесплодни, јер се не могу убедити људи, који из принципа остају у
заблуди. У свом поверљивом одговору намеснику посавском од 8 августа 1902 год.
епископ Димитрије је приметио, да су погрешили што су се са њима упуштали у отворену
препирку, ,,јер за њих као за просте људе неприступне су високе богословске истине...
Уместо, дакле, ступања са њима одмах у препирку, требало је само да их слушате и да
сазнате све њихове заблуде, да видите ко им је старешина и одакле је овај дошао, као и
друге његове присталице. Затим је требало да ступите у везу са њиховим пређашњим
свештеницима и да од њих сазнате каквим су се сретствима они борили против ове
заблуде, па да их према околностима и ви употребите. Најбоље је издвајати поједине
присталице и одвојено им објашњавати поједине истине православне цркве и високи
значај јеванђелског морала, који она проповеда, и према коме је свако људско умовање
ништавно.” 104
104
Драгутин К. Поповић, цит. расправа (Весник Српске Цркве, 1903, стр. 31).
105
Ibidem, с. 32.
106
Вел. Марковић у Веснику српске цркве, 1902, стр. 868.
њима борити се, јер према разним приликама они прескачу час овамо, и час онамо преко
Саве, па тада заводе и собом одводе у скупштине њихове и наивне грађане наше.” 107
107
Ibidem.
108
Никола Божић, Назаренство у Обреновцу (Весник српске цркве, 1902, с. 933).
109
Ibidem.
110
Ibidem. (?)
Током ове године назаренство се ширило у Смедереву. По Милану Ђ. Влајковићу,
свештенику смедеревском, било их је у Смедереву 10 – 15 чланова. Сви су били
досељеници: ниједан се домородац није дао обманути њиховим учењем. 111 Месно
свештенство је својски прегло, да у корену сатре назаренство. ,,Најзад су известили месну
власт и тражили од ње, да она законим правом спречи навалу назарена и да је као законом
непризнату вероисповест сузбије.” 112 Али они нису остали само на томе: развили су
пастирску делатност и обавештавали народ о суштини и циљевима назаренства.
За чудо је, да Архијерејски Сабор током 1902 године није ништа предузимао
против назарена, као, изгледа, ни ове, 1903 године. Не без намере да пецне, писао је 1903
г. синђел Платон да се, тобоже, опасност од назаренства преувеличава. ,,Када би, вели он,
било те опасности, на сваки начин и Сабор Архијерејски не би могао ваљда пропустити, а
да о томе не донесе било какву одлуку, и да што не предузме против ширења те верске
заразе. Међутим, зна се, да наши архијереји о назаренима ништа нису већали у последњим
седницама.” 113 Да је и у очима синђела Платона назаренство представљало велику
опасност за цркву, а да су горње речи израз његове огорчености види се из овог што даље
вели: ,,У прошлој се години нарочито чуло, да црква није слободна од назаренства. Једина
чисто православна црква на Балкану која нема ни конкордата са папом, ни латинског
епископа у својој средини, у којој нема ни друге вероисповести, која би могла стварати
какво питање, то је била српска црква у краљевини Србији. И та, и таква црква дочекала
је, ето, да у својим њедрима осети опаку бољетицу која својим отровом прети да учини не
једно зло српској цркви и српском народу.” 114
111
М. Ђ. Влајковић, Назарени у Смедереву (Хришћански весник, 1903, с. 241).
112
Ibidem, с. 240.
113
Синђел Платон, Српска црква у прошлој години (Хришћански весник, 1903, с. 63).
114
Ibidem, с. 66.
то преспокојно гледа и оставља полицији, да она сузбије назаренство и чува благочестиву
паству од верске заблуде, иако се зна, да се тим насилним сретствима зло још повећава и
секташи још упорнији постају у својој заблуди.” 115
Исте године појавили су се назарени и у селу Јошаници близу Соко Бање 116, а 1906
г. било их је и у Нишу, Леско вцу и Крушевцу. 117 У Смедереву, на пример, где је
свештенство врло активно иступило против њих, назарени се нису множили. Поводом
писања Правде од 22 фебруара 1910 године Конзисторија је наредила проти смедеревском
да детаљно испита колико има назарена у Смедереву. Прота је поднео конзисторији
извештај 10 маја 1910 г. у коме стоји: ,,Назарена у Смедереву има од више година, али се
не умножавају, Смедереваца староседеоца нема готово ниједног, већ има Банаћана,
наполичара, и мајстора и занатлија...” 118 Вели да се назарени не могу искоренити без
помоћи власти. Зато је тражио од власти, да их протерају. Конзисторија је овај извештај
доставила митрополиту и он 9 септембра 1910 г. одговорио: ,,Духовни суд да предузме
нужне мере противу оних лица, која нису српски поданици, те да се уклоне из Смедерева
и даље поступа по закону.” 119 Конзисторија се 9 октобра обратила начелству смедеревског
округа и тражила да се назарени, који нису били са територије тадашње Србије,
протерају. 120
115
Чланак није потписан, али се по свему види да га је писао Ал. Илић (Хришћански весник, 1904, с. 356).
116
Ibidem, с. 357.
117
И. М. Којић, Суботиначки назарени (Весн. Српске Цркве, 1906, с. 734).
118
Прота смедеревски београдској конзисторији, 10 маја 1910 год., бр. 226.
119
Митрополит Димитрије београдској конзисторији, 9 септембра 1910 год., бр. 2236.
120
Београдска конзисторија начелству округа смедеревскога, 9 октобра 1910 г., бр. 8273.
121
Претставка поменуте тројице грађана митрополиту Димитрију, 12 јануара 1911 год.
Митрополит је ствар узео врло озбиљно и наредио да парохијски свештеник испита
ствар и поднесе извештај. 122 Парохијски свештеник био је Љубомир Ст. Митровић. Он је
испитао ствар и поднео 27 фебруара проти града Београда опширан извештај, а овај га је 1
марта 1911 спровео митрополиту. Митровић је тврдио да то нису били назарени, него
адвентисти, који се сада први пут помињу у званичним извештајима. На полеђини акта
написао је митрополит 2 марта својом руком, да се извештај ,,прима к знању”. То би могло
значити да по овоме није ништа даље предузимано.
Аранђеловац им је, током ове године, био центар. Према извештају пароха
врбничког, од маја 1912, поднетом намеснику јасеничком, назарени су овде имали
зборницу у коју су долазили не само назарени из целе Србије, него и они из
Аустроугарске. На молитвеним скуповима у Аранђеловцу било их је око стотину.
,,Аранђеловац је расадник назарена у Србији, јер осим јаке и уочљиве пропаганде у самој
варошици, они задобијају присталице својој секти по целој околини и бацају мрежу
широм Србије.” 125 У парохији божурачкој, намесништво јасеничко, било је (17 новембра
1912) шест назаренских породица, у парохији жабарској, срез лепенички, биле су две
назаренске породице, а у наталиначкој парохији било је 1913 године седам назаренских
122
Митрополит Димитрије београдској конзисторији, 22 јануара 1911, П. бр. 153.
123
Намесник јасенички митрополиту Димитрију, 18 марта 1912, бр. 215.
124
Ibidem.
125
Парох врбнички јасеничком намеснику, маја 1912, бр. 151.
породица. Било их је још и у Смедереву, јер на тражење београдске конзисторије од 4
октобра 1910 године Окружно начелство није ништа предузимало. Првог маја 1912 год.
извештава смедеревски окружни прота конзисторију, ,,да полициске власти скоро ништа у
последње време нису радиле на сузбијању нововерства и спиритизма.” 126 Конзисторија је,
11 маја, поново тражила од окружног начелства, да поступи по њеном тражењу од 4
октобра 1910, али, изгледа, опет без успеха. 127
126
Смедеревски окружни прота београдској конзисторији, 1 маја 1912, бр. 174.
127
Београдска конзисторија окружном начелству у Смедереву, 11 маја 1912 г.
128
Свештеник друге великопланске парохије намеснику среза орашког, 19 фебруара 1913, бр. 48.
што имају некакву назорејску књигу 129 са десет слика, коју просто обожавају и више је
воле него Св. Писмо, - а у Старом Аџибеговцу имају и ,,асталче” и свог медијума и
разговарају са духовима.” 130
Дигитализација:
Дарко Стефановић
spcsoftver@gmail.com
129
Овде се мисли на књигу Јована Буњана, ,,Путовање поклониково с овога света на онај други, у прилици
једног сна.” Са енглеског превео Чедомир Мијатовић, Београд, 1879; имала је код нас четири издања.
Последњи је пут издала Библиотека богомољаца 1925 г. у Крагујевцу ,,са објашњењем сваке главе у
сликама.” Библиотеку је уређивао Драгољуб Миливојевић, тада суплент. Он је сада владика Дионисије.
130
Свештеник друге великопланске парохије београдском духовном суду, 27 фебруара 1913 г., бр. 53.