CRUZ

Diablo Throne MMA

 UVOD

Kada sam izašla iz školskog autobusa saplela sam se na svoje razvezane pertle
i zaletela se u ulazna vrata. Znam da će moja baka biti unutra, ali se iskreno
nadam da je i moja mama odlučila da danas dođe kući. Gospođa Freeman ,
moja učiteljica u prvom razredu, je rekla da je moja slika za naš projekat
povodom dana majki bila najlepša.

Znam da će se svideti mojoj mami. Nije bila kući skoro nedelju dana, ali
večeras je veče kada će se vratiti. Tata se uvek postara da joj prpruži savršen
vikend povodom dana majki. Ružna sećanja na njeno vikanje na tatu kako nije
srećna su na sekund uzdrmale moje misli, ali ipak ne usporavam.

Otvorila sam vrata i povikala. „Mama. Mama. Jesi li kući?“

Ulazeći u kuhinju ugledala sam tatu kako sedi za stolom sa glavom pognutom
medju rukama oslonjenim na sto. Pored njega se nalazila velika prazna flaša.
Osećao se jak miris posaole. Moja baka je sklanjala sa šporeta veliki vruć lonac.

„Malena moja.“ Bakin osmeh me pogodi jako, čineći ovaj savršen dan još
boljim. Zaledim se u trenu, gužvajući moje savršeno umetničko delo u rukama,
zato što odjednom shvatam da je nešto pogrešno. Baka je uvek ljuta i besna
kada tata pije, ali sada...ona se smeši.

„Tata,“ prošaputala sam.

Nakon jednog dugog trenutka tata je pogledao u mene, oči su mu bile crvene i
vlažne, i nekoliko suza je klizilo niz njegovo lice. Ne govori. Počinjem da plačem,
zato što je moj tata tako tužan.

„Sine.“ Moja baka je mahnula varjačom u njegovom pravcu.

„Layla.“ Potapšao je svoje krilo.

 Potrčala sam ka njemu, puštajući da slika padne na sto i zagrlim ga jako
svojim malenim ručicama.

„Mama se nikad neće vratiti kući.“

Zabijem lice još jače u njegov vrat i zajecam.

Njegove velike ruke maze moja leđa. „Tako mi je žao, slatka moja bebo. Baka
i ja ćemo uvek biti tu za tebe.Uvek.“

Podignem glavu u sred jecanja i zagledam se u njega. Još uvek na licu ima
veliku ljubičastu modricu i debeo rez ispod oka. Moji mali prsti prošli su preko
njegovih povređenih zglobova. Moj otac je borac. On je šampion.

Okrenem se u njegovom krilu i počnem da cepam svoj umetnički projekat. Ne

stajem sve dok ga ne iseckam na najsitnije komadiće, a onda ih jedom rukom
sve prevrnem na pod. Skočim iz tatinog krila i počnem da gazim po njima tako
jako sve dok moje malo telo ne izgubi svu snagu. Onda sam pala preko njih.

I POGLAVLJE

Layla
 Znoj kaplje sa mog čela. Ramena mi se tresu dok me pogađa moj drugi
orgazam ove noći. Tyler zareži i strese se pre nego što se sruči na mene. Naša
tela su slatko ispreplitana. Osećam lagane poljubce po potiljku.

„Nedostajaćeš mi, Layla.“

Pravim male krugove na njegovim leđima dok ga mazim. „Bićeš toliko zauzet
da neće biti prilike da ti nedostajem.“

„Grešiš.“

„Ha, bićete vi dobro doktore Mitchell.“ Udarila sam ga lagano u grudi i

izmigoljila se ispod njega.

Naučila sam da Tyler posle seksa ne oseća potrebu da se grli, mazi ili ljubi. U
početku mi je to smetalo jer sam želela više. Ali on mi je jasno stavio do znanja
da ne želi isto. Oboje smo imali karijere zbog kojih smo stalno bili zauzeti i u
pokretu. Radim kao patronažna sestra zadnjih nekoliko godina, i volim svoj
posao. Tyler i ja smo bili u istoj smeni. Tako da smo se dešavali opet i opet.
Naučila sam da kontrolišem svoje svoje želje i da se zadovoljim sa onim što mi
Tyler pruža.

To nije ljubav. Mozda je požuda, al znam da bi moglo biti mnogo više. I to je

razlog zašto mu se uvek vraćam po još.

„Koliko ono beše traje tvoje putovanje?“ čujem ga kako govori iz kreveta.

„Ostajem dve nedelje s obzirom da nisam bila kući više od godinu dana.“

„Pre će biti šest meseci, Layla.“

Udjem pod tuš, namestim toplu vodu. „Pa, ja se osećam kao da je prošlo
godinu dana.“ Pogledala sam preko ramena i ugledala Tylera kako mi se
približava.

Pridružuje mi se ispod tuša, stavljajući svoje ruke oko mog struka i ljubeći me
po vratu.

„Znam da ti nedostaje kuća.“

Udahnem, topeći se u njegovim rukama. „Da, zaista mi nedostaje, ali volim i

svoj posao, takođe. Ali moji baka i otac su ceo moj svet.“
 Zadržavam tugu, očaj i bol u srcu zbog nostalgije za mojim rodnim gradom, i
nedozvoljavam suzama da poteknu.

Tyler se trgne na zvuk mog španskog. Ne voli kada govorim spanski i nije mu
jasno zašto ne izbacim tu naviku.

„Pa čini se da ti uspevaš da dobiješ najbolje od oba sveta.“

„Da, čini se.“ Nasmešim se uzbuđeno na samu pomisao da odlazim na preko

potreban odmor. Očekujem da Tyler još nešto kaže ili učini, ali od tog nema
ništa, i ja sam jedini krivac za ta očekivanja.

***

„Ne, hvala.“ Mahnem stjuardu.

Prebacim svoj telefon na režim rada u avionu, i opustim se u udobnom

sedištu u prvoj klasi. Moji kapci su teški i san me savlada. Telo mi se trzne kada
avion sleti. Ispustim prigušeni vrisak i brzo pogledam okolo da se uverim da
niko nije primetio moj ispad.

Pritisnem rukama grudi da smirim svoje uzbuđeno srce. Provirim kroz

prozor i ugledam poznatu zemlju Portland, Oregon. To je najbliži aerodrom
mom rodnom mestu, Vankuveru. Moje srce pleše od sreće na pomisao da ću
uskoro zagrliti tatu i baku. Oni su ceo moj svet. Moj kompletni klub
obožavatelja, moja navijačka ekipa, treneri i sve ostalo od prvog dana.

To je bio duo koji me je podržao da postanem patronažna sestra. Završila

sam lokalni koledž i imala sam pristojni posao u kao sestra u intenzivnoj nezi, ali
moj otac je oduvek želeo nešto više za mene. Ja sam njegovo jedino dete, pri
tom još i devojčica. On je putovao po svetu kao bokserski šampion godinama
pre nego što je upoznao zlu ženu.

Zavela ga je, ukrala mu srce, i rodila mu dete tako da pretpostavljam je na

kraju vredelo. I dan danas je mrzim. Na svaki dan majki se prokleto dobro
napijem i dozvolim besu da izađe iz mene. Krijem to od bake i tate jer su oni sve
žrtvovali zbog mene.
 Moj stomak zakrči kako izlazim iz aviona na šta se nasmešim. Znam da me
kući čeka pun ogroman lonac tamalesa da se nažderem. Imati baku
tradicionalnih shvatanja ima svojih prednosti. Ona se pobrinula da naučim da
govorim španski, da postanem pošten i dobar radnik, i da mi je stomak uvek
pun mojih omiljenih tamalesa.

Na prilazu ispred aerodroma tražim tatin crni esklade. Obično je tako srećan
kad dođe da me pokupi da je uglavnom odmah iza obezbeđenja, ali ne i ovog
puta. Prođu pet dugih minuta pre nego što se setim da uključim telefon.
Potrebno je nekoliko sekundi da se upali. Proveravam da li sam mu poslala
dobre podatke o letu. I jesam.

Onda ugledam veliki broj poruka, telefon sveti, poludeo je. Uspaničim se.
Nešto nije kako treba. Osećam to u kostima.

„Layla.“

Ugledam Jaga kako prolai rukama kroz svoju tamno braon kosu. Bez daha je,
i izraz na njegovom licu mi govori sve što treba da znam. Padam na kolena,
počinjajući da paničim. Moj vid se muti i steže me u grudima. Moj svet se
raspada ispod mene.

Osećam Jagove čvrste ruke kako me grabe za nadlaktice, prisiljavajući me da

stojim. Izgovara dve reči koje me raznesu.

„Tvoja baka.“

„Jag?“

„Moramo odmah u bolnicu.“

Pratim ga do njegovog kamioneta. Smestio je moje torbe pozadi, a onda se

pobrinuo da se popnem u sedište. Jag se ne menja. Kunem se da još uvek u
njemu vidim slomljenog klinca kakv je nekad bio. On je nešto najbliže bratu što
sam ikad imala. Jag godinama trenira sa mojim tatom i uspešan je u MMA
svetu, ali ništa od toga mi ne pruža olakšanje.Želim da budem kući sa svojom
porodicom.
 U bolnici vlada ista zaglušujuća buka i užurbanost kao i u svakoj drugoj
bolnici. To bi trebalo da je za mene i prijatan i poznat zvuk, ali nije. Tera me na
povraćanje. Ulazimo u čekaonicu i vidim ga.

Kao i onog dana pre mnogo godina. Njegovi savijeni laktovi su na stolu, a
glava pognuta medju šakama. Nema prazne boce ili mirisa bakine kuhinje. Ne,
umesto toga oseća se miris smrti. Neki od boraca koje moj otac trenira sede
pored njega. Većinu znam, ali jednog nikada do sad nisam videla.

Spuštam se na kolena ispred njega, stavljajući ruke na njegova kolena, i

čekam da me pogleda. Ipak, on to ne čini. Osećam kako mu je srce slomljeno.

„ Tata,“ šapnem.

Konačno podigne pogled, i to je trenutak kad po drugi put vidim tatu da

plače. Njegove suze liju niz lice, bez stida.

„Šta se dešava?“

Ne stiže da mi odgovori zato što doktor ulazi u pepunu čekaonicu, privlačeći

našu pažnju. „ Porodica Marie Diaz?“

Ustanem, popravljajući svoju košulju u struku i brišući svoje vlazne dlanove.

Jeza se spušta niz moje noge. Moje kratke pantalone uopšte nisu pogodne za
ovo.

„Da,“ odgovorim konačno.

„Layla,“ doktor McHuges odgovori.

„Zdravo.“ Odmahnem slabašno, prestravljenog glasa.

„Nisam znao da je Maria tvoja baka.“

Klimnula sam. Pre nekoliko godina provela sam mesec dana u ovoj bolnici.
Bilo je teško vratiti se u rodni grad. Doktor McHughes je tada želeo nešto više
od poslovnog odnosa. Ja nisam. Stvar je u tome da sam se zaklela da niko i nista
iz ovog grada mi neće postati bisko i važno sem moje porodice.

„Da, jeste.“ Stiskam svoje prste. !Upravo sam doletela i nemam predstavu
šta se dešava.“
 „Doktor Olsen žurno dolazi u bolnicu. Njegova je nedelja da bude ovde.“

„On je specijalista za srce,“prošaputala sam.

„Da, Marii će biti urađen trostruki bajpas hitno za nekoliko minuta.“

„Moram da je vidim.“ Potrčala sam pored njega ne čekajući odgovor.

Uhvatio me je za podlakticu pre nego što sam odmakla daleko.

„Da li bi tvoj otac želeo da ide sa tobom?“

Vratim se do slomljenog čoveka i pružim ruku u njegovom pravcu. Nekoliko

njegovih ljudi mu je pomoglo da stane na svoje noge. Klimnuo im je zahvalno
pre nego što je isprepletao prste sa mojima. Uvek ću imati strahopoštovanje
prema njegovoj građi i veličini. On je kao modernmi Hulk. Nadmašuje sve.

Hodamo niz hodnik, sa rukom u ruci. Tata steže moju ruku skoro do te mere
da me zaboli.

„ Došao sam kući na ručak i zatekao je na podu kuhinje,“ Prošaputao je.

Stisnula sam čvršće njegovu ruku.

„Pravila je tamalese za večerašnju porodičnu večeru.“

„Tata,“ šapućem između jecaja.

„Ne mogu da izgubim majku.“ Njegov glas puca, izazivajući bol u mojoj kičmi.

Moj otac, moj heroj i zaštitnik razneo je moje srce sa ovih pet reči. Moja
baka je bila naša stena godinama. Dala nam je nadu kad je nismo imali, mišljala
recepte kada nismo imali hrane u kući. Stala je uz oca kada je dobijao batine i
kada je morao krvavo da se bori da povrati svoj šampionski pojas. Mogla sam
joj reći da ću ići u skolu za klovnove i ona bi svakako bila prokleto srećna i
ponosna.

Ušli smo u malu prostorju gde je pripremaju za operaciju i ja sam jedva

poznala izmučeno i krhko telo moje bake. Uvek je bila oličenje snage i
otpornosti. Stegnem očevu ruku, i osećam da mi je teško noge da pomerim.

„Bebo moja.“ Bori se da podigne ruke sa kreveta.

 Požurim do nje, zabijem glavu u njene grudi i zagrlim je jecajući. „Kod kuće
sam.“

Tata staje sa suprotne strane kreveta i mazi joj ruku.

„Treba da završiš tamalese.“ Njen glas je slabašan.

„Hoću.“ Predkidam je. Tamalesi su poslednja stvar o kojoj želim sada da

brine.

„Treba, takođe da nađeš fino parče guzice da se udaš, medena.“ Osmehne se

na silu.

Nasmejem se. Ona nikad neće odustati od ideje da me vidi udatu, trudnu i
kako živim svoj život iz bajke. Svi znamo da želi punu kuću malenih koji trče
okolo i o kojima može da brine. „Videćemo.“ Namignem joj.

„Vreme je.“ Ona pusti ruku mog oca i prisloni je na grudi. „Moje srce je puno
i dotrajalo.“

„Ne.“ Prošaputala sam. „Molim te, vratiću se kući zauvek i udaću se za Huana
ili Stiva. Ti biraj.“ Šalim se sa njom.

Ponudi mi slabašan osmeh. „Obećavaš?“

Klimnula sam.

Opet je oca uhvatila za ruku. „ Umorna sam, stara i sretna za svoje godine.
Vas dvoje vodite računa jedno o drugom. Bićete moj svet zauvek. Volim vas.“

„Majko.“

„Sine, vreme je da počneš sam da pereš svoj veš i da nađeš dobru ženu.“

Čak i na samrtničkoj postelji ona brine o nama.

„Pustite me,“ kaže mirno i sa sigurnošću.

Moj otac i ja je držimo. Spustila sam svoje lice uz njen obaraz udišući njen
miris, miris doma dok moj potac drži glavu na njenom ramenu. Oboje se
utapamo u svom bolu i molimo se iako nema šanse.
 Sestre dolaze po nju, i ja prepoznajem neke od njih. Kada ponovo ugledam
doktora McHughesa počinjem da molim.

„Molim vas. Molim te pusti me da uđem tamo. Potrebna joj je njena

porodica.“

Odmahuje glavom.

„Nikada nije bila u bolnici i mrzi doktore. Molim te.“

Dugo je ćutao pre nego što je potvrdno klimnuo glavom.

„Samo u predprostoru, ne možeš ući u salu.“

„Ok, hvala ti. Hoću da je držim za ruku do tamo.“

Poznajem bolnicu i trčim da nađem neku uniformu moje veličine. Uspevam u

tome taman na vreme kada je uvoze u salu. Jag je kraj mog oca dok mi
nestajemo iza automatski zatvorenih vrata.

Osećam nežan stisak na ruci i pogledam dole.

„Ti si posebna devojka, Layla,“ baka govori na španskom.

Plačem. Nemam čak ni prokletu hrabrost da progovorim. Obilazimo nekoliko

uglova i na kraju se spuštamo niz dugačak hodnik. Znam da se približavamo
tački gde ću morati da je pustim, ali ne mogu.

„Živela sam zbog vas. Kada su oko mene moji prijatelji umirali, vi ste me
podmlađivali. Brini o svom ocu, pravi tamalese, uči svoju decu da govore
španski, i za ljubav božiju, nađi dobrog čoveka da se udaš.“

Njene oči se zatvoriše.

„Bako. Bako.“ Vrištim sve jače i jače. Onda zvuk ravne linije probija moje
bubne opne. „Ne. Ne. Ne.“

Doktor McHughes me hvata u naručje, pribijajući me uz njegove čvrste grudi.

„Nije bila dovoljno jaka da izdrži operaciju. Ovako je najbolje.“

Okrenem se prema njemu, stežem njegov matil rukama i plačem. Ne znam

koliko je vremena prošlo pre nego što sam sakupila dovoljno snage i hrabrosti
da se vratim u čekaonicu. Uvek sam usmerena i fokusirana, ali ne i sada.
Utučena sam i polomljena.

Ulazim u čekaonicu, uhvatim očev pogled i srušim se na zemlju. Vrištim,

vičem i povratim. Moj tata pokušava da me uteši ali i njemu je suviše teško. Dva
njegova borca mu pomažu da ustane na noge.

Borac kog ja ne prepoznajem povlači me na svoje grudi. Ne smeta mu smrad

od povraćanja niti moje groktanje kada me je podigao. Privija me na svoje grudi
kao majka novorođenče. Njegove usne se utešno spuštaju na moje čelo.

„Žao mi je.“

Te dve reči se urezuju u moju kožu. Njegov glas jetako dubok i iskren.
 II Poglavlje

Layla

Prati Jagov kamionet dok vozi tatinu eskadu. Unutar auta sve miriše na mog
tatu, i njegova polu pojedena kesica suncokretovog semena je na konzoli. To je
njegova navika kad je nervozan.

Posle nekoliko minuta vožnje stvarnost me pogodi i izbacim.

„Ne želim da idem kući.“

Pogleda me radoznalo.

„Spremala je tamalese za mene. Ne želim da idem kući.“

„OK.“ Klimnuo je. „Teretana?“

„Ne.“

„U redu,“odgovara mi mirnim glasom. Konačno se neko vreme vozimo u

tišini. Proleće je u Vankuveru, Vašington, i poprilično je toplo, ali hladno mi je i
drhtim. On opaža moje drhtanje, uključuje grejanje mog sedišta i pojačava
grejanje na maksimum. Cenim njegov trud ali ja nemam u sebi ono nešto da se
zvanično zahvalim čoveku.

Parkira ispred ronilačkog bara na kraju grada. Isključio je motor i izašao bez
objašnjena. Pratim ga, šta bi drugo mogla da uradim? Gde drugo sam očekivala
da me odvede? Osećam njegovu veliku ruku na dnu svojih leđa kada se stara
drvena vrata zanjišu otvarajući se širom. Gadan miris cigareta nas pogodi.
 Unutra je mračno, ali niko me neće prepoznati i zbog toga sam zahvalna.Sve
je tipično unutra, tako tipično. Stalni gosti sede za barom, ubijajući svoje vreme
i govoreći barmenu svoje probleme dok nekoliko ljudi igra bilijar, ostali vise u
mračnim uglovima.

Zauzima mesto u sopstvenom mračnom uglu. Uverio se da mi je udobno u

mom sedištu pre nego što je odšetao do bara. Kako bi izbegla stvarnost moje
situacije, proučavala sam čoveka ispred mene. Definitivno je borac teške
kategorije.

Visok, dugih i veoma definisan ruku koje bi mogle pogoditi protivnika jednim
smrtnosnim zahvatom, i i noge, definitivno najmoćnije koje sam ikada videla.
Mogu samo da zamislim koliko je njegovih udaraca porazilo druge muškarce.
Sigurna sam da je došao pravo iz teretane pošto nosi crno-crveni šorts.
Nastavljam da ga proučavam dok se vraća nazad do našeg stola.

„Mrzim borbe.“

Pogledao me sa strane. “Dobro.“

„Ozbiljno mrzim borbe. Još od kako sam bila mala. Nikda mi se nije sviđalo
da vidim tatu u modricama i prebijenog. On i moja baka su bili sve što sam ikad
imala.“

Klimnuo je.

„I bar, ozbiljno? Ponašam kao prava kučka i ne mogu da se zaustavim. To

nisam ja, ali trenutno sam van kontrole.“

Slegne ramenima.

Da mi nije šaputao u bolnici, pomislila bi da je mutav.

„Ako misliš da ću se sad napiti i pasti u tvoje krilo poput neke borilačke
kurve, grešiš.“

Smeje se. Jebač mi se iz sve snage smeje. Konobarica sa ogromnim grudima

koje su prelivale preko topa koji je nosila, spustila je posude ispunjene bistrom
tečnošću na sto. Gotovo je zabila svoje sise u njegovo lice. Al ovaj čovek sa
mnom se povuče nazad, izbegavajući kontakt. Bonus poen za njega.
 „Kako je znala našu porudžbinu?“ Pitala sam, upirući prst u čaše ispunjene
bistrom tečnošću.

„Um, upravo sam je ostavio za barom.“ Opustio se u svojoj stolici

prebacujući ruku preko naslona pored njega. „Napio sam se u noći kad mi je
otac umro. Nije pomoglo, ali je osećaj bio dobar.“

Protrljam lice dlanovima. „Žao mi je.“

„Nek ti ne bude. Preboleo sam.“ Slegne ramenima.

„Pre koliko je to bilo?“

„Pre oko godinu.“

„Žao mije zbog tvog gubitka.“

Pokaza mi rukom na čašu i on podiže jednu. „Živeli.“

Oboje popijemo na iskap. Nisam neka pijanica, i kada pijem neku žesticu
obično je gasim nekim kiselim sokom, ali večeras sve jebene kočnice su isparile.
Pružim svoju ruku, nakon što prgutam goruću tečnost. „Ja sam Layla.“ Njegova
ogromna ruka je progutala moju. „Ja sam Cruz.“

„Drago mi je što sam te upznala.“ Pokušala sam da mu prodrmam ruku, ali

Hulk je, pa Hulk. Popili smo još dve žestice pre nego što smo opet progovorili.
Trznula sam se svaki put, osećajući požar u dnu stomaka.

„Treniraš sa mojim tatom?“

„Da.“

„Ne voliš puno da pričaš, zar ne?“

„Bingo.“ Podigao je obe svoje obrve.

„Odlično.“ Potegnem još jednu žesticu sa stola. Ova ide glatko. Reakcija je
isuviše brza čineći da si se vrti u glavi i da mi se muti.

Pred nama se pojavi poslužavnik pržene hrane. Zahvalna sam mu jer

nemam mnogo iskustva sa pićem. Uzmem par krupnih prstenova luka sa
tanjira, proveravajući im toplotu pre nego što zagrize.
 „Hvala,“ zahvalim se punim ustima.

„Nema na čemu.“

„Jesi li Meksikanac?“ Izvalila sam. Za to krivim alkohol i gubitak bake.

Uglavnom veliku količinu alkohola.

„Portorikanac.“

Osećam da ima nešzo više od tog odgovora, zato nastavljam da ga ispitujem.

„Oh portorikanac.“Teško izgovaram r. „Ne voliš da te nazivaju meksikancem,

zar ne?“

Njegov duboki smeh ispuni bar, ispunjavajući lagano ćaskanje. Cruz se nagne
napred, smeštajući laktove na sto, zureći u mene. „Ne.“

„Dobro, ja sam meksikanka. Tčnije polu meksikanka i polu jazavičar.“

On se zagrcnu pivom koje je ispijao između ispijanja zestica sa mnom.

„Jazavicar?“

„Da, nemam predtsvu šta je moja majka osim kučke koja je imala dobre sise
i zavela mog oca.“

„Kapiram. Nikada ranije nisam upoznao meksičkog jazavičara.“

„Sad jesi.“ Pokažem na sebe i primetim njegov pogled koji sezadržao neku
sekundu duže na mom dekolteu.

„To je jedina stvar koju sam nasledila od svoje majke-fenomenalan dekolte.

Pretpostavljam da bi trebala biti bar malo zahvalna za te gene, ali ostatak sam
nasledila sa očeve strane. Sa maslinastom kožom, kovrdžavom crnom kosom, i
tamno braon očima, ja sam slika i prilika svog oca-bez grudi.

„Tvoj otac je duper tip. Nisam bio na dobrom putu kada me je primio.“

Bol me udara i razara moju dušu. Ne postoje reči koje mogu dda objasne
kako gubitak jedne od dve osobe koje su nečiji ceo život može uništiti osobu, pa
dohvatim novu žesticu i slistim je.

Cruz me ne osuđuje niti me upozorava da usporim. Zavali se u svojoj stolici

ispijajući pivo. Bar uskoro počinje da se vrti i počinje cerekanje. Nisam loš
pijanac. Ne, ja sam graciozna, brbljajuća, kikotava budala. Pričala sam i pričala o
mog gubljenju nevinosti u prodavnici krofni, prvom pušenju trave i o
prihvatljivim veličinama penisa. Cruz se kezi i pijucka pivo svo vreme me
slušajući bez prekidanja.

III Poglavlje

Layla

Moj jezik je otečen. Grlo mi je toliko suvo da me svrbi. Tako sam žedna.
Želim da plutam po vodopadima Nijagare gutajući svu svežu vodu. Kada sam
otvorila oči bol je udarila u moju glavu, teska i neprocenjiva. Bol. Žeđ. Sve je
tako stvarno.

Izvukla sam svoju guzicu iz kreveta u istoj majici i šortsu u kom sam i
doletela kući. Smrdim, boli me i psihički i fizički, i žeđ je stvarna. Popila sam dve
čaše vode i sela da pškim i piškim i piškim. Gutam još vode kao da mi zadnje a
onda uključim tuš u kupatilu. Vruća voda je dobrodošla, i između pranja kose i
stavljanja regeneratora jezikom sam hvatala i gutala još vode.

Kafa je slatki spasioc. Ispijam je polako, pazeći da mi ne bude gore nego što
jeste. Potražim tatu po kući i uverim se da nije ovde. Znam gde je. U teretani je.
Osvrnem se po kuhinji i vidim da je nered od pravljenja tamalesa rasčišćen,
zahvalna sam zbog toga. Ne znam do koje faze kuvanja je moja baka stigla, ali
drago mi je što ne vidim posledice toga. Nazujem par tatinih japanki i pogledam
dole. Savršeno se uklapaju sa mojim izgledom beskućnika, vrećastim
pantalonama, kapuljačom i vlažnom kosom.

Poznati zvuk boraca koji koji prebijaju govno u stvarima odzvanja niz
stepenice. Teretana je ispod nas, ali mora se izaći napolje i ući kroz druga vrata.
Posao je u punom jeku, neki zamahuju i napadaju vreće za udaranje dok su
drugi fokusirani na kardio trening, a nekoliko njih u paru sparinguju u različitim
ringovima. Ovo je dom, moj dom, čak i ako mrzim sport.

Tata je u sred ringa, sav u borilačkom fazonu prebijajući novog seronju. Bila
sam tamo, radila sam to, pa osećam empatiju prema mladom borcu. Tata,
Dexter Garcia, udara jako i u ringu i van njega. On je tip čoveka čije poverenje
moraš da zaradiš, a kad jednom uspeš u tome, učinićeš sve da ga ne izgubiš.
Gledala sam kako ulične propalice pretvara u poštovane šampione. Jednom
kada uđeš u njegovu teretanu, postaješ njen predstavnik, i to se odnosi na svaki
aspekt života.

Skočim na pult, držeći kafu kao da ima magične moći. Novine su poletele na
zemlju, ali nije bilo nikakve druge štete. Biti jedino dete Dextera, još i devojčica
pri tom, mogla sam da se izvučem sa bilo čim u teretani.

Opustila sam se na pultu i polako osmotrim okruženje. Krhotine bola pogede

mi dušu.Život se nastavlja kao da se ništa nije desilo.Primetim Jaga kako
naporno trenira,kao da nije juče podizao mog oca sa bolničkog poda.

Onda ugledam Cruza. Udara i šutira vreću. Nogama se lagano kreće pomera
dok njegov gornji deo tela graciozno pomera. On je čudo prirode sa ogromnom
građom i brzim pokretima. U bljeskovima se prisetim delova prošle noći. Boi je
pun razumevanja i ljubazan čak i kada su moje emocije kretale od povređenosti
do nivoa prave kučke.I sigurna sam da sam mu jasno i glasno stavila do znanja:
mrzim borilačke sportove.

Spustila sam šolju kafu pored sebe i zabila glavu u šake, prisećajući se šta
sam još sve usput odlučila da mu kažem.

Stvarno, Layla, stvarno?

Podignem noge na pult i prekrstim ih, pijuckajući kafu i nastavim razgledanje.

Često mi se pogled vrati na Cruza, ali nijednom ne zurim u njega. Aranžmani
oko sahrane su mi u glavi ali odbijam da se suočim sa njima. Baka je još uvek
spavala kad sam se iskrala ovde dole i ustaće i biće sva u žurbi kad se vratim
gore, zagrevajući tamalese za mene. Odbijanje. Odbijanje. Odbijanje.

Moja guza je utrnula, i nemam predstavu koliko dugo sedim ovde kada je
tata došetao do mene.

„Dobro jutro,“ promrmljao je.

„Hej, starče.“ Lagano ga udarim u rame.

„U koje vreme si sinoć došla kući?“

Slegnula sam ramenima, jer iskreno, nemam pojma kad sam došla. „Ti?“

„Nisam ni stigao do kuće. Probudio sam se na podu mamuran kao pakao.“

Zakikoćem se. „ Čekaj. Ti nisi došao kući?“

„Ovo je kuća takođe.“

„Kuhinja je skroz bila očišćena.“

Slegne ramenima, odmotavajući trake na prstima. „Nemam pojma. Gde si ti

otišla?“

„Cruz me je izveo van.“

„Cruz?“ Zaustavi se i pogleda me.

„Nisam želela da idem kući ili da se nosim sa svime.“

„Pretpostavljam da si zbog toga sada ovde dole.“

Klimnem. „Znam da ima stvari koje treba da uradimo, ali nisam spremna.“

Približi mi se za korak, vidim trzaj njegove brade. „Volim te , Layla,“ izgovara

na španskom.

„I ja tebe volim,starče.“

Odlazi iza stola i seda, podižići papire koje sam ja oborila. Mrmlja, pokazujući
svoje nezadovoljstvo, ali znam je duboko u sebi srećan što sam ovde. Oduvek
sam prezirala teretanu jer me je podsećala na njegovu povredu kad sam bila
mala devojčica. Odrastajući sa ocem koji živi da bi se borio bilo je strašno kao
pakao.

Nikada nisam prisustvovala ni jednoj borbi i mrzela sam da ga vidim kad bi se

posle neke borba vraćao kući sav u modricama i otečenim očima. Bio je
nepobediv ali imao je običaj da bude udaren i povređen pre nego što bi
oslobodio svoju brutalnost na svoje protivnike.

„Zdravo.“ Podigla sam pogled i ugledala Cruza , svog znojavog sa rukama

smeštenim nisko na njegovim kukovima.

„Zdravo.“ Pogledam u moju praznu šolju od kafe.

„Kako se osećaš jutros, šampione?“

„Bila sam i bolje. Malo se sporo krećem.“

Zahtevajući i duboki glas mog oca začuo se iza mene. „Kakvo je to sranje o
tome da si izveo moju bebu van sinoć?“

„Žao mi je, Šefe. Pokušavao sam da pomognem.“

Svi borci zvali su ga „Šef“, bilo je to njegovo uime u ringu nekada. Šef je
nekada bio ikona u svetu borbi i još uvek je izvan ringa.

„Ignoriši njegovu prgavu guzicu.“ Mahnula sam tati.

„Jesi li jela već?“

Odmahnula sam glavom i osetila vrtoglavicu. Moj stomak zakrča i uopšte

nisam sigurna da mogu jesti.

„Potrebno ti je nešto da upije taj alkohol.“

„Čekaj.“ Tata obiđe sto. „Izveo si je van i napio?“

Nasmešim se, volil da vidim svog oca svog namrštenog i zaštitnički

nastrojenog kad sam ja u pitanju. Neke stvari se nikad neće promeniti.

„I uzeo mi je nevinost na zadnjem sedištu tvoje Escalade, tata.“

Cruz je prebledeo. Ogromna zver od čoveka premešta se sa noge na nogu.

Nervoza koja izbija iz njega je očigledna. Bori se da pročisti grlo, ali ne uspeva.
 „Tata.“ Uhvatila sam ga za rame. „Isuse, smiri hormone. Odveo me je u bar i
bio je pravi džentlmen. Nisam mogla da odem kući i vidim kuhinju bez bake. Iz
istog razloga zbog kog ti nisi došao kući prošlu noć.“

„Znači još uvek si devica?“

Sada se ja zacrvenim od sramote, sopstvene reči su mi se vratile. „Tata!“

„Dobro jesi li?“

„Cruz mi ništa nije uradio. Ponašao se kao pravi džentlmen.“

„Dobro.“ Konačno promrmlja i okrene se da ode, odustajući od teme. Prošlo

je nekoliko neprijatnih trenutaka pre nego što je Cruz progovorio.

„Doručak?“ upita uzdignutih obrva.

„Naravno.“

„Volim da jedem krofne nakon teškog jutarnjeg treninga.“ Namigne mi,

pokazujući mi delić njegove razigrane strane.

„Isuse, preuzmi volan.“ Sakrijem lice među dlanove, prisećajući se kako sam
mu precizno objašnjavala kako sam izgubila nevinost u prodavnici krofni,
pričajući mu čak i o tome kako je moja guza završila prekrivena šećerom u
prahu.
 IV Poglavlje

Layla

„Hvala. Nisam želela da idem kući i da počnem sa planiranjem.“

Cruz odgrize veliko parče krofne prelivene čokoladnom glazurom. „Ne brini.“

Vrtim šoljicu kafe ispred mene. „Kako si to uradio?“

„Sahranu?“

Klimnula sam.

„Utrnuo sam. Pio sam mnogo. Ustvari, to me je dovelo u mnogo više nevolja
nego sto bi hteo da priznam.“

„Da, mislim da je meni jedno pijanstvo sasvim dovoljno.“

„Bila si poprilično zabavna sinoć.“

„Pričam i smejem se malo previše kad sam pijana.“

„Bilo je slatko.“
 Namrštila sam se. „Ne mislim da je bilo šta u vezi prošle noći bilo slatko,
pre bi se reklo da sam bila veliki nered.“

„Mi smo poprilično isti.“ Uzeo je čašu vode, prinoseći je svojim usnama.

„Ne mislim tako. Ja mrzim borbe, a ti si borac.“

„Odgajio me je otac.“

„Bez mame?“

Odmahnuo je glavom dok mu se na licu ocrtavala tuga.

„Ne. Ja sam posledica jednostrane ljubavne afere.“

„Znači i ti mrziš dan majki?“ Upitala sam.

„Prezirem ga.“

„Možda ipak imamo više toga zajedničkog nego što sam mislila.“

„Da, moj tata je napumpao devojku na koledžu. Ona je imala oči samo za
veće stvari kao što su položaj u društvu, novac i moć. Želela je da da bebu na
usvajanje, ali se moj otac borio za mene.“

„Zvuči kao super tip.“

„Tvoj i moj tata su veoma slični.“

„Kako si završio ovde?“

„Naši očevi su nekada davno bili dobri prijatelji, iako su nekoliko puta
oduzimali jedan drugom šampionski pojas.“ Pojeo je poslednji zalogaj svoje
krofne. „Moj otac mi je rekao da dođem ovde malo pre nego što je umro.“

Pružila sam ruku preko stola i uhvatila njegovu, videvši da se bol još uvek
primećuje na njegovom licu. „Tako mi je žao.“

„Da, nikad nisam mislio da ću prodati njegovu teretanu i ostaviti iza sebe
njegovu zaostavštinu, ali nisam mogao da se nosim sa svim tim. Mislim da je
znao da ću poći ovim putem. Trebalo mi je dosta godina da skupim hrabrost da
uradim to.“

„Zanimljivo kako tate nekada mogu biti tako u pravu.“

 Okrene svoj dlan i ispreplete naše prste. „Da, jeste.“

„Kako si prošao kroz sahranu i sve to?“

„Mnogo pića, bola u grudima, i mnogo različitih emocija.“

Osećala sam suze koje me peku. „Oni su sve što imam. Žrtvovali su sve za
mene. Baka se postarala da odem na koledž i da proživim sve svoje snove.“

„Drži se toga. Nemoj da padneš u depresiju ili ceo njihov težak rad i vera u
tebe neće značiti ništa.“

„Boli,“ priznala sam, pustajući suze da padnu.

„Da, boli, i ljudi će ti govoriti najgluplje stvari. Upozoravam te sad na to.“

Nadlanicom sam obrisala suze.

„I ljudi će reći da postaje lakše vremenom, ali ne postaju uopšte. Otkrio sam
da postaje teže svakog dana. Poželim da ga pozovem najmanje deset puta na
dan, da mu ispričam kakav mi je bio trening ili nešto o svom sledećem
protivniku.“

„Pričala sam sa njom svake večeri pre odlaska u krevet, bez obzira koje doba
bilo,“ rekla sam.

„Još uvek ga svako jutro tražim po teretani iako sam ovde u Washingtonu, a
ne u našoj teretani u Teksasu, ne bitno koliko je meseci i dana prošlo.“

Krećemo se napred nazad pričajući ovako jedno drugom, prosipajući svoju

hrabrost u vezi sopstvene situacije. Nakon tuceta pojedenih krofni i mnogo
razgovora, Cruz je platio račun. Još uvek nisam spremna da idem kući. Čula sam
za stadijume žalosti i sada se pitam da li je i izbegavanje jedan od tih stadijuma.

„Pa, izgleda da ćemo ove godine dan majki slaviti zajedno?“ ponudila sam.

Njegov široki osmeh je bio jedini odgovor koji mi je potreban.

„Šta ćeš da radiš statak dana?“ upitala sam.

Otvorio je vrata čekajući da izađem. „Treniram tri puta dnevno.“

„Wau, impresivno.“
 „Ovo oružje se ne pojavljuje preko noći.“ Istegnuo je mišće pokazujući mi ih.
Nasmejala sam se i spustila mu ruke dole. „Polako, smiri se ,Tigre.“

„Takođe ne pijem i ne jedem brzu hranu dok treniram.“Naamignuo mi je.

„Interesantno.“

„Da, sad imam opravdanje za to, naterala si me.“

Nasmejala sam se od srca. „A ako ti kažem da skočiš sa mosta?“

„Skočio bih, čini mi se.“ Slegnuo je ramenima i ubacio ruke u džepove

njegovih uskih plavih farmarica.

„Imaš li vremena za šetnju?“ upitala sam nadajući se.

„Naravno. Ti vodiš.“

Uhvatim ga ispod lakta. Čovek je vruć i hodajući orgazam koji vrišti za

oslobađanjem, ali je i mnogo više od toga. Cruz je opušten i žaštitnički
nastrojen. Zaboravila sam na sve ružne stvari koje mi se trenutno dešavaju u
životu.

Telefon mi zavibrira u džepu, odvraćajući me iz misli o držanju Cruza. Ne

prepoznajem broj, i u ovom trenutku mi ništa nije bitnije od toga da bolje
upoznam čoveka pored sebe. On čini da zaboravim.

„Javićeš se?“ pita me, gledajući naniže.

„Ne.“

Opušteno nastavim šetnju dok Cruz hvata korak sa mnom. Šetamo u tišini niz
šetalište centrom Vancuvera. To je moj omiljeni deo grada sa starim zgradama
i porodičnim radnjama. Predivno je, i kunem se moja duša kao da se ogleda u
tim zgradama izgrađenim od opeke.Tatina teretana je na skroz drugom delu
grada, i kada sam bila mala poseta centru grada je za mene uvek bila poslastica.

„Cruz?“

„Da.“ Pogledao me je.

„Da li si me iskoristio prošle noći?“

 Nasmešio se. „Ako to što sam te nosio dok si bila onesvešćena do kreveta i to
što sam te pokrio dekom nazivaš iskorišćavanjem onda da, jesam.“

„Hvala ti,“prošaputala sam.

„Promenio bih ti odeću, ali nisam želeo da stekneš pogrešan utisak.“

„Hvala ti, Cruz.“Zastanem na tren.“ Jesi li ti očistio kuhnju?“

Klimnuo je.

Zaplačem.

On se zaledi, povuče me u svoje naručje i zagrli me jako.

„Tako mi je žao,Layla,“šapuće u moju kosu. „To je bilo najmanje što sam

mogao da učinim.“

Ne mogu da nađem prave reči, zato ćutim i pustim suze da teku. Potrebno
mi je da ih izbacim iz organizma tako da mogu da se fokusiram na organizaciju
sahrane. Zadržavam se u Cruzovom zagrljaju, udišujići njegov miris dok mi se
čula ne povrate. Kada malo povratim snagu, udaljim se za korak od njega i
nasmešim mu se slabo.

„Hvala ti za sve, Cruz.“

Uhvati me za ruku, i nastavimo da šetamo trotoarom. Trenutno se osecam

slomnjeno i odvojeno od sveta.Sve u mom životu se promenilo, i nemam
nikakvu predstavu šta mi budućnost nosi. Nikada se u svom životu nisam
osećala tako izgubljeno.

„Layla.“

Okrenem se kad čujem svoje ime i umalo ne padnem na zemlju. Cruz oseća
moju uznemirenost i obavija svoje ruke oko mog struka kako bi me sprečio da
padnem. Shelby Winters, moja bivša najbolja prijateljica, koja je spavala sa
mojim bivšim momkom u mojoj studenskoj sobi. Ash Chandler je nekada bio
moja ljubav i budućnost za zauvek sve dok nisam zatekla svoju najbolju
prijateljicu kako ga jaše kao divljeg konja. To dvoje je učinilo da mrzim ovaj grad
i sve u vezi njega.
 Shelby je bila moja najbolja drugarica jos iz vrtića, a Ash je bio moja
srednjoškolska ljubav. Prevara nije bila poslednja nit koja je razdvojila Asha i
mene. Da je samo bilo tako jednostavno. Postojala je šansa da mu oprostim da
je sve bilo crno i belo, jednostavno. Bilo je upravo suprotno. Tada je Ash uništio
sve što je postjalo izmedju nas. Moje ruke se spustaju na donji stomak da
zaštite ono što nikad nije imalo šanse. Moja baka, tata i Jag su oni koi su me
pokupili.

„Pitala sam se da li ćeš se vratiti kući,“izgovori dok nam se približava.

„Kako pažljivo od tebe,“odgovorila sam joj smrknuto.

Jednom davno, ona je srušila sve u šta sam verovala da je ispravno. Kako se
usuđuje da se pojavi ispred mene?

„Izvini, želela sam da znaš da sam mislila na tebe.“ Prislonila je dlanove na

svoje grudi. „Bila mi je kao baka. Volela sam je.“

„Izgleda kao da voliš stvari malo previše.“

„Layla, nikada neću moći da se izvinim dovoljno.“

Moje oči se spuste na masivni dijamantski prsten na njenom prstu. Primeti

gde je gledam i skloni ruku iza leđa.

„ Čekaj, tako sam nepristojna,“ namerno naglasim svaku reč. „Cruz, ovo je
moja nekada najbolja prijateljica. Odrasle smo zajedno i bile smo užasno bliske.
Jednog dana uhvatila sam je kako jaše mog bivšeg dečka kao jebeni šampion.
Shelby ovo je Cruz, moj novi prijatelj.“

Shelby je znala celu priču , pakao koji mi je Ash priredio, i ipak je izabrala da
spava sa njim. Bila je uz mene mesecima dok sam noću plakala, zabrinuta šta
budućnost nosi. Bila je tu... dok nije izabrala njegov krevet ispred mene.

Cruz pročisti grlo i klimnu. Moje grudi ispune se ponosom kada joj on ne
priznaje da mu je drago što se upoznaju.

„To je bila greška. Žao mi je,“ Shelby ponavlja.

„Ti si greška.“ Reči su mi grube, brutalne i oštre, kao što bi i trebalo da budu.

„Treba da znaš...“
 „Ne, dosta. Nikad više mi se ne obraćaj.“ Okrenem se, dopustajući Cruzu da
me drži uz njega i odlazimo u suprotnom smeru. Držim ruke na stomaku,
ukopavajući svoje prste u odeću. Malo ih olabavim, pokušavajući da ne učinim
previše vidljivim stare ožiljke.

Prošli smo blok i po pre nego što su japanke na mojim nogama, četiri broja
veće, zapele za ivicu trotoara. Poletela sam napred, završavajući na rukama i
kolenima. Moji pantalone su poderane, koža na kolenima takođe, osećam kako
se šljunak lagano zavukao ispod kože.

„Isuse, Layla.“ Cruz me zgrabi u naručje i smesti me na obližnju klupu.

Spusti se ispred mene, pregledavajući moja kolena i tapkajući ih ivicom svoje

majice. Proklete suze naviru, onda dobijem manični napad smeha. To je tako
prokleto tipično za moj život. Padnem, ustanem, onda pojedem govno dok se
sve opet raspada. Jebeno mi je muka od toga, iscrpljena sam od suza, i samo mi
ostaje da se smejem kao luda.

„Jesi li dobro?“ Cruz me pogleda.

„Ne,“jedva odgovorim dok se ludački smejem.

Ustane nakonšto se uveri da je krvarenje stalo i sede pored mene. Sedimo na

klupi rame uz rame u tišini. Prvi je progovorio.

„Ash Chandler je tvoj bivši?“ Ukočeno pita, pogleda uperenog u ulicu.

„Da, trenirao je sa tatom. Išli smo zajedno u srednju školu.“

„Mmmm.“

„On je jebeni kreten, uobraženi seronja, gnusno kopile, i nadam se da pati od

svraba u guzici.“

Cruz prigušeno namseja. „Možda nije vreme, ali znaš li za teretanu njegovog
oca?“

„O da, ona izgradjena novcem dobijenog osvetom.“ Lupkam prstima po

klupi.“ Stvari između naših porodica su bile zaista ruzne jedno vreme. Tata je
zadržao svoj ponos dok je Ashova porodica kupila sve što su imali.“

„Da, naneli su bol tvom tati.“

 „Titanovo pleme,“ promumlala sam. „Tati se Ash nikada nije svideo. Pokušao
je da ga trenira, ali Ash nikad nije imao poštovanja i oslanjao se na novac
njegovog oca da bi se probio u životu.“

„On je seronja.“

„Bila sam tako glupa.“ Oboje smo nastavili da buljimo preko glavne ulice. „Ne
mogu da verujem da sam bila tako slepa.“

„Svi pravimo glupa sranja.“

„Ne, ja sam bila glupo govno. Velika razlika.“ Okrenula sam se zagledala u
Cruza.. „Otišla sam zbog njih. Okrenula sam leđa svojoj porodici i ostavila sam
oca u svim kriznim situacijama. To je nešto što nikad sebi neću oprostiti. Bila
sam kukavica.“

Cruz se malo okrene prema meni i pređe prstom niz moju bradu. „Layla,
nikada nisam upoznao roditelja koji je toliko ponosan na svoje dete. Ne sudi
sebi po prošlosti. Svi mi imamo sranja iz prošlosti koja nas proganjaju. Ne
dozvoli da te to kontroliše.“

Ćutala sam.

„Lakše je reći nego učiniti. Veruj mi, znam,“rekao je.

Stisnem oči, boreći se jako da da ne dozvolim ovom gradu da me slomi.

„Slažem se.“

Ponovo zavlada tišina među nama neko vreme. Jedini zvuk koji se čuje je zvuk
usporenog saobraćaja na glavnoj ulici.

„Potrebno nam je još krofni,“ promrmljala sam, grabeći Cruzovu slobodnu

ruku, isprepletajući naše prste.

On se sporo pomera, posmatrajući naše spojene ruke. Pojavi se smešak na

njegovom licu. To je opijajuće i nadmoćno u isto vreme.

„Proklete krofne,“ promrmlja.

 Oboje se nasmejemo. Cruz stegne moje prste. Ta mala gesta mi daju nadu.
Nadu koju nisam imala dugo vremena. To je osećaj koji me je držao zarobljenu
dugo vremena.

POGLAVLJE 5

Layla

Tat nije spavao u svojoj sobi od dana kad sam došla. Ne mogu da ga krivim s
obzirom da se svi na svoj način borimo. Ja sam se okrenula krofnama, Cruzu i
izbegavanju koliko je to moguće. Protekle nedelje šrijunirala sam Cruza u
teretani, ne spremna da priznam koliko smatram da je njegovo telo jebeno
seksi. Uveče bi me odveo van da jedemo i onda bi me dopratio do kuće. Jedne
noći prejeli smo se bakinim tamalesima. Cruz je bio šokiran kada sam smazala
dvanaest. Morala sam, ipak da se ušunjam u kupatilo da popijem šaku Tumsa.

Vrata su zaškripala kada sam ih otvorila na tatinoj sobi. Njegov miris me jako
pogodi. To je za mene uvek bio miris doma i ljubavi. Njegov krevet je bio
namešten i kao i uvek sve je bilo na svom mestu. Tata je tip A do kosti kad je
kući, ali teretana je sasvim druga priča. Bacim pogled na sliku na noćnom
stočiću. Stoji tu od kad se sećam. To je slika moje majke. Njegova prava ljubav.

Sećam se kada sam bila mlađa stalno sam mu govorila da je mrzi celim bićem.
Uvek mi je govorio da je ne mrzim. Onda bi mi držao lekciju o tome kako će me
mržnja povući dole, i da to nije vredno mog truda. Nikada neću shvatiti kako je
jedan ljubazan, nežni džin kao što je moj otac, nekada borilački šampion,
postao tako mudar.

Sednem na krevet na strani bliže slici i uhvatim sebe kako je podižem.Vidim

sebe u njoj. Uzani oblik očiju i možda nos. Protresem glavu, znajući da je to
samo nada kao ona za koju sam se držala kada sam bila mala devojčica. Zudela
sam za nekoliko kontakta sa njom. Moje suze su već odavno presušile, čak je i
moj bes prema njoj splasnuo. Baka je bila moja majka. Taj prelepi dar mi je dat
onog dana kada je moja majka otišla od mene. Trebalo bi da sam joj zahvalna
na tome.

„Layla.“

Gotovo da skočim sa kreveta ali sliku držim prislonjenu na grudi. Okrenem se i

vidim Cruza naslonjenog na dovratak sa rukom na kuku. Nosi belu košulju.
Nekoliko prvih dugmeta su mu raskopčana,a ostala su nategnuta, preko
njegovih uočljivih grudnih mišića. Rukavi su mu podvrnuti naviše, otkrivajući
splet mastila na njegovim podlakticama.

„Tvoj otac me poslao po njegovo odelo.“ Pogleda dole u sliku koju grlim.

Vratim je na tatin noćni stočić i odem po njegovu odeću, koja visi u torbi za
odeću.

„Jesi li dobro?“ pita me kada mu dodam odelo.

Klimnem. „Mislim da jesam. Osećam se utrnulo.“

„To je normaln osećaj.“ Sagne se i poljubi me u vrh čela.

Uhvatim ga za ruku. „Hvala što si ovde.“

„Bez brige.“ Okrene se i spusti niz stepenice.

Spremna sam da siđem. Nazujem moje crne visoke štikle. Stavim bisernu
ogrlicu oko vrata, onu koju je baka nosila praznicima i u specijalnim prilikama.
Jurila bi me njenon drvenom varjačom da zna koliko sam povređena. Bila je
nesebična i ne bi želela ništa od ovog.
 Teretana je mračna kada sam ušla. Svi borci moga oca su u odelima i stoje
pored njega. To govori koliko je on posvećen ne samo sportu već i čoveku kog
stvara i oblikuje. Odmah sam uočila Cruza. Poboglo je to što nadmašuje po
visini sve ostale. Klimnuo mi je i nasmešio mi se slabšno pre nego što sam prišla
tati i uhvatila sam ga za ruku.

Njegov dlan je znojav i drhti. Čovek koji je uvek bio moj čvrst temelj puca
ispred mene. To me ispuni željom da sad ja budem njegova stenba. Moj je red
da to učinim za njega.

Hodamo kao jedna velika porodica do crkve na uglu. Elegantna pogrebna kola
nalaze se ispred malog skupa. Baka je bila dobro poznata u zajednici i svi su je
voleli. Uvek je bila nasmejana i spremna da pomogne. Hranila je gladne u
komšiluku i pomagala svima kojima je pomoć bila potrebna.

Stojim uz tatu i ne pustam mu ruku. Sva lica su bleda. Trudim se da se

nasmešim i klimnem glavom svima, ali ne mogu reći ko je ovde a ko nije. Stajala
sam tako još neko vreme kada sam primetila kovčeg. Osećam ruku koja me
gura s leđa.

Osvrnem se preko ramena i ugledam Cruzove oči boje viskija koje mi pružaju
podršku.To je sve št mi treba da poguram tatu da sedne. Kada smo se svi
smestili pastor je započeo molitvu i propoved. Moj otac tiho plače kraj
mene,slamajući moje srce u sekundi. Nikad ga nisam videla psihički
povređenog. On je čovek koji kažnjava svoje telo i to ekstremno kažnjava, ali
gubitak majke ga je slomio.

U momentu odlučujem da ću ostati uz njega onoliko vremena koliko mu bude

bilo potrebno. Biću ovde za njega. Dođavola, čak ću mu pomoći i oko
teretaneiako ona nije moje omiljeno mesto. Dobra strana posla medicinske
sestre je što ga ima svuda.

Kada je tata prozvan da održi svoj govor, nije se pomerio. Čovek je slomljen i
nesposoban da govori, pa ustanem i poravnam svoju crnu haljinu. Noge mi
drhte dok hodam prema mikrofonu. Oko mene lica su mi zamagljena, a srce mi
svakim udahom bolno jeca. Ovo je nešto o čemu malene devojčice i ne sanjaju.
Znam da sam odrasla žena, ali biti odgajana u zaštićenosti koju su mi baka i tata
omogućili, učinilo je da ću u srcu uvek biti njihova mala devojčica.
 „Hv...hvala...“ zastanem, pokušavajući da iskontrolišem svoj glas. Suza za
sada nema, ali glas me izdaje. „Moj otac i ja smo vam zahvalni što ste se okupili
danas ovde. Ne postoje reči koje bi moju baku verno opisale. Ako ste danas
ovde, onda vas je ona na neki način dotakla. Uvek je bila tu za mog oca i mene,
ali sad nas je ostavila jake i pametne. Sada je naš red da nastavimo njeno
nasleđe.

„Uvek ću nositi uske haljine, kuvati po njenim receptima, i nikada neću

odustati od potrage za čovekom mojih snova. To su neke od stvari koje je uvek
želela za mene. Priznajem da moje kuvanje nije ni blizu njenog, ali ona će živeti
kroz njega. Voleću te uvek i zauvek, do meseca i nazad, bako.“

Iscrpljena sam do momenta kad se vratim na svoje mesto. Moj otac se uspravi
i nasmeši mi se. Nije potrebno bilo šta da mi kaže. Znam da je ponosan.

Jag nas je odvezao do grobnice gde će moja baka zauvek počivati. Prečula
sam oca kada me je telefonom obavestio o svojoj nameri da kupi grobnicu.
Kupio je četiri grobna mesta jedno do drugog. Svako za po jednu osobu koju
nikad više videti neću. Nisam želela da razmišljam o tome jer bi to slomilo sve u
meni, a danas nisam imala šanse da izbegnem. Nisam morala da ga pitam zašto
je to uradio. Želeo je da njegova majka bude okružena porodicom. Jedno
grobno mesto je bilo za nju, jedno za njega, mene i jedno za mog budućeg
voljenog...bio je to jedan od konačnih slomova koje sam imala.

I dalje čekam predstojeći slom. Očekujem ga zbog suočavanja sa činjenicama

i izbegavanjem sa životom. Moj otac predvodi svoju familiju kad izađe iz svoje
Escalade. Jag i Trick hodaju pored njega dok ih ja pratim. Cruz me lagano uhvati
za ruku i ja ga stegnem nežno. Nikada nećeznati koliko mi je značio tokom ovog
vremena. Bio je moj oslonac čak iako nije svestan toga, i to me natera da se
zapitam da li je on imao nekog kada je izgubio svog oca.

Nebo je mracno,sumorna izmaglica se spusti na nas. Svi su u crnom sa

mračnim izrazima na licu. Kada se njen kovčeg spusti u zemlju osetim da se
lomim iznutra. Bol koji sam zakopala od planiranja njene sahrane počinje da
izbija. Borim se da izdržim. Ali nekad su osećaji tako jaki da ih ništa ne može
zaustaviti.
 Ljudi polako počinju da se razilaze, ili stoje u malim grupicama i razgovaraju.
Stojim nepomična kraj bakinog spuštenog kovčega. Padnem na kolena,
pogledam preko spomenika kraj nje, zgrabim travu i počnem da plačem. Boli
sve u meni.

Prisetim se njenog osmeha, sjaja u njenim očima, i ljute arome njenog

kuvanja. Nikada ih više neću iskusiti. Sve su to samo moje uspomene sada, i to
je sve što će ikada biti. Bila sam sebična i otišla sam od kuće, ostavljajući je.

Suze padaju sve brže i jače, razbijajući se o već vlažnu travu. Deo moje duše
je otkinut i sahranjen je pored nje. Boli. Boli kao nikad do sad. Prsti su mi utrnuli
jer sam sva ukočena, al i dalje ih stežem.

Uskoro osetim kako se jake ruke obaviju oko mene. Ne moram da pogledam
da bi znala da je to Cruz. Ne govori ništa, samo drži moje drhtavo telo. Njegov
zagrljaj smiruje oštar bol, otupljuje ga.

„Tvoj tata ne izgleda dobro.“

Podignem glavu i vidim da su svi otišli, čak i Escalada.

„Rekao sam Jagu da ga odvede u teretanu. Vratiće se po nas.“ Cruz je seo,

povlačeći me na svoje grudi. Dopustila sam mu da me zagrli i naslonila sam se
na njega.

„Ostani tako koliko god ti je potrebno. Biću ovde.“

„Da li uvek ovako boli?“

Izdahnuo je. „Nikada ne lažem,Layla, i Bože, voleo bi da sad mogu.“

„Kako živiš sa tim?“šapnem.

„Ustaneš i guraš dalje, bejbi.“ Sklanja mi kosu sa lica.

Ostanemo tako u tišini sve dok tama ne zameni dnevnu svetlost.

„Ne mogu da odem odavde.“ Sednem napred, moja guza je utrnula od tako
dugog sedenja. „Ne mogu da je ostavim.“

Ustao je i udaljio se od mene. Vrištim sve jače i počnem da bacam zemlju.

Primetim oko sebe još cipela ali ne obraćam pažnju na njihove vlasnike.
Zadnjim atomima snage udaram po zemlji i vrištim. Kada se srušim, Cruz me
podiže u svoje naručje, privijajući me uz svoje grudi kao novorođenče.

Obmotam ruke oko njegovog vrata, držim se za njega kao za zadnju slamčicu,
još uvek na tugujući u svom bolu. Osećam se kao izdajica, ostavljajući njeno
hladno, mrtvo telo da leži duboko u zemlji. Osećam to, i boli me. Boli da dišem,
mislim i živim.

Cruz se smesti na zadnje sedište Escalade zajedno sa mnom, i pogledam

dovoljno da vidim Jaga i mladog borca na prednjem sedištu. Trick mora da je
ostao sa tatom u teretani.

„Ne vodi me kući.“ Zgrabim Cruza za okovratnik. „Molim te, ne mogu to.“

Jag podiže roze kutiju sa prednjeg sedišta. „Imamo te, devojčice.“

Naslonim se na Cruzove grudi i zajecam.