Odgovorni urednik Mira Čengić

Redakcioni odbor: Zehra HubijarStojaković, Zelenko Lešić, Čedomir Rebić i Marko Vešović

ESHIL — SOFOKLE — EURIPID GRČKE TRAGEDIJE

OKOVANI PROMETEJ, CAR EDIP ANTIGONA, MEDEJA

1. izd. 1979.
Sadržaj s nasl. str.: Okovani Prometej ; Car Edip ; Antigona ; Medeja. Grčke tragedije / Tvrtko Kulenović: str. 527. Izbor iz
kritika: str. 307319. Bilješke o piscima: str. 320322. Bibliografija: str. 322.

1. SOPHOKLES 2. EURIPIDES GRČKE TRAGEDIJE Tragedija, koja se uduvijek smatrala najvišim oblikom dramske
književnosti, otprilike onako kako se u novije vrijeme roman smatra najvišim oblikom proze („maturom literature"), nastala je
i ostvarila svoj najviši domet u antičkoj Grčkoj, u petom vijeku prije naše ere, „zlatnom vijeku" grčke kulture. Tako moćna,
tako univerzalna, i istovremeno saobrazna pravilima koja je kao vrstu određuju, nije se ponovila ni kod Rimljana, koji su
čeznuli za njenom obnovom, ni kod francuskih klasicista, koji su je proglasili za zakon, pa čak ni kod Šekspira, možda
najvećeg dramskog pisca svih vremena. Teško je sa malo riječi makar i pokušati reći zašto je to tako bilo. Potrebno je objasniti
kako je tragedija nastala, koji je to uslovi i momenti čine tragedijom i na koji su način oni konkretno ostvareni u djelima
grčkih tragičara.
Grčka tragedija nastala je iz grčkog mita i zadržala je ne samo njegovu
tematiku i građu (od svih sačuvanih tragedija samo jedna, Eshilovi Persijanci, zasnovana je na nemitskoj, istorijskoj tematici)
nego i njegov duh, univerzalnost, njegovu duboku usađenost u život grčkog čovjeka. Moderna nauka poklanja sve veću
pažnju ulozi koju je mit igrao u životu arhaičnog, predklasičnog i klasičnog društva i nasljeđu koje je ta uloga ostavila u duhu
današnjeg čovjeka. Psihoanalitičar Jung, parafrazirajući neke spise crkvenih otaca o bogu, kaže da je mit ono što je uvijek,
ono što je svugdje, i ono u što svi vjeruju. Antropolog LeviStros upozorava da je mit jedna vrsta esencijalnog govora koji se
„govori" i zn a d jezika: dok poezija, koja je takođe oblik esencijalnog govora, mnogo gubi prilikom prevođenja s jezika na
jezik, mit s lakoćom čuva i komunicira svoje vrijednosti bez obzira na to da li se prevodi, koliko se prevodi, pa čak i kako se
prevodi.
Sve su ovo važne pretpostavke za nastanak jednog dramskog, to jest pozorišnoknjiževnog oblika — da bude istovremeno
univerzalan i duboko usađen u život konkretne zajednice, i da se zasniva na radnji (grčki: dromenon, od čega je i postala riječ
drama) koja nije do kraja saopštiva i obuhvatljiva jezikom — ali grčki mit je imao i posebna svojstva, veoma potrebna duhu
tragedije, koja nisu imale mitologije drugih naroda. Američki autor Džozef Kembel kaže za te mitologije da su po svojoj
prirodi bile „filozofske", dok je grčka bila „etička": iz prvih su mogle poteći značajna poezija, epika, ali samo se na ovoj
drugoj mogla zasnovati tragedija. U čuvenoj Aristotelovoj definiciji tragedije jedan od dva najhitnija pojma jeste radnja: to je
ono određenje koje, kako smo vidjeli, s jedne strane, odgovara pozorištu kao formalnom okviru tragedije, a, s druge strane,
mitu kao njenom izvorištu, kao priči koja nije presudno zavisna od jezika. U mnogo manje poznatoj Teofrastovoj definiciji
tragedije, dodaje se da tragediju obilježava radnja iz života heroja, odnosno tačnije „preokret u životu heroja" (od sreće ka
nesreći) čime je nagoviješten taj elemenat; presudan za tragediju, koji predstavlja specifično obilježje grčkog mita. Za razliku
od junaka drugih mitologija, junak grčkog mita ne odlikuje se samo junaštvom, krupnim podvizima i djelima učinjenim za
opšte dobro nego i drskošću, smjelošću da izaziva ustaljeni kosmički poredak i sile koje su neuporedivo moćnije od njega i
koje će ga na kraju smrviti. (U jednom od najljepših i najpoznatijih grčkih mitova, Nioba, žena čuvenog svirača na trostrukoj
liri Amfiona, rugala se boginji Leti što ima samo dvoje djece, Apolona i Artemidu, dok ona, smrtnica Nioba, ima četrnaestoro,
sedam sinova i sedam kćeri. Bijesni, Apolon i Artemida pobiju strijalama svu Niobinu djecu, a ona se od bola skameni.) Pri
tome, granice koje heroj takvim svojim djelima razbija i prevazilazi nisu samo granice ljudske moći i smjelosti nego i ljudskog
morala. (U manje poznatoj priči koju navode Pausanija i Plutarh, boksač Kleomed sa ostrva Astipaleje biva neopravdano
diskvalifikovan u jednom takmičenju, pa lud od bola zbog nanesene mu nepravde, po povratku u rodni kraj, da dokaže svoju
snagu, golim rukama poruši stubove škole pune djece, a zatim se ispred razgnjevljenih građana skloni u jedan teški kovčeg u
Ateninom hramu. Kad građani s teškom mukom otvore kovčeg, pokaže se da je prazan. Kad zatraže objašnjenje od
Apolonovog proročišta, ono im odgovori da je Kleomed postao heroj, da ga moraju poštovati i prinositi mu žrtve.) Heroj
grčkog mita nije junak u smislu srednjovjekovnog viteštva nego u smislu nadilaženja ljudske norme, i njegov doprinos
čovječanstvu nisu dobra djela, nego utjeha „da je čovječanstvo sposobno preko svojih izabranih i izuzetnih pripadnika doseći
razinu nadljudskoga i zanijekati nametnuta ograničenja kojima je običan smrtnik okovan i kojih se većina nas pridržava da
održi svoju jadnu egzistenciju" (Z. Dukat).
Takvog junaka naslijedila je od grčkog mita grčka tragedija. On je obilježen „tragičkom krivicom" koja se tiče „slijepe" i
„iracionalne" sudbine i ne može se nikako svesti na pitanje dobra i zla. Po tome se tragedija bitno razlikuje
od ostalih dramskih formi: dok u melodrami dobro uvijek na kraju likuje nad zlom, a u drami se uvijek bar može razlikovati
šta je šta, makar dobro i zlo bili tijesno isprepleteni, problem tragedije se uopšte ne postavlja, i njena radnja se ne odigrava, na
tom nivou. Tragički junak strada zbog svoje nesavladljive težnje za samouzđizanjem i samopotvrđivanjem koju oblikuje
prema diktatu vlastitog unutrašnjeg moralnog principa ili hira, a pokušava ostvariti u sukobu sa okolinom, s ljudima i
bogovima. Takav, on predstavlja uzor najkarakterističnijih stremljenja grčkog čovjeka koji, prvi put u klasičnom svijetu,
prestaje da traži garanciju uvijek željene besmrtnosti u religiji i pokušava da je sam za sebe osvoji kroz slavu, kroz istoriju. O
tome naš veliki helenista Miloš Đurić kaže: „... u agonskom [se] nalazi psihofizička snaga koja je odudarala od istočnjačkog
staraštva i rimske nemladalačke muškosti... cilj agonske aktivnosti nije bilo koristoljublje, nego žudnja za pobedom, a time
žudnja za prvenstvom i odlikom za pohva7
lom i slavom ... u helenskoj hijerarhiji vrednosti slavi [je] pripadalo prvo mesto."
Postanak tragedije vezuje se za mitove i rituale posvećene Dionisu, božanstvu sveopšte plodnosti a azijskog por.jekla, koje je u
grčkoj mitologiji zastupalo stranu čulnosti, učestvovanja i predavanja, nasuprot apokmijskom elementu razuma, posmatranja i
odvajanja. Donedavno se smatralo da je i sama riječ tragedija vezana za učesnike u obredima Dionisova kulta obučene u kožu
jarca — životinje koja je, uz konja i bika, simbolizovala ovog boga (na grčkom: tragos — jarac, pa otuda tragodia jarčeva
pesma). U svakom slučaju, ako ime i nije, duh tragedije zacijelo jeste vezan za mit o ovom božanstvu obredne svetkovine u
njegovu čast. Među raznim varijantama mita o Dionisu za tragediju je bitna ona o djetetu Dionisu, Dionisu Zagreju, tj. orfička
verzija ovog mita. Titani su htjeli da unište Dionisa, pa da bi osujetili uticaje raznih magijskih moći kojima je raspolagao, dali
su mu igračke da se igra, čekajući da one potpuno obuzmu njegovu pažnju i da ga u tom trenutku napadnu. Iznenađen, Dionis
je ipak uspio da se nekoliko puta preobrati u razne životinje i tako umakne titanima, ali je na kraju ipak bio uhvaćen u obličju
bika i ubijen. Titani su onda njegovo tijelo raščerečili, skuvali u kotlu i pojeli parče po parče, samo im je izmaklo srce, iz kojeg
se Dionis ponovo rodio.
Obnavljajući u ritualu tu sadržinu mita, pripadnici Dionisovog kulta, najčešće žene (bakhantkinje — prema latinskoj verziji
Dionisovog imena Bacchus — Bakhus, Bakho) započinjale su svoj ritualni čin dugotrajnim, iscrpljujućim plesom koji ih je
dovodio u stanje transa, u kome su golim rukama rastrzale i zatim proždirale životinju prinesenu bogu na žrtvu, koja je
simbolizovala boga, i na taj način se preko „njegovog" mesa sjedinjavale s njegovim principom, sveopštom plodnošću i
neuništivim životom prirode, čistile se od svojstava uslovljenih ograničenošću i konačnošću individualne egzistencije, od
straha i strepnje, od sumnje i sažaljenja.
Tu žestinu zamaha i događanja, i taj efekat pročišćenja na kraju naslijedila je grčka tragedija iz dionizijskog rituala: s njim u
vezi je druga ključna riječ Aristotelove definicije tragedije, očišćenje, katarza (catharsis). Dok zbivanja na sceni, u jednom
dalekom odbljesku i kroz likove raznih junaka simbolizuju Dionisovu sudbinu, gledaoci se, okusivši svojim „duhovnim
ustima" deo rastrgnutog tela junaka boga, oslobađaju za časak svoga vlastitog egzistencijalnog okvira i time doživljavaju
očišćenje od njime uslovljenih osjećanja straha i sažaljenja.
Tragediji kao književnom obliku prethodila je horska pjesma pjevana na Dionisovim svetkovinama i u njegovu čast, poznata
pod imenom ditiramb. Njeno literarno uobličenje ostvareno je na Peloponezu i pripisuje se pjesniku i kitarašu Arionu koji je
živio na dvoru korintskog tiranina Perijandra. Kad je Atina postala kulturni centar grčkog svijeta, ova horska pjesma doživjela
je specifičnu modifikaciju u kojoj treba vidjeti početak tragedije i svake vrste drame: iz hora se izdvojio jedan učesnik koji je
počeo da vodi dijalog s njim. Nastanak tragedije kao dovršene forme pripisuje se pjesniku Tespisu ili Tespidu, a njeni
najvrednosniji rezultati ostvareni su u djelima Eshila, Sofokla i Euripida. Na takmičenjima koja su se održavala svakog
proljeća u Atini o Velikim ili Gradskim dionisijama, oni su ostali zabilježeni kao nosioci najvećeg broja nagrada (Eshil 13,
Sofokle 24, Euripid 5), a u istoriji kao jedini značajni grčki tragičari.
Mada su bili savremenici (govorilo se da se Euripid rodio u vrijeme kad je Eshil učestvovao u pobjedničkoj bici s
Persijancima kod Salamine, a Sofokle u horu atinskih dječaka slavio grčku pobjedu), ova tri pjesnika se u mnogo čemu
razlikuju među sobom ne samo individualno nego i kao istorijske pojave, što, između ostalog, svjedoči o izuzetnoj vitalnosti
grčkog društva koje je u tom periodu definitivno prelazilo iz faze rodovskog uređenja u fazu gradske demokratije najpotpunije
ostvarene i najbolje učvršćene u Atini i njenoj gradskoj državi.
Po književnom temperamentu, Eshil je pjesnik dramatičar: dramska snaga njegovog djela počiva na poetskoj snazi njegove
inspiracije, njegove najkarakteristični] e drame su zapravo najbliže onome što danas zovemo oratorijem. (Sofokle je
„najrasniji" dramski pisac i utoliko se može smatrati najvećim od trojice: u njegovim djelima najpotpunije je ostvaren ne samo
sukob ličnosti uopšte kao bitna odrednica svake drame nego i sukob ličnosti i sila podjednako legitimnih, podjednako
„pravednih", kao bitna odrednica tragedije i njene „visoke moralnosti" koja ne svodi svijet na pojednostavljenu sliku borbe
dobra i zlaj Euripid je najveći „filozof scene" ali i „pjesnik onoga što je najviše tragično", po riječima Aristotelovim, jer se
kod njega sukob ne odigrava toliko među ljudima, koliko u ljudima: bitke koje se tu biju dramom su nerazrješive i Euripid
jedino uz neposrednu pojavu bogova (deus ex machina — bog iz'mašine) uspijeva da ih razriješi. Odabrane tragedije, Eshilova
tragedija Okovani Promete], Sofoklove Car Edip i Antigona i Euripidova Medeja, osim što su najpoznatije, najviše igrane,
čitane i tumačene, u najvećoj mjeri pokazuju ova specifična obilježja svojih autora.
Posebno je Okovani Promete] u tom smislu karakterističan za svog autora Eshila. Zasniva se na jednom od najraširenijih, i u
evropskoj književnosti najviše obrađivanih grčkih mitova, na mitu o titanu Prometeju, koga je Marks nazvao „prvim svecem u
filozofskom kalendaru". Kod Hesioda se ovaj mit nalazi zabilježen u grubim crtama: u njemu je riječ o borbama dviju
generacija bogova i o titanu Prometeju koji je ljudima dao vatru. Kod Eshila je priča složenija: Prometej je pomogao Zevsu u
borbi protiv titana, ali kad je ovaj htio da zajedno s titanima uništi i ljude, Prometej mu se usprotivio i zbog tog protivljenja,
do kraja i u svim konsekvencama nepopustljivog i nepomirljivog, kako i priliči tragičkom junaku, doživio svoju tragičku
sudbinu. Dramska razrada mitske priče ovako teče: radnja počinje u trenutku kad je Prometej već učinio 'svoje djelo i osuđen
je od Zevsa da bude prikovan za kavkasku stijenu gde će mu jedan orao vječito kljuvati džigericu. Prikivanje treba da obavi
Hefest, božanski kovač, koji oklijeva iz „sažaljenja i naklonosti prema Prometeju, dok ga simboličkr lik pod imenom Vlast
tjera da brže vrši svoju dužnost. Okean, takođe prijatelj Prometejev, ali i ličnost običnog, netragičkog kova, savjetuje mu da ne
prkosi, „da se ne 10
rita protiv biča", jer Zevs može i da mu oprosti, a može i strašnije da ga kazni. Da bi prikazao Prometejev arete, njegovu
herojsku vrlinu, nepokolebljivost, Eshil koristi i jednu verziju mita po kojoj se Zevs i pribojava Prometeja i želio bi da ga
pridobije. Po toj verziji, Prometej je jedini u stanju da objasni jedno proročanstvo Mojri, pletilji sudbina, koje tvrdi da će
Zevsa i njegovu vlast ugroziti jedan od njegovih sinova.^Zevs bi bio rad da u zamjenu za objašnjenje tog proročanstva daruje
Prometeju slobodu i kao posrednika u toj razmjeni šalje Hermesa (Herma), glasnika bogova, poniznog slugu ali i vještog
pregovarača koji će umjeti da zastupa Zevsove interese. Prometej, međutim, ostaje nepokolebljiv i time izaziva Zevsov bijes,
te će ga bog munjama i gromovima na kraju baciti u bezdanj Ovakvome kraju prethodi opsežna i lijepa epizoda sa Ijom,
lijepom kćeri Inahovom u koju se zaljubio sam Zevs, a ljubomorna Hera je onda pretvorila u junicu kojaj gonjena strašnim
obadom, treba bez odmora da prejuri gotovo čitav Grcima poznat svijet. I ona se obraća Prometeju s molbom da joj kaže
dokle će trajati njene patnje i kako će se završiti^ i on joj rado izlazi u susret, ustežući se jedino iz bojazni da otkrivši ~~sve
patnje koje ona još ima da pretrpi jadnoj Iji ne • zada još veći bol. Izuzetnom ljepotom i osjećajnošću prožeti su u ovom dijelu
drame ne samo tekst koji izgovaraju Prometej i Ija nego i stihovi hora:
„Voskom spojena svirala glasna zvucima ljulja me u san. O, lele! Oh, kuda me vode te daleke lutnje?"
Okovani Prometej nema pravu dramsku radnju, kao što se iz ukratko prepričanog sadržaja može vidjeti, mada je to jedna od
Eshilovih kasnijih tragedija koje svjedoče o primjetnom kretanju od dijaloškohorske poeme ka drami. Eshil se, kaže prof.
Đurić, „jače no ijedan od docnijih tragičara ,neprestano razvijao kao umetnik", pa ipak je radnja Okovanog Prometeja
oskudna, patetična više nego dramatična, epski pravolinijska, bez dramskih zaokreta i preokreta, usporavanja i ubrzavanja,
iznenađenja. Istina, Okovani Prometej je samo jedan dio trilogije čija su druga dva dijela izgubljena (grčki tragičari su jedino
tako, sa
ciklusom od tri tragedije i jedne satirske igre, mogli da se nadmeću na Dionisovim svetkovinama za nagradu, ali su kod Eshila
veze koje" drže trilogiju na okupu još veoma čvrste, dok se kod Sofokla i Euripida gube i jedinica cjeline postaje pojedinačna
tragedija), no po svemu je jasno da ga nije pisala ruka rasnog dramskog pisca: „. . . njegov jezik je više sredstvo liričara i
muzičara nego dramatičara" (Đurić).
Ali uprkos tome što nije izrazito dramska, Eshilova tragedija je, kako se to modernim pozorišnim jezikom kaže, veoma
„scenična": bez toga ne bi ni mogao da bude tako veliki tragički pisac kakav jeste. Bogati Eshilov pjesnički talenat izliva
jednu scensku simfoniju od oblika, zvukova, boja, koja puni scenu sublimiranom ljepotom i intenzivnim a uzvišenim životom.
Radnja njegove tragedije ne koristi dramske „trikove", kao što njegovi likovi, uglavnom, ne poznaju dramski razvoj, ali
njegovi dijalozi umiju da budu nabijeni unutarnjom dramatikom, kratka replika „puca" u kratku repliku kao u kakvoj
savremenoj drami, dug monolog se prekida lirskom intervencijom hora čim postane zamoran, bezmalo svaka ličnost ima
karakterističan, osoben govor, obojen ličnom notom u većoj mjeri nego što je to slučaj kod dvojice kasnijih tragičara. Eshil je
pisac bez izrazito dramskog talenta, ali sa izuzetno snažno razvijenom sviješću o mogućnostima i konvencijama scene.
Zatim, lik njegovog Prometeja, ako i nije dramski, jer ne poznaje razvoj, jeste tragički u smislu herojske vrline (arete) i
tragičke krivice (hamartia). U trenutku kad ga u drami susrećemo, njegovo veliko junačko djelo — pomoć ljudima koju je
pružio uprkos Zevsovoj volji — već je odavno ostvareno. Ono se više kao dramsko pitanje i ne postavlja. Ali se postavlja
pitanje hoće li se on pokajati, pokleknuti, hoće li pružiti Zevsu ruku i učiniti mu uslugu za koju je ovaj spreman da mu sve ono
ranije oprosti. Ali Prometej je ličnost koja u ime jednog unutrašnjeg htijenja, u ime dosljednosti samom sebi, koja je za
tragičkog junaka najvažnija stvar na svijetu, u ime potrebe da ničim ne ukalja djelo koje je ostvario, odbija svaku pomisao na
nagodbu sa Zevsom, vrhovnom vlašću, silom koja ga u svakom pogledu višestruko nadilazi, odbija je ne samo svojom
svjesnom voljom nego i čitavim svojim bićem — kao pravi tragički junak, on ne može drukčije, mada zna da će zbog toga
teško da pati. Nagrada koju očekuje nije u sferi lične sudbine nego u sferi slave: zato na početku drame lijepim patetičnim
riječima opširno izlaže horu šta je sve dao ljudima: ne samo vatru, tu snagu i simbol, nego i umjetnost građenja kuća,
poznavanje slova i brojeva, vještinu plovljenja, sposobnost uočavanja i zaključivanja. Uputio ih je u medicinu, u rudarstvo, u
sve oblasti znanja i umjenja.
S obzirom na to svoje djelo i na tu svoju ispovijest o njemu, Eshilov Prometej, mada porijeklom bog, predstavlja prvi veliki,
simbolično uzvišen lik čovjeka u svjetskoj literaturi, lik koji ona nikada neće napustiti i koji će uvijek ostati jedan od njenih
najomiljenijih likova. Hrišćanstvo će ga slaviti kao borca protiv „lažnih bogova", među velikim pjesnicima romantizma gotovo
da neće biti nijednog koji se neće, na ovaj ili onaj način, ogledati na Prometeju, pa će ga morati prihvatiti i moderna
književnost, relativistički i cinično nastrojena, ako ni zbog čega drugog makar da bi ga ironizirala (Žid, Kafka, Kami). U
Okovanom Prometeju Eshil je pokazao da mu je uistinu jasna ne samo sudbina heroja nego i mehanizam vlasti u svim
njegovim aspektima. Pokazao je to i načinom na koji je koncipirao i ostvario likove same Vlasti, zatim
Herma, pa i Okeana i Hefesta, ali i u neposrednom izričaju: u onom već
pomenutom savjetu koji Okean daje Prometeju da se „ne rita protiv biča", ili u riječima samog Prometeja:
„To i jest ona bolest vlasti silničke da svojim ne veruje prijateljima."
Uprkos tome, Eshil ni najmanje nije bio pisac revolucionar, reformista,
kritičar vlasti, što će reći kritičar božanskog poretka. Nastojao je samo, u duhu svoga vremena, da naslijeđene bogove
homerskog panteona, koji su se od ljudi razlikovali samo snagom i moći a ne i dobrim svojstvima i vrlinom „pročisti", da im
pruži etičko opravdanje i etički autoritet. Inače je bio tradicionalista, moralista, laudator temporis acti, vjernik za koga je
religija bila društveno pitanje, norma ljudskog života.
! Sofokle, drugi član velikog „trijumvirata" grčke tragedije, bio je takođe vrlo religiozan čovjek, ali na drukčiji način. Njegova
religioznost nije značila vjeru u božanski poredak, nego je bila posljedica njegove naglašene duhovnosti, nije bila stvar
uvjerenja, nego prirode bića. U svojim dramama, on se otkriva prvenstveno kao veliki umjetnik, i to kao umjetnik dramski
pisac koji sa izuzetnom preciznošću, pouzdanošću i nadahnućem rukuje mitskom građom koju je odabrao za predmet svojih
tragedija. Poznati sovjetski istoričar antičke književnosti Tronski na jednom mjestu je, u sažetom obliku, iznio glavna svojstva
Sofoklove tragedije: „Sofoklove se trage^ dije odlikuju jasnoćom dramske kompozicije. Obično počinju ekspozicijskim
prizorima u kojima se objašnjuje polazna situacija i izgrađuje stanovit plan ponašanja junaka. U procesu izvršavanja toga
plana, koji nailazi na različne prepreke, dramska radnja sad raste, sad se usponi je, dok ne stigne do prekretnice, a iza ove,
nakon omanjeg zakašnjenja, nastupa katastrofa, koja naglo dovodi do konačnog raspleta. U zakonitom toku događaja koji je
strogo motiviran i proizlazi iz karaktera lica, vidi Sofoklo skriveno djelovanje božanskih sila, koje upravljaju svijetom". Oba
uslova koja smo naveli kao presudne za uspjeh tragedije, i priroda dramske radnje i priroda tragičkog lika, kod Sofokla su
zadovoljeni u toj mjeri i na takav način, sa takvim unutrašnjim, sadržajnim potrebama i razlozima i istovremeno sa takvim
formalnim savršenstvom da su obezbijedili njegovim djelima ne samo izuzetan književni značaj nego i najveću popularnost.
Upravo zbog toga on je jedini u ovom izboru zastupljen sa dvije drame, Carom Edipom i Antigonom, o kojima bi se moglo
reći da je prva značajnija a druga popularnija.
Mit o Edipu takođe spada među najpoznatije, i u istoriji evropske književnosti najviše korišćene i interpretirane grčke mitove.
U njemu je riječ o kraljevskom sinu kome je na rođenju proročište dosudilo strašnu sudbinu: da ubije rođenog oca, da se zatim
oženi majkom i čak izrodi djecu s njomf p želji da spriječi ispunjenje proročanstva, otac ga daje jednom svom pastiru da ga
odnese u goru i ostavi divljim zvijerima. Pastir, sažalivši se nad djetetom, umjesto da to učini, da ga drugom pastiru koji će ga
odnijeti u drugu, daleku zemlju svom gospodaru. Ovaj nije imao djece i nasljednika na prestolu pa usvoji Edipa i posini ga ne
otkrivši mu njegovo porijeklo. Edip, međutim, kad odraste i kad od proročišta sazna kakva mu je sudbina bila predskazana,
odluči da ode od kuće da bi onemogućio ispunjenje proročanstva. Napustivši grad Korint, za koji je vjerovao da mu je rodni,
uputi se prema svom stvarnom mjestu rođenja, gradu Tebi, u kojoj je vladao njegov pravi otac, kralj Laj. Na putu susretne
starca u kočijama koji mu osorno naredi da se skloni s puta, a Edip, na to razbješnjen, ubije i njega i njegove pratioce, osim
jednog koji uspje da umakne. Starac je bio kralj Laj koji je krenuo u proročište da pita kako da se oslobodi nesreće koja je
snašla Tebu, čudovišta Sfinge koje je imalo glavu žene, tijelo lava, orlovska krila i zmijski rep i koje je, doletjevši iz
najudaljenijih krajeva svijeta, zasjelo pred Tebu, zahtijevajući od nje povremeno ljudske žrtve, a svakom putniku koji je u nju
išao postavljajući jedno isto pitanje: koji je to stvor koji ujutro ide na četiri noge, u podne na dvije, a uveče na tri? Nijedan
putnik nije bio u stanju da odgovori na to pitanje i Sfinga ih je sve proždirala. Edip je, međutim odmah shvatio da je to čovjek,
koji u djetinjstvu baulja, kad odraste hodi na dvije noge a u starosti se ispomaže štapom, i na njegov odgovor, Sfinga se
stropošta mrtva, a zahvalni građani Tebe, čijeg su kralja na putu za. Delfijsko proročište nedavno ubili nepoznati razbojnici,
izaberu ga za novog vladara. Edip se oženi Lajevom udovicom, a svojom majkom, kraljicom Jokastom i izrodi s njom četvoro
djece: kćeri Antigonu i Ismenu, i sinove Eteokla i Polinika.
Sofoklova tragedija počinje u trenutku kad je Edip već uveliko kralj u Tebi. Nad grad se nadvila nova nesreća, kuga, a
proročište u koje je Edip poslao svoga savjetnika, a Jokastinoc brata Kreonta, kaže da je razlog tome prisustvo u Tebi ubice
njenog ranijeg vladara Laja: kad zločinac bude uhvaćen i kažnjen, i kuge će nestati.
Od tog trenutka počinje prava radnja drame, istraga, koju su kao idealnu dramsku temu osjetili i mnogi moderni pisci. Edip je
odlučan u namjeri da odmah krene u potragu za zločincem, on čak zamjera Tebancima što to nisu ranije učinili, na šta mu
Kreont odgovara:
„Šaropevka nas nagna Sfinga pred noge da gledamo a pustimo što zavi noć." Prvi korak na tom putu, po savjetu hora, je da se
pozove slijepi a vidoviti vrač Tiresija. Tiresija, međutim, kako sam Edip primjećuje, „stiže neveseo" i ne želi da oda tajnu koju
zna, „tvoje zlo da ne reknem". Na to se budi Edipova naprasitost i naglost koju je ispoljio već onda kad je ubio Laja i on
vrijeđa slijepog vrača, prisiljavajući ga da mu na kraju kaže „ti si ovoj zemlji zlotvor krvavi" i „Ubica koga tražiš jesi, kažem,
ti". Ne mogući da shvati Tiresijine riječi, a ispoljavajući pomalo i onu psihologiju vlasti koju je Eshil ilustrovao riječima iz
Okovanog Prometeja koje smo već naveli, optužuje slijepog vrača da je učesnik u zavjeri koju je protiv njega, Edipa, skovao
njegov šurjak Kreont ne bi li se dokopao prestola. Sa tim predubjeđenjem Edip stupa u razgovor s Kreontom koji se odmah
pretvara u sukob. Uto se pojavljuje Jokasta, koja ih ubjeđuje da se svađaju ni oko čega, jer su se i druga Tiresijina tvrđenja
pokazala netačna, na primjer, predskazanje kralju Laju da će ga ubiti rođeni sin. Te riječi bude u Edipu prvu strašnu sumnju,
koja još nije u stanju da poveže konce ali koja odmah od čovjeka nepokolebljivo istinoljubivog, kakav je Edip, i dosljednog
sebi kao što mora da bude tragički junak, zahtijeva energičnu i neodložnu dalju istragu. On sada zahtijeva da se pronađe jedini
preživjeli svjedok Lajevog ubistva, koji je otišao iz grada baš nekako u vrijeme kad je Edip postao kralj. Ako on potvrdi što je
i ranije rekao, tj. da su kralja Laja s pratnjom ubili razbojnici, dakle, više ljudi a ne jedan čovjek, onda Edipovoj sumnji ne
može biti mjesta. Ali novi udarac pogađa Edipa u međuvremenu: iz Korinta stiže glasnik da javi da je tamošnji kralj umro i da
Edip treba da ga naslijedi. U prvi mah, ta vijest donosi olakšanje jer sad je jasno da se neće ispuniti proročanstvo po kome
Edip treba da ubije vlastitog oca, ali iza tog olakšanja slijedi strašno saznanje: glasnik mu kaže da ne treba da se boji
proročanstva jer i nije sin korintskog kralja — on lično donio ga je kao malo dijete na kraljev dvor preuzevši ga iz ruku pastira
kralja Laja. Jokasti je sada sve jasno i ona odlazi u dvor, gdje će se zatim objesiti. I Edipu je uglavnom jasno, ali mu njegovo
unutrašnje načelo nalaže da sve stvari izvede na čistac do kraja, da pronađe sve dokaze, da utvrdi cijelu istinu, ne prezajući
pred novim ranama, pred udarcima sudbine koje još treba da primi. Sa istom odlučnošću i osornošću s kojom je ranije tjerao
vrača Tiresiju da kaže šta zna, on sada tjera nekadašnjeg Lajevog pratioca, pastira koji ga je nekada, kao dijete, predao
korintskom pastiru, da mu svaku pojedinost te strašne istorije podrobno saopšti. Zatim će, kad još sazna za Jokastinu smrt,
kazniti sebe strašnom i simboličnom kaznom: iglom iz njene haljine izbošće sebi oči koje nisu vidjele ono što je vidio i slijepi
vrač Tiresija.
Međutim, ni ovako dosta iscrpno prepričana radnja Cara Edipa nije u stanju da nam otkrije sva njena dramska svojstva o
kojima u navedenom odlomku govori Tronski, kao što ne može ni da nam pokaže svu ubjedIjivost i savršenost Edipa kao
tipičnog tragičkog junaka. Radnja tragedije je linija koja vodi od sreće ka nesreći, ali linija Cara Edipa je ne samo isprekidana,
nego u svakom tom prekidu se za trenutak vraća unazad, ka sreći i utjehi. Prvi dolazak Jokastin uvjerava Edipa da
proročanstva slijepog Tiresije ne moraju biti tačna, isto kao što mu dolazak korintskog glasnika, već na početku konačnog
raspleta, u prvi mah donosi nadu da se ni staro proročanstvo koje se njega tiče neće ispuniti, jer je, eto, njegov otac, korintski
kralj, umro prirodnom smrću. „Svaki oblak sumnje koji obastre dušu Edipovu probija zrak pouzdanja", kaže M. Đurić, i ta
neprestana igra sudbine sa glavnim junakom tragedije podiže napetost dramske radnje do najvećeg intenziteta. Ili, gledano iz
drugog ugla, svaki korak u prošlost radi njenog objašnjenja i rasvjetljenja predstavlja i novi korak u budućnost, u dramsku
kulminaciju radnje i tragičku katastrofu junaka. Na tom odnosu između prošlosti i budućnosti, na njihovoj međusobnoj
isprepletenosti, počiva ne samo izuzetna dramska tenzija radnje nego i misaona, sudbinska dubina značaja i značenja
Sofoklove tragedije, njena ljudska univerzalnost. Još očiglednija je nedovoljnost svakog, pa i najpodrobnijeg prepričavanja
kad je u pitanju priroda tragičkog junaka u Sofoklovoj drami, jer u čitavoj grčkoj tragediji, ako i ima primjera jednake
upornosti, kakva je možda Antigona, nema primjera takve složenosti i slojevitosti glavnog lika kakva je ostvarena u Edipu. I
pitanje njegove herojske vrline (arete) i pitanje njegove tragičke krivice (hamartia), koja su, kao sastavni aspekti drame
nerazdruživa jedno od drugog, složena su pitanja, ali je pitanje krivice naročito složeno. Vrlina se, naime, može lakše
ilustrovati zahvaljujući jednoj specifičnoj tehnici koju Sofokle koristi u bezmalo svim svojim tragedijama: kad pored
tragičkog junaka stavi jednu ili više običnih ličnosti, razlika između njegovog i njihovih djelovanja i ponašanja otkriva vrline
junaka. Tiresija je vrač, mudrac, vidovnjak, ali je od samog početka spreman da prećuti istinu da bi poštedio Edipa, on i
samom Edipu savjetuje da po njoj „ne kopa". Jokasta, koja je malo prije Edipa shvatila svu tragediju bića i morala Edipovog,
ipak pokušava da ga sačuva od egzistencijalne tragedije, da ga nagovori da ne traga dalje za dokazima, da obustavi istragu čiji
ishod više nikakva dobra ne može donijeti. On bi mogao jednostavno da je posluša, kao što je mogao da posluša i Tiresiju u
trenutku kad mu je prva sumnja probola srce, i s obzirom na njegov položaj, na vlast koju ima u rukama, sve bi, na tom
spoljnom planu događanja, ostalo kao što je i bilo. Ali on to ne može jer se takvom postupku protivi njegovo biće, jer tragički
junak ne razdvaja spoljašnje od unutrašnjeg, etičku sudbinu od egzistencijalne. Dok je za ostale ličnosti tragedije život jedno, a
čast i moral drugo, za tragičkog junaka su oni nerazdvojivi, i u tome je njegova vrlina.
Ali u čemu je Edipova tragička krivica i da li je uopšte kriv on, koji je jednostavno bio bačen u zamku sudbine i koji protiv nje
ništa nije mogao da učini? Kod Prometeja, vidjeli smo, sve je jasno: on se suprotstavio najvišoj vlasti, samom Zevsu, oličenju
božanskog poretka — i morao je da strada. Slično je, kao što ćemo vidjeti, i s Antigonom: ona se suprotstavlja ujaku kralju
Kreontu, koji predstavlja oličenje državne vlasti i ljudskog poretka, i takođe mora da strada. Ali zašto strada Edip, koji se ne
suprotstavlja nikakvoj višoj vlasti i koji je čak, u datoj situaciji, sam vrhovna vlast? Oko tog pitanja mnogi su kritičari lomili
koplja od grčkih vremena do danas. Mnogi su krivicu tražili u Edipovoj prijekosti, naglosli, koja se, istina, ispoljava u više
navrata, ali je samo crta karaktera i nije dovoljna za tragediju. Sukob Edipa s Tiresijom u modernim postavkama ove tragedije
često se predstavlja kao sukob kratkovidog političara sa dalekovidim, iako za praktične, konkretne stvari slijepim
intelektualcem, ali sve je to samo jedna moderna „dramatizacija" koja nema veze sa pravom prirodom tragedije.
Najopštiji odgovor na postavljeno pitanje glasi da je za Edipa kao i za sve ostale tragičke junake njihova tragička krivica u
istom onome u čemu je i njihova herojska vrlina: u „probijanju svoda" kojim je čovjekov svijet natkriven, u prevazilaženju
granice čovjeku određene, u iskakanju iznad ljudske mjere i ljudskog prosjeka. Slikovito rečeno, Edipova tragička krivica je u
tome što do kraja, nepokolebljivo i nemilosrdno raspetljava tu zamku sudbine u koju je bačen sve dok se ona ne pretvori u
omču za njega. Edipova tragedija je tragedija „herojskog razuma" (Dukat), ili, kako M. Đurić kaže, u ovoj tragediji se
„prikazuje ustvari tragičnost prevelike mudrosti". Upravo, Edip je pregao da sazna, da vidi više nego što mu je „odmjereno" i
dozvoljeno; u tome je njegov sukob s višim autoritetom i zbog toga on, na kraju tragedije, u simboličkom činu
samokažnjavanja sebi kopa oči.

Antigona je, kako smo već pomenuli, najpoznatija, najigranija, „najvoljenija" Sofoklova drama, ali ona ne postavlja toliko
složenih pitanja koliko Car Edip, pa zato i ne zahtijeva tako opsežan komentar. Sudbina Antigone je po mitskoj hronologiji
neposredan nastavak i posljedica Edipove sudbine: ona je kći Edipa i Jokaste, plod najstrašnije vrste rodoskrvnuća, i već je to
dovoljan razlog da joj sudbina bude tragična. Za Sofokla, međutim, ne važi mitska logika, on je pristalica Heraklitovog načela
da je karakter sudbina, i u njegovoj drami Antigona ima da „izbori" ono što joj je po mitu unaprijed dosuđeno. Edipovi sinovi,
Eteokle i Polinik, zaratili su međusobno oko vlasti u Tebi i obojica poginuli u toj borbi. Kreont, njihov ujak, koji je preuzeo
vlast, naređuje da se Eteokle, koji je branio Tebu, pogrebe na način kakav dolikuje junaku i koji jemči njegovoj duši boravak u
Elizijskim poljima, a da se Polinik, koji je boreći se za vlast poveo na Tebu strane kraljeve kao saveznike, dakle, bio izdajnik,
ostavi nesahranjen i prepusti lešinarima. Onaj ko prekrši tu Kreontovu naredbu, za koju on osjeća da je u skladu sa interesima
države, biće kažnjen smrću.
Antigona, sestra Eteoklova i Polinikova, želi da po svaku cijenu sahrani obojicu braće: onako kako božanski zakoni — oni koji
važe za sve mrtve podjednako — nalažu. Na taj čin poziva i sestru Ismenu, tako da se drama ovdje već na samom početku
„otvara" onom tehnikom „paralelnog vođenja" tragičkog junaka i jednog običnog lika, koju smo ranije pomenuli kao
specifičnu za Sofokla. Ismena na to ne pristaje, iz straha i zbog izvjesnog uvažavanja Kreontove odluke, i što joj njen običan
ljudski razum kazuje da mrtvima ne treba toliko žrtvovati, te zato i kaže Antigoni: ,,Za hladne stvari imaš srce vatreno", upravo
kao što će joj i Kreont, nešto kasnije, zamjeriti da od svih božanskih zakona najviše poštuje zakone boga zagrobnog svijeta,
Hada. Ismena je normalno ali i milo, plemenito, pa čak i požrtvovano ljudsko biće: ona će to naročito pokazati kasnije kad
bude htjela da s Antigonom dijeli kaznu iako nije s njom dijelila čin. Ali ona nije tragički junak, a prema njoj ohola, osorna i
cinična Antigona jeste, jer od prvog trenutka nepokolebljivo stremi ostvarenju svoga nauma, za koji smatra da je jedini pravi.
Kreontu nije milo kad vidi da je stražar doveo njegovu rođenu sestričinu kao na djelu uhvaćenog prekršioca najstrožeg
naređenja koje je on izdao: Antigona se prikrala Polinikovom tijelu i izvršila pogrebne obrede nad njim. Ali on ne može da
poništi datu zapovijest, kao vladar koji želi da bude pravedan ne može to pogotovu zato što se pokazalo da je prekršilac
zapovijesti u najbližem srodstvu s njim.
Njegova nepokolebljivost odvešće i njega u vlastitu tragičku sudbinu. Sin mu Hemon, vjerenik Antigonin, dolazeći da se za
njen spas založi, uvodi u radnju i novu političku dimenziju: upozorava Kreonta da pravda kakvu on zastupa nije jedina vrlina
vladara, da tebanski narod'nije sasvim saglasan s njim, a ono „što jednom pripada — nije država". Kreont je, međutim, pred
njim nepokolebljiv i naređuje da Antigona bude živa zazidana u pećinu. Kad se kasnije, na nagovor vrača Tiresije pa i samog
hora, konačno pokoleba i smiluje, već će biti kasno: Antigona će se u svojoj pećini objesiti, Hemon će se kraj njenog tijela
probosti mačem, a njegova mati, Kreontova žena, kraljica Euridika, ubiće se, kad to čuje, u svojim odajama u kraljevskom
dvoru. Kao i nad Antigonom, tragična sudbina sklopiće se podjednako i nad njenim suparnikom Kreontom.
Ova Sofoklova tragedija zanimljiva je upravo po toj tragičkoj „dvostrukosti". Pitanje tragičke vrline i tragičke krivice glavne
ličnosti, Antigone, ovde je savršeno jasno i jednostavno: Antigona je lik koji direktno izaziva sudbinu i vlast. Neće se uzalud,
osuđena da bude zazidana u pećini, od svih mitskih likova sjetiti upravo Niobe, koja je prkosila boginji Leti i zato bila
kažnjena strašnom kaznom pogubljenja njene djece, pa se od bola skamenila u
skulpturu koja svake godine s proljeća lije suze. Ali ono što smo u uvodnom dijelu nazvali podjednakom legitimnošću
suprotstavljenih strana, u Antigoni je bolje izraženo no i u jednoj drugoj tragediji. Jer Kreont koji se suprotstavlja Antigoni nije
„negativac", ni „zao čovjek", on čak nije ni samovoljni tiranin, mada intervencije Hemona i Tiresije otkrivaju i tu stranu
njegovih postupaka i odluka. On je čovjek koji vjeruje da pravo postupa i da mu visoka dužnost koju vrši nalaže takve
postupke. Na trenutke će ispasti zlovoljan i gnjevan, na kraju će pokleknuti pred strašnom prijetnjom sudbine, što pokazuje da
nije tragički lik kakav je Antigona, ali joj je ravnopravan suparnik u borbi dvaju etičkih stavova i opredjeljenja, a nije zao duh
koji „kvari sreću" dobrom junaku. I Car Edip i Antigona pokazuju da nijedna dramska i scenska tehnika nije za Sofokla bila
tajna. Ali u Edipu je on pokazao da se njegovo poznavanje i osjećanje dramske radnje i dramske napetosti ne ograničava na
ono što se događa na sceni, nego da pisac svojom sviješću i maštom obuhvata i publiku kao učesnika u pozorišnom činu. Kad
na početku tragedije, po povratku Kreontovom iz proročišta, stavlja Edipu u usta riječi kletve i zabrane koje se odnose na
Lajevog ubicu:
„Zabranjujem da toga, bio ne znam ko, u zemlji toj gde vlast i presto držim ja, da iko ga dočekuje i pozdravlja
no svako neka s praga svoga progna ga —"
Sofokle računa s tim da svaki gledalac zna sadržinu mita, pa, prema tome, zna i ono što Edip kao lik u drami ne zna, to jest, da
on to sam sebe kune. To je tehnika koja otvara sasvim novu dimenziju unutar ustaljenog pojma dramske radnje, neki moderni
autori zovu je „dramskom ironijom"; nije bila poznata nijednom drugom grčkom tragičaru, i tek će se Plaut njome obilato
koristiti u svojim komedijama. Sofokle uopšte, kako konstatuje M. Đurić,
„voli ironiju" a to je takođe, ma koliko na prvi pogled izgledalo paradoksalno, svojstvo velikih tragičara: bez tog prisustva
ironije, tragika se često pretvara u golu patetiku.
Euripidova Medeja, poput Sofoklove Antigone, ima za glavnu ličnost ženu čije ime i u naslovu nosi. Ali na tome se i
zaustavlja svaka sličnost između dvaju pisaca dvaju dela:
Antigona je po svojim karakternim svojstvima slobodno mogla da bude i muškarac; mada ima ulogu sestre koja štiti mrtvog
brata, ona u toj ulozi ne ispoljava ništa što bi bilo specifično žensko. Naprotiv, u Medeji, kao i u nekim drugim, svojim
ženskim likovima, Euripid je „otkrio ženu sa zagonetkama i čudima u njenoj duši" (Đurić), ispjevao je himnu ženi, ali ne
veličajući je nekritički, nego prikazujući je u novoj, pravoj svjetlosti jer ju je duboko poznavao i iskreno sažaljevao.
Ovakva usmjerenost u vezi je sa bitnim promjenama u grčkom društvu i duhu Euripidovog vremena. Ratovi s Persijancima su
sa uspjehom odavno prebrođeni, atinska država i društvo učvrstili su se doživjevši veliki ekonomski i kulturni uspon u miru i
slobodi, ali u sebi već kriju klice budućeg rastrojstva, a na vidiku se ukazuju znaci nove spoljne opasnosti. Demokratija je na
vrhuncu, ali počinje da otkriva i svoje degenerativne aspekte. Njen duhovni predvodnik je jonska sofistička filozofija koja
odbacuje bogove i božanski poredak, i mit kao „svijet idealne uzornosti", i zahtijeva da se čovjek stavi u središte svijeta. Time
počinje duhovnu revoluciju, presudnu ne samo za dalji razvoj antičke Grčke nego i čitave zapadne civilizacije, ali
istovremeno, izmičući konkretnom čovjeku svoga vremena opšti etički oslonac i normu koju je dotle nalazio u religiji, daje
izgleda na uspjeh karijeristima, „govornicima", onima koji znaju samo za vlastitu korist i koji od prilike do prilike „formiraju"
svoje stavove i svoj karakter.
Euripid je predstavnik toga vremena i toga duha. Protagorina krilatica „Mjera svih stvari je čovjek" mogla bi se uzeti za geslo
njegove dramaturgije, mada se ovdje, razumljivo, ona ne pojavljuje kao poruka, nego kao organizacija, konstrukcija,
prezentacija. Dok je Eshilova dramaturgija najviše zasnovana na sukobu principa kojima su ljudski likovi samo dramski i
scenski simboli, a Sofoklovi junaci, istina, potpune ličnosti koje, međutim, niču iz dramske radnje i sukoba, nastaju tako reći
zahvaljujući njoj, za Euripida je sam čovjek, lik, izvor, osnova, kraj i početak svega, iz njega proizlaze i principi i dramska
radnja sa svojim sukobima, jednom riječju,
cjelokupna drama. Mada i dalje crpe priču iz mita, njegova prava građa nije mit koji je univerzalan, nego psiha koja je
individualna. Mada se bogovi u njegovim dramama pojavljuju češće nego u Sofoklovim, oni ovdje igraju ulogu nekakvog
scenskog rekvizita, a jedini subjekt i objekt drame je čovjek. Dramski sukob se pomjera sa vidljivog spoljašnjeg prostora
scene u nevidljivi unutrašnji prostor čovjeka, i to je razlog što Euripid, jednostavno, nije mogao da bude onako veliki dramski
pisac kakav je bio Sofokle. Takva osnova ne pruža mu uslove za stvarnu dramsku radnju koju on pokušava da nadomjesti
složenom i zapletenom fabulom, iskonstruisanim događajima, koja onda više nije u stanju čistom dramaturškom logikom da
privede kraju nego uvodi tog svog tobožnjeg boga, famoznog deus ex maehina, koji treba da presiječe Gordijev čvor, da, kao
u Medeji, jednostavno »pokupi« tragičkog junaka sa scene.
Mada je svjesno interesovanje Euripidovo nesumnjivo bilo usmjereno i prema društvenom životu, priroda njegovog talenta
vukla ga je ka psihičkom i individualnom. On je veliki istraživač i poznavalac ljudske psihe, istraživač i poznavalac umjetnik,
koji saučestvuje i saosjeća, preteča Dostojevskog. On je otkrio dramske sukobe i tragičke ponore koji se kriju u unutrašnjosti
čo.vjeka, i mada je dramska radnja, koja zahtijeva fizičku, spoljašnju prezentaciju, time donekle oštećena, tragička umjetnost
ostaje netaknuta. Tragički junaci Euripidovi obilježeni su i herojskom vrlinom i tragičkom krivicom, samo što sukob koji one
podrazumijevaju nije više ni sukob sa poretkom i principom ni sukob sa drugima, nego sukob sa samim sobom, sukob strasti i
morala u čovjeku. Strast je onaj „heroj" koji se buni, moral, osjećanje dužnosti i časti je ona norma koja mu se suprotstavlja,
sukob među njima je nerazrješiv i vodi u tragički slom. To je tragedija unutrašnjeg razdora i u tom smislu je Aristotel, mada je
za obrazac tragedije uzimao Sofoklovo djelo, mogao Euripida da nazove „pjesnikom onoga što je najviše tragično".
Strast Euripidovih junaka je moćna, zahuktala, jer drukčije ne bi mogla dati impuls dramskoj radnji, rušilačka, jer inače ne bi
bilo tragedije, po svojim manifestacijaima. Ona je, dakle, na granici patološkog, ali ti junaci nisu ni zločinci ni bolesnici. Oni
su prije svega izazvani, iu načinu na koji Euripid to pokazuje vrlo dobro se vidi kako je ozbiljno bio zainteresovan za
društvene aspekte stvarnosti. Euripid, kaže M. Đurić, „ima mnogo simpatija za podređeni svet", a u okviru tog podređenog
svijeta naročito za žene. Neobično zvuči podatak da su ga neki savremenici smatrali „ženomrscem", jer on je prvi veliki pisac
koji je u ime žene odlučno protestovao, i koji je pokušao da njenu prirodu i njeno biće tačno i iskreno naslika. Položaj žene u
grčkom društvu bio je neravnopravan, podvlašćen; sloboda, pravda i demokratija toga društva bile su sloboda, pravda i
demokratija za muškarce; čak je i Rim u tom pogledu bio napredniji. U takvoj situaciji, bilo je dovoljno da žena ima neko
„svoje Ja", pa da to Ja silom prilika postane patološko i zločinačko. Euripid, koji je imao osjećanja za fino tkanje ženske duše,
tu je istinu odlično razumio, i u mnogim svojim tragedijama odlično pokazao. M. Đurić pominje da osam od devetnaest
sačuvanih Euripidovih tragedija imaju naslov po ženi koja im je glavni lik, četiri nose ime po ženskom horu, a od ostalih
sedam dvije, Hipolit i Ijon, naslovljene muškim imenima, imaju za glavne, ili bar za podjednako važne likove — žene.
Medeja po svojoj popularnosti, a možda i po svojoj umjetničkoj snazi,
predstavlja Euripidov vrhunski domet. Njena tematska osnova vezana je za jedan od najpopularnijih grčkih mitova, za mit o
Argonautima. Predvođeni Jasonom, odabrani grčki junaci krenuli su lađom „Argo" u potragu za zlatnim runom, čuvanim u
zemlji Kolhidi. Poslije mnogih peripetija u kojima su iskazali svoje junaštvo, stigli su u Kolhidu, gdje su se našli pred
zadacima koji više nisu mogli biti ostvareni junaštvom već samo magijom. Tada se u Jasona zaljubi kći tamošnjeg kralja,
čarobnica Medeja, i pomogne Jasonu da otme zlatno runo. Kralj, shvativši podvalu, krene u potjeru za Argonautima, ali ga
Medeja zaustavi ubivši svoga malog brata Apsirta. Zatim će Medeja spasti Jasona, svojim čarolijama, i od mnogih drugih
opasnosti, da bi se na kraju smirili u Korintu, u srećnom braku u kome će izroditi dvoje djece. I tada se Jason zaljubljuje u
Glauku, kćer korintskog kralja, i odluči da se njome oženi i dođe na korintski presto, a da napusti Medeju. Na tom mjestu
počinje radnja tragedije, veoma jednostavna, uprkos brojnim meandrima koji njenom glavnom toku ništa bitno ne dodaju:
zaljubljena i ljubomorna, napuštena i od svakoga svoga tom ljubavlju zauvijek odsječena, Medeja odlučuje da vinovnika svoje
nesreće kazni najstrašnijom kaznom: da mu ubije djecu. Međutim, tom kaznom će ona sama, njihova majka, biti najsurovije
kažnjena: u toj borbi između ljubomorne žene i majke, podignutoj na najveći stepen dramskog usijanja po odlučujućem
pitanju koje se tiče ubistva djece, leži osnova tragičke radnje. Pošto se odlučila, pošto je učinila zločin, Medeja se do kraja
ostvaruje kao najstrašniji primjer tragičkog junaka koji u ime dosljednosti svome naumu prevršuje svaku mjeru ljudskosti. I, u
istoj mjeri, njena je tragična sudbina najstrašnija: za nju više nema nikakvog rješenja na ovom svijetu jer strasnijom kaznom
od one kojom je sebe kaznila ne može biti kažnjena, niti od bola koji je na taj način sebi zadala može ikad biti spašena. Zato
joj bog šalje svoja kola s krilatim zmajevima koja će je odnijeti zajedno s njenom mrtvom djecom.
U Euripidovo vrijeme mit je već bio izgubio svoju inspirativnu moć, a uz to Euripid, kao predstavnik novog vremena, i ne želi
da se povinuje porukama mita. On ne samo da vrlo slobodno postupa s mitskom građom, nego često izvrće naglavce
vrednosne pretpostavke mita. U mitu je Medeja prije svega čarobnica, nadaleko poznata po svojim sposobnostima
podmlađivanja, iscjeljivanja, uspavljivanja aždaja, a u drami se u tom svojstvu pojavljuje samo jednom, i to na zahtjev
dramske radnje, a sve ostalo vrijeme je unesrećena i razjarena žena. No tim izmjenama Euripid nije ni izbliza onoliko dirnuo u
osnovne vrednosne pretpostavke mita koliko je to učinio preinačenjem Jasonovog lika. U mitu je Jason veliki junak,
predvodnik čitave jedne ekspedicije sastavljene od najviđenijih grčkih junaka, mada ga možda među njima izdvaja to što se
više služi umom i dovitljivošću nego golom junačkom mišicom. U drami je on krpa od čovjeka, slabić i kukavica, egoista i
karijerista kod koga interesi uvijek imaju prevagu nad osjećanjima, ma kakva ona bila. Iako pristalica novog vremena, Euripid
je u Jasonu naslikao njegovo naličje, primjer degeneracije njegovih osnovnih ideja. Jason je „sofista", čovjek koji umije
savršeno vješto, logično i ubjedljivo da govori i da krupnim opštim načelima obrazlaže sitne lične interese koji ga pokreću.
On za sve ima objašnjenje koje veoma logično zvuči a koje njegove interese i namjere ničim ne ugrožava. Svjestan tih svojih
sofističkih sposobnosti, on je trijumfalno ciničan u odnosu prema Medeji: kad ga ona podsjeća šta je sve za njega učinila,
odvraća joj da ju je „Eros na to podstaknuo". Čini se da niko još nije dovoljno ispitao koliko je Medejin bijes, i zločin koji je
iz njega proizašao, bio, između ostalog, izazvan i tim savršeno logičnim, zaokruženim, neprobojnim i neosporivim Jasonovim
govorom, oružjem na čije udarce ona kao žena nije umjela da uzvrati, a bolno je osjećala svu nepravednost njegove upotrebe.
Ni koliko je bila svjesna da je kažnjavajući sebe najstrašnijom kaznom, ubistvom djece, pogodila i Jasona u najbolniju tačku:
ne samo kao oca, nego kao čovjeka koji namjerava da zasnuje svoju dinastiju na korintskom prestolu.
Tvrtko Kulenović 27

ESHIL
OKOVANI PROMETEJ LICA
sluge divove

HEFEST, sin Divov, kovač PROMETEJ, titan, sin Japetov OKEANIDE, kćerke Okeanove, hor OKEAN, titan, bog morski
IJA, kćerka Inahova HERMO, sin Divov, glasnik

(Pozornica predstavlja vrletan i pust kraj pored morske obale

Okovani Prometej prikazan je prvi put između 468. i 458. god pre n. e.
PROLOG (PRVI CIN)
PRVA POJAVA Vlast, Sila, Hefest, Prometej
S desne strane dolazi Hefest s kovačkim alatkama i okovima. Vlast i Sila vode vezana Prometeja.
VLAST
Daleko na kraj sveta, evo, stigosmo, u pusti skitski kraj, gde čovek ne gazi. Ti, Hefeste, na posao; izvršuj tu što otac naredi ti:
toga zlikovca da prikuješ na ovu strmen visoku 5
u tvrdim okovima jakim klincima!
(Jer ponos tvoj, svestvaralačkog ognja sjaj, on ukrade i smrtnom stvoru darova; taj greh on mora otkajati bozima, vlast Divovu
da poštovati nauči, 10 a s ljudima da svoje veze prekine. HEFEST
Ti, Vlasti, i ti, Silo, vi učiniste
što Dive naredi vam, sad ste slobodne,
a mene strah je boga, svoga rođaka,
na burni greben taj da silom prikujem. 15 Al' ipak moram na taj pos'o pregnuti, jer opasna je šala rečju očevom. (Obraća se
Prometeju.)
O, presmeoni sine mudre Temide, ja, tužan, tebe, tužan tvrdim lancima
za ovu pustu stenu moram pribiti, gde smrtnom stvoru nećeš ugledati lik, ni čuti glas, a sunčev pržiće te žar, i zato cveće tvoga
tela svenuće; na ugod tebi noć zvezdana kriće dan, i opet sunce rani mraz rastapati. Te patnje breme nosićeš neprestano, jer
oslobodilac ti ne rodi se još. To steče ti za svoju ljubav k ljudima. K'o bog ne bojeći se gneva božjega ti preko prava dade časti
smrtnima, i zato stojke čuvaćeš tu strašnu hrid sve bez sna, ne savijajući kolena, a nebu mnoge plače, mnoge vapaje badava
slaćeš: Div je srca bezmitnog. A strogo vlada svaki novi vladalac.
VLAST
Gle, šta oklevaš i šta ga žališ uzalud? Ne mrziš boga bogovima najmržeg što blago tvoje smrtnom stvoru izdade?
HEFEST
Al' krv i srodstvo jaku vezu stvoriše. VLAST .
Pa dobro, ah smeš li iječi očeve 40
odbacit'? Zar te toga nije više strah?
HEFEST Ti, svagda svirepa i puna drskosti! 20
25 30 35
VLAST
Tvoj neće plač pomoći mu. Nemoj uzalud naprezati se, ako nema uspeha. HEFEST
Ah, prokleo bdh ovaj mrski zanat svoj!VLAST
A što ga proklinješ? Da prosto izjavim, tvoj zanat za te muke ništa nije kriv. HEFEST
AT ipak da je kome drugom zapao! VLAST
Tegoba sve je osim vlast nad bozima, jer osim Diva niko nije slobodan. HEFEST
To znadem, i tu nema šta da zamerim. VLAST
Pa onda požuri i gvožđe baci na nj, da otac samo ne spazi gde oklevaš. HEFEST
Ta. evo, gle, već lisičine uzimam! VLAST
Sad ruke stegni mu i snažno čekićem svom snagom udaraj i na hrid pribijaj! HEFEST (okivajući jednu ruku Prometeju) To
činim već, taj pdsao ne otežem. — Grčke tragedije
VLAST
Ta jače udri, čvršće stezi, ne puštaj! jer i iz puta on je kadar naći put. HEFEST
AT ovu ruku neće on otkovati! 60 VLAST
I drugu sada čvrsto prikuj! Mudrac taj nek znade da je manjeg uma nego Div!
HEFEST (prikivajući Prometeju drugu ruku) Sem ovog niko s pravom ne pokudi me!
VLAST
Sad gvozdenog klina nemilosni rat
protiskuj kroz prsa mu neštedimice! 65 HEFEST
Ah, s tvojih muka uzdišem, Prometeju! VLAST
Ti opet oklevaš i Divu dušmane zar žališ? Pazi sebe da ne požališ! HEFEST
Sad vidiš prizor oku ljudskom nesnosan! VLAST
Ta vidim. Zasluženu kaznu podnosi. 70 AT preko kukova mu gvozden prikuj pas! 34
HEFEST To moram, ne zapovedaj mi suviše! VLAST
Ta zapovedaću i jače vikaću.
Sad hajde dole, noge čvrsto sapni mu! HEFEST
Završih i taj pos'o s malim naporom. 75 VLAST

Po negvama sad klince snažno udaraj, jer ocenjivač rada strog je sudija! HEFEST
Tvoj jezik prava slika tvoga obličja. VLAST
Ti budi mek, al' nemoj nesavitljivost
i srca mog žestinu nemoj koriti! 80
HEFEST Hajdemo! Udove mu drže okovi. VLAST
(Prometeju)
Tu razmeći se, grabi dare bozima
i daj stvorenju smrtnom — beloj mušici! Da 1' ono može da ti skine muke te? Baš lažno bozi Promućurkc zovu te, 85 ta samom
tebi treba promućurnosti, iz ovih da se veriga oslobodiš. (Odlaze)
3*
DRUGA POJAVA Prometej
PROMETEJ
Božanstven zrače, vetrovi brzokrili,
vi, rečna vrela, i ti, morskih talasa
bezbrojan osmejče, o, zemljo svemajko, 90 vas zovem ja, i sunčev krug što vidi sve: sad vidite šta patim bog od bogova!
Ta gledajte kakve ću sramotne ja kroz hiljade godina raskidan ovde podnositi muke! Meni to nađe 95
taj novi gospodar bogovskog sveta — te okove grdne!
Oh, uzdišem s nevolje sadašnje ove i potonje, da li će ikada kraj osvanuti patnjama mojim! 100
Al' šta govorim? Unapred jasno znam budućnost svu, a jad me neće nikakav pogodit' iznenada. Udes dosuđen podnosit'
moram kako mogu, kad već znam da nemam snage sudbe moć da savladam. 105
Al' niti ćutati a nit' ne ćutati ne mogu o zlu ovom. Ljudima dadoh dar, i zato jadnik jaram ovaj podnosim. U nartekštapu izvor
ognja ugrabih, tu iskru, koja ljudma učiteljica 110
veštine svake posta — blago veliko. Za takve grehe ove muke mučim ja, pod vedrim nebom okovima prikovan!
O, lele meni, lele! Šta zahuja to? Kakav neznan miris tu! 115
Da 1' božji ili ljudski? Ili pomešan? Zar stiže neko na kraj šara zemljina da patnje moje vidi ili šta li će? Ta gledajte me sužnja
— boga nesrećna što dušmanin Divu postade klet, 120
i s kojim se bogovi svadiše svi što Divove carske polaze dvore, jer silno čoveka zavole on! (Čuje se šum.)
Ah, kakav li opet čujem to šum
k'o ptičji let? Leluja se vazduh, 125 jer lakih ga krila potresa lepet.

Al' bilo što bilo, sve mi je strašno!

(Od mora dolazi hor Okeanida na krilatim kolima i stanu pred stenu za koju je Prometej prikovan.)
TREĆA POJAVA Hor, Prometej ULAZNA PESMA
Prva strofa
PRVI POLUHOR
Ništa se ne boj! Ovaj prijateljski buljuk u letenju se nadmećući na ovu stenu dolete skloniv jedva srce očevo. Vazdušni talasi
doneli me. Jer jeka čekića do naših odjeknu dubina, ona s lica stid nežni odagna mi. Na kolima krilatim bosa jurnuh.
PROMETEJ Jao,jao!
O, porode Tetije obilne decom, a rodi vas ona s Okeanom ocem, što vascelu zemlju okružuje strujom večito budnom: de
pogledajte, vidite kakvijem gvožčtem na vrhu litice prikovan ovde u klisuri ovoj
ja žalosnu moram stražiti stražu!
130
135 140 145 37
Prva antistrofa
DRUGI POLUHOR
Gledam te, Prometeju, oči moje zastre pun suza tamni oblak ceo
kad videh kako telo ti na tu prikovanu liticu okovi čelični raskidaju.
Vladari novi vladaju na Olimpu: po zakonima novim
bez zakona Dive vlada
i stare vlastodršce ruši sada. PROMETEJ
Ta pod zemlju da me bacio bar
u Hadovo krilo što prima mrtvace, u beskrajni Tartar, i gnevno me vez'o u okove tvrde, da ne bi se ni bog, a ni ko drugi veselio
tome! A sada u vazduhu lebdim k'o dronjak, i dušmani moji uživaju u tom! lJ° Druga strofa
PRVI POLUHOR
Je 1' iko srcem tako tvrd od bogova da bol ga tvoj veseli? Ko da ne žali
tvoj udes osim Diva? Samo kivan on srca neumoljiva
Uranov razgoni rod; i neće prestati
dok na njima srca ne iskali, ili ko lukavstvom kakvim čvrsti mu ne otme presto.

PROMETEJ
Da, zaista mene, mada mi ude strahovito gvožđe raspinje sada, gospodar
blaženih trebaće još da novu mu tajnu otkrijem onu što nosi mu izgub žezla i vlasti! I neće me reč'ma očarati mednim, ni
ustima slatkim, i nikad se neću ni njegovih oštrih prepasti pretnja i ono mu reći, dok me iz ljutog ne izbavi gvožđa i ne bude
voljan da plati mi kaznu za ovu sramotu! Druga antistrofa DRUGI POLUHOR
Ti prkosiš, pod gorkom tom ne savijaš se nevoljom, a reč ti drska suviše;
do u dno srca moga strah me prožeo, za tvoj udes bojim se,
kada ćeš patnjama tim svršetak videti,
u luku pristati. Ta bezmitna ćud je u Kronova sina i neumoljivo srce. PROMETEJ
Ja znadem da Div je kamena srca i za sebe sam da pravicu kroji, al' milostiv, mislim, jednom će biti kad s prestola padne.
Utišaće svoju žestoku srdnju,
i potom po ljubav u zagrljaj bratski do mene željnog poleteće željan! PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA
Prometej, Horovođa HOROVOĐA
Sad otkrivaj nam i razgovetno reci sve, za kakvu te krivicu Dive uhvati i muči tako sramotno i svirepo?
Izvesti ako reč ti teško ne pada! PROMETEJ
Da, mučno mi je o tom i govoriti, 205 a mučno ćutati, na svaki način zlo.
Kad bozi ono silnim gnjevom planuše i kavgu jedni zavrgoše s drugima, žto ovi Krona hteli s trona srušiti, da Div im caruje, a
oni težili 210 da nigda Div ne zavlada nad bozima, najboljim svetom tada savetovah ja ititane, Zemljin i Uranov podmladak al'
nemah snage da ih sebi privolim, no, puni besa, vestu mudrost odbace, 215
bez truda silom carovati mišljahu. A meni ne jedanput majka Temida i Geja, jedno lice mnogoimeno, proricala je kako će se
zbiti sve: da tu ni snage a ni sile ne treba, 220
no lukavstvo će pobedu zadobiti. I dok sam njima tako objašnjavao, 40
ne udostojiše me pažnjom nikakvom. Od svega meni svidelo se najbolje da materinih prihvatim se saveta da voljan voljna
Diva u tom pomognem. Na moje reči mračni bezdan Tartarov duboko krije Krona, starca drevnoga, sa drugovima njegovim.
Tim dobrima zadužio sam gospodara bogova, a on

ovako sramno meni vrati dug! To i jest ona bolest vlasti silničke da svojim ne veruje prijateljima.
A što me pitate za kakvu krivicu on mene muči, to ću jasno reći vam. Tek zasede na presto oca svojega, on bogovima odmah
časti razdeli, te jednu ovom, drugu onom, sredi vlast, al' jadnih ljudi uopšte se ne seti, no ceo rod im htede iskoreniti, pa
potom drugo novo pleme stvoriti. I tome niko ne bi protivan do ja. Tek ja ti pregnuh, ja ti ljude izbavih da uništeni u mrak
Hadov ne dođu. U ovim zato previjam se jadima; ta trpnja muka je, a prizor žalostan! Na smrtne ljude ja se sažalih, a sam ne
stekoh samilosti, nego nemilo tu visim, Divu pozorište neslavno!
HOROVOĐA
Gvozdeno srce ima i od kamena ko ne gnevi se s bola tvog, Prometeju! Ne želeh nikad jade takve videti, a kad ih videh, srce
mi se razdire. PROMETEJ U prijatelja jad moj budi samilost.
HOROVOĐA Da nisi nekud još i dalje pošao? PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN)
PRVA POJAVA Prometej, Horovođa HOROVOĐA
Sad otkrivaj nam i razgovetno reci sve, za kakvu te krivicu Dive uhvati i muči tako sramotno i svirepo?
Izvesti ako reč ti teško ne pada! PROMETEJ
Da, mučno mi je o tom i govoriti, 205 a mučno ćutati, na svaki način zlo.
Kad bozi ono silnim gnjevom planuše i kavgu jedni zavrgoše s arugima, što ovi Krona hteli s trona srušiti, da Div im caruje, a
oni težili 210 da nigda Div ne zavlada nad bozima, najboljim svetom tada savetovah ja titane, Zemljin i Uranov podmladak al'
nemah snage da ih sebi privolim, no, puni besa, vestu mudrost odbace, 215
bez truda silom carovati mišljahu. A meni ne jedanput majka Temida i Geja, jedno lice mnogoimeno, proricala je kako će se
zbiti sve: da tu ni snage a ni sile ne treba, 220
no lukavstvo će pobedu zadobiti. I dok sam njima tako objašnjavao, Af)
ne udostojiše me pažnjom nikakvom. Od svega meni svidelo se najbolje da materinih prihvatim se saveta da voljan voljna
Diva u tom pomognem. Na moje reci mračni bezdan Tartarov duboko krije Krona, starca drevnoga, sa drugovima njegovim.
Tim dobrima zadužio sam gospodara bogova, a on ovako sramno meni vrati dug! To i jest ona bolest vlasti silničke da svojim
ne veruje prijateljima.
A što me pitate za kakvu krivicu on mene muči, to ću jasno reći vam. Tek zasede na presto oca svojega, on bogovima odmah
časti razdeli, te jednu ovom, drugu onom, sredi vlast, al' jadnih ljudi uopšte se ne seti, no ceo rod im htede iskoreniti, pa
potom drugo novo pleme stvoriti. I tome niko ne bi protivan do ja. Tek ja ti pregnuh, ja ti ljude izbavih da uništeni u mrak
Hadov ne dođu. U ovim zato previjam se jadima; ta trpnja muka je, a prizor žalostan! Na smrtne ljude ja se sažalih, a sam ne
stekoh samilosti, nego nemilo tu visim, Divu pozorište neslavno!
HOROVOĐA

Gvozdeno srce ima i od kamena ko ne gnevi se s bola tvog, Prometeju! Ne želeh nikad jade takve videti, a kad ih videh, srce
mi se razdire. PROMETEJ U prijatelja jad moj budi samilost.
HOROVOĐA Da nisi nekud još i dalje pošao? 225
230 235 240 245 250 255 41
PROMETEJ Ne pustih da unapred ljudi vide smrt. HOROVOĐA A kakav lek im za tu bolest iznađe? PROMETEJ Naselih
duše njine slepim nadama. HOROVOĐA Obdario si ljude darom velikim. PROMETEJ
I, osim toga, oganj im poklonio. 260
HOROVOĐA Kratkovek stvor i plamen ognja ima sad? PROMETEJ Veštine svakojake njim naučiće. HOROVOĐA Pa zar za
takve grehe tebe Kronov sin — PROMETEJ Nagrđuje i neće da me reši zla. HOROVOĐA
A da li kraja ima tim patnjama? 265 49
PROMETEJ
,Ne drugog, osim kad se svidi onome. HOROVOĐA
A kako to? Šta izgledaš? Zar ne vidiš da pogreši? Da pričam kako pogreši, ja ne volim, a tebi bol bi' nanela. No mahni to, a
spašavaj se od muka! 270 PROMETEJ
Ko nije na mukama za nj je pos'o lak da onog savetuje i poučava kog jadi biju. Sve to i sam znađah ja. Ja s voljom, s voljom
zgreših, to ne poričem. Pomažuć' ljudstvu stekoh jade sebi sam. Ne — ne mišljah ovakva da će odmazda izjedati me na toj
hridi visokoj, u bezljudici ove zemlje samotne. I ne žalite jade moje sadašnje, no na tle siđite, sudbinu potonju da čujete, sve
do kraja da saznate! Učinite mi po volji, učinite, pomozite mi u zlu sad. Jer nesreća čas ovog, a čas onog stiže jednako.
(Okeanide silaze sa svojih kola i staju na stenu.) HOROVOĐA Da čujemo tebe, rade smo sve, Prometeju.
I sada ti laka ostavih skoka brzoletna kola i svešteni vazduh, tu orlovsku stazu, i na zemlju ovu, na vrletnu sleteh liticu; želim
da nevolje tvoje do kraja čujem.
(Dolazi Okean od mora na krilatu konju.) 275
280 285 290
DRUGA POJAVA Prometej, Okean, Hor

OKEAN
Gle, stig'o sam kraju dugoga puta, i evo me k tebi, Prometeju moj, brzokrili ovaj me doneo ždral, bez uzdica, misli pokoran
mojoj. Znaj, tvoja sudbina boli i mene, ta rođačka na to goni me krv, al' da i nema nje, ja nikome ne bih od bogova veću odao
poštu no tebi.
A saznaćeš da je istina ovo; ne umem da jezikom uzalud laskam. Ded kazuj u čemu ti mogu pomoći, ta nikada nećeš reći da
imaš od Okeana vernijeg druga.
PROMETEJ
O! Šta je ovo? I ti amo dođe zar da gledaš jade moje? Kako smeđe ti da
rastaviš se s vodom, s imenjakinjom, i s kamenpećinama samosazdanim, i stigneš majci gvožđa? Ili stiže zar 310
da moju vidiš kob i moj da žališ jad? Pa gledaj prizor, prijatelja Divova, što njega podiže na presto vladarski, gle, kakvim ovde
savija me mukama! OKEAN
To vidim, Prometeju, mada sam si vest, 315 ja želim tebe svetovati najbolje.
Upoznaj sebe, primi novi poredak, i nov gospodar vlada sada bozima! A budeš li ovako oštrim recima ti prkosio, brzo tebe čuće
Div 320 i s višeg prestola, i sadašnji ti gnev i muke biće kao igra dečja. I zato, mučenice, gnev ustegni taj,
295
300 305 A A
pa gledaj da se muka tih oslobodiš! Ja možda prastaru ti priču pričam tu: al' jeziku što suviše se razmeće ovakva ide nagrada,
Prometeju. A ti još nisi krotak, zlu ne popuštaš, no pored toga želiš drugog dopasti. Al' mene prihvati za učitelja svog i protiv
biča ne ritaj se; vidiš sam da vladar vlada žestok i samosion.
A ja sad odlazim i staraću se već da muka tih te, ako mognem, oprostim. Ti miran budi i ne huli suviše. U' zar ti ne znaš, pored
svega uma svog, da drsku jezičinu kazna dostiže.
PROMETEJ
Ja zavidim ti što krivici umače, a usudi se da se na me sažališ. A sada
mahni to, ne vodi brigu tu, jer nećeš skloniti ga, nije lako to. A na se pazi da ne prisedne ti put.
OKEAN
Ti bližnje bolje znadeš savetovati no sebe; delo kaže to, ne moja reč. Od moga nećeš skrenuti me nauma! Jer ja se uzdam,
uzdam, milost meni Div učiniće, i od tih muka spašće te.
PROMETEJ
Ja za to hvalim te, i svagda hvaliću jer dobre volje srce ti je prepuno. Al' ne muči se, uzalud ti je trud. Pomoći nećeš meni ma i
hteo to. No miruj i ne upuštaj se ni u šta!
Jer pošto sam postradah, ne bih želeo da drugi za to istih jada dopadnu. To ne! Već mene mori udes Atlanta,
mog brata, što u krajevima zapadnim zemaljski i nebeski nosit' mora stub na svojim plećima, to breme nemalo. I sina videh
Zemljina, Kilikijskih stanara

spilja, požalih grdosiju tu groznu, stoglavu, al' sila skrši ga — Tifona ljutog; on se opre bozima, iz grdnih ralja besne pretnje
bacaše, iz očiju mu strašan plamen sevaše, k'o silom da će srušit vladu Divovu al' Divova ga strela stiže besana, ognjevita ga
munja ozgo osinu, i prekide mu hvalisanje oholo. U samo srce kako beše pogođen, u prah i pep'o snaga mu se prometnu. I telo
onde prolegnuto, nemoćno, kraj morskoga tesnaca sada počiva, • a Etne gore pritisli ga temelji, na vrhu sedi Hefest, kuje
železo. Odatle jednom ognja potoci provaliće i čeljustima pustošiće pohlepnim po Siciliji plodnoj ravne useve. U takvu gnevu
Tifon izbacivaće bujicu žarku, strašan pljusak ognjani, iako u prah grom ga Divov sažeže.
Al' nisi tako neuk ti, pa ne treba da ja te učim, čuvaj sebe kako znaš! A ja ću ovu sudbinu da podnosim, dok plamen gneva
svoga Div ne ugasi. OKEAN
Zar uistinu ne znaš to, Prometeju, da dušu koja pati reč isceljuje. PROMETEJ
Kad ko u pravo vreme srce stišava, i srdnju kada bukti silom ne gasi. OKEAN
Kad volju dobru smeon ima pregalac, zar štetu vidiš tu? Protumači mi stvar! PROMETEJ
Dobrotu vidim ludu, muku zaludnu. OKEAN
Dopusti mi da od te bolje bolujem kad mudru vredi mudar se ne činiti. PROMETEJ
Pokazaće se, to je moja greška. OKEAN
Tvoj govor jasno nalaže mi povratak.
PROMETEJ Zbog suza za mnom da se s kim ne omraziš. OKEAN
Zar s onim što na čvrstom sedi prestolu?
PROMETEJ Da, čuvaj se da srce ne bukne mu kad! OKEAN
Tvoj udes meni učitelj, Prometeju.
PROMETEJ O, idi, kreni, mudrost eto Čuvaj tu! OKEAN
Tu reč mi reče kad sam već na polasku. Moj ždral već maše krilima da
prostranim poleti putem etemim, a on je rad u staji svojoj kolena da odmori. (Odlazi.)
TREĆA POJAVA Promet,
PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa
Prometeju, uzdišem hudu sreću tvoju, niz obraze od očiju lijem potok bisersuza, bujnim vrelom lice kvasim. Nemilosno Div ti
sada po zakonu vlada svome, nad pređašnjim bogovima moć oholu pokazuje. Prva antistrofa
Po zemljama svima već stenjanje se ori, ime tvoje uzvišeno,
staru slavu roda tvoga ceo zapad oplakuje, i svi oni što u svetoj

u Aziji prebivaju;
s neprebolnih tvojih muka cela plače vasiona.
Druga strofa
Još i mome u Kolhidi, što bez straha u boj srču, i plemena ona skitska, krajem sveta što se skicu oko Mora meotskoga.
Druga antistrofa
A arijskih cvet junaka, što u gradu vrletnome kraj Kavkaza prebivaju, ljuta vojska štono besno s kopljem grace oštrortim.
Treća strofa
Pređe videh jednog boga strašne muke skleptale ga; to je Atlant, titan silni, koga dovek zemlja svojom tišti snagom
neizmernom i svod nebni, a on stenje.
Treća antistrofa
Morski vali silno huče, istu sudbu s njima pate, i dubine s njima stenju, crni Had se u dnu trese, svetih reka izvorvode s ljute
plaču nesreće mu. — Grčke traeediie
DRUGA EPISODIJA (TREĆI CIN)
PRVA POJAVA Prometej, Horovođa PROMETEJ
(Malo ćuti, a potom se prene.)
Ne držite od sujete il' prkosa
da ćutim, no mi žalost srce podgriza
što sebe vidim ja ovako smrvljena. 445
Pa ipak, svima novim bogovima tim ko drugi sve te časti podeli no ja? Al' o tom ćutim. Ne volim da govorim što znadete. No
ljudske čujte nevolje i kako njih što pređe behu glupavi 450
obdarih umom, dadoh svetlost razuma! Govorit' neću to da ljude pogrdim, no darom svojim da vam ljubav dokažem.
Pre gledajući oni zalud gledahu, i slušajući ne čujahu, nego sve 455
ko' slike u snu za sveg veka mešahu bez reda. Ne znađahu šta je građen dom i suncem ozaren, ni šta drvodelja. Pod zemljom
življahu k'o mravi živahni zavlačeći se u mrak tamnih pećina. 460
Pa ne znađahu stalna znaka nikakva, ni kad je zima, ni kad cvetno proleće, ni leto rodno; bez pameti ikakve sav rad im beše,
dok im zvezda tamni put ne otkrih, njihov izlazak i zalazak. 465
50
Pa onda broj im nađoh, znanje najbolje, i slova dadoh im da znaju pisati, i
pamćenje, tu majku svega umeštva. I stoku prvi ja u jaram uhvatih, da vuče plugove i nosi tovare i čoveka u poslovima
preteškim zamenjuje, i konje uzdoljubive upregoh — krasan ukras sjajnog raskoša. Brodaru niko drugi nego ja moroplovku
sagradih lađu s platnenijem krilima. Iznađoh smrtnom stvoru sve veštine te, a sam ti jadnik misli nemam kojom bih od ove
oslobodio se nevolje.
470
475
HOROVOĐA
Zlo grdno tebe sklepta, pamet ostavi, kolebaš se pa klonu kao lekar loš kad bolest obori ga; sebi ne možeš pronaći kakav
melem da se isceliš.

480
PROMETEJ
Čuj, drugo da ti veće bude čuđenje, veštine kakve, kakva sredstva izmislih! A najveće je: kad bi ko oboleo, ne beše masti
nikakve, ni melema, ni pića, a ni jela, no bez lekova svi propadahu, dok ih ne uputih ja u mešanje spasonosnih lekarija, da
svaku bolest mogu njima lečiti. I mnoge nađoh načine proricanja; dokučih prvi iz sna šta se dešava na javi; glase nejasne
protumačih i znamenja na putu što ih sretaju; razredih tačno ptica grabilica let, šta znači desno, a šta levo letenje, i kakvu
hranu svaka od njih uzima, i kakve su im mržnje, kakve ljubavi, i gde je dvoje i gde život zadružan; pa kako glatka mora biti
utroba,
485
490 495 500
i koje boje žuč da bog se raduje,
i kakav oblik išaranim jetrima.
I silom zavijene spaliv udove
i dugo bedro, toj veštini nejasnoj
uputih smrtan stvor i oku njegovu
otvorih ognjen znak što skriven bejaše. Toliko o tom. Ko će najzad kazati da ona blaga što se kriju ljudima u utrobi zemaljskoj:
bakar, železo, pa srebro, zlato, da pre mene pronađe? Ta niko, znam to, osim lažnih hvališa.
U malo reči, priču tu da ne duljim: veštine sve Prometej dade ljudima. HOROVOĐA
Za ljude ti nemoj suviše brinuti, a za se mari jadnika! Jer verujem i nadu gajim: pašće s tebe lanci ti, i nećeš biti manje moćan
nego Div. PROMETEJ
Da tako bude — usud postojani to još ne odredi; neizbrojne patnje još i muke trpeću dok budem slobodan. Veština nema snage
protiv nužnosti. HOROVOĐA A ko to upravlja kormanom nužnosti?
PROMETEJ Tri Sudilje i, uz njih, Srde pamtilje.
HOROVOĐA Pa od njih, dakle, zar je Div nemoćniji? PROMETEJ Od sudbine ni on uteći ne može. HOROVOĐA A šta je
sudbina Divu nego večna vlast? PROMETEJ To nikad nećeš čuti, pa i ne pitaj! HOROVOĐA To neka sveta stvar je što je tajiš
ti. PROMETEJ
Na nešto drugo pređite, još nije čas
da o tom zborimo. To moram tajiti 530 što mogu više; budem li to čuvao, oprostiću se zla i grdnih okova. DRUGA POJAVA
Prometej, Hor DRUGA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa

Ne dao mi Div svevladar nikad pamet buntovničku, no da svagda boga volim i goveda da mu koljem i prinosim svete žrtve
kraj talasa neumornih Okeana, oca moga! Nikad rečju ne grešila! U srce se zapisalo, nikad mi se izbrisalo! Prva antistrofa
Blago onom čije dane dokle god mu žice traje hrabra nada svagda prati, 545 535
540
radost vedra srce krepi. Ali mene jeza hvata kad posmatram kako tebe muke muče nebrojene.
Jer od Diva strah te nije, 550
samovoljno, Prometeju, braniš ljude preko mere. Druga strofa
Besplodna je ljubav tvoja! Ko te, dragi, može spasti, ko ti može pomoć dati od tih ljudi dan što žive? Ne vide li slabost njinu,
lomne senke — slepce slabe, jadom svojim okovane? Ljudski snovi nisu kadri da poredak sruše Divov. Druga antistrofa
To ti saznah, Prometeju, kada videh zlu kob tvoju. Drugu pesmu sad ti poj em,
a to nije ona što je 565
uz kupanje i kraj odra na dan svadbe tebi pevah, kad mi sestru Hesionu darom dobi i odvede
da ti verna bude ljuba. 570
(Iznenada bane I ja s goveđim rogovima na glavi, pocepanog ruha i zamršene kose.)
555
560
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Prometej, I ja, Hor IJA
To kakva je zemlja? Kakav li narod? Ta koga na steni vezana vidim da vetar ga bije? Sa kakva te greha razdire kazna? Izvesti
me kuda, u koju zemlju jadna zalutah? Jao! Jao!
I opet nesrećnu me obad bode! Lik Arga Zemljina — sačuvaj bože! — čuvara moga vidim stookoga! 0, za mnom se šunja,
očima zvera, ni mrtva ne krije ga zemlja, nego iz donjeg ustaje sveta, pa me bednu progoni gladnu i po morskom vrzma se
žalu.
Strofa
Voskom spojena svirala glasna zvucima ljulja me u san. O, lele! Oh, kuda me vode te daleke lutnje? Šta skrivaš ti, Kronov
sine, 590
s koga, s koga mi greha ti ove nametnu muke? 575
580 585
Ta zašto me strašnom besnoćom poludelu kinjiš ovako?
Ili me spali, il' u zemlju metni, il' u more nemani daj!
Nemoj odbiti mi
što te, gospode, molim!

Dosta me lutanja duga

umoriše, ne mogu znati kako bih otela se bedi.
Čuješ li glas rogate mome? PROMETEJ
Da ne čujem zar momu besom gonjenu, kćer Inahovu? Za njom srce izgore u Diva, a sad Herin gnev je progoni, pa teške duge
pute silom putuje! Antistrofa
IJA
Otkud očevo doznade ime? Kaži mi jadnici ko si,
te nesrećnik nesrećnoj meni svu istinu zboriš?
I božju bolest spomenu mi, što me budući satire, jao, žalcima besa!
U mahnitu skakanju amo dojurih morena glađu,
Herinom gonjena srdnjom. Ta ikoga ima zlosrećna još
da se k'o ja pati? Nego jasno mi reci
kakva me patnja još čeka?
Da 1' ima melema ili kakve pomoći? Reci ako znadeš!
Kazuj, izvesti skitnicu momu! PROMETEJ
Što želiš znati, jasno kazaću ti sve,
prostodušno, bez ikakvih zagonetki, 625 k'o prijateljima što liči zboriti:
ti gledaš tu vatrodavca Prometeja. IJA
Ti opšti spase sviju ljudi, patnice Prometeju, zbog čega trpiš kaznu tu? PROMETEJ
Baš prestah muke svoje oplakivati. 630 IJA
Zar nećeš meni pažnju tu pokazati?
PROMETEJ Ta reci koju? Sve od mene saznaćeš. IJA
Izjavi ko te na tu stenu prikova?
PROMETEJ Div odluči, a Hefest rukom izvrši. IJA
Za kakve grehe mučiš ovde muke te? 635
PROMETEJ Nek bude dosta što ti otkrih samo to. IJA
I vreme još saopšti meni jadnici, tumaranju mi ovom kad će biti kraj. PROMETEJ Da sve to ne znaš bolje ti je no da znaš.
IJA
Ne taji mi što imam prepatiti još!

PROMETEJ Tu milost ja ti, veruj, ne uskraćujem. IJA

Pa šta se nećkaš onda kazati mi sve?
PROMETEJ Ta hoću, ali strah me, zbuniću te tim. IJA
Ne mari za me više no što marim ja!
PROMETEJ Kad želiš, treba da ti kažem: dakle, čuj! HOROVOĐA
Ne, nemoj još! I meni malo radosti učini! Čujmo najpre njenu nesreću, neka sada priča svoju sudbu prebolnu, a ti joj potom
kaži jade buduće! PROMETEJ
Do tebe, Ijo, stoji da im učiniš tu ljubav — to su sestre roditelja tvog. Svoj udes oplakati, izjadati jad, slušaču kad ko suze
samilosti zna izmamit, vredno je zadržati se tu.
IJA
Ja ne znam kako bih uskratila vam to. Što pitate me, jasno ćete čuti sve. Doduše, bol je o tom i govoriti odakle na me
nesrećnicu naleti taj vihor od boga i propast lika mog.
Ta svagda obnoć u snu meni prikaze dohodile u devojačke odaje i sve me
dragale: „0, srećna devojko, ne devuj više, sjajnu imaš priliku za udaju! Div, strelom čežnje pogođen, za tobom gori, žudi da
te obljubi; ti Divu, devojko, ne odbij zagrljaj, no idi Lerni, onoj bujnoj livadi, ka stadima i torovima očevim, čeznuće oku
svome Div da zagasi."
I jadnu mene svaku noć su mučili ovakvi snovi, dok ne dobih smelosti da
ocu kažem ona noćna viđenja. A u Pit i Dodonu često glasnike on slaše, ne bi 1' čuo kakvo delanje il' kakva reč je bogovima
prijatna.
Al' vratiše se s izjavama nejasnim i zagonetnim; taman beše smisao. Glas
najzad razgovetan stiže Inahu sa strogim nalogom da mene od kuće i
zavičaja goni da se jadnica do na kraj zemlje ostavljena prebijam. Ne posluša li, Div će munjom gromovnom da udari i sve mu
pleme uništi. On posluša to Loksijino proroštvo, i tužan tužnu mene tada otera i progna, al' ga nagna sila Divova da protiv srca
svoga tako postupi. I odmah mi se lik i um izvratiše, te rogata — što vidite—oštroustim bodena obadom u skoku mahnitom
sve trčah prema Kerhni, pitkom izvoru, i vrelu Lerni; za mnom stane srljati
v •.....*
govedar, porod Zemljin, Arg plahoviti, i svaki trag mi vrebat' gustim očima. Al' njega naglo neočekivana kob 695 života liši; a
ja, besom gonjena,
pred bičeriT božjim svud se svetom potucam.
Šta zbi se, eto, ču. A znaš li kazati šta imam još da patim, kazuj! Nemoj me iz samilosti lažnim tešit' recima: 700
najgrđe zlo je, velim, izmišljena reč. HOR
Lele, lele! Prestani! Ah!
Nikad, nikad nemah nade
da će mi do uha doći glas nečuven, ni da će mi takve neotrpne 705

muke, bruke, strašne huke parati dušu dvoreznim rtom. Jao, sudbo, sudbo!
Zgrozih se od jada Ijina! PROMETEJ
Ti rano tužiš, strah te obuzeo svu, 710 a pričekaj da čuješ još i ostalo. HOROVOĐA
Govori, kazuj sve! Ta vole patnici unapred jasno znati jade potonje. PROMETEJ
Da, prvu želju ja vam lako ispunih:
iz njenih usta htedoste da čujete, 715 da sama svoju izjada vam trpiju. A drugo čujte sada, kakve muke još od Here treba moma
ta da premuči! (Obraća se Iji.)
Ti, kćerko Inahova, pamti moju reč
da saznaš kad će putu tvome biti kraj. 720
Odavde suncu prvo kreni na istok, pa prolazi kroz neorane krajeve! I tada do skitača Skita doći ćeš, na krasnim kolima što
pletu čadore, a gađaju iz lukova strelometnih. Ne idi blizu im, no bučnom obalom sve uz kraj hodi mimo zemlje njihove! Na
levoj strani borave ti Halibi, kovači gvožđa, njih se moraš čuvati, jer divlji su, tuđincima nepristupni. Na Hibrist, reku besnu,
tada stići ćeš, ne prelazi je, jer se preći ne može, dok na sam Kavkaz, na tu goru najvišu, ne prispeš, gdeno reka besno navire
sa glavica. Prevaljujući visove do zvezda što se dižu, na jug udari, i tada vojsci doći ćeš amazonskoj što ne voli muškarce; u
Temiskiri kraj Termodonta one jednom živeće, gde Salmideški kršni žal se nahodi, brodaru dušmanin, a očuh lađama. I one
vrlo rado kazaće ti put. Do samih uskih vrata morskih prispećeš tesnacu Kimerskome; njega smeono napusti, pa Užinu pređi
Meotsku. U svetu dovek velik širiće se glas o putu tvom, on Bospor ime dobiće. Oprostivši se tako s tlom Evropinim, na
azijsko ćeš doći tle. Zar nije taj nad bogovima car u svemu jednako silovit? To čeljade smrtno htede bog da obljubi — a nagna
u to lutanje. Na gorka prosca, devo, nabasa mi ti pred udaju, jer vesti što ih sada ču još muci tvojoj ni početak ne kažu!
IJA
O, lele meni! Jao! PROMETEJ
Ti zaleleka, zastenja, a šta li ćeš tek onda kad jade čuješ ostale? HOROVOĐA Zar još ćeš ovoj drugih jada kazati? PROMETEJ
Dabome, ljuta jada more preburno. IJA
Pa našto život meni? Zašto da se ja ne survam odmah s ove tvrde hridine, o zemlju da se razbijem i muka svih oslobodim? Ta
bolje jednom umreti no s dana u dan muke nove mučiti!
PROMETEJ
Tegobe moje teško bi podnosila, gde mreti meni nije sudbom suđeno! Ta smrt bi oslobodila me nevolja. A sad još kraja mojim
nema patnjama, sve dotle dok se s vlasti Div ne obori.

IJA
Zar može ikad Div da padne s prestola?
PROMETEJ Ta propast bi te, mislim, obradovala. IJA
A kako ne bi kad od Diva trpim zlo.
PROMETEJ Ta znaj da živu ja ti rekoh istinu. IJA
Pa ko će njemu carsko žezlo oteti? PROMETEJ
Sam sebi svojim namerama sujetnim. IJA
A kako? Kaži ako reč ti ne udi!
PROMETEJ Uzeće ženu, ali će se kajati. IJA
Da 1' božju ili ljudsku? Reci, ako smeš!
PROMETEJ Šta pitaš koju, to se ne srne kazati. IJA
Zar žena da ga s prestola strmoglavi?
PROMETEJ Od oca ona jačeg sina rodice. IJA
I od te sudbe zar mu nema spasenja? 775
780
PROMETEJ Ne, ako ja se okova ne izbavim. IJA
A gde je spas ti kad se Dive protivi?
PROMETEJ To biće jedan iz potomstva tvojega. IJA
Šta reče? Moj zar sinak tebi spasilac?
PROMETEJ Potomak treći posle deset prethodnih. IJA
To proroštvo ne mogu više shvatiti.
PROMETEJ I ne pitaj da svoje doznaš nevolje! IJA
Što ponudiš mi nemoj uskraćivati!
PROMETEJ Od vesti dveju jednu na dar dobićeš. IJA
A kakva? Reci ih obe, pa da biram! PROMETEJ
E, dobro. Biraj: ili druge muke još da otkrijem ti ili spasioca mog! 795 HOROVOĐA
Učini — budi dobar — jednu ljubav njoj, a drugu meni, molbu mi ne odbijaj! I ovoj kaži potonje tumaranje, a meni, želim
čuti, spasioca tvog. PROMETEJ
Kad želite, ja neću biti protivan. 800 Što god me pitate, objasniću vam sve.
Najpre ću tebi, Ijo, mučno lutanje izložiti, a ti ga piši u srce!

Kad pređeš vrata, dvaju kopna granicu, na istek žarki pođi, putu sunčevu, 805
i plivaj morskom penom, dokle ne stigneš do Kistene, do onih Polja
gorgonskih, gde borave Forkide, deve matore, njih tri, u liku labudskom, jednooke, jednozube; nit' sunce na njih ikada 810
nit' mesec ikad svojim sine zracima! A blizu njih tri sestre žive krilate,
zmijokose Gorgone, ljudma dušmanke, kad čovek pogleda ih, prestaje mu dah. To kažem ti da znadeš biti oprezna. 815
Još druge čuj za ljudske oči užase! Oštrokljunih se čuvaj pasa Divovih, arslana ljutih, i još vojske konjičke Arimaspa
jednookih, što borave gde Pluton valja valove zlatoteke. 820
Ne idi njima! U daleku zemlju ćeš ka crnom stići narodu, što prebiva kraj vrela suncu, gde je reka Etijop. Uz njenu idi obalu,
dok ne dođeš do skokovaca, gdeno s Gora Biblovih 825
k'o voda pitka pada Nil božanstveni. Taj Nil u trouglasti vodice te kraj, u Nilsku zemlju, gde je, Ijo, dalek stan i tebi i
potomstvu tvome dosuđen.
A čini 1' ti se tamno što i nejasno, ti opet pitaj me i razgovetno čuj! Ta više no što želim imam vremena.
HOROVOĐA
Imadeš li o mučnom joj tumaranju još reći nešto, ili dosad prećuta, ti kazuj! Sve li reče, milost moljenu učini i nama, začelo
još je znaš. PROMETEJ
Sad ču svršetak svemu svom tumaranju. Da zna da po istini rekoh, kazaću što jadna promuči, dok amo ne stiže; za svoje reči
daću tako potvrdu. Što dosadno je, ne mari da pominjem, te hitam samom kraju tvoga lutanja. Na Mološke ravnice kad si
prispela i vrletnoj Dodoni, gde je sedište i gde je proročište Diva Tesprotskog, tu čudo neviđeno: zbore hrastovi, i oni sasvim
jasno, bez uvijanja, ko potonjoj, ko slavnoj ljubi Divovoj učiniše ti pozdrav — da 1' ti laska to? Pa otud besom zahvaćena
dohita uz obalu na Rejin zaton veliki, a otud natrag trkom vetar nagna te; u potonja vremena morski zaliv taj, to dobro znaj mi,
Jonskim će se prozvati,
0 putu tvome spomen rodu ljudskome. To znaci su ti moje svesti proročke da nešto vidim više no je očito. Ostatak ona i vi
čujte zajedno, 1 sad se vraćam tragu reči pređašnjih.
Na kraju zemlje one Kanob leži grad, na samom nanosu i ušću Nilovu. Tu jasnu svest i pamet vratiće ti Div,
oplodiće te samo lakim dodirom.
Epafa crnog rodićeš; to ime on
po božjem činu dobiće; uživaće 865
plod zemlje široke što Nil je natapa.
S pedesetero kćerki peto njemu koleno povratiće se gradu Argu nerado da ukloni se braku s bratučedima. A oni, strašću zaneti,
k'o jastrebi golubica daleko neće pustiti,
coleteće za svadbom — lovom zlokobnim, al' bog im neće dati sreće ljubavne.

Pelazgija će krvlju dočekati njih,

savladaće ih bdenje žena smeonih; 875 jer svaka mlada ubiće mladoženju, mač dvosekli kad krvlju žrtve omasti. Da dušmane
mi takva stigne Kipranka! Al' jednu kćerku čežnja će primamiti, te bračnog druga svoga neće ubiti, 880 predomisliće se, i više
voleće
i piašljivicom zvati se no krvnicom.
I ta će Argu carsku lozu roditi.
Da sve to jasno kažem, treba mnoga reč. Iz toga semena će junak niknuti, 885 na glasu strelac; on će mene iz muka izvući.
Takvo meni reče proroštvo pradrevna majka, ispolinka Temida. A kad i kako, dugo zbora treba to, a da i saznaš, ne bi vajde
imala. 890 IJA
O, napred, napred! grč hvata me opet, i ludila bes već mozak mi pali, i besnila žalac bez ognja me žeže!
A srce mi dršće i o grudi bije! 895
A oči se mute i u muci vrte!
Sa staze me baci besnila vetar,
nad jezikom više ne mogu da vladam, 5*
i mutne mi reči bez reda biju o valove nevolje strašne! 900
(Besomučna otrči unedogled.) DRUGA POJAVA Prometej, Hor TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Strofa
Mudar, mudar onaj beše
kome prvom ova mis'o na um pade i ko prvi ovo reče: bračnog druga biraj prema sebi,
nije blago ni raskoš ni zlato, 905 neg' je blago što je srcu drago. Antistrofa
Nikad, nikad, o, Sudilje,
ne videle mene kao nevu Diva il' ma koga s neba boga. Iju devu ja sa zebnjom gledam, 910
prosca boga ona odbijala,
sad je Hera muči kobnom skitnjom. Epoda
Nije strah me braka prema sebi, jači bozi da ne zavole me, oko njino ne zapelo za me! 915
Boj taj za boj nije, ni put za put. Ne znam šta bi sa mnom bilo, ta ne vidim kako bih se Divskoj volji uklonila.
EKSODA
(PETI CIN)
PRVA POJAVA Prometej, horovođa PROMETEJ

Začelo Div. će, ma koliko da je gord, 920 još krotak biti, jer se priprema da uđe u brak što će s vlasti bez traga oboriti ga. Oca
Krona potpuno izvršiće se kletva, kojom kunjaše sa svoga drevnog trona kad je padao. 925
A iz tog jada jasno reći izlazak od bogova mu niko ne može do ja! Ja znam to, znam i način. Nek on sedi sad i prkosi, u
nebeski se uzda grom, i ruka nek mu trese strelom plamenom! 930
To nikakvu mu neće pomoć doneti da mučnim padom s trona sramno ne
padne. Sad protivnika takva na se diže sam, junaka čudna, borca neodoljiva, od munje žarke što će jači naći plam 935
i strašan prasak, pred njim grom umuknuće, i Posidonu trozubac polomiće, to koplje, od kog zemlji dno se potresa. Kad u tu
padne nesreću, naučiće koliko se od ropstva razlikuje vlast. 940
HOROVOĐA Tom željom svojom Divu čast ocrnjuješ. AO
PROMETEJ I zbiće se. Sto želim to i kazujem.
HOROVOĐA Zar iko misli da će Diva srušiti?
PROMETEJ Od mojih još će teže muke mučiti.
HOROVOĐA Ne trneš zar kad takvu pretnju prosipaš? PROMETEJ A šta me strah kad smrt mi nije suđena? HOROVOĐA Još
bolnije ti bole može zadati. PROMETEJ Nek čini samo! Ja sam na sve pripravan. HOROVOĐA Ko pametan je, klanja se
Adrastiji. PROMETEJ
Ta poštuj, moli, laskaj svakim vlastima! Tvoj Div je meni manji nego
ništavac. Nek radi, vlada kratko vreme po volji, jer bogovima neće dugo vladati.
Al' evo vidim Divova glasonošu, u gospodara novog slugu pokornog, 955 začelo stiže nove glase noseći.
(Vazduhom dolazi Hermo u krilatoj obući i s glasničkom palicom u ruci, te stane na stenu pred Prometeja i Okeanide.)
DRUGA POJAVA Prometej, Hermo, Horovođa HERMO
Mudracu tebi, strasti kivnoj, prekivnoj
što zgreši bogu jer smrtnom stvoru pomože ja tebi, kradivatro, evo govorim.
Moj otac poziva te da mu kažeš brak 960 sa kog će — to se hvališ — vlast izgubiti. I pri tom ništa nemoj zagonetati, no po
istini reci sve! I dvostruk put ne zadavaj mi ovamo, Prometeju! Ta vidiš: Div se time ne umekšava. 965 PROMETEJ
Tvoj govor dostojanstven, oholosti pun, k'o božijoj što dolikuje posluzi.
Sad novi vladate i odmah mislite da carujete spokojno. Zar ne videh gde dva već gospodara otud padoše? 970

I trećem, sad što vlada, uskoro ću pad sramote pun da vidim. Misliš da me strah i da se stiskujem pred novim bozima? Daleko
sam od svega toga. A ti odbrzaj natrag putem kojim dolete! 975
Ta ništa što me pitaš nećeš doznati! HERMO
Al' ono i pre samo takvim prkosom ti pristade u luku ove nevolje. ¦71
PROMETEJ
Za tvoju dvorbu ovom svojom nevoljom, to znaj mi dobro, ja se ne bih menjao.
HERMO
Ta bolje, mislim, ovu stenu dvoriti no ocu Divu glasnik biti pouzdan! PROMETEJ
Samosioni nek se tako razmeću! HERMO
A Jebi, kanda, godi ovaj položaj? PROMETEJ
Da godi? Da u njemu svoje dušmane ja ugledam! I tebe u njih ubrajam! HERMO
Za slučaj svoj i mene zar okrivljuješ? PROMETEJ
U jednu reč: ja mrzim na sve bogove za moju pomoć što mi krivdom vraćaju. HERMO
Ja besnilo ti čujem, bolest nemalu.
PROMETEJ Da, besnim, znači 1' mržnju to na dušmane. HERMO
U dobru da si, nepodnošljiv bio bi! PROMETEJ
Jao meni! HERMO
„Jao"! — za taj uzvik ne zna Div. PROMETEJ
Al' dugo vreme nauči to svakoga. 995 HERMO
Pa ipak još ne umeš biti razborit!
PROMETEJ Inače ,ne bih s tobom, slugom, zborio. HERMO
Šta otac traži kanda nećeš kazati?
PROMETEJ Zahvalnost dužan tim bih dug mu platio. HERMO
Dabome, izgrdi me kao derište. 1000 PROMETEJ
Zar nisi derle, i od njega luđi još kad misliš da ću ja ti štogod otkriti? 73
Ta nema mučila ni sredstva kojim Div ~) primorat' bi me mog'o da mu kažem
to,C dok sramotnih ne oprosti me okova! J1005
A dotle neka baca munju ognjenu, a snegom nek belokrilim i gromovljem sve do dna zemlje uzdrma i pomuti, al' ništa od tog
neće mene saviti da kažem ko će njega s vlasti srušiti. 1010

HERMO
Razmotri da 1' te spasti može prkos taj!
PROMETEJ To davno videh već i o tom promislih. HERMO
Ta pregni već, ta pregni jednom, luđače, i misli prema jadu svome sadašnjem!
PROMETEJ
Dosađuješ i govoriš k'o talasu. Da nikad na um ne pada ti da ću ja zadrhtati pred Divom, žena postati i kao baba da ću ruke
pružiti i njega, boga najmržega, moliti da puta ovih reši me! To nikako!
HERMO
Ja mnogo zborih, opet zalud zboriću — ta molbe ništa srca ti ne mekšaju i ne blaže: k'o ždrebe prvom prezano đem grizeš,
siliš se i uzdi otimaš. Al' slaba mudrost rađa tvoju pomamu. 1025
Ta prkošenja jogunica bezumnih po sebi samo nikad ne pobeđuje. 1015
1020
•7/1
Ne poslušaš li reči mojih, pripazi kolika bura, neodoljiv beda val na tebe
ustaju! Tu stenu vrletnu moj otac grmljavom i munjom ognjenom razvaliće, i telo tvoje sakriće — iščeznućeš u zagrljaju
kamenom! I tu ćeš duge probaviti vekove dok ne vratiš se na svet. Divov krilat pas, krvožedna i pohlepna orlušina, komade
krupne s tela tvoga kidaće; gost nezvan celog dana tebi sletaće i crnu jetru požudno komadaće.
A kraja tima ne očekuj patnjama, dok bog se koji ne javi k'o zamenik tom jadu tvom i za te rado ne pođe u mračni Had, u crni
bezdan Tartarov. I zato rešavaj! Jer nije torlanje što rekoh nego svu izložih istinu, jer usta Divova ne znadu lagati, no svaka
njihova ispunjuje se reč. A ti se trgni, razmišljaj, ne pomisli drskoća da je bolja nego smotrenost. HOROVOĐA
Da Hermo pravo zbori, i mi mislimo, jer goni te da prkositi prestaneš i savete mu pametne da prihvatiš. Poslušaj! Sramota je
mudru grešiti. PROMETEJ
Za glasove što ih ovaj mi otkri ja ranije znadoh, a nije sramota kad dušman od dušmana podnosi zlo. I neka se na me obara
strela, ognjevitih munja vijugasta zmija, a gromom i besom vetrova divljih nek vazduh se prolama sav, i zemlji nek vihor u
temelju korenje trese,
a valovitog mora žestoka huka
nek zvezdama na nebu zaspe putanje, i bezdanu, crnu Tartaru na dno nek Dive telo strmoglavi moje 1065 u vrtlogu tvrde,
svirepe sudbe, al' celog mene ubiti neće! HERMO
Besomučni takve izbacuju reči, i odluke takve čuju se od njih. Koliko još treba da oholost njemu 1070
poremeti um? Šta popušta gnevu? (Obraća se Okeanidama.)

A vi što njegove žalite muke, i jade mu trpite zajedno snjime, sa ovoga mesta hitajte nekud,
da gromova strašna rika i bes 1075 ne pomute vama pamet i svest! HOROVOĐA
Što drugo mi zbori i drugo mi svetuj, i slušaču rado! Naređuješ nešto, al' naredbu tu ne mogu da trpim. A zašto me goniš
sramotu da činim? 1080 Sve patnje hoću da podnosim s ovim. Naučih da izdaju mrzim duboko, i bolesti nema
što meni bi od nje gadnija bila! HERMO
Al' pamtite to što rekoh unapred! I ako u nevolju padnete ljutu, ne krivite sudbu, ne recite da vas u nenadnu nesreću uvali
Dive! Ne, doista! U nju vi ćete sebe uvaliti same! Nije tu prepad
1085
1090 76
ni varka, sa znanjem vi ćete sebe zaplesti u nevolja beskrajnu mrežu sa sopstvenog bezumlja svoga!
(Hermo odlazi, i odmah počnu vetrovi da besne; sve brže i jače pucaju
gromovi i munje sevaju; oblaci tamni zastiru nebo i motaju se oko glavica; zemlja se trese, Okeanide
kleknu.)
PROMETEJ
Što reč bi, evo se dešava sad: već zemlja se trese, 1095
a pod njom odjekuje gromova rika, i sevaju bičevi plamenih munja, a vitlaju prašinu vihori besni; već vetrovi svi u napadu
ljutom od jednog dela hitaju drugom; 1100 u svirepoj borbi sve se komeša, u koštac se hvataju nebo i more! Ovakvim udarcem
bije me Div, sve na mene pada strah da mi zada. (Strašan urnebes.)
O, majko presveta moja, i ti, 1105
o, zrače, ti izvore svetlosti sve, vi vidite kako po nepravdi patim! (Bezdan proguta sve.)
1
SOFOKLE CAR EDIP r
¦i

y
•"¦V o

"0

c 'š

i7
"4
"i
CL m
(0 ^5 V
C3
oj 14 T
LICA
EDIP, car tebanski JOKASTA, carica KREONT, brat Jokastin TIRESIJA, prorok SVESTENIK Divov GLASNIK iz Korinta
PASTIR Lajev GLASNIK iz dvora HOR STARACA TEBANSKIH VODILAC Tiresijin } ne KĆERI Edipove J &
PRATNJA careva i caričina
Pozornica prikazuje carski dvor u Tebi s troja vrata: na srednja idu Edip i Jokasta, na desna — za gledaoca — ide dvoranstvo,
a na leva stranci. Pred dvorom oltari i kipovi bogova tebanskih.
I
PROLOG (PRVI CIN)
PRVA POJAVA Edip, Sveštenik
Oko oltara na stepenicama sedi narod, deca, dečaci i sveštenici s lovorovim grančicama u ruci. Edip izlazi iz dvora s pratnjom.
EDIP
O, deco, Kadma davnog naraštaju mlad, što sedite na sedištima ovima,
bogoradničkim ovenčanim granama?
A grad sve grca što od mnogog tamjana, a što od peana i silnog jecanja. 5 To, deco, ne htedoh od drugih glasnika da čujem, zato
amo dođoh, evo, sam, ja, koga svako slavnim zove Edipom. No, kazuj, starce, jer baš tebi priliči da mesto ovih zboriš: zašto
dođoste? 10 Od straha il' od želje kakve? Želim vam pomoći u svem; ja bih bio bez srca kad molioce takve ne bih žalio.
SVEŠTENIK
O, Edipe, ti vladaoče kraja mog,
ti vidiš kakvi smo po godinama tu 15 kraj žrtvenika tvojih: jedni slabi još za dalek let, a drugi žreci stari sve — ja Divov, ono
izabrani momci, gle, a ostali ti narod sedi ovenčan na trzima kraj Paladina hrama dva 20

i pored Ismenova praha proročkog. _ flr^Vp tratrprliie

81
Ta grad nam, kako i sam vidiš, silno se već potresa i glave više ne može da digne iz dubina mora krvava. Već u zametku
propada nam zemlji plod, na paši ginu stada, gine podmladak u ženama, a, uz to, bog ognjonoša, ta kleta kuga, grad nam
hara ,obara; i s nje se Kadmov prazni dom, a crni Had sve stenjanjem i jecanjem se bogati. Ja ne smatram te jednakim sa
bozima ni deca što na žrtvenik ti sedamo, al' ti od ljudi jesi prvi čovek naš u nevolji života, sudbi od boga. Ti dođe, Kadmov
danka oslobodi grad, što svirepoj ga plaćasmo pevačici, a od nas ništa više ne ču o tome, ne učismo te, no uz pomoć božiju, to
kažu, misle, ti nam život uspravi. I sada, Edipe, o glavo junačka, mi pribegari, evo, molimo te svi da pomoć nađeš kakvu, ili
čuo glas od boga koga ili znaš od ljudi što, jer vidim: vesti ljudi i u nevolji po odlukama svojim stvar savlađuju. Najbolji od
svih ljudi, grad nam pridigni i za nj se postaraj! Jer, i sad ovaj kraj za ljubav davnu spasiocem zove te. A padnemo li posle
pridizanja svog, tvoj presto nikad neće spominjati se. No trajno zato grad nam ovaj uzdigni! Ta već si pre nam sreću dobrim
znamenjem povratio, pa takav budi i sada!
Jer hoćeš li da vladaš ovde kao sad, to lepše vladaj ljudima no pustinjom: jer ništa nisu ti ni tvrđava ni brod kad ljudi nema,
živih nema građana! EDIP
O deco jadna! Nije neznano mi, znam rad čega dođoste. Ta dobro znadem ja da stradale mi svi, al' mada stradate,
to, ipak, niko od vas ne strada k'o ja. Vaš bol se jednog tiče, svakog za sebe. i nikog drugog, moja duša zajedno i grad, i sebe, a i
tebe žali, sve. Pa ne budite me gde sanak boravim, no znajte da već mnoge suze ronih ja i brižan mnogim putem protumarah
već.

Razmišljajući, jedan samo nađoh lek,

i njega pokušan. Svog šuru Kreonta
Menekejeva sina, kući Febovoj
u Piton otpravih da pita kojim bih
ja delom, kojom rečju ovaj spas'o grad.
I, evo, danas broj se slaže s vremenom,
pa brinem se što radi; preko reda nema ga, i duže nego što mu za taj treba put. A kada stigne, neka hulja budem ja ne uredim li
sve što bog zapovedi! (Mladići kažu svesteniku da Kreont dolazi.) SVEŠTENIK
U pravi kaza čas; mladići evo baš dojavljuju da vide Kreonta gde pristiže. EDIP
O Apolone gospode, da osvane
sa dobrom porukom k'o sjajnost oka njegova! SVEŠTENIK
Po liku radostan je. Ne bi išao
pod gustim vencima od rodnog lovora. EDIP
Već blizu je da čuje, brzo znaćemo. (Kreont dolazi.)
65
70 75 80
rt*»
O vojvodo Menekejiću, rode moj,
sa kakvim božjim glasom ti nam osvanu? 85
DRUGA POJAVA Edip, Sveštenik, Kreont KREONT
Sa dobrim. Jer i nevolja će, velim, sva, kad izlaz dobar nađe, dobru krenuti. EDIP
A kako glasi poruka? Jer tvoja reč
ne donosi nam ni slobodu, a ni strah. 90 KREONT
Pred ovim svetom želiš li da čuješ me, na reč sam spreman, il' da u dvor pođemo.
EDIP
Pred svima zbori, jer me briga za taj svet još više muči no za život rođeni! KREONT
Izvestiću vas što sam čuo od boga. 95
Naređuje nam gospod Febo očito izagnat kugu što je ovaj hrani kraj, ne hraniti je kad je neizlečiva.
EDIP
A kakvim lekom? Kakva nevolja je to? KREONT
Da prognamo il' krv da krvlju platimo, 100

ubisto to k'o bura grad nam pustoši. 1

EDIP
Pa koga čoveka sudbinu javlja tim? KREONT
Toj zemlji, gospodaru, beše glava Laj kad našim gradom još ne upravljaše ti. EDIP
To znam iz slušanja, jer ja ga ne videh. 105 KREONT
On pogibe, a bog sad jasno zahteva da rukom kaznimo zločince nekakve. EDIP
A gde su oni? Gde se može otkriti krivici davnoj taj već izgubljeni trag? KREONT
U ovoj, kaže, zemlji. Što se potraži, 110 to nađe se; što napustiš, to propadne. EDIP
A beše 1' to u dvoru, ili ii polju
il' u kom stranom kraju stiže Laja smrt? KREONT
On ode — tako reče — da se pokloni
al' otud svom se dvoru više ne vrati. 115 EDIP
Ni glasnik zar ni saputnik to ne vide, da za to raspita ih ko i dozna što? KREONT
Svi padoše; u strahu jedan izmače, a od svega taj što vide samo jedno zna. EDIP
A šta? To jedno mnogo može otkriti kad slutnje samo malo zraka prosine. KREONT
Sukobiše se — reče — razbojnici s njim, ne jedna snaga, mnoštvo ruku ubi ga.
EDIP
Pa kako zlikovci da usude se to, da novcem neko njih ne podstače? KREONT
To slutilo se, al' ne beše nikoga u nevolji da mrtva Laja osveti. EDIP
A koja nevolja, kad tako pade car, na putu beše vam da ispitate to? KREONT
Šaropevka nas nagna Sfinga pred noge da gledamo a pustimo što zavi noć. EDIP
Al' opet od početka ja ću tražiti, jer dostojno je Febo, dostojno si ti na pokojnika ovu pažnju skrenuo.
I zato — red je — videćete i mene 135
gde gradu, bogu pomažem k'o saveznik. I neću radi daljih prijatelja mi
no sam rad sebe ovaj užas prognati. Jer, taj što onog ubi, lako hteo bi i na moj život istu ruku podići. 140 Za onoga se brinuć,
sebi koristim. No, deco, sa stepena brže ustajte,

bogoradničke podignite grančice! (Pratnji.)

A od vas ko nek amo Kadmov skuplja soj, ta ja ću sve da učinim, pa s bogom će 145 osvanuti nam sreća ili pad!
SVEŠTENIK
O, deco, ustajmo! Ta zbog toga smo mi
i došli amo što nam ovaj obriče.
A Febo, što nam ova posla proroštva,
da stigne nam k'o spas i lekar od kuge! 150
(Edip s Kreontom ode u dvor; horovi pribegara s podignutim grančicama i u redu vraćaju se u grad. Dolazi hor staraca
tebanskih.)
TREĆA POJAVA
ULAZNA PESMA HOR
Prva strofa
Divov slatkoreki Glase, kakav li stiže iz zlatnoga Pitona Tebi presjajnoj? Mučim se sav, a bojažljivo srce mi
dršće u strahu.
0 Peane, lekaru delski,
zbog tebe bojim se šta li ćeš novo mi ili u toku godina staro već
dati da propatim!
Reci mi, Nadino čedašce zlaćano, besmrtni Glase!
Prva antistrofa
Divova kćeri, Atino besmrtna, prvu te prizivam,
pa sestru ti Artemidu,
čuvarku kraja, što sedi na okruglom prestolu slavnom
na trgu, — i Feba streljača!
Tri'mi spasenja od smrti osvanite! Ako ste ikad i pre u nevolji na grad što padaše
propasti plamen daleko uklonili, dođite i sad!
Druga strofa
0 lele! Ta nebrojen trpim jad, vaskolik narod strada mi,
pa ni oružja — pameti nema, njim da se brani. Ta zemljica slavna već roda nam ne nosi; ne mogu žene u porođaju preboleti
bolova teških. 1 jednoga
za drugim vidiš k'o ptica lakokrila brže od ognja žestoka gde pojuri ka žalu boga večernjeg.
Druga antistrofa
Grad gine da broja mu nema već. Smrtonosan po tlu leži svet, a za njime tugovanja nema; ljube i majke osedele jecaju
pa — jedna odavde a druga odande — zbog ljutog mole zla oltaru na podnožju; sve pean se

ori, a s njime i vapaji tužni. Zato nam, Divova kćeri, o zlaćana, milooku pošlji Odbranu!
Treća strofa
I silnog Areja, što sad
bez medenih bez štitova
navaljuje i pali me sred leleka,
pošlji brzim krokom neka okrene daleko, il' u velike
u dvore Amfitritine,
il' gostima hudoj luci, valovima tračkim!
Na kraju ostavi 1' što noć, to nam opet grabi dan. O Dive, oče moj,
ti, ognjanim što munjama
zamahuješ, ti gromom svojim šatri ga! Treća antistrofa
0 vladaoče likijski,
s tetive svoje zlaćane
razaspi strele silne da nas odbrane! Da sinu žarke zublje Artemidine, što s njima ona prolazi
kroz likijske kroz lugove!
1 tebe, zlatokitni, zovem, imenjače Tebe, o Bakho vinoobrazni,
druže moma zanosnih, sa žarkom buktinjom približi nam se u pomoć
pa goni boga toga, mrska bozima! (Dolazi Edip.)
PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN)
PRVA POJAVA Edip, Hor EDIP
Ti moliš, a što moliš, to ćeš, ako moj ti savet poslušaš i kugu poteraš, 220 izmolit — od zla odbranu i olakšaj. A kazaću ti, jer ja
ne znam za tu stvar ni za čin, ta daleko ne bih išao u svojoj potrazi da imam kakav znak. Al' kako sugrađanin postah docnije,
225 ja ovo svima kažem Kadmovićima: ko od vas poznaje ubicu onoga od čije ruke pade Labdaković Laj, taj meni sve nek
saopšti, naređujem. A boji li se da će tim optužiti 230 sam sebe, zlo ga neće snaći nikakvo, no zemlju ovu ostaviće nekažnjen. A
zna li opet kogod krivca drugoga

iz kraja drugog, nek ne ćuti; zato ja

nagradiću ga, i zahvaliće mu grad. 235
Prećutite 1' i reč mi kogod pogazi u strahu za svojtu il' za se samoga, uradit šta ću tada, sad me čujte svi! Zabranjujem da toga,
bio ne znam ko, u zemlji toj gde vlast i presto držim ja, 240
da iko ga dočekuje i pozdravlja, da s njim se moli ili žrtve prinosi, on
il' svetu vodu da mu iko dodaje,
no svako neka s praga svoga progna ga, jer s njega kuga mori nas; baš o tome izvestilo me proročište pitijsko. Ovako, dakle, ja i
bogu pomažem, a pomažem i pokojniku onome. A proklinjem ubicu, skrivi li to sam iz potaje il' zajedno sa više njih, nek,
jadan, jadno svrši život nesrećan!
I želim još: u mojoj kući nađe li se on kraj moga ognjišta a ja da za to znam, i na me neka padne ista kletva ta! A od vas
zahtevam da sve to činite i za me, i za boga, i za ovaj kraj što propada nam nerodan i ostavljen. Pa ovaj pos'o da i nije
bogodan, ne priliči vam, ipak, da bez osvete to napustite kad vam prvak pade, car, no tražit morate! Al' sada slučajem ja imam
vlast što pre je imađaše on, u braku imam ženu, ljubu njegovu, i naš bi porod braću, sestre imao, da porod njegov ne bi njemu
nesrećan; al' sudba, eto, sruči mu se na glavu. Za njega zato, evo, boriću se ja k'o za svog babaj ka i pokušaću sve da uhvatim
ubicu koji pogubi potomka Labdaku vam i Polidoru i starom Kadmu i drevnom Agenoru.
Ko to ne uradi, ja molim bogove ne dali da mu usev niče na njivi, ne rađala mu žena dece; sadašnja sudbina neka tare ga, i
gora još! A vama, ostalijem Kadmovićima što s ovim slažu se, da Pravda pomaže i bozi svi da u sve veke štite vas!
HOROVOĐA
Kad kletvom, care, obveza me, reći ću: nit ubih niti znadem reći zlikovca, no Febo, ovu potragu što poruči, izreći mor'o je ko
delo učini. EDIP
Ti pravo reče, ali silit bogove kad oni ne mare, to niko ne može. HOROVOĐA
Da drugo što se meni čini saopštim. 285 EDIP
I treće da je, ne propusti kazati! HOROVOĐA
K'o gospod Febo — znadem — vidi najviše naš vrač Tiresija. Istražujući to, od njega, care, najbolje bi doznao.
EDIP
Da i to učinimo, ne zaboravih. 290
Na savet Kreontov baš poslah po njega, pa čudim se što tako dugo nema ga. HOROVOĐA I drugo sve su glasi stari, nejasni.
EDIP
A koji to? Na svaku ja ti pazim reč. HOROVOĐA
Od nekih putnika je pao, reklo se. 295 92
EDIP
To i ja čuh, al' svedok za to ne zna se. HOROVOĐA
Al' išta straha ako ima u njega, kad kletve tvoje čuje, neće ćutati. EDIP
Zločinci drski ne plaše se kletava. HOROVOĐA
Al' ima ko će otkriti ga; evo već 300
božanskog vrača vode amo; u njemu od ljudi jedinome niče istina. (Dođe Tiresija sa svojim vođom.)
DRUGA POJAVA Edip, Hor, Tiresija EDIP
Tiresija, ti shvataš sve, i poznato
i tajno, sve nebesko i zemaljsko sve,
pa stoga, mada vida nemaš, ipak znaš 305 zbog čega strada grad; u tebi jedinom, 0 kneže, nalazimo odbranu i spas! Jer Febo —
ako glasnik ne kaza ti već — na pitanje nam odgovori: onda tek od ove kuge svanuće nam spasenje 310 kad prosočimo koji
Laja ubiše, te smaknemo ih ili s praga prognamo. Ti, dakle, ne uskrati znaka ptičjega, ni ako nalaženju znadeš drugi put, no
spasi sebe i grad, spasi i mene, 315
1 s pokojnika svaku mrlju očisti! U tebe gledamo, a rad je najlepši kad umeš i kad možeš čim da pomogneš.
TIRESIJA
Hu! Kakve li grozote! Biti pametan
gde pamet pomoć nije! Dobro znam to ja, 320 al' smetoh s uma. Ne bih amo došao. EDIP
A šta je? Zašto neveseo stiže mi? TIRESIJA
Da odem! Pusti me! Najlakše podnećeš ti svoje i ja moje, poslušaš li me. EDIP
Kad glasa ne daš, ne radiš po dužnosti 325 nit' činiš gradu ovom što te podiže. TIRESIJA
Jer vidim: govor tvoj ni tebi ne pada u dobar čas; i mene to da ne stigne — (Hoće da pođe.) EDIP
Ne okreći se, bogova ti, ako znaš,
ta evo usrdno se klanjamo ti svi! 330 TIRESIJA
Vi svi tu ne znate; a tajnu nikad ja objavit neću, tvoje zlo da ne reknem. EDIP

Šta kažeš? Znaš, a reći nećeš. Hoćeš nas da ostaviš i grad nam da upropastiš?
94
TIRESIJA
Ni sebe a ni tebe ne uvredih ja. Šta pitaš uzalud? Od mene ne ču to! EDIP
Zar nećeš, huljo poslednji, — ta i kamen razjario bi, — nigda nećeš kazati, no tako tvrd i neumoljiv ostati?
TIRESIJA
Ti moju koriš ćud, a tvoja kakva je, to ne vide, no mene, eto psuješ tu. EDIP
Pa ko se ne bi gnevio kad čuje te? Ti sada vređaš grad ovakvom izjavom. TIRESIJA
Ta to će doći, ma da mukom krijem ja. EDIP
Što ima doći, što da i ti ne rekneš? TIRESIJA
Govorit' više neću. Ako hoćeš baš, ti zato i najžešćim gnevom gnevi se! EDIP
U gnevu svom i neću ništa pustiti što znadem bar, jer ti si, čini mi se, znaj, ubistvo s drugim smislio i stvorio, što rukom samo
ne ubi; da vidiš još, i to bih delo samo tvojim smatrao.
TIRESIJA
Zar tako? Kažem ti: ispunjuj objavu što objavi je, pa od dana današnjeg ni s ovima ni sa mnom nemoj zboriti, jer ti si ovoj
zemlji zlotvor krvavi! EDIP
Zar tako bestidno ti reč tu isturi? Pa kuda misliš da ćeš tome izbeći? TIRESIJA
Izmakoh. Mene brani snažna istina. EDIP
A ko te nauči? Veština tvoja ne!
TIRESIJA Ti sam, jer to da reknem, ti me prisili. EDIP
A šta? Ponovi da te čujem jasnije!
TIRESIJA Zar ne shvati me pre? Iskušavaš li me? EDIP
Ne mogu kazati da znam. Ponovi to!
TIRESIJA Ubica koga tražiš jesi, kažem, ti. EDIP
Na svoju radost nećeš dvared vređat' me
TIRESIJA Da i drugo ti reknem, za još veći gnev? EDIP
Koliko drago ti, jer utaman ti reč. TIRESIJA
Ti ne znaš, velim ti, da živiš s najdražim najsramnije, a slep si za svoj teški greh. 370
EDIP
Pa i to misliš nekažnjen govoriti? TIRESIJA

Da, ako snagu kakvu ima istina. EDIP

Ta ima, al' ti nisi ta! Ti nemaš nje! Jer ti si slepac uhom, duhom, očima. TIRESIJA
Ti, jadan, tako ružiš mene. Uskoro 375 od ovih svako time tebe ružice! EDIP
Noć večna ti si; ni meni a ni drugom što svetlost gleda ne naudi ti. TIRESIJA
Ta nije udes tvoj da padneš od mene. Apolon tu je što se za taj brine čin. 380 7 — Grčke tragedije 97
EDIP
Da 1' Kreont ili ti to tako izmisli?
TIRESIJA 0, tebe Kreont ne ojadi, no ti sam. EDIP
0 blago, vlasti, nad veštine veštino u žitku ovom punom borbe, pakosti, kolika zavist prema vama gaji se, 385
kad radi vlasti ove što je meni grad k'o dar a ne na zahtev negda predade, kad rad nje Kreont verni, stari prijatelj, —
došunjavši se tajno — meni želi slom. Pokrenuo je toga vrača smutljivca, 390
slepara lukava, što onda samo zre kad dobiva, a slep je u veštini toj. Ta reci, de, gde gatar jasan beše ti?
A kad se javi ona kučka pevica, što tada građanima leka ne reče? 395
Pa, ipak, ne mogaše gonetku ma ko razložiti, no proroštva je trebalo; al' to ti — vidi se — ni ptice ne daše, nit' bog te koji
nadahnu. Ja dođoh sam, ja, Edip, neznalica, Sfingu ustavih, 400
to umom stekoh, let mi ptica ne bi znan. 1 njega misliš srušiti, očekuješ da Kreontovu primakneš se prestolu. U plaču, mislim, i
ti i tvoj snovidrug zločinstvo gonićete. A da nisi star, 405 u stradanju bi znao šta mi naumi. HOR
Po našem sudu, čini se, u gnevu on
reč svoju reče kao i ti, Edipe.
To ne treba, no kako ćemo najbolje
da božju ispunimo reč, to gledajmo. 410 98
TIRESIJA
Iako car si, jedan drugom jednako odgovarajmo; u tom i ja imam vlast. Ne živim ja k'o sluga tvoj, već Loksijin, — pa zato
neće Kreont mene braniti. A kažem, jer me i k'o slepca nagrdi: ti imaš vid, al' greha svoga ne vidiš; nit' znaš gde boraviš ni s
kim stanuješ. Ta znaš li čiji si? Ne znaš da si svojtaia i dole i na zemlji ovde dušmanin, i strašna Kletva oca ti i majke ti
odavde goniće te bičem dvostrukim. Sad svetlost gledaš, posle tamu gledaćeš! A koja luka, koji skoro Kiteron razlegati se
neće tvojim lelekom kad spaziš brak u koji kući nesrećno ti doplovi, a posle srećne plovidbe? I ne vidiš množinu

drugih nevolja, a njime sebi, deci svojoj ravan si. Pa zato psuj i Kreonta i moju reč! Ta ne postoji čovek što će ikada svoj život
jadnije završiti no ti! EDIP
Zar mogu to da dalje slušam od njega? Bez traga idi! Nećeš brže! Nećeš zar okrenuti se i moj ostaviti dvor?
TIRESIJA
Ja ne bih došao da ne pozva me ti! EDIP
Ta nisam znao da ćeš ludo bajati, jer teško bih te kući svojoj pozvao. TIRESIJA
Ja ispadoh budala, kako misliš ti, al' mudar onima što tebe rodiše. (Pođe.)
EDIP
A kojima? Ta stani! Ko me rodio?
TIRESIJA Dan ovaj rodice te, a i srušiti. EDIP
Zagonetno i mučno govoriš mi sve!
TIRESIJA Gle, nisi veštak ti da to iznalaziš? EDIP
Pogrđuj po čemu ću velik postati. TIRESIJA
Taj uspeh upropastio te zaista. EDIP
Šta marim, samo kad sam izbavio grad.
TIRESIJA Ja idem, dakle. Hajde, dete, vodi me! EDIP
Nek vodi, jer tu smetaš i dosađuješ, tvoj odlazak utišaće mi bolove. TIRESIJA
Kad reknem zašto dođoh, odoh. Lica tvog ne bojim se, jer ne možeš me ubiti. A kažem tebi: lice koje odavno ti tražiš, pretiš i
ubistvo Lajevo oglašuješ, — to lice ovde boravi; došljakom zovu ga, a kao rođeni osvanuće Tebanac, ali sreći toj veseliti se
neće; slep, — a okat bi, — i kao prosjak — a bogataš nekada — u tuđi kraj će ići štakom tapkajuć. A deci svojoj svanuće u isti
mah k'o brat i otac; ženi što ga rodila k'o sin i muž; a ocu svom u braku drug i njegov
krvnik! Idi sad i razmišljaj! Pa uhvatiš li me u laži, kaži mi veštini proročkoj da ništa nisam vest!
(Tiresija ode s vođom, Edip u dvor, a hor i zapeva pesmu.) TREĆA POJAVA
PRVA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa
Za koga reče delfijska stena proročka da zgreši krvavijem rukama ovaj
strašni greh nad grehe? A čas je da još brže sad no konji vileni taj u bežanje nagne.
Jer oružjem Divov ga progoni sin, i ognjem i munjama nasrće na nj, s njime ga gone 475
strašne dostižne Srde. Prva antistrofa
Sa snežnoga Parnasa uprav

sada glas nam puče:

svako neka neznanom krivcu tajne traži trage! 480
Kroz divlju se šumu on, po spiljama, stenama, vucinja k'o bika.
Pa jadnim korakom kroči sam,
i sredozemnog proroštva kloni se on, 485 al' ono ga uvek
živim obleće letom. Druga strofa
Silno me je, silno me je mudri prorok uplašio. Nemam vere ni nevere. 490
Ne znam šta da kažem sada.
Slutnje lete, vid mi mute.
Ne znam šta je, šta 1' će biti još. Šta se svađi Labdaković, il' šta planu sin Polibov, 495 nikad pre to nisam čuo, i sad spor taj
taman mi je.
Kakvim, dakle, dokazom da cenim sada Edipovu slavu rodu tako dragu, i da svetim tajne smrti 500 Labdakića pokojnog?
Druga antistrofa
Div to znade, znade i Feb, sudbu našu znaju oni, al' da vrač se umom svojim iznad mene više diže, 505
pravi sud to neće biti. Mudrost nadmaša se mudrošću, ali ja ga zbog prekora neću korit' pre no vidim
one reči ispunjene. 510 Oči moje videle su
kako devojka krilata njemu priđe.
A on mudar zasja, ljubav delom otkri. Zato veran ostaću mu,
nikad reći da je zao! 515 (Dolazi Kreont)
i no
s njime ga gone strašne dostižne Srde. 475
Prva antistrofa
Sa snežnoga Parnasa uprav sada glas nam puče:
svako neka neznanom krivcu tajne traži trage! 480
Kroz divlju se šumu on, po spiljama, stenama, vucinja k'o bika.

Pa jadnim korakom kroči sam,

i sredozemnog proroštva kloni se on, 485 al' ono ga uvek
živim obleće letom. Druga strofa
Silno me je, silno me je mudri prorok uplašio. Nemam vere ni nevere. 490
Ne znam šta da kažem sada.
Slutnje lete, vid mi mute.
Ne znam šta je, šta 1' će biti još. Šta se svađi Labdaković, il' šta planu sin Polibov, 495 nikad pre to nisam čuo, i sad spor taj
taman mi je.
Kakvim, dakle, dokazom da cenim sada Edipovu slavu rodu tako dragu, i da svetim tajne smrti 500 Labdakića pokojnog?
Druga antistrofa
Div to znade, znade i Feb, sudbu našu znaju oni, al' da vrač se umom svojim iznad mene više diže, 505
pravi sud to neće biti. Mudrost nadmaša se mudrošću, ali ja ga zbog prekora neću korit' pre no vidim
one reči ispunjene. Oči moje videle su
kako devojka krilata njemu priđe.
A on mudar zasja, ljubav delom otkri. Zato veran ostaću mu,
nikad reći da je zao! (Dolazi Kreont)
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN)
PRVA POJAVA Hor, Kreont KREONT
0 ljudi građani, baš doznah kako me caF Edip strašnim reč'ma okleveta sad. Ne mogu to da trpim. Ako misli on
u ovoj bedi da mu ili recima
il' delima učinih nešto na štetu, 520
ne želim vek dugovečan da vekujem,
kad vest mi ova stiže. Ta ne malen kvar, no najveću mi štetu nose reči te, kad odsad mene huljom ovi građani, a huljom ti i
drugovi nazovete. 525 HOROVOĐA
Al' možda zbilja ta je došla uvreda iz gneva više no od srca pametna. KREONT
1 reče zar da ja namamih proroka po mome savetu da laži govori?

HOROVOĐA
Ta pade reč, al' ne znam s kojom namerom. 530
1f»/l
KREONT
Kod zdravih očiju i zdrave pameti zar mene takvom klevetaše klevetom? HOROVOĐA
To ne znam; šta vladari rade, ne gledam. Al' evo njega! Sam iz dvora dolazi. (Dođe Edip.)
DRUGA POJAVA Hor, Kreont, Edip EDIP
Gle! Ti zar ovde? Kako stiže ovamo? Zar obraz tako drzak ti, te na prag moj ti stupi, a bez sumnje ti si krvnik taj i očevidni
lopov moga prestola? Ta kaži, bogova ti, kakvu plašljivost il' glupost vide na meni, te smisli to? 11' da ti neću spletku opaziti
tu gde tajom puzi, branit' se kad vidim je? Zar nije nerazumna tvoja namera kad presto vrebaš bez puka i oslonca, a on se
grabi gomilom i kesama?
KREONT
Znaš kako ćeš? Za reči što ih izreče čuj jednake i sam, kad čuješ, kazuj sud! EDIP
Ti vest si besednik, no ja sam slušač loš, jer nađoh da si meni opak dušmanin.
535
540 545
KREONT
Baš to pre svega čuj me sada! Kazaću. 550 EDIP
Baš to ne kazuj kako hulja nisi ti! KREONT
Al' misliš li samovoljstvo bez razuma vrlina da je kakva, pravo ne sudiš. EDIP
Al' ako misliš da ćeš kazni izbeći,
kad rodu činiš zlo, to dobro ne sudiš. 555 KREONT
Taj sud je tačan, priznajem; al' kakav jad od mene, veliš, snađe te, pouči me! EDIP
A jesi 1' ili nisi savetovao
da koga pošaljem da dični dođe vrač? KREONT
Pa i sad istim svetuj em te savetom. 560 EDIP
Pa koliko je veće vremena što Laj —
KREONT Učinio nam nešto? Ja te ne shvatam. 1 r\ć
EDIP
Bez traga ode smaknut smrću nasilnom? KREONT
Pa od tog, bogme, mnogo prođe godina. EDIP

Da 1' onda vrač taj vračanjem se bavio?

KREONT Jednako beše pametan i poštovan. EDIP
U ono vreme seti li se mene što? KREONT
Ne, nikad ništa, bar dok beše uz mene. EDIP
Za pokojnika niste digli potrage? KREONT
Digosmo, kako ne? Al' ništa ne čusmo. EDIP
Što onda koga mudrac ne pokaza taj? KREONT
To ne znam. A kad ne znam, volim ćutati. EDIP
Al' svoje znaš, i kazaćeš kad dobro znaš. KREONT
A šta to? Jer kad znadem neću kriti ja! EDIP
Ta onaj s tobom da se nije složio, 575 on nikad ne kaza da Laja ubih ja. KREONT
Pa znadeš sam da 1' veli tako. Ja sam rad onako da te pitam k'o ti mene sad. EDIP
Pa pitaj! Nećeš naći da sam krvnik ja. KREONT
Pa šta? Sa mojom sestrom stupi 1' u brak ti? 580
EDIP
Što pitaš, to ti nikako ne poričem. KREONT
I s njome deliš vlast, k'o ona upravljaš? EDIP
Što god zaželi, sve joj rado svršavam. KREONT
Zar vama dvoma nisam jednak treći ja? i ns
EDIP
K'o takav baš pokazuješ se nevera. KREONT
Ne, ako promišljaš ovako kao ja. Pre svega razmisli mi ovo: misliš li bi 1' kogod bio rad u strahu vladati no mirno spati istu
imajući moć? Pa, otud ni sam nemam veću želju ja da budem carem no da radim što i car, nit' iko drugi, zna li biti pametan. Od
tebe sada sve bez straha dobivam; da vladam sam, sav rad bi bio bez volje. Zar presto carski da mi bude miliji

no ugled kneževski i vlasti bezbrižne? Još nisam tako lud da drugo želim ja do ono što je lepo i još korisno. Sad svi me vole,
svako sad me pozdravlj sad svi me zovu koji tebi hitaju; jer uspeh njihov stoji ceo do mene. Da ono uzmem zar, a to da
napustim? Ta dobro srce neće se iskvariti. Al' takve misli niti niču u meni, a nit' bih s drugim takav posao podneo.
Da tako stoji stvar, u Piton idi pre i pitaj da 1' ti jasno javih proroštvo! Pa
nađeš li da s vračem štogod zajedno zasnovah, skleptaj me; i ne tek jedan
glas no dva: moj i tvoj, pa nek odmah padnem S nedokazane sumnje ne
okrivijuj me! Jer nije red da rđe smatraš uzalud k'o čestite, a čestite k'o
rđave. Ko dobra druga izgubi, taj zaista i život gubi svoj, što voli najviše. Al' s vremenom ćeš jasno uvideti to, jer vreme tek
poštena kaže čoveka, a zla ćeš već u jednom danu poznati.
HOROVOĐA
Lep savet, care, onome ko čuva se
da ne padne. Sud brzu nije pouzdan. 620 EDIP
Kad neko tajnim vrebom brzo nasrće, tad i ja brzo moram da ga odbijem; no miran ostanem li, on će naum svoj da izvrši, a ja
ću svoj da promašim. KREONT
Šta tražiš, dakle? Zar iz zemlje goniš me? 625
EDIP
To ne! Ne želim tvoje bekstvo, nego smrt! KREONT
Kad dokažeš mi kakvu zavist negujem. EDIP
Ti prkosiš i nećeš da me poslušaš? KREONT Jer, vidim, nisi razborit. EDIP
Bar za se sam. KREONT I za me treba da si to. 110 EDIP
Al' hulja si! 630 KREONT
A varaš li se? EDIP
Opet moraš slušati! KREONT Al' ne vladara zla!
EDIP
O grade, grade moj! KREONT Al' i ja član sam grada, ne ti jedini! HOR
Vladari, prestanite! Gle, iz dvora vam u dobar čas Jokasta, evo, dolazi, 635 poravnajte sad s njome zadevicu tu. (Dolazi
Jokasta.)
TREĆA POJAVA Hor, Kreont, Edip, Jokasta JOKASTA

O kakvo ludo zavrgoste svađanje,

o jadnici! Zar nije stid vas, gde nam kraj ovako pati, svoja zla još stvarati? Ti u dvor idi, a ti kući, Kreonte, 640 od iskre ne
pravite požar veliki! KREONT
O sestro, Edip, muž tvoj, strašno snuje od dvaju zala jedno meni odabra: il' progon iz domaje ove ili smrt.
EDIP
Da, priznajem, jer ja ga, ljubo, uhvatih gde zlijem spletkama o glavi radi mi. KREONT
Ta srećan ne bio, no proklet stradao ma išta ako skrivih čime kriviš me! JOKASTA
0 bogova ti, sad mu veruj, Edipe! Postidi se od svete kletve njegove, a i mene i ovih što su prisutni!
TUŽALJKA
Strofa
HOROVOĐA
De, voljan budi, care moj, promisli, pa poslušaj! EDIP
Što rad si ti da ti popustim? HOROVOĐA
Ta poštuj ga! On ne bi lud
ni pre, a sad se silnom kletvom zakleo! 112
EDIP
Da 1' znaš šta tražiš?
HOROVOĐA Znam. EDIP
Šta misliš? Kazuj mi! HOROVOĐA
Nikad nemoj da oteraš sramotno nevina druga a s govora nejasna! EDIP
Sad znaj mi dobro: takvom tražnjom zahtevaš 660 il' moju smrt il' beg iz kraja ovoga.
HOROVOĐA
Ne, prvoga mi boga nad svima bozima — Helija! Bez boga, bez druga propao ja propašću poslednjom, ako sam saglasan s
tim! Nego jadniku mi zemlja propada 665
i dušu mori, ako starim jadima i vaša zadevica sada pristupi. EDIP
Nek ide on, pa mor'o stoput pasti ja
il' iz te zemlje bežati osramoćen,
jer tvoju žalim bolnu reč, ne njegovu; 670 on svuda, gde god bio, mrzak biće mi. KREONT
Ti popuštaš, al' mrziš; biće mučno ti
kad gnev te prođe. S pravom takve naravi najmučnije su breme sebi samima. 8 — Grčke trazediie
113

EDIP
Zar ne puštaš me? Ne ideš li? KREONT
Odlazim 675 od tebe neshvaćen, al' uvek isti ovima.
(Kreont ode.)
ČETVRTA POJAVA Hor, Edip, Jokasta Antistrofa HOR
O gospo, zašto čekaš još? U dvor njega vodi sad! JOKASTA
Kad saznam šta se dogodi. HOR
Ta sumnju mračna rodi reč. 680 Nezasluženi prekor peče, ujeda. JOKASTA
U obadvojice? HOR Da!
JOKASTA
Kakav beše zbor? 114
HOR
Dosta mi, dosta se čini, kraj zemljine. muke da ostane svađa gde prestade. EDIP
Da F vidiš kuda dođe? Ti si razuman, pa srce moje zapusti i zatupi. HOR
Znaj, gospodaru, — to ne rekoh jednom tek da bih luđakom, za razbor nesposobnim ja se pokaz'o da te odnemarim. Moju
zemlju dragu kad je bludila u nevolji ti na put pravi upravi, pa i sad, ako možeš, srećan budi vođ! JOKASTA
0 bogova ti, reci, care, i meni
rad čega srdnjom rasrdi se tolikom? EDIP
Ja tebe, ljubo, cenim više od ovih: 1 otkriću ti šta mi Kreont smislio! JOKASTA
Govori svaljuješ li s pravom svađu na nj? EDIP
On kaže da ja ubih Laja pokojnog.
JOKASTA A zna 1' to sam il' od kog drugog ču? EDIP
Zločinca vrača meni uputi, a sam 700 u svemu pazi ružnu reč da ne rekne. JOKASTA
Ne vodi brige o tom što mi kazuješ, no mene čuj i pazi kako ljudski ti ni
jedan stvor veštine nema proročke. A za to, evo, kratak dokaz reći ću.
Proroštvo dođe Laju — neću kazati od samog Feba, no od slugu njegovih, zla sudba da će sustići ga: stradaće od sina što će sa
mnom on ga roditi. Al'

njega, kako kažu, stranci nekada na raskrsnici razbojnici ubiše, a sinu, kad se rodi nam, ni dana tri ne prođoše, i on mu sape
gležnjeve, pa sluga baci ga u goru besputnu. Pa tako Febova se ne ispuni reč da dete ocu krvnik bude, a i Laj od sina da pretrpi
što ga plašilo.
I tako proročki nam glas to nameni; ti za nj ne mari ništa, jer što kaže bog da naći treba, sam će lako naći to.
EDIP
O ženo, kako mi se, sada kad to čuh, u duši slutnja rodi, nemir u srcu! JOKASTA
A kakva briga pokrenu ti reči te? EDIP
Od tebe čuh to, tako mi se učini, da Laj na raskrsnici beše pogubljen. 725 705
710 715 720 116
JOKASTA Da, pričalo se to, i još ne prestade. EDIP
Pa gde je mesto gde se slučaj zbio taj? JOKASTA
Fokida kraj se zove, tu se putovi iz Delfa i iz Daulije ukrštaju. EDIP
Koliko od te smrti prođe vremena? JOKASTA
Glas o tom građanima stiže malo pre no ti u ovoj zemlji poče vladati. EDIP
0 Dive, šta mi naumi učiniti? JOKASTA
A šta to na srce ti pade, Edipe? EDIP
Još ne pitaj me! Kakva rasta beše Laj 1 koliko mu tada beše godina? JOKASTA
Pa velik, bela glava tek mu procvala, od lika tvog ne beše mnogo različan. EDIP
Vaj mene jadna! Kanda malo pređe sam u strašne kletve svalih sebe ne znajuć'.
JOKASTA
Šta veliš? Strepim, care, kad te pogledam. EDIP
U groznom strahu sam ti: dobro vidi vrač, a rekneš li još jedno, biće jasnije. JOKASTA
Ja strepim, al' kad čujem, odgovoriću. EDIP
Sa malo ljudi je li tada putov'o il' s mnogo pratilaca kao vladalac? JOKASTA
Petorica ih beše, glasnik međ njima, a Laja s njima jedna kola vozila. EDIP

O lele! To je jasno već! Ko beše taj što vesti ove, ljubo, vama donese? JOKASTA
Rob neki dođe, on se spase jedini. EDIP
Pa boravi li sada on u dvorima? JOKASTA
Ne, čim se amo vratio i video
gde vlast imadeš ti, a Laj da pogibe, on ruku moju dodirnu, pa izmoli na selo da ga pošljem, stadu na pašu, od ovog mesta da
što dalje prebiva. I ja ga poslah, jer je kao sluga on zaslužio i veću milost no je ta. EDIP
A bi 1' nam amo brzo stići mogao?
JOKASTA Daleko nije, ali zašto želiš to? EDIP
0 ljubo, sve me za se strah da suviše ne rekoh; njega zato rad bih videti. JOKASTA
Pa on će doći, al' sam valjda dostojna da i ja poznam jade tvoje, care moj. EDIP
1 neću ti odreći kada zađoh već
u slutnje tolike; ta prečem kome ću no tebi reći, kad sam takve sreće ja?
Moj otac beše Polib, vladar Korinta, a majka Doranka Meropa. Tamo su k'o građanina prvog mene smatrali, dok ovo ne zbi se
— to vredi čuđenja, al' truda mog ne beše vredno zaista. Na gozbi jedan, sasvim pijan, reče mi, da nisam ocu sin, no da sam
otkupljen. Ja ozlovoljih se i jedva onaj dan uzdržah; drugi odoh roditeljima
i pitah njih, a oni se zbog uvrede na onog srđahu što reč tu izusti. Reč nj ina godila mi, al' me uvreda duboko žegla, mnogo mi
se usekla. Od roditelja onda krišom otidem u Piton; ali Febo odbi molbu mi i otpravi me, ali druge nesreće i jade i strahote tad
mi objavi; on reče: svoju majku ću obljubiti, izrodit' porod ljudskom oku nesnosan, a usmrtiti oca svoga rođenog! Kad dočuh
to, od kraja bežah korintskog, i zvezde otud pokazivahu mi put da nikad ne bih video da na meni ispunjuje se ruglo reči
zloslutnih. I, putujući, mestu dođem onome na kome, kako veliš, car vam pogibe. I tebi, ljubo, hoću pravo reći ja.
Kad putem stigoh blizu raskrsnice te, tu glasnik srete me i čovek nekakav na kolima, k'o ti što kaziva mi pre — a ždrebad
vozila. I silom s puta me i vozar i sam starac stanu goniti, a ja vozara što me s druma gonio u gnevu udarim. Kad starac opazi
gde kraj kola mu idem, on me uvreba i posred glave badljem zgodi dvostrukim. Ja osvetom se ne osvetih jednakom, no ruka
ova štapom njega osinu, natraške s kola on se odmah izvali. I druge pobih sve. Pa ako stranca tog sa carem Lajem srodstvo
veže ikakvo, od mene ko je sad nesrećniji, ko bogovima može biti mrskiji?
Ta niko, bio stranac ili građanin, već ne srne da me prima ni da pozdravlja, no mora s praga da me goni. Kletve te sem mene
niko drugi ne navali mi. Pa pokojniku odar kaljam rukama od kojih pogibe! Zar nisam zlotvor ja?
Zar nisam proklet sav kad moram bežati i u tom bekstvu ne smem svojih
videti, ni ii svoj ne smem zavičaj? 11' moram zar da majkom oženim se, oca Poliba da ubijem, što rodi me i podiže? Zar ne bi
kogod, sudeć', pravo rekao da svirep neki demon stvori meni to?
0 ne daj, ne daj, sveta moći božanska, da taj mi svane dan, već nevidom da pre sa sveta odem ovog no da vidim to gde mene
takve sudbe osramoti žig! HOROVOĐA
To, care, plaši nas, al' neguj nadu još dok on ne prispe i ne saznaš od njega. EDIP
Toliko, zbilja, nade ostaje mi još da samo čoveka pastira pričekam. JOKASTA
A kad on dođe, šta si onda nauman? EDIP
Kazaću. Nađem li da isto govori što i ti, ja sam onda jadu izmak'o. JOKASTA
A kakvu ču od mene osobitu reč? EDIP
Govorila si da je pastir kazao da zlikovci ga ubiše. Pa ako broj još isti rekne, onda nisam krvnik ja, jer jedan mnoštvu jednak
biti ne može! A spomene li jednog samo putnika, već jasno je da na me pada delo to. JOKASTA
Al' znaj da reč onako izrečena bi. I to ti čobanin poreći ne može, jer ceo grad je čuo to, ne sama ja. 845
Pa okrene li što od prve izjave,
e nikad, care, neće on dokazati
ubistvo Laju da se pravo ispuni.
Feb jasno proreče mu smrt od sina mog. Pa, opet, nije njega onaj nesrećnik 850 pogubio, već sam on, eto, pade pre. I zato ne
bih odsad više nikada na proroštvo se kakvo ja osvrnula. EDIP
Ti lepo misliš, ali pošlji slugu kog
da čobana dovede, ne propusti to! 855 JOKASTA
Poslaću odmah. Ali u dvor hajdemo. Učinit' neću ništa što ti ne voliš. (Edip i Jokasta odu; hor ostaje sam i zapeva pesmu.)
PETA POJAVA
DRUGA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa
Kad bi meni bilo suđeno da čuvam u delima i recima čistotu svetu! Za to stoje zakoni, 860
njih rodi etar nebeski,
visoko oni žive u visinama, a Olimp je otac njin, ne smrtni ljudski stvor. I zato nigda njih
zaborav ne uspava;

u njima velik bog, a nikad ne stari. Prva antistrofa

Obest rađa silnika; a kad se obest od svačeg ludo prejede,
što nit' je pravo niti sreće donosi, na najviši se popne vrh,
pa u vir jada skoči, otkle joj ne pomažu noge nazad. A bogu se molim ja
da napor što će spasti grad nam nikada ne prekine!
I bog će meni uvek biti odbrana. Druga strofa
Ko u delu il' u reči
putem preziranja gre, pa niti se Pravde boji, božji hram ne poštuje, zbog raskoša zlosrećnoga loša sreća stigla ga,
ne teče 1' koristi poštenim načinom i grehe ne izbegava,
il' svetinje se maši ludim postupkom! A ko se može pri tom još ustezati od svog srca da odbija
strele gneva? Jesu 1' časna dela ta, rad čega da igram?
Druga antistrofa
Neću više kajan ići svetom zemlje središtu ni svetom u Abi hramu, niti u Olimpiju,
sa recima jasnim ovim ako svi se ne slože.
O moćni Dive, ako pravo čuješ me, o care ti svemogući,
to tebi a ni večno trajnoj moći ti ne sakrilo se! Proročka o Laju reč ne važi više, gazi se;
Apolona nigde već ne poštuju, strah nesta ti božji!
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Jokasta JOKASTA
Vladari zemlje, na um pade mi
u božije da kaj na pođem hramove 905 sa ovim vencima i s ovim tamjanom. Jer Edipu se srce silno nadima od svakojakih
briga; novo više on, k'o čovek pametan, po starom ne meri, no svakog sluša ko grozote govori. 910 Pa kada ništa tešenjem ne
postižem,

najbližem dođoh tebi, Apolone likijski, sa ovim žrtvama, da pomoć zamolim, spasenje neko i mir srcu da nam daš. Jer svi mi
sada trnemo kad gledamo 915 gde on se zbunjuje k'o krmar na lađi. (S leve strane dolazi glasnik iz Korinta.) DRUGA POJAVA
Hor, Jokasta, Glasnik GLASNIK
O prijatelji, mogu 1' od vas doznati gde stoje beli dvori cara Edipa? A znate 1', recite mi bolje gde je sam? 125
HOROVOĐA
To dom je njegov, strance; on je kod kuće, 920 a žena ta je majka dece njegove.
GLASNIK
Da vazda srećna bude i sa srećnima da živi kad je prava žena njegova! JOKASTA
A tako i ti, strance, jer to zasluži
rad lepih reči svojih! Ali kazuj mi 925 rad čega dođe? Šta si rad nam javiti? GLASNIK
Pa sreću, gospo, domu tvom i mužu tvom.
JOKASTA A kakvu to? Od koga nama dolaziš? GLASNIK
Iz Korinta. Reč moja obradovaće —
ta kako ne? — a možda i rastužiće. 930 JOKASTA
A šta je? Kakvu moć to ima dvostruku? GLASNIK
Za cara će ga narod kraja istamskog izabrati, k'o tamo što se govori. JOKASTA
A što? Zar starac Polib više ne vlada? 126
GLASNIK
Ne više, jer u grobu njega drži smrt. 935
JOKASTA Šta reče, Polib umro, draga starino? GLASNIK Ne govorim li pravo, neka umrem ja! JOKASTA
Zar nećeš brže gospodaru, devojko, i javiti mu? (Sluškinja ode.)
Gde ste, božja proroštva? Tog čoveka se Edip davno klonio 940
i bojao se da ga ne smakne. A sad po sudbi pade, ne od ruke njegove. (Dolazi Edip.)
TREĆA POJAVA Hor, Jokasta, Glasnik, Edip EDIP
Jokasta, dušo, ljubo moja premila, iz dvora zašto posla po me ovamo? JOKASTA
Taj starac kazaće; pa čuj i gledaj sad 945

kud sveta božja odoše ti proroštva! EDIP

A ko je čovek taj i kakav nosi glas? 127
i
JOKASTA
Iz Korinta je; o tvom ocu nosi vest, ne živi Polib više, nego preminu. EDIP
Šta veliš, strance? Sam ti meni reci to! 950 GLASNIK
Pre svega, treba 1' o tom da te izvestim, znaj sigurno, on putem smrti otide. EDIP
Ubistvo ili bolest uze 1' život mu?
GLASNIK Ta starom telu malen udar dade mir. EDIP
Od bolesti je jadnik umro, čini se. 955
GLASNIK Pa opet požive, jer dug vek prevali. EDIP
0 lele, lele! Ko će, ljubo, paziti na pitske reči, ili ptice kreštave po glasu nj inu kad je trebalo da ja
svog oca ubijem? A on mi preminu, 960
1 zemlja krije ga, — a ovde živim ja ne dirnuv mača; — ako 1' negde uvenu od čežnje za mnom, tako pade od mene. Al' Polib
sva ta prazna skupi proroštva,
u Carstvu senki večan s njima sniva san. 965
128
JOKASTA Zar ja to nisam davno tebi zborila? EDIP
Govorila si, ali strah me zaveo.
JOKASTA Sad nemoj ništa više k srcu primati. EDIP
Zar ne moram se odra bojat majčina? JOKASTA
A šta da čovek strepi ako zavisi od slučaja, a napred jasno ne vidi? Najbolji, po mogućstvu, život bez brige. A braka s majkom
nemoj mi se bojati, jer mnogi već su ljudi u snu videli gde s majkom legoše. Ko ništa do toga ne drži, taj najlakše život
podnosi.
EDIP
To sve bi lepo bilo što ti govoriš, da majka nije živa. Al' kad živi još, ja moram da se bojim kraj sve utehe.
JOKASTA
Al', ipak, svetao zrak je oca tvoga grob. EDIP
Jest, priznajem. Al' mene život plaši njen. GLASNIK A radi koje žene bojite se vi? EDIP
Merčpe, starce, žene cara Poliba.
GLASNIK A šta je torad čega nje se bojite? EDIP

Od boga, strance, to je strašno proroštvo! 985

GLASNIK Da 1 sme se reći? U' je tajna za druge? EDIP
Ta sme se! Jednom kaza meni Loksija da svoju majku moram ja obljubiti i svojom rukom prolit' krvcu očevu. Pa zato davno od
Korinta prebivam 990 daleko; srećan, da, al' ipak najslađe kad roditelju svome gledaš ii oči. GLASNIK
Taj strah te nagna onaj kraj da ostaviš? EDIP
Svog oca, starce, ne htedoh da pogubim. GLASNIK
Pa zašto, care, da te od teskobe te 99S ne izbavim kad srca sklona stigoh ti? EDIP
Pa hajde! Dostojnu ćeš primit' zahvalu, i in GLASNIK
Pa zato najviše i dođoh ovamo
da sreću steknem kad se vratiš dvoru" svom. EDIP
Ja nigda neću ići roditeljima! 1000
GLASNIK O sinko, ne znaš ti šta radiš, vidi se. EDIP
Ta kako, starce? Bogova ti, reci mi! GLASNIK
Kad rad njih bežiš, svojoj kući ne hitaš. EDIP
Ta strepim, zbiće se što Febo proreče. GLASNIK
Da prema roditeljima ne sagrešiš? 1005 EDIP
To, starce, to me navek uznemiruje.
GLASNIK A znaš li da ti strahu nema razloga? EDIP
Ta kako nema, kad sam dete njihovo?
GLASNIK Sa Polibom ti nije zajednička krv. EDIP
Šta reče? Zar me Polib nije rodio? 1010
GLASNIK Ta ništa više nego ja, no jednako. EDIP
Zar otac k'o i onaj što me ne rodi? GLASNIK
Ni on a ni ja nismo tebe rodili. EDIP
Al' zašto onda sinom svojim zvaše me? GLASNIK
Iz ruku mojih on te na dar primio. 1015
EDIP
Iz tuđe ruke dar mu beše tako drag?
GLASNIK Jer to ga sklonilo što beše bezdetan. EDIP
Da 1' kupi il' me nađe ti, pa njemu da?
GLASNIK U kiteronskim naš'o sam te dolama. EDIP
A šta si u te polazio krajeve? GLASNIK
U gorama sam tamo stada čuvao. EDIP
Ti beše čobanin i skitač za plaću?
GLASNIK U vreme to i tebi, sinko, spasilac. EDIP
A kakav jad me snađe kad me uze ti?
GLASNIK To tvoji posvedočiće ti gležnjevi. EDIP
Ao meni, kakvo staro kazuješ mi zlo?
GLASNIK Odreših tebi probodene gležnjeve. EDIP
U povoju sramota strašna stigla me. GLASNIK
I ime dadoše ti po toj sudbini. EDIP
Da 1' majka ili otac? Kaži, boga ti! GLASNIK
Ja ne znam. Ko te pred'o, bolje zna no ja. EDIP
Zar od drugog me primi? Ne nađe me sam?
GLASNIK Ne, drugi pastir tebe meni predade. EDIP
A koji? Znadeš li ga jasno kazati? GLASNIK
To neko bi od ljudi, mislim, Lajevih. 1035 EDIP
Od cara zar što ovde negda vladaše?
GLASNIK Da, da. On beše pastir toga čoveka. EDIP
Pa živi 1' još on, da ga mogu videti?
GLASNIK (horu) Vi domaći bi mogli znati najbolje. EDIP
Da 1' ima od vas koga što tu stojite 1040
ko zna pastira o kome ovaj govori? Na selu ili ovde vide li ga gde? Kažite! Prilika je da se nađe to!
134
HOROVOĐA
To niko nije, mnim, no onaj li polju što pre si veće želeo ga videti. Najbolje to Jokasta, evo, reći će.
EDIP

0 ljubo, misliš li da onaj koga pre zaželesmo i o kom ovaj govori — JOKASTA
A zašto pitaš koga reče? Mahni to! 1 ne misli na lude reči njegove! EDIP
To neće biti da ja, kad sam naiš'o na trage takve, roda svoga ne nađem! JOKASTA
Ne, bogova ti, ako život voliš svoj, ne traži to! Ta dosta je da pitam ja. EDIP
Al' ne boj mi se! Nećeš biti sramotna, ma našlo se i treće majke da sam rob. JOKASTA
Al' poslušaj me, molim te; ne čini to! EDIP
Ne mogu slušat', hoću sigurno da znam.
JOKASTA Al' dobro mislim, najbolje ti svetujem. EDIP
To „najbolje" već davno zadaje mi bol. 1060
JOKASTA O nesrećniče, ko si, nikad ne znao! EDIP
Ta hoće 1' ko dovesti brzo čobana? Nju pustite nek otmen rod veseli je! JOKASTA
O lele, lele, jadnice! Ta samo to
još reći mogu, drugo više nikada! 1065 (Ode u kuću.)
ČETVRTA POJAVA Hor, Glasnik, Edip HOROVOĐA
Šta ode sada ljuba ti, o Edipe,
a ljuti bol je odagna. U strahu sam iz muka njezinih da zlo ne provali. EDIP
Nek provali što hoće, ali hoću ja
da rod svoj vidim sad, i neka bude prost. 1070
Ta pustite je! Možda — jer je ponosna
k'o žena — sad se stidi prosta roda mog. Al' sin sam Sreće što blagodat izliva, i zato, mislim, neću se postideti. Ta to je mati mi,
a srodni meseci 1075 učiniše me nahodom i tiranom. Ovako kad se rodih, neću da se ja predomislim, poreklo svoje otkriću. 136
TREĆA STAJAĆA PESMA HOR
Strofa
Ako proricati umem i znadem suditi, 1080
tako mi Olimpa, znaćeš, Kiterone, kad nam sutra uštap grane, kako mi te slavimo kao domaju Edipu i k'o majku i k'o doju
kako igrom proslavljamo, 1085

jer si iskazao ljubav carevima mojim. O prizivan Febo, to ti milo neka bude! Antistrofa
Koje si, o sinko, koje vile sin dugovečne? Da li na Pana gorštaka leže odar? U' te koja Loksijina draga rodi? Njemu su
pašnjaci ravni mili svi. U' te nađe kralj Kiline, il' te nađe gospod Bakho, stanovnik visova gorskih, a k'o zalog dade Helikonka
koja; on se s njima rado šali.
1090
1095 1100 137
ČETVRTA EPISODIJA (PETI CIN)
PRVA POJAVA Hor, Edip, Glasnik, Pastir EDIP
O starci, smem li i ja, mada s njim se još ne sastah, naslućivat' štogod, čini se da vidim čobana kog dugo tražimo. Po velikoj
starosti s tim se čovekom on slaže, a i one što ga vode znam 1105 k'o sluge svoje. Ti ćeš možda bolje to od mene znati, jer
pastira vide pre. HOROVOĐA
Ta poznajem ga, znaj. Jer Laju beše on, k'o niko drugi, veran kao čobanin. EDIP
Korinćanine, tebe prvog pitam ja 1110 da 1' ovog misliš?
GLASNIK
Toga, da, što vidiš ga. 138
EDIP
(Obraća se dovedenom pastiru.)
Ej, starce, amo gledaj, pa odgovaraj na pitanja mi! Beše 1' kada Lajev ti? PASTIR
Da, rob, a dvor me ne kupi, no othrani. EDIP
A šta si radio i kako živeo? PASTIR
Za stadima sam ponajviše išao. EDIP
U kojim krajevima beše najviše? PASTIR
To beše Kiteron i mesta susedna. EDIP
A znaš li ovog? Vide li ga tamo gde? PASTIR
U kakvu poslu? Koga misliš uopšte? EDIP
Gle, ovog ovde. Jesi 1' kada bio s njim? PASTIR
Ne mogu setit' se da brzo kažem ti.

GLASNIK
I nije čudo, gospodaru. Al' ću ja,
kad jasno ne zna, setiti ga. Dobro znam
da pamti kad po kiteronskim mestima 1125 on sam sa stada dva, a s jednim ja, tri godine se družismo, od proleća pa sve do
jeseni, meseci punih šest. A zimi onda stada gonio sam ja u obor svoj, a on u tore Lajeve. 1130 Da 1' zborim pravo ili ne? Da 1'
tako bi? PASTIR
Ti zboriš pravo, makar davno beše to. GLASNIK
De reci: znaš li kad mi dade nekakvo detence, da k'o svoje ja ga othranim? PASTIR (pogađa)
A šta je? Zašto sad ispituješ me to? 1135 GLASNIK
Gle, druže, to je taj što onda sitan bi. PASTIR
Ta pogini! Zar nećeš već zamuknu ti? EDIP
Ej, starce, ne karaj ga! Tvoje reči te karača više trebaju no njegove. PASTIR
A šta ti zgreših, gospodaru čestiti? 1140 140
EDIP
Ti tajiš čedo to za koje pita on. PASTIR
Ta brblja, ne zna ništa, zalud muči se. EDIP
Kad s dobrim nećeš reći, ti ćeš plačući! PASTIR
Ta nemoj, bogova ti, starca mučiti! EDIP
Zar neće ko da ruke brže svine mu? PASTIR
O teško meni! Zašto? Šta si čuti rad? EDIP
Da 1' dete dade mu za koje pita on? PASTIR
Da, dadoh mu. Ej, onaj da sam umro dan! EDIP
A to će biti ako pravo ne kažeš! PASTIR
To reknem li, još mnogo pre nastradaću. EDIP
Taj čovek, čini mi se, hoće zabavu. PASTIR
Ta ne ja, ali davno rekoh: dadoh ga.

EDIP
A otkle dobi? Tvoje ili tuđe bi? PASTIR
Ne moje, no mi tuđa ruka dade ga. EDIP
Od ovih koji građana i koji dom? PASTIR
Ne, care, bogova ti, više ne pitaj! EDIP
Ta poginućeš, ako još te zapitam! PASTIR
To neko bi od rođenčadi Lajeve. EDIP
Da 1' sluga il' od krvi neko njegove? PASTIR
O teško meni, užas moram reći sam! EDIP
Ja čuti! Ali opet moram čuti sve. PASTIR
To čedo zvahu njegovim, no šta je s tim, najlepše će ti reći žena u kući. Zar ona ti ga da?
A zašto ti ga dade? Zar majka jadna? A kakav?
EDIP
PASTIR Jest, gospodaru moj! EDIP PASTIR
Da ga uništim. 1165 EDIP
PASTIR Glas je božji plašio. EDIP PASTIR Beše reč: svog oca ubiće. EDIP
A kako ti ga ovom starcu ostavi? PASTIR
Ta požalih ga, care. On će, mišljah ja,
u drugi kraj ga odnet' otkud beše sam. 1170 Al' on za grozni jad ga spase. Ako si kog misli taj, znaj: ti se rodi nesrećan. EDIP
O avaj, avaj! Sve mi jasno izlazi! O svetlosti, sad zrakom sjaš mi poslednjim! Potekoh od koga se ne sme, grešno se 1175
oženih, ubih koga ubit' ne smedoh! (Odu, ostaje hor.)
DRUGA POJAVA
ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa
Jao, kolena čovečja,
kako 1' život vam koliko
ništa jednako cenim!
S kojim, s kojim je čovekom sreća više no toliko
da se ponada: srećan je,
tek se ponada, padne?
Tvoj dok primer imadem ja, tvoju sudbinu, tvoju da, jadni Edipe, smrtnika nikog ne smatram srećnim. 1180
1185 144
Prva antistrofa
Ti najbolje pogodi,
tvoje strelice brze let sreću najveću steče, kada vračicu pogubi, Dive, devu lavonoktu.
1190
Protiv mrenja se diže ti kraju mome k'o kula. Zato carem ti mojim bi, 1195
pa si najveću stekao slavu — ti si u velikoj nama vladao Tebi. Druga strofa
A sada —ko u veće jade potonu?
Ta koga mukom, koga crnjom nesrećom 1200
života mena okova?
Avaj! slavna glavo naša, Edipe, isti beše brak
dosta velik da
k'o ženik padne u nj 1205
i roditelj i sin? Kako te samo, kako očeva njiva, jadnice, trpeti mogla ćuteć' toliko?
Druga antistrofa
I Vreme sve što vidi tebe pronađe
na bedu; davno sudi braku nebraku što združi majku i njen rod. Avaj, Lajev sine, kamo sreće mi da te nisam ja
nikad video!
Nada sve žalim te,
pa plačem u sav glas. A da baš kažem istinu, tobom žalost odlahnu mi, sanak mi blagi oko celiva. 1210
1215 1220
(Izlazi glasnik iz dvora.) 10 — Grčke traeediie 145
EKSODA (ŠESTI CIN)

PRVA POJAVA Hor, Glasnik iz dvora GLASNIK

0 čeljadi, u zemlji najštovanija, oh, šta li ćete čuti, šta li videti, koliki 1' bol vas gristi, ako srce vam za Labdakove dvore verno
kuca još! Ni Istar, mnim, ni Fasid ne bi mogao 1225
tih zala sprati što ih ovaj krije dom. A jedna odmah na videlo izneće, al' s voljom a ne preko volje zbi se to. A jad je što ga sebi
zadaš najteži. HOROVOĐA
1 ono je što pre još čusmo prebolno 1230 A kakav još to glas nam sada donosiš?
GLASNIK
Najkraće da se kazati i čuti reč: preminula Jokasta, glava božanska. HOROVOĐA
O nesrećnice! A s koga ode uzroka? 14A
GLASNIK
Od sebe sama. A najbolnije što bi, to ne vide, jer nisi bio prisutan. No, ipak, bar koliko i ja sećam se, saopštiću ti muke one
jadnice.
Čim u trem ona uđe, uzbuđena sva, potrča odmah prema bračnoj ložnici, i stade kosu čupati oberučke. A u nju kako stupi,
vrata prilupi i stade zvati Laja davno pokojnog i negdašnjega sećati se poroda, od koga pade on, a majku ostavi da sinu ona
rađa porod nesrećan. Nad odrom plakaše gde dvostruk rodi jad: od muža muža, decu od svog deteta.
Šta dalje s njome bi, to ne znam više ja. Jer Edip u taj mah ti s vikom upade, pa ne videsmo njen svršetak nesrećan, no njega
gledasmo gde svud obilazi. Mač od nas traži, pita gde je žena mu, ne žena, nego materina utroba, iz koje granu on i deca
njegova. Bog neki pokaza je njemu mahnitu, a niko od nas koji blizu stajasmo. Tad strašno vrisnu, k'o da neko vođ mu bi, u
vrata gruhnu dvokrilna, i ona se ulegla; on ih istavi i provali.
Tu gospu videsmo gde visi; zamkom se pletenom stegnula. A on, kad vide je, u bolu strašno riknu, odmah konopac on odreši.
Kad na tle spusti jadnicu — al' dalje strašno bilo nam je gledati. Zlatali iglu trgnu joj iz haljine —tom iglom ona sapinjala
haljinu — i, digavši je, udri se u ženice i govaraše: neće one gledati ni bolova ni grešnih dela njegovih. Kog ne smeđe, u tami
odsad gledaće, a koga željan beše, neće poznati.
Ovako tužeć više put se udari
u kapke, ne jedared. Oči krvave
natapahu mu bradu, nisu ronile 1275
tek vlažne kapi krvi, no u jedan mah
poteče crna kiša krupe krvave.
Od dvoga jednog ovo ne pogodi zlo,
no muž i žena zajednički stradaše.
A davna sreća nekad prava sreća bi, 1280
a sada — danas, gle — to stenjanje je sve, i beda, smrt, sramota, od svih nesreća što ime kakvo nose, svaka zbi se tu.
HOROVOĐA
U jadu svome smiri li se nesrećnik?

GLASNIK
Nek dvor se, viče, otvori, — Kadmejci svi 1285
nek vide njega koji oca ubi svog,
a majku — grozno viče, ne smem kazati, — sam sebe prognaće i, kako prokle se, u dvoru neće više proklet ostati. Al' potpora i
vodac kakav treba mu, 1290 jer bol je veći no se može trpeti. I tebi će pokazati, jer vrata se već otvaraju, prizor odmah videćeš i
suzu što bi dušmanu izmamio. (Edipa dovode.)
DRUGA POJAVA Hor, Edip
ZAJEDNIČKA TUŽALJKA Sistem
O strašna li jada za čovečji pogled, — 1295
najstrašnijeg od svih što sam ih dosad doživeo! Koji te obuze bes, 148
0 jadnice? Koji li demon ti ovo u ljutoj i preljutoj navali toj na zlosrećnu nasrnu sudbu?
Ni pogledat', jadnice, ja te ne mogu, a mnogo tog hoću da pitam te još, 1 mnogo da doznam i mnogo da vidim! Tolika me s
tebe obuzima jeza! EDIP
O lele, o lele, jedniku meni! Ta kamo to nesrećnik devam se ja? Ta kuda k'o strela se razleće glas mi? Oh, kamo to iskoči,
demone ti?
HOROVOĐA
1300
1305
U ne'sreću ni čuvenu ni viđenu. Prva strofa EDIP
Ah, oblače, mrače užasni moj! Grozan se, silan se navuče ti, nemio vetar vi ja te, avaj! I opet, avaj meni! Kako žacnu me od
igle bod i spomen o mom udesu!
HOROVOĐA
I nije čudo što u takvim jadima ti sa dva tužiš a i sa dva trpiš zla. Prva antistrofa
EDIP
Oh, prijače mili, jedini ti
mene još pohodiš; trpiš me još,
za mene slepca brineš se, jao!
Ta vidim te, jer mada noć me zavila,
još, ipak, uvek jasno glas ti poznajem. 1310
1315 1320
HOROVOĐA
O strašna dela! Kako oči smeđe ti da tako zatreš? Koji bog te nagna to? Druga strofa EDIP
Apolon, Apolon beše to, drugovi, ove mi jade i nevolje zadade!

Al' njih mi niko ne izbi,

no sam ih jadnik izbih ja. Ta šta da gledam još,
kad oko ništa milo nije gledalo? HOROVOĐA
Bilo je kako kažeš ti. EDIP
Ta ima 1' šta da gledam ja il' volim; kome mogu još
da prozborim, da s miljem čujem odgovor? Vodite brže me odavde, ah,
vodite, prijaci, nesreću veliku tu, najvećeg prokletnika, a i bozima najmržeg čoveka!
HOROVOĐA
Oh, muči te saznanje, k'o i nesreća! Ej, sreće da te nigda nisam upozn'o! Druga antistrofa EDIP
Propao onaj ko na paši uze mi krute na nogama spone, pa izbavi od stradanja i spase me!
Tim ljubav ne učini mi! Da onaj umreh dan,
ni dragi ni ja ne bi bola imali!
HOROVOĐA I ja bih tome bio rad! EDIP
Pa ne bih oca ubio
i ne bi svet me prozvao
ženikom one žene što me rodila.
Sad sam proklet i grešničin sin,
rađao s onom od koje sam potek o sam. Pa ima li od zla još gore kakvo zlo, to pade na Edipa.
HOROVOĐA
Ja ne znam kako naum tvoj da odobrim, jer bolje da te nema no da živiš silep.
EDIP
Da to ovako ne uradih najbolje,
ne kazuj mi i više me ne savetuj!
Ne mogu znati kakvima bih očima,
kad u Had stignem, oca svoga pogled'o, ni kako majku bednu: njima skrivih ja što više nego vešala zaslužuje. Da gledam decu
svoju kako nikoše, zar to da bude pogled za me željkovan? Ne, nikada! Za moje oči nikada! A ni grad, kula, svete slike božije!
— Njih patnik nad patnike ja, što jedini, od Tebanaca barem, življah najlepše, sam sebi oteh! Svima sam zapovedih da gone
beščasnika što od bogova

iziđe proklet, pa još Lajev podmladak!

Sramotu svoju kad sam takvu otkrio, zar treba da vas pravim gledam očima? Ne, nikako! Da mogoh još da zaronim i uši,
izvor sluhu, ne bih podneo da bedno telo dokraja ne zatvorim, da budem slep i sasvim gluv Jer slatko kad misli žive izvan
svake nevolje.
Ah, Kiterone, što me primi? Zašto me ne ubi odmah onaj čas, da nikada u svetu se ne dozna čije dete sam?
O Polibe i Korinte, ti tobožnja o kolevko mi stara, kakvu li me vi othraniste lepotu, punu čireva. Ta sada svanuh zao i od roda
zla.
0 tri vi puta i ti, dolo zabitna,
0 hrastiće i klance ti na raskršću, što napiste se negde krvi babove sa ruku mojih, zar se još me sećate što skrivih vama, šta li
zgreših docnije kad stigoh ovamo? 0 mrače, mrače ti; ti rodi mene i, kad rodi, od mene ti opet klicu potera i pokaza
1 oce, braću, decu — iste krvi krv; pa zaručnice, žene, majke; dela sve
najsramnija na svetu što se zbivaju! Što radit' ne valja ni zborit' ne treba. I zato, bogova ti, brže negde skrijte me
il' ubijte il' u more me bacite
da oči više ne mogu me videti.
Udostojte se nesrećnika taknuti!
Ta slušajte! Ne strahuj te! Ta čemer moj ni jedan smrtnik trpet' ne može do ja. HOROVOĐA
Što tražiš,Kreonte, gle, u pravi stiže čas da pomaže i svetuje; on jedini braničem zemlji mesto tebe ostade.
EDIP
Vaj meni! Kakvu sada da mu reknem reč? Pa kako s pravom da se uzdam u njega? Ta ja ga pre uvredih ružno ii svemu.
(Dođe Kreont sa slugama.)
TREĆA POJAVA Hor, Edip, Kreont KREONT
Ne dođoh amo da se rugam, Edipe,
ni da te grdim što me pređe uvredi. 1410 (Slugama koji su Edipa doveli.)
No, za rod ljudski ne marite 1' više vi, bar štujte plamen Gospoda nam Helija, što hrani sve; ne kazivajte takav greh ovako
nezakriven; njega ne primi ni zemlja niti svetlost, niti sveti dažd! 1415
I zato brže ii kuću ga vodite! Jer svet je običaj da samo rođaci svog roda jade gledaju i slušaju.
EDIP
Od nade kad me, bogova ti, rastavi
i dobar dođe meni, teškom grešniku, 1420 čuj nešto! Za te zboriću, ne za sebe. KREONT
Pa šta to želiš kad ovako moliš me? EDIP
Što brže me iz ove zemlje baci kud, gde nikog neće biti da me pozdravi. KREONT
Učinio bih, dobro znaj, al' htedoh pre 1425

da boga upitani šta treba raditi. EDIP

Al' jasno veće njegov zapovedi glas, ubica oca neka padne — grešnik ja. KREONT
Da, tako reče. Ali bolje pitati
u nuždi ovoj šta je volja božija. 1430 EDIP
Za nevoljnika, dakle, pitaćete još?
KREONT Pa i ti, valjda, bogu verovaćeš sad. EDIP
A tebi nalažem i ovo molim te: U dvoru onu sam ukopaj kako znaš; i s pravom službu tu za svoje činićeš.
A ovaj grad mi očinski da nikada za svog stanara mene živa ne primi! No
pusti me u gorama da stanujem, gde Kiteron je moj, gde meni otac živ i mati živa pravi grob odrediše! Da umrem od tih što
me ubit' htedoše. No tol'ko znam: ni bolest me ni drugo šta pogubit' neće, jer se ne bih spasao na smrti da ne bi to za strašno
zlo! No sudba nek nam ide kud je pošla već! Za decu mi — za mušku decu, Kreonte, ne imaj brige; ljudi su, pa nikada, ma gde
god bili, neće oskudevati!
1435
1440 1445 154
Al' jadne mi devojčice, sirotice, što nikada im sofra ne bi stavljena bez mene, nego što bih ja dodirnuo, to sve bi one svagda sa
mnom delile — za njih se staraj! Sad, pre svega, pusti me da njih se dotaknem i jad svoj oplačem! De, kneže!
(Kreont ode.)
Hajd', soju čestiti! Kad njih se dotaknem, izgledaće mi da ih gledam očima. (Edip ćuti i sluša, dok se Kreont vraća s Edipovim
kćerima Antigonom i Ismenom, koje plaču.)
Šta veliš?
O bogova vam, ne čujem li zaista gde mile plaču? Zar se Kreont smilova 1460 te posla meni decu moju premilu? Je I' istina?
KREONT
Jest, istina. Ja evo ih dovedoh ti, jer doznah želju, koja davno mori te. EDIP
Pa srećan bio, i rad ovog hoda tvog od mene bolje neka bog te očuva!
0,gde ste, kćeri moje? Amo priđite! Do ovih mojih bratskih ruku dođite što zgrešiše da oči oca rođenog, pre negda sjajne, sad
ovakve gledate! O deco, ja vas, ne videć' i ne znajuć', sa onom rodih što me samog rodila! Pa rad vas plačem — ta ne mogu
gledati kad mislim na vaš gorki život potonji u svetu što ga morate proživeti. U koja ćete poći društva građanska, na koje
slave a da s plačem kući se ne povratite, mesto sjaj da gledate?
1450
1455 1465 1470 1475

Pa kada do udaje već dorastete, da 1' biće koga, deco, ko će pregnuti da

uzme takvu bruku što će život vaš da razori k'o mojim roditeljima? Ta koje nema tu grozote? Otac vaš svog oca pogubi a
majku obljubi od koje sam se rodi; ista utroba, iz koje sam iziđe, njemu rodi vas. Da, takve grdnje biće. Ko će onda vas da
prosi? Nema, deco, toga; morate bez podmlatka i neudate svenuti.
Menekejiću, kad im os ta otac jedini, ta mi se obadvoje što ih rodismo sa
svetom rastasmo — ne pusti roda svog da bez muža po svetu luta prošeci, i ne daj njino zlo da ravno bude mom. No smiluj se
kad vidiš mladost njihovu bez svega, osim što bi ti im pomog'o. Obećaj, plemeniti, rukom dirni me! A vas bih, deco, da već
shvatat' možete, još mnogo savetov'o; ali želite da živite gde možete, i živite životom boljim od života očeva!
KREONT
Već je dosta suza tvojijeh! Ta idi ii kuću! EDIP
Ne mili mi se, al' slušaču. KREONT
Na vreme dobro EDIP Znaš li kako idem?
KREONT Reci, znaću kad te saslušam. EDIP Ako me iz otadžbine prognaš.
KREONT
Kako rekne bog. 1505
EDIP
Al' sam mrzak bogovima. KREONT
Tim ćeš pre to postići. EDIP
Misliš? KREONT
Ja što ne mislim, ni reći zalud ne volim. EDIP Sad me vodi odavde!
KREONT
Hajd', samo decu ostavi! EDIP Nipošto mi njih ne otmi! 157
KREONT
Ne želi premoći svud, jer što moću dobi, do života ne isprati te. 1510
HOR
O građani otadžbine Tebe, evo Edipa, znalca čudesne zagonetke i prvog
čoveka, čiju sreću niko nije gledao bez zavisti! Gledajte u kakav ponor sudbe grozne pade on! Zato nikog, dan dok onaj
poslednji ne dočeka, 1515 neću
proslavljati kao srećna, pre no doplovi kraju veka svog a nikakav ne pogodi ga jad.
SOFOKLE ANTIGONA
Prvi put u ovom prevodu prikazana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
17. dcembra 1951.
Redaktor prevoda Anica SavićRebac

LICA
LSMENANA } kćeri Ed*0ve KREONT, car tebanski EURIDIKA, žena njegova HEMON, sin njihov TIRESIJA, "prorok
STRAŽAR
PRVI GLASNIK
DRUGI GLASNIK
HOR STARACA TEBANSKIH
PRATNJA KREONTOVA I EURIDIKINA
Pozornica prikazuje carski dvor u Tebi sa trojim vratima: na srednja idu
Kreont i Euridika, na desna — za gledaoca — dvoranstvo, Antigona i Ismena, a na leva starci. Hor, stražar, Hemon, Tiresija,
glasnik, idu, kao domaći, na desni
ulaz.
PROLOG (PRVI CIN)
PRVA POJAVA Antigona, Ismena
V svitanje. Iz dvora na desna vrata dolazi Antigona, pa za njom Ismena. ANTIGONA
Ismena mila, sejo moja rođena,
da 1' znadeš za jad kakav što zbog Edipa
još Div ga ne učini nama živima:
ta nema bede, niti jada ikakva,
ni nečasno ni ružno ništa što ti ja 5
međ tvojim ne videh i mojim jadima.
Pa i sad opet kakvu, kažu, naredbu
poglavar ćelom gradu ovčas izdade?
Da 1' znaš, da 1' ču šta? Ili ne znaš da se zlo za mile naše sprema k'o za dušmane. 10 ISMENA
O milim vest još nikakva, Antigona, ni vesela ni tužna meni ne stiže, bez oba brata otkad nas dve ostasmo, što jedan drugog u
dan jedan ubiše. A otkad noćas vojska ode argivska, 15 od tada ništa više nisam čula ja, ni da sam srećnija a ni nesrećnija.
ANTIGONA
To znađah dobro, pa te pozvah ovamo
pred vrata dvorska da me čuješ nasamo. \
ISMENA
A šta je? Neka reč te uznemirila. ANTIGONA
Zar nije Kreont jednom bratu našemu čast groba dao, a drugome uskratio? Eteokla je, kazuju, po zakonu i sudu pravednom u
krilo zemlji dao, na onom svetu da ga mrtvi poštuju,

a Polinika što nam jadno poginu

naredio je, kažu, građanima svim
da niko ne pogrebe i ne okuka,
bez plača i bez groba da ga ostave,
da bude slatkim plenom gladnim pticama. To kažu da je tebi dobro Kreonte i meni, velim, i meni naredio, pa amo hita onima
što ne znaju da javno kaže to; i stvar tu ne smatra k'o šalu, nego usudi 1' se na to ko, od naroda ga stiže smrt pod kamenjem.
Stvar tako stoji, a sad posvedoči ti s vrlinom da 1' se rodi, il' se izrodi. ISMENA
U takvim prilikama šta bih, jadnice, pomogla ja da vežem il' odrešujem? ANTIGONA De, vidi, trud i muku sa mnom deliš li?
ISMENA U kakvoj napasti? I šta to naumi?
ANTIGONA Da i ti sa mnom brata mrtvog sahraniš. ISMENA
Sahraniti ga misliš, mimo zabranu? ANTIGONA
K'o moga i tvog brata, ako nećeš ti, jer izdajnica, bogme, neću biti ja. ISMENA
O, jadnice! Zar i kad Kreont zabrani?
ANTIGONA On nema prava od mog da me odbija. ISMENA
Vaj meni! Oca, sele, opomeni se
u kakvu jadu prestavi se omražen
kad grehe svoje otkri sam, pa zbog njih sam rukom sebi oba oka iskopa! Pa majka mu i žena, dvostruka je reč, pletenim užem
sramno skonča život svoj! A treće, oba naša brata nesrećna u jednom danu jednom smrću padoše kad jedan drugog bratskom
rukom ubiše! Nas dve smo same sada ostale, pa čuj: najgora smrt nam ako mimo zakona sad ne poslušamo carsku odluku i
vlast. Al' na pameti imaj ovo: žene smo, pa nećemo s muškarcima se boriti; pa onda nama jači zapovedaju, te i to i još gore
valja slušati. Ja, dakle, moliću se pokojnicima nek oproste, jer ovo jači nameću, i poslušaću vlast. Ta uzimati trud nad snagu
svoju — nije pamet nikakva. ANTIGONA
Ne zovem Lc, a kad bi ti i pristala, ta pomoć tvoja ne bi (clJa od srca. No misi i kako hoćeš ja ću onoga sahraniti. Za lakvo
dcio i ado mrem. 1 mila s
njime, s milim, u grob leći ću, sa svetim grobom. Moram duže vremena da donjom svetu ugaua.ri no ovome. Jer onde biću
večno. Ti, pak, volja 1' te, pogrdi ono što je časno samim bozima.
ISMENA
Ne činim ništa nepošteno. Tek sam ja nesposobna da građanima prkosim. ANTIGONA
Ovako ti izgovaraj se tu, a ja
sad idem grob da naspern bratu predragom. ISMENA
Vaj meni, nevoljnice! Sirah me, stradaćeš!
ANTIGONA Ne strahuj za me! Svoj ti udes popravljaj! ISMENA
Bar nikom svoje delo ne poveravaj, no tajom taji, a tako i ja ću! ANTIGONA
Vaj meni, kazuj! Bićeš mnogo mrznija k'o ćutalica, ako svima ne kažeš. ISMENA Za ćelom krv što ledi srce gori ti!
ANTIGONA *Ja znadem kome treba godit najviše. ISMENA
Da, možeš; ali tražiš što se ne može. 90
ANTIGONA Pa dobro, kad me snaga izda, prestaću. ISMENA
Ni počet' ne treba što biti ne može. ANTIGONA
Kad tako zboriš, ja ću na te mrziti,
kraj pokojnika s pravom mrska ležaćeš. Al' pusti mene i moj pusti nerazum 95 da muku mučim tu! Ta neću stradati, a plemenita
da ne zadesi me smrt. ISMENA
Kad tako misliš, a ti idi! Samo znaj
da ludo grešiš, al' s pravom draga dragima. (Ode. Dolazi Hor staraca tebanskih.) DRUGA POJAVA
ULAZNA PESMA HOR Prva strofa
Zrako sunčeva, prekrasni sjaju, kakav nikada još Tebi sedmorih vrata pre zasjao nije! Granu, gle, dana zlatnoga ženice, preko
Dirkinih vira stiže! Sa štitom belim dušmana, što iz Arga oružan sav dođe nam, njega u bežanje ti uzdom potera bržom. U
zemlju ga našu Polinik doveo zbog protivurečnih sporova ljut; k'o orao glasno klikćući, od Arga do Tebe preleti put, a krila k'o
beli sjala mu sneg, sav oružan bi
i konjogrivkom zaštićen kacigom. Prva antistrofa
Iznad krovova stade već
pa na sedmora vrata svud zinu kopljima ubojnim, ali ode pre nego krv naša zvalo mu napuni, još pre nego nam venac kula

žarzapali omorikov.
Takav bojni Arejev zvek
s leđa zaori, i žestoki zmaj tešku bitku je bio.
Veličanje ohola jezika Div
ne trpi nikako; spazivši njih
gde snažnom bujicom navaljuju svi pa zveketom zlata se ponose još, 130 on munjom zavitla pa obori tog što srtaše već
na zidu da zapeva pobedu. Druga strofa
Na tle se odbojno strovali koji tada
s ognjem u ruci u mahnitu napadanju 135 jurnu pomame pun
kao vetra preljutog mah. Tu njega takva stiže smrt. Drugima, gle, drukčiju kob dosudi taj veliki bog
Arej, presrećni borac. 140
Na sedomorim vratima sedam se svih poredalo vođa, svi junački soj, i silnome Divu prikazuju plen k'o svečanu žrtvu do
jadnika dva; po ocu i majci rođena braća, 145 a jedan na drugog udari kopljem i obojica jednaku nađoše smrt. Druga antistrofa
Ali je preslavna Pobeda došla nama, kolima bogatoj Tebi se poradova; zato ratove sve 150
zaborav'te potpuno sad!
U božje hajd'mo hramove, igrajmo svi vascelu noć, Bakhija bog biće nam vođ, Teba sva da se trese!
Al' evo nam Kreont, Menekejev sin, 155
baš ide; u zemlji nam vladar je on, po skorašnjem božjem udesu dan, a jamačno mis'o premišlja neku, jer svima je nama poslao
poziv i sve starešine ovoga grada 160
na vanredni ovde sazvao zbor. (Dolaze Kreont i dva glasnika.) PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA Hor, Kreont
KREONT
0,ljudi, grad nam silnom trešnjom bogovi uzljuljaše, pa opet stojna digoše. Po glasnicima sa svih strana pozvah vas da amo
dođete, jer znam da Laju vlast 165

i presto svagda poštovaste odano,

pa potom — dok je Edip gradom upravij'o, a kad on pade, sinovima njegovim jednako verno pokoravaste se još. Al' otkad oni
dvojom smrću padoše 170 u jednom danu kad se sami skobiše i svojom rukom krvcu grešno proliše, svu, dakle, vlast i presto
imam sada ja, po rodu jer sam pokojnima najbliži. — Al' ne može se znati srce, mišljenje i sud 175 ma koga čoveka, dok prvo
ne vidiš da vesto vlada i da zakon poznaje. Ko celim gradom upravlja, a ne mari za pravi savet, već od straha nekoga svoj jezik
veže, za tog i sad mislim ja 180 i odavno već da je rđa najgora.
Ni onoga što više voli srodnika
no otadžbinu, ne cenim ja nimalo.
Ta ja— nek znade Div što svagda vidi sve — zaćut'o ne bih nikad kad bih video 185 i AS
da beda ide zemlji mesto spasenja,
a nit bih dušmanina grada uzeo
za prijatelja, jer znam: grad je nama spas; i dokle srećno jedrimo pod njegovim pod jedrima, mi prijatelja tečemo. Tim
zakonima ovaj grad ću dizati. I s tim se slaže što sam građanima sad za Edipove sinove naredio.
Eteokla, što za naš grad se boraše
i pogibe, a kopljem prvi junak bi,
nek sahrane i svaku nek mu dadu čast najboljim mrtvima što dole pristaje; a brata mu — o Poliniku zborim sad — što htede
zavičaj i boštva rodbinska na povratku iz bekstva ognjem spaliti i bratove se krvi htede napiti, a građane odvesti kao robove, da
niko ga — naredih gradu ovome — ne počasti ni grobom ni naricanjem, već da bez groba — svakom oku nakazan od ptica i od
pasa bude razderan! To sud je moj, i nigda rđe kod mene pred poštenima neće čast uživati. Al' ko je odan ovom gradu, mrtva ga
i živa ja ću poštovati jednako. HOROVOĐA
Ti smeš to činiti, Menekejeviću, sa dušmanom i s prijateljem države, al' možeš svakim služiti se zakonom za mrtve k'o i za nas
koji živimo.

KREONT
Čuvari mojih zapovesti bićete!
HOROVOĐA Naredi neko mlađi neka bude to!
KREONT Al' kod mrtvaca straža već se postavi.
HOROVOĐA Pa šta nam, dakle, drugo još naređuješ? KREONT Da paziš na red, ako ne veruje ko. HOROVOĐA
Luđaka nema takva da je smrti rad. 220 KREONT
I plata takva biće. Ali nadanje u dobit ljude često u jad strovali. (Dolazi Stražar.)
DRUGA POJAVA Hor, Kreont, Stražar STRAŽAR .
O, care, neću reći kako hiteći
doleteh ti od laka skoka zaduvan!
Ta mnoge misli mene zadržavahu 225 i okretah se putem da se povratim, jer slušah srce gde mi mnogo zboraše: „Šta ideš,
jadan, tamo gde te čeka sud? Zar, bolan, opet stojiš? Ako Kreontu ko drugi kaže to, zar nećeš stradati?" 230 Razmišljajući tako
mučno odmicah, i tako meni kratak odulji se put. Odlučih najzad amo da se zaputim, saopštiću ti, mada nemam reći šta. 170
Ja stigoh ti, jer tvrdo imam nadanje: pretrpeću tek ono što je suđeno. KREONT
A zašto li si duhom tako klonuo? STRAŽAR
Pre svega hoću da ti kažem o sebi: jer dela nit počiniti niti krivca znam, a nit je pravo zlo da kakvo prepatim.
KREONT
Baš smeraš protiv dela da se ogradiš. No, očito je, nešto novo javićeš. STRAŽAR
Zbog strašna glasa moram baš da odlažem. KREONT Izreci već, pa idi onda slobodno! STRAŽAR
Pa kazaću. Baš ovčas neko pogrebe mrtvaca; suvim prahom on mu posu leš i, kako treba, sveti obred izvrši.
KREONT
Šta govoriš? Ta ko se, ipak, usudi? STRAŽAR
Ja ne znam. Niti sekira tu udari
nit kuka pade, zemlja, tvrda, suva sva, neispucana, neutrta kolima,
izvršiocu traga nema nikakva.
A prvi kad nas dnevni stražar izvesti o tome, svima beše čudo jezivo.

On iščeznu, doduše — grob ga ne pokri, 255 al ozgo tanak beše prah, da mine greh. Tu nit se kakvoj zveri nalazio trag, ni psetu
kakvu što bi došlo glodati. Među nama se grdne psovke orile, sve stražar panjk'o stražara, i gotov boj 260 na kraju — nikog ne
bi da nas rastavi. Jer svaki od nas beše za to delo kriv, al' niko jasno, ne zna beše izgovor. A hteli smo i maziju izvlačiti,
kroz oganj prolaziti, klet' se bozima 265 da delo nije naše, i da ne znamo ko smisli ili učini ga. Napokon, kad ništa više
traženjem ne otkrismo, reč jednog ču se, a mi glavom k' zemlji svi od straha: ne znasmo ni šta da reknemo 270 ni šta da radimo
da dobro ispadne. To beše reč: o delu tebe moramo izvestiti, a ne treba ga tajiti. To pobedi, pa mene zlosrećnika žreb
izbere da se toga srećnog posla prihvatim.275
Ja stigoh nerad, a znam: ni ti nisi rad, jer glasnik zlih glasova nikom nije drag. HOROVOĐA
Odavno, gospodaru, domišljam se ja: od božje možda ruke to se dogodi. KREONT
Umukni, dok me govor tvoj ne rasrdi! U jedan mah da lud i star ne osvaneš! Jer tvoja reč je nesnosna kad govoriš za mrca
onog da se brinu bogovi. K'o dobrotvora zar ga ceniše pa sad zakopaše, a dođe da im hramove 280
285 1 71
sa stupovima spali, dare zavetne,
i zavičaj, i zakone da uništi?
U' vidiš da bog čini poštu zlotvoru?
To ne! No neki građani već odavno
ne podnose me, protiv mene gunđaju, 290 i tajno glavom tresu, vrat ne saviše pod jaram poslušan da meni ugode. I dobro znam
da ovi baš čuvare te potplatiše, zločinstvo to da počine. Za ljude još ne nasta takva uredba 295 da nosi zlo k'o novac. Taj i
gradove razorava, on ljude goni iz kuća, on plemenita ljudska srca zavodi, i uči da na ružna dela pristaju, on pokaza im način
svakog varanja 300
i svakog delanja obesvećivanje. A one što za novac to uradiše njih kadatada kazna stići će.

(Stražar u)
No ako Divu ja još čast iskazujem,
to dobro znaj mi, evo ti se zaklinjem: 305 ne uvrebate 1' krivca za tu sahranu i na oči ga meni ne dovedete, e neće dostati mi
vaša gola smrt, no visićete živi dok zločinstvo to ne odate, da znate gde se bere ćar, 310 pa posle da ga grabite i shvatite da ne
treba dobitak svugde želeti. Ta videćeš: zbog sramna cara mnogi već postradaše, a sreći se ne doviše. STRAŽAR
Govorit' smem li? U' da okrenem pa grem? 315 KREONT
Zar ne znaš da mi i sad mrsko govoriš?
171
STRAŽAR
Je F uho ili dušu reč uvredila? KREONT
Šta kitiš tu? Šta tražiš mesto bola mog
STRAŽAR Ta krivac dušu ti, a uho vređam ja. KREONT O, lele meni! Baš si pravo ćaskalo! STRAŽAR Al' dela onog nikad
ne izvrših ja! KREONT I to, i još za novac dušu prodade! STRAŽAR
Kuku! Lele!
Ao jada, kad ko sudi pravo ne sudi! KREONT
Sad sudom šali se, no ako krivaca ne odate mi, onda ćete priznati da samo bedu stvara dobit rđava!
(Odlazi.)
STRAŽAR
Da mogu samo naći ga! No našao il' ne naš'o — sreća to namenjuje — tek mene ovde nećeš više videti!
I sada, kad se spasoh mimo svaki nad i sud, ja mnogu hvalu bogu dugujem. 330
(Ode.)
TREĆA POJAVA
PRVA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa
Mnoge sile postoje na zemlji, al' nijedna kao čovek silna: čovek plovi i po sinjem moru,
335
a prati ga južnjak nepogodan i valovi zapljuskuju burni. On i Zemlju, najvišu boginju, med bozima večnu neumornu,
neprestano u duboko ore, ralo mu se veruga po brazdi 340
a konji ga svakog leta vuku. Prva antistrofa

I plemenu lakokrilih ptica meće zamke te ga vesto lovi, i buljuku divljih

životinja i gomili riba pod pučinom razapinje i namešta mrežu umnik čovek i veštinom svojom divlju krotiv gorohodnu
zverku, vratogriva zauzd'o je konja, gorskom biku još neukroćenu u jaram je uhvatio šiju.
345
350
Druga strofa
I govoru i vetrnoj misli dovio se i državnom redu 175
i odbrani od mraza nemila i strelica dažda plahovita pronalazač svih putova — čovek. Bez pomoći ne gre u budućnost. Od
smrti samo ne izbaja leka, a pronađe ustuk teškoj bolji.
Druga antistrofa
Nad požudom kao mudrost neku ima svoju stvaralačku snagu, sad zlu hodi, a sad hodi dobru. Božju pravdu drži 1' k'o i zakon,
biće dika svojoj otadžbini, a sramota kad zlu drsko krene. Ne prišao mom ognjištu takav i ne bio nikad s moje strane!
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN)
PRVA POJAVA Hor, Stražar, Kreont, Antigona HOR
Kolebam se! Nije 1' to božanski lik? Kad znadem, ne mogu da izjavim ja da nije Antigona devojka ta. O, jadnice ti
od jadnoga oca — Edipa, ah! 380
Šta slutim? Valjda te ne vodi taj što carevu zapovest prekrši ti, zatečnu gde bezumno skrivi?
STRAŽAR
Gle, to je ona koja prestup izvrši.
Kod mrca uhvatismo je. No gde je car? 385 HOR
Iz dvora, evo, baš po želji dolazi. KREONT
A šta je? Zašto baš u zgodan stigoh čas? STRAŽAR
O, care, nikada se kleti ne treba, jer nova mis'o staru mis'o poriče; 1? — flrčk« trafffiriiifi
177
pohvalih se da neću amo dolazit' 390
kad onih pretnja tvojih odagna me huk. Al' opet, u radosti brzoj, nenadnoj, što svako drugo zadovoljstvo premaša, ja stigoh,
mada zakletvom porekoh to, a vodim ovu momu; baš je uhvatih 395 gde kiti grob. Tu nije kocka vađena, otkriće to je moje,
nikog drugoga. Sad sam je, care, uzmi, kako želiš ti raspituj i osuđuj! A ja, red je već, od ovih beda odlazim oslobođen. 400
KREONT
Ti ovu vodiš? Kako? Gde je uhvati?

STRAŽAR Mrtvaca ona zakopa. Sad znadeš sve. KREONT Da 1' znadeš pravo? Govoriš li istinu? STRAŽAR
Nju videh — mrtvom sprema zabranjeni grob. Da 1' jasno sad i razgovetno govorim? 405 KREONT
Pa kako vide je i kako uhvati? STRAŽAR
Ovako beše. Kad od tebe dođosmo.
a pošto čusmo tvoje pretnje strahotne,
mi odmah sav s mrtvaca prah ometosmo, i dobro otkrijemo telo natrulo, 410 u zavetrinu na kraj hridi sednemo, da od njega se k
nama smrad ne raširi. 178
Tu jedan drugog reč'ma grdnim psovasmo, u službi svojoj kad ko trom se pokaže. To dugo trajaše, dok u svom sjaju krug
sunčani nasred neba nije uziš'o, i pripeka priprekla. Tada nenadno sa zemlje vetar diže prah, jad nebeski, pa zakri polje, celo
lišće kidajuć' u šumi; silni vazduh napuni se njim. Mi žmireć' trpljasmo taj bogodani bič. Tek vihor minu posle duga vremena,
kad eto devojke gde gorko zakuka ko ptica glasom tananim, kad ugleda gnezdašce pusto, prazan ležaj bez mladi. I ona, kad
mrtvaca gola primeti, zajauče, a one strašnim kletvama sve proklinjaše koji to učiniše. Donese odmah suhog praha rukama,
lepokov digne tucan sud i trostruku na mrca izli žrtvu, pa ga posveti. A mi, kad sve to videsmo, potrčimo i skleptamo je, al' je
ništa ne bi strah. Za prvi i za drugi psovasmo je čin, a ona stajaše baš ništa ne krijuć'. A meni milo, al' i žao beše to.
Jer sam se od zla spasti, to je najslađe, al' u zlo vući prijatelja svojega •— to boli. Al' je moja takva priroda, da za sve manje
marim no za život svoj. KREONT
(Antigoni)
A ti, da, ti što glavu zemlji obori,
da 1' priznaješ da svrši to, il' poričeš? ANTIGONA
Da, priznajem, taj čin je moj, ne poričem.

KREONT (Stražaru)
Ti možeš na put poći kuda god si rad, od teške krivice oslobođen si sad. 445 (Stražar ode.)
DRUGA POJAVA Hor, Kreont, Antigona KREONT
(Antigoni)
A ti ne nadugo no reci ukratko
da 1' znade da ja to zabranih naredbom?
ANTIGONA Da, znadoh. Kako ne bih? Svakom jasno bi. KREONT I ti se drznu zakon taj da pogaziš? ANTIGONA
Ta valjda ne dade mi Div tu naredbu, 450 ni Pravda, sustanarka donjih bogova, što ljudma ove postaviše zakone. Ne smatrah
tako jakom tvoju naredbu da božje, nepisane, stalne zakone preteći može; ti si ipak smrtan stvor. 455 Od danas nisu oni, ni od
juče ne, no večno važe, niko ne zna otkad su. Tek strahujući ma od čije obesti, ja ne hteh za njih trpet' kaznu od boga. Ta znala
sam da mreti moram, kako ne? 460 180
Pa da i ne naredi ti. No umrem li
pre vremena, to k'o dobit samo uzimam. Ko živi, kao ja, u mnogim jadima, zar ne bi njemu smrt spasenje donela? Pa i ja neću
žalit' ako dočekam ovakav udes. Ali da sam podnela da moje majke sin bez groba istrune, e, to bih žalila; al' za smrt ne marim.
Pa čini 1' ti se da sam ludo radila, pred ludim kanda trpim prekor ludosti. HOROVOĐA
Od strasnog oca strasna odaje se ćud u kćerke: ne zna od zla da se uklanja. KREONT
No, znaj mi, takva prkosna i tvrda ćud da najpre klone; d najčvršće željezo što pretvrdim ga žarki oganj učini, najčešće slomi
se pa sitni, videćeš. I znadem da se besni konji ukrote malenim uzdama. Jer obest onome ne dolikuje ko je sluga bližnjem
svom. Već ta je onda znala da mi prkosi kad oglašenu prestupi mi zapovest; sad opet prkosi mi što se razmeće tim delom, pa
se posle njega podsmeva. Ja, zbilja, ne bih bio muž, već ona bi, ta drskost kad bi nekažnjena ostala! Pa bila mi od sestre kći, i
bliža još od sviju što ih porodični čuva Div; ni ona a ni sestra neće najgoroj umaći sudbini! Jer i onu jednako okrivljujem da s
ovom smisli sahranu. I nju mi zovite! Ta ovčas videh je gde besni po kući; poludela je već.
(Siraža iz pratnje Kreontove ode po Ismenu.)

A duša zna se rado napred odati

!kad kogod grešno delo tajno zasnuje.
Duboko mrzim kad se neko zatekne 495 u činu zlu, a hoće da ga iskiti. ANTIGONA
Zar želiš više nego da me ubiješ? KREONT
Ja ništa. Kad to imam, sve sam postig'o. ANTIGONA
Šta čekaš, dakle? Ništa mi se ne sviđa od reči tvojih, nit' se svide ikada; 500 a tako ni tebi ne godi moja reč. Al' otkuda bih lepšu
slavu postigla no otud što sahranili brata rođenog? Ta svi bi rekli da se njima mili to kad jezika im ne bi zatvarao strah. 505 Al'
s vlašću druga sreća ide pod ruku, pa sme da dela i da zbori po volji. KREONT Ti jedina od Kadmovića vidiš to! ANTIGONA I
ovi vide, ali ćute pred tobom. KREONT
Ne stidiš se kad misliš od njih drukčije? 510
ANTIGONA Sramota nije činit' poštu bratu svom. 1 Q1
KREONT
A nije 1' brat i onaj s njim što pogibe? ANTIGONA
Po ocu i po majci brat je rođeni. KREONT
Pa što mu onda milost činiš bezbožnu?
ANTIGONA To neće pali pokoj niik potvrditi. KREONT
Kad njega k'o i grešnog onog poštuješ?
ANTIGONA Brat ubi brata, ne rob gospodara svog! KREONT A zemlju har'o nam, a onaj branio. ANTIGONA Had, ipak, za
sve takve traži zakone. KREONT Al' ne da čestit jednak bude rđavu. ANTIGONA Ko zna da 1' dole to za sveto smatraju?
KREONT
Al' dušman nikad, ni kad umre, nije drag. ANTIGONA
Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena! KREONT
Kad moraš ljubiti, ljubi dole oba,
a ja dok živim, neće žena vladati! 525 (Dovode Ismenu.)
HOR
Al' eno Ismene pred vratima onde za sestricom suze gde proliva, gle, a oblak na obrvi lice joj krasno nagrđuje k

i lepovidne obraze kvasi. ' 530

TREĆA POJAVA Hor, Kreont, Antigona, Ismena KREONT
Ti što se po kući k'o guja šunjala
i meni taj om pila krv, a nisam znao
dve pobune da hranim protiv prestola, de, reci: da li priznaješ da i ti bi
kod groba, il' se zaklinješ da ne znaš za nj?535
ISMENA
Učinih delo, ako ona priznaje; i ja sam učesnik, i nosim krivicu. 184
ANTIGONA
Al' pravda taj ne dopušta ti sporazum, nit' htede ti, nit' s tobom ja učinih to. ISMENA
Ne ustežem se da u tvojoj nesreći
po burnom moru jedrim s tobom zajedno. ANTIGONA
Zna Had i oni dole čiji čin je grob; ja druge ne volim što ljube recima. ISMENA
Ne, nemoj, sejo, da mi sad zabranjuješ da s tobom umrem i da mrtvog posvetim!
ANTIGONA
Ti ne smeš sa mnom umreti; ne prisvajaj što nisi takla! Dovoljna je moja smrt.
ISMENA
A što da živim bez tebe kad ostanem?
ANTIGONA Kreonta pitaj! Ti se staraš za njega. ISMENA
A što me vređaš? Ništa ti ne koristi.
ANTIGONA Da, smejem ti se, al' i patim zato ja. ISMENA
Pa ima 1' načina da pomognem ti još?
ANTIGONA Ti sebe spasi! Bekstvu tvom ne zavidim! ISMENA
0, jadne mene! Udes tvoj da izgubim? ANTIGONA
Ti život sebi htede, a ja sebi smrt! 555 ISMENA
Al' svoje nisam razloge prećutala. ANTIGONA
Ti jednima, a ja ugodih drugima. ISMENA
Pa jednaka je sada naša krivica. ANTIGONA
Ne boj se! Ti si živa! Moja duša već
preselila se davno, služi mrtvima. 560 KREONT
Te devojke su, mislim, baš poludele: sad ova, — ona otkako se rodila. ISMENA

U takvim nesrećama, care, nikada ni žilav duh ne ostaje, no nestaje. i OA

KREONT
U tebe, da, sa zlima zlo kad odabra. 565 ISMENA
Zar bez nje ja da sama život provodim?
KREONT Ne spominji mi ove! Više nema nje! ISMENA
Svom sinu zar ćeš verenicu smaknuti? KREONT
Za oranje i drugih njiva naći će. ISMENA
Al' nema ljubavi k'o njihova što bi! 570
KREONT Ja ne volim da sin mi ženu ima zlu. ISMENA Što otac tebe ruži, dragi Hemone! KREONT Baš suviše me ljutiš i ti i
tvoj brak! ISMENA
Razdvojićeš je zar od sina svojega? KREONT
Ta Had će sprečit' bračnu vezu njihovu. 575 ISMENA
Pa njoj je, kako vidim, određena smrt! KREONT
To i ja vidim. (Slugama) Ne časite, sluge, sad, već u kuću ih vodite! Zatvorite
to ženskinje, a ne da šeće slobodno! I naletice beže kad već uvide 580 životu njihovu da smrt se primiče. (Antigonu i Ismenu
odvedu.) ČETVRTA POJAVA Kreont, Hor DRUGA STAJAĆA PESMA KREONT, HOR
Prva strofa
0 srećnika kojima život ne okusi zla!
Kome bogovi kućom potresu, tog jadi
ne minu, već svaki mu naraštaj vazda prate, 585
baš kao kad nepogodni
trački dunu vetrovi,
pod more u mrak srne uzburkani val, pa iz dubine tamne pesak valja crn 590 što silni vetar uzdigne,
a jekom ječi valom udarani žal. Prva antistrofa
Gle, prastare trpije Labdakida pokojnih gde još novu trpiju živima rađa: 595
naraštaju rađa je naraštaj. Evo ih neki bog ruši, spasa nemaju. Ta i granu poslednju,
što Edipovoj lozi sjajem zablista, 600 sad opet donji uzimaju bogovi,

njin krvav zastire je prah,

i reči bezumlje, i gnevna srca strast.
Druga strofa Dive, koji bi prestupak
ljudski skršio tvoju vlast? 605
Nju nikada san ne svlada sve što svlada ni neumorni meseci;
k'o vladalac u vekotrajnoj mladosti
olimpskim ti upravljaš sjajem blistavim. 610 Pa odsad unapred, k'o pre,
taj zakon uvek važiće: za sveg života smrtniku
nijednome čas ne prođe izvan jada. Druga antistrofa
Nada, bludnica velika, 615 mnogim ljudima pomaže,
a mnogim je dim nestalnih, praznih želja; ne znadu što im gamiže,
dok žarki oganj noge im ne oprži.
Slavljenu reč pametno neko izusti: 620 kad u jad koga baci bog,
on za zlo to ne uzima, no dobra traži u tome;
a kratak trenutak boravi izvan jada. (Dolazi Hemon.)
i on
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Kreont, Hemon HOR
Gle Hemona, najmlađeg deteta, gle,
od poroda tvojega; dolazi 1' on
zbog Antigone u srcu noseći bol,
da 1' žalosti ga njihov nesuđen brak? 630 KREONT
To začas bolje znaćemo no vračevi. (Sinu)
O, sine, valjda ne stiže na oca ljut što zaručnici svojoj ču za presudu? Il tebi drag sam kako god postupio?
HEMON
Ja tvoj sam, oče! Dobre misli negujuć 635
i moje dobru putiš; slušaču te ja. Ta nikakav mi neće preči biti brak no ti dok putem dobra vodiš sina svog.
KREONT
Da, sinko, da, to treba imat' u srcu:
U svemu najpre očev savet saslušaj. 640 Ta zato ljudi baš i mole bogove da poslušna im deca diče domove, da zlo od
dušmanina zlom odbijaju, a prijatelje kao otac poštuju. Al kome deca rađaju se rđava,

što drugo — reći ćeš — taj sebi izrodi no nevolju i silan dušmanima rug? Pa zato, sinko, nemoj da rad naslade sa ženom pamet
svoju izgubiš, jer znaj da studen onda čeka tebe zagrljaj kad u tvom domu živi žena rđava •— ta ima 1' veće rane nego rđav
drug? Odbaci, pusti momu tu, k'o dušmanku, da nekome u Hadu bude nevesta! Ta nju ja uhvatih gde od svih građana pred
celim svetom ona jedna prkosi; pa neću gradu da se laža pokažem, već ubiću je. Neka Diva priziva, čuvara krvi! Negujem li
neposluh u rodu, rašće izvan roda jači još. Jer ko u svojoj kući strogo postupa, i narodu će važiti k'o pravičan. Ko zakon gazi, ili
silom obara, il' misli da vladarima gospodari, od mene takav neće steći pohvalu. No koga grad izbere, toga poslušaj i u malom i
pravičnom i suprotnom! I takav čovek znače — smem se nadati — da lepo vlada i da sluša sam;
u kopljanoj oluji svoj će položaj
očuvati k'o vrli, pravi ratni drug.
Od neposluha nema većega ti zla.
On gradove razvaljuje i domove
raskopava; on kida kopljanički red
i goni ga u bežanje. A gde je red,
poslušnost samo glavu mnogu spašava. Pa stoga treba da se brane naredbe, a ženi nikako podleći ne treba! Jer, ako treba, nek
nas muško protera, a ne da kažu da smo od žena slabiji. HOROVOĐA
To sve što reče čini nam se pametno da reče, ako starost duh nam ne vara. HEMON
Bogovi, oče, daju razum ljudima, od svega blaga što je blago najveće. Ja ne bih mogao ni znao tvrditi da nije istina to sve što
kaza ti. Al' istinu ti katkad vide i drugi. Od tebe mogu bolje ja da vidim sve što neko zbori, tvori il' osuđuje. Jer pred tobom se
boji čovek pučanin da zbori ono što ti čuti ne voliš. A ja sa strane dobro mogu slušati tu momu kako ceo grad oplakuje što
ona, od svih žena najnedužnija, najsramnije za dično delo umire. Svog brata, što u seči pade krvavoj, bez groba psima ne dade
proždrljivim, nit' ptici kakvoj, da ga oni rastržu. Zar zlatne pošte ona nije dostojna? Ovako tihano se tajni širi glas. A za me,
babo, blaga nema skupljega no to kad vidim da te sreća prati svud. Šta deci lepše sja no slava očeva il' ocu dobar glas o deci
njegovoj? Pa zato nemoj samo na to misliti da valja tvoja reč a druga ničija.

Jer ko god misli da je trezven samo on, da jezikom il umom druge nadmaša, taj, otkrije li dušu, prazan zjapiće, al' i mudracu
priliči da uči još a pri tom luk da suviše ne zateže. Pa vidiš: kad bujice zimi udare, drveće što se svija grane očuva, a što se
opre, s korenom se izvali. I brodar kad na jedru čvrsto zategne
užeta, neće vihoru da popusti, on brodi dalje s izvrnutom palubom. Popusti zato i promeni naredbu. K'o mlađi mogu 1' i ja
svetovati što, za čoveka je, velim, ponajviša čast kad svako znanje pamet kiti njegovu.« A nije 1' tako — to se retko dešava —
lepota je i drugu mudru čuti reč.
HOROVOĐA
Ćuj, gospodaru, ako zgodno govori! (Hemonu)
Ti oca čuj! To oba mudro zboriste. KREONT
Ta mi, zar mi s ovakvom kosom srebrnom od mladog momka tu da pamet učimo?
HEMON
Što nije pravo, ništa. Ako sam ti mlad, ti više gledaj samu stvar no godine. KREONT
Zar prava stvar; kad neposlušne poštujem? HEMON Ne želim da se pošta čini rđama. KREONT Zar takva bolest nije nju
zarazila? HEMON
Al' narod sav u Tebi tako ne misli. KREONT
Zar narod da mi kaže šta da odredim? HEMON
Zar ne vidiš da baš k'o dete reče to? KREONT
Da za drugog, ne za se zemljom upravljam? HEMON
To nije država što jednom pripada.
KREONT A nije 1' onog država ko vlada njom? HEMON
E, lepo bi ti pustom zemljom vlad'o sam!
KREONT Taj, čini mi se, onoj ženi pomaže. HEMON
Da, ako ti si žena. Briga si mi ti. KREONT
O, huljo, s ocem svojim zar se prepireš? HEMON
Jer vidim: ti o pravdu sad se ogreši. KREONT
Pa grešim li što svoje pravo poštujem? HEMON
Ne poštuješ kad gaziš pravo božije. KREONT
Ej, ćuti, pogane, što ženi posta rob! HEMON

Al' nisi naš'o da sramoti robujem!

KREONT Bar govor tvoj u korist one ide sav. HEMON U tvoju, njenu i u donjih bogova! KREONT
Dok živi, ti se nećeš nikad zenit' njom. HEMON
No umre li, njen grob još nekog primiće! KREONT
Još pretnjama zar tako drsko prkosiš? HEMON
Da 1' pretim kada korim praznu misao? KREONT
Sam lud, zar plačem druge da opametiš! HEMON
Da nisi, otac, reko bih da si lud. 755
KREONT Ti, robe ženin, ne ulaguj mi se tu! HEMON
Sam zborit' hoćeš, ali drugog ne slušaš? KREONT
Ti meni to? Al' Olimpa mi samog, znaj: na svoju radost nećeš mene grditi! (Pratnji)
Povedite to grdilo da ovaj tren 760 tu izdahne pred vereničkim očima! HEMON
Zar preda mnom? Odbaci svaki pomišljaj! Tu neće pasti ona, niti ćeš igda ti mog lica ugledati očima;
već besni tu pred pokornim drugarima! 765 (Ode)
DRUGA POJAVA Hor, Kreont HOROVOĐA
Taj mladić, gospodaru, naglo ode ljut, a opasan je tako mlade duše bol. KREONT
Nek radi, misli više iznad sila svih, od sudbe neć spasti devojaka tih! HOROVOĐA
Nameravaš zar obe da ih pogubiš? 770
KREONT Ne onu što ne dimu. Dobro govoriš.
HOROVOĐA A kakvom smrću drugu misliš ubiti? KREONT
Odvešću je gde ljudska noga ne gazi i živu sakriti u jamu kamenu; a hrane daću tek da greha ne bude, 775
da ne bi ljaga ceo grad ukaljala.
i onde Hada — samo njega poštuje
od bogova — nek moli da joj mine smrt. II, bar će znati da je uzaludan rad kad čovek ono poštuje što krije Had. 780 (Kreont
ode.)
TREĆA POJAVA
TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Strofa

Ero, bože nepobedni, Ero, ti što na plen padaš i devojci u potaji 197
na obrazu ležiš nežnom i prelaziš preko mora i seljaku u stan svrćeš, ni
besmrtnik još nijedan a ni čovek malovečan tvojoj moći ne uteče. Koga raniš pomahnita.
Antistrofa
Ti i srce pravedničko na zlo vučeš za pogrdu; ti i ovaj metnu razdor među ljude jedne krvi. Jasni čari trepavica u neveste
milobraene pobeđuju i pred vlašću zaštićuju zakon silni. Jer boginja neodolna njim se igra, Afrodita. (Vode Antigonu.)
ČETVRTA EPISODIJA (PETI CIN) PRVA POJAVA Hor, Antigona HOROVOĐA
Sad i ja vam granice zakona sam zanesoh se ovde gledaj uć' ovo. I suza ne mogu ustavit' vir: Antigonu vidim, evo je ide
u ložnicu svima što donosi mir. 805 JADIKOVKA
Prva strofa ANTIGONA
Oh, gledajte me, ljudi zavičaja mog, poslednjim putem sad hodim bolna i sunčev sjaj gledam, evo, poslednji put,
nikad više! Živu me Had 810
vodi, kud će otići svi, na obale Aheronta; svatovac ne pevaše mi, niti mi kogod još,
k'o mladoj pesmu zapeva, 815 već Aheront mi ložnica! 199
*»*> HOR
Pa slavna i pohvale dostojna u mrtvčko skrovište polaziš sad, nit' pogubna sušica satr' ti vek,
nit' nagradu steče što deli je mač, 820
već svojom ćeš voljom jedina ti od samrtnih živa silazit' u Had. Prva antistrofa ANTIGONA
Čuh kako tužno zginu Tantalova kći, tuđinka Frižanka, uza Sipilsku
Glavicu; kao bršljan obuze nju obavita ponikla hrid. Još je i sad rastače dažd, kazivaju, a nigda sneg ne ostavlja; pod
plačevnom obrvom kvasi joj vrat. I mene sasvim kao nju na večni pokoj sprema bog. HOROVOĐA
Al' ona je boginja, božanski soj, a mi smo smrtnici, smrtnička krv. 835 Al' veliku slavu si postigla ti što stradaš i s bozima
jednaku kob i živa i pokojna deliš.
Druga strofa ANTIGONA
Jao, smeju mi se! Očinskih ti bogova,
što mi se rugaš? Nisam mrtva, no živim. 840 Grade, o grada mog
najbogatiji rode, Dirkino vrelo ti. 825
830 200
Tebe lepokolne
dubravo! Evo, sve vas ja kao svedoke zazivam
da nedužna i nežaljena ni od kog u grobni zatvor polazim
u neviđene rake mrak! O, jao meni, jao,
ni s ljudima ni s pokojnicima,
ni sa živim ni sa mrtvim neću boraviti! HOROVOĐA
Do krajnje ti se smelosti popnu, do Pravdina visokog stigla si praga, al' tu mi se, dete, u propast sruši. A k'o otac ti mi mučiš
nekakvu muku. Druga antistrofa
ANTIGONA
Ti tače u najljuću ranu srca mog, pretešku žalost oca moga i udes našega roda sveg —
slavnijeh Labdakida. Materin odre klet na kom je majka mi rođeno čedo grlila,
nesrećnog moga babajka, te nesrećnicu mene rodila! Ja njima sada prokleta i neudata polazim! O, jao, brate moj,
ti zlosrećnu si ljubu našao,
pa si mrtav živu mene u smrt povukao HOROVOĐA
Bogodušan biti sveta je dužnost, al' onoga vlast ko stara se za vlast prestupiti — to se nikako ne sme. A tebe je tvoja pogubila
volja. Epoda
ANTIGONA
Bez suza i bez srodnika 875 i bez svatovca jadnu me već vode putem spremljenim! Više ne mogu jadnica gledati ovo sveto oko
svetlosti. 880
Udes moj neožaljen od dragih niko ne žali. (Dolazi Kreont.)
DRUGA POJAVA Hor, Antigona, Kreont KREONT
Od tuženja i plača ko bi prestao
da može takvim plačem smrti pobeći? (Slugama)
Što brže je odvedite! Pod grobni svod 885
zatvorite, kako vam zapovedih,

i samu ostavite, neka ili mre

il' živa pod ovakvim krovom grobuje!
Što do te mome stoji, mi smo nedužni,
a stanka s nama tu na svetu nema njoj. 890 ANTIGONA
O, grobe, ložnice, o, kućo podzemna, moj večni čuvaru! Sad tebi polazim ka svojima, što najviše ih pogibe, a sve ih veće
dočeka Fersefasa. Ja mrem sad poslednja, najveća bednica, 895
a mom životu suđen ne isteče vek.
Al' tvrdu gajim nadu da ću ocu svom
ja mila stići, mila stići i tebi,
o, majko — mila tebi, mili brate moj!
Ta ja vas mrtve svojim oprah rukama, 900 i okitili, pa žrtvu izlih nadgrobnu.
A sada, Poliniče, pošto telu tvom učinih poštu, jad ovakav žanjem sad! Pred pametnima s pravom odah tebi čas,t. Ta nikada,
ni kad bih decu imala, 905 ni kad bi mi se mrtav raspadao muž, to ne bih pregla preko volje građana. Pa kome zakonu to
zborim za volju? Da muž mi umre, dobila bih drugoga; da dete izgubim, i dete od drugog. 910
Al' kad mi majku i još oca krije Had, brat nikakav se neće meni roditi. Po
takvu ja te više cenim zakonu no ikog drugoga: to Kreontu je greh i strašna drskost, mila glavo bratova! 915
Ovako rukom on me zgrabi, odvalači bez venčanja i bez svatovskih pesama, ne udadoh se, niti decu negovah, no usamljena,
evo, bez rodbine ja međ mrtve jadna u grob živa odlazim! 920
A kakvu zapovest prestupih božiju? A kud još da se mučenica obraćam na bogove i kog da zovem u pomoć? p Ja, pobožna,
osvanuh, evo, bezbožna. Al' ako bogovima dopada se to, 925
kad umrem, priznaću da greh učinih ja, a greše 1' ovi, ne stiglo ih veće zlo no moje što ga protiv pravde spremaju! HOR
Još jednako istog vihora bes
i nadalje njenu potresa svest. 930 KREONT
Vodiči zato suze će liti za tvoje korake spore! ANTIGONA
Jao meni! Već reč me podseća ta da smrt je blizu! 203
KREONT
Ja nikakvu tebi ne dajem nadu da neće se tako svršiti to. ANTIGONA
O, tebanski kraju, očinska zemljo, o, bogovi dedova naših! Već vode me, evo, ne ostajem više! Oh, gledajte mene, staregine
Tebe, gde jedina ostah, careva kćerka, i kako i od koga čoveka stradam što svetu ispunih dužnost! (Antigonu odvedu.)
TREĆA POJAVA
ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR

Prva strofa
I Danajin lik je mor'o negda ovu sjajnu ostaviti svetlost i u dvore okovane ući. I ložnica, crnom grobu slična, mladost njenu
skrivaše u sebi. A ona se, moje čedo drago, krasnim svojim ponosila rodom, zlatnu ona čuvala je kišu, seme božje pod srcem
je krila. Al' je uvek moć sudbine strašna; ni bogatstvo njoj uteći neće, ni bog Arej, niti tvrde kule, a ni crne morošumne lađe.
204
Prva antistrofa
I Drijantov sin lakosrdica, 955
car edonski, okovan ti beše a zbog svoje porugljive ćudi. Sapeo ga Dionis, bog silni, i bacio u tamnicu hladnu. Tu ga grozna
ostavila vatra, ostavilo besnilo luđačko, 960
bele pene svenulo mu cveće!
I on vide da je u svom besu
hulnom rečju boga uvredio.
Menadama gušio je zanos,
gasio im klicanje i plamen,
svirkoljubne razdraživ'o Muze. 965
i on vide one oči slepe u dva brata, u dva Finejića, oči slepe za osvetom viču. U Fineja divlja ljuba bila, pastorcima oči
oslepila,
udarila oštrim mačem britkim 975
i još vrhom tkalačkoga čunka. Druga strofa
Kad se ide od Mrkih pećina, a na jednu i na drugu stranu, prostiru se
bosporske obale i Salmides leži, varoš tračka. Arej blizu svoje dvore ima. 970
Druga antistrofa
Ginuli su nesrećnici oni
i plakali jadnu sreću svoju, jer ih majka porodila nj ina, porodila u nesrećnu braku. Krv su njena Erehtidi stari; u dalekim ona
pećinama, 980
na strmenim onim hridinama,
na očinskim uzraste burama ta vilovna ćerka Borejina, Čedo božje; al' su kćeri moja, i nju isto oborile tako tri Sudilje, tri
dugovečnice. (Dolazi Tiresija, vode ga dečaci.)
PETA EPISODIJA
(ŠESTI CIN)
PRVA POJAVA Hor, Tiresija, Kreont TIRESIJA
Glavari Tebe, istim putem stigosmo nas oba, jednim gledajući očima, jer slepac hodi ti kud vodac vodi ga. 990
KREONT
A šta je novo, starce moj Tiresija? TIRESIJA
Izvestiću te, a ti vrača poslušaj!
KREONT Ni pređe nisam uma klonio se tvog. TIRESIJA I zato gradu ovom krmar beše vest. KREONT
Potvrdit' mogu, imao sam koristi. 995 tnr
TIRESIJA
0 dlaci, pazi, sreća opet visi ti. KREONT
A šta je? Od te reči mrak mi na srce! TIRESIJA
Kad čuješ znak veštine moje, znaćeš sve. Da ptice motrim, priđoh starom sedištu, gde svakoj ptici beše s'astajalište, kad čujem
ptičju graju meni neznanu, sve ljuto, besno grakću, sve se čupaju
1 kandžama smrtonosnim ubijaju; ta lepet krila ne bi meni nejasan. U strahu odmah kušah ja paljenicu
na plamenom oltaru, al' iz žrtve plam ne buknu, nego vlažan mlaz iz bedara po pepelu se razli, sta se topiti, pa onda dimiti se i
rasturati, a uvis prsnu žuč, i sav se rastopi ovijen loj, te vire kosti bedrene. I onda ovo momče mene izvesti za gatanje da nema
jasnih znamenja, jer ono vodi mene, druge vodim ja. A grad nam, evo, strada s tvoje odluke. Na žrtvenike sve i na sva ognjišta
k'o hranu svoju psi i ptice raznose komade tela Polinika nesrećnog. Pa onda, čuj me: bogovi ne primaju ni naše molitve, ni
plamen s bedara, nit' ptica grakće graktanjem dobrosrećnim omastivši se krvlju mrtva čoveka. To, dakle, sinko, dobro promisli!
Ta grešenje u ljudskoj leži prirodi. A zgreši 1' ko, to nije više čovek lud a ni bez sreće ako, u zlo padnuvši, tvrdoglav nije, nego
leka traži zlu. Samosion si, moram te osuditi. No slušaj savet moj i ne zlostavi leš! Je 1' junaštvo — mrtvaca opet ubiti? 1030
Ispekoh, pa ti rekoh. Najveća je slast od mudra savetnika savet primati. KREONT
O, starce, vi u mene nišanite svi,
k'o strelci u cilj, i veštinom proročkom iskušavate mene; pleme proročko 1035 već odavno me prodade i ukrca. Ta hasnite, od
Sarda jantar kupujte i zlato indijsko, kad volju imate! Al' onog u grob nećete položiti! Ma hteli orli da ga jedu Divovi, 1040 do
božijeg da razvlače ga prestola,

ni toga greha ja se neću prepasti

ni sahranu dopustiti. Jer dobro znam
da boga niko ne može ukaljati.
Al', starce moj, Tiresija, i čovek jak 1045
zna pasti padom sramotnim, za sramnu stvar kad lepo zbori da imade koristi.
TIRESIJA Ah!
Da 1' zna od ljudi neko, da li razmišlja — KREONT A šta to? Što to govoriš za dobro svih?
TIRESIJA
Od svega blaga da je razum najbolje. 1050
KREONT A luda pamet, mislim, ponajveći jad. TIRESIJA Ta bolest baš je tebe sveg zarazila. KREONT
Ne želim vraču grdnju grdnjom vratiti.
TIRESIJA To činiš kad mi kažeš da laž proričem. KREONT
Sve pleme proročko je srebroljubivo. 1055 TIRESIJA
A carsko ti dobitak voli sramotan. KREONT
A znaš li da s vladarom svojim govoriš? TIRESIJA
To znam! Ta sa mnom spase grad i steče vlast KREONT Ti vrač si mudar, ali voliš nepravdu. TIRESIJA
Primoraćeš me da ti tajnu otkrijem. 1060
KREONT Pa otkrij, nemoj samo radi koristi!
TIRESIJA I mislim tako, ali za dobitak tvoj. 210 KREONT
Al' znajde, srca moga ne potkupi ti! TIRESIJA
Al' i ti znaj da neće mnogo krugova obići sunce svojom brzom trkijom, a ti ćeš sam od svoje krvi mrtvima mrtvaca jednog
vratiti u zamenu. Jer s ovog sveta ti u donji ubaci stvorenje živo, u grob sramno preseli, a mrca ovde donjim ne daš bozima,
uskraćuješ mu grob i svete obrede. On tebi a ni svetu gornjih bogova ne pripada, no i njih time zlostaviš. Al' zato Srde šalju
Had i bogovi k'o skore osvetnice da te vrebaju, u takvu istu da te sruše nevolju! A odmeri da 1' i to sada govorim za srebro
kupljen. Neće dugo trajati, od plača ljudi, žena, grcaće ti dvor. Svi gradovi se bune kao dušmani što rastrgana tela oskrnaviše
il' psi il' zverad ili ptica krilata što kleti smrad na žrtvenike raznosi. K'o strelac jer me vređaš, takvu strelicu odapeh ti u gnevu
pravo u srce, a nećeš njihovu uteći užegu.
(Obraća se svom vodiču)
A ti me, sinko, mojim vodi dvorima, nek ovaj srce na mlađima iskali i nauči da gaji jezik mirniji i svoju pamet bolje nego do
sada!
(Tiresija i vođa mu odu.)
DRUGA POJAVA Hor, Kreont

HOROVOĐA
On, gospodaru, ode, strašno proreče, a znamo, otkad ova kosa srebrna umesto crne glavu nam obavija, još nigda gradu lažne
reči ne reče. KREONT
To i sam znam, i srce mi se zbunilo. 1095
Popuštanje je strašno; opiranje zlo još strasnije. Prokletstvom dušu ranicu. HOROVOĐA
Sad treba saveta, Menekejeviću! KREONT
Pa šta da radim? Kazuj! Poslušaću ja. HOROVOĐA
Da pustiš devojku iz kuće podzemne. 1100
a onom što ga baci grob da podigneš!
KREONT To savetuješ i misliš: treba biti blag? HOROVOĐA
Što brže, gospodaru; kazne božije brzonoge su, brzo stignu grešnike. KREONT
Vaj meni! Teško je, al' srce stisnuću 1105 da popustim; sa silom zaludan je boj. IM
HOROVOĐA
Postupi tako, ne poveravaj to drugima! KREONT
Da, ovog časa. Hajte, sluge, hajdete
što god vas ima, nema! Budak u ruke,
pa žurite na ono mesto pogledno! 1110
A kako sad drugu stvorih odluku,
ja sam ću, kako svezah, i odrešiti.
Jer strah me uči: stare svete zakone
do poslednjega daha treba čuvati.
(Kreont ode sa slugama, a Hor sam ostane.) TREĆA POJAVA
PETA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa
Bože s mnogim imenima, divna diko Semelina, sine Diva gromovnika, štono slavnu obilaziš Italiju, vladaš dolom svete Deje
eleusinske, i u našoj živiš Tebi, postojbini bakhantkinja, uz talase Ismenove, gdeno nekad ponikoše zubi zmaja pomamnoga!
Prva antistrofa
Tebe sjajni vide plamen sa dvoglave one hridi, 1115
1120 1125 213
gde koričke hode nimfe i kastalskom slaze vrelu. Tebe šalju niske gore sve
bršljanom okićene, i zeleni šalju žali, nj ini grozni vinogradi — kad s veselim pratiljama hitaš Tebi u pohode i klikuješ od
radosti.
Druga strofa

Više nego sve gradove ti poštuješ našu Tebu s majkom što je munja ubi.
Ljuta bolest ceo grad nam i sav narod pritisnula, te nam i sad, bože, stigni
skokom svojim spasonosnim sa parnaskih vrhunaca ili preko mora šumnog. Druga antistrofa
Aoh, bože, kolovođo zvezda štono vatrom dišu, zaštitnice klika noćnog, o,
divotni sine Divov, svani s Naksa, svog ostrva, s pratnjom svojom, sa Tijama, što zanosno slave tebe, gospodara svoga Bakha,
cele noći igrajući! (Dolazi Glasnik.)
1130
1135 1140 1145 1150 714
EKSODA (SEDMI CIN)
PRVA POJAVA Hor, Glasnik GLASNIK
Susedi dvoru Kadma i Amfiona, 1155
ni jedan ljudski život, bio kakav god,
pohvalit' neću nikad a ni pokudit'.
Jer sreća podiže i sreća svakada
strovaljuje i srećne k'o i nesrećne.
Ni jedan vrač nam udes naš ne kazuje. 1160 Ta Kreont beše jednom srećan, mislim ja, kad od dušmana Kadmov oslobodi grad i
uze vlast u zemlji svu i vladaše, a cvetaše mu usev — deca čestita. A sada ode sve. Kad koga ostave 1165 života radosti, taj
više, za me bar, ne živi, nego, smatram, živ je mrtvac on. Golemo blago nek u domu ima svom i život provodi u sjaju
kraljevskom, a sreće pri tom nema, ne bih dao ja 1170 ni senku dima za to mesto radosti! HOROVOĐA
A kaikvu opet žalost javljaš kraljevsku? GLASNIK
Izdahnuše, a živi smrt im skriviše. 215
HOROVOĐA Pa ko je krivac? Ko li pade? Kazuj nam! GLASNIK
E, Hemon pogibe. Sam rukom proli krv! 1175
HOROVOĐA Da 1' rukom očevom il' svojom rođenom? GLASNIK Sam svojom, očev rasrdi ga postupak. HOROVOĐA O,
vraču, kako pravo onu reče reč. GLASNIK Stvar tako stoji, a sad dalje većajte! HOROVOĐA
Pa evo jadne ljube Kreontove, gle, 1180
Euridike. U' nešto dozna za sina il' slučajno iz dvora ide ovamo.

(Izlazi Euridika)
DRUGA POJAVA Hor, Glasnik, Euridika EURIDIKA
O, svi vi građani, ja čuh vam razgovor, kad pođoh k izlasku da kaj na molitvom u božice Palade pomoć zamolim. 1185 216
I baš odmakoh prevornicu, vrata već otvorih, a do ušiju mi dopre glas
0 našoj nesreći. Ja klonuh nauznak na ruke sluškinjama, padoh u nesvest. Al' kažite mi opet kakva beše vest! Ta slušaču je, ja
sam vična jadima. GLASNIK
Ja, mila gospo, kao svedok reći ću, zatajit' neću ma ni mrvu istine. Da
blažim sad, a docnije da osvanem k'o laža? Istina je svagda uspravna. A ja
k'o vođ povedoh muža tvojega poljani na vis, gdeno Polinikov leš još ležaše od pasa grdno rastrgan. Pomolismo se raskrsnica
boginji
1 Plutonu, svoj gnev da blago ustave, pa, svetom vodom najpre njega opravši, na svežim granama ostatke spalismo,
i visok hum od rodne grude nasusmo. A onda šupljoj kamen — izbi krenusmo, do smrtne ložnice gde beše devojka. I neko
glasan izdaleka čuje plač kraj grobnice bespogrebne, i čim to ču, izvestit' dođe gospodara Kreonta. A on ti, što se više
približavao, krik čuje bolan, nejasan; pa jaukne i stade ridat': „Lele meni jadniku! Zar prorokujem? Od svih prošlih putova zar
gazim sada putem najnesrećnijim? Sinovlji glas me teši. Momci, priđite do groba bliže, kamenje izvucite pa rupom zađite do
same grobnice! I pogledajte da li vapaj Hemonov to čujem il' me bogovi obmanjuju!" Mi tada ogledamo što nam naredi
gospodar uplašen, i u dnu ćelije nju opazimo gde se za vrat obesi, a stegnula ga usukanom koprenom. a njega gde je oko
pasaobvio i jauče za izgubljenom draganom, za nesuđenim brakom, delom očevim. 1225 A otac, kad ga spazi, gorko jaukne i
uđe k njemu, zakuka i zavapi: „0, nesrećniče, kakvo delo učini? Pa gde ti pamet? S kakve pade nesreće? Iziđi, dete, molim te, i
zaklinjem!" 1230 Al' sin se besnim okom ozre na njega i pogledom ga prezre, ništa ne reče, već dvoper trgne mač, na oca
nasrne, no on se bekstvom spase; tad se nevoljnik,
sam na se srdit, kakav beše, na svoj mač
nadnese, dopola ga zagna u rebra, još svestan toplim priljubi se grudima. I stane hropiti, a vreo brižne mlaz rumene krvi bledu
licu njezinu.
(Euridika odlazi.)
I mrtav na njoj mrtvoj. Jadnik! Bračna slast
1235

1240 u Hadovim osvanula mu

dvorima; on svetu pokaza koliko bezumje čoveku od svih jada jad je najveći. TREĆA POJAVA Hor, Glasnik
HOROVOĐA
Šta slutiš? Sad nas gospa naša ostavi,
a ne izusti nam ni dobru ni zlu reč. 1245 GLASNIK
I sam se snebih, ali ovo verujem:
za sinov čuvši jad, ne drži dostojnim
da kuka pred svetom, no u kući narediće da dvorkinje joj plaču jade domaće. Ta nije bez pameti, neće grešiti. 1250 218
HOROVOĐA
Ja ne znam: ali na zlo smera jednako i velik muk i silna vika zaludna. GLASNIK
Pa videćemo da li zatomljeno što
ne taji tajom u svom srcu nemirnom.
Ja idem u dvor za njom. Dobro kažeš ti: 1255
i velik muk tegobu može doneti. (Ode.) HOR
Gle, evo gospodar nam dolazi sam, na rukama eno mu jasan je znak ne greha tuđega — sme li se reći — već onoga što ga učini
sam. 1260 (Kreont stiže.)
ČETVRTA POJAVA Hor, Kreont
ZAJEDNIČKA JADIKOVKA Prva strofa KREONT Kuku meni: Ludog srca
smrtnih greha! Glete, krivac i žrtva mu ista krv su! Avaj meni, nesrećne li volje moje! Mlad me rano ostavi ti, sinko mili!
Pogibe mi, probode se, lele mene!
1265
91Q
Ne ti, već je moja ludost kriva za to!
HOR
Vaj meni, kako dockan pravdu vide ti! 1270 KREONT
Naučih je kad stradah! Bog me uhvati, pa na glavu teško breme

navali mi! A mene natera na grozne putove, i obori mi, nogom zgazi radost mi! 1275
Lele mene, to je muka bez prebola!
(Dolazi Drugi glasnik iz dvora.)
PETA POJAVA Hor, Kreont, Drugi glasnik GLASNIK
O, gospodaru, svako zlo te udari,
već jedno držiš pred sobom u rukama,
a mahom drugo videćeš u dvorima. 1280 KREONT
A šta? Od ovog zla zar ima gore još? GLASNIK
Baš gospa, toga mrca mati rođena, sirota ,na smrt ovaj udari se čas. Prva antistrofa
KREONT
Avaj, avaj! Mrače crni, ždrelo gladno,
220
šta me, šta me moriš? Ti što glase crne, 1285
gorke jade donese mi,
šta mi veliš? Lele, mrtva čoveka si dotukao!
Kakvo zlo mi, momče, novo 1290
navešćuješ? Kuku! Sina nemam, a već ljuba ostavi me!
(Vrata se otvore i vidi se Euridikin leš.) HOR Sad gledaj! Njena soba već je ne krije. KREONT
O, lele! Evo jadan drugi gledam jad! 1295 Kakva li me — kakva još me
sudba čeka? Ruke mi, evo, milo čedo drže još, a već mrtvaca, jadan, drugog vidim tu! Lele, majko jadna! Lele, 1300
čedo moje!
GLASNIK
Kod žrtvenika mačem sebe udari i mutne oči utrnu se. Oplaka Megareja, što pređe dično poginu, a onda ovoga, al' tebe
napokon,
što dete ubi, kletvom prokle užasnom. 1305 Druga strofa KREONT
Lele! Lele!
Pretrnuh od užasa! Zašto mi ko u grudi ne zabode dvosekli mač? Nesrećnog mene,
u grozne sam sudbine zapao glib! GLASNIK
Za ovu i za onu krivila te smrt
u čas napokoni, kad ostavljaše nas.

KREONT
A kako prekinu života svoga nit? GLASNIK
Ta sama sebe ispod srca udari, kad sazna za jad sina gorko oplakan. KREONT
Jao! Nikada taj me ne minu greh, krivica se na drugog ne svali ta, jer ja sam te nesrećnik ubio sam, ja, istinu kažem! Amote,
sluge, brže me vodite, s puta me vodite, ta nema me više, ništa sam ja.
HOR
Ti dobro tražiš, ako dobro ima zlo. Najlepša zla su ona što su najkraća. Druga antistrofa KREONT
Dođi, dođi,
osvani mi, preslatka sudbino ti, privedi mi smiraju poslednji dan! Svani mi, svani,
da drugoga dana ne ugledam još! GLASNIK
Daleko to. Šta treba da se radi sad? Što želiš, za to vode brigu bogovi. KREONT
Al' sve što želim, onom željom rekoh već. GLASNIK
Ne moli sada ništa više. Smrtan stvor od jada suđenih uteći ne može. KREONT
Odvedite odavde čoveka ništava, što ubi te, čedo, nehotice, a i tebe, ljubo! Oh, nesrećnik ja! Oh, koga da gledam,
kamo da krenem? U mojim rukama sve nakrivo ide, nepodnosiva na me surva se kob.
HOR
Za kovanje sreće najprvi je malj da razuman budeš: nikad red ne remeti božji! Za oholu reč pretrpeti mora hvališa pust udarce
teške, u starosti ga pameti nauče.
EURIPID
MEDEJA
15 — Grčke tragedije LICA
DADILJA VASPITAČ dece MEDEJA, Jasonova žena KREONT, car korintski JASON, Medejin muž EGEJ, car atinski
GLASNIK
Dva SINČIĆA Jasonova i Medejina PRATNJA Kreontova, Jasonova, Egejeva Medejine DVORKINJE
Pozornica predstavlja otvoreno mesto pred palatom u kojoj stanuje Medeja u gradu Korintu, s izgledom na najbliže ulice.
Euripidova Medeja prvi put je prikazana god. 431. st. e. U ovom prevodu prvi put je prikazana u Narodnom pozorištu u
Beogradu 6. februara 1953. godine.
P R O LO G (PRVI CIN)
Jutarnji časovi. Dadilja Medejina izlazi iz palate da dd oduška svojoj
zabrinutosti koju izaziva žalosna sudbina nekad srećnog Jasonovog doma. PRVA POJAVA Dadilja (sama)
DADILJA
(Duboko potresena gledajući u jutarnje nebo)
Ej, Arga brod da nije brz poleteo kroz mrke Simplegade zemlje Kolhidi! U klancu pelijskom da nije pao bor, i vesla ruke
prihvatile junačke što zlatno runo dobaviše Peliji! 5
E, ne bi ni Medeja, moja gospođa,
doplovila u tvrde kule Jolkove
u ludoj strasti prema svome Jasonu; pa još da nije Pelijade krenula da smaknu oca, ne stiže ni Korintu 10 sa mužem i sa decom.
Gradu omile što nađe zaklon baš u zemlji njegovoj, i svu tegobu verno deli s Jasonom. Najveća sreća baš se onda pomalja kad
muž i žena sporazumno delaju. 15 (Kratka pauza)
A sada svugde razdor, ljubav uvenu. Odbaciv dečicu i moju gospođu tu
Jason carski nađe dvor i zaruči kćer Kreonta, što zemljom ovom upravlja. Medeja, nesrećnica, kako uzdiše! 20
ton
Sad zove kletve, veru, danu desnicu, i k'o svedoke priziva još bogove, da vide kako Jason njoj se oduži. Bez hrane leži, sva se
bolu predade, i suze roni ceo dan dugovetni, 25 izdajstvo otkad vide muža svojega. Nit oči diže niti lice otkida
sa zemlje, prijateljsku sluša utehu
koliko hladna stena ili morski val.
Pokatkad samo vratom krene prebelim, 30 pa tiho jeca, dragog oca doziva,
pa dom i zavičaj , što sve ih izdade,
te pođe s mužem što je sada odgurnu. I jadnica u svojoj shvati nesreći šta znači svoj ne ostaviti zavičaj! 35 Pa mrzi decu, ne
mari da gleda ih. Ah, da im samo kakvo zlo ne napravi! Ta naglo srce ima, ono nepravdu ne trpi. Znam je dobro, pa me zato
strah! U dvor će ući, gde je odar spremljen već, 40 pa mačem oštrim udariće kroz srce, il' cara i mladoženju pogubiće; od
jednog tako dva će napraviti zla. Ta strašna je! Ko s njome borbu zametne, taj slavnu lako ne odnese pobedu! 45 (Kratka pauza;
upravlja pogled prema gradu.)

Al' već joj deca vraćaju se umorna sa vežbanja, ne znadu za bol materin; ta mlado srce ne mari za bolove!
(Pojavljuje se vaspitač s oba sinčića Medejina.) DRUGA POJAVA Vaspitač, Dadilja
VASPITAČ (Dadilji)
Ti, stara slugo moje gospodarice,
što sasvim sama stojiš tu na vratima 50 i sama sebi plačeš svoje nevolje? Medeja sama zar bez tvoje pomoći? DADILJA
Ej, seda pratnjo Jasonova podmlatka, ta verne sluge tešku muku podnose kad kakvi jadi gospodare zadese. Toliko patim da me
žudnja osvoji i zemlji svoj i nebu da se iz jadam kolike jade gospa moja podnosi. VASPITAČ Zar nesrećnica još ne presta
plakati? DADILJA
Da blago tebi! Sad joj jad tek počinje. VASPITAČ
E, baš je luda, smem li za nju reći to, još ne zna kakva zla je sada čekaju! DADILJA (uplašeno) Šta govoriš to, starce? Kazuj
samo sve! VASPITAČ Ta — ništa. Kajem se što i to rekoh ti. DADILJA
Sedina tih ti, nemoj kriti preda mnom, a umeću ti, ako treba, ćutati. VASPITAČ
Pireni dođoh, našem hladnom kladencu, gde starci sede, igru „po pet" igraju, i tu ti čuh, prisluškujuć neprimećen, gde neko
reče da će care decu tu i majku s njima prognati iz Korinta.
Je 1' istina što reče, ne znam kazati, a želim od srca da tako ne bude. DADILJA
I pored svađe s njome, zar će Jason još i to da gleda gde mu decu zlostave? VASPITAČ
Uz novo srodstvo stare veze prestaju, za pravo naše kuće on se ne brine. DADILJA
To propast za nas! Staro zlo ne prestaje još, a već se starom novo zlo pridružuje.
VASPITAČ
Ti ćuti bar, ne zbori! Nije prilika da gospa naša i tu čuje nevolju. DADILJA
(Obraćajući se deci)
Oh, deco, čujete li ko je otac vaš?
Al' ne! Ne proklinjem; gospodar on je moj, no stoji da je rđav prema svojima. VASPITAČ
A ko je bolji? To tek sada doznaješ; svak sebe više voli nego bližnjega;
pošteno jedni, drugi radi koristi, k'o Jason što ih novom braku žrtvuje!
DADILJA (ponovo obraćajući se deci) Pa hajde, deco — biće bolje — u kuću. VASPITAČ
A ti koliko možeš na njih pripazi 90 i ne puštaj ih rasrđenoj materi; već opazih je kako seče očima

tu decu, k'o da sprema zlo. A dobro znam: ne prođe gnev je pre no sruši nekoga. Da samo dušmana, ne decu, obori! 95
(Vaspitač pođe s decom u kuću, ali se u taj čas iz kuće začuje kukanje Medejino, i svi u strahu zastanu.)
TREĆA POJAVA Dadilja, Medeja (u kući) MEDEJA Prvi sistem
Avaj!
Jadne mene, gorka li čemera! Avaj meni, gde si, crna smrti! DADILJA (deci)
Ne rekoh li, dečice mi draga, vašoj majci srce gnevom plamti, bež'te brže u odaju svoju, očima joj ne približujte se, dalje od
nje, klonite se dobro divlje ćudi i ljutita besa uskipela materina gneva! Brže sada hajdete unutra! (Vaspitač brzo odlazi s decom
u kuću.)
Malen oblak žalbe i kuknjave nadvija se polako, a potom stvoriće se strašnom burom besa. Šta to snuje ojađeno srce
žalcem jada izjedeno ljuto? 110
100
105 231
MEDEJA (kao pre) Drugi sistem
Avaj! Avaj!
Jad jadujem, i kamen bi plak'o! (Primeti decu kad ulaze u kuću.)
Kleta deco majke očajnice, propast vama k'o i vašem ocu, vaša kuća osvanula pusta!
DADILJA Treći sistem
Avaj meni! Avaj nesrećnici! Za greh očev šta su deca kriva? Što ih mrziš?
Avaj, deco mila, strah je mene: stradaćete jadna. Jesu strašna u silnika srca, mnogo traže, a malo slušaju, srdnju svoju teško
savlađuju. Bolji mi je život sa svojima. Želja moja nije život sjajan, nego starost mirna i bez brige. Već i stara kaže poslovica:
prava mera svugde pobeđuje, skroman život — sreća i spasenje; prekomernost_sreću ne donosi, veći jadi na kuću se ruše, kad
se na njtf bogovi razgneve.
(Dolazi iz grada hor korintskih građanki.) ČETVRTA POJAVA
Hor, Dadilja, Medeja (u kući) ULAZNA PESMA
HOR
UVODNA PESMA
Čula sam vapaj, čula sam krik jadne naše Kolhiđanke. Srce njeno ne smiri se još? Kaži nama, stara ženo!
Pred kapijom stojeć' iznutra kuknjavu čusmo, 135 pa i nas, o, starice, dirnuše bolovi njeni, njena kuća i nama je mila.
DADILJA
Četvrti sistem
Ti o kući zboriš — sva kuća joj jad, jer carevu kćerku uzima on, i gospođa
moja u kući vene, i nikakav prijatelj ne može nju ma kakvom da uteši rečju.

140
MEDEJA (iznutra) Peti sistem
Avaj, avaj!
Nek u glavu mene udari grom! Ta kakvu mi radost donosi život? O, lele, o, smrti! Učini mi kraj i život mi jadni prekrati!
145
HOR Strofa
Ču li, Dive, zemljo, sunce, tešku žalost, ljuti vapaj jadne žene? 150
Zašto tako mreti žudiš, nesrećnice zaslepljena? Smrt će doći i bez molbe, zato njojzi ne moli se!
Što se muž tvoj ženi drugom, 155
i druge su takve sreće, ne primaj to zato k srcu! Div će svetit' žalost tvoju. Ne jedi se zbog svog vojna!
MEDEJA (kao i pre) Šesti sistem
O, veliki Dive i Temido gospo, 160
šta trpeti moram zakletvom silnom
kad život svoj vezah za neverna muža! Oh, kad bih i njega i njegovu dragu u dvoru im smrvljene ugledat mogla! Ta oni me prvi
uvališe u zlo. 165 O, oče, o, zemljo, izgubih vas ja kad rođenog brata ružno pogubih. DADILJA (horu)
Ta čujete 1' šta sve govori ona i priziva Temidu silnu i Diva što ljudima štiti zakletve dane? 170
Oh, gospođa moja zaista neće na malenoj stvari izliti gneva! HOR
Antistrofa
Da 1' bi kako nam došla, da nas vidi i da čuje naše reči?
Teška srdžba prošla bi je, srca prkos utolio. A svakome treba dragom dobru volju da činimo.
175
734
(obraćajući se dadilji)
Hajde po nju, izvedi je, 180 amo nama neka dođe, mi smo njojzi, kaži, verne — hitaj samo dok zla nema, žalost na to nagnaće
je. DADILJA
Osmi sistem Učiniću to, al' da li ću moći da gospođu privolim, za to se bojim! 185
Al' rado se toga prihvatam posla. K'o lavica koja laviće brani na svakoga ona očima seva kad započne ko da zbori joj štogod.
(Okrene se gledaocima.)

Priznat' se mora da pređašnji ljudi budale bejahu, a nipošto ljudi, kad

smisliše pesme za svečane igre, za pijanke žive i raskošne gozbe iznađoše
prijatan začin životu, a niko za muke i žalosti teške ni svirkom ni pesmom ne nađe leka, a smrti i nesreće strašne razaraju život
i domaću sreću. I zato nek pesma ublažava rane. A kad je na sofri đakonija svaka, šta treba ludu razvijati graju? Ta društvo se i
bez svirke veseli za obilnom sofrom kraj činija punih.
(Dadilja otide u kuću da izvede Medeju; hor ostaje na pozornici sam i peva pesmu u kojoj izražava svoje saosećanje s
Medejinim bolovima.) 235
190 195 200
Epoda
Čuj joj lelek, uzdisanje gorko, silnu žalbu, proklinjanje ljuto što joj vojno
verom prevrnuo. S nepravde se razdire i kinji, i još zove Temidu i Diva k'o
svedoke pogažene vere, vera dana ulila joj snagu da Heladi beži, a kroz vrata koja slano zatvaraju more.
(Iz dvora izlazi Medeja s dadiljom i dvorkinjama.) PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN)
PRVA POJAVA Medeja,
MEDEJA
Iziđoh, evo, pred vas, žene korintske, da što ne zamerite. Mnoge ljude znam za gorde što ih smatrahu po držanju a druge štono
mirno sede kod kuće k'o dušmane i nemarnike gledahu. U oku ljudskom pravičnost ne boravi. Ta srce čovetku još nisi poznao,
a već ga mrziš, mada zlo ti ne skova. Tek stranac treba da se gradu približi, a ne marim za građanina ohola, praznoglava i
drugom nepodnošljiva.
(Kratka pauza. Pokazuje na se.)
A mene snađe nenadana nesreća
i srce slomi. Propadoh, i život već
za mene, sestre, čara nema — osim smrt. Jer onaj ko mi beše sve, to dobro uviđam, moj vojno, ispao je podlac najgori.
On svega štono ima život, srce, um, mi žene još smo bića najžalosnija. Za skupo blago moraš muža kupiti. A od te bede još je
veća beda to što mužu nisi drugo nego robinja.
Sve do tog stoji da li dobi rđava 235
il' čestita. Jer prosca ne smeš odbiti,
a s mužem rastanak sramotu donosi.
Kad nađeš drugu ćud i druge zakone
— a od kuće ih ne znaš — treba proročki da imaš um da mužu u svem ugodiš. 240 Pa ako sreća trud nam u tom nagradi i vojno
bračni jaram složno podnosi, e — to je život! Nema 1' toga, lek je smrt. A čovek, ako domaći ga namuče, on ode od kuće i srce
zasiti 245 u svome društvu, među svojim znancima.

Mi smemo gledat' samo njega jednoga! Ta kažu da je za nas život bezbrižan, a oni s kopljem u boj idu junački. Budale! Više
volim triput okršaj 250 no jedan, samo jedan mučan porođaj! (Kratka pauza)
Al' nije o vama, o meni sad je reč!
Taj grad je vaš i tu vam roditeljski dom,
tu blago vam i prijatelji, srodnici,
a ja sirota, sama, muž me odbaci, 255
iz varvarskoga kraja on me ugrabi,
bez majke sam, bez brata, nigde nikog svog, da glavu ma gde od oluje zaklonim! I zato tek toliko ja te preklinjem: da ako mi se
kakva pruži prilika 260 za ova zla da mužu svom se osvetim, i tastu mu i mladoj nevi — ćutite. Da, istina je da je žena plašljiv
stvor, za borbu slaba, dršće kad zablista mač, no pogaziš li prava njene ložnice, 265 tad nigde od nje lavice svirepije!
HOROVOĐA
Pa dobro! Pravedna je tvoja osveta, Medejo. Ne čudim se tvome jadanju. Al' evo Kreonta, vladara ovdašnjeg, objavit' hoće
neke nove naredbe. 270
(Dolazi Kreont sa pratnjom.)
DRUGA POJAVA Kreont, Medeja, Hor KREONT (strasno)
Mrkogledoj Medeji, mužu dušmanci, naređujem da ovu zemlju ostavi i dvoje dece svoje uzme sa sobom. I na put krene
odmah sad! Naredih to i u dvor natrag neću vratiti se pre 275
dok ne pođeš i zemlji pređeš granice. MEDEJA
Oh, jadne mene! Sasvim, eto, propadoh! Ta sustopice svud me prate dušmani, a spasenja mi jadnoj nema niotkud.
(Obraća se Kreontu.)
Upitaću te, ma koliki da je bol, 280
rad čega, Kreonte, ti me goniš odavde? KREONT
Pribojavam §e tebe — šta da krijem to uoinićeš mi kćerci neizvidno zlo. A za tu plašnju mnogo imam razloga. Ti umna jesi,
vesta mađijama svim, a mnogo boli te što muža izgubi, i već se groziš — tako me izvestiše ¦— i tastu, ženiku, pa još i nevesti.
Pa zato hoću zlu da svakom doskočim. A bolje je da tebi sada omrznem no posle da se žalim što sam bio blag. 285
290
•730
MEDEJA Avaj! Avaj!

Ne sada tek, no često glas mi naudi i još u veće baci bede, Kreonte. Ko god je pametan nek nikad ne pusti da deca svaku izuče
mu nauku, 295 jer osim što ih narod kori s nerada tim zavist još i mržnju izazivaju. Dok šuplje glave učiš novim znanjima, već
zovu te budalom, a mudracem ne. A šveznalice ako u čem nadmašiš, 300 tad svak te smatra za mudraca dosadna. (Kratka
pauza)
I meni samoj takva sreća dopade.
K'o mudra jednome sam predmet zavisti, a drugom tiha, trećem ćudi drukčije, za tebe dosadna, a nisam premudra. 305 Pa opet
strah te da ti zlo ne učinim! Al' nije tako, ne boj me se, Kreonte,
0 careve ne mogu da se ogrešim. Jer šta si skrivio mi? Ćerku udade po nahođenju svome. Muža mrzim, da, 310
al' ti si, mislim, pametno uradio.
Pa ni sad tvojoj sreći ja ne zavidim: pa srećni svadbu činite, a meni tek dopusti ovde boravak. Ta ćutaću
1 kinjena, šut s rogatim se ne bije. 315 KREONT
Na ustima ti med, a u srcu ti jed,
i zato zebem zlo da kakvo ne snuješ;
A sad još manje verujem ti nego pre.
Jer ako plane žensko, muško — lako je,
al' strepim ako plane mudar mučalac. 320
Što brže odlazi! Ne zbori uzalud!
Ne poriče se carska, nema načina
da budeš s nama kad si meni dušmanka.
(Medeja klekne pred Kreonta i obuhvati mu kolena.) MEDEJA
Ne, kolena ti, živa kći ti verena! KREONT
Zaludu reč ti; ne možeš me skloniti. MEDEJA
Zar goniš me? Za molbu moju ne mariš KREONT Ta preča mi je kuća moja nego ti!
MEDEJA
Ej, otadžbino, kako čeznem za tobom! KREONT
I meni ona uz decu je najdraža.
MEDEJA Koliko, lele, zala ljubav donosi! KREONT
To zavisi od ćudljivosti slučaja.
MEDEJA (Podiže ruke puna očajanja.) Zapisi, Dive, kome u zlo uvali! KREONT (nestrpljivo) Ta prtljaj, ludo! Ne guraj me u
brigu!

— Grčke tragedije MEDEJA

U brizi ja sam, više mi je ne treba.
KREONT (pokazujući na pratnju) Izguraće te pratnja moja rukama. MEDEJA
Ah, samo to ne! Molim ti se, Kreonte!
KREONT (prekidajući je) Začelo, ženo, hoćeš da dosađuješ. MEDEJA
Ja idem u izgnanstvo — to te ne molim. KREONT
Pa što me mučiš onda? Što ne odlaziš? MEDEJA (blago)
Tek ovaj dan mi jedan daj da ostanem, za bežanje da brižljivo se pripremim i dečici za putninu se postaram; ta otac, eto, ne
mari za sinove. I ti si otac! Sažali se na decu! A dolikuje da se na njih smiluješ. Ni reči o tom da 1' ću ja gladovati, al' plačem
kad na njihov udes pomislim. KREONT
Ja nisam svirep, nemam srce tiransko; s popuštanja me često zadesilo zlo. I sada, ženo, vidim svoju pogrešku, 350
ispunjavam ti želju! Samo ovo znaj: (Medeja ustane.)
u zemlji mojoj ako sunce božije
sa decom tvojom sutra tebe ugleda,
tad moraš mreti! To je sveta istina.
A sada, ako treba, jedan ostaj dan, 355 ta nećeš valjda kakvo zlo da učiniš. (Kreont otide s pratnjom.)
TREĆA POJAVA Hor, Medeja HOROVOĐA
Oh, jadna ženo!
Da grdne i teške nesreće tvoje!
I kuda da kreneš? Gde glavu da skloniš? U kojoj ćeš kući, u kojoj ćeš zemlji 360 spasenje da nađeš od nevolje svoje? U kakav
te opasan kolovrat jada, Medejo, božanstvo uvali neko! MEDEJA
(svom žestinom svoga karaktera)
Sve dosad zađe s puta — ko da porekne? Al' ne mislite da smo kraju stigli već. 365 Opasnost mnoga jošte čeka mladence, a
teški napori i novu tazbinu. Zar misliš da bih ovom tako laskala da mojim namerama to ne koristi? Ni reči — kamo li se ruku
dotakla! 370

A on se takva pokaza budalina

i mesto da me progna, plan mi izigra,
još jedan mi dopusti dan da ostanem,
baš dovoljno da smaknem tri mi dušmana: i nevestu, i oca, i svog Jasona. 375 16*
243
Ja mnoge staze znam što vode propasti, al' ne znam, drage, kojom pre da udarim; da nevestinu kuću ognjem uništim il' trgnem
mač i nju probodem kroz srce kad pređem tajno prag i odru pristupim. 380
Al' jedno smeta: ako uđem potajno i priđem poslu, pa me oni uhvate, tad meni smrt, a dušmanima smejanje! I zato pravce
putem koji poznajem, k'o otrovnica poslaću im otrova! 385
(Kratka pauza)
Pa dobro, de! Nek padnu, koji grad će mene primiti? I takva gde ću prijatelja susresti da krov mi ponudi i pribežište da? Tog
nema! Neko vreme počekaću još; grad koji svane 1' mi k'o zaklon podesan, 390
tad lukavo i tajno pokolj čini ću. Al' ako drugog za me nema izlaza, tad mač potegnuću — ma mreti morala, i pobiću ih sve, sa
besnom smelošću. Hekate mi — što najviše je poštujem 395
i koju sebi izbrah za pomoćnicu, kraj moga ognjišta što sebi uze stan — ta niko čitav neće mene vređati. Zagorčaću, zacrniću
im svadbu ja, ucveliću im svojtu, beg moj pamtiće. 400
Pa ded, Medejo, ni u čem ne tvrdiči, i čini čini, sve otvori mađije! Na strašno delo! Samo smela budi sad! Zar tvojim da se
patnjama podsmevaju ti Sisifići i ta nova nevesta, 405
i to još meni, Helijevoj unuci! Veštine svoje znaš, a još i žena si. Da žene dobro rade — tu su nevešte, al' zlo da svako stvore
— još i prevešte. (Potone u misli i ostaje na pozornici, dok hor peva.) PRVA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Natrag teku svetih reka vali, pravda i sve teče naopako; muške reči
postadoše laži, ni bogovi ne jamče za vernost. Ukoliko žena slavu stekne, muško o njoj govoriće bolje i rod ženski poštovaće
više, zli jezici neće da ga ruže.
Prva antistrofa
Stare pesme i drevne izreke umuknuće o neveri ženskoj. Da je samo
pesmodavni Febo svojim darom mene obdario te uz liru pesmu udelio, ja bih muško opevala ruglo. Dugo vreme mnoge priče
znade iz života našeg i njihova.
Druga strofa
A ti oca i dom ostavila,
kroz dve stene morem proplovila, na to luda nagnala te ljubav! Sad u tuđoj živiš postojbini, iz ložnice muž te oterao, pa sad
lutaš kao prognanica, lišena si prava, nesrećnice!

Druga antistrofa
Zakletve se gaze, nesta stida u Heladi — u nebesa ode.
A ti nemaš roditeljskog doma, u nevolji da se skloniš jadna. Druga žena sad se pojavila, iz ložnice tebe izbacila, na tvoje se
mesto zacarila. (Dolazi Jason.)
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN)
PRVA POJAVA Jason, Hor, Medeja JASON
Sad opet vidim, što sam često video,
neobuzdana srdnja opasno je zlo.
Ta ovde imala bi život spokojan
da samo mirno carske slušaš odluke,
al' s ludih reči sad se moraš seliti. 450
Ja slabo haj em: viči dokle volja te
da nema stvora gorega od Jasona.
Al' što si hulila na kuću carevu,
sva sreća za te što te progon pogodi!
Ja jednako stišavah ljutom caru gnev; 455 da ovde ostaneš, to moja želja bi. Al' ti ne prestaješ od svog ludovanja, i s grdnja
svojih moraš ostaviti grad. (promenjenim glasom)
Al' ipak, svog se roda nisam odrek'o
pa dođoh, ženo, brigom za te primoran, 460 bez potpore da s decom u svet ne odeš i gladuješ, jer bekstvo nosi sa sobom tegobe
mnoge. Mada na me omrznu, ja nikad ne bih mog'o zlo ti misliti. tA1
MEDEJA
(prilazeći bliže, strasno podignutim glasom) O, nitkove! Tu jednu samo grdnu reč 465 za nevaljalstvo tvoje umem kazati. Još
priđe meni, priđe čovek najmrži i bogu, meni, svemu rodu ljudskome! To nije smelost, hrabrost muška nije to: da vređaš svoje
pa im ideš na oči; 470 od sviju bolja ljudskih to je najveća: bestidnost. Radujem se što me pohodi: podsmevaću se, meni bol
odlaknuće, a tebe s reči mojih jad i muka spopašće. (Kratka pauza)
Od prvih početaka govor počeću. Ja spasoh tebe — svi Heleni znaju to u
Argu lađu štono s nama uđoše — 'kad pođe bikove što oganj sipahu da
ujarmiš i smrtno polje poseješ, a zmaja štono zlatno runo čuvaše i oko njega što se budan savio, pogubih ja i tebi granu
spasenje. Pa oca svog i zavičaj izneverih i potom s tobom Jolku dođoh pelijskom osluškujući srce više nego um. I ubih Peliju,
što strašnu nađe smrt od svojih kćerki; razbih tebi svaki strah.

(malo podignutim glasom)

I za sav napor moj, ti rđo najgora, sad izdade me, drugu sebi zaruči — a
decu imamo! Da nemaš dece bar, oprostila bih tvoju novu ženidbu. A kletve zaboravi. Ne znam smatraš li da stari više bogovi
ne vladaju, il' novi zakoni da važe ljudima, kad znadeš da si pogazio zakletvu.
475
480 485 490 495
Ej, desnico, što ti je često hvataše,
i kolena, što rđa ta ih uprlja,
taj nikogović svu mi nadu zakopa!
(Pauza; promenjenim glasom)
Pa ded! K'o drugu da se tebi obratim — al' kakvoj tvojoj da se nadam pomoći? A upitan pokazaćeš se ružniji.
Pa kud da krenem sad? Zar kući oca svog i zavičaju što ih za te izdadoh?
11' Pelijadama? Zar one doček lep
da prirede mi kad im oca usmrtih?
Stvar tako stoji: svojima se omrazih,
a koje nije trebalo da uvredim,
zbog tebe od njih stvorih sebi dušmane.
Dabogme, ti me za to lepo usreći i mnoge u Heladi sad mi zavide! A divna,
verna muža dobih — jadna ja k'o prognanica kada moram bežati bez ikog
svoga, sama, s decom još! Da lepe slave zaručniku novome kad spasilja mu s decom traži milosti. O Dive, zašto ljudima dade
merilo da njime lažno zlato mogu poznati, a ljudskom telu ne udari belegu da po njoj znadu ko je čovek zlikovac?
HOROVOĐA
E, gnev je strašan; ne može da utoli kad s dragim drago ljutu kavgu zavrgne. JASON
Tu kanda ne smem biti rđav besednik, već moram k'o na lađi krmar izvežban od jedra vetru ostaviti ivicu da uklonim se besu
tvoga jezika. A što se hvališ ti da mene izbavi, ja mislim da me morem sinjim ne spase ni bog ni čovek nego samo Kiprida.
Dovitljiv um ti, ali reći ne voliš:
da tebe Erot strelicom nepromašnom
primora na to da mi život sačuvaš. _
Al' ne marim da raspredam to podrobno, ma kakve pobude — tek ti mi pomože! Što spase me, ti dobi veće uzdarje no dar što
beše. Samo čuj i počuj me! Pre svega boraviš u zemlji helenskoj, a ne u kraju varvarskom, pa sada znaš i zakone i pravo; ovde
nema nasilja. Tvoj glas i um ti svi Heleni poznaju, a da si onde gde te ni bog ne vidi,

tu ne bi bilo za tvoj um ni spomena. Pa na čast mi u dvoru zlato žeženo i lepše grlo imo' nego Orfej sam, kad sreća ne da slavi
da me ozari. (Kratka pauza; promenjenim glasom)
Toliko što se tiče mojih nevolja, baš kad si raspru prva ti otvorila. A što mi
ružiš brak sa kćerkom carevom, pokazaću ti da sam bio pametan i razborit, i tebi pravi prijatelj i deci svojoj ...
(Medeja ustukne s izrazom duboka gađenja.)
Samo reč ne presecaj! Iz Jolka pošto se iselili ovamo, a mnoge teške pratile me nevolje, gde mogoh naći sreću blagodatniju
begunac, nego carsku ćerku uzeti? A ne — što gunđaš — da si ti mi omrzla a srcu da mi draža nova nevesta, i više dece da mi
kuća dobije; i naša dosta su mi — ne prigovaram — no, ponajpre, da lepši život imamo, bez oskudice; dobro mi je poznato
siraka da se kloni svaki prijatelj.
Da potom decu prema rodu odgajim, i tvojim sincima da braću izrodim i
stavim sve u isti red, k'o jedan soj, pa da smo srećni! Tebi dece ne treba, al' treba meni, da bih novim podmlatkom taj živi
uzdig'o. Zar sve to smislih zlo? .To ne bi rekla, al' te ljubav zaludi.
AF vi ste žene takve: dok je uz vas drug na bračnom odru, od vas niko
srećniji; a kad vam ljubav kakvo zlo poremeti, tad vi u našim namerama najboljim zlo vidite. Ah, kad bi decu mog'o svet da
rađa drukčije, da nema žena tih! Od bede bi se ljudi oslobodili.
HOROVOĐA
E, Jasone, baš lepo sve to iskiti,
al' čini mi se — mislio ti drukčije — da nije pravično što ženu ostavi. MEDEJA
U mnogom ja sam različna od gomile. Nepravednik što lepo ume zboriti zaslužio je meni kaznu najtežu. I diči li se zlo da ume
lepšati,
taj za sve spreman; ipak nije mudar on. Pa tako i ti. Ne pravi se preda mnom i lep i rečit. Jedna obara te reč: da nisi nitkov, ti bi
me izvestio o braku tome, a ti s leđa svrši sve! JASON
A lepo li bi predlog dočekala moj da ženidbu spomenuh ti, kad ni sada ne umeš da obuzdaš gnevna srca bes!
MEDEJA
To nije razlog bio, no tebe je stid
sa ženom varvarkom da starost dočekaš. JASON
Sad dobro čuj me! Caru zet ne postajem za volju ženi, sadašnjoj mi nevesti, no k'o što rekoh, zato da ti pomognem i svojoj
deci braće još da izrodim od carskog soja — svome domu zaštitu.
MEDEJA
Ne želim blago, puno ljuta čemera, ni sreću koja meni srce razdire!

JASON
Okreni želju svoju, bićeš mudrija, da dobro nikad ne bude ti žalosno, i milost sreće ne smatraš za nemilost.
MEDEJA
Podruguj se, ti nađe sebi sklonište, a ja ću sama ovaj ostaviti kraj. JASON
To sama izabra, ne krivi drugoga! MEDEJA
Oženih li se ja i tebe odgurnuh? JASON
Ti strašnom kletvom prokle kuću carevu. MEDEJA
A ja sam kletva i za tvoju postala! JASON
0 tome s tobom neću više da se prepirem. A želiš li za decu ili za svoj beg 610 iz mojih ruku kakvu pomoć uzeti, sad reci!
Spreman sam da punom rukom dam
1 znancem pošljem znake da te pomognu. To ne primaš li, onda, ženo, luduješ. Kad gnev utišaš, veću korist imaćeš. 615
MEDEJA
(s prezirom i hladnom ogorčenošću)
Za poznanike tvoje ništa ne marim. Nit' primam što ,i ništa nemoj davati, jer poklon od zločinca sreće ne nosi!
JASON
Svedoci meni neka budu bogovi pomoći da sam hteo tebi, dečici, al' ti na dobro mrziš, drsko odbijaš sve prijatelje. Zato više
patićeš! (Otide žurno prema gradu.)
MEDEJA (za Jasonom)
Pa odlazi! Ta srce već ti izgore za novom nevom, već je davno ne vide. U sreći uživaj! A kad se oženiš, taj brak ćeš proklinjati
— daće dobri bog! (Povuče se u pozadinu pozornice i utone u misli.) 620
625 953
DRUGA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa
Strast ljubavnu ko ne stiša, časno ime izgubiće,
a vrlinu neće steći;
ljubav tiha — prava sreća, nju Kiprida daje blaga, najljupkija od boginja.
Nikad, gospo, ne odapni na me
s luka zlatnog strašnu strelu žudnje! Prva antistrofa
Da me štiti razboritost, dar najlepši od bogova, ljubomora da me mine!
Moćna gospa da mi ne da ljutu svađu, besnu srdnju a na tuđu na ložnicu, no da mirnu zaštićuje ljubav i da braku pravu meru
daje!

Druga strofa
Otadžbino, kućo, rode, bez vas nikad ne živela, ni u bedi zlopatila, ni u muci vek trajala, teške jade jadujući!
U smrt, u smrt pre bih pošla no te dane dočekati
da bez doma budem svoga, nigde goreg nema jada no zavičaj izgubiti. Druga antistrofa
Takav udes mi videsmo, to od drugih ne doznasmo. Svoje nemaš postojbine, 655
nigde nikog nemaš svoga, da te teši, da te blaži usred muka neutolnih. Bez milosti nestaloga
ko svog dragog ne poštuje, 660
od srca mu krati ključe. Nikad mio meni bio! (Dolazi car Egej s pratnjom.)
255
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN)
PRVA POJAVA Egej, Medeja, Hor EGEJ
Medejo ,raduj se! Ta lepšim pozdravom da 1' prijatelje svoje iko pozdravlja! MEDEJA
A i ti sine Pandiona mudroga, 665 Egeju! Otkud ti u ovaj stiže kraj? EGEJ
Od starog proročišta idem Febova.
MEDEJA A šta te krenulo ka zemlje središtu? EGEJ
Da pitam kako dece ja da dobijem. MEDEJA
Oh, bože, vek bez dece zar još vekuješ? 670 1«
EGEJ
Po božjoj volji dosad bez njih ostadoh.
MEDEJA A da 1' si ženjen ili živiš samački? EGEJ
Bez bračnog pristaništa nisam ostao.
MEDEJA Za decu ,dakle, šta ti Febo proreče? EGEJ
Ta mudrije no ljudski um što poima. MEDEJA
A smem li ja da saznam reči božije? EGEJ
Začelo! Treba za njih glava pametna. MEDEJA

Šta kaza, dakle? Reci, ako čuti smem. EGEJ

Da ne smem grlo mešini odrešiti —
MEDEJA (prekidajući ga) Dok nešto ne stvoriš il' nekud ne stigneš? — Grčke tragedije
EGEJ
Ne pre no očinskome stignem ognjištu.
MEDEJA A šta te nagnalo da ovde pristaneš? EGEJ
Sad Pitej caruje u zemlji trezenskoj.
MEDEJA Sin Pelopov i vrlo, kažu, pobožan. EGEJ
I njemu mislim proroštvo da saopštim. 685 MEDEJA
Ta on je mudar, veštak u tim stvarima. EGEJ
I meni ratni od svih ponaj draži drug.
MEDEJA Pa srećno! Srcu svome želju ispuni! EGEJ
(posmatrajući je pažljivije) A što ti lice takvo, oči podbule? MEDEJA
Moj muž je, care, od svih ljudi najgori. 690 258
EGEJ
Šta veliš? Obavesti me o jadu svom! MEDEJA
Uvredio me, a bez moje krivice. EGEJ
Šta učini ti? Reci razgovetnije! MEDEJA
U kuću novu doveo je banicu. EGEJ
Sramotu takvu smeđe zar da učini? MEDEJA
Sad znaj: ko drag mu beše, toga ostavi. EGEJ
Da 1' voli drugu? Ili ti mu omrznu? MEDEJA
Dabogme, drugu; vernost taj ne poznaje. EGEJ
Da bes ga nosi kad je, veliš, zlovaran!
MEDEJA Naumio je carski zet da postane. 695
700
EGEJ
O, ko mu kćerku svoju dade, kazuj mi! MEDEJA
Ta Kreont, vladar ove zemlje korintske. EGEJ

Sad mogu da razumem tvoju nevolju. MEDEJA

Oh, propadoh, i još me gone odavde. EGEJ
A ko te goni? Kraja nema jadu tvom. MEDEJA
Car Kreont goni me iz zemlje korintske. EGEJ
I Jason dopušta? Sramota i to mu. MEDEJA
Doduše ,rečju ne, al' želi u srcu. (Pada na kolena.)
Tom bradom tvojom zaklinjem te, Egeju, i kolenima što ih grlim klečeći, oh, smiluj mi se, smiluj ženi nesrećnoj i ne daj da se
prognanica potucam, no u svoj grad me primi k svome ognjištu. A želju tvoju nek ti bozi ispune
i dece dadu, tebi sreću do smrti!
Još ne znaš kakvu sreću ovde susrete! Učiniću bez dece da ne ostaneš, da otac budeš — znam ja za to mađije. EGEJ
Tu ljubav, ženo, voljan sam da učinim, a imam razlog: prvo, radi bogova, a drugo: radi dece što je obričeš. Moj život sav u
žudnji: otac postati. 0 sebi to! A u moj ako stigneš kraj, pod mojim, to mi pravo, bićeš okriljem. Tek toliko unapred moram reći
ti:
iz ove zemlje ja te neću voditi, a sama ako jednom dvoru dođeš mom, tu zaklon imaćeš, i nikom ne dam te! Iz ove zemlje sama
sebi nađi put, da nemam spora i sa prijateljima.
MEDEJA
Sve tako biće; reč još zato da mi daš, od tebe tad bih sve u redu imala. EGEJ
Zar nemaš vere? Šta ti brigu zadaje? MEDEJA
Ta imam, ali Pelijini srodnici
1 Kreont meni dušmani. Zakuni se da nećeš mene, zatraže li, predati! EGEJ
Pa zaklinjem se Gejom, zrakom Sunčevim, svim bogovima: sve što ču, održaću.
MEDEJA
Sad stani! Sta da tebe snađe s nevere? EGEJ
Sto druge kletvoprestupnike snalazi! 755 MEDEJA
Sad srećan put! Ta sve smo lepo svršili. Što brže mognem, tvome gradu doći ću, čim pos'o svršim, želje svoje ispunim.
(Egej odlazi s pratnjom u Trezen.) HOROVOĐA

Nek Majin te prati božanski sin,

dok ne stigneš srećno dvorima svojim, 760 i nek ti se vrele ispune želje!
Ta videsmo sad,
ti baš si plemenit čovek!
DRUGA POJAVA Medeja, Hor MEDEJA
0 Dive, Pravdo i ti, zrače Helijev,
sad slavno svoje dušmane pobediću! 765 Ja, sestre, idem cilju putem utrtim,
1 kaznu moji dušmani ispaštaće. Jer ovaj čovek pristanište bezbedno za sve mi nevolje i teške namere.
Za njega lađi konopce privezaću 770
kad Paladinu tvrdom gradu pristanem. (Kratka pauza; promenjenim glasom)
A sad ću sve ti svoje reći namere, i ne primaj za šalu što ti saopštim. 262
Uputiću Jasonu jednu robinju sa molbom da me još jedared pohodi. Kad
dođe, zboriću mu slatkim recima: a sve je lepo, sve je mudro smišljeno, i
brak sa ćerkom carskom i moj odlazak, pa kakva korist otud, kakva zamis'o! Tek molim neka deca ostanu — u zemlji da ih
tuđinskoj ne ostavim, da tu ih moji dušmani ismevaju, no ćerku carevu da varkom usmrtim. Bajagi što mi deca ovde ostaju, po
njima, eto, šaljem dare nevesti: od zlata venac i još tanku haljinu. Pa uzme li i na se metne ona ukras taj, tad i njoj smrt i
svakom ko se takne nje. Čarolijama takvim namazaću dar. (Kratka pauza; uzdiše.)
Al' tu već, evo, moje reči zapinju, oh, jao meni, drugo delo tada ja izvršiću: ta porod svoj umoriću, i nikog nema da ga od tog
sačuva.
(Kratka pauza; promenjenim glasom)
Kad kuću svu raskopam tako Jasonu,
tad idem, krvlju svoje dece gonjena,
iz ove zemlje kao strašna grešnica.
Nesnošljiv mi je, sestre, podsmeh dušmanski. Nek bude! Nešto život mi? Ni stojbine, ni kuće nemam, nigde od zla zaklona.
Pogreših onda kada kuću očinsku napustih, tog Helena poslušavši reč. Uz pomoć božju on će sve to platiti. Taj dece više neće
žive videti, a nit' će decu ikakvu izroditi sa novom nevom, jer i ona bednica od mojih mađija će bedno skončati. Da niko ne
smatra me slabom, nemoćnom, ni krotkom, takva nije moja priroda: no strašna dušmanu i mila milima; a takav život stiče slavu
najveću. 810 HOROVOĐA
Kad svoja nama namerenja poveri, ja, sklona tebi, pazeći na zakone, sad savetujem: taj ti pos'o ostavi!

MEDEJA
Ne mogu drugo! Tebi praštam takvu reč,
ti ne znaš jadi šta su kakve trpim ja. 815
HOROVOĐA Oh, ženo, svoju decu smeš da usmrtiš? MEDEJA
To onog onde najviše će ujesti.
HOROVOĐA A onda i ti žena naj kukavni ja. MEDEJA
Nek budem! Svaka dalja uzaludna reč! (Dadilji)
Sad idi tamo i pozovi Jasona, 820
jer ti si meni u svem najodanija. Da nisi otkrila mu što sam smislila, i budi verna, ti si žena k'o i ja.
(Dadilja odlazi. Medeja se povlači u pozadinu i uđe u kuću da za suparnicu spremi otrovne poklone.)
264
TREĆA POJAVA
TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa
Erehtidi od davnina srećni, vi sinovi blaženih bogova, s vaše zemlje slobodne i svete, koju dušman ne osvoji nikad,
najslavniju blagodet berete. Vaše nebo ponajviše vedro, najsjajnija svetlost vas obliva, u njoj život provodite ljupko. Kako
pesma kaže, tu je nekad Harmonija plava devet svetih izrodila Muza. Prva antistrofa
Bistri šušte Kefisovi vali;
priča teče; Afrodita sama
obali mu jednom pristupila,
čiste vode tu je zahitila,
i svu zemlju njome poškropila,
pa svež vetrić zemljom poduhuje. Ona vencem mirisavih ruža svagda kiti svoju kosu bujnu, pa nam, kako kažu,
šalje ljubav, drugarku mudrosti, saradnicu svakoje vrline. Druga strofa
I kako onda takav kraj sa svetim svojim rekama, što strancu daje zaštitu da primi čedoubicu i takvu strašnu grešnicu?
Na rane dečje pomisli, smrt kakvu skova pomisli! Na kolenima, evo, sve mi molimo, ne čini to,
ta porod svoj ne ubijaj! 855 Druga antistrofa
I otkud smelost u srcu il' ruci otkud snaga ta probosti srce detinje u neizrečnoj smelosti?
Kad decu okom pogledaš, 860
zar tada da ne zaplačeš? Izvesti nećeš nameru, kad molbu nj inu začuješ, i srcem nećeš prkosnim
da krvlju ruke omastiš. 865
(Dolazi Jason praćen dadiljom i stane pred Medeju koja izlazi iz kuće.)

966
ČETVRTA EPISODIJA (PETI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Jason, Medeja JASON
Na poziv dođoh. Mada si mi dušmanka, to nije za me razlog da ne saslušam što hoćeš, ženo, da mi kažeš sad.
MEDEJA
Sad molim te, oprosti meni, Jasone,
što ono rekoh ti! Oprosti gnevu mom, 870 ta pravo je za našu ljubav negdašnju. (promenjenim glasom)
Ja uzeh da se sa sobom razgovaram, i sebi zamerih: „0 ludo mahnita, šta kinjiš one što ti dobro svetuju, i šta se mraziš s ovim
poglavarima 875 i s mužem, kad on tebi radi najbolje; kud carev zet, tud još i mojim sincima on braće daće — šta da gnev ne
ustavim? Zar ima zla kad dobro šalju bogovi? Zar nemam dece? A zar ne znam jadnica 880 da ni kuće ni prijatelja nemamo."
Kad tako razmislih, ja baš ti uvideh svu ludost svoju, srdnju svoju zaludu. 267
Sad hvalim te i vidim da si razborit
kad rod nam takav steče. Samo luda ja! 885 U tvoju trebaše da uđem nameru, da pomažem ti, bračni odar pripremim, i tvojoj
da se verenici radujem. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Međutim, takve smo ti — neću reći zlo — mi žene; ne vraćaj mi
milo za drago — 890 ni ludošću na ludost ne odgovaraj. Odustajem i priznajem da promaših, al' sada reših ti da bolje bude sve.
(Okrene se vratima i stane dozivati decu.) O, deco, deco, ostavite odaju, iziđite mi! (Deca dolaze iz kuće s vaspitačem.)
Oca pozdravite svog895 i zagrlite. Stara omraza da prestane! I, kao mati
vam, pomirite se s njim! Sad mir nek vlada, svaki utišan je gnev. Ded
rukujte se!
(Padne joj na pamet strašna odluka.)
Avaj meni, nesreće! Ta iznenada stari bol me spopade! 900
(Trudi se da produži prethodnu misao; deca zagrle majku.)
Ej, deco moja, dokle ćete živa još ovako pružat' mile ruke? Kako sam ja nesrećna i na plač brza, plašljiva!
(Roni suze, ali ih Jasonu objašnjava drukčije.) Al' s ocem se pomirih, svađu prekidoh i nežno lice sad mi suza orosi! 905
HOROVOĐA
I meni oči suzama se zališe,
od ovog zla da većeg samo ne bude! JASON
Pa hvala, ženo, za to, ono opraštam;

ta pravo je da gnevom plane ženska ćud na muža kad on drugu ženu zavoli. 910 Al' srce tvoje boljim putem okrenu, i najzad
uvide i bolju nameru, a to i dolikuje ženi pametnoj.
(Obraća se sinovima koje mu Medeja privodi.)
A za vašu budućnost, deco, otac vam uz božju pomoć smotreno se poštara. 915
Ta ja se nadam, vi u zemlji korintskoj uz braću svoju prvi najzad bićete. Pa rastite mi, a sve drugo otac vaš na umu imaće i
milostivan bog. Da vidim vas u punoj snazi mladosti 920
i jače no svi moji što su dušmani!
(čudi se videći da Medeja plače i da se okrenula.)
A ti što bujne suze sada prolivaš i svoje natrag bledo lice okrenu, zar nisi radosna što reči moje ču?
MEDEJA
Ta ništa; tek na njihov udes pomislih. 925 JASON
Pa što za decom samo jecaš, uzdišeš? MEDEJA
Njih rodih ja; ti njima sreću požele, a strah me školi da 1' će sreće imati. JASON
Ta ne boj mi se! Staraću se brižljivo. MEDEJA
Pa dobro, tvojim verovaću recima, mi, žene slabe, lako suze lijemo. (promenjenim glasom; pribrano)
Al' rasta sam na dogovor te pozvala, već rekoh jedno, drugo sad pomenuću. Kad resi car iz zemlje da me otpravi — i za me,
lepo vidim, to je najbolje, da tebi i vladaru ovde ne smetam, jer za me drže da sam dvoru dušmanka — iz ove zemlje ja ću s
voljom otići; al' decu našu da bi sam ti vaspit'o zamoli Kreonta da njih mi ne goni.
JASON
Ja ne znam da 1' će pristati. No gledaću. MEDEJA
A ti naredi barem svojoj nevesti, nek oca zamoli da decu ne goni! JASON
To vrlo rado — mogu je privoleti. MEDEJA
Stvorenje žensko je k'o druge žene sve. U poslu tome i ja pomoć nudim ti. Po deci hoću da joj pošljem poklone — a znaj, u
svetu danas nema krasnijih — i peplos tanani i venac zlaćani. Al' brzo koja neka dođe dvorkinja što brže amo da donese nakite!
(Jedna dvorkinja odlazi u kuću.) Ah, srećna li je, stoput srećna, presrećna, kad prvoga junaka dobi za muža i steče nakit što ga
nekad Helije,

mog oca otac, svojoj deci ostavi! 955

(Dvorkinja se vraća sa sjajnim poklonima i predaje ih Medeji, a ona deci.) Sad prihvatite, deco, ove poklone i carskoj ćerci,
srećnoj nevi podajte, na njima neće mane naći nikakve!
JASON
A zašto, ludo, takvu žrtvu prinosiš?
Zar misliš carska kuća nema haljina 960 i nema zlata? Ostavi, sve daj i to! Jer znadem dobro: ceni li me nevesta, reč moja više
važiće no blago sve. MEDEJA
(živo i emfatično)
Ne zbori! Pokloni — i bogu prijatni, a zlato može više no sto razloga. 965 (pokazujući na carski dvor)
Nju sreća pomaže! Nju sada diže bog! I ona vlada! A za dečje spasenje svoj život daću, nekmo 1' zlato žeženo! (Ponovo
obraćajući se deci)
Nu, deco, u dvor carski sada idite, umolite se novoj nevi očevoj, 970 a gospi mojoj, ostanak da odobri, i dajte nakit, ali dobro
pazite, u svoje ruke neka primi poklone! 271
Potrčite i sve mi srećno svršite, pa majci o svem dobar glas donesite! 975 (Jason i deca praćena vaspitačem odlaze; Medeja se
povlači u pozadinu, a hor zapeva pesmu.)
DRUGA POJAVA
ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa
Životu se detinjem više ne nadam, deca, eno, pravce već u propast idu, neva od njih već prima zlaćani venac, prima jadna
sudbu svoju, eno, na kosu plavu venac meće 980
smrtonosni
sama rukama svojim. Prva antistrofa
Lepota i mađijski sjaj zavešće nju da uplete venac i peplos obuče,
al' će brzo nakitom sjati pod zemljom, 985 sad u takvu pašće zamku,
ona udesu crne smrti hita. O, jadnice,
tom zlu nećeš uteći! Druga strofa
O, jadnice, nesrećniče, gordi carev domazete, ti ne vide kako deci propast spremaš, i još vodiš u smrt groznu svoju nevu; sreću
minu, zlosrećniče! 990

995
Druga antistrofa
Muku tvoju s tobom mučim, nesrećnice roditelj ko, što ćeš decu usmrtiti zbog svog odra prezrenoga,
jer ih tebi on ostavi 1000
pa se s drugom grli ljubom.
(Vaspitač se vraća sa decom iz carskog dvora.) 18 — Grčke tragedije
273
PETA EPISODIJA (ŠESTI CIN)
PRVA POJAVA Vaspitač s decom, Medeja, Hor VASPITAČ
Cuj, gospo! Deca ovde mogu ostati! i verenica primi dare u ruke sva radosna, i s decom sklopi mir. Gle!
Što stojiš tužna kad te sreća ozari? 1005
i lice svoje zašto nazad okrenu? i što se izveštaju ne raduješ mom? MEDEJA
Ah, lele!
VASPITAČ (iznenađeno) Taj lelek izveštaju mom ne priliči. MEDEJA
Ah! Opet lele! VASPITAČ
Zar ti javih nesreću za koju ne znam? Nagrada mi propade? 1010 274
MEDEJA (ne gledajući ga) Što javi, javi! Ja te ne prekoravam. VASPITAČ
Što spusti oči? Zašto suze prolivaš? MEDEJA
E moram, starce, plakati; ta bogovi i moja zloća sve to tako smisliše. VASPITAČ
Ne kloni! Još i tebe deca vratiće. MEDEJA
(misleći na smrt neprijatelja i svoje dece) Al' druge pre ću ja im jadna vratiti. VASPITAČ
(ne shvatajući tamni odgovor Medejin)
Što decu ostavljaš — ti nisi jedina, a čovek smrtan mora jade snositi. MEDEJA
Da, snosiću ih. — Vodi decu u kuću i daj im sve što treba k'o i svaki dan. (Vaspitač odlazi; Medeja zaustavi decu.)
0 deco, deco, sad imate zavičaj
1 kuću, gde ćete mi odsad živeti od jadne majke odvojeni večito.
A ja u tuđu moram zemlju krenuti pre nego srećna vašu sreću dočekah i pre no kupalo i vaše neveste i odar okitih i uždih
buktinje!
Oh, nesrećne li mene s moga prkosa! Badava, deco moja, ja othranih vas, badava patnje, zalud teški trudovi i strašne muke
dok sam ja vas rađala. A nekada ste bili moja nada sva: kad klonem, vi ćete mi negu pružiti i, pošto umrem, lepo me sahraniti
na zavist svetu! Zbogom, slatke brige, sad i zbogom, nade moje! Bez vas čemeran i gorak, prazan meni život ostaje. Ni vaše
drage oči, kada uđete u drugi život, neće majku gledati.

(Kratka pauza; deca posmatraju majku.) Oh, lele! Što me, deco, tako gledate? 1040
Što smešite se meni smeškom poslednjim? Oh, šta ću jadna? (Obraća se horu.)
Snaga, sestre, izda me čim pogledam u sjajne oči detinje. Ne mogu! Zbogom, odluke vi pređašnje! Povešću, ipak, decu svoju
sa sobom. 1045 Zar oca da im kaznim njinom nesrećom i na se tim da dvostruk čemer navalim? Ne, ne, to nikad neću!
Zbogom, odluke!
(Zamisli se.)
Al' šta mi je? Zar podsmeh još da dočekam
bez odmazde kad pustim svoje dušmane? 1050 Ohrabriti se moram! Kukavno je to
za takvim nežnostima što se zanosim! Unutra, deco, idite!
(Obraća se horu.) 1025
1030 1035
Ko ne sme tu
da gleda kako takvu žrtvu prinosim,
nek ide dalje! Moja ruka ne dršće. 1055 (Trgne se; kratka pauza.)
Ah, ah!
Ne, srce moje, ne učini samo to!
Poštedi decu svoju, srce nesrećno!
I kad ne žive sa mnom, opet srećna sam!
(Kratka pauza; gleda decu, pa se opet trgne.)
Ne, svih mi mračnih osvetnika Hadovih, to ne smem ja dopustiti da dušmani na mojoj deci srdnju svoju iskale! E, onda —
mreti moraju; kad moraju, od mene smrt im, ja sam njih i rodila. Svršetak takav je, tu nema izlaska! Već venac je na glavi, i u
haljini sad gine ćerka careva, to dobro znam. (Okrene se deci.)
Sad napred, ja već idem stazom najtežom, a ove, decu, poslaću na težu još. Sa decom svojom hoću da se oprostim! Na poljub,
deco, dajte majci ručice! 1070
(Grli decu, ljubi ih i plače.)
O, ruke premile, o, slatke glavice,
o, dragi stase, krasno lice detinje!
Pa srećni da ste — Onde! Ovde otac vam sve ugrabi. O, slatki zagrljaju ti, o, nežno telo, slatki daše detinji! 1075 (Kratka
pauza.)
Oh, idite, oh, idite! Ne mogu već
da gledam vas, jer jad me savlada.
Već vidim kakva mislim zla da učinim,
al' strast je pobednik nad mojim razborom, a strast je ljudina izvor jada najvećih! 1080
(Deca odlaze, Medeja u dnu pozornice gleda prema gradu očekujući vesti o posledicama svoga darivanja.)

1060 1065
DRUGA POJAVA HOR
Prvi sistem
U razgovor umnij i često već zađoh i stadoh da sporove rešavam teže, još teže no ženskoj što priliči glavi da njima se bavi.
Al' i nas božanska obdari Muza, 1085
te i mi za mudrošću čeznemo svakom; ne težimo sve, al' ipak ćeš naći u stotini žena da poneke veće uživaju milost sveštenih
Muza. Drugi sistem
Pa mogu da kažem: koji od ljudi ne imaju nikakva znanja ni dece, njih sreća dopada bolje no one što rodiše decu.
Jer onaj ko nema dece i ne zna da 1' deca mu žive na veliku radost ni da 1' će mu tešku doneti žalost, taj ne zna za patnje i
muke.
Treći sistem
A onaj ko od srca poroda ima i slatka mu pilež po kući trči, tog svagdašnje teške satiru brige, 1100
da telo i duh im odgaji lepo i nasušna da im namakne hleba; a da li će biti loša il' dobra, to ni jedan otac ne može znati.
Četvrti sistem
A što je od svega najbolnije sada, 1105 izjaviću najzad ljudima svima: jer nakupe 1' svega što za kuću treba, i deca se lepom
okite snagom i čojstvom i junaštvom opašu svakim, 1090
1095
njih sudbina tada snalazi preka 1110
i cvetnu im decu odnosi u Had. Ta zašto li samo uz ostale jade još i tu od sviju najveću muku božanstvo ljudima dade
za svojom da milom ridaju decom? 1115 MEDEJA
(približavajući se horu i gledajući prema carskom dvoru)
Već dugo, drage sestre, ovde čekam ja da čujem šta odande sreća donosi. Već vidim, eno, jedan sluga Jasonov ka nama hita; on
je silno zaduvan, nagovešta nam neku novu nesreću! 1120
(Dolazi sluga Jasonov.)
TREĆA POJAVA Medeja, Glasnik, Hor GLASNIK
Oh, strašno delo stvorila si — nedelo,
Medejo! Beži sad, ne razmišljaj
da 1' brzim brodom, kolima il' pešice!
MEDEJA Šta dogodi se to da moram bežati? GLASNIK
Izdahnula je mlada neva ovaj čas 1125 i s njome otac Kreont s tvojih mađija. MEDEJA
Baš lepu vest mi donese, i odsada moj bićeš dobrotvor i dragi prijatelj.

GLASNIK (zaprepašćeno)
Šta zboriš? Jesi 1' pri sebi il' pobesne? Veseliš se, a carsko tako zatre ognjište, ni straha nemaš da ćeš za to stradati?
MEDEJA
Na takve reči ja bih znala odgovor, al' nemoj, prijatelju, tako brzati, no reci kako stradaše. Što veći jad pretrpeše, to za me
radost silni ja. GLASNIK
Kad ono tvoja oba sina uđoše, saocem još, u nevestine odaje, tad i nas,
roblje, s vašeg zla što patismo, obuze radost, jedno drugom šaptasmo da ti i muž tvoj razdor prekidoste svoj; pa jedno ruke,
drugo plave glavice izljubiste. Ja i sam, prepun radosti, za decom zađoh čak u ženske odaje. A gospa što je mesto tebe služimo
još pre no tvoje sinove što sagleda na Jasona tek nežan pogled upravi, a zatim brzo svoje oči zaklopi i belo lice krenu onda na
stranu, jer ne bi pravo joj što deca uđoše. A tad je muž tvoj stade umirivati, pa reče: „Nemoj da si dragim dušmanka, utišaj
gnev, okreni glavu ovamo — ko mužu tvome drag, i tebi neka je; a primi njihov dar i moli oca svog za ljubav meni da tu decu
ne goni!" Kad nakit vide, presta svaka nemilost, obeća sve, i tek što otac odmače sa decom svojom, ne daleko od kuće, a ona
haljinu obuče vezenu, pa uvojke pod zlatni venac podvije i kosu dotera pred sjajnim zrcalom,
beživotnoj se slici svojoj smešeći.
Sa s,toca potom usta, pređe odajom,
dodirujući zemlju nogom prebelom,
sva srećna s poklona, pa staje na prste 1165 i sa svih strana često sebe ogleda. (Kratka pauza; promenjenim glasom)
Al' potom prizor dogodi se užasan: pobledi sva, pa ustuknuv, povede se, svim telom zadršće, i jedva stiže još na stolicu da
padne — na tle umalo. 1170 A neka stara tada reče sluškinja da Pan se možda srdi ili drugi bog, pa ielekne, dok najzad nevu
ugleda: iz usta bela pena teče joj, a ženice prevrnule se, nigde krvi jedna kap. 1175
I strašna potom zaori se kuknjava, te jedna odmah otrči u dvor Kreontu, a druga opet novome mladoženji da jave kakvo zlo se
nevi dogodi. Od silne žurbe po svoj kući tutnjava. 1180
(Kratka pauza; predahne.)
I ne bi trčeći ni pešak najbrži
prevalio na trkalištu pletra šest,
kad bezglasna i zatvorenih očiju
zaječi silno, pa se jadna povrati.
Ta dvostruka je beše snašla nevolja: 1185 iz njena zlatnoga na glavi upletka čudnovat liznu plamen ognja razornog, a tanko
ruho, tvoje dece milošta, izjedaše joj nesrećnici nežnu put. Sa stoca skoči da se spase od vatre, 1190 i glavom stade tresti tamo
ovamo da strese venac s kose; ali zalud sve, jer zlato s kosom beše čvrsto spojeno, što jače trese, dvaput jači liznu plam.

Tad na tle klonu savladana nesrećom. 1195 101

Sem oca već je niko ne bi poznao: gde behu oči, ne može se poznati, ni crte lica ubavog; tek s temena krv s ognjem pomešana
niz nju kapaše. K'o suze s jele, put joj suzi s kostiju, 1200
a sve zbog tvojih mađija nevidljivih. Da strašne slike! Niko da je dodirne, jer njena sudba — svima učiteljica.
(Pauza; predahne.)
Tad otac jadni, ne znajući nesreću, odjednom uđe, mrtvom telu pripade, pa odmah zarida i telo zagrli i ljubeći ga kuka: „Dete
nesrećno, ta koji bog te tako strašno usmrti i osiroti mene, neopojan grob? Ah, s tobom, jadna kćerce, da me primi smrt!" Kad
za čas prestade' od plača, kukanja, i htede telo podignuti staračko, prilepio se, kao bršljan dafini, odelu njenu; strašno nasta
rvanje: on hoće da se uspravi na kolena, al' ona stisnula, on rad bi na silu, pa staro telo kidaše sa kostiju. A najzad presta —
dušu pusti zlosrećnik. Od jadna starca jača beše nesreća. Sad mrtvi leže — ćerka, kraj nje otac njen. To grozno zlo za groznim
čezne suzama.
(Kratka pauza; promenjenim glasom)
Šta tebe čeka, ne marim da govorim; ti sama znaćeš da se kazni ukloniš. (Okrene se od Mede je, gledajući turobno preda se.)
Čoveka smatram senkom ne sad prvi put; ja smelo mogu reći: oni ljudi baš 1225 za mudre što se drže, mere svaku reč,
pokazuju se k'o budale najveće. 1205
1210 1215 1220 ion
Na svetu niko blaženstva ne postiže; ko ima blaga, zlata, on je srećniji no drugi ljudi, ali blažen nikada! 1230 (Glasnik odlazi.)
ČETVRTA POJAVA Medeja, Hor HOROVOĐA
Baš mnoge jade demon danas navali na Jasona, a sve se zbi po zasluzi. Tvoj udes žalim, jadna kćerko careva, u carstvo moraš
odlaziti Hadovo za Jasona što htede da se udomiš. 1235 MEDEJA
(lagano približavajući se horu za nekoliko koraka) O, sestre, sad mi još preostade što pre da decu smaknem pa da bežim
odavde, oklevanjem da ne bih decu predala na klanje drugoj ruci nemilosnijoj. Kad ipak, ma šta bilo, mreti moraju, 1240 od
mene smrt im, ja sam njih i rodila. Oružaj mi se, srce! Šta da oklevam

to strašno, nužno zlo da odmah izvršim? Ded, jadna ruko moja, hrabro zgrabi mač, pa hitaj cilju žalosnog života svog! 1245 Ne
dršci sada i na decu ne misli ni da ih ljubljaše ni da si majka im! Zaboravi ih bar za ovaj kratki dan, pa posle plači! Ubiću ih,
istina,
al' mila behu meni — majci nesrećnoj! 1250
(Odlazi brzo u kuću da izvede svoj osvetni plan, i hor u dubokom uzbuđenju otpočne pesmu, nemajući snage da Medeju spreči
od čedomorstva.) 283
PETA POJAVA
PETA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa
O, čuj me, Zemljo! Pogledaj, presjajna zrako Sunčeva, na ovu ženu bednicu, pre nego decu pobije!
Tvoje su seme zlaćano, 1255 ne daj i krvi božije
da ljudska ruka proliva! Spreči je, božja svetlosti, krvnicu izgnaj iz kuće,
osvetna strast je zaslepi. 1260 Prva antistrofa
Zalud si decu rodila, zalud se za njih mučila, i Simplegade ostavi, klisure
mrke, neljupke! Kakva te srdnja zahvati, zašto li radost majčinu ubisvom
strašnim zameni? Ta kletva svakog sustiže ko bližnjem život uzima. Od boga jad mu na kuću.
1265
1270
(Kratka pauza; začuje se dečji vrisak iz kuće.)
PRVO DETE (u kući) Ah! Šta ću? Kako ću se spasti od majke? DRUGO DETE (u kući)
Ja ne znam, braco dragi! Propadosmo sad! HOR
Međustrofa
Čuješ li vrisak detinji? Ah, smela ženo, jadnice! Da uđem u dvor? Možda bih 1275
još mogla spasti dečicu!
(Hor se pribliiuje vratima, ali pred njima stane.) OBA DETETA (u kući)
(pošto su čula reči hora)
Ah, bože, u pomoć! Ta poslednji je čas! Već blizu nas je potegnuti mač! HOR
Druga strofa Jadnice, kamen, gvožđe si kad svoju decu rođenu 1280
sad svojom rukom ubijaš! Treća strofa
Za jednu ženu samo čuh što deci život oduže, za Inu bogom mahnitu, pošto je Hera izagna. 1285

Druga antistrofa
Pade u tamu ludila, dečicu uze sa sobom, s hridi se baci u more, zajedno s decom pogibe.
Treća antistrota
Ima li išta strasnije? 1290
O, ženski odre bola pun, kolike jade zadade! {Jason s pratnjom žurno dolazi.)
285
E K S O D A (SEDMI ČIN) PRVA POJAVA Jason, Hor IZLAZNA PESMA
JASON
Ej, žene pored vrata što tu stojite, je 1' još unutra pakosnica krvnica, Medeja, ili krenu već u bežanje? 1295
(ne čekajući odgovor, gledajući na kuću) Tek onda kad bi pod zemlju se sakrila, il' krilima u etar digla visoki,
umakla bi da odmazda je ne stigne.
Zar misli ona: kad vladare usmrti,
da bez kazne iz dvora može pobeći? 1300 (obraćajući se horu; promenjenim glasom)
Al' nije za nju, strah me samo za decu; ta njoj će platit oni što ih ucveli, dotrčah tek da deci život sačuvam, da carski rođaci ne
učine im što za odmazdu, što mati carsku proli krv. 1305
HOROVOĐA
O, nesrećniče, jade sve i ne slutiš, jer ne bi inače te reči zborio! JASON
Šta reče to? I mene zar da ubije?
HOROVOĐA I tvoju decu ruka ubi majčina. JASON
Ah! Šta to zboriš? Ti me, ženo, ubijaš! 1310
HOROVOĐA Ti dece više nemaš, o tom razmišljaj! JASON
Pa gde ih ubi? U kuči il' napolju?
HOROVOĐA Otvori vrata! Decu mrtvu videćeš! JASON
(žestoko drmajući zatvorena vrata)
Ded brže, sluge, ključanicu kidajte!
Obijte vrata dvojako da vidim zlo: 1315 mrtvace oplačem, a njoj da platim smrt!
(Sluge potrče vratima. Medeja se pojavi u visini iznad kuće na kolima s mrtvom decom pored sebe. U kola su upregnuti krilati
zmajevi.) DRUGA POJAVA Hor, Jason, Medeja
MEDEJA
Šta lomiš tu i vrata dižeš polugom, i tražiš leševe i mene krvnicu? 287
EKSODA (SEDMI ČIN)
PRVA POJAVA Jason, Hor IZLAZNA PESMA

JASON
Ej, žene pored vrata što tu stojite, je 1' još unutra pakosnica krvnica, Medeja, ili krenu već u bežanje? 1295
(ne čekajući odgovor, gledajući na kuću) Tek onda kad bi pod zemlju se sakrila, il' krilima u etar digla visoki,
umakla bi da odmazda je ne stigne.
Zar misli ona: kad vladare usmrti,
da bez kazne iz dvora može pobeći? 1300 (obraćajući se horu; promenjenim glasom)
Al' nije za nju, strah me samo za decu; ta njoj će platit oni što ih ucveli, dotrčah tek da deci život sačuvam, da carski rođaci ne
učine im što za odmazdu, što mati carsku proli krv. 1305
HOROVOĐA
O, nesrećniče, jade sve i ne slutiš, jer ne bi inače te reči zborio! JASON
Šta reče to? I mene zar da ubije?
HOROVOĐA I tvoju decu ruka ubi majčina. JASON
Ah! Šta to zboriš? Ti me, ženo, ubijaš! 1310
HOROVOĐA Ti dece više nemaš, o tom razmišljaj! JASON
Pa gde ih ubi? U kući il' napolju?
HOROVOĐA Otvori vrata! Decu mrtvu videćeš! JASON
(žestoko drmajući zatvorena vrata)
Ded brže, sluge, ključanicu kidajte!
Obijte vrata dvojako da vidim zlo: 1315 mrtvace oplačem, a njoj da platim smrt!
(Sluge potrče vratima. Medeja se pojavi u visini iznad kuće na kolima s mrtvom decom pored sebe. U kola su upregnuti krilati
zmajevi.) DRUGA POJAVA Hor, Jason, Medeja
MEDEJA
Šta lomiš tu i vrata dižeš polugom, i tražiš leševe i mene krvnicu? 787
Napusti napor taj! A trebam li ti ja, govori! Rukom ti me više ne dirnu. 1320 Moj ded mi, Sunce, ova kola pokloni, ko jaku
zaštitu od ruke dušmanske. JASON
O, nakazo, o, ženo od svih najmrža
i bogu, meni, svemu rodu ljudskome!
Na svoju decu smeđe zar da trgneš mač? 1325
Njih sama rodi, pa me bez njih ostavi. Kad izvrši to delo najužasnije,
zar smeš da gledaš Suncu, Zemlji u oči? Oh, ne bilo te! Sada vidim! Bejah slep iz zemlje kad sam doveo te varvarske 1330 u
dom helenski — tebe, takvo grdilo, što oca izdade i zemlju hranilju, i zato meni sad se svete bogovi.

Kraj ognjišta si brata svoga ubila

pre nego Arga primi te lepokljuna. 1335 Tim otpoče, a kad se za me udade i decu izrodi mi, ti ih uništi iz osvete što ložnicu ti
ostavih. Od Helenki to ne bi mogla nijedna, ispred njih tebi. ja učinih time čast 1340 za ženu što te uzeh — žalost, nesreću.
Čudovište si, ali žena nisi ti,
još strasnija si nego Skila tirsenska!
Al 'da te grdim hiljadama pogrda, ne vredi kad je drskost s tobom rođena. 1345
Pa odlazi, rugobo ti! Čedomorko! A ja ću svoju sudbu oplakivati što i ne ubrah ploda braka novoga, a nit se svoje dece žive
nagrlih; izrodih, negovah, pa sad izgubih sve! 1350
MEDEJA
Na takve reči dug bih dala odgovor kad ne bi znao sam Div, otac Svevišnji, šta za te stvorili, a čim dug ti oduži.
>CG
Al' ti mi nećeš odar moj ukaljati, ni slasti piti, meni se podsmevati, ni ćerka careva, ni Kreont, punac tvoj, u bedu goniti me, a
bez osvete. A volja li te, zovi me čudovištem il' zovi još i Skilom Mora Tirenskog! Ta za srce te, kako treba, ujedoh!
JASON
I sama patiš, sa mnom deliš nesreću. MEDEJA
Al' manji jad je kad me ti ne ismevaš. JASON
Ah, deco, vaša majka beše nemaj ka!
MEDEJA Ah, deco, vaš ubica otac pritvorni! JASON
Začelo, moja desnica ih ne ubi!
MEDEJA Al' tvoja bezočnost i tvoja preljuba. JASON
Rad odra svoga morade ih ubiti? MEDEJA
Zar misliš da je to za ženu malen bol? 19 — Grčke traeediie
JASON
Za razboritu, al' na tebi sve je zlo. MEDEJA
(pokazujući na mrtvu decu u svojim kolima) Gle, njih ti nema — to te sada razdire. 1370
JASON
Za tebe sad su oni dusi osvetni.
MEDEJA Ta znaju bogovi ko najpre sagreši. JASON
O, dobro poznaju bar tvoju mrsku ćud. MEDEJA

Pa mrzi me! Na svaku gadim ti se reč. JASON

A ja na tvoju, završetak biće lak. 1375 MEDEJA
Sta hoćeš, dakle? I ja bih da završim. JASON
Daj decu da pogrebem i da oplačem! 290 MEDEJA
To nikad! Odneću ih ja na Herin breg,
u svetom lugu sama ih sahraniću,
da humku njinu ne raskopa dušmanin 1380 ni tela da im skrnavi! Uvešću još
u zemlji Sisifovoj sveti svečanik
i žrtve još, za otkajanje greha mog. (pokazujući u daljinu)
A sama odlazim u Erehtejev grad.
Tu primiče me Egej, Pandionov sin, 1385 a ti u bedi skončaj, kako zasluži; po glavi Argin zviznuće te olupak, kad brak se nama
tako gorko završi. JASON
Nek poklane dece šatre te Kletva i Pravda, gonilja krvi! 1390 MEDEJA
Ta ni bog ni demon neće te čuti kad prevari ženu i zakletvu zgazi! JASON
Uh, sram da te bude, čedomorko gadna! MEDEJA Povuci se u dvor i ženu sahrani! JASON
19*
Ta idem, ali bez dečice svoje. 1395 291
MEDEJA Kad u starost uđeš, plakaćeš više! JASON
O, premila deco! MEDEJA
Majci, ne ocu! JASON
A zašto ih ubi? MEDEJA
Da ojadim tebe. JASON
O daj da još jednom zagrlim decu, da njihova slatka poljubim usta! MEDEJA
Gle, sada ti mila, sada ti slatka, a onda ih otera. JASON
Tako ti boga,
daj bar da im nežno dodirnem telo! MEDEJA
To ne može biti! Uzalud zboriš! JASON (gledajući u nebo)
O, čuješ li, Dive, kako me goni 1405
i kako me muči prokleta žena, čedomorka ova i lavica besna? (obraćajući se Medeji koja se udaljtije)
Al' koliko smednem i koliko mogu
u plaču prizivaću bogove višnje
nek vide kako mi sinove ubi 1410
i ne daš mi da ih se dotaknem jadan, da njihova mrtva sahranim tela. O, da ih nikad ni rodio nisam kad tvoja ih, eto, posmica
ruka!
(Zamukne u dubokoj žalosti. Medeja iščezne.) TREĆA POJAVA Horovođa
HOROVOĐA
Olimpljanin Div je svugde gospodar. 1415
A bogovi daju što ne sluti niko; kad tvrdo se nadaš, nada te izda; gde nade i nema, bog pomaže i tu. I ovo se dogodi tako.
(Hor polagano odlazi.)
293
NAPOMENE
OKOVANI PROMETEJ
3. Hefest: praunuk Zemljin (Gejin), sin Divov (Zevsov) i Herin, bog vatre, a po tome i kovačke veštine.
12. Vlast i Sila: deca titana Palanta i Stige, kćerke Okeana i Tetije, a nimfe i glavne reke u Podzemnom svetu! Među svima
besmrtnima Stiga je prva dovela svoju decu Divu u pomoć kad je vojevao protiv titana. Zato Vlast i Sila uvek stanuju kod
Diva, a Stiga je određena za najsvetiju zakletvu bogova.
18. Temida: kćerka Urana i Geje, boginja zakonitog poretka u svetu i božjeg prava, druga žena Divova, koja mu je rodila Hore
i Mere (Sudilje).
35. Div je nedavno s nebeskog prestola zbacio svog oca Krona i oduzeo vlast starim bogovima — titanima.
85. Promućurko: Prometej znači onoga koji unapred misli.
109. Nartek: devesilje (Ferula communis), ima debelu jezgru koja se lako može izlučiti. Od narteka su Heleni pravili štapove.
138. Tetija: kćerka Ura»a i Geje, titanka, žena Okeanova i majka Okeanida i mnogobrojnih vodenih božanstava.
154. Stari vlastodršci: titani, koji su se pobunili protiv Diva, pa ih je ovaj zato bacio u Had (Podzemni svet).
157. Tartar: u Homera duboka provalija pod zemljom, toliko ispod Hada koliko je od zemlje do neba, a docnije u Podzemnom
svetu mesto gde osuđenici trpe svoje muke.
192. Kron: vrhovni bog starije porodice bogova titana, sinova Urana i Geje. On je oborio oca i postao gospodar sveta. Oženio
se Gejom i s njom rodio Hestiju, Demetru, Heru, Hada, Posidona i Diva. Kad mu je mati prorekla da će ga jedno od njegove
dece svrgnuti s prestola, on je, odmah po rođenju, gutao svoju decu. Ali Div, koga je mati spasla, obori oca i primora ga da
progutanu decu povrati. Oboreni Kron leži, s ostalim titanima, na dnu Tartara.

297. Prometej je sinovac Okeanov. Prometejev otac, Japet, i Okean, jesu braća, sinovi Urana i Geje.
310. Majka gvožđa: halipska zemlja, jer su Halibljani, narod skitski, prvi kovali gvožđe (Plin. VII 57 § 197).
295
338. Po Eshilovu shvatanju, Okean je samo u početku učestvovao u
titanomahiji (borbi protiv titana), pa se docnije povukao.
355. Kao Prometej, i Atlant je sin Japeta i Klimene. Zbog učešća u
titanomahiji Atlant je osuđen da drži nebo na svojim plećima, dok se nije
pretvorio u kameno brdo koje i danas postoji u severnoj Africi. O njemu kaže Herodot: »Ta je gora uska i odasvud okrugla, a
visoka kaže se da je toliko da joj se vrhovi ne mogu videti, jer ih uvek oblaci pokrivaju i leti i zimi. I ondašnji ljudi kažu da je
to stub koji nebo drži« (IV 184). Eshil se pridržava Homerove Odiseje, gde se kaže da Atlant poznaje sve dubine morske, on
drži dugačke stubove koji razdvajaju nebo od zemlje (I 53 idd.). 362. Eshilovo opisivanje Tifona veoma je slično opisivanju
Pindarovu u prvoj pitijskoj epinikiji: „Dršće i onaj dušmanin božji što leži u strašnom Tartaru, stoglavi Tifon, koga je nekad
othranila mnogo spominjana Kilikijska pećina; a sad mu rutave grudi pritiskuju kršni žali morski ponad Kime, a i Sicilija i
snegopadna Etna, stub nebeski i večna dadilja tvrda leda, gnječe ga. Etni iz ždrela ključaju svešteni izvori nepristupne vatre.
Obdan kuljaju oblaci žarom ozarena dima, a noću purpurni plamen uz prasku valja kamenje i nosi ga u dubinu sinjeg mora. Ta
neman riga potoke silnog ognja i rastura ga" (st. 15 idd.) Provala Etne dogodila se god. 479/8. Pindar ju je, dakle, mogao sam
videti, jer je često putovao u Siciliju, i Eshilov opis mogao bi biti ugledanje na Pindarovo crtanje.
421. Mome u Kolhidi: Amazonke. Kolhida je zemlja na Kavkazu, na istočnoj obali Crnog mora, danas Mingrelija i Imeretija.
425. Meotsko more: danas Azovsko more. 426. Arijski junaci: persijski junaci.
523. Tri Sudilje (Mere, rimske Parke): u Homera je obično samo jedna, ali se spominju i u množini; one ljudima^predu nit
života, i zato se zovu i Prelje. U Hesioda su one čas kćerke Noći, a čas kćerke Diva i Temide. U njega se spominju tri: Klota,
koja drži vreteno i na nj navija žicu, Lahesa, koja žicu razvlači, i Atropa (neumitna), koja je preseca kad čoveku stignu
poslednji časovi.
Srde pamtilje: Erinije (rimske Furije), oličenje kletve i osvetničke kazne.
Homer im ne spominje ni poreklo, ni broj, ni imena. ILHesioda, koji takođe ne navodi njihov broi ni imena, one su kćerke
Geje^ koja ih je rodila iz krvi unakaženog_ Urana. V Eshila su one kćerke Noći. U poznijim mitovima ima ih tri: Alekta
(Neumorna), Megera (Neprijateljica) i Tisifona (Osvetnica ubistva). Pomagačice Dike (Pravde), one se svete za svaki greh.
Pamte svako nedelo i zlikovca progone buktinjama i bičevima od zmija. 579. Arg: džin i pastir, koga je ljubomorna Hera
postavila kao čuvara u junicu pretvorenoj Iji.
296
651. Roditelj Ijin je bog reke Inaha. Okean je s Tetijom rodio i reke. Prema tome Okeanide, kćerke Okeanove, jesu sestre
Inahu. 1
667. Lema: kraj i mesto na jezeru istog imena Argu na jug.

673. Pit: Delfi. U Pitu je bilo proročište Apolonovo, a u Dodoni, koja se nalazila u Tesprotiji, u južnom Epiru, Divovo.
684. Loksija: nadimak Apolonov.
691. Kerhna: izvor na putu iz Arga u Tegeju.
693. Arg je bio stook; oči su mu bile uvek budne. 731. Hibrist: danas Terek.
738. Temiskira: grad na Termodontu, današnjem Termehu u Maloj Aziji na Crnom moru.
740. Salmideški žal: Primorje od glavice Tinije do ušća Bospora, sa gradom Salmidesom, danas Midija.
744. Kimerski tesnac: Kerč u Azovskom moru, koji je Helenima važio kao
granica između Evrope i Azije. Kimerani su stanovnici današnjeg Krima.
745. Užina Meotska: Kerčka vrata. 747. Bospor: tj. juničin put.
778. Uzeće ženu: tj ."Tetidu, ćerku morskog boga Nereja. 786. Herakle.
788. Ija rodi Epafa, Epaf Libiju, Libija Bela, Bel Danaja, Danaj Hipermestru, Hipermestra Abanta, Abant Preta, Pret Akrisija,
Akrisije Danaju, Danaja Perseja, Persej Elektriona, Elektrion Alkmenu, Alkmena sa Divom Herakla, koji će ubiti Divovu
orlušinu i, tako, osloboditi Prometeja. 804. Vrata: Kerčka vrata.
807. Kistena: u Libiji ili Etiopiji.
Polja gorgonska: tako nazvana po Gorgonama, strašnim čudovištima, a to su Stena, Eurijala i Medusa, prvobitno lepe boginje,
ali su im bogovi, zbog njihove sujete, lice unakazili: imaju životinjske uši, pljosnat nos, zverske zube, mesto kose zmije, ruke
od tuča i krila. Onaj koga bi pogledale, skamenio bi se.
808. Forkide ili Greje: kćerke Ferkija i Kete, oličenje starosti i otud, još od
rođenja, imaju sede kose i sve tri zajedno jedno oko i jedan zub, kojim su se služile naizmence. One su Gorgonama sestre.
819. Arimaspi: mitski narod, inače zamišljan da živi na severu, gde se s Gripima bori za zlato. U Herodota postoje o njima ovi
podaci: „Aristija, sin Kaistrobijev, Prokonešanin, u svojoj Pesmi o Arimaspima kazao je da ga je Feb uzeo te je došao
Isedoncima, a više Isedonaca prebivaju Arimaspi, jednooki ljudi, a više njih čuvari zlata Gripi, a više ovih Hiperborejci sve do
mora" (IV 13). ,,A u severnoj Evropi ima, kao što se čini, kudikamo više zlata. Kako li se dobiva, ne mogu ni za to pravo
kazati, samo se govori da ga Gripima otimaju Arimaspi, jednooki ljudi. Ali ja ne verujem ni to da ima jednookih ljudi, koji su
inače kao ostali ljudi. U krajnjim zemljama, koje omeđuju i zatvaraju ostalu zemlju, nahodi se, dakle, kao što se vidi, ono što
smatramo za najlepše i najređe" (III 116).
297
820. Pluton: inače se nigde ne spominje.
823. Etijop: tj. Crna reka, a to je u stvari Nil, koji se tako zvao više maloga i poslednjega katarakta (od juga prema severu).
825. Skokovci: pomenuti mali katarakt, koji se zvao Katadupe (Herod. II 17), danas Šelal. 843. Mološke ravnice: u Epiru.
851. Reja: žena Kronova, mati Divova i Herina, boginja zemlje i njene plodnosti.
865. Od glagola efapto — dodirujem.

867. Aluzija na Danaja, koji je s pedeset ćerki iz Egipta pobegao u Arg. Ali ga dostignu Egiptovi sinovi, koji silom hoće da se
ožene njegovim ćerkama. Otac savetuje ćerkama da u prvoj noći poubijaju svoje muževe, Egiptove sinove. One to izvrše,
osim Hipermestre, koja je Linkeja poštedela. Zato su osuđene da u Podzemnom svetu neprestano nalivaju bure s izrešetanim
drom. 874. Pelazgija: zemlja kralja Pelazga u Argu. 885. Junak niknuti, tj. Herakle. 901. Mudar: Pitak iz Mitilene na ostrvu
Lezbu, jedan od sedmorice mudraca. Kad ga je neko pitao bi li se oženio bogatom devojkom ili siromašnom, ali prema svom
staležu, on mu je savetovao da pogleda na decu koja su se u blizini igrala Čigrom. Tad je čuo poklik: „Teraj ono prema sebi."
933. Protivnika: sina iz braka s Tetidom.
949. Adrastija: Nemesa, boginja koja čoveku, prema zasluzi, određuje srećnu ili nesrećnu sudbinu. Da bi se sačuvali od gneva
božjeg, Heleni bi govorili: „Klanjam se Adrastiji" (vidi, na primer, Platonovu Državu V 451 A). 970. Dva gospodara: Uran i
Kron.
1041. Kentaur Hiron, koga će Herakle nehotice raniti. CAR EDIP
36. Aluzija na Sfingu. Ona je imala glavu i prednji deo tela kao devoj ka,
ostali trup i noge kao lavica, krila i rep kao aždaja, a govorila kao čovek. Ona bi svakome zadavala da odgonetne ovu
zagonetku: „Koji stvor ide na dve, tri i četiri noge, a najslabiji je kad ide na četiri?" Ko ne bi zagonetku resio, Sfinga bi ga
pogubila. Tako stradaše mnogi Tebanci. U velikoj nevolji, Tebanci obećaju svom oslobodiocu presto i caricu udovicu za ženu.
Edip dođe do Sfinge i reši zagonetku ovako: „Taj stvor je čovek, jer malo dete puzi, tj. ide i nogama i rukama; kad odraste, ide
uspravno, a kad ostari, onda se poštapa, i štap mu je kao treća noga." Sfinga vrisne i sruši se sa stene. Edip se zacari i, u
neznanju, oženi se svojom rođenom majkom. 494. Edip je unuk Labdakov.
495. Edip je odrastao na dvoru Poliba, kralja korintskog, pa otud svet misli da je on sin Poliba.
1075. Kao što mesec raste od mladine do uštapa, tako je rastao i život
Edipov: od neznatna i malena nahoda postade veliki car.
1099. Helikonka, muza, jer muze borave na beotskoj gori Helikonu.
1225. Istar: Dunav; Fasid: reka u Kolhidi. 1510. Aluzija na uništenje Sfinge, na ženidbu i na carski presto.
ANTIGONA
2. Kad su Tebu pritisle kuga i nerodica, pošalje Edip Kreonta u Delfe
proročištu Apolonovu da traži saveta i pomoći. Proročište poruči Tebancima da će se od bede osloboditi ako prognaju ili ubiju
krvnika cara Laja. Edip zovne vrača Tiresiju da mu pomogne da pronađu krivca, Tiresija ne htede kazati ubicu, a Edip se
rasrdi i okleveta Tiresiju da ga je krivac potplatio. Sad se rasrdi vrač i u gnevu izjavi da je krvnik Lajev sam Edip. Edip u to ne
veruje, jer misli da je Kreont, njegov ujak i šurak, potplatio vrača da tako govori ne bi li on zavladao Tebom posle Edipa. Edip
istražuje dalje i, najzad, tajna se otkrije. Edip je u neznanju ubio oca Laja, i u neznanju se oženio
njegovom ženom, Jokastom, a svojom rođenom materom. Takvog Edipa prikazuje Sofokle u svom Caru Edipu. S Jokastom
rodio je Edip sinove Polinika i Eteokla i kćeri Antigonu i Ismenu.

21. Eteokle protera Polinika, pa sam zavlada Tebom. Posle smrti Eteoklove uzme vlast Kreont, kao najbliži rođak. 105. Dirka
je bio izvor kod Tebe. 125. Žestoki zmaj su Argivci, koji su malopre upoređeni s orlom, a ovde se upoređuju sa zmajem, jer je
zmaj bio znak argivske vojske, a Adrast ga je nosio na štitu kao grb.
131. Taj koga je Div sa zida munjom oborio bio je Kapanej. Kad je Polinik
navaljivao na Tebu, popne se na zid i stane se hvaliti kako ga otuda ni strela Divova ne može oboriti. Uvređeni Div udari ga
gromom, i vojska sva nagne u bekstvo.
140. Arej, bog rata.
154. Bog Bakho bio je sin Sernele, kćeri Kadmove. Rodio se u gradu Kadmeji (Tebi), i zato su ga zvali kadmejskim kraljem, a
Teba je nosila njegovo ime: Bakhova Teba.
454. „Nepisani", jer nisu pisani na hartiji nego u srcu. zemlje smatralo se kao teška grehota.
418. „Jad nebeski", nebu je muka kao onda kad su se na njega dizali džinovi, kao Enkelad, Tifon.
451. Pravda, sustanarka donjih bogova, bila je zastupnica prava ne samo živih no i mrtvih.
454. „Nepisani", jer nisu pisani na hartiji nego u srcu. 508. Tebu je sagradio Kadmo, sin feničkog kralja Agenora, i po njemu
se Tebanci zovu i Kadmovići. 594. Agenor rodi Kadma, a Kadmo rodi Polidora, a Polidor rodi Labdaka, a Labdak rodi Laja, a
Laj rodi Edipa, a Edip rodi Polinika i Eteokla, Antigonu i Ismenu. '
658. Div je bio čuvar porodice.
795. „Veliki zakoni" to su nepisani zakoni o ukopu, koje zastupa Antigona a koje brani čar očiju Antigoninih, tj. Hemon,
zanesen onim čarom. 812. Aheront je reka u Podzemnom svetu. Preko nje Haron prevozi na čamcu duše pokojnika.
823. Tantalova kći, Nioba, žena tebanskog kralja Amfiona, rodila je
dvanaestoro dece, šest sinova i šest kćeri. Ponosila se da je rodila više dece nego boginja Leta koja je rodila samo Apolona i
Artemidu. Leta se rasrdi i Niobu stigne osveta njezina: Apolon joj postrelja sve sinove, a Artemida sve kćeri. Div je pretvori u
stenu na brdu Sipilu u Lidiji. Iz stene neprestano izbijaju kaplje —večne suze Niobine. Smrt njene dece dirljivo je opevao
rimski pesnik Ovidije u svojim Metamorfosama. Ovim se motivom služilo i antičko vajarstvo, a u moderno vreme inspirisao
se njime Ogist Rođen. 834. Tantal, Niobin otac, bio je sin Divov.
843. „Dirkino vrelo". Kad je posle smrti Labdakove Laju bilo tek godinu dana, otme mu Lik presto. Ovaj je sa ženom Dirkom
zlostavio Antiopu, koja je Divu rodila blizance, Zeta i Amfiona, i ostavila ih u polju. Antiopa je bila u tamnici okovana, a decu
je našao i othranio pastir; onde je Zeto čuvao stada, a Amfion je naučio udarati u liru, koju mu je poklonio Hermes. Jednom
pobegne Antiopa iz tamnice i srećom naiđe na sinove i oni je prepoznaju, pa ubiju Lika, a Dirku privežu za bika, i kad je bila
mrtva, bace je u vrelo koje se po njoj nazove Dirka. Potom Zeto i Amfion uzmu vlast u Tebi i utvrde donji grad na taj način
što je Amfion svirao, a kamenje se samo slagalo u bedeme; zatim je Amfion uzeo za ženu Niobu, a Zeto Tebu, po kojoj je opet
grad dobio ime Teba.

894. Fersefasa, kći boginje Demetre, žene Plutona, boga Donjega sveta.
944. Danaja — kći argivskoga kralja Akrisija i kraljice Euridike. Po jednom proročanstvu, Akrisije je imao da pogine od
svoga unuka. Da se ne bi to dogodilo, on zatvori Danaju u bakarnu kulu. Ali Div dođe Danaji u obliku zlatne kiše i oplodi je,
te ona rodi Perseja. Deda metne ćerku i unuka u jedan kovčeg i baci ih u more. Ali oni se spasu na ostrvu Serifo. Ipak, posle,
unuk nehotice ubije dedu kolutom prilikom jednog nadmetanja. 955. Drijantov sin bio je Likurg, koji je vladao Edoncima,
jednim plemenom koje življaše oko reke Strimona (Struma) u Trakiji. On stane psovati boga Dionisa i goniti bakhantkinje kad
su htele da uvedu kult Dionisa u njegovoj zemlji. JMonis ga zatvori u pećinu, gde od gladi umre.
966. „Mrke pećine" na ušću Bosfora u Crno more. Od sile vetra one su se
sklapale i rasklapale, tako da onuda niko nije mogao živ na brodu proći, pa ni ptice. Ali kad su stigli Argo
ni nn
nauti i, po Finej^vu savetu, pustili golubicu, ona srećno prolete, a onda oni za nj m, i otada stene stoje, jer je tako bilo suđeno
da će stati kad prvi brod prođe.
962. Menade, bakhantkinje, nose u ruci buktinje. Otkad su Heleni stali iskazivati poštovanje bogu Dionisu u mestima gde se
negovao najjači kult bogu Apolonu, Muse prate i boga Dionisa, te osim Apolonove kitare vole i sviralu.
969. Salmides, grad u Trakiji na Crnom moru; tu su Tračani kao gusari
nemilosrdno ubijali i plenili stradalnike s brodova, i zato tu boravi bog rata Arej.
981. Erehtidi, potomci Erehtejevi.
985. Borejina kći beše Kleopatra. Njen otac, bog Borej (personifikacija vetra severnjaka), rodi s Oritijom ćerkom atinskog
kralja Erehteja, sinove Zeta i Kalaisa i ćerku Kleopatru. Kleopatru uzme trački kralj Finej i rodi s njom dva sina, Pandiona i
Pleksipa. Posle uzme Finej Ideju, ćerku Dardanovu, koja stane goniti decu Kleopatrinu. Optuži ih Fineju da su je Pandion i
Pleksip hteli obeščastiti, i on dopusti da ih oslepi i u tamnici glađu umori. 993. Kad su argivske vođe navalile na Tebu, tada se
po savetu Tiresijinu Kreontov sin Megarej žrtvovao za spasenje otadžbine, umilostivio boga Areja, i tako spasao Tebu.
1074. Srde (Erinije), kćeri Neba i Zemlje po imenu Alekta, Tisifona i Megera, kažnjavaju grehe, kao pomagačice Pravde.
1080. „Svi gradovi se bune", tj. gradovi iz kojih su pali i nepokopani argivski junaci.
1115. i dalje. Mnogoimeni, bog Dionis.
Moma Kadmova, Semela. Nju obljubi Div i ona rodi Dionisa.
Gozbeni dolovi Demetre eleusinske, to je eleusinska ravnica gde se o svetkovini Demetrinoj mnogo naroda skupljalo.
Ismen, potok što teče sredinom grada Tebe. Zubi zmaja divljega — to su zubi što ih je Kadmo posejao. Pre nego što će Tebu
zidati, morao je Kadmo ubiti zmaja koji je zidanje sprečavao. On ubi zmaja i poseja zube njegove. Iz njem času Kadmo, po
savetu Ateninu, baci među njih jedan lep kamen o koji se oni stanu otimati. Pri tome svi poginuSe, samo petorica ostaše, i s
njima Kadmo podiže kulu tebansku.

„Vile koričke", tako se zovu zato što borave u Koričkoj pećini više Parnasa, posvećenoj njima i Panu.
Kastalija, izvor pod Parnasom.
Nisejske gore leže na ostrvu Eubeji, gde je bila čudotvorna
loza, a opisuje je Sofokle u jednom odlomku iz drame Tijest.
1139. i dalje. Kad je Div zavoleo Semelu, žena njegova, ljubomorna Hera, da se osveti Semeli, nagovori ovu da traži od Diva
da joj dođe u pravom sjaju u kome ga Hera gleda. Div joj ispuni želju, i kad joj je prilazio s gromom i munjom, grom udari u
nju i zapali kuću. Na umoru rodi Dionisa. Kadma
mi
Tije, bakhantkinje.
1155. Amfion, sin Diva i Antiope, sagradi zidove Tebe. 1199. Boginja raskrsnica, Hekata.
MEDEJA
2. Simplegade, goleme stene na ulazu u Crno more. Kako su se one primicale jedna drugima i opet odmicale, behu veoma
opasne brodarima. Argonautima je pošlo za rukom da srećno kroz njih proplove i stignu u Kolhidu.
3. Pelijski klanac u gori Peliji na poluostrvu Magnesiji, nedaleko od Jasonova zavičaja Jolka. Iz te gore uzeta je građa za lađu
Argu.
5. Pelija, Jasonov stric. Po smrti svoga oca, on otme presto starijem bratu Esonu i stane njega i njegove progoniti. Zato Eson
svoga sina Jasona skloni kod kentaura Hirona na gori Peliji, da tu odraste i vaspita se. Kad je Jasonu bilo dvadeset godina,
dođe u Jolk na dvor stricu. Putem je bio izgubio jednu sandalu i iziđe bosonog pred strica. Kako je ovom bilo prorečeno da se
čuva onoga koji pred njega iziđe bosonog, on reši da se oslobodi svoga sinovca.
Naredi mu da iz Kolhide donese zlatno runo, a to je runo sa onog ovna koga je nekad na žrtvu prineo Frikso kad je, bežeći od
maćehe, pribegao kolhidskom caru Eetu i njemu ga poklonio.
67. Pirena je kladenac u Korintu. Zbog svoje zdrave i bistre vode i lepe okoline, bilo je omiljeno mesto u Korintu.
68. Igra „po pet" igrala se s pet kamenčića i pet prutića. 167. Kad je Jason Medeju odveo, ona je ponela i mrtvo telo
svoga mladog brata Apsirta, koga je još pre polaska ubila, pa je, kad ju je otac Eet progonio, bacala komad po komad bratova
tela u more i tako zadržavala oca koji je razbacano komade skupljao.
169. Temida, boginja zakonitog poretka, ćerka Urana i Geje, druga žena Divova.
396. Hekata, noćna, avetinjska boginja čarolija, koja na gornji svet šalje
prizvane demone i različna noćna strašila, rado boravi na raskrsnicama, na grobovima i luta noću sa dušama umrlih, praćena
stiškim psima. Vračare koje noću, pri mesečini, traže čarobne trave i u koje spada i Medeja, stoje pod njenom zaštitom i
dobivaju od nje uputstva kako će koju travu upotrebiti.
405. Potomci Sisifa, osnivača grada Korinta i onivača carske kuće u Korintu. Sisif je bio gramziv, nevaljao i podmukao čovek
i zato od bogova ljuto kažnjen: večito valja na breg ogroman kamen koji se, kad stigne do vrha, ponovo surva. Medejin otac
Eet sin je Helija, boga sunca.

486—487. Kad je Medeja s Jasonom stigla u Jolk, pružila joj se prilika da se pokaže kao čarobnica koja vlada tajnim
302
silama prirode. Verujući da je Jason s ostalim Argonautima propao,
bezdušni Pelija uništio je, za Jasonova odsustva, celu njegovu porodicu;
Medeja primi na sebe da osveti Jasonovu porodicu.Hekatina štićenica, ona se uvuče u carev dvor i nagovori Pelijine ćerke da
svog oca iseku na komade, pa će ga ona svojim činima podmladiti. Ona, međutim, obećanje nije htela ispuniti. Zato Akast,
Pelijin sin, progna Jasona i Medeju iz Jolka, i tako oni dođu u Korint.
528. Kiprida, boginja Afrodita, za koju se verovalo da je rođena na ostrvu Kipru, odnosno da je iz morske pene izišla na obalu
toga ostrva. 543. Orfej, mitski pesnik, pevač i svirač, sin Linova unuka Eagra i muze Kaliope. Moć njegove svirke i pesme
bila je tolika da je zanosila ljude, pripitomljavala divlje zveri i pokretala drveće i kamenje.
655. Pandion, sin Kekropov, imao je četiri sina: Egeja, Nisa, Lika i Palanta. Poštovan je u Megari i Atini kao heroj.
668. Beo kamen između dva zlatna orla u delfijskom proročištu smatran je za središte zemlje, jer su se na njemu sastala dva
orla što ih je Div pustio, jednoga sa istoka, a drugoga sa zapada.
683. Trezen, grad u jugoistočnom delu Argolide. Pitej, sin Pelopa i Dije, car trezenski, otac Etre, s kojom će Egej roditi Teseja.
746. Geja, boginja zemlje, poštovana još od najstarijih vremena kao boginja koja rađa, nosi na grudima i hrani svaki život.
759. Maja, ćerka Atlanta i Plejone, najstarija među Plejadama. Njen sin je Hermo, zaštitnik i pratilac i vođa svih putnika.
Stoga kažnjava one koji putnicima ne ukazuju gostoprimstvo.
764. Pravda, ćerka Diva i Temide, boginja koja donosi zakonitost, mir i spokojstvo.
771. Paladin grad je Atina; ona stoji pod zaštitom boginje Atene, koja se zove i Palada (od izraza koji znači mahati, bacati) jer
baca munje, kao i njen otac Div, i zadaje strah i trepet svojom silnom pojavom.
824. Erehtidi zvahu se Atinjani po Erehteju, mitskom atinskom kralju. 1172. Prividno bezrazložno osećanje straha i padanje
pripisivano je moći boga Pana (panski strah, panika).
1284. Ina žena orhomenskog kralja Atamanta, zla maćeha Friksa i Hele,
ubije u ludilu svoja dva sina, Learha i Melikerta, pa iz očajanja skoči potom u more, gde postane boginja Leukoteja.
1343. Skila, morsko čudovište sa dvanaest nogu i šest glava, u svakoj po tri reda zuba. Ležala je na obali moreuza u mračnoj
pećini, napadala brodove i s njih grabila i proždirala ljude.
1379. U svetinji Here Akraje u Korintu pokazivan je grob Medejine dece. 303
ZBOR IZ KRITIKA
/. M. Tronski: OKOVANI PROMETEJ
Stari, nama već iz Hesioda poznati mitovi o smjeni božanskih i ljudskih
pokoljenja, o Prometeju, koji je s ncha ukrao vatru i dao je ljudima, dobivaju kod Eshila novu obradu. Prometej, jedan od
Titana, tj. predstavnika „starijega pokoljenja" bogova, prijatelj je čovječanstva. U Zeusovoj borbi s

Titanima Prometej je sudjelovao na strani Zeusovoj; ali kad je Zeus nakon pobjede nad Titanima naumio uništiti ljudski rod i
zamijeniti ga novim pokoljenjem, Prometej se tome usprotivio. On je ljudima, donio nebesku vatru i probudio ih na svjesni
život.
On,1 gledajući prije, zalud gledaše I slušaše, al' ne ču, već ko slika sna On dugo, dugo vremena sve m'ješaše Bez glave. Nit je
znao, što je zidan dom I suncem obasjan nit što drvodjelja. Prebivao pod zemljom kao brzac mrav, Po zakucima tamnih,
mračnih pećina. Pa stalna nije znaka znao nikakva Nit zimi niti pramaljeću cvjetno me Nit rodnom ljetu, već je bez pameti on
Sve radio.
Pisanje i računanje, obrti i nauke — sve su to Prometejevi darovi ljudima. Eshil se, prema tome, odriče predodžbe o
nekadašnjem „zlatnom vijeku" i pogoršanju prilika ljudskog života, koje je zatim uslijedilo. On prihvaća suprotno stanovište,
što ga je zastupala progresiv
1 čovjek.
%(Y7
na jonska nauka: ljudski se život nije pogoršavao, već usavršavao, penjući se od poluživotinjskoga stanja prema razumnom.
Kod Eshila je baš Prometej mitološki darivalac dobara razuma, koji čovječanstvo dovodi do kulturna života. Zbog usluga, što
ih je učinio ljudima, on je osuđen na muke. U prologu tragedije prikazuje se, kako bogkovač Hefest na zapovijed Zeusovu
prikiva Prometeja na pećinu; Hefesta pri tome prate dvije alegorične figure — Snaga i Sila. Zeus suprotstavlja Prometeju
samo grubu silu. Čitava priroda suosjeća s Prometejevim patnjama; kad na završetku tragedije Zeus, razdražen Prometejevom
neslomljivošću, šalje oluju, te Prometej zajedno s pećinom propada u podzemlje, kor nimfa Okeanida (kćeri Okeanovih)
pripravan je da razdijeli s njime njegovu sudbinu. Novom vladaru bogova dane su u „Okovanom Prometeju" crte grčkoga
„tiranina": on je nezahvalan, okrutan i osvetljiv. Zeusova je okrutnost još više naglašena u epizodi, u kojoj se slika jedna druga
njegova žrtva, luda Ija, Zeusova ljubavnica, progonjena srdžbom ljubomorne Here. U nizu izrazitih slika crta Eshil podlost i
puzanje bogova, koji su se pokorili Zeusu, i slobodoljubivost Prometeja, koji više voli svoje muke nego ropsko služenje Zeusu
unatoč svim nagovorima i prijetnjama:
Za tvoju2 službu ja se svojom nevoljom To znaj mi dobro!ne bih išo m'jenjati.
Mara, citirajući te riječi u predgovoru svoje doktorske disertacije, primjećuje: „Prometej je najplemenitiji svetac i mučenik u
filozofskom kalendaru". Lik Prometeja, čovjekoljupca i borca protiv tiranije bogova, utjelovljenje razuma, koji svladava vlast
prirode nad ljudima, postao je simbol borbe za oslobođenje čovječanstva. Po Maraovim riječima „Prometejevo priznanje: Ta
jednom r'ječju, mrzim na sve bogove
jest njezino (tj. filozofije) vlastito priznanje, njezina vlastita osuda, uperena protiv svih nebeskih i zemaljskih
2 Govori Hermu, sluzi Zeusovu. 308
bogova". Mit o Prometeju razrađivali su više puta najveći pjesnici novoga
vijeka. Buntovni „Prometej" mladoga Goethea i revolucionarnim optimizmom prožeta djela Bvronova („Prometej") i
Shellvjeva (drama „Oslobođeni

Prometej") najistaknutiji su spomenici interesa za Prometejev lik u novoj književnosti.

Razumije se da duboko religiozni Eshil u prilikama ranoga robovlasničkog društva nije mogao potpuno otkriti revolucionarnu
i bogoboračku problematiku, koju je sam ocrtao u „Okovanom Prometeju". Prema mitu Heraklo oslobađa Prometeja, i to se
prikazivalo u tragediji „Oslobođeni Prometej", koja je bila nastavak „Okovanoga Prometeja". Od „Oslobođenog Prometeja"
sačuvali su se samo omanji fragmenti; koji ne omogućuju da se ustanovi, u čemu je autor vidio rješenje sukoba između
Prometeja i Zeusa. No ne treba sumnjati, da je kod Eshila civilizacija ovako ili onako trijumfirala nad barbarstvom.
(I. M. Tronski: Povijest antičke književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951) Zdeslav Dukat: CAR EDIP
Edip se od svih drugih Sofoklovih heroja razlikuje u tome što se oslanja na svoju vlastitu vrlinu, na jedinu osobinu koja mu je
omogućila da stekne sve što je stekao i da postane vladar u Tebi. Dok je Ajant vjeran ratničkoj časti koju mu je na srce stavio
otac kad ga je ispraćao u rat i radije se ubija nego da podnese njezino kaljanje, dok Filoktet fanatično mrzi svoje unesrećitelje
do te mjere da ne mari ni za izbavljenje iz nevolje pa se, kad ga hoće silom natjerati na popuštanje, pokušava ubiti na sceni
(što je bez presedana u
grčkoj dramskoj praksi), dok je Antigona beskrajno odana mrtvom bratu a Elektra ubijenom ocu i radi očuvanja viših
moralnih zakona pijeteta prema mrtvom rođaku odnosno želje za osvetom umorenoga obje stavljaju sve na kocku, Edip se
oslanja na svoju inteligenciju i potpuno joj prepuštajući da ga vodi odbacuje sve obzire i završava u propasti. No Edipova
inteligencija aktivan je element njegove ličnosti, ona je konstruktivna. Dok svi ostali Sofoklovi heroji samo brane predane
vrednote (moral, osobno dostojanstvo ratnika, nepovredivost lične slobode), Edip brani nešto što u sastavu moralnih
vrijednosti nije imalo nepovrediv status. On brani nešto što je oruđe ili sredstvo čovjeka da se afirmira u svijetu.
Edipov čitav život bio je traženje i odgonetanje zagonetki. Već njegovo
porijeklo bilo je nejasno. On je, kao pobožan čovjek koji vjeruje bogovima,
otišao u Delfe i tražio odgovor od Apolonove svećenice. Odgovor koji je dobio bio je neočekivan: umjesto objašnjenja
najavlje
na mu je strašna budućnost. Vjerujući da su mu roditelji oni koji su ga othranili Edip odmah bježi od kuće. Došavši u Tebu
spašava svojom inteligencijom grad od Sfinge: rješava zagonetku i oslobađa narod od čudovišta. Edip sam kasnije kaže: što
nisu mogli božji vrači niti itko od Tebanaca, to sam učinio ja, nepoznat i neupućen stranac. Njegova je inteligencija njegov
ponos, ona mu je pomogla da od bjegunca iz Korinta postane ugledan, voljen i poštovan kralj Tebe, da dobije ruku kraljice i
da stvori sretnu obitelj.
U Tebi se ponovo javlja od bogova poslana nevolja: pošast. Edip nije postao skeptičan prema bogovima zbog onog proroštva,
on šalje svog šurjaka Kreonta u Delfe po savjet. Odgovor je: treba naći ubojicu Edipova prethodnika na prijestolju, zadatak kao
stvoren za čovjeka kojemu je inteligencija omogućila afirmaciju među ljudima. Edip je s pravom ponosan na svoj razum i on
mu dubo'ko vjeruje. Čitava je tragedija ilustracija grozničava rada jednog napregnutog mozga, jednog nervoznog razmišljanja.
Krivili su Edipa što „bez razloga" sumnjiči Tireziju i Kreonta zbog urote. Pa što je analitičkom umu kraljevu moglo biti
normalnije nego da odmah nađe motiv vračeve optužbe u spletki Kreontovoj kad zna da je Kreont predložio da se traži savjet
od bogova? No Edip, makar nagao i impulsivan, nije zao i okrutan: on osuđuje Kreonta zbog urote na smrt, što bi svaki
normalan vladar na njegovu mjestu učinio, ali na molbu Jokaste on ga pomiluje makar drži da time riskira svoj život.
U najvećoj svađi s Tirezijom koga je teško izvrijeđao i pogrdio njegovu
nesposobnost da pomogne gradu u teškoćama, čim začuje vračevu aluziju na. svoje porijeklo, Edip se sav pretvara u uho i
odmah pita vrača — kao da nikakve svađe nije ni bilošto zna o njegovu rođenju. Edip hoće da sazna istinu, bila to istina o
njemu ili o Lajevom ubojici. On ni u jednom času ne posustaje u potrazi za njom. Pa i kad ga Jokasta, koja je fragmente istine
povezala u cjelinu prije Edipa (značajno je da ona, žena po prirodi emotivna i skeptična prema racionalnom usmjeravanju
življenja, sklonija intuitivnom zaključiva
311
nju nego logičkom mišljenju, prva uspijeva proniknuti u tajnu), zaklinje neka prekine potragu jer „dovoljno je da ja patim"
(stih 1044), Edip neće ni čuti o tome. I njegov analitički um odmah nalazi motiv tom čudnom zahtjevu Jokaste: ona se valjda
boji da će izaći na vidjelo da je Edip niska porijekla i nedostojan svog položaja i svoje žene.
Ironija je naravno u tome da su svi Edipovi zaključci u toku tragedije ne samo lako razumljivi i očekivani, nego upravo
ingeniozni, ali i da su svi pogrešni.
Kralj Edip je tragedija ljudskog razuma i čovjeka umna i odvažna koji je
mislio da svojim umom može zagospodariti sudbinom. No sve je to ljudsko znanje lomno, ono je bespomoćno kad hoće
prodrijeti u sferu božanskog sveznanja. Tu se Sofoklov stav podudara s Heraklitovim kome je razlika između ograničenog
ljudskog i neograničenog božanskog znanja omiljena tema: „Ljudsko biće nema prave spoznaje (gnčmas), božansko ima"
(fragment 78).
Edipovo pouzdanje u vlastitu inteligenciju pokazuje se pogrešnim. Ali do
katastrofe u tragediji ne vodi to njegovo krivo znanje, nego njegova odlučnost da dozna istinu ma kakva ona bila i ma kakve
posljedice za njega imala. Od toga on ne odustaje ni onda kad je sva strahota već vidljiva i kad je tebanski pastir pokušava
sakriti od svijeta. Edipov je herojski karakter movens radnje koji ga goni da grozničavo i uporno traga za ubojicom, za tajnom
svoga rođenja. I opet se možemo sjetiti Heraklita: „Karakter je usud čovjeka" (fragment 119).
Kod Edipa nema hamartije niti u smislu moralnog nedostatka, niti u smislu subjektivne krivnje, niti kao pogrešna znanja, a
ukoliko sve to u nekoj mjeri i možemo naći kod njega, to nije odlučno za tok radnje. Radnjom upravlja njegova ,,physis",
njegova narav, narav tipičnog neukrotivog Sofoklovog tragičkog junaka. Njegova „hamartija" jest u tome što nije sposoban
podvrći se ljudskim standardima, što se ne može adaptirati svjetskom poretku, što neće pognuti glavu pred imperativi
ma koje su čovječanstvu nametnuli bogovi. Sofoklovi tragički heroji neće da slušaju, neće da popuste. Poput biblijskog satane
oni u prkosnom buntu

radije gube sve nego da se prilagode i na taj način očuvaju svoju jadnu ljudsku egzistenciju.
(Zdeslav Dukat: Sofoklo, ogledi o grčkoj tragediji, Dometi, Rijeka 1981) 313
Miloš Đurić: ANTIGONA
Tragična sudbina umne zaslepljenosti i radikalnog autokratizma predmet je Sofoklove Antigone. Po smrti svojih nećaka,
Eteokla i Polinika, stupio je na presto Kreont i naredio da se Eteokle kao branilac otadžbine dostojno sahrani, a Poliniku kao
njenu napadaču da se to ne učini ,nego da se njegov leš ostavi za hranu psima., i pticama. To naređenje sukobljava se sa
zakonom zasnovanim u ljudskoj prirodi i s jednom od osnovnih religioznomoralnih normi, i zato, kao Odisej u Ajantu,
(Antigona, sestra poginule braće ustaje protiv sile koja gazi te norme, a na njima se i osniva društveni poredak, otadžbina,
polis, i bez ikakva straha od smrti ispuni dužnost prema mrtvom bratu. Za svoju neposlušnost ona plaća smrću, a Kreont, sa
čijim se naređenjem niko ne slaže: ni Antigona, ni Ismena, njena sestra, ni hor, ni Hemon, Kreontov sin, ni vrač, niti iko od
ostalih građana, ostaje pobednik samo spolja, ali se naposletku pojavljuje kao slomljen autoritet, koji je razorio sreću svoje
porodice
Ajant, i Kreont je radikalno individualan, sav od tvrdoglavstva i
samovoljstva, jer svoju veličinu i vrednost vidi samo u svojoj autokratskoj moći kao jedinom merilu države i svih stvari, a sve
druge odnose priznaje utoliko ukoliko služe toj moći. Misleći da vrši summum ius on u stvari vrši summam iniuriam, i zato se
njegov princip ruši sam sobom, a on pada u prah pred onim što je moćnije od svake autokratije. Baš pred katastrofu on
priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju zlostavlja
i još u poznoj starosti mora
nje mrtvaca, a posle nje ističe da je njegov postupak bio „tvrdoglava
spasonosna zabluda pameti nepameti" i posledica njegove „nerazboritosti". Antigona odbacuje prolaznu i proizvoljnu naredbu
državnog poglavara i, u vršenju svetog obreda nad mrtvim bratom, poziva se na Diva i Pravdu kao najstarije i najvažnije
zakonodavce, pa se pokorava božanskom glasu koji govcri iz večnih nepisanih zakona. Te zakone potvrđuje ona žrtvovanjem
svoga života za njih, a Kreont, koji je njih gazio, potpunim uništenjem svoga duševnog postojanja, pred kojim njegovo telesno
postojanje ne znači ništa. To pokazuje da je ona prava građanka i pravi predstavnik državnog načela, a ne Kreont. U sukobu s
ovim ona strada, ali to stradanje nije posledica nekoga prestupa ili neke jednostranosti, nego njena sestrovanja, njena
pokoravanja sveštenom zakonu poštovanja mrtvih, po kome pravo na poslednju poštu ima svaki pokojnik, a nekmoli pokojni
brat po za=konu roda. _U_odavanju takve pošte ona ne postupa kao Antigona prema Foliniku, nego kao sestra po sebi prema
bratu po sebi. Ne sudaraju se, dakle, ,,dve najviše moralne moći", kao što to hoće Hegel i njegovi nastavljači, nego
autokratska umna zaslepljenost, koju predstavlja Kreont, i sveobuhvatni božanski princip, koji predstavlja Antigona.
Sociološkoetička jezgra u Antigoni mogla bi se ovako formulisati: oni kojima je povereno čuvanje i unapređivanje društvene
zajednice moraju, doduše budno bdeti nad poštovanjem socijalnih imperativa, koji kao realna autoritativna moć obavezuju
svakog pojedinca, i strogo voditi računa o tome da li se građani

pridržavaju državnih naredaba, ali u isti mah svagda, moraju paziti da te

naredbe i socijalni imperativi ne sadrže u sebi ništa što bi vređalo ljudsko
dostojanstvo i da nikad ne protivreče iskonskim socijalnoetičkim
imperativima čovečanstva uopšte. Zakoni se moraju poštovati, tvrdi Sokrat u Platonovoj Odbrani Sokratovoj, ali treba imati
na umu i to da zakoni kao ljudsko delo mogu zastareti i, ako se tačno vrše, vređati pravno osećanje prosvećenijeg društva. U
takvim prilikama nije merodavno ono što naređuje zakon, nego ono što pravno osećaju napredniji
315
građani. To je jasno izrekao Aristotel, a umetnički prikazao Eshil u
Eumenidama i Šekspir u Mletačkom trgovcu i Hamletu. To ovom tragedijom pokazuje i Sofokle.
(Miloš Đurić: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1951)
H. D. F. Kito: MEDEJA
Nema potrebe za nabrajanjem pohvala izuzetnoj snazi Medeje. U mnogom bitnom pogledu ona se razlikuje od onoga što bismo
nazvali normalnom konstrukcijom, bar normalnom konstrukcijom kako je shvata Aristotel, pa ipak je jedna od najvećih grčkih
tragedija. Te se riječi ispisuju gotovo automatski, ali je većina implikacija ovoga „pa ipak" pogrešna; da je Euripid uspio da
oblikuje građu komada prema divnom sofoklovskom kalupu, da napravi „bolji" komad od nje, dobili bismo dramu koja ne bi
bila bolja nego smiješna. Medeja se razlikuje od sofoklovskog modela zato što je Euripidov način mišljenja bio različit.
Aristotel izričito tvrdi da je pojava Egeja i slanje magične kočije „iracionalno", ni nužan ni vjerovatan ishod onoga što se
ranije dogodilo; ali, umjesto da objašnjavamo kako su u pitanju samo obične slobode koje pjesnik sebi dozvoljava, bolje je da
razmotrimo temeljnu razliku između pjesnika i filozofa koja se ovde pojavljuje. Na primjer, da li Medeja odgovara
Aristotelovoj definiciji tragičkog heroja? Nimalo. Aristotelov tragički junak je neko „poput nas", jer mi nećemo doživljavati
strah i sažaljenje zbog nekoga ko nam ne naliči. On ne može biti svetac, jer bi njegov pad bio neprihvatljivo gnusan, niti
zlikovac, jer njegov pad bi mogao biti vaspitan ali ne i tragičan. On mora prema tome biti negdje po sredini, bolje bolji nego
gori, i naći svoju nesreću u nekoj svojoj hamartiji. Medeja nije takva, ona nije lik smiješan od dobra i zla u kome zlo vuče
dobro naniže, i mi doista ne možemo da osjećamo za nju strah kao za
317
nekoga sebi sličnog. U stvari, ako se tretira kao tragička junakinja u pravom smislu riječi ona uopšte ne zadovoljava; i navodi
bar jednog od svojih obožavalaca na krupnu kontradikciju. Profesor Bejts kaže: ,,U liku Medeje . . . Euripidov tragičarski
genije dosiže svoj najviši vrh. Ni u jednom drugom komadu ne postoji lik koji se može mjeriti sa Medejom kao tragičnom
figurom." To je dopustivo mišljenje, ali je neusklađeno sa sudom (istog autora — T. K.) da je sva naša simpatija na strani
nesrećne djece, „jer malo simpatije možemo pokloniti surovoj, divljoj Medeji". Znači li to da ona uopšte nije tragična, nego
samo melodramatična? Sirota djeca, zla majka, bezosjećajan otac — to zaista ne odgovara?

Poređenje s Makbetom bi moglo biti zanimljivo. On se može shvatiti kao

prepoznatljiv aristotelovski junak. Prvo je predstavljen u povoljnom svjetlu: „Za hrabrog Makbeta — jer on zaslužuje to ime".
„0 hrabri rođače, čestiti viteže!". On je prije bolji nego gori, ali njegova hamartia je ambicija, a okolnosti, kako to već biva
kod tragičkih junaka, idu njoj na ruku — i to prvo upravo preko vrlina:
Dankan: Više tan kodorski neće obmanjivati Odano nam srce. Idi, naredi mu smrt, I titulom mu pozdravi Makbeta.
Ros: Izvršiću.
Dankan: Makbetova dobit njegova je šteta.
Možda je suviše smjelo nazivati zamak Glamis tvrđavom aristotelizma, ali
ova ironija veoma podsjeća na Sofoklovu, i sigurno je bitan dio Makbetove
tragedije upravo u tome što je on bio plemenit, lojalan i hrabar.
Medeja naprotiv uopšte nije zla; ona voli svoju djecu, voljela je Jasona (ako je i to zasluga), i bila omiljena u Korintu: ali bitan
dio ove tragedije je upravo u tome da ona nikad nije bila suštinski različita od onakve kakvu je mi vidimo. Euripid ju je lako
mogao predstaviti kao dobru ali strasnu ženu koja ponire u užase tek pošto je smrtno uvrijeđena i pozlijeđena. Ne bi bilo
potrebe da kopa po njenoj prošlosti kao što čini da neće da
318
nam kaže upravo to. Ona nikad nije bila drukčija, ona nema nikakve veze s Aristotelom.
Isto tako ni Jason. U njemu nije moguće naći ništa što nije podlo; ne zato što služi Euripidu kao satira na nekoga, mada on želi
da se preko Jasona naruga samozadovoljstvu svojih sunarodnika, nego iz istog onog razloga, ma koji on bio, koji je i Medeju
načinio tako izrazitim likom. Lako je zapaziti kako neznatnu ulogu ovdje igraju ostali likovi — sasvim prirodno, pošto su
glavne ličnosti naslikane tako jasnim bojama. Dadilja je ovakva, vaspitač onakav, Egej još drukčiji, ali bi bilo sasvim isto i da
su potpuno različiti. .. Da je bilo po Aristotelu, i da je Medeja, pošto je počinila svoje zločine, sama pobjegla u Atinu? Ili da se
ostvario zakon nužnog i vjerovatnog, i da je Medeja bila kamenovana od gnjevnog stanovništva? Komad uopšte ne bi bio
tragedija, nego najpraznija melodrama; poslije svih onih strašnih priprema priča bi jednostavno izgubila svaki značaj, postala
bi puka uzbudljiva istorija Medeje iz Korinta. Završavajući je na svoj način, Euripid je nearistotelovski po inspiraciji, a ne
slučajan.
(Preveo: Tvrtko Kulenović)
(H. D. F. Kitto: Greek Tragedy, Universitv Paperbacks, London, 1966) 319
BILJEŠKE O PISCIMA
ESHIL. Vrijeme u kome je Eshil živio je vrijeme intenzivnih promjena i burnih događaja u istoriji grčkog društva i države. To
je vrijeme rađanja atinske demokratije koje je nastupilo poslije progona tirana, Pizistratovih sinova, a bilo oličeno u
Klistenovim reformama Solonovog ustava iz 508. godine.
Eshil se rodio 525. god prije n. e., u Eleusini blizu Atine, i od rane mladosti bio je ponesen tim novim slobodarskim idejama,
demokratskom ustavnošću i slobodom. Učestvovao je u borbama s Persijancima, posebno u bici kod

Salamine, i time se više ponosio nego svojim književnim djelima, koja je skromno zvao „mrvicama s Homerove trpeze".
Kao i životno, tako mu je i literarno angažovanje bilo zanosno i strasno. Pisao je uzvišenim pjesničkim jezikom, punim zanosa
i patosa, preplavljenim poetskim figurama i zvučnim efektima, govorilo se čak da je najčešće pisao pijan.
Želio je da uskladi naslijeđene božanske zakone sa demokratskim duhom svoga vremena i zato je nastojao da u svojim
dramama „moralno usavrši" homerske bogove, kako bi mogli predstavljati uzor ljudima. U odnosu na tragediju kakvu je
naslijedio, ostvario je u njoj ogroman tehnički napredak. Po Aristotelu: „On je uveo drugog glumca, skratio hor, dao veću
važnost djtjalogu", a prema anonimnim podacima, on je tvorac i raznih scenskih sprava (šestostrana oslikana prizma koja je
zamjenjivala scenografiju, neka vrsta katapulta koji je na pozornicu izbacivao, ispod bine, bogove i viša bića itd.) kojima se
koristilo grčko pozorište.
320
Mnogo je putovao i više puta boravio na Siciliji kod sirakuškog tiranina
Hijerona, koji je bio njegov veliki poštovalac i zaštitnik. Kad je Hijeron
osnovao grad Etnu, Eshil je za tu priliku ispjevao svoju tragediju Etnjanke. Na Siciliji je i umro 456. godine pre n. e., u gradu
Geli. Ostavio je za sobom devedeset drama, od kojih je sedamdeset devet poznato po imenu, a sačuvano je sedam^Hiketide
(Pribjeglice), Persijanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, te trilogija Orestija (jedina sačuvana trilogija grčke
tragedije), koju sačinjavaju Agamemnon, Hoefore (Pokajnice) i Eumenide. SOFOKLE. Ako je Eshil savremenik rađanja
atinske demokratije, Sofokle je savremenik njenog procvata, Periklovog doba, „zlatnog vijeka" atinskog. Rodio se oko 495.
god, prije n. e. na Kolonu Hipiju, koji će opjevati u svom Edipu na Kolonu. Poticao je iz bogate porodice kao i Eshil, stekao je
svestrano vaspitanje i u mladosti se isticao gimnastičkom vještinom i tjelesnom ljepotom, ali nije pokazao smisao za vojničku
službu kao Eshil. Učestvovao je u nekim diplomatskim misijama i vršio neke svešteničkomedicinske funkcije. Nije mnogo
stranstvovao, najviše je volio da živi u svojoj Atini, u kojoj je i umro 405. godine doživjevši duboku starost. Bio je veoma
plodan pisac i tvrdi se da je Edipa na Kolonu napisao kad mu je bilo devedeset godina. U aleksandrijskoj biblioteci nalazilo se
pod njegovim imenom upisano 130 drama, od kojih su nam 114 poznate po naslovu. Sačuvalo se, kao i od Eshila, sedam:
Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke i Filoktet.
Kao pisca nisu ga zanimali bogovi. Mada je po duhovnoj usmjerenosti svoga bića bio religiozan tradicionalista, istinu o životu
tražio je u ljudima i međuljudskim odnosima.
EURIPID. Njegovo vrijeme je vrijeme vrhunca antičke demokrati je, koja već pokazuje i prve znake deformacije i opadanja.
Rodio se između 485. i 480. god. prije n. e. na Salamini, takođe u bogatoj ali možda ne i otmenoj poro321
dići, jer su komični pjesnici njegova vremena rado pravili šale na račun njegovog porijekla.
U mladosti je pokazivao svestranu darovitost, ali se kasnije nije mnogo
interesovao za državnu službu i političku karijeru. Međutim, preko svojih

djela, bio je u javnom životu intenzivno angažovan i, kako kaže prof. M.

Đurić, „za novu kulturu učinio je više nego sami filosofi, njeni proroci".
U privatnom životu je, prema savremenicima, bio ozbiljan i samotan čovjek, koji je više volio da se druži s prirodom nego s
ljudima: to osjećanje za prirodu ostavilo je značajnog traga i u njegovim djelima. Najradije je provodio vrijeme u rodnoj
Salamini, gdje je satima iz pećine posmatrao morsku pučinu, a pred kraj života, kad su mu dosadili napadi političkih
neprijatelja tradicionalista, odazvao se pozivu makedonskog kralja Arhelaja, na čijem je dvoru u Peli živio sve do smrti.
Deviza njegovog stvaralaštva je deviza jonske filozofije: „Mjera svih stvari je čovjek", a Euripid je pod čovjekom posebno
podrazumijevao njegov unutrašnji život, psihu. Napisao je oko devedeset drama, od kojih se sačuvalo devetnaest, a među
njima su najznačajnije: Alkestida, Andromaha, Bakhe, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija u Aulidi, Medeja, Trojanke, Hekaba,
Helena i Hipolit.
LITERATURA
Robert Grevs: Grčki mitovi, Nolit, Beograd, 1969.
I. M. Tronski: Povijest antičke književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951. Jan Kot: Jedenje bogova, studije o grčkim
tragedijama, Nolit, Beograd, 1974. Miloš Đurić: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti, Naučna
knjiga, Beograd, 1951.
Miloš Đurić: Patnja i mudrost, studije i ogledi o helenskoj tragediji, Grafički zavod, Titograd, 1962.
¦ Zdeslav Dukat: Sofoklo, ogledi o grčkoj tragediji, Dometi, Rijeka 1981.
H. D. F. Kito: Grci, Matica srpska, Novi Sad, 1963. H. D. F. Kitto: Greek Tras,edy, Universitv Paperbacks, London, 1966.
T. K.
5T)
SADRŽAJ
Tvrtko Kulenović: GRČKE TRAGEDIJE...... 5
Eshil: OKOVANI PROMETEJ... .. 29
Sofokle: CAR EDIP... ... 79
Sofokje: ANTIGONA... .. 159
Euripid: MEDEJA... . 225
Napomene... 295
Izbor iz kritika... ... 305
Bilješke o piscu..... 320
Literatura... . 322
Eshil Sofokle Euripid GRČKE TRAGEDIJE
4. izdanje
1988.
Izdavač
SOUR »Veselin Masleša«, IRO »Sarajevo«, OOUR Izdavačka djelatnost, Sarajevo
Za izdavača Radoslav Mijatović
Tehnički urednik Salih Ahmethodžić Korektor Emir Sultanović
Štampa SOUR »Veselin Masleša«, ŠRO »Rade Bitanga«, Mostar Za štampariju Rudo Bandit

Tiraž: 5000 primjeraka ISBN 862100240X