Psihološki rečnik naučnih termina i izraza

Rečnik psiholoških pojmova koji je pred vama predstavlja spisak relevantnih termina koji se najčešće
koriste u oblasti psihoterapije, psihologije i savetovanja. Svrha rečnika je da doprinese boljem
razumevanju termina u pomenutim oblastima. Definicije su preuzete iz rečnika psihologije autora
Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd, zatim Dragana Kstića - Psihološki
rečnik Drugo dopunjeno izdanje Savremena administracija 1991., kao i iz mnogih drugih udžbenika,
knjiga,naučnih članaka,naučnih časopisa itd....

A
ADIKCIJA

(lat.addictio=dosuđivanje, žrtvovanje; engl. addiction=skolnost, privrženost) Podložnost nekoj štetnoj

navici, najčešće, psihofiziološka zavisnost od droge ili alkohola (toksikomanija, alkoholizam).

ADOLESCENCIJA

(lat. adolescentia=mladost, mladićko doba; od adolescere=rasti) Period čovekovog intenzivnog

razvoja, od kraja puberteta do zrelog doba, a po nekim autorima, od kraja detinjstva (početak
puberteta) pa do sticanja zrelosti (od 12-14. pa do 18-21. godine). Dok je pubertet pretežno biološki
određeno razvojno doba, a. je prevashodno socijalno, kulturno i istorijski određena. U našoj kulturi
period a. je prelazno doba praćeno izrazito burnim psihičkim, naročito emocionalnim i moralnim
krizama, previranjima i lutanjima. U nekim slučajevima, normalna adolescentska kriza može dovesti do
manjih ili većih psihičkih poremećaja, a u retkim slučajevima završava se nastankom psihičke bolesti
(npr. histreija, fobija, shizofrenija ). U a. dolazi do intenzivnog traganja za samim sobom i do formiranja
identiteta. Adolescenti su veoma zaokupljeni sobom, svojim sposobnostima, vlastitim moćima i
talentima, vrednostima, isporobavanjem jačine volje i izdržljivosti. U a. slabi uticaj porodice i
roditeljskog autoriteta, a postaju veoma značajne grupe vršnjaka tj. adolescentske grupe koje imaju
svoju specifičnu subkulturu.

ADOLESCENTSKA KRIZA

Normalna, razvojna psihička kriza, vezana za prelazak iz jednog socijalnog i uzrasnog statusa u drugi,
koja se javlja u periodu adolescencije i, po pravilu, spontano se prevazilazi, bez stručne intervencije
psihologa ili psihijatra. Kriza nastaje iz jednog ili više tipičnih konflikata za adolescenta, kao što je
sukob između želje za samostalnošću i zavisnosti od autoriteta (pre svega roditelja), zatim sukob
između potrebe za ličnim identitetom i za pripadnošću grupi (grupni identitet), između potrebe za
ljubavlju i intimnošću sa osobom suprotonog pola i straha od bliskosti, između grubosti i nežnosti,
egoizma i altruizma, intelekta i nagona itd.

AFEKTIVNI POREMEĆAJ

Emocionalni poremećaj.

AGORAFOBIJA

(grč. agora=trg, i fobos=strah) Vrsta fobije koju karakteriše iracionalan patološki strah od otvorenog
prostora, ulica i trgova. Agorafobičar se panično plaši i zato izbegava da sam pređe preko širokog
otvorenog prostora, ako se to ipak desi, on tada oseća intenzivan strah u vidu napada, te zato grčevito
nastoji da ima pratioca.

AGRESIJA

(lat. agressio=napad) Postupak kojim se namerno ili nenamerno nekom objektu (osobi, živom biću ili
predmetu) nanosi povreda (fizička, psihička ili moralna), odnosno, šteta, ili se objekat uništava. Po
svojoj vrsti, a. može biti verbalna ili neverbalna, individualna ili koletktivna, svesna ili nesvesna itd.
Adler smatra da je a. izraz težnje za moći, a Frojd nagona smrti.

AGRESIVNI KARAKTER

1. U A. Adlerovoj (Adler) teoriji, tip ljudi koji, budući da mu nedostaje osećanje za zajednicu, direktno,
neuvijeno stremi nadmoći nad drugim ljudima. Odlikuje se sledećim crtama karaktera: sujeta
(častoljublje), ljubomora, zavist, mržnja i tvrdčiluk. 2. U teoriji Karen Hornaj (Horney), pojedinac koji je
kao svoju osnovnu životnu strategiju usvojio obrazac kretanja protiv ljudi. Njegove osnovne potrebe su
potreba za uspehom, za moći i za iskorištavanjem drugih. On prihvata zakon džungle i njegov osnovni
životni moto je: "Moć daje pravo." Zato a.k. odbacuje s prezirom svaku humanost, dobrotu i osećajnost
kao slabost. U svakoj borbi on mora po svaku cenu da pobedi. Njegova opsesija, životni san je uspeh i
neograničena moć, a njegova ličnost predstvalja puko sredstvo da se taj cilj ostvari. Najlakše se
prepoznaje u interpersonalnim odnosima. Svako upoznavanje s drugim čovekom on doživljava kao
odmeravanje snaga i u sebi se pita: "Koliko je jak?" A.k. odgovara analno-sadistički u Frojdovoj
(Freud), a izrabljivački karakter u Fromovoj (Fromm) teoriji.

AJZENKOVA DIMENZIONALNA TEORIJA LIČNOSTI

Jedna od faktorskih teorija ličnosti, prema kojoj je struktura ličnosti sastavljena od brojnih faktora
različitog stepena opštosti, a organizovana je hijerarhijski. Na vrhu se nalaze najopštije dimenzije
ličnosti ili tipovi (ekstravertnost – intravertnost, neuroticizam i psihoticizam), ispod su crte ličnosti (npr.
rigidnost, plašljivost, razdražljivost), a ispod njih su navike, dok su na dnu specifični odgovori
(konkretne, manifestne reakcije).

AKTIVNO UČENJE

Vid učenja u kojem subjekat nije samo pasivni konzument izloženog gradiva, već aktivno učestvuje u
procesu sticanja znanja. Učenik uči s namerom, aktivno traga za podacima, prerađuje ih i trudi se da
materijal koji uči osmisli, reorganizuje i reprodukuje još u toku učenja.

AKTUALIZACIJA

(na lat. actualisatio= ostvarenje, prevođenje u delo) Proces ispoljavanja, ostvarivanja onog što je
postojalo kao dispozicija, samopotencijalno. Up. Samoaktualizacija.

AKTUELNA NEUROZA

Lakše mentalno oboljenje nastalo kao posledica nekih organskih teškoća (npr. srčano oboljenje,
migrena). Prema psihoanalizi, za razliku od prave neuroze ("psihoneuroze"), nastaje kao direktan izraz
aktuelne frustracije seksualnog nagona. Simptomi a.n. (umor, razdražljivost, nesanica, napetost,
strepnja, bezvoljnost itd.) predstavljaju neposredan, fiziološki odgovor organizma na osujećenje
seksualne potrebe, a nesimboličku ekspresiju fantazama i obradu nesvesnih konflikata.

AKTUELNI KONFLIKT
Sadašnji, trenutno prisutan konflikt, za razliku od prošlih (npr. iz ranog detinjstva). Geštalt psiholozi,
egzistencijalistički i humanistički psiholozi, za razliku od psihoanalitičara, naglašavaju važnost
poznavanja a.k. za razumevanje dinamike odrasle, normalne ili abnormalne ličnosti. Da bi neki
sukobljeni motivi imali stvarno dejstvo na mišljenje i ponašanje ličnosti, oni moraju sada delovati, tako
da je sasvim nebitna njihova eventualna istorijska povezanost sa ranijim interapsihičkim sukobima,
kažu ovi psiholozi. Prema psihoanalitičarima, međutim, ovi a.k. su samo fasada, izdanci onih pravih,
duboko skrivenih infantilnih konflikata.

AKUTNA REAKCIJA NA STRES

Prolazni psihički poremećaj kod inače normalnih osoba, nastao kao reakcija na intenzivne i realno
opasne stresogene situacije (ugrožavanje fizičkog i psihičkog integriteta same osobe ili njoj bliskih
stvorenja u saobraćajnoj nesreći, polavi, požaru, silovanju, provali itd.) A.r.n.s. započinje "inicijalnom
fazom", koja sledi nekoliko minuta do nekoliko sati od stresogenog događaja, a manifestuje se u vidu
ošamućenosti, dezorjentacije, suženja savesti, gubitkom koncentracije i sposobnosti racionalnog
suđenja. Ovoj prvoj fazi sledi ili reakcija paničnog bekstva, agitacija ili psihogei stupor. U sklopu
a.r.n.s., po pravilu, javljaju se tahikardija, znojenje, ubrzano disanje, crvenilo i sl. Nije retko da je ova
reakcija praćena delimičnom ili potpunom amnezijom na traumatičnu epizodu. Simptomi obično
nastaju dva do tri dana od stresnog događaja.

ALEKSITIMIJA

(grč. a=bez, ne-, leksis=reč i thimos=osećanje) Poremećaj u intelektualno-emocionalnoj sferi, koji je

sedamdesetih godina 20.veka opisao P.Sifneos (Sifneos), a manifestuje se kao nesposobnost
pojedinca da prepozna i rečima izrazi vlastita osećanja. Umesto da kažu, recimo, "osećam strepnju",
takvi pojedinci govore da se često znoje, da imaju lupanje srca i "prazninu" u stomaku. Osobe koje
imaju ovaj poremećaj deluju hladno, nezainteresovano i bezosećajno. Njihov problem nije toliko u
tome što nemaju nikakve emocije nego što nisu u stanju da ih identifikuju, klasifikuju i adekvatno
rečima artikulišu, tako da im osećanja izmiču. Sifneos smatra da je uzrok a. prekid nervnih veza
između limbičkog sistema i centra za verbalizaciju u neokorteksu.

ALKOHOLIČAR

Osoba kod koje se, usled prkomrnog i hroničnog konzumiranja alkoholnih pića, stvorila psihološka i
fiziološka zavisnot od alkohola sa štetnim posledicama po psihofizičko zdravlje, ekonomsko stanje,
kao i po njeno moralno i socijalno ponašanje.

ALKOHOLIČKA DEMENCIJA

Vrsta demencije nastala usled duže i obilne zloupotrebe alkohola. Poznata je pod nazivom
Korsakovljev sindrom/psihoza.

ALKOHOLIČKA PSIHOZA

Klasa teških duševnih bolesti, nastala usred hrončne i preobilne zloupotrebe alkohola, koja dovodi do
oštećenja mozga. Tu se ubrajaju delirijum tremens, Korsakovljeva psihoza, alkoholička epilepsija i sl.

ALKOHOLIZAM

(od arap. Al-kohol= antimon u prahu, destilisana tečnost) Jedna od najrasprostranjenijih toksikomanija,
ispoljava se kao gubitak sposobnosti uzdržavanja od prekomerne upotrebe alkohola, dovodi do
narušavanja psihičkog (poremećaji opažanja, pamćenja, mišljenja, ličnosti) i fizičkog zdravlja
(avitaminoza, ciroza jetre, oštećenje CNS) i socijalnih odnosa (porodični, profesionalni, prijateljski). Po
rasprostranjenosti i štetnim posledicama po zdravlje, a. je odmah posle bolesti kardiovaskularnog
sistema i malignih oboljenja (karcinom). A. se javlja iz različitih psiholoških razloga, kao što su
neuspeh u braku, na poslu, usled psihičke nezrelosti, nesigurnosti, anksioznosti, depresivnosti i
osećanja manje vrednosti, s obzirom da se osećanje osujećenosti, tuge i inferiornosti gubi pod
dejstvom alkohola. Valja, međutim, imati u vidu da alkohol samo privremeno i prividno vraća pojedincu
izgubljeno osećanje sigurnosti, kuraži i stvara iluziju o vlastitoj omnipotenciji. Sa mamurlukom, vraća
se u još većoj meri osećanje niže vrednosti, anksioznost i osećanje krivice. Na nastanak a. utiču i
društvene prilke, kao što su ekonomska beda, gušenje političkih sloboda, gubitak socijalnog statusa,
kao i društvene navike učestalog konzumiranja alkohola. Dugotrajno i prekomerno konzumiranje
alkohola može dovesti do alkoholičke psihoze.

ALTER EGO

(lat. drugo ja) 1. Osoba koja nam je po načinu mišljenja i osećanja toliko bliska, srodna, da je
doživljavamo kao svoje "drugo ja". 2. Osoba koja je opunomoćena od neke druge osobe da je može
zastupati ili zamenjivati u određenim poslovima. 3. U psihodrami, lice koje govori i čini ono što bi neko
drugi verovatno činio da nije sprečen unutrašnjim otporima i cenzurom.

AMBICIJA

(lat. ambitio= slavoljublje) Težnja za isticanjem, za uspehom, priznanjem ili slavom. Ona može biti
podsticajna i konstruktivna, ako je u skladu sa mogućnostima individue i ako nije uperena protiv drugih
ljudi. A. postaje nezdrava i destruktivna kada je u neskladu sa sposobnostima pojedinca, kada je
nerealna, bezobzirna i udružena sa sujetom, mitomanijom i samoljubivošću. A. se razlikuje od motiva
postignuća.

ANALITIČKA PSIHOTERAPIJA

Vrsta analitički orjentisane psihoterapije koja selektivno koristi mnoga dostignuća psihoanalize, ali ne
poštuje sva pravila analitičke procedure. U odnosu na klasičnu psihoanalitičku psihoterapiju je kraća,
učestalost seansi je manja, pacijent ne leži na kauču, tehnika slobodnih asocijacija nije toliko važna,
interpretacije nisu mnogo "duboke" itd. Ciljevi ove psihoterapije su skromniji i pragmatičniji.

ANHEDONIJA

(od grč. an=ne i hedone=zadovoljstvo) Nesposobnost doživljavanja osećanja prijatnosti (ili

neprijatnosti) u situacijama kada se to osećanje normalno javlja. A. kao nemogućnost uživanja u
životu, emocionalna tupost i hronični nedostatak interesovanja za život javlja se kao simptom
depresije, ali se može javiti i samostalno.

ANKSIOZAN

Pojedinac ispunjen osećanjem često bezrazložne strepnje, uznemiren i obuzet crnim slutnjama.
Anksiozna stanja sreću se u raznim vrstama neuroza i psihoza (histerija, aktuelna neuroza, ratna
neuroza, traumatska neuroza, depresija, shizofrenija itd.).

ANKSIOZNA REAKCIJA

Funkionalni poremećaj, neurotični odgovor na stresnu situaciju ili na dugotrajne patogene konflikte.
Sastoji se od difuznog osećanja straha, zebnje, bojazni praćenom napetošću, uznemirenošću,
osećanjem ugroženosti, hronične zabrinutosti i bespomoćnosti pred nekom u budućnosti očekivanom
nesrećom. A.r. je relativno često povezana sa izvesnim telesnim simptomima (srčana aritmija,
drhtanje, vrtoglavica, želudačne smetnje itd.)
ANKSIOZNI POREMEĆAJI

U savremenoj psihijatriji, zajednički naziv za raznorodni skup poremećaja u kojima dominira simptom
anksioznosti, odnosno straha, a to su: anksiozna reakcija, fobički poremećaj, anksiozno-depresivni
poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj (anksioznost se javlja pri suprotstavljanju prinudnim
radnjama ili mislima), generalizovani anksiozni poremećaj i panični poremećaj.

ANKSIOZNO-DEPRESIVNI POREMEĆAJ

Mešoviti poremećaj u kojem su gotovo podjednako zastupljeni simptomi i anksioznosti i depresije ali
ne do stepena da bi se mogla dati zasebna dijagnoza.

ANKSIOZNOST

(lat.anxietas=uznemirenost, zabrinutost) Lebdeći neodređeni strah, teskoba. A. je osećanje bojazni,

strepnje, uznemirenosti i napetosti, koje se od straha razlikuje po svojoj složenosti, ali i rasplinutosti,
neodređenosti, pošto nije vezana za neki određeni objekat. U ovom neprijatnom osećanju dominira
iščekivanje neke velike ali neodređene nesreće, nemoćno očekivanje da će se neminovno desiti nešto
strašno, neko veliko zlo. Prema S. Frojdu (Freud) i psihoanalitičarima, a. ili strepnja je stanje koje
"nazivamo 'strahom očekivanja' ili 'plašljivim očekivanjem'". Frojd smatra da strepnja ne može da
proizvede traumatičnu neurozu, pošto "ima nešto u strepnji što nas štiti od užasa pa i od neuroze
užasa". A. se često uklanja ili makar ublažava mehanizmima odbrane. Pojam osnovne strepnje
(bazične anksioznosti) ima ključni značaj u teoriji Karen Hornaj (Horney).

ANTISOCIJALNA LIČNOST

Struktura Ličnosti koja stoji u osnovi različitih vidova bezobzirnog i nasilničkog interpersonalnog i
socijalnog ponašanja. Kod a.l. je oštećeno formiranje savesti, nedostaju joj unutrašnji regulatori
društvenog i moralnog ponašanja, neodgovorna je, nema osećanje krivice i kajanja. Oštećeno je,
takođe, i formiranje principa realnosti, tako da a.l. poput deteta nastoje da odmah i u potpunosti
zadovolje svoje nagonske impulse. Ovakvim osobama, osim toga, nedostaju i osećanja simpatije i
samilosti jer kao deca nisu bila u stanju da se identifikuju sa važnim osobama. Usled svih tih
nedostataka, asocijalni pojedinci su skloni nepoštovanju i kršenju socijalnih normi, agresivnom
ponašanju, bezrazložnoj destruktivnosti, silovanju, incestnim odnosima, uživaju u surovosti i okrutnom
mučenju slabih i nemoćnih itd.

ANTISOCIJALNI MOTIVI

(od lat. Anti=protiv i socialis=društveni) Klasa negativnih socijalnih motiva. To su raznoliki društveni
motivi kojima je zajednička usmerenost protiv drugih ljudi, saradnje i vrednosti društvenog života. U
a.m. spadaju agresivnost, sebičnost, potreba za dominacijom, sadizam itd. Suprotno prosocijalni
motivi.

ANTISOCIJALNO PONAŠANJE

Zajednički naziv za sve vrste ponašanja (npr. krađa, fizički napadi, ubistva, narkomanija, prostitucija)
usmerene protiv društvenih, pravnih i moralnih zakona, normi i pravila, na rušenje autoriteta i
društvenog reda. A.p. je štetno i opasno za održanje, integritet i funkcionisanje društvenih grupa,
društvenih institucija i društva u celini, te se u svim civilizovanim zemljama zakonski progoni. Razlikuje
se od asocijalnog ponašanja, koje nije protiv, već je samo mimo uobičajnih društvenih standarda i
vrednosti.

APSTINENCIJA
(lat. abstinentia=uzdržavanje) Voljno uzdržavanje od zadovoljenja nekih medicinski, religiozno i
društveno nepoželjnih potreba, kao što su potreba za alkoholom, drogom, duvanom, seksom,
određenom hranom i sl. U nekim slučajevima odvikavanje od navike ili potrebe ide veoma teško, pa se
kao posledica javlja karakterističan apstinencijalni sindrom ili apstinencijalna kriza.

APSTINENCIJALNI SINDROM/KRIZA

Psihički i fiziološki poremećaj nastao po prestanku uzimanja izvesnih droga (alkohol, duvan, droga,
sredstva za umirenje) na koje je, tokom duže upotreb e, organizam navikao. Osoba koja pati od a.s. je
nervozna, uznemirena, anksiozna, depresivna, često se znoji, ima bolove u mišićima, oseća stomačne
tegobe, mučninu, javljaju se premor, tahikardija, nesanica, anoreksija, a u slučaju dugotrajnijeg
uzimanja droge, nagli prestanak može dovesti i do smrti. Jačina i dužina trajanja a.s. zavisi od toga
koja se materija zloupotrebljavala, koliko dugo, u kojoj količini i kojom brzinom se zavisnik nje lišava.

APSTRAKTNO MIŠLJENJE

Vrsta mišljenja koja se odlikuje time da visoko nadilazi perceptivni nivo i konkretne pojave i da operiše
apstraktnim simbolima. Razlikuje se od konkretnog mišljenja.

ASERTIVNOST

(od lat. asertorius; engl. assert=potvrdan, afirmativan) Odlika samopotvrdnog, prodornog, borbenog
ponašanja. A. se ispoljava u odlučnoj i aktivnoj samoodbrani sopstvenih prava i vitalnih potreba, kao i
u odvažnom aktivnom stremljenju ka cilju. Engleski termin a. podrazumeva ne samo izrazitu
samosvest, samopouzdanje nego i preduzimljivost i prodornost u ostvarivanju svojih planova i namera.
U našoj kulturi a. je tipična odlika muškog ponašanja. Suprotno povučenost, nesigurnost. Nesigurnim,
isuviše obazrivim i obzirnim ljudima preporučuje se asertivni trening.

ASERTIVNI TRENING

(engl. assertiveness training) Postupak planskog i sistematskog vežbanja isuviše plašljivih,

pesimističnih, introvertnih, nepoverljivih, nesigurnih, zavisnih i pasivnih osoba da postanu
preduzimljivije, prodornije i samopuzdanije u svom delovanju, naročito u interpersonalnim odnosima.
Takvi bojažljivi pojedinci se u vrlo jednostavnim situacijama podstiču da izraze svoje mišljenje, da se
suprotstave javno i da slobodno , bez straha, odbiju da urade ono što ne žele, a da ih zbog toga
kasnije ne grize savest. Primer za ugled im je često ponašanje terapeuta, koji im pokazuje kako mogu
da budu borbeniji, bez osećanja straha ili krivice. A.t. povučene i previše mirne ljude vežba da se
dosledno i uporno bore za ostvarivanje svojih legitimnih prava, bez straha i bez osećanja krivice.

ASOCIJALNA LIČNOST

Osoba koja ne mari mnogo za društvena pravila i ravnodušna je prema društvenim i kulturnim
običajima, propisima i opšteprihvaćenim konvencijama ponašanja i mišljenja. Ona nije, kao
antisocijalna ličnost, protiv društevnih normi, propisa i vrednosti, već nastoji da njihov pritisak izbegne.
U a.l. spadaju različite, izrazito nedruštvene, introvertovane osobe, čudaci, osobenjaci i
nonkonformisti.

ASOCIJALNO PONAŠANJE

Ponašanje koje nije u skladu sa društvenim pravilima i koje je mimo uobičajnih kulturnih obrazaca i
konvencija. Razlikuje se od antisocijalnog ponašanja.

AUTONOMNA LIČNOST
Osoba koja je u svom odlučivanju nezavisna od svoje grupe, javnog mnjenja, kao i pritiska društva i
kulture. A.l. je zrela ličnost koja ima izgrađene unutrašnje standarde moralnog i socijalnog ponašanja i
samostalnost u ponašanju i mišljenju, posebno u odnosu na autoritete. To je jedna od karakteristika
Maslovljeve (Maslow) samoaktualizovane ličnosti, kao i Fromovog (Fromm) produktivnog karaktera. U
mnogo čemu, njoj je suprotna autoritarna ličnost.

AUTORITARNA LIČNOST

Prema Teodoru Adornu (Adorno), osoben sklop crta ličnosti, stavova i vrednosti, tipičan za pojedinca
koji ima izrazitu antidemokratsku orjentaciju i snažan ambivalentan odnos prema autoritetu (svesno
mu se divi a nesvesno ga mrzi). Ovaj pojam je, koristeći sintagmu autoritarni karakter, u psihologiju
uveo Erih From (Fromm), kada je tridestih godina ovoga veka istraživao "ljudsku osnovu" fašizma u
Nemačkoj. Za ovaj tip društvenog karaktera, smatra From, karakteristično je sado-mazohističko
vezivanje za druge ljude. Autoritarni karakter je slepo odan i poslušan prema onima koji su iznad i
istovremeno okrutan i pun prezira prema onima koji su ispod njega u hijerarhiji. A.l. i autoritarnost
nastavio je da istražuje Adorno sa saradnicima (1950), koji je otkrio povezanost ideoloških i političkih
stavova (etnocentrizam, antisemitizam, antidemokratska ideologija), s jedne, i osobina ličnosti, s druge
strane. Sindrom a.l. koji se ispituje i meri F skalom obuhvata sledeće osobine ličnosti: submisivan i
idolopoklonički stav prema autoritetu, krutost u mišljenju (rasuđivanje u "crno-belim" kategorijama) i
sklonost praznovericama i stereotipijama, konzervativnost, konvencialnost (nekritičko prihvatanje i
strogo pridržavanje normi i vrednosti svoje društvene klase), destruktivnost i cinizam, sklonost
potiskivanju i projekciji nepriznatih nagona (destruktivnih i seksualnih), preterana sklonost ka redu i
"čvrstoj ruci". A.l. se obrazuju u porodici za koju je karakteristična stroga hijerarhijska struktura moći,
nedemokratska atmosfera i nepoštovanje ličnosti deteta. Usled strogog vaspitanja i insistiranja na
bespogovornoj poslušnosti, a.l. su još kao deca naučili da vlastitu agresivnost, usmerenu na moćne
roditelje, potiskuju a zatim pomeraju na one koji su nezaštićeni, slabi, nemoćni (nacionalne i rasne
manjinske grupe).

AUTORITET

(lat. auctoritas=zakonita moć, vlast, ugled, uticaj) Izvorno, relacioni pojam, jer označava odnos moći
među ljudima u kojem je jedna osoba ili grupa nadmoćna nad drugom. Kasnije, a. sve više označava
osobu, grupu, instituciju ili ideju koja uživa poverenje, ugled , poštovanje i ima uticaj i/ili moć. Njegova
moć može se zasnivati na stručnosti, moralnim vrlinama i znanju ili na sugestiji i sili, na ličnim
osobinama ili na socijalnom položaju, pa se razlikuju racionalni i iracionalni autoritet, javni i naonimni
autoritet, harizmatski i legalni autoritet.

B
BEKSTVO OD SLOBODE
Prema Erihu Fromu (Fromm) mehanizmi b.o.s. su iracionalni, neadekvatni pokušaji da se izbegne ili
umanji nepodnošljivo osećanje usamljenosti savremenog čoveka, a koji, zapravo, samo još više
pojačavaju osećanje izgubljenosti. From izdvaja tri glavna mehanizma bekstva: 1. Autoritarnost
(simboličko sjedinjavanje pojedinca s moćnim autoritetom), 2. Destruktivnost (razaranje kao posledica
osujećenja zdravog razvoja) i 3. Konformizam (potpuno saobražavanje pojedinca društvenim
normama). Prva dva mehanizma su karakteristična za totalitarnu, a treći za savremeno demokratsko
društvo.

BES
Neprijatni afekt koji se sastoji od snažnog i burnog izliva nekontrolisane mržnje, ljutnje, jarosti i gneva
prema nekoj osobi ili predmetu. Na unutrašnjem, fiziološkom planu b. karakteriše aktiviranje
simpatičkog nervnog sistema, te otud ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, ubrzano disanje,
pojačano lučenje glukoze iz jetre i adrenalina iz srži nadbubrežne žlezde, kao i povećanje snage
skeletnih mišića, a na spoljašnjem, telesnom planu ispoljava se u živoj gestikulaciji, vikanju, lupanju
nogama, stezanju pesnica, crvenilu lica, pretećim pokretima i borbenom stavu celog tela. Na
subjektivnom planu, b. se doživljava kao stanje neprijatnosti, "suženja" ili "pomračenja" svesti u kojem
je osoba "obuzeta" afektom kao nekom demonskom silom. Prvi izlivi snažnog i nekontrolisanog b.
sreću se kod dece u ranom uzrastu onda kada im se uskrati zadovoljenje neke želje. Neke odrasle
osobe (autoritarne, histeričke ili sa koleričnim temperamentom) sklonije su ovom afektu nego druge.
Često reagovanje b. pouzan je znak niskog praga tolerancije na frustraciju. Savremena istraživanja
ukazuju da se kod osoba koje su relativno često obuzete b. povećavaju šanse da obole od
psihosomatskih poremećaja.

BIHEJVIOR TERAPIJA
Vrsta terapije abnormalnog ponašanja koja se zasniva na postavkama bihejviorizma. B.t. ignoriše
mantalističke "uzročnike" bolesti (npr. konflikte i komplekse), i u celini se svodi na otklanjanje
"simptoma". B.t. počiva na shvatanju da je poremećeno, "bolesno" ponašanje stečeno učenjem, te se
učenjem i može "ugasiti". B.t. predstavlja postepen proces planskog i sistematskog odučavanja
pacijenta od starog, nedelotvornog i abnormalnog stečenog ponašanja i učenje novog, uspešnog i
normalnog. Prema Dž. Dolardu (Dollard) i N. Mileru (Miller), "ukoliko je neurotično ponašanje naučeno
ono može da bude i odučeno podesnim korišćenjem istih onih principa koji su učestvovali u procesu
učenja... Postupak psihoterapije uspostavlja skup uslova koji omogućavaju odučavanje od
neurotičarskih navika i učenja novih, neneurotičarskih navika".

BIPOLARNI AFEKTIVNI POREMEĆAJ

Manično – depresivna psihoza

BIPOLARNO
Ono što ima dva pola, odnosno dve ekstremne, suprotne vrednosti. U psihologiji su bipolarne mnoge
sredinske (toplo – hladno), organizmičke (introvertan – ekstravertan) i bihejvioralne varijable (napad –
odbrana). Obično postoji kontinuum vrednosti b. varijable (stav, crta, faktor), koji se proteže od jednog
pola (-1), preko neutralne tačke (0) do suprotne vrednosti (+1).

BRAČNO SAVETOVALIŠTE
Savetodavna institucija u kojoj stručnjaci različitih profila (lekari, psiholozi, socijalni radnici, pedagozi
itd.) nastoje da pomognu zainteresovanim osobama da ostvare uspešan brak a ljudima u braku da
reše svoje bračne probleme. Osobe koje žele da stupe u brak mogu u ovom savetovalištu, uz pomoć
stručnjaka, da bolje upoznaju svog partnera, ali i sebe samog, u pogledu nastalih dispozicija
(eventualnih opterećenja), psiholoških i psihopatoloških tendencija i crta ličnosti, te da tako naprave
najbolji mogući izbor supružnika. Osobama u braku savetovalište pruža pomoć u rešavanju problema
bračnog prilagođavanja, razrešavanja međusobnih konflikata, kao i pomoć u pitanjima, odnosa prema
deci. Najzad, razvedene osobe u savetovalištu mogu dobiti savet kako da se prilagode novom stanju i
kako da reše emocionalne probleme vezane za odvajanje od bivšeg bračnog partnera, kao i da
sačuvaju dobre odnose sa decom.

BRAK
Društvena, pravno ili verski zasnovana institucija zajedničkog življenja punoletnih osoba različitog pola
koja je osnov porodice i podrazumeva uzajamna prava i obaveze supružnika, kao i obaveze prema
potomstvu. U braku čovek zadovoljava mnoge svoje socijalne, biološke, ekonomske i psihološke
potrebe (za sigurnošću, seksom, roditeljstvom itd.). Postoji više oblika braka, zasnovanih na
običajnom, verskom ili zakonskom pravu. To su monogamija, bigamija, poligamija (poliandrija ili
poliginija).

C
CIKLOTIMNI POREMEĆAJ
(od grč. kiklos = krug i thimos = raspoloženje) Afektivni poremećaj ličnosti koji se odlikuje
naizmeničnim, naizgled bezrazložnim, spolja nemotivisanim smenjivanjem perioda ushićenja i
hiperaktivnosti, s jedne, i tuge i neaktivnosti, s druge strane. C. p. se razlikuje od manično –
depresivne psihoze po manjem stepenu abnormalnosti.
CIKLOTIMNI TIP
U Krečmerovoj tipologiji, tip ličnosti koga karakteriše sklop crta: društvenost, vedrina, živahnost,
preduzimljivost, predusretljivost, otvorenost, realizam, pragmatizam, taktičnost u međuljudskim
odnosima, hedonizam, smisao za humor i sklonost ka neočekivanim promenama raspoloženja itd.
Ove crte ličnosti kod normalnih ljudi u patološkom vidu srećemo kod duševnog oboljenja za koje je
tipično naoko bezrazložno ciklično smenjivanje veselosti, euforije i tuge, potištenosti, a to je manično –
depresivna psihoza. Po svojoj telesnoj građi ovaj tip odgovara pikničkom tipu.

CRTE LIČNOSTI
Osnovne gradivne jedinice strukture ličnosti. Crte su relativno trajne i relativno opšte osobine ličnosti,
odgovorne za doslednost ponašanja u sličnim situacijama. To su obično dimenzije duž koje se
pojedine ličnosti mogu svrstati po stepenu zastupljeosti određene osobine (npr. dominantnost –
submisivnost, sebičnost – nesebičnost itd.) i koje su veoma korisne za opis i objašnjenje ličnosti. Do
koncepta i psihološke sadržine crte dolazi se bilo kliničkim ispitivanjem i posmatranjem pojedinaca
(Frojd/Freud/, Adler/Adler/, Olport/Allport/) ili tehnikom faktorske analize podataka dobijenih na
upitniku kod velike grupe pojedinaca (Katel/Cattell/, Ajzenk/Eysenck/, Gilford/Guilford/). Prema nekim
psiholozima c.l. su samo nazivi, skraćeni opisi izvesnog tipičnog načina ponašanja. Suprotno ovom
nominalističkom gledištu Gordon Olport zastupa realističko stanovište, po kojem crte stvarno postoje
"ispod kože" u pojedincu i imaju uticaj na njegovo ponašanje. One, poput navika i stavova,
predstavljaju determinišuće tendencije, ali su u odnosu na navike opštije, a u odnosu na stavove
razlikuju se po tome što nisu usmerene na neki objekt i što ne impliciraju njegovu procenu (pozitivnu ili
negativnu). Po Olportovoj definiciji, crta (lična dispozicija) je "uopštena neuropsihička struktura
(svojstvena individui), sposobna da mnoge draži učini funkcionalno ekvivalentnim i da uvede i vodi
dosledne (ekvivalentne) oblike prilagodljivog i stilskog ponašanja". Crte, prema Olportu, mogu biti
opšte i lične (morfogenetske) dispozicije. Opšte crte su korisne jer omogućavaju poređenje pojedinca
s drugima, ali su manje stvarne u odnosu na lične. Ličnost, smatra Olport, ima svega nekoliko
centralnih crta (5 – 10) i samo jednu kardinalnu. Prema vrsti, crte mogu biti crte karaktera
(objašnjavaju zašto neko nešto čini, posebno u interpersonalnim odnosima), crte temperamenta
(objašnjavaju kako neko nešto čini) i sposobnosti (koliko uspešno nešto čini). Katel razlikuje
površinske i izvorne crte.

Č
ČULNE EMOCIJE
Grupa relativno jednostavnih emocija izazvanih čulnim, spoljašnjim ili unutrašnjim stimulusima, koje po
svom afektivnom tonu mogu biti prijatne ili neprijatne. U prijatne se ubrajaju emocije različitog
intenziteta, od osećanja telesne prijatnosti (npr. usled blagog umora), osećanja zadovoljstva (kada
utolimo žeđ), pa sve do ekstaze (uživanje u uzbudljivoj vožnji automobilom, u skijanju na vodi i sl.). U
neprijatne se ubrajaju emocije blagog osećanja nelagodnosti (laki svrab), osećanje odbojnosti,
osećanje odvratnosti (dodir sa ljigavim životinjama, organizmima koji trule i sl.), pa sve do osećanja
velikog fizičkog bola (npr. ranjavanje).

Ć
ĆUDLJIVOST
Sklonost ka iznenadnim i iracionalnim promenama raspoloženja i neobičnom hirovitom ponašanju.
Ova osobina se često sreće kod emocionalno nezrelih i histeričkih osoba. K. G. Jung (Jung) izraženu
ć. kod muškaraca pripisuje dejstvu Anime.
D
DEČJA IGRA
(engl. play = igra, drama, sport) Simbolička, stvaralačka, spontana, dobrovoljna, iznutra motivisana i
slobodna aktivnost deteta koja nema izvan sebe neki drugi cilj osim uživanja u njoj samoj i njenim
rezultatima. Igra se, smatra J. Hajzinha (Huizinga), prema unapred utvrđenim pravilima, zbiva u
jednom fiktivnom svetu, prostorno i vremenski izdvojenom od prozaičnog sveta, a njeno izvođenje
prate osećanja radosti, zadovoljstva, kao i svest o tome da je ona "nešto drugo" od svakodnevnog
života. D. i. ima važnu formativnu ulogu u psihičkom razvoju deteta, posebno u njegovom socijalnom,
moralnom, intelektualnom i emocionalnom razvoju. D. i. Može biti funkcionalna, recepcijska,
stvaralačka, igra s pravilima itd. Već na uzrastu dece od 3 - 4 godine u našoj kulturi razlikuje se igra
muškog i ženskog deteta. Dečaci se igraju više takmičarskih, a devojčice češće dramskih i
kooperativnih igara.

DEČJI STRAHOVI
Posebni strahovi koji se javljaju u detinjstvu i koji su karakteristični za decu. Neki od njih su univerzalni
ljudski strahovi koji se javljaju najranije tokom razvoja, kao što su, recimo, strah od izmicanja podloge,
iznenadnog jakog zvuka ili bljeska, a drugi su osobeni za decu kao što je strah od komadanja,
kastracioni strah, strah od odvajanja, strah od stranca, zatim, strah od prljanja, strah od životinja, strah
od demona itd. Prema psihoanalitičarima, mnogi od d. s. zapravo su strahovi od unutrašnjih opasnosti,
od vlastitih nagona. Prema etolozima, ovi strahovi koji su uglavnom zajednički za mladunčad majmuna
i čoveka, filogenetski su određeni i biološki svrsishodni.

DELINKVENCIJA
(od lat. delinquere = omanuti, pogrešiti, prestupiti) Prestupničko ponašanje, vršenje krivičnih dela. D.
ima svoje socijalne, socijalno psihološke i individualno psihološke uzroke i činioce. Neke antisocijalne,
emocionalno nestabilne i nesocijalizovane ličnosti sklonije su vršenju prestupničkih dela, nego druge,
dobro socijalizovane ličnosti. U kliničkoj i forenzičkoj psihologiji posebno se proučava problem
maloletničke delinkvencije.

DELUZIJE
Pogrešno uverenje ili neosnovane tvrdnje i ideje koje bolesnik uporno zastupa, mimo drugih normalnih
pripadnika svoje kulture, čak i onda kada je suočen sa jakim dokazima koji bi bili dovoljni da zdravog
čoveka razuvere. Ukoliko svi članovi jedne kulture dele ista neodrživa shvatanja, ne može se smatrati
da su to d. (npr. da aždaja guta Sunce kada je pomračenje), već su to verovanja. Postoji razlika
između d., iluzije i halucinacije.

DEPRESIJA
(lat. depressio = spuštanje, opadanje, snižavanje) 1. U psihijatriji težak psihički (afektivni) poremećaj
koji obuhvata opšte sniženje životnog tonusa, gubitak apetita i interesovanja, neprestanu zabrinutost,
nesanicu, usporenost mišljenja zatim bezvoljnost, obeshrabrenost, potištenost, umor, osećanje
snažne tuge, beznadežnosti, manje vrednosti i osećanje praznine. Smatra se da d. može nastati bez
jasnog, vidljivog uzroka, iz hipotetičkih "unutrašnjih", konstitutivnih razloga (endogena d.), ali i kao
odgovor na nepovoljne traumatske spoljašnje okolnosti (reaktivna d.). Depresija može biti udružena sa
hipohondrijom, paranojom i anksioznim stanjima. U starosti se može javiti involutivna d. 2. U
psihologiji, kod normalnih ljudi, posebno raspoloženje koje karakteriše osećanje dosade, bezvoljnosti,
malodušnosti, bezrazložne tuge, pesimizma i usporeno mišljenje.

DEPRESIVNA REAKCIJA
Prolazno stanje nastalo usled nakog iznenadnog i teškog gubitka, fizičkog oboljenja ili razočaranja, a
karakterišu ga osećanje bezvoljnosti, malodušnosti, očajanja, kao i samooptuživanje i autoagresivnost.

DESTRUKTIVNOST
Dinamička crta ličnosti koja se manifestuje u razornom, rušilačkom ponašanju. D. je vid iracionalne,
maligne agresivnosti, pošto je njen cilj uništavanje radi uništavanja. D. se, po nekim psiholozima, javlja
kao direktna posledica aktuelne frustracije važnih ljudskih potreba. Prema Erihu Fromu (Fromm),
međutim ona je ukorenjena u čovekovom karakteru kao sekundarna mogućnost, koja je posledica
patološkog razvoja ličnosti, ometanja razvoja primarnih ljudskih potencijala (potreba za ljubavlju,
stvaralaštvom, slobodom itd.). Ako nije u stanju da voli i da stvara, čovek ima potrebu da uništava. U
tom smislu je d. jedan od mehanizama bekstva od slobode i od usamljenosti koju ona donosi. Prema
Frojdu, pak, d. je izraz nagona smrti.

DETE (EGO-STANJE)
U Bernovoj (Berne) transakcionoj analizi, ego – stanje u kojem osoba doživljava, govori, oseća, misli i
dela "poput deteta" (oznake "detinjast" ili "nezreo" su neadekvatne jer pripadaju jeziku Roditelja). Biti
"u stanju D." znači ponašati se (gestovi, mimika, način govora) i osećati se kao što smo se osećali
kada smo bili na uzrastu deteta između 2 i 5 – 6 godina. Pojedinac kod koga je aktivno stanje D. šalje
poruke čiji je osnovni smisao ŽELIM ili OSEĆAM. Obrasci osećanja i delanja D. su genetski
programirani te stoga Bern ovaj deo ličnosti naziva "arheopsihom". U funkcionalnom smislu, u svakom
ego – stanju D. postoji Adaptirano (dobro prilagođeno, konvencionalno, poslušno, uspešno u školi itd.)
D. Prkosno (neprilagođeno, negativističko) D. i Slobodno (simpatično, nestašno, nesputano, spremno
na igru) D. Da bi postigao psihički sklad i zrelost, čovek treba da prepozna i da upozna svoje D., a ne
da ga odbacuje ili negira. Najvredniji deo ličnosti je Slobodno D. sposobno da uživa, spontano,
duhovito, kreativno, intuitivno, radosno i imaginativno.

DETINJSTVO
Period između rođenja/odojčeta i adolescencije. Za ovaj period je karakteristična zavisnost deteta od
roditelja i starijih osoba i relativno dug fizički, fiziološki, psihološki i socijalni razvoj. D. se u različitim
kulturama i epohama proteže na različite uzraste a i njegova priroda se različito shvata. Pojam d.,
kako pokazuju tzv. novi istroičari, antropolozi i psiholozi (F. Arijes, R. Benedikt, I. S. Kon) nije
univerzalan, već je istorijski i kulturološki uslovljen. U svim tradicionalnim kulturama se posebnim
ritualima inicijacije obeležava kraj d. i stupanje u zrelost. Kriterijum za utvrđivanje kraja d. može biti
hronološki (12 – 13 godina), biološki (pubertet i javljanje sekundarnih seksualnih karakteristika),
psihološki (zrelost mišljenja, osećanja, psihoseksualna), etički (moralna zrelost), pravni itd. Odrasli su
skloni da naknadno idealizuju period d. koji im sa velike vremenske distance izgleda idiličan,
bezbrižan, srećan i beskonfliktni period života. Istraživanja, naprotiv, pokazuju da je za dete taj period
vrlo bolan, ispunjen konfliktima, krizama i strahovima.

DIMENZIJE LIČNOSTI
Opšte crte, faktori ili druga zaključena svojstva ličnosti koja se mogu prikazati u vidu kvantitativnog,
bipolarnog kontinuuma vrednosti. D. l. je psihološki konstrukt, veličina koja se obično ispituje i meri
inventarima ličnosti i testovima i služi za poređenje različitih ličnosti u pogledu relativne razvijenosti te
osobine koja se, po pretpostavci, u populaciji normalno raspoređuje ( npr. egoizam – altruizam,
ekstraverzija – introverzija, poštenje – nepoštenje, urednost – neurednost itd.). Ako utvrdimo koje d. l. i
u kojem stepenu poseduje neka osoba, možemo na taj način veoma dobro opisati tu osobu, pa čak,
sa izvsenom verovatnoćom i predviđati njeno ponašanje u određenim situacijama.

DINAMIKA GRUPE
Promene u strukturi i funkcionisanju grupe kao i aktivnosti, procesi i zbivanja koji ih uslovljavaju i
kanališu. Izvesne relativno male promene u jednom delu grupe mogu dovesti do bitnih promena u
funkcionisanju cele grupe. U d. g. ubrajaju se procesi i pojave kao što su: grupni pritisak, formiranje i
menjanje stavova, socijalna interakcija i socijalni konflikti unutar grupe, grupno odlučivanje,
rukovođenje, kooperacija, takmičenje, konformizam itd.

DINAMIKA LIČNOSTI
Sveukupnost psihičkih procesa, mehanizama i obrazaca ponašanja, koji dovode do podsticanja
ličnosti na aktivnosti, kao i do unutrašnjih promena u njoj. D. l., pre svega, proučava problem psihičke
energije i njene raspodele, proces motivacije, a naročito različite dinamičke pokretače ponašanja
osobe, kao što su nagoni, motivi, potrebe, težnje, interesovanja, crte ličnosti, emocije, vrednosti i sl.,
zatim frustracije, konflikte i načine njihovog rešavanja, posebno mehanizme odbrane.

DIREKTIVNA TERAPIJA
Svaka vrsta psihoterapije koja se zasniva na direktnom uticaju na pacijenta putem saveta šta da čini
(racionalno sugestivna terapija), naredbi i zahteva upućenih hipnotisanom da ukloni neke simptome
(hipnotička terapija), menjanja bolesnih navika i obrazaca ponašanja (bihejvior terapija) i sl. Supotno
nedirektivna terapija.
DISCIPLINA
(lat. disciplina = nastava, obrazovanje; red) 1. Propisana pravila ponašanja, red, poredak, zapt koji
važi u nekoj hijerarhijski organizovanoj instituciji (vojska, crkva, tajno društvo, obdanište, škola,
stranka, radna organizacija). Disciplinovan je onaj član grupe (formalne ili neformalne) koji se ponaša
u sladu sa svojim mestom u grupi, propisanom ulogom, standardima grupe i koji se pokorava
zahtevima njemu nadređenih. U socijalizaciji dece, odrasli zahtevaju d., odnosno, kontrolišu da li je
ponašanje dece u skladu sa socijalnim i kulturnim normama, te se svako odstupanje od njih kažnjava
a ispravno nagrađuje. 2. Sistem znanja koji čini granu jedne nauke ili vid tumačenja (naučne,
filozofske i duhovne discipline). U ovom smislu mogu biti formalne d. (matematika, logika),
humanističke (psihologija, antropologija), prirodno - naučne (fizika, hemija), ezoterične (astrologija,
spiritizam) itd.

DOSADA
Složeno psihičko stanje koje sadrži nevezanu, rasutu pažnju, osećanje nelagodnosti, zasićenosti,
bezvoljnosti i odsustvo interesovanja za okolna zbivanja. Javlja se u poznatim, ponavljanim i
nezamenljivim situacijama u kojima nedostaju objekti ili zbivanja koje imaju neku vrednost za subjekta
i za koja bi mogao da se emotivno i intelektualno veže.

DROGA
Prirodna ili sintetička hemijska supstanca koja, kada se unese u organizam, utiče na promene, u
fiziološkim i psihičkim (intelektualnim, emocionalnim i motivacionim) funkcijama, bitno menja
ponašanje, a višekratna upotreba dovodi do tolerancije, navikavanja ili stvaranja zavisnosti (psihičke
i/ili fizičke). Neke d. deluju depresivno (analgetici, posebno snažni opijati su npr. morfijum, heroin),
druge stimulativno na nervni sistem (kafa, amfetamini, nikotin) i menjaju svest, doživljaj bola,
raspoloženje, a neke izazivaju neobična iskustva i halucinacije (LSD, meskalin). U široku klasu d.
ubrajaju se psihotropni lekovi i druga farmakološka sredstva čija je upotreba dozvoljena i socijalno
prihvaćena (nikotin, alkohol), ali i ona koja su zakonom zabranjena (kokain, heroin i sl.). Uzimanje
nekih d. (heroin, hašiš, kokain) dovodi brzo do stvaranja zavisnosti, a kada se naglo prestane s
njihovim uzimanjem dolazi do apstinencijalnog sindroma.

DUŠA
1. U grčkoj filozofiji, kod Platona, nematerijalna, nepropadljiva i besmrtna supstanca. Suprotno telo. 2.
Kod Aristotela načelo, osnova života, osnova svih vitalnih procesa. 3. U religiji i narodnom verovanju
nematerijalno biće, božanskog porekla, koje nadživljava čovekovu telesnu smrt i putuje na onaj svet, u
onostranu stvarnost. 4. Vršilac svih mentalnih, psihičkih aktivnosti > psiha

DUŠEVNA BOLEST
> Psihička bolest

DŽ
DŽEJMS–LANGEOVA TEORIJA EMOCIJA

Dve srodne, nezavisno nastale teorije, američkog psihologa Viljema Džejmsa (James) i danskog
fiziologa Karla Langea (Lange), prema kojima je suština emocije sama telesna, fiziološka reakcija,
odnosno doživljaj te reakcije. Kada organizam registruje izvesne emocionalne draži, on automatski,
refleksno reaguje promenama u funkcionisanju visceralnih organa i promenama u napetosti skeletnih
mišića. Opažanje ovih promena u unutrašnjim organima i drugih sa njima povezanih telesnih promena
(ubrzan rad srca, znojenje, ubrzano disanje i sl.) čini srž emocije. Dž. – L. t.e. korenito menja
uobičajeno zravo - razumsko mišljenje o telesnim promenama kao posledicama emocije. Mi ne
plačemo zato što smo tužni i ne stežemo pesnice zato što smo besni, već obrnuto, tužni smo zato što
plačemo i besni smo zato što stežemo pesnice. Ako namerno izazovemo suze, jecanje i napravimo
facijalne pokrete karakteristične za emociju tuge, mi ćemo uskoro izazvati i samu tu emociju, i obrnuto,
ako uspemo da sprečimo javljanje ovih telesnih promena, sprečićemo i pojavu same emocije. Ovoj
teoriji se suprotstavlja Kenon – Bardova teorija emocija.
E
EDIPOV KOMPLEKS
(grč. ojdipos, gen. podos) Složena i prevashodno nesvesna konstelacija, predstava, stavova i afekata
koja se javlja u trijadi dete – otac – majka, u falusnom stadijumu, u doba punog razvoja infantilne
seksualnosti (između treće i pete godine). Dete tada gaji nesvesnu ali snažnu erotsku sklonost prema
roditelju suprotnog pola, a istovremeno i nesvesnu mržnju prema roditelju istog pola, koga, inače,
svesno voli i uzima za uzor u procesu identifikacije.

EGO
(lat. ego = ja) 1. Vlastito Ja, sam, stvarno središte ličnosti ili jedinstven pojedinac. 2. U psihoanalizi,
središnji deo trodelne strukture ličnosti koji se nalazi između ida i super – ega. E. je kao izdanak ida
nastao njegovim modifikovanjem u dodiru sa spoljašnjom stvarnošću, smatra S. Frojd (Freud). On je
podešen za primanje draži i odbranu od njih. E. nastaje iz sudara nagona ida sa stvarnošću i prvo se
razvija kao telesni ego. Prva i najvažnija uloga e. je prilagođavanje stvarnosti. Za razliku od ida, e. se
upravlja po principu realnosti. Procesi koji se odigravaju u e. nazivaju se sekundarni procesi. Druga
važna uloga e. jeste organizovanje i integracija psihičkih procesa u skladnu celinu. Ako e. u tome ne
uspe, onda se aktiviraju različiti mehanizmi odbrane. E. ima zadatak da izađe na kraj i sa strogim
zahtevima super – ega, a ukoliko se e. ne pridržava tih idealnih normi, super – ego ga bezobzirno
kažnjava osećanjem manje vrednosti i osećanjem krivice. E. mora da služi čak tri surova gospodara, a
to su stvarnost, id i super – ego. Razvoj ega odvija se od opažanja nagona prema savladavanju
nagona. Drugačije shvatanje e. razvilo se unutar psihologije.

EGOCENTRIZAM
Osobina mišljenja u ranim fazama razvoja, koja se manifestuje kao nesposobnost subjekta da svet
posmatra iz ugla drugog pojedinca, već isključivo iz sopstvenog koji se apsolutizuje. Egocentrično dete
(ili odrasla osoba) nije sebično, egoistično, pošto nema izgrađeno samosvesno i bezobzirno ja, a opet,
egoista nije egocentričan jer on vrlo dobro poznaje potrebe i interese drugih ljudi, ali ih ignoriše.
Egocentrizam je srodan narcizmu, jer se i tu zanemaruje objekt.

EGOIZAM
Bezobzirno vođenje računa isključivo o sopstvenim potrebama i vlastitoj koristi. E., ili sebičnost, u
psihologiji označava preterano interesovanje osobe za sebe samu i samoživo insistiranje samo na
svojim interesima, a zanemarivanje interesa drugih ljudi. E. se razlikuje od narcizma. Narcizam
označava samozaljubljenost, a ne samoživost. Suprotno > altruizam.

EGO–STANJE
U transakcionoj analizi, "konzistentan obrazac osećanja i doživljavanja koji je direktno povezan sa
odgovarajućim konzistentnim obrascem ponašanja" (Bern, 1971). Prema E. Bernu (Berne), e.-s. nije ni
socijalna uloga, ni hipotetička, apstraktna instanca, nego je univerzalna psihološka realnost koja se
manifestuje određenim držanjem tela, gestovima, mimikom, načinom govora, slanjem određenih
poruka i, najzad, odgovarajućim subjektivnim doživljajima. E.-s. je strukturna jedinica ličnosti, kojih ima
ukupno 3: Roditelj, Odrasli i Dete. Struktura ličnosti može se predstaviti tripartitnom shemom ili
strukturalnim dijagramom, koji sačinjavaju tri vertikalno poređana kruga.Svako od ovih stanja ima
svoje mesto i svoju funkciju u celovitoj ličnosti, koja najbolje funkcioniše kada su sva tri stanja u
ravnoteži. Problem nastaje kada jedno od ovih e.-s. postane dominantno, preuzme vođstvo i poremeti
skladnu delatnost pojedinca.

EMOCIJA
Jedan od osnovnih psihičkih doživljaja koji predstavlja karakteristično uzbuđeno stanje organizma
izazvano nekim emocionalnim stimulusom ili situacijom, a manifestuje se na tri različita plana: (1)
Subjektivnom, kao mentalni doživljaj (radosti, tuge, prijatnosti i sl.); (2) Fiziološkom (npr. ubrzani puls,
znojenje itd.) i (3) ponašajnom (npr. stezanje pesnica, mrštenje i sl.). Na subjektivnom, doživljajnom
planu, e. se razlikuju prema kvalitetu. Osnovne, primarne e. su strah, gnev, radost i žalost. Prema
osnovnom, hedonističkom ili afektivnom tonu koji preovlađuje, e. mogu biti prijatne i neprijatne. E. se
mogu podeliti na različite načine. Prema svojoj usmerenosti i sadržini mogu biti: e. vezane za čulno
draženje, estetske e., moralna osećanja, e. vezane za druge ljude, e. vezane za samoocenu itd.
Jačina e. može da varira od sasvim slabog intenziteta izvesnog raspoloženja pa do snažnih afekata i
neobuzdanih strasti. Važnu komponentu e. čine organske, fiziološke promene, od kojih su posebno
važne one koje su nastale aktiviranjem simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema (širenje zenica,
brži i snažniji rad srca, ubrzano disanje, usporen rad creva i organa za varenje, pojačano lučenje
adrenalina, povećana količina šećera u krvi, povećanje mišićne napetosti i sl.). Sve ove telesne
promene imaju ulogu da pripreme organizam za pojačane napore i za hitnu akciju (bežanje ili borba).
Neke tipične promene u ponašanju i gestovima predstavljaju spolja vidljivu komponentu e.
Emocionalno ponašanje, posebno kod primarnih emocija, u najvećoj meri je nasleđeno, gotovo
univerzalno i nekada je bilo svrsishodno sa gledišta evolucije, kao što je pokazao još Č. Darvin
(Darwin). Ti ekspresivni pokreti imaju i važnu komunikativnu funkciju. Svu raznovrsnost i složenost e.
do sada nije u potpunosti objasnila ni jedna od teorija emocija (npr. evolucionistička teorija, teorija
aktivacije, Džejms – Langeova, Kenon – Bardova, Šahterova kognitivna teorija i dr.).

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA
Sposobnost i veština korišćenja inteligencije u poslu, međuličnim odnosima i svakodnevnom životu. E.
i. je metasposobnost, osoben složaj dispozicija ličnosti, koji nam omogućava da uspešno koristimo ne
samo "hladnu", apstraktnu inteligenciju, nego i ostale sposobnosti i veštine koje su neophodne za
skladan, uspešan i zdrav život. Sklop crta koji sačinjava e. i. čine sposobnost samorazumevanja
(sagledavanje svojih sposobnosti, potreba, osećanja i konflikta), sposobnost samokontrole
(obuzdavanje "toksičnih" emocija kao što su bes, zavist, strah), samouverenost (samopouzdanje,
optimizam), sposobnost empatije (razumevanje osećanja drugih), sposobnost uspostavljanja i
održavanja skladnih međuljudskih odnosa, kao i rešavanje interpersonalnih sukoba. Ljudi koji imaju
razvijeniju e. i. ne samo da su uspešniji u društvu, u profesionalnoj delatnosti i braku, nego su
mentalno i fizički zdraviji i otporniji na bolesti. Bliska je socijalnoj inteligenciji.

EMOCIONALNA KONTROLA
Sposobnost upravljanja, obuzdavanja i preoblikovanja vlastitih emocija u skladu sa zahtevima
realnosti, usvojenim vrednostima i društvenim normama. E. k. je jedna od važnih odlika emocionalne
zrelosti. Dete mora u toku socijalizacije i razvoja ličnosti da nauči da prepoznaje i da savladava
emocije kao što su npr. gnev, zavist ili paničan strah.

EMOCIONALNA LABILNOST
Nesposobnost održavanja emocionalne stabilnosti, sklonost ka lakom gubljenju emocionalne
ravnoteže i ka čestoj, bezrazložnoj i nepredvidljivoj promeni raspoloženja, od veoma veselog do
tužnog. E. l. može biti odlika normalne ličnosti, ali se javlja i u sklopu nekih duševnih bolesti (npr.
histerija, manijako – depresivna psihoza).

EMOCIONALNA NEZRELOST
Emocionalno reagovanje koje odgovara više mlađem uzrastu nego uzrastu osobe koja tako reaguje.
E. n. uključuje infantilno emocionalno ponašanje, egocentrizam, nesposobnost emocionalne
samokontrole, emocionalnu nestabilnost i reagovanje po principu "sve ili ništa". E. n. može biti rezultat
zastoja u emocionalnom razvoju, znak emocionalne nedovoljne razvijenosti ili rezultat regresije.
Osobina e. n. može se javiti i kod odrasle, inače normalne i intelektualno zrele osobe, ali i kod
neurotičnih i psihotičnih osoba (histerija, fobija, poremećaj karaktera, granični slučajevi, shizofrenija).
Psihoanaliza objašnjava e. n. fiksacijom za neki od stupnjeva infantivne seksualnosti.

EMOCIONALNA PREOSETLJIVOST
Neprimereno snažno emocionalno reagovanje, brzo i lako emocionalno uzbuđivanje bez pravog
razloga. Osobe koje su e. p. za sitnicu se uvrede, lako se naljute, preterano se uplaše u ne mnogo
opasnoj situaciji, sklone su tremi u ispitnoj situaciji, lako se rastuže i rasplaču, čak i bez značajnijeg
povoda.

EMOCIONALNA STABILNOST
Sposobnost da se primereno, dosledno i predvidljivo emocionalno reaguje u skladu sa osobinama
situacije i objekata koji su emociju izazvali. E. s. podrazumeva uspešno očuvanje emocionalne
ravnoteže, kao i nesklonost naglim i ekstremnim emocionalnim odgovorima. Ona je važna
komponenta emocionalne zrelosti.

EMOCIONALNA TUPOST
Nesposobnost adekvatnog emocionalnog doživljavanja i reagovanja u situacijama koje, po pravilu,
izazivaju emocije kao što su radost, tuga, strah, bes itd.

EMOCIONALNA ZAVISNOST
Oblik nezrele emocionalne vezanosti koji podrazumeva preterano oslanjanje na neku drugu osobu ili
grupu koja se doživljava kao izvor sigurnosti, ljubavi i blagostanja. Ako dođe do prekida ove veze
(odbacivanje, odlazak obožavane osobe i sl.) onda e. z. osoba oseća gotovo paničan strah,
nesigurnost, intenzivnu patnju, a može doći i do depresivne reakcije. Psihoanalitičari smatraju da je e.
z. jedna od osobina oralnog karaktera.

EMOCIONALNA ZRELOST
Aspekt zrelosti ličnosti koji pokazuje u kojoj meri je pojedinac uspeo da prevaziđe infantilno, nezrelo
ponašanje i da dostigne nivo emocionalnog reagovanja koji je karakterističan za odraslog pripadnika
date kulture. E. z. bez obzira na međukulturne razlike, po pravilu, podrazumeva emocionalnu
stabilnost, dobru emocionalnu kontrolu, prevazilaženje narcizma, emocionalne zavisnosti,
razdražljivosti, kao i društveno prihvatljivo emocionalno ponašanje.

EMOCIONALNI DOŽIVLJAJ
Svesna, subjektivna komponenta emocije koja predstavlja organizovan sklop osećanja, a nastaje
opažanjem i tumačenjem vlastitih telesnih promena u organizmu. Fenomenološka i egzistencijalistička
psihologija najviše pažnje pri proučavanju emocija posvećuju e. d.

EMOCIONALNI POREMEĆAJ
Dijagnostička kategorija u psihijatriji koja uključuje različite vidove emocionalno neadekvatnog
reagovanja (emocionalna tupost, bezrazložni strah, neprimerena euforija i sl.), nesposobnost
emocionalne samokontrole (nekontrolisane provale besa, plača, razdraganosti i sl.) i hronične
patološke promene u emocionalnom ponašanju (ciklotimni poremećaj, depresija, manija, bolesna
razdražljivost, anksioznost i sl.).

EMOCIONALNI ŠOK
Stanje veoma povišenog emocionalnog uzbuđenja, praćeno psihičkom konfuzijom, malaksalošću,
"oduzimanjem" ruku i nogu, gubitkom emocionalne kontrole i sposobnosti adaptivnog ponašanja, a
nekada i nesvesticom. Ovo stanje psihičke i fizičke paralisanosti izazvano je, po pravilu, nekim
snažnim i nepredviđenim stresogenim događajem (npr. zemljotres, saobraćajna nesreća, smrt drage
osobe).

EMOCIONALNO PONAŠANJE
Bihejvioralna komponenta emocije, a sastoji se u karakterističnoj mimici lica, spolja vidljivim pokretima,
obrascima ponašanja i reagovanja na emocionalne stimuluse. Biolog Č. Darvin (Darwin) je u svom
delu Izražavanje emocija kod životinja i kod ljudi (1872) pokazao da su određeni pokreti i obrasci
ponašanja tesno povezani sa urođenim emocijama i da predstavljaju nekada adaptivno vredno
ponašanje (npr. mrštenje, škrgutanje zubima i stezanje pesnica u besu). V. Mekdugal (McDougall) je
jedan od prvih psihologa koji je još 1908. ukazao na određeno instinktivno ponašanje vezano za
primarne emocije (pokreti udaljavanja i bežanja u strahu, približavanja kod ljubavi i sl.).

EMOCIONALNOST
Karakteristika ličnosti, relativno trajna dispozicija koja se ispoljava u lakom i snažnom afektivnom
reagovanju (ljutnja, bes ili strah, tuga). Ljudi se međusobno razlikuju u stepenu e., što zavisi od
njihovog temperamenta i ličnog životnog iskustva.

EMOCIONALNO USLOVLJAVANJE
Vid klasičnog uslovljavanja u kojem se nenamerno i nevoljno, bez razumevanja samog procesa
učenja, stiče uslovna emocionalna reakcija. Ta uslovna reakcija (UR) nastaje kao odgovor na neke
slučajne, prvobitno neutralne, a kasnije uslovne draži (UD), koje su bile date zajedno sa bezuslovnom
draži (BD), koja kao bezuslovnu reakciju (BR) izaziva neku jaku emociju (odvratnost, strah, bes).
Nekoliko ponavljanja, a ponekad i samo jedanput, dovoljno je subjektu da nauči da na samu UD
reaguje emocijom koju, spontano, izaziva BD. Klasičan slučaj eksperimentalnog e. u. jeste poznati
slučaj malog Alberta, koji je uslovljen da se plaši belih pacova. Osobine e. u. su: (1) nastaje veoma
brzo (zahteva mali broj ponavljanja), (2) lako se generalizuje (širi se na slične draži) i (3) teško se gasi.
Na ovaj način nastaju fobije, averzije, simpatije i antipatije i druge emocionalne reakcije, normalne i
abnormalne, čije nam poreklo obično nije jasno i koje izgledaju neobično i nerazumno.
F
FIKSACIJA
(lat. fixus = utvrđen, učvršćen) 1. Uporno, tvrdoglavo ponavljanje izvesne nesvrsishodne reakcije u
problem – situaciji, kao i učvršćivanje tog neuspešnog odgovora uprkos njegovoj besmislenosti. Ovi
rigidni postupci se učvršćuju u situacijama bremenitim emocionalnom napetošću, pod uticajem
osujećenih želja, što ometa fleksibilnost na intelektualnom planu. 2. U psihoanalizi, zaostajanje i
utvrđivanje seksualnog nagona na nekom od ranijih stadijuma. F. je snažna prisilna vezanost libida za
ranije omiljene vidove zadovoljenja ili objekte, vezanost koja otežava ili čini neuspešnim dalji razvoj.
Osoba može investirati isuviše libida u izvesne infantilne objekte (majka/otac), radnje (gledanje,
sisanje) ili čitave psihoseksualne stadijume (oralni, analni). Ukoliko je više energije uloženo u ranije
faze razvoja, utoliko će manje ostati za dalji razvoj i zrelije oblike zadovoljenja. Sadašnje ponašanje,
interesovanja, strahovi odrasle ličnosti još davno su određeni a da ona toga nije svesna, f. iz prošlosti.
Ako zanemarimo konstitutivne činioce, možemo reći da do f. dolazi usled prekomernog zadovoljenja ili
intenzivne frustracije u nekom od ranijih stadijuma razvoja libida. F. ne samo da otežava prelazak iz
jednog stadijuma razvoja u sledeći, već i olakšava regresiju.

FOBIJA
(grč. fobos = strah) Nesrazmerno intenzivan, iracionalan strah od izvesnih spoljašnjih, samo
potencijalnih opasnih pojava, situacija ili predmeta. Taj objekt straha, odnosno njegov sadržaj može
biti veoma raznoliko (npr. mrak, visina, neka životinja itd.), tako da postoji ogroman broj f. koje se
mogu na različite načine klasifikovati. S obzirom da se iracionalni strahovi mogu vezati takoreći za bilo
koju pojavu, broj f. je praktično neograničen, tako da danas lista f. obuhvata preko 200 naziva! Objekti
koji provociraju strah variraju od stvarno opasnih, gde postoji filogenetski programirana reakcija straha
(strah od zmije, visine), preko relativno malo ili retko opasnih (strah od železnice), pa do gotovo
bezopasnih (zatvoren prostor). Ono što je neobično kod f. nije sam strah već njegova snaga,
iracionalnost i nepromenljivost. Naime, strah je nesrazmerno veliki u odnosu na stvarnu opasnost.
Prema bihejvioristima, f. nastaje procesom emocionalnog uslovljavanja, odnosno,
hipergeneralizovanjem emocionalne reakcije na neke neutralne draži, asocijativno povezanih sa
dražima koje izazivaju strah.

FRUSTRACIJA
(od lat. frustrare = učiniti uzaludnim, razočarati) Ometanje ili uskraćivanje zadovoljenja nekog motiva,
odnosno remećenje ili blokiranje nekog već započetog cilju usmerenog ponašanja. Izvori frustracije su
raznovrsne, ozbiljne i teško uklonjive prepreke (spoljašnje i unutrašnje, fizičke, socijalne, moralne,
psihološke) koje sprečavaju zadovoljenje potrebe. Složeno emocionalno stanje frustriranosti ispoljava
se kao osećanje napetosti, nezadovoljstva, gneva ili osećanje razočaranja, anksioznosti, nemoći i
poraza. Osećanje frustriranosti često dovodi do agresivnosti, što je navelo izvesne psihologe da
konstruišu teoriju frustracija – agresija. Ali, kod nekih osoba ona pre dovodi do žalosti, apatije,
potištenosti ili regresije. Konstruktivne ili "realističke" reakcije na f. su: nalaženje novog puta ili druge
strategije dolaska do cilja, pojačavanje napora da se cilj dosegne ili zamena prvobitnog cilja nekim
drugim, dostupnijim. F. koje su česte i intenzivne, posebno u ranom uzrastu, mogu dovesti do
aktiviranja patogenih mehanizama odbrane, pa i do psihičkih poremećaja i oboljenja (perverzije,
neuroze i psihoze). Pogrešno je, međutim, smatrati da je svaka f. nepoželjna i štetna. Mnoge pravilno
dozirane i uvremenjene f. (npr. odbijanje od sise, učenje urednosti, navikavanje na čistoću itd.)
predstavljaju osujećenja neophodna za uspešno prilagođavanje stvarnosti i za normalan razvoj
ličnosti. I za odraslog čoveka umerena f. može biti izazov za ispoljavanje sposobnosti moralnih
kvaliteta i kreativnih potencijala. Stepen podnošenja f. zavisi od tolerancije na frustraciju.

FUNKCIONALNI POREMEĆAJ
Psihofizički poremećaj u funkcionisanju osobe koji obuhvata promene u ponašanju, opažanju,
mišljenju, osećanju i raznolike psihopatološke pojave koje su nastale bez organske osnove, odnosno
koje nemaju (ili je nepoznat) koren u patološkim promenama neke telesne strukture. Takvi su
raznovrsni psihogeni poremećaji kao što su poremećaj ličnosti, poremećaj navika i kontrole impulsa,
zatim neke psihoze, neuroze, posebno histerija, psihosomatske bolesti itd. Suprotno organski
poremećaj.
G
GENERALNI ANKSIOZNI POREMEĆAJ
Psihički poremećaj u obliku preterane i nerazumne strepnje koja je povezana sa raznolikim
svakodnevnim situacijama, delatnostima i objektima, a ispoljava se još i u vidu razdražljivosti, stalne
zabrinutosti, „crne“ slutnje, unutrašnje napetosti, nesanice, teskobe, glavobolje, tahikardije, čestog
znojenja, brzog zamaranja i teškoćama u održavanju koncentracije. Javlja se češće kod žena.

GEŠTALT
(nem. Gestalt = oblik, lik) Ključni teorijski pojam geštalt psihologije koji označava sklop, celinu, lik,
formu, nasuprot elementu. Sam termin potiče iz nemačkog jezika, ali se danas koristi u gotovo svim
jezicima izvorno, kako bi se očuvale sve nijanse značenja te reči. G. je celovita struktura, konfiguracija
(fizička, socijalna, biološka ili psihološka) koja ima svojstva nesvodljiva na skup delova od kojih je
sačinjena. Jedinstvo, celina, sklop, organizacija i primarni kvalitet, a ne nešto izvedeno, sekundarno,
do čega se dolazi analizom. Pojam g. ili geštalt – kvalitet (nem. Gestaltqualität) je nastao u oblasti
psihologije opažanja, da bi se, kasnije, odatle proširio na objašnjavanje raznolikih pojava u oblastima
psihologije mišljenja, učenja, pamćenja, emocije i motivacije.

GEŠTALT TERAPIJA
Vrsta psihoterapije, nastala polovinom 20. veka u SAD, koja se u teorijskom smislu oslanja na principe
geštalt psihologije. Prema Fricu Perlsu (Perls), neurotična osoba je tokom razvoja izgubila u
mentalnom smislu "dobru formu", tj. nalazi se u psihološkoj neravnoteži, budući da nije uspela da
ostvari celovitost ličnosti. Geštalt terapeut se ne interesuje za uzrok oštećenja celovitosti, nego ga
zanima način, mehanizam kojim je došlo do dezorganizacije i kako se može vaspostaviti izgubljena
ravnoteža i celovitost ličnosti. On je prevashodno zaineresovan za aktuelne konflikte pacijenta, za
potrebe i inhibicije koje sada deluju, a ne za infantilne traume i fantazme. "Zanima me jedino 'ovde i
sada', važnije mi je kako je došlo do blokade nego zašto", kaže Perls. Terapeut, u grupnoj g. t.,
podstiče pacijenta da izrazi svoje zapostavljene ideje, osećanja, želje pred grupom, te da tako povrati
izgubljeni "geštalt". Pacijentov iznenadni uvid u dotada nepoznate delove svoje ličnosti omogućava
dinamičku rekonstrukciju ličnosti.

GRANIČNA LIČNOST
(engl. borderline personality) Jedan od oblika poremećaja ličnosti. G. l. je osoba koja se nalazi na
granici između psihoze (ili psihopatije) i neuroze. Tu nije problem što psihijatri ne mogu tačno da ih
dijagnostikuju (razvrstaju), već je njihova prava dijagnoza baš to da imaju elemente i neuroze i
psihoze. G. l. je pseudoneurotičar sa potencijalnom ili pritajenom shizofrenijom. G. l. je impulsivna,
nepredvidljiva, često donosi nerazumne odluke i nepotrebno se izlaže opasnostima. Njene emocije su
nestabilne: često menja raspoloženje od euforije do depresije, netolerantna je i lako je obuzme bes,
na poslu je neodgovorna, lako menja planove i nema čvrsto osećanje ličnog identiteta. Karakterišu je
hronično osećanje praznine i nedostatak dubljih emocija u odnosu sa drugim ljudima, koje doživljava
kao puko sredstvo. G. l. je naizgled druželjubiva, šarmantna, srdačna, ali je, zapravo, bezobzirno
egoistički orjentisana, asocijalna i emocionalno hladna. Psihoanalitičari smatraju da je g. l. posledica
rane traume ili ranog emocionalnog lišavanja(zato kod nje postoji neutaživa potreba za ljubavlju i
priznanjem). G. l. dobro funkcioniše sve dok dobija narcističke doprinose (pohvale, ljubav), ali kad oni
izostanu (npr. neuspeh na poslu), one lako padaju u depresiju. G. l. ima neizgrađen ego, a njeni
objektni odnosi su bitno poremećeni, smatra O. Kernberg (Kernberg). Sinonimi granični slučaj,
shizoidna ličnost i larvirani shizofrenik.

GRUPA SUSRETANJA
Vrsta grupne psihoterapije, popularna šezdesetih godina 20. veka. G. s., zasnovana na humanističkoj
psihologiji i iskustvima T – grupa, odvija se u malim grupama (10 – 15 članova) pod vođstvom
terapeuta, a cilj joj je da podstakne lični razvoj, svest o sebi i samoostvarenje kroz spontanu i
intenzivnu socijalnu i emotivnu komunikaciju pojedinca sa drugim članovima grupe. Psihoterapeut vodi
grupu na neautoritaran i nedirektivan način. On samo stvara povoljnu atmosferu i raznovrsnim
tehnikama (igranje uloga, telesno dodirivanje, suočavanje itd.) ohrabruje osobe sa problemima da se
slobodno, verbalno i neverbalno ispolje. On ih uči da artikulišu svoje subjektivne teškoće i da ih učine
razumljivim drugim osobama, kao i da nauče da posmatraju, slušaju, osećaju i razumeju druge.
Suština ove terapije jeste u iskrenom, autentičnom susretu osobe sa samom sobom, svojim
autentičnim ja i sa drugim osobama, onakvim kakve one jesu. K. Rodžers (Rogers) je opisao faze kroz
koje prolazi pojedinac u g. s., od početne zbunjenosti, preko izražavanja negativnih osećanja,
postepenog ispoljavanja dubokih ličnih osećanja i doživljaja, pa do pucanja fasade, boljeg prihvatanja
sebe i promene u životnoj filozofiji ličnosti. G. s. su prerasle u društveni pokret čiji je cilj da iskoristi
terapeutske mogućnosti grupe za pružanje psihološke podrške pojedincu. Ovoj vrsti terapije zamera
se da ne daje terapeutski značajne rezultate jer su pozitivne promene učesnika kratkotrajne.

GRUPNA PSIHOTERAPIJA
Zajednički naziv za veoma raznorodnu (teorijski i tehnički) skupinu savremenih psihoterapija koje se,
nasuprot individualnoj terapiji, odvijaju u grupama, sačinjenim od pojedinaca sa relativno sličnim
problemima (npr. alkoholičari, narkomani, opsesivni neurotičari, psihosomatičari i sl.) i terapeuta koji
vodi grupu.

H
HEDONIZAM
(od grč. hedone = zadovoljstvo) U filozifiji, etičko učenje po kojem su zadovoljstvo i čulno uživanje
najviše dobro kojem valja težiti, cilj i jedini pravi smisao sveukupne čovekove delatnosti.

HEROIN
(od grč. heros = polubog, junak) Derivat morfijuma koji spada u najjača i veoma rasprostranjena
narkotička sredstva koja stvaraju zavisnost. H. ima jače i toksičnije dejstvo od morfijuma. U većim
dozama, međutim, izaziva euforiju, kratkotrajnu erupciju zadovoljstva i ushićenja (tzv. fleš ili
"psihofizički orgazam") i raznovrsne halucinacije (obično vizuelne). Dejstvo prosečne narkomanske
doze traje oko 2 – 3 časa, posle čega se javlja razdražljivost i napetost. Već posle nekoliko dana
uzimanja stvara se snažna fiziološka i psihološka zavisnost i potreba za većim dozama. Duže
uzimanje h. dovodi do sve bržeg fizičkog i psihičkog propadanja, do nefropatije, cijanoze i gušenja, a
neretko i do smrti.

HIPERTIMIJA
(grč. hiper i thimos = duša, srce, strast) Povišena emocionalnost. Sa euforijom se sreće u maniji a
negativno obojena kao povećano osećanje tuge, beznadežnost i osećanje moralnog bola, u
melanholiji.

HIPOHONDRIJA
(grč. hipo = ispod i hondros = hrskavica na donjem kraju grudne kosti) Psihički poremećaj koji se
sastoji u tome što je osoba gotovo neprestano usredsređena na svoje fizičko zdravlje, za koje je
bezrazložno ili preterano zabrinuta, i često pati od simptoma neke zamišljene telesne bolesti. H. je bila
poznata još u antičkoj Grčkoj, čiji su lekari smatrali da je donji deo trbuha izvor hipohondričnih smetnji
u vidu sumornog, setnog raspoloženja. Simptomi h. sreću se kod shizofrenije, paranoje, histerije i
prisilne neuroze. Psihoanalitičari h. smatraju rezultatom narcističkog povlačenja libida na sopstveno
telo. Iza hipohondrične svesne zabrinutosti može se zapravo skrivati nesvesna autodestrukcija
"uobraženih bolesnika".

HIPOMANIJA
(grč. hipo i mania = ludilo, pomama) Psihički, pretežno afektivni poremećaj blaži od manije, za koji je
karakteristično povišeno raspoloženje, optimizam, velika radna energija, hiperprodukcija ideja, nemir,
uzbuđenje, povećana socijalna komunikativnost i preterana predusretljivost. Osoba u stanju h. malo
spava, brzo donosi ali lako i menja odluke, razbacuje se novcem, ponaša se lakomisleno. Pretežno
normalna osoba u stanju h. može biti vrlo uspešna i omiljena u društvu. Problemi nastaju kada psihički
labilna osoba postane hipomanična, tj. neodgovorna, nekontrolisana i isuviše napadna.

HISTERIČKA LIČNOST
Sklop crta osobe sklone histeriji, kao što su: sugestibilnost, emocionalna nestabilnost, egocentrizam,
infantilnost, teatralnost, patetičnost, egzibicionizam, hirovitost. Dramatizovanjem i glumom h. l. nastoji
da eksteriorizuje svoje fantazme i da bude u centru pažnje. Ove osobe deluju nezrelo i detinjasto, što
je posledica regresije na već prevaziđene oblike ponašanja i mišljenja. Sugestibilnost i seksualizacija
odnosa i veza koje su prvobitno neutralne, nastaje kao rezultat snažnog potiskivanja infantilne
seksualnosti koja, nedovoljno suzbijena, nastoji da se asocijativnim putem veže za udaljene objekte i
ponašanja.

HISTERIJA
(grč. histera = materica) Vrsta neuroze kod koje su dominantni simptomi – raznovrsni telesni,
senzorni, motorički i mentalni poremećaji sa psihogenim poreklom. To su najčešće: histerički mutizam,
napadi smeha i plača, preterana razdražljivost, somnabulizam, halucinacije, strepnja, uznemirenost,
tahikardija, mučnina, povraćanje, bolovi u različitim delovima tela, kontrakcije itd. Važno je istaći da su,
pri svim ovim histeričkim telesnim smetnjama u organskom, anatomsko – fiziološkom pogledu, ovi
bolesnici potpuno zdravi.

I
IDEALIZACIJA
Proces pridavanja karakteristika ideala nekoj pojavi ili osobi, ulepšavanje i doterivanje u mislima
onoga što je inače nesavršeno. U psihoanalizi, i. je nesvestan proces kojim se realna konkretna osoba
ili apstraktna stvar koju volimo potiskivanjem oslobađa svega što je negativno i nesavršeno, kako bi
mogla da se obožava, odnosno da se stavi na mesto ego – ideala. Do i. dolazi u zaljubljenosti (kada
se partner preobražava u anđeosko biće) i u idolopokloničkom odnosu prema vođi (koji se uzdiže do
božanstva).

IDEALNO JA
1. Prema Karen Hornaj (Hornay), nesvesna, nerealna, idealizovana slika koju ima neurotična ličnost o
sebi samoj, svojim mogućnostima, osobinama i sposobnostima. Neurotičar veruje da on zaista
predstavlja savršenu, idealnu ličnost jer nije svestan procesa samoidealizacije, i ne pravi razliku
između ove nestvarne predstave o sebi i svog stvarnog ja. Ukoliko realnost više protivreči ovoj
nestvarnoj, ulepšanoj slici, bolesna osoba je utoliko više sklona da falsifikuje sve ono što je demantuje
i da se još grčevitije drži svoje idealizovane predstave o sebi. 2. Zamišljena slika o sopstvenom ja
kakvo bi ono trebalo da bude i kojim vrednostima bi trebalo da teži. Normalna ličnost uglavnom jasno
razlikuje svoje stvarno ja od i. j. koje se pozitivno vrednuje i služi kao standard za samoocenu. Ta
razlika se može utvrditi i izmeriti Stivensonovom (Stephenson) tehnikom, poznatom pod nazivom Q –
sortiranje.

IDENTIFIKACIJA
(od lat. idem = isti, nlat. identitas = istovetnost i facere = učiniti) U psihoanalizi, proces nesvesnog
poistovećivanja ega jedne osobe sa egom druge osobe koja se uzima kao uzor. Prema S. Frojdu
(Freud), sastoje se u tome što se ego osobe koja se poistovećuje unošenjem uzora u sebe, trajno
modifikuje, saobražavajući se uzoru.

IDENTITET
1. U psihologiji ličnosti, doživljaj, svesni ili nesvesni, suštinske samoistovetnosti i kontinuiteta vlastitog
ja tokom dužeg perioda vremena, bez obzira na njegove mene u različitim periodima i okolnostima.
Predstava ličnog i. predstavlja odgovor na ključno pitanje upućeno sebi samome: "Ko sam ja"? Do
svoje teorije i. psihoanalitičar Erik H. Erikson (Erikson) došao je istražujući kod veterana američke
vojske sindrom krize identiteta (promenjen doživljaj sebe samog, osećanja nesigurnosti,
depersonalizacije itd.), kao i konfuzije identiteta kod mladih. Prema Eriksonu osećanje ličnog i.
zasnovano je na dva istovremena zapažanja: (1) zapažanja samoistovetnosti i neprekidnosti
čovekovog postojanja u vremenu i prostoru; (2) opažanja činjenice da drugi ljudi zapažaju i priznaju
ovu činjenicu. Pojedinac koji je stekao osećanja ličnog i. ima doživljaj kontinuiteta između onog što je
bio nekada, što je danas, kao i onog što zamišlja da će tek biti. U izvesnim nepovoljnim situacijama,
ishod razvoja i. može biti formiranje negativnog identiteta. 2. U Ž. Pijažeovoj (Piaget) teoriji, shvatanje
suštinske samoistovetnosti, nepromenljivosti neke količine ili skupa, bez obzira na promenu oblika ili
rasporeda članova.

IGRANJE IGARA
U transakcionoj analizi E. Berna (Berne), prinudna, iracionalna, često nesvesna, ali planirana aktivnost
koja uključuje niz sukcesivnih, komplementarnih, "kvarnih" transakcija ("mamac", "riba", "obrt" i najzad
"zez") koji vodi skrivenoj "dobiti". I. i. predstavlja dramatizovanu demonstraciju neke važne teze
životne filozofije igrača ("ja sam baksuz"; "svi ljudi su prevaranti" i sl.), koji u svoju igru uvlači makar
još jednog saigrača. Sama "dobit" od igre je dvosmislena, protivrečna, jer pobeda (potvrda sopstvene
životne filozofije, zadovoljenje patološkoh potreba, sekundarna dobit itd.) u igri znači, zapravo,
istovremeno i poraz, gubitak, katkada i katastrofalan. Fasada igre, ponašanje na manifestnom planu
može izgledati vrlo racionalno, ali je ona, po svojoj prirodi, duboko iracionalna, destruktivna ili
samodestruktivna, s obzirom da Dete programira ceo njen tok i upravlja skrivenim transakcijama u
njoj. I. i. je neizbežno u gotovo svim interpersonalnim odnosima, između šefa i službenika, muža i
žene, prijatelja, roditelja i dece, prodavca i kupca, terapeuta i klijenta itd.

IMPULSIVNA NEUROZA
> Poremećaji navike i kontrole impulsa.

IMPULSIVNI TIP
Jedan od poremećaja ličnosti u kojem dominira emocionalna nestabilnost i nesposobnost kontrole
impulsa. Takva osoba se bez razmišljanja o posledicama predaje svojim nagonskim impulsima.
Sklona je napadima agresivnog ponašanja. Posebno je sklona eksplozijama nasilničkog ponašanja i
izlivima nekontrolisanog besa, onda kada je neko sputava u akcijama ili kada kritikuje njeno
ponašanje.

IMPULSIVNOST
Osobina ličnosti,koja se ispoljava kao nesposobnost racionalne kontrole vlastitih snažnih impulsa,
želja i potreba (za agresijom, seksom, osvetom, ljubomorom ili autodestrukcijom). Takvi ljudi, nošeni
iznenadnim porivima, delaju odmah bez zadržke, spontano i bez razmišljanja, a kasnije se često kaju
zbog svoje nepromišljenosti i naglosti. Ova crta se može javiti u sklopu nezrele, primitivne strukture
karaktera, kod emocionalno nestabilnih, infantilnih ili mentalno retardiranih ličnosti, ali se sreće i kod
normalnih ljudi kao crta karaktera. J.Cvijić je smatrao da je plahovitost ili i. jedna od crta dinarskog
karaktera, koja čoveka našeg podneblja često nagoni da radi na svoju štetu. Suprotna osobina je
refleksivnost.

INDIVIDUA
(lat. individuum=ono što je nedeljivo, jedinka) Pojedinačno biće, jedinka, celovita osoba, različita od
svih drugih ljudi i koja stoji nasuprot kolektivu. U novovekovnoj filozofiji, pojam i. označava autonomnu,
samosvesnu i samosvojnu jedinku, pojedinca kojem vlastita egzistencija postaje važan problem. U
Olportovoj (Allport) psihologiji pojedinca, i. je u središtu pažnje, a definisana je kao "jedan sistem
strukturisane jedinstvenosti". Celokupna psihologija bavi se, zapravo, i., njenim iskustvom i
ponašanjem, ali, ipak, od psiholoških disciplina njome se najviše bave diferencijlna psihologija,
psihologija ličnosti i klinička psihologija. Probleme i značaj i. u savremenoj psihologiji posebno
naglašavaju egzistencionalna i humanistička psihologija.

INSAJDER
(engl. insider=onaj koji je u grupi, pripadnik grupe) Osoba koja je dobro uklopljena u svoju grupu
(porodica, vršnjaci, socijalni sloj itd.) i koja je u njoj uspešna. I. ima dobre izglede da stekne povoljan
socijalni status i afirmaciju u grupi čiji je pripadnik. Suprotno: autsajder.

INSPIRACIJA
(lat. inspiratio=udisanje) 1.Opšte značenje: nadahnuće (pesničko ili božansko). 2. U psihologiji treća
faza u toku stvaralačkog mišljenja, u kojem do rešenja dolazi iznenada, spontano, naglo, kao da ga je
neko "odozgo" došapnuo. Ovaj trenutak "ozarenja", iznenadnog "bleska" u svesti, kada se
neočekivano ukazuje celo rešenje do tada nerešivog problema, naziva se oš i uviđanje ili iluminacija
("prosvetljenje"). Taj srećan čas otkrića nailazi posle dužeg ili kraćeg perioda inkubacije, kada se
naučnik, umetnik ili običan rešavalac bavi nekom drugom delatnošću, tako da se i. može javiti bilo gde
(u kadi, parku, bioskopu ili u tramvaju).

INTELIGENCIJA
(od lat. inellegere=shvatiti, razabrati) 1.Biološki posmatrano, sposobnost uspešne adaptacije jedinke
na nove okolnosti pomoću obrazaca ponašanja i psihičkih procesa koji nisu ni instinktivne prirode niti
navike. 2.Prema pedagoškom stanovištu, spsobnost učenja, pamćenja i mišljenja. 3. U psihološkom
smislu, sposobnost brzog i uspešnog snalaženja u novim situacijama na osnovu apstraktnog mišljenja,
odnosno rešavanje problema putem uviđanja bitnih odnosa u problem situaciji.

INTERIORIZACIJA
(lat. interior=unutrašnji) I. je proces unošenja spoljašnjih operacija i socijalnih odnosa u ličnost.
Pojedinac u toku razvoja, prisvajanjem kulturnih dostignuća prenosi ono što je socijalno na unutrašnji
mentalni plan. Interpsihički odnosi postaju intrapsihički procesi i akti.

INTERPERSONALNI KONFLIKT
Sukob između različitih ličnosti, za razliku od intrapersonalnog konflikta (sukoba ili motiva unutar jedne
ličnosti). Pojedinci se između sebe mogu sukobljavati zbog svojih različitih stavova, vrednosti,
političkih ili religijskih uverenja, ili usled različitih ciljeva i neuskladivih interesa. Česti su i.k. u porodici
(između roditelja i dece, braće i sestara), u grupi vršnjaka, na poslu (između šefa i službenika, između
radnika), zatim u braku (između supružnika), u grupi prijatelja itd.

INTIMNOST
(od lat. intime=najiskrenije, najsrdačnije) Prisnost, bliskost, koja može da se odnosi na telesnu, ali i
duševnu i duhovnu. I. u međuličnim odnosima označava bliskost, dobro razumevanje, poverljivost ili
erotsku ljubavnu dimenziju. U nekoj maloj, formalnoj ili neformalnoj socijalnoj zajednici (porodici, grupi
dobrih prijatelja) i. označava toplu, prijatnu atmosferu, uzajamnu simpatiju i razumevanje članova.

INTROSPEKCIJA
Metod samoposmatranja koji se sastoji u brižljivom posmatranju sopstvenih psihičkih doživljaja i
detaljnom nepristrasnom opisivanju tako otkrivenih sadržina.

INTROVERTAN TIP
U Jungovoj (Jung) kompleksnoj psihologiji, tip ličnosti kod kojeg prevladava stav introverzije. I.t. je
nasuprot ekstravertnom tipu, preokupiran vlastitim subjektivnim svetom, povlači se iz spoljašnjeg
sveta, nije mnogo komunikativan, ni mnogo druželjubiv, preosetljiv je, vrlo emotivan, ali svoja osećanja
skriva i kontroliše, u odnosu s ljudima je uzdržan, zatvoren, ima dobru samokontrolu, kontenplativan
je, sklon introspekciji, imaginaciji. U zavisnosti od toga koja je psihička funkcija kod konkretne ličnosti
razvijena, neko može biti misaoni, intuitivni, čuvstveni i opažajni i.t. Ovo povlačenje u sebe, u
patološkom sučaju, može ići do autizma.

INTUICIJA
(lat. intuere=gledam, posmatram) 1.Sposobnost neposrednog saznanja ili sagedavanja suštine i
smisla nekog objekta (lica, predmeta, simbola, ideje) ili pojave.

IRACIONALNI TIP
U Jungovoj tipologiji ličnosti predstavlja osobu kod koje dominiraju iracionalne funkcije – intuicija i
opažanje, koje omogućavaju saznanje onoga što je jedinstveno, konkretno. Suprotno: racionlani tip.

IRACIONALNO
(lat. irrationalis=nerazuman, protivan razumu) Ono što je ili u neskladu sa zakonima logike ili što je s
one strane razuma. To može biti nešto bezumno, ali i nadrazumno (npr.religijske dogme). 1. U
psihoanalizi je pojam i. jedan od temeljnih pojmova. Čovek se ne rukovodi raconalnim ili utilitarnim
načelima, već principom zadovoljstva. Tobož racionalne odluke i i objašnjenja često su samo puke
racionalizacije ili reaktivne formacije izvornog potisnutog egoizma i sadizma. Najekstremniji vidovi i. su
razni oblici samodestruktivnosti (samokažnjavanje,neuroza sudbine, mazohizam, samoubistvo).
Istraživanjem i. bavili su se i socijalni psihoanalitičari. E.From (From) ispituje psihološke mehanizme,
tj. psihološke snage i sredstva (afekte, potrebe i strasti podanika) kojima se totalitarizam koristi za
svoje i. ciljeve. 2. K.G.Jung (Jung), međutim, termin i. ne upotrebljava samo u smislu onoga što je
protivno razumu, već i "onoga što se nahodi izvan razuma". Intuicija i osećanju su elementarne
psihičke funkcije koje su po svojoj prirodi.

IZRAŽAVANJE EMOCIJA
Karakteristične promene u ponašanju, mimici i gestovima koje predstavljaju spoljašnji, vidljiv izraz
unutrašnjeg, subjektivnog emocionalnog doživljaja. Ispoljavanje osećanja naročito osnovnih (strah,
gnev itd.), u najvećoj meri je determinisano biloškim, naslednim faktorima i gotovo je univerzalno (u
najvećem broju kultura, ljudi na isti način izražavaju radost, bes, užas, stid itd.). Čarls Darvin (Darwin)
je 1872, u delu Izražavanje emocija kod ljudi i životinja, na ubedljiv način pokazao biološko poreklo i
adaptivni smisao izražajnih pokreta kod životinja. Mnogi čovekovi ekspresivni pokreti (npr. škrgutanje
zubima, mrštenje, stezanje pesnice koji prate afekat gneva) predstavljaju relikte svrsishodnih pokreta
nasleđenih od naših životinjskih predaka. Ekspresivni pokreti pri emocijama imaju i važnu
komunikativnu funkciju, odnosno služe kao signali određenih afekata i emocionalnih težnji. Pod
uticajem kulture i socijalizacije, dete već vrlo rano uči da suzbija i kontroliše izražavanje izvesnih
emocija. U i.e. najznačajniju ulogu igraju mimka lica (oči, obrve, usta), telesni pokreti (način stajanja,
naginjanje napred ili nazad u odnosu na emocinalnu draž) i vokalna ekspresija (brzina, jačina govora,
karakteristični uzvici.)

J
JA (MENE, SEBE, SAM)
(engl. self, nem. Ich, franc. le soi) Središnji, najbitiniji, najsloženiji i "najtopliji" deo svesne ličnosti,
agens svih naših psihičkih akta, odnosno subjekt koji opaža, oseća, misli, planira, procenjuje i
kontroliše ponašanje. J. je subjekt, akter delatnosti, ali je ujedno i predmet, objekt posmatranja,
odnosno samoposmatranja. Svoje j. mi opažamo, uprkos neizbežnim promenama, kao neprekidno, u
osnovi istovetno u vremenu (u prošlosti, sadašnjosti i kada zamišljamo budućnost) i različito od bilo
čega drugog u svetu i od drugih j. (identitet, pojam o sebi). Ovaj doživljaj kontinuiteta i identiteta
vlastitog j. potpomognut je jednim te istim telom, ličnim imenom (koje je nepromenljivo), socijalnim
statusom, materijalnom imovinom, relativno stabilnim odnosom drugih ljudi prema nama itd. Materijalni
aspekt čovekovog j. predstavlja njegovo fizičko telo (telesno ja), a društveni kako ga drugi vide
(socijalno ja). J. je u normalnom stanju dobro integrisana subjektivna struktura koja objedinjuje mnoge
centralne vrednosti, stavove, crte, motive, emocije i uloge pojedinca. J. je obično subjektivno
lokalizovano u glavi (iza očiju) ili u grudima (srce kao "sedište duše"). Pojam j. je srodan, ali i različit od
pojmova ego, samosvest i ličnost. Od stvarnog j. razlikuje se idealno ja (kakvo bi j. trebalo da bude).

JA-KOMPLEKS
Prema Jungu (Jung), kompleks predstava, ideja i osećanja "koji čini središte polja moje svesti" i temelj
osećanja vlastitog identiteta i kontinuiteta ličnosti. J.-k. je ne samo sadržaj, nego i uslov svesti, s
obzirom da ni jedan psihički proces ne može biti svestan ako nije povezan sa ovim kompleksom.
Treba imati na umu da je za Junga j.-k. središte svesne psihe a ne i njene celine, jer to privilegovano
mesto pripada Ja-središtu, Sopstvu (Jastvu). J.-k. je, dakle, centar samosvesti, a Sopstvo celokupne
psihe.

JEDINAC
Dete bez braće i sestara, jedino u porodici. To što odrasta samo, bez druge dece u najbližoj sredini,
kao i to što su roditelji usmereni isključivo na njega, određuje njegov psihički, intelektualni, afektivni,
moralni i socijalni razvoj. Takvo dete je, relativno često, sebičnije, razmaženije, netolerantnije,
osetljivije, zavisnije i emocionlano nezrelije od svojih vršnjaka. Usled povoljnih prilika, velike roditeljske
ljubavi, brige i pažnje, j. može razviti maksimalno ne samo svoje intelektualne potencijale, nego i
samopouzdanje i, ako je nadaren, često postaje odličan stručnjak, naučnik ili umetnik.

JUNGOVA TIPOLOGIJA
Učenje Junga (Jung) o tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi prema dominantnom stavu ili
orjentaciji libida na ekstravertni ili introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni,
misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele,
ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad, kada se ukrste ova dva kriterijuma podele
(prema funkciji i prema tipu orjentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni
misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.)
K
KARAKTER
(grč. harakter=urezano, beleg, znak) 1.Izvorno obeležava ključno obeležje, svojstvo koje daje pečat
nekom predmetu, fenomenu ili organizmu. Najkraće, svojstvo koje čini "prirodu" svari ili bića (npr.
zemljišta, društva ili lisice). 2.Osoben sklop izrazitih crta ličnosti, prevashodno emocionlano-
motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih, po kojem se ona razlikuje od svih drugih. Nekada je
teško pojam k. razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u sintagmama ciklotimni
k./ličnost ili autoritarni k./ličnost). 3.U psihoanalizi u crtama ličnosti ovekovečen postojan metod ega za
rešavanje unutrašnjih i spoljašnjih konflikata ličnosti. Za formiranje k. značajan je razvoj libida ( na
osnovu fiksacija formira se oralni, analni ili neki drugi k.). 4.U Adlerovoj (Adler) individualnoj
psihologoji, jedinstvena organizacija crta ličnosti koja izražava određen stav pojedinca prema svojoj
okolini, odnosno osoben način zadovoljavanja težnje za nadmoći, stečenog u ranom detinjstvu. Prema
socijalnim analitičarima, E.Fromu (Fromm) i K.Hornaj (Hornay), osnova za formiranje k. je u
organizaciji društva i interpersonalnim odnosima, a ne u organizaciji libida. 5.Po G. Olportu (Allport),
pojam k. je suvišan u psihologiji ličnosti, jer on nije deskriptivan, psihološki pojam, već normativan,
etički (predstavlja samo subjektivnu ocenu, vrednovanje procenjivača). 6.Kolokvijalno, visoko moralna
ličnost, čvrstih ubeđenja, koja se dosledno pridržava određenih principa. 7. Junak ili lik nekog
književnog dela (romana, drame, priče).

KAZNA
1. U psihologiji, bilo koja averzivna draž (niska ili visoka temperatura, električni šok, udarac štapom
itd.) i uskraćivanje zadovoljstva (omiljene hrane, roditeljske brige, slobode kretanja itd.), koje se
namerno izlaže organizmu kao neprijatna posledica za njegovo nepoželjno ponašanje, sa ciljem da se
to ponašanje eliminiše ili modifikuje. K. igra važnu ulogu u instrumentalnom/operantnom uslovljavanju.
B.F. Skiner (Skinner) smatra da je za modifikovanje ponašanja ljudi (u porodici, školi, društvu) mnogo
bolje sredstvo nagrada nego k. jer se kažnjavanjem samo suzbija, inhibira nepoželjno ponašanje, ali
se ne odstranjuje potreba za takvim ponašanjem, niti se na taj način mogu izgraditi novi, poželjni
obrasci ponašanja (što se postiže nagrađivanjem). 2. U pedagogiji vaspitna mera koja služi
disciplinovanju vaspitanika, tj. korekciji njegovog nepriličnog mišljenja i štetnog, nepoželjnog
ponašanja. Smatra se da k. treba da bude odmerena, pravedna i "prirodna" (da predstavlja logičnu
posledicu učinjenog prestupa). K. može biti verbalna (ukor, osuda), fizička (telesna), materijalna
(uskraćivanje materijalne udobnosti i dragih predmeta) ili psihološka deprivacija (uskraćivanje ljubavi,
poštovanja, brige itd.). 3. U pravu, pravna norma (opomena, novčana kazna, zatvor) koja se
primenjuje za sudski utvrđen prekršaj zakona ili neke pravne norme sa ciljem da se takvo ponšanje
suzbije, spreči, da se društvo zaštiti, a počinilac prevaspita. Suprotno nagrada.

KLIJENT
(lat. cliens=onaj koji se odaziva zaštitniku) U psihologiji, osoba koja traži psihološku pomoć za svoje
probleme. Termin je nastao u K. Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji kao zamena za
neodgovarajući naziv pacijent (koji implicira medicinski model tretmana). Izraz k. ne podrazumeva
bolesnika, već osobu koja traži savet i psihološko razumevanje i koja je ravnopravan subjekt u
tretmanu. Terapeut, odnosno savetnik bezuslovno poštuje ličnost k. onakvu kakva ona jeste i pušta je
da ona sama usmerava terapiju u smeru kojem želi.

KLIJENTOM USMERENA TERAPIJA

K.Rodžersova (Rogers) psihoterapija, nastala polovinom 20. veka u SAD, koja je osobena po tome što
terapeut (savetnik) nije dominantan učesnik, neprikosnoveni autoritet koji pacijentu daje dijagnozu,
određuje sadržinu i diriguje tokom razgovora, tumači njegove iskaze i daje savete za rešenje
problema. U ovoj vrsti psihoterapije, zapravo savetovanja, naglasak se stavlja na klijenta, koji inicira i
vodi terapijski razgovor i delatni je subjekt vlastitog preobražaja u procesu savetovanja. Uloga
savetnika je ograničena na stvaranje povoljne, ljudski tople atmosfere za ispoljavanje klijenta. On ga
podstiče da slobodno izražava svoje emocije, da govori o onome što želi, što ga tada najviše tišti i
ohrabruje ga da objektivno sagleda i reši svoje probleme onako kako mu najviše odgovara. On klijenta
ništa ne pita, ne osuđuje i ne pohvaljuje njegove stavove, ne interpretira njegove iskaze, niti mu
sugeriše rešenja problema, već mu tehnikom refleksije samo pokazuje da ga bezuslovno prihvata,
razume i pomaže mu da stekne uvid u one nepozate delove vlastitog ja. Za ostvarenje cilja
psihoterapije (sticanje uvida i unutrašnju promenu k.) mnogo je važnije da savetnik pokaže svoje
razumevanje k. problema nego da njegove simptome uredno popiše i klasifikuje.

KLIMAKS
(grč. klimaks=lestvice) Uspinjanje ka vrhu. 1. U besedništvu i poeziji označava stilsku figuru u kojoj se
nižu sve jači izrazi, do poslednjeg koji je poenta, a u drami označava vrhunac radnje. 2. U psihologiji
označava vrhunsko emocionlano uzbuđenje, trenutak zadovoljenja nekog nagona koji je dostigao
vrhunac intenziteta.

KLINIČKA PSIHOLOGIJA
Jedna od disciplina primenjene psihologije čiji je cilj primena raznovrsnih psiholoških saznanja (opšte,
razvojne psihologije, psihometrije itd.) u razumevanju i lečenju psihički poremećenih ličnosti. Na
konstituisanje i razvoj k.p. uticala je psihoanaliza, ali i druge dinamičke psihologije. Ona se služi
mnogim metodima psihologije ličnosti, a posebno kliničkim metodom i mnogim tehnikama istraživanja i
opisa ličnosti (intervju, projektivne tehnike, testovi, inventari ličnosti itd.). U početku se k.p. pretežno
bavila psihodijagnostikom, dok se danas sve više bavi psihoterapijom. U novije doba izlazi iz uskih
okvira klinike i pruža pomoć ljudima sa "životnim problemima" u školi, savetovalištima, centrima za
lični razvoj itd. Savremena k.p. u sve većoj meri ima socijalni pristup problemima individue. Razvoj
naše k.p. izuzetno mnogo duguje praktičnom i teorijskom radu prof. Josipa Bergera.

KOGNICIJA
(lat. cognitio=saznanje, znanje) Opšti pojam koji obuhvata različite saznajne funkcije, mehanizme i
procese (opažanje, mišljenje, pamćenje, zaključivanje, razumevanje, imaginacija, uviđanje,
osvešćenje itd.). Prema psihologiji moći, k. je jedna od tri osnovne kategorije mentalne moći, dok su
druge dve afekcija (emocije) i konacija (volja).

KOGNITIVNA PSIHOTERAPIJA
Vrsta psihoterapije čija je osnovna postavka da je za razumevanje i modifikovanje ponašanja osobe
sa poremećajem važno poznavati njena osnovna uverenja, način opažanja i tumačenja sveta. Od
načina na koji pojedinac opaža, interpretira i doživljava svet interpersonalnih odnosa, zavisi i njegovo
iskustvo, osećanje, mišljenje i ponašanje. Ako pojedinac opaža druge ljude kao značajne, dobre,
vredne poštovanja a sebe kao bezvrednog, rđavog i grešnog, onda će to na sasvim drugi način
odrediti njegovo iskustvo, emocije, uverenja, stavove, delanje i njegove simptome (npr.socijalna fobija,
depresija), nego nekog drugog, koji veruje da je on ispravan, plemenit a da su drugi zli, lukavi itd.(npr.
paranoja). Postupak psihoterapije je usmeren na to da pacijent izmeni svoje kognitivne sheme i da
realnije opaža svet, druge ljude i sebe samoga.

KOGNITIVNI RAZVOJ
Proces progresivnog menjanja i usložnjavanja kognitivnih struktura i funkcija, od rođenja pa do
dostizanja zrelosti ili do kraja života. Proučavanje k.r. obuhvata činioce, prirodu, mehanizme, procese,
stadijume u razvoju saznanja (opažanja, pamćenja, učenja, mišljenja itd.) i njihove efekte. U
savremenoj razvojnoj psihologiji, posebno obuhvatno, sistemtično i temeljno probleme k.r. izučavali su
Žan Pijaže (Piaget) i Lav Vigotksi, tvorci najpoznatijih teorija u ovoj oblasti (Pijažeova teorija k.r. i
Kulturno-istorijska teorija Vigotskog).

KOLEKTIVNO NESVESNO
Prema Karlu Gustavu Jungu (Jung), najstariji, najdublji i najuticajniji sistem psihe, koji predstavlja
duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka, datog u obliku urođenih predispozicija za određen
način čovekovog doživljavanja i reagovanja na okolinu. Za razliku od ličnog nesvesnog, k.n. je
univerzalno i transpersonalano, tj. nadlično. Svi ljudi bez obzira na istorijsku epohu ili kulturu, imaju
približno isto k.n. Ono je urođena osnova i temelj celokupne nadgradnje ličnosti: njenog ličnog
nesvesnog, ja, karaktera i svih ostalih viših struktura i funkcija. K.n. ili rasno nesvesno kao nasleđena
matrica celokupnog bitnog ljudskog iskustva utisnuta je, u vidu tragova, u strukturu mozga, koji
određuju naše opažanje, osećanje i mišljenje i olakšavaju adaptaciju na svet u kojem smo rođeni. Ovo
nadlično nesvesno može biti opasno, iracionalno i destruktivno ako je zanemareno i neshvaćeno, ali
se u njemu nalaze i mnoge najviše vrednosti i dragoceno duhovno iskustvo i mudrost hiljade
generacija predaka koje je vekovima taloženo. Strukturu k.n. čine njegovi elementi – arhetipovi.
KOMPENZACIJA
(od lat. conpensatio=nadoknada, izravnanje, odšteta) 1.Prema A. Adleru (Adler), mehanizam
nadoknađivanja nekog (stvarnog ili fiktivnog) telesnog, psihičkog ili društvenog nedostatka ili
neadekvatnosti.

KOMPLEKS
(lat. complexus=složen, sastavljen od povezanih delova) 1. U dubinskoj psihologiji, složaj međusobno
povezanih svesnih i nesvesnih ideja, predstava, osećanja, misli i stavova grupisanih oko nekog
stožernog objekta (osobe, predmeta ili simbola) koji ima snažnu afektivnu vrednost za subjekta. K. u
izvesnoj meri remeti normalno mišljenje i ponašanje, a nekad dovodi i do patoloških poremećaja.
Pojam k. uveo je u psihologiju K.G. Jung (Jung) 1906, da bi objasnio neubičajene reakcije i odgovore
ispitanika na testu asocijacije reči. Po njemu, k. je konstelacija osećanja, opažaja i sećanja koja je deo
ličnog nesvesnog, a ima vlastito dinamičko dejstvo. Jung je opisao kompleks moći, autonomni
kompleks, ja-kompleks itd. A. Adler (Adler) je preuzeo taj pojam i dao mu važno mesto u svojoj
individualnoj psihologiji. Kompleks manje vrednosti u njegovoj teoriji je ključni pojam u objašnjenju
mnogih psiholoških i psihopatoloških pojava. Mada je smatrao da je koncept k. zloupotrebljavan i
neprecizan, Frojd (Freud) se ipak nije odrekao tog pojma. Po Frojdu, k. označava "afektivno snažne
misaone i interesne krugove" čije je dejstvo nesvesno. Njegov svakako najpoznatiji i jedan od
najznačajnijih pojmova je Edipov kompleks, ali on često spominje i kompleks kastracije, a ređe
kompleks oca i kompleks majke. Drugi psihoanalitičari, međutim, pronašli su čitavu seriju kompleksa,
koji svoja imena duguju junacima grčke mitologije i biblijskim ličnostima (npr. Antigonin k., Jokastin,
Kainov, Elektrin, Medejin k. itd.).

KOMPLEKSI
U teoriji L.S. Vigotskog misaone tvorevine funkcionalno ekvivalentne pojmovima, koje predstavljaju
drugi stadijum u razvoju pojma, a nastupaju posle sinkreta. K. predstavljaju čest način grupisanja
srodnih predmeta i pojava kod dece starijeg predškolskog i školskog uzrasta, sve do perioda
adloscencije. Dok su kod sinkreta grupisanja nastala na osnovu subjektivnih veza među predmetima,
kod k. se grupišu prema objektivnim, stvarnim, ali konkretnim, faktičkim, često irelevantnim vezama, a
ne suštinskim. U slučaju obrazovanja k., za razliku od pojmova, ne postoji jedinstven kriterijum
grupisanja. U k. ulaze srodni predmeti koji su povezani na osnovu različitih faktičkih veza. Vigotski je
otkrio i opisao pet različitih podgrupa k.: asocijativni kompleks, kolekcija, difuzni k., lančani k. i
pseudopojmovi.

KOMPLEKS INFERIORNOSTI
> Kompleks manje vrednosti.
KOMPLEKS MANJE VREDNOSTI
Organizovan skup ideja, emocija i stavova vezanih za osećanje manje vrednosti koji, prema Adleru, na
patološki način određuje čovekovo mišljenje i delanje. Svaki čovek ima osećanje manje vrednosti i ono
ne deluje kao kompleks, sve dok ne postane preterano snažno, nerazumno i nekonstruktivno. Na
nastanak k.m.v. utiču: neke urođene telesne mane deteta (tlesna nerazvijenost, slabovidost, srčane
mane itd.) neadekvatno porodično vaspitanje (preterano maženje ili podsmevanje i ponižavanje
deteta), nizak socijalni status porodice (siromašni roditelji, roditelji alkoholičari ili kriminalci) ili
nerazvijene mentalne sposobnosti (inteligencija, verbalna ili numerička sposobnost). Posebna vrsta
manifestacije k.m.v. jeste muški protest.

KOMPLEKS MOĆI
K.G.Jung (Jung) ovim izrazom označava sveukupnost "onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da
ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede ja". Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i
individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli, osećanja). K.m., bez obzira o
kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je ja-kompleks njima nadmoćan gospodar.

KOMPLEKS VIŠE VREDNOSTI

Po Alfredu Adleru (Adler), složaj emocionalno obojenih i uglavnom nesvesnih ideja, predstava i težnji
koje su organizovane oko središnje predstave sopstvene superiornosti, nadmoćnosti nad drugim
ljudima. Ta, fizička, intelektualna, socijalna ili moralna nadmoć obično je zamišljena, fiktivna. Osoba
koja ima k.v.v. se, po pravilu, boji da svoju umišljenu superiornost stavi na probu i zato nalazi bezbroj
načina (fizička bolest, neuroza, mucanje, povlačenje itd.) da izbegne bilo koji vid testiranja. Često je
ponašanje koje odgovara k.v.v. (nadmeno, agresivno, arogantno itd.) zapravo samo rezultat
natkompenzacije potisnutog kompleksa manje vrednosti.
KOMPULZIJA
(nlat. compulsio = primoravanje, prisiljavanje, prinuda) Prisilna, naizgled besmislena radnja koju
bolesnik, usled neodoljivo snažne potrebe, mora da vrši protiv svoje volje i moralnih uverenja, kako bi
se oslobodio strepnje ili osećanja krivice. Tako, recimo, neki sveštenik može imati kompulzivnu
potrebu da upravo u crkvi izvodi neke nepristojne pokrete i da izgovara bogohulne reči. Tipične
kompulzivne radnje su: prisilno pranje ruku, prisilno brojanje (prozora, bandera itd.), kucanje u drvo,
dodirivanje dugmeta, izgovaranje magijskih formula ili vršenje nekih ritualnih radnji (npr. prilikom
oblačenja, svlačenja, odlaska na spavanje, izlaska iz kuće itd.). Prisilne radnje usmerene su na to da
na magijski način obezbede zadovoljenje želja ili da ponište unazad neku opasnu ili "grešnu" misao ili
akciju (pranje ruku poništava zamišljenu, nesvesnu krivicu). Ovaj pokušaj imaginarnog poništenja
ranije učinjenoga odraz je regresije na magijsko mišljenje. Kompulzivni neurotičar se boji da, greškom,
usled neopreznosti, ne izgovori neku reč čije bi dejstvo moglo biti štetno. Psihoanalitički gledano,
prisilne radnje su izraz potisnutih agresivnih impulsa i, ujedno, odbrana od njih. Bihejvioristi, međutim,
smatraju da su to naučene slučajne radnje koje, usled toga što smanjuju anksioznost izazvanu
opsesivnim mislima, bivaju potkrepljene, i na taj način postaju ustaljene i otporne na gašenje.

KOMUNIKACIJA
(lat. communicatio = saopštavanje, opštenje, raspravljanje) U psihologiji označava razmenu
informacija znakovima između organizama. K. je vid simboličke interakcije između jedinki koje
razmenjuju signale, poruke i informacije, intelektualne ili afektivne prirode. Ona podrazumeva učešće
najmanje dve jedinke (pošiljaoca i primaoca). Teorija informacija koja proučava opšte zakonitosti
opštenja (odašiljanja, prenošenja i primanja informacija) utvrdila je strukturu, proces i osnovnu jedinicu
komunikacije. S obzirom na vrstu znakova koji se u procesu k. koriste, ona se može podeliti na
verbalnu i neverbalnu k. Teorija k. našla je svoju primenu u mnogim oblastima fundamentalne i
primenjene psihologije (psihologiji opažanja, učenja, rada, pedagoškoj psihologiji, psihologiji
menadžmenta itd.).

KONFLIKT
(lat. conflictus = sukob, sudar, borba; spor, svađa) Sukob oprečnih stavova, impulsa, interesa ili težnji.
On je često teško rešiv i otuda je izvor mentalne neravnoteže. K. može biti spoljašnji, između dva ili
više lica (interpersonalni k.), ili društvenih grupa (socijalni k.), ali psihologija poglavito proučava
unutrašnji (intrapersonalni k.). Unutrašnji k. je vrsta frustracije kod koje ometanje potrebe ili želje dolazi
iznutra. K. je unutrašnji sukob dvaju različitih, po intenzitetu približno istih, ali po smeru delovanja
suprotnih motiva ili nespojivih ciljeva.

KONFLIKT ULOGA
Sukob između dve ili više različitih uloga koje pojedinac mora istovremeno da igra, a zahtevaju od
njega vrednosti, stavove i obrasce ponašanja koji su teško spojivi ili čak inkompatibilni. Jedan čovek
može biti istovremeno i učitelj i otac.

KONFORMISTA
1. Pojedinac koji je sklon priklanjanju mišljenju i načinima ponašanja većine. Takve osobe su obično
nesigurne, anksiozne, autoritarne, imaju konzervativne stavove, veoma su sugestibilne, nekritične i sl.
2. Osoba koja se konformistički ponaša, ali ne mora da menja svoja intimna ubeđenja. Različito
antikonformista i suprotno nonkonformista.

KONFORMIZAM
Pojava promene stava, uverenja i/ili ponašanja pojedinca u pravcu saobražavanja sa važećim,
opšteprihvaćenim grupnim normama i vrednostima, posebno pod grupnim pritiskom (stvarnim ili
zamišljenim), a ne iz vlastitog ubeđenja. Svojim čuvenim eksperimentima socijalni psiholog S. Aš
(Asch) je ubedljivo pokazao da su neki ljudi skloni da čak i svoje perceptivne sudove menjaju pod
uticajem mišljenja većine (tobožnji ispitanici koji u dogovoru sa eksperimentatorom daju pogrešne
procene). K. se može posmatrati kao jedno mogućno rešenje konflikta između potrebe za pripadanjem
i potrebe za nezavisnošću. U razmatranju pojave k. valja razlikovati javni, pragmatični, spoljašnji k.
(kada osoba iz pragmatičnih razloga menja svoje ponašanje i priklanja se obrascima ponašanja
većine) i pravi, unutrašnji k. (kada osoba ne menja samo svoje ponašanje, nego i intimna uverenja,
stavove i vrednosti). U istraživanjima je otkriveno više činilaca koji doprinose javljanju i veličini k.
Društveni i situacioni činioci su: vrsta političke kulture, dominantni sistem vrednosti, stepen
autoritarnosti i otvorenosti društvene zajednice, stepen grupne kohezivnosti, jačina grupnog pritiska,
stepen jasnosti situacije i sl. Lični činioci su: sugestibilnost, samopouzdanje, inteligencija,
konzervativnost, autoritarnost itd. Najzad, k. zavisi i od pola i od uzrasta (k. su podložniji žene i deca).
Jedan od mehanizama bekstva od slobode. Sinonim saobražavanje.

KONFUZIJA IDENTITETA
Prema E. Eriksonu (Erikson), zbrka u doživljaju vlastitog identiteta koja se javlja kod mladih, pri
prelasku iz detinjstva u zrelo doba. Oni su tada nesigurni u pogledu svog polnog identiteta, socijalnog
statusa, svoje socijalne uloge, kao i vlastite vrednosti u očima drugih itd. Tada, u periodu
adolescencije mladić/devojka se susreće sa različitim i često suprotnim zahtevima i mora da usvoji
oprečne socijalne uloge (npr. deteta i odrasle osobe). Adolescenti su prisiljeni da često donose
sudbonosne odluke u pogledu izbora poziva, partnera, grupe kojoj će pripasti itd., a da intelektualno i
emocionalno nisu dovoljno spremni da to učine odgovorno. Brojni važni a nerešeni konflikti
obeležavaju formiranje njihovog ličnog identiteta i sve to dovodi do k. i. koja je praćena osećanjem
zbunjenosti, usamljenosti, strepnje pa i osećajem krivice, potištenosti i praznine. Usled k. i. ponašanje
mladih je veoma nepostojano, kolebljivo, sa prelaskom iz jednog ekstrema u drugi. U nekim
slučajevima k. i. dovodi do bežanja iz škole, alkoholizma, narkomanije, pa čak i do delinkventnog
ponašanja i "graničnih" psihotičnih epizoda.

KONTRATRANSFER
Pojava u toku psihoanalitičke psihoterapije koja se sastoji u nevoljnoj, nesvesnoj emocionalnoj reakciji
analitičara na ponašanje i transfer pacijenta. K. je normalna pojava u svakoj vrsti psihoterapije, samo
što se ona u psihoanalizi prepoznaje, analizira i drži pod kontrolom. Manifestacije k. mogu biti npr.
skraćivanje ili zaboravljanje termina seanse, netaktične interpretacije ili, pak, agresivan stav prema
dotičnom pacijentu. Negativan rezultat neprepoznatog k. ispoljava se sporim napredovanjem,
zastojem ili prekidom terapije.

KOOPERACIJA
(nlat. cooperatio = saradnja) Jedan od oblika grupnog rada u kojem postoji usklađenost među
aktivnostima članova i njihova saradnja u postizanju zajedničkog cilja. K. članova počiva na njihovim
zajedničkim interesima. Dobra k. među članovima grupe obezbeđuje grupnu koheziju, funkcionisanje i
uspešnu delatnost grupe, a donosi i zadovoljstvo članovima grupe. Koliko će u jednoj grupi k. biti njen
dominantan oblik delatnosti zavisi od prirode grupe, stila rukovođenja, osobina vođe, kao i od
obrazovanosti, sistema vrednosti i zrelosti članova. Suprotno takmičenje.

KOOPERATIVNOST
Saradljivost. 1. Pozitivan pol izvorne crte ličnosti, manifestovan u spremnosti na saradnju u timskom
radu, u tolerantnom odnosu prema drugačijem mišljenju i ponašanju, zatim, u poštovanju ličnosti
saradnika, u nesebičnoj pomoći drugom članu grupe, u razvijenoj svesti o zajedničkom cilju koji se
može postići koordiniranom aktivnošću i zalaganjem svih članova kolektiva. Suprotan pol je
nekooperativnost. 2. Pokazivanje spremnosti za saradnju na nivou ponašanja. Može imati i negativnu
konotaciju, u značenju poslušnosti i neopiranja zahtevima nadređenog autoriteta ili okupatora (npr.
kooperativni političar, zatvorenik, narod i sl.).

KRITIKA
(grč. krino = razdvajam, biram, sudim; kritike tehne = veština prosuđivanja) U filozofiji i nauci, delatnost
analize, procenjivanja i izricanja valjanih vrednosnih sudova o suštinskim karakteristikama nekog
predmeta (pojava, ideja, teza, teorija), zasnovanih na temeljnom i svestranom poznavanju predmeta o
kojem se sudi. Dobra k. nekog naučnog dela podrazumeva negativno vrednovanje onoga što je u
njemu slabo, neutemeljeno, dogmatsko, logički nekonzistentno i neplodno, kao i afirmaciju onoga što
je racionalno i empirijski utemeljeno, kreativno i plodotvorno. Za lucidnu i nepristrasnu k. u društvenim
naukama potrebno je, osim znanja, često i posebna intelektualna obdarenost, poštenje i lična
hrabrost.

KRIZA IDENTITETA
Po Eriku H. Eriksonu (Erikson), psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, venčanje i sl.)
u kojem usled narušavanja osećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osećanju
identiteta. K.i. prvo je proučavana prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili
osećanje ličnog identiteta i istorijskog kontinuiteta", kao i kod mladih delinkventnih osoba koje su imale
probleme sa samoodređenjem. Tako je Erikson preko abnormalnih pojava, došao do otkrića normalne
krize u razvoju identiteta. Nije svaka k. i nezdrava, ona je često plodan momenat za preokret u
razvoju, šansa za uspešno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do
ireverzibilnih promena i do psihosocijalne izolacije, dok normalne, razvojne krize vode višem stupnju
psiho – socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrevanja. Na svakom od
stupnjeva razvoja identiteta dolazi do određenih teškoća u formiranju stabilnog identiteta. Novi
stadijum uvek je izazov i "potencijalna kriza usled radikalne promene perspektive", kaže Erikson.
Traganje za ličnim identitetom je neizvestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i
eksperimentisanjem sa različitim ulogama.

KSENOFOBIJA
(grč. ksenos = stranac, tuđinac i fobos = strah) Doslovno značenje, strah od stranaca, danas je mnogo
ređe od glavnog značenja – snažne iracionalne mržnje i nepoverenja prema strancima i njihovim
izumima, vrednostima, običajima i navikama. K. vodi zatvaranju jedne socijalne zajednice ili čitavog
društva kako bi se sačuvala samosvojnost i kako bi se sprečio poguban strani uticaj. Ona se "hrani"
etničkim i verskim predrasudama, rasizmom, nacionalizmom i šovinizmom. K. je posebno
karakteristična za ljude niskog obrazovnog statusa i za autoritarne ličnosti.

L
LIČNOST
Jedan od temeljnih i ujedno najsloženijih pojmova psihologije koji se odnosi na neponovljiv (razlličit od
svih drugih), relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje
karakteristično i dosledno ponašanje individue. L. je dinamička struktura, koju čini sistem međusobno
povezanih crta (sposobnosti, temperamenta, karaktera), motiva, vrednosti, stavova itd. Za
razumevanje složenog ponašanja i dinamike l., neophodno je poznavati njene potrebe, nagone,
težnje, uverenja, unutrašnji konflikte i načine njihovog rešavanja. Svaka l. ima svoju osobenu naslednu
osnovu koja, u interakciji sa činiocima socio – kulturne sredine i ličnom aktivnošću određuje osoben
razvoj ličnosti u celini i njenih posebnih delova (saznajnih dispozicija, motiva, emocija, karaktera,
identiteta, samosvesti itd.).

Lj
LJUBAV
Emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema
nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću.

LJUBOMORA
Složeno osećanje uznemirosti, ljubavi, mržnje, ozlojeđenosti, poniženja, tuge i bola, usled uverenja ili
sumnje (opravdane ili ne) da voljena osoba voli drugu osobu. Lj. može biti relativno slaba, ali i
patološki snažna.

M
MALOLETNIČKA DELINKVENCIJA
Prestupničko ponašanje specifično za populaciju maloletnika. U užem, strogo pravnom smislu, svi
vidovi ponašanja mladih ljudi (adolescenata), starijih od 14 a mlađih od 18 godina koji, prema zakonu
spadaju u krivična ili prekršajna dela. Tipični i najčešći vidovi m.d. su: krađe (lakše i provalne) i
"pozajmice" kola, vandalski postupci (razbijanje kioska, izloga, automobila), prostitucija, skitničenje,
alkoholizam, narkomanija, agresivno i antisocijalno ponašanje. Većina maloletničkih delinkventa potiče
iz razorenih i socijalno problematičnih porodica (razvedeni roditelji, nepotpuna porodica usled smrti
jednog roditelja, roditelji alkoholičari, kriminalci itd.), u školi su neuspešni, a kao ličnosti su socijalno i
emocionalno nezreli.

MANIPULACIJA
(nlat. manipulatio = rukovanje ili upravljanje) Socijalna veština upravljanja pojedincima ili grupama
ljudi, tako da oni, a da toga i ne moraju biti svsni, rade u korist manipulanta, verujući da rade za sebe i
sopstvene interese. M. se služe političari, ideolozi, rukovodioci, stručnjaci za marketing i mnogi drugi
kojima je cilj da na prikriven način oblikuju i kontrolišu ljudsko ponašanje i stavove. Skolonost i
sposobnost m. ljudima jedna je od glavnih karakteristika crte makijavelizma.

MEĐULJUDSKI ODNOSI
Uzajamni, neposredni odnosi između dve ili više bliske osobe koji su komplementarni (radnik –
poslodavac, dete – roditelj, učenik – učitelj itd.) ili saradnički (poslovni prijatelji, bračni partneri,
drugovi, vršnjaci itd.). Ovi oblici socijalne interakcije mogu se odvijati na planu verbalne ili neverbalne
komunikacije a po rezultatima mogu biti uspešni ili neuspešni, zadovoljavajući ili nezadovoljavajući.
M.o. i njihovim efektima na zdravog i bolesnog pojedinca, na zadovoljstvo i efikasnost grupe, bave se
klinička psihologija, psihologija ličnosti, socijalna psihologija i psihologija rada.

MELANHOLIČAN TEMPERAMENT
(od grč. melanholikos = čovek crne žuči) Jedan od 4 temperamenta. Odlikuje se retkim, sporim, ali i
snažnim i dugotrajnim emocionalnim reakcijama. Kod m.t. dominira afekt žalosti, potišteno
raspoloženje i bezvoljnost. Prema antičkoj tipologiji temperamenta u ovom tipu preovlađuje "crna žuč"
među telesnim sokovima u organizmu. U Pavlovljevoj (Pavlov) tipologiji, m.t. odgovara slab tip
nervnog sistema.

MENTALNA KONFUZIJA
Poremećaj čiji je dominantni simptom stanje svesti kojem obično prethode hronična nesanica i
glavobolja a karakterišu ga: pomućenost opažanja, nestabilna pažnja, pometenost, zbunjenost,
nejasno mišljenje, teškoće u govoru, oniričke manifestacije, emocionalna uznemirenost, kratkotrajna
amnezija i dezorjentisanost. U blažem vidu privremeni poremećaj koji se sreće kod normalnih ljudi u
ekstremnim situacijama, ali snažnije izražena m.k. često predstavlja početak psihoze ili poseban
sindrom. M.k. se razlikuje od demencije kod koje ne postoji očuvana samokritičnost, ali ni zbunjenost.

MENTALNO ZDRAVLJE
Stanje dobrog i skladnog psihičkog funkcionisanja koje podrazumeva osdustvo duševnih poremećaja.
M.z. ne znači, međutim, odsustvo svih konflikata i kompleksa, već samo onih patogenih koji dovode do
relativno trajnog gubitka mentalne ravnoteže. Ono se ne može definisati isključivo negativno kao
odsustvo mentalne bolesti jer je to tek neophodan, ali ne i dovoljan uslov. Pozitivno definisano m.z.
označava, smatra Svetska zdravstvena organizacija, stanje fizičkog, psihičkog i socijalnog
blagostanja. Ovo stanje duševnog spokojstva i zadovoljstva je posledica punog razvoja ličnosti,
pozitivnog samoosećanja i dobrih međuličnih odnosa. Za očuvanje m.z. veoma je značajna porodična
klima i rani razvoj deteta, kada ono stiče sposobnost uspešnog podnošenja frustracije, što mu
obezbeđuje psihičku stabilnost i konstruktivne načine rešavanja konflikata.

MERENJE INTELIGENCIJE
Postupak kvantitativnog ocenjivanja stepena razvijenosti opšte sposobnosti ili inteligencije pomoću
nekog instrumenta koji je meri posredno, preko indikatora.

MISTIČKI DOŽIVLJAJ
Stanje ekstaze, samozaborava i mističkog jedinstva (unio mystica) sa onostranom stvarnošću i
Bogom. Ovo stanje potpunog jedinstva s Bogom je neiskazivo, kratkotrajno, spiritualno osećanje
beskrajnog spokojstva, uzvišene radosti koje prati doživljaj kosmičkog svejedinstva i transcendiranja
vlastitog, empirijskog ja. Nije lako razlikovati nepatvoren m.d. od patološkog, psihotičkog. Načelno, oni
se teorijski razlikuju, s obzirom da pravi m.d. vodi ka razvoju i integraciji ličnosti, ka duhovnoj radosti,
spokojstvu i ljubavi, dok patološki razjeda ličnost i dovodi do očajanja, nespokojstva i straha. Mistički
doživljaj su istraživali, upečatljivo opisivali i na samosvojan način tumačili veliki psiholozi: Viljem
Džejms (James), Karl G. Jung (Jung), S. Frojd (Freud), A. Maslov (Maslow) i mnogi drugi (kod nas V.
Jerotić). Maslov je pokušao da ovaj doživljaj odvoji od religije i prouči ga kao "prirodni", psihološki
fenomen, odnosno kao vrhunski doživljaj.

MIŠLJENJE
1.U savremenoj psihologiji, jedan od najsloženijih kognitivnih procesa kojeg, u potpunijem i
objektivnijem saznavanju stvarnosti, karakteriše nadilaženje onoga što je pojavno, iskoračivanje izvan
granica onoga što je dato ovde i sada, kao i operisanje simbolima i onim što je hipotetičko. M. kao cilju
usmereno operisanje simbolima (predstavam, pojmovima, rečima), a ne samim stvarima, omogućava
prevazilaženje onoga što je neposredno (perceptivno) dano, uviđanje opštih svojstava pojava i bitnih
odnosa među njima, kao i analizu prirode tih veza i odnosa. U psihologiji se razlikuju realističko i
imaginativno, kritičko i stvaralačko, diskuzivno i intuitivno, konkretno i apstraktno, divergentno i
konvergentno m.

MORAL
(lat. mos, moris=običaj, vladanje) Društvena tvorevina, oblik društvene svesti koji predstavlja
sveukupnost vrednosti, ideala, normi, običaja, propisa koji određuju šta je dobro, valjano, pravedno, a
šta njima suprotno. U skladu sa ovim važećim moralnim kodeksom, procenjuje se da li je suđenje i
postupanje ljudi moralno ispravno ili nije. U slučaju kršenja moralnih propisa, predviđene su
odgovarajuće sankcije. Svako društvo ili kultura, kao i svaka istorijska epoha ima svoj osobeni m., ali
je svima zajedničko to da on ima važnu socijalnu funkciju – regulisanje mišljenja i ponašanja ljudi u
skladu sa važećim načelima pravednosti i moralnosti. Socijalizacijom se usvajaju, internalizuju
moralne norme i nastaje savest. Sa razvojem ličnosti, u zavisnosti od stupnja kognitivnog razvoja
menjau se i moralna shvatanja i principi, odnosno osoba prolazi kroz više stupnjeva moralnog razvoja.
Filozofska disciplina koja se bavi m. i moralnim suđenjem naziva se etika.

MOTIV
1.Unutrašnji činilac koji podstiče javljanje, usmerava ka određenim objektima, održava i reguliše neku
cilju usmerenu aktivnost. M. je zajednički naziv za različite unutrašnje biološke i psihološke pobude i
dinamičke snage koje služe kao pokretači aktivnosti jedinke. U ovu klasu ubrajaju se potrebe, nagoni,
težnje, namere, želje, impulsi, porivi i sl. M. se mogu razvrstati na različite načine, a najčešće se dele
na primarne (nasleđene) i sekundarne (stečene), na homeostatitčke i nehomeostatičke, na biološke
(m.gladi, žeđi, materinski m. itd.), socijalne (m.postignuća, agresivnosti, gregarni, afilijativni m. itd.) i
personalne itd. 2. Bilo koji objekt, situacija ili stanje koje ima podsicajnu vrednost za organizam (npr.
hrana, topla prostorija, spavanje itd.). 3. Razlog ponašanja, fiktivni ili stvarni, svestan ili nesvestan.

MOTIVACIJA
Složen psihički proces pokretanja, usmeravanja i regulisanja delatnosti usmerene ka određenom cilju.
Proces m. ima ciklički karakter kod svih homeostatičkih motiva, a njegov tok od javljanja do prestanka
može se predstaviti motivacionim krugom. Emocije su stanja koja deluju motivaciono tj. podstiču,
energizuju i usmeravaju ponašanje. Postoje različite teorije motivacije. Psihoanaliza insistira na
biološkim i nesvesnim motivima, bihejviorizam na urođenim ali spoljašnjim dražima izazvanim, a
humanistička psihologija na svesnim i zrelim motivima.

N
NAGRADA
Svaka namerno data, prijatna ili korisna posledica (hrana, seksualni partner, pohvala, novac, plaketa,
orden i sl.) određenog (poželjnog) ponašanja koja dovodi do zadovoljstva i učvršćivanja (zakon
efekta), podsticanja i razvijanja tog oblika ponašanja. Često se u psihologiji učenja kao sinonim koristi
pozitivno potkrepljenje. Suprotno kazna.

NAPETOST
1. U fiziologiji, zategnutost membrane ili tkiva. 2. U psihologiji, uzbuđeno stanje jedinke, emocionalno
osećanje uznemirenosti, anksioznosti i nezadovoljstva kada su nezadovoljeni neki motivi. Stanje n.
pokreće organizam na aktivnost, čiji je cilj zadovoljenje motiva i redukcija napetosti. Napetost ili tenzija
predstavlja podsticaj svake osobe ili organizma, u različitim psihološkim školama. 3. U društvenim
naukama, stanje zategnutih odnosa između pojedinih članova ili čitavih društvenih grupa.

NARCISTIČKA LIČNOST
Sindrom crta karaktera tipičan za osobe koje su samodovoljne, zaljubljenje u sebe same, koje nisu u
stanju, niti im je stalo da vole, već samo da budu voljene. Prema K.Lešu (Lasch), struktura "narcističke
ličnosti našeg doba" sastoji se, s jedne strane, od prijazne fasade narcisa, koja obuhvata osobine
srdačnosti, "topline", predusretljivosti, šarma i društvenosti i, s druge, od osobina kao što su
asocijalnost, bezobzirni egoizam, emocionala hladnoća, proračunatost, bezosećajnost i cinizam, koje
se nalaze ispod ove fasade i predstavljaju suštinu takve ličnosti.

NARKOMANIJA
(grč.narke=ukočenost, opijenost, pospanost i mania=ludilo, pomama) Abnormalno stanje hronične
intoksikacije koje se ubraja u društveno devijantno ponašanje, a prouzrokovano je neodoljivom
potrebom osobe za konzumiranjem neke droge (barbiturati, opijum, morfijum, heroin, kokain), kao i
njenom dužom zloupotrebom. N. je, posebno kod savremene mlade generacije, veoma
rasprostranjena i vrlo opasna pojava koja podmuklo, od prvobitnog zadovoljstva, euforije i smirenja,
relativno brzo dovodi do stvaranja zavisnosti, a zatim do trajnog i, kasnije, nepopravljivog oštećenja
organizma, kao i do psihičkog i moralnog propadanja narkomana. Ukoliko osoba u podmakloj fazi n.
pokuša naglo da se oslobodi zavisnosti i prestane sa uzimanjem droge, javljaju se fizičke, fiziološke i
psihičke tegobe: drhtanje, bolovi, povraćanje, snažna anksioznost, uznemirenost, napetost, grčenje i
drugi simptomi i znakovi apstinencijalnog sindroma. Odvikavanje od narkotika, lečenje n. je veoma
složen, dug i težak terapeutski postupak, sa relativno malim procentom trajnog izlečenja. Uz
alkoholizam, n. se ubraja u najpoznatije i najrasprostranjenije oblike toksikomanije.

NAUČENA BESPOMOĆNOST
Pojam koji je u psihologiju uveo američki psiholog Martin Selidžmen (Seligman) da bi označio stečeno
stanje pasivnog prihvatanja neprijatne situacije, bez aktivnog suprotstavljanja ili pokušaja bega iz nje,
do kojeg dolazi onda kada je organizam bio dugo izložen štetnim i neugodnim, a neizbežnim
stimulusima. Kod ljudi koji uzastopno trpe neuspehe, koji se gotovo stalno nalaze u neprijatnoj situaciji
dolazi do apatije i ravnodušnog prihvatanja patnje jer su naučili da nemaju kontrolu nad takvom
situacijom. Ovaj stav n.b., kada se učvrsti, prenosi se i na one situacije u kojima bi pojedinac mogao
uspešno pružiti otpor ili makar pobeći iz nje. Ukoliko, međutim, u toku serije neprijatnih situacija
subjekt uspe da makar u samo nekoliko njih izbegne pasivno podnošenje, neće se formirati patološki
stav n.b.

NAVIKA
Relativno jednostavna, stečena aktivnost koja se redovno i skoro automatski javlja u određenoj,
specifičnoj situaciji (npr. pranje zuba posle jela, kucanje na vratima pre ulaska). N., u zavisnosti od
sadržaja, može biti senzorna, motorička ili kognitivna. N. se, kao i crta ličnosti, može posmatrati i kao
determinišuća tendencija koja određuje izvesno fiksirano, isprobano i efikasno ponašanje u nekim
okolonostima, ali je uža, specifičnija od crte. Jačina n. zavisi od uvežbanosti (broja ponavljanja),
motivacije organizma i veličine potkrepljenja (snažnija će biti češće ponavljana, jače motivisana i više
nagrađivana). Ukoliko se n. ne praktikuje ili ukoliko izostane potkrepljenje, dolazi do njenog gašenja. A
ako se za naviknuto ponašanje dobije kazna, dolazi do odvikavanja od n.

NEAGRESIVNI KARAKTER
Prema A.Adleru, tip karaktera koji svoju težnju za moći zadovoljava na zaobilazan, indirektan način.
Osobe sa n.k. odaju utisak slabe, bespomoćne ličnosti, kojoj je strana svaka težnja za dominiranjem.
Ali taj utisak vara, ona traži zaštitu, sažaljenje i pomoć, i tako, dakle, okolišno, svesnim ili nesvesnim
lukavstvom, zadobija moć da kontroliše i maltretira svoju neposrednu okolinu. N.k. nema razvijeno
osećanje za zajednicu, te bezobzirno stremi ka zadobijanju moći baš kao i agresivni karakter, samo
što on to čini na prikriven, zaobilazan način. Odlikuje se bojažljivošću, povučenošću i malodušnošću.

NEGATIVIZAM
(lat. negativus=odrečan) Patološki, iracionalna sklonost za protivrečenjem i težnja da se odrečno
odgovara i ponaša suprotno od očekivanog ili traženog, čak i kada je to ponašanje protiv interesa tog
lica (sreće se kod demencije, katatone shizofrenije itd.). Kod dece od druge do četvrte godine javljanje
n. predstavlja normalnu i prolaznu razvojnu pojavu.

NEGATIVNI IDENTITET
Doživljaj vlastitih suštinskih karakteristika ličnosti kao rđavih ili bezvrednih, a sebe samog kao
opasnog, zlog, nemoralnog ili nižerazrednog stvorenja. U posebnim društveno i porodično nepovoljnim
situacijama (dete progonjene nacije, rase, veroispovesti ili dete alkoholičara, zatvorenika, prostitutke),
rezultat devijantnog razvoja identiteta često može biti obrazovanje n.i. U adolescenciji se n.i. formira
kod pripadnika maloletničkih bandi, narkomana ili osoba obeleženih kao duševni bolesnici. Razvoj n.i.
može biti društveno opasan kada dođe do njegove projekcije na pripadnike drugih socijalnih grupa
("Ja sam dobar, častan, hrabar, a oni su zli, nečasni, kukavice" itd.).

NEKOOPERATIVNOST
Nesaradljivost. 1. Negativan pol crte saradljivosti koji se manifestuje u nespremnosti za rad u grupi, u
odbijanju saradnje u timskom radu, u netolerantnom odnosu prema drugačijem mišljenju, sebičnom,
dominantnom ponašanju ili u izdvajanju iz grupe i povlačenju u sebe. Suprotan pol je kooperativnost.
2. Oznaka za tvrdoglavost i nepokornost prema zahtevima nadređenog lica ili institucije (npr.
nekooperativan političar, narod i sl.).

NEPRILAGOĐENOST
1. U biologiji, osobine organizma koje ne doprinose opstanku. 2. U pedagoškoj i socijalnoj psihologiji
označava takve oblike ponašanja pojedinca koji blokiraju ili otežavaju njegovo prilagođavanje na
zahteve socijalne i kulturne sredine (porodica, škola, vršnjaci, društvo). Ovaj izraz se koristi u
psihijatriji i kliničkoj psihologiji za iskustvo i ponašanje koje bitno remeti skladan odnos pojedinca i
njegove okoline i zahteva profesionalnu psihološku pomoć kao adekvatniji terimin, umesto izraza
mentalni poremećaj (jer implicira medicinski model). Zato se termin n. rado koristi u bihejvior terapiji i u
antipsihijatriji.

NESANICA
Poremećaj funkcije spavanja koji se sastoji u nemogućnosti lakog zaspivanja i u nedovoljnoj dužini
spavanja, što dovodi do poremećaja mentalne delatnosti, umora, apatičnosti i glavobolje. Može se
javiti samostalno ili kao simptom u sklopu nekog duševnog poremećaja (traumatska neuroza,
opsesivna neuroza, melanholija). Uzrok n. mogu biti svesne aktuelne brige, stresne situacije,
očekivanja važnih događaja itd. Ali i onda kada nema vidljivih, situacionih uzroka, psihoanalitičko
tumačenje otkriva unutrašnje, nesvesne motive nespavanja. To može biti neurotični strah da će
situacija spavanja isprovocirati potisnute agresivne ili zabranjene infantilne seksualne želje ili, pak,
strah od slabljenja snage ega. N. može biti motivisana i nesvesnim strahom od smrti, na koju podseća
spavanje.

NEUROPSIHIJATRIJA
Psihijatrijska disciplina koja proučava neurološke osnove psihičkih oboljenja i poremećaja ponašanja.
Danas postoji sve snažnija tendencija da se ova disciplina podeli na dve, relativno samostalne –
neurologiju i psihijatriju.

NEUROTIČKI KARAKTER
1. Prema A.Adleru (Adler), tipičan sklop crta karaktera i obrazaca ponašanja koji čine osobeni vid
odbrane od kompleksa manje vrednosti. Neurotičari mogu različitim putevima doći do istog cilja –
prevazilaženja osećanja manje vrednosti, što uslovljava formiranje različitih crta karaktera. Pa ipak,
neke osobine su im zajedničke i čine jezgro n.k.: nepoverenje, egoizam, vlastoljublje, ljubomora,
zavist, pakost, tvrdičluk itd. (Adler, 1912). 2. Često se koristi u smislu > neurotična ličnost.

NEUROTIČKI KONFLIKT
Unutrašnji konflikt, snažan sudar antagonističkih težnji koji razotkriva dubok, patološki rascep u
ličnosti. "Jedan deo ličnosti zastupa izvesne želje, a drugi im se opire i odbija ih. Bez jednog takvog
konflikta nema neuroze", smatra S.Frojd (Freud). U n.k. se, prema psihoanalizi, sukobljavaju infantilni
seksualni nagoni sa odbranama ega. Da bi konflikt između ega i nagona ida postao zbilja neurotički,
potrebno je da nagonske potrebe budu dovoljno snažne, a da ego nema dovoljno snage da im se
suprotstavi i da ih kontroliše. Prema K. Hornaj (Horney), n.k. ima odlike: (1) apsolutna nesaglasnost
protivrečnih potreba; (2) konflikt je nesvestan i (3) tendencije u oba smera su prinudne.

NEUROTIČKI STRAH
Iracionalan strah od neke nepoznate opasnosti iza koje se, po pravilu, skriva strah od nagonskih
zahteva ida. To je, prema psihoanalizi, strah od navale zabranjenih, snažnih i nesvesnih nagonskih
impulsa (agresivnih i seksualnih), odnosno, strah od kazne koja je povezana sa njihovim
zadovoljenjem. Po S. Frojdu (Freud), javlja se u vidu strepnje, fobičkog straha i napada straha. Za
razliku od realnog straha, n.s. je strah od nepoznate i unutrašnje opasnosti. Prema Frojdovoj teoriji
straha, n.s. nastaje od neispražnjenog libida, dok u njegovoj poslednjoj teoriji nastaje kao rezultat
potiskivanja.

NEUROTIČNA LIČNOST
Psihički nestabilna, raspolućena ličnost, kod koje je slab ego, a izrazito jak neurotički konflikt. Kod nje
postoje snažne fiksacije, na infantilne oblike ponašanja i mišljenja, kao i sklonost ka čestom korišćenju
mehanizama odbrane. Zahvaljujući toj sklonmosti, ona nema realnu procenu stvarnosti, već je njeno
opažanje pod snažnim uticajem vlastitih želja, strahova i nada. N.l. je pod velikim uticajem principa
zadovoljstva, a njeno mišljenje je često bliže magijskom i prelogičkom nego realističkom, logičkom
mišljenju. Neurotičar je u vlasti njemu nepoznatih, nesvesnih motiva, te on niti valjano razume
sopstveno ponašanje, niti je u stanju da slobodno odlučuje. Budući narcisoidan, neurotičar nije u
stanju da zaista voli, a pošto je isuviše iscrpljen konfliktima i potiskivanjem, on je hronično umoran,
bezvoljan i konfuzan, pa nije u stanju ni da radi. Njena suprotnost je zdrava ličnost.

NEUROTIČNA POTREBA ZA DIVLJENJEM

Prema K.Hornaj (Horney), neurotična potreba tipična za povladjiv karakter, a sastoji se u stalnoj,
neutoljivoj "gladi" za divljenjem svoje okoline. Ličnost koja ima tu potrebu procenjuje sebe i očekuje
poštovanje i divljenje, bez obzira na sopstvene stvarne kvalitete i sposobnosti.

NEUROTIČNA POTREBA ZA MOĆI

Prema K.Hornaj (Horney), žudnja za moći i nadmoći, radi same moći. Ova potreba je karakteristična
za kretanje protiv ljudi, a odlikuje agresivni tip karaktera.

NEUROTIČNA POREBA ZA NAKLONOŠĆU I POTVRĐIVANJEM

U teoriji K.Hornaj (Horney), jedna od neurotičnih potreba koja se sreće kod povladljivog karaktera.
Ona se ispoljava u nezasitoj želji da se zadovolje drugi ljudi i da se živi prema njihovim pravilima i
očekivanjima. Osoba koja ima ovu potrebu živi za dobro mišljenje i za odobravanje okoline. Nju
izuzetno pogađa svaki, pa i najmanji znak nenaklonosti ili odbacivanja.

NEUROTIČNA POTREBA ZA PARTNEROM

Prema K.Hornaj (Horney), neurotična, nezasita i prinudna žudnja za ljubavlju. Osoba koja ima n.p.z.p.
misli da je ljubav spasonosni lek za sve, precenuje partnera, idealizuje ga i stalno se plaši da će biti
napuštena, što je za nju potpuni krah.

NEUROTIČNA POTREBA ZA SAMODOVOLJNOŠĆU I NEZAVISNOŠĆU

Prema K.Hornaj (Honey), jedna od neurotičnih potreba osobe čija je osnovna životna strategija
kretanje od ljudi. Ova potreba se ispoljava kao razočaranost u ljude, praćena težnjom za potpunim
odbacivanjem svakog oblika vezanosti za druge ljude i usamljivanjem.

NEUROTIČNA POTREBA ZA SVOĐENJEM ŽIVOTA U USKE GRANICE

U teoriji K.Hornaj (Horney), jedna od neurotičnih potreba koja se javlja kod povučenog tipa karaktera.
Ličnost koja ima tu potrebu neprestano nastoji da svoj život organizuje tako da živi krajnje skromno i
neprimetno. Ona ima minimalne zahteve, koje je lako ispuniti.

NEUROTIČNE POTREBE
Prema Karen Hornaj (Horney), prvobitno, taktike koje primenjuju pojedinci da bi savladali osnovnu
strepnju i vremenom postaju snažne potrebe neurotične ličnosti. Još u detinjstvu pojedinac počinje da
traga za efikasnim sredstvom za izbegavanje osećanja bespomoćnosti i za sticanje bezbednosti u
njemu neprijateljskom svetu. Svesno ili, češće, nesvesno, dete razvija neku taktiku koja će mu
omogućiti da se uhvati u koštac sa svojom društvenom sredinom i zadobije naklonost i poštovanje ljudi
koji ga okružuju. Način koji je pojedinac odabrao za zadobijanje sigurnosti postaje moćna prinudna
potreba. N.p. , osim toga što su prinudne, odlikuju se i time što su slepe (nediskriminativne) i nezasite
(za razliku od normalnih potreba, ne mogu se nikda u potpunosti zadovoljiti). Pošto se ne mogu
zadovoljiti, osećanje osujećenosti dovodi do pojačane strepnje, što još više pojačava ove prisilne,
iracionalne potrebe i tako se zatvara ovaj "začarani krug" iz kojeg nema izlaza. Ovih n.p. ima deset, a
to su: potreba za naklonošću i odobravanjem, partnerom, svođenjem života u okvire uskih granica,
moći, iskorišćavanjem drugih, ugledom, divljenjem, uspehom, samodovoljnošću i nezavisnošću i
savršenstvom i nepovredivošću. Sve ove potrebe mogu se svrstati u tri osnovne težnje, strategije ili
glavne linije kretanja – kretanje ka ljudima, kretanje od ljudi i kretanje protiv ljudi.

NEUROTIČNO
Ono što je povezano sa ili prožeto sa neurozom. To je najčešće funkcionalno poremećno mišljenje,
osećanje ili ponašanje koje je tipično za neurozu (npr. neurotično osećanje strepnje, krivice,
neurotično pranje ruku, neurotične potrebe itd.).

NEUROZA
Termin potiče iz psihijatrije 18.veka ("nervna bolest"), a danas označava lakši, funkcionalni oblik
duševnog oboljenja, kod kojeg nije nađen organski uzrok. N. predstavlja relativno trajnu slabost
racionalnog i svesnog dela ličnosti, koji kontroliše ponašanje i mentalne procese, uz sačuvan odnos
sa realnošću. Ona razotkriva dubok rascep u ličnosti, bolnu podvojenost između onoga što osoba
svesno hoće, s jedne, i onoga što zaista čini i što nesvesno želi, s druge strane. Za neurotičke
poremećaje specifično je da su psihogeni, pa se n. još nazivaju psihoneuroza i neurotični poremećaji.
N. karakteriše slabljenje funkcija ega (teškoće rasuđivanja, pažnje, odlučivanja itd.), kao i pojava nekih
telesnih i mentalnih simptoma (strah, tikovi, depresija, tahikardija, prinudne radnje itd.). U odnosu na
kliničku sliku, mnogobrojne neuroze mogu se razvrstati u više velikih grupa i još veći broj podgrupa.
S.Frojd (Freud) je neuroze podelio na aktuelne neuroze, traumatske neuroze i psihoneuroze. U ove
poslednje, "prave" neuroze, spadaju histerija, fobija ("histerija straha") i prisilna (opsesivno-
kompulzivna) neuroza. Postoje različite teorije n. i svaka na svoj način objašnjava prirodu i nastanak n.

NEUROZA KARAKTERA
Psihoanalitički pojam koji označava osobenu strukturu karaktera kod koga su neurotički simptomi
zamenjeni tipičnim crtama ličnosti. Ove rigidne crte ličnosti blokiraju zabranjene nagonske želje, s
jedne, i ublažavaju prestroge, iracionalne zahteve savesti, s druge strane, što umanjuje opasnost od
izbijanja neuroze ili psihoze, ali zato, kako kažu O. Fenihel (Fenichel) i D. Lagaš (Lagache), dovode do
osiromašenja i patološkog "stvrdnjavanja" ličnosti. Za razliku od neurotičkih simptoma, crte karaktera
su postojane i ne doživljavaju se kao strane svesnom egu. Najpoznatiji tipovi n.k. opisani u
psihoanalitičkoj literaturi su: histerički, opsesivni, paranoički, narcistički i shizoidni karaker.

NEUROZA STRAHA
Vrsta aktuelne neuroze u kojoj dominira simptom lebdećeg straha ili anksioznosti. Neurotičari koji
pokazuju ovu podložnost strepnji neprestano predviđaju da će se desiti nešto neodređeno ali strašno, i
sujeverno tumače svaku slučajnost kao kobni znak neizbežne nesreće. Prema S.Frojdu (Freud), n.s.
predstavlja neposredan izraz osujećenja na seksualnom planu (npr.coitus interruptus), usled čega se
neispražnjen libido preobražava u strah.

NEUROZA TRANSFERA
1.Prema S. Frojdu (Freud), svaka strukturisana neuroza kod koje za razliku od narcističke neuroze,
postoji mogućnost uspostavljanja transfera sa analitičarem. 2. Neuroza veštački izazvana
psihoanalitičkom situacijom, koja predstavlja zamenu originalne neuroze pacijenta. Nova neuroza
omogućava analitičaru da preko nje posmatra nastanak i razvoj pacijentove bolesti, a takođe mu pruža
priliku da lečenjem n.t. ukloni patogene konflikte.

NEVERBALNA KOMUNIKACIJA
Vrsta pretežno spontane , ali namerne komunikacije, kojom jedinke bez reči – gestovima, načinom
držanja tela, izrazom lica, pogledom ili bojom glasa – izražavaju i razmenjuju svoje namere, emocije,
raspoloženje, stavove i želje. N.k. ima izuzetnu važnost u čovekovom životu, jer ona ne samo što prati,
dopunjava i koriguje verbalnu komunikaciju, nego omogućavca spontanije, pouzdanije i bolje
prenošenje autentičnih emocionalnih poruka nego što je to mogućno rečima. Osnovna uloga n.k. je u
traženju, uspostavljanju, održavanju, usmeravanju i prekidanju socijalne interakcije. Prema A.Argajlu
(Argile), n.k. ima četiri osnovne funkcije: saopštavanje (emocija i interpersonalnih stavova),
samopredstavljanje, podrška verbalnoj komunikaciji i izražavanje socijalne pripadnosti. Ovoj mnogo
izučavanoj naučnoj oblasti postavio je temelje Čarls Darvin (Darwin) 1872. delom Izražavanje emocija
kod ljudi i životinja, kojim je započeo istraživanje n.k. sa evolucionističkog, etološkog stanovišta. Tek
od 60-tih godina 20.veka, međutim, oblast n.k., zahvaljujući dobro isplaniranim empirijskim, često
eksperimentalnim istraživanjima u socijalnoj psihologiji, etologiji, lingvistici, sociologiji itd., dospeva u
žižu naučnog interesovanja i postaje veoma razvijena. Danas se kao zasebne podoblasti intenzivno
proučavaju mnoge vrsta n.k. kao što su paralingvistička komunikacija, kinezička komunikacija (u
njenom okviru posebno, facijalna ekspresija, posturalna komunikacija itd.), proksemička komunikacija
(posebno prostorni raspored, personalni prostor i teritorijalno ponašanje). Naš etnolog S.Trojanović
dao je 1935. svojim Psihofizičkim izražavanjem srpskog naroda poglavito bez reči značajan doprinos
modernom proučavanju "nemog sporazumevanja".

NEZAVISNOST
1. U logici i matematici, posebna vrsta odnosa među pojavama, propozicijama, klasama događaja, kod
koje promene u jednoj pojavi ili klasi nemaju uticaja na promene u drugoj. 2. U društvenim naukama,
atribut država, naroda, društvene institucije ili grupe, koja ima samostalnost u odlučivanju i donošenju
svog kodeksa ponašanja. 3. U psihologiji, osobina pojedinca da samostalno donosi svoje odluke i da
njegovi stavovi, uveranja, mišljenje i ponašanje nisu pod uticajem grupnog pritiska, društvenih
konvencija ili nekog autoriteta.

NEZRELOST
Nedovoljna razvijenost izvesnih psihičkih sposobnosti, funkcija ili pojedinih aspekata ličnosti, s
obzirom na odgovarajuće uzrasne norme. N. može biti telesna, motorička, intelektualna, emocionalna,
moralna, socijalna isl. Intelektualna, emocionalna i psihoseksualna itd. n. predstavlja prepreku da
osoba (dete, adlescent ili odrastao čovek) pređe u nov uzrasni ili viši društveni status i da preuzme
odgovarajuću socijalnu ulogu (učenika, vojnika, oženjenog čoveka, roditelja, direktora). Suprotno
zrelost.

NOĆNI STRAH
Intenzivan strah koji često prelazi u užas a javlja se obično kod dece u snu (noćne more) i prekida
san. N.s. često nastaje kao izraz hronično poremećenih emocionalnih odnosa deteta sa roditeljima,
zatim, kao manifestacija separacione anksioznosti ili kao reakcija na neki skorašnji traumatski
događaj. Latinski naziv pavor nocturnus.

O
OBRAZOVANJE
Proces sistematskog i planskog podučavanja i obučavanja pojedinca ili grupe koji se vrši u
specijalizovanim obrazovnim institucijama, sa ciljem da razviju saznajne sposobnosti, da se stvore
određene navike, steknu veštine, umenja, unapredi mišljenje i obuhvatno teorijsko i praktično znanje u
nekoj oblasti. Rezultat procesa o. je sticanje sistema znanja, veština, navika i stavova. Najvažnija o.
institucija je škola (osnovna, srednja, viša, visoka), ali nije jedina. Postoji više vrsta o. – opšte, stručno
i specijalno o. Savremeno o. sve više se koristi sredstvima masovne komunikacije (knjige, časopisi,
radio, televizija, film, kompjutersko uključivanje na internet) kao pogodnim instrumentima za
samoobrazovanje. O. je važan sastavni deo vaspitanja. Sinonim edukacija.

ODRASLI (EGO-STANJE)
Prema Eriku Bernu (Berne), ego-stanje slično "računovođi", ili kompjuteru, koji prima, sređuje i
obrađuje različite mogućnosti reagovanja, predviđa i donosi racionalne odluke, u skladu sa realnošću.
Zahvaljujući O. možemo bezbedno da prelazimo ulicu, vozimo auto, uživamo u skijanju, jahanju,
jedrenju ili uspešno da završimo studije i dobro obavljamo svoj posao. Kada je O. vodeće ego-stanje,
osoba je zaokupljenja objektivnim sagledavanjem pojava, logičkim mišljenjem, nepristrasnim
procenjivanjem i konkretnim obavljanjem zadatka. Poruke koje se šalju iz stanja O. imaju osnovnu
misao: "korisno je" ili "mogućno je". Zadatak je O. ne samo da obezbedi preživljavanje osobe i dobar
odnos sa stvarnošću. već i da umešno i uspešno posreduje između Deteta i Roditelja. Ovaj deo
ličnosti predstavlja neopsihu.

OPIJATI
Psihofarmakološka sredstva koja se koriste i kao lekovi i kao droge. Postoje prirodni o., dobijeni iz
opijuma (npr.morfijum), polusintetički o. (npr. heroin) i sintetički (metadon). O. imaju snažno
analgetičko i umirujuće dejstvo, izazivaju uklanjanje bola, nelagodnosti, emocionale napetosti, strepnje
i izazivaju prijatno raspoloženje. Njihovo uzimanje vrlo brzo dovodi do zavisnosti.

OPSESIJA
(lat. obsidere=opsedati) Ideje, misli, predstave, po svojoj sadržini neprijatne, mučne, strašne, sramne i
besmislene, koje se nameću protiv volje pojedinca, opsedaju ga i izazivaju strepnju. Osoba koja pati
od neke o. nije u stanju da se oslobodi apsurdnih misli koje joj se nameću i izazivaju nelagodnost i
strah. Opseisvne misli se koncentrišu na izvesne, tobož religijske i metafizičke probleme, na neke
erotske i agresivne teme, ali na probleme čistoće, urednosti, reda, pristojnosti, sigurnosti (npr. prislina
misao da će se smejati na sahrani, da neće moći da kontroliše sfinkter bešike itd.). Mada su ove misli
strane svesnom ja subjekta, on je svestan da su njegove, ali i toga da su to iracionalne, patološke
pojave. Od opsesivnih ideja, osoba se često brani kompulzivnim radnjama. Opsesivne misli javljaju se
kao simptom u sklopu opsesivno-kompulzivne neuroze, ali, ponekad, i kod melanholije i shizofrenije.

OPSESIVNA NEUROZA
> Opsesivno-kompulzivna neuroza.

OPSESIVNE ODBRANE
Tipični mehanizmi odbrane za opsesivno-kompulzivnu neurozu su reaktivna formacija, izolacija,
intelektualizacija i racionalizacija, a glavni motiv odbrane kod ove neuroze je snažno osećanje krivice.

OPSESIVNI KARAKTER
Osobe koje karakteriše hronično preterano kruto držanje, perfekcionizam, preterana savesnost i
urednost. Crte o.k., kao što su sklonost ka redu, ka čistoći i tvrdoglavost, predstavljaju reaktivne
formacije na impulse za prljanjem i pokoravanjem, a opsesivna nežnost je maska za potisnute
sadističke težnje. Naglašeni intelektualizam, racionalnost, samokontrola i hladnoća o.k. predstavljaju
rezultat izolacije i intelektualizacije. Crta urednosti je paradigma svih mera odbrane kod opsesivnih.
Naime, ako je "sve u redu", na svom mestu, onda se ne treba bojati spontanog, a to su potisnuti,
nekontrolisani impulsi. O.k. se boji akcije i otuda razvija mišljenje koje odlaže akciju, tobož je
pripremajući. Za o.k. je tipično da kod njega, istovremeno sa preteranim polaganjem na logiku i
intelekt, postoji i snažno sujeverje i regresija na magijsko mišljenje. S obzirom da ovaj karakter nastaje
regresijom na analno-sadistički stadijum, za njega su karakteristični konflikti između dominantnosti i
podložnosti, okrutnosti i nežnosti, intelekta i afekta.

OPSESIVNO-KOMPULZIVNA NEUROZA
(lat. obsidare=opsedati i nlat. compulsio=primoravanje, prinuda) Vrsta neuroza koju karakteriše
opsesivno nametanje opsesivnih misli i/ili prinuda da se čine apsurdne, mučne i neprihvatljive radnje.
Osoba je prinuđena da vrši kompulzivne radnje, mada ih doživljava kao tuđe, nametnute i neprijatne
jer, ako im se usprotivi, oseća strah ili krivicu. Tipični simptomi o.-k. n. su: opsesivno zamišljanje (npr.
smrti brata, kćeri, oca), opsesivna ideja da će kolabirati, prisilno brojanje (dimnjaka, prozora), prisilno
pranje ili vršenje nekih ritualnih radnji. Prisilne ritualne radnje (otvaranje i zatvaranje fioke, tri puta za
redom) usmerene su na to da na magijski način ponište unazad neku "grešnu" misao ili akciju (pranje
ruku poništava nesvesnu krivicu). Ovaj pokušaj imaginarnog poništenja onoga što se dogodilo ili
pomislilo izraz je regresije na magijsko mišljenje. Za razliku od fobije, kod koje je manifestno prisutan
strah, kod o.-k.n. strah je potisnut a impuls je prisutan u ponašanju, ali u jednom deformisanom,
izopačenom vidu. Simptom je prerušeno ispunjenje originalne želje, da istovremeno predstavlja i
kaznu za nju. Dok je kod histerije odbrana uglavnom upućena protiv infantilnih seksualnih želja, ona je
kod o.-k.n. okrenuta protiv agresivnih nagona. O.-k.n. je, po psihoanalizi, rezultat nepotpune regresije
na analno-sadistički stadijum i ujedno odbrana od impulsa tipičnih za ovaj stadijum.

OSEĆANJE KRIVICE
Neprijatno moralno osećanje koje se javlja kada se stvarno ili samo u mislima prekrši neka moralna
norma i predstavlja subjektivnu, bolnu ocenu tog događaja kao moralno neispravnog, a sebe samog
kao nedostojnog i grešnog. O.k. ima ulogu moćnog unutrašnjeg regulatora moralnog ponašanja ljudi.
U psihoanalizi, jedna od duševnih brana koja se suprotstavlja nagonskim (incestuoznim, agresivnim)
impulsima. Strukturalno posmatrano, o.k. je strah od super ega ili moralni strah koji ima svoje poreklo
u realnom strahu, u strahu od kažnjavanja nekog autoriteta, kao i u strahu gubitka ljubavi roditelja.
Nesvesno o.k. manifestuje se kao potreba za kaznom, neuroza sudbine, moralni mazohizam,
melanholija. Pošto je o.k. neprijatna emocija, ona aktivira različite mehanizme odbrane kao vid zaštite.
U bihejviorizmu, stečena unutrašnja reakcija inhibicije koja se javlja pri pojavi društveno neprihvatljivih
oblika ponašanja koji su bili kažnjavani. U humanističkoj psihologiji o.k. može da se javi i onda kada se
osoba ponašala u skladu sa prihvaćenim društvenim normama, ali se time ogrešila o sopstvene
unutrašnje moralne norme, o vlastiti glas savesti.

OSEĆANJE MANJE VREDNOSTI

Prema A.Adleru (Adler), osećanje slabosti, nemoći, neadekvatnosti koje potiče iz više izvora. U
početku je ovaj psiholog izjednačavao o.m.v. sa urođenom nižom vrednošću organa, a kasnije smatra
da ono može nastati ne samo usled hendikepa na telesnom, već i na psihičkom i socijalnom planu.
Ubrzo pojam o.m.v. postaje ključni u Adlerovoj individualnoj psihologiji. Svi ljudi usled nekog osobenog
nedostatka, neadekvatnosti (niži socijalni status, nerazvijene mentalne sposobnosti, urođene telesne
mane) ili usled svoje biološke slabosti u odnosu na moćne roditelje, još kao deca su iskusili snažno
o.m.v. koje predstavlja čovekov najsnažnji psihološki motiv. Pojedinac teži da ovo neprijatno o.m.v.
prevaziđe kompenzacijom ili nadkompenzacijom. Iz težnje za prevladavanjem o.m.v. nastaje težnja za
moći i nadmoći nad drugim ljudima. Prema Adleru o.m.v. je moćan pokretač ne samo za pojedinca,
nego iza čovečanstvo (mnoga velika dela državnika, umetnika, naučnika duguju svoj nastanak ovom
osećanju). Ovo o.m.v. nije samo po sebi nenormalan ili štetan motiv, ono postaje takvo samo ako je
prejako i ako se usmeri na nekonstruktivne ciljeve, kada se javlja kao kompleks manje vrednosti.
Kasnije, u drugoj fazi svog učenja, Adler, umesto o.m.v.; kao glavni pokretač uvodi osećanje
nesavršenstva. Sinonim osećanje inferiornosti.

OSEĆANJE VIŠE VREDNOSTI

U individualnoj psihologiji, osećanje lične moći i nadmoći u odnosu na većinu ljudi iz svoje okoline.
O.v.v. ispoljava se kao doživljaj sebe samoga kao izuzetne ličnosti, koja je po svim svojim
sposobnostima iznad drugih ljudi i zato, razumljivo, treba njima da gospodari. Neki ljudi se s pravom
osećaju superiorni, ali oni obično to ne ističu. Po pravili, veoma snažno o.v.v. koje jedna osoba
neprestano i naglašeno manifestuje ukazuje da ona ima kompleks više vrednosti ispod kojeg se skriva
kompleks niže vrednosti.

OSET
Osnovni, jednostavni, "čist" čulni utisak koji nastaje dejstvom spoljašnjih ili unutrašnjih draži na
receptore. O. je sirov, neposredni čulni doživljaj (npr. toplog, hladnog, bola, boje, zvuka, mirisa, ukusa
i sl.) samo jednog, posebnog svojstva predmeta ili događaja, bez primese osmišljavanja na osnovu
prethodnog iskustva. Čisti, potpuno izolovan o. su puka misaona apstrakcija, nastala veštačkim
izdvajanjem izvesnih elementarnih čulnih doživljaja iz celine opažanja. Normalan, odrastao i
civilizovan čovek uvek ima kao rezultat opažanja celovit opažaj, čiji su sastavni i neodvojivi delovi
pojedini o. Svaki o. ima više svojstava: intenzitet, kvalitet, trajanje i lokalni znak. Odnos između draži i
o. proučava psihofizika. U zavisnosti od receptora, o. može biti eksteroceptivan, proprioceptivan i
introceptivan. Sinonim senzacija.

OSNOVNE LJUDSKE POTREBE

Psihijatrijska disciplina koja proučava neurološke osnove psihičkih oboljenja i poremećaja ponašanja.
Danas postoji sve snažnija tendencija da se ova disciplina podeli na dve, relativno samostalne –
neurologiju i psihijatriju.Prem Eriku Fromu (Fromm), potrebe koje su osobene za čoveka i koje
proizilaze iz ljudske situacije, odnosno, predstavljaju odgovor na njegove egzistencijalne dihotomije.
Čovek mora da uspostavi izgubljeno jedinstvo sa prirodom i da razvije svoje individualne potencijale.
Iz tog egzistencijalnog imperativa, a ne iz biološke, nagonske prirode proizilaze sve njegove potrebe,
želje, emocije, osujećenja i konflikti. "Arhimedova tačka specifične ljudske dinamike leži u ovoj
jedinstvenosti ljudske situacije.",kaže From. Pet o.lj.p. su: potreba za povezanošću, potreba za
prevazilaženjem, p. za ukorenjenošću, p. za identitetom i p. za okvirom orjentacije i verovanja. Dva
fundamentalno različita načina su mogućna u rešavanju problema ljudske egzistencije, a to znači u
zadovoljavanju o.lj.p.: regresivan (bolestan, neautentičan) i progresivan (zdrav i autentičan). Ta dva
smera su: prvi, da se vrati na nivo životinjskog postojanja, koje karakteriše simbiotička veza i narcizam
(sigurnost), ili drugi, da traži novi način povezivanja sa svetom putem ljubavi, stvaralaštva i razuma,
što podrazumeva dostizanje ljudske egzistencije (nezavisnost).

P
PANIČNI POREMEĆAJ
(grč.panika=strah izazvan neočekivanim zvucima u pustom predelu, pripisan bogu Panu) Vrsta
anksioznog poremećaja u kojem dominira iznenadan, bezrazložan, snažan i nesavladiv napad straha i
užasa, praćen drhtanjem, tahikardijom, ubrzanim disanjem, gušenjem, vrtoglavicom, nesvesticom
osećanjem dezorjentacije i derealizacije. Za razliku od anksioznosti, kod p.p. postoji doživljaj potpune
katastrofe, intenzivni strah od smrti ili ludila i potpunog gubitka kontrole. Osobe koje pate od p.p. često
su kao deca imala strah od odvajanja usled dužeg ranog razdvajanja od majke.

PARANOIDNA LIČNOST
Osoba kod koje su paranoidne crte ličnosti zamena za paranoju. Te crte su: pogrešno tumačenje
stvarnosti, pedantnost, sumnjičavost, narcisoidnost, preterana savesnost, tvrdoglavost itd. Patogeni
konflikt kod p.l. ne dovodi do razvoja psihoze, jer se stvaraju trajne promene u egu koje mogu učiniti
simptome izlišnim ili makar odložiti njihov razvoj. Takvu ličnost karakteriše ljubav prema logici koja je,
zapravo, logiciranje u službi iracionalnih nagona. P.l. često fascinira svoju okolinu besprekornim
građenjem misaonih konstrukcija koje, međutim, počivaju na pogrešnim premisama. Ona je veoma
ubedljiva u svojim interpretacijama i vrlo otporna na iznošenje protivdokaza, jer svaki kontra argument
asimiluje u svoj misaoni sistem, kao argument koji potvrđuje postojanje zavere protiv nje. U odnosu sa
ljudima, ona je nepoverljiva, ohola i megalomanski nastrojena. Zbog svoje narcisoidnosti, p.l. je
preosetljiva, podozriva i ljubomorna, i često dolazi u sukobe sa ljudima ili se povlači u izolaciju.

PASIVNO
(lat. passivus=sposoban da trpi, pati) Ono što miruje, što nije ni delatno ni delotvorno, što je neaktivno.
U psihologiji, automatsko, nevoljno reagovanje na stimuluse i stav neopiranja, mirnog prihvatanja,
trpljenja onoga što se događa, bez želje i napora da se na to utiče. Suprotno aktivno.

PATOLOŠKO
1.Oznaka za sve bolesno, neprirodno ili nenormalno (npr. p.mišljenje, p.ponašanje, p. pamćenje i sli.)
2. Odnosi se na patologiju kao nauku (npr. p.institut, p.priručnik i sl.).

PATOLOŠKO KOCKANJE
Jedan od poremećaja navike i kontrole impulsa koji se sastoji u neodoljivom porivu za kockanjem i
čestim periodima kockanja, što dovodi do osiromašenja takve osobe, do narušavanja porodičnih i
socijalnih odnosa, kršenja zakona i kriminalnih radnji (kako bi se nabavio novac za kockanje). Ovu
strast takve osobe nisu u stanju da kontrolišu i zato se često izlažu velikim rizicima (gubitka života,
imetka, posla, porodice, prijatelja). Psihoanalitičari ovu strast tumače kao ispitivanje naklonosti
Proviđenja i kao svojevrsno izazivanje sudbine, jer ovde i jeste reč o kockanju sa njom.

PESIMIZAM
(lat. pessimus=najgori) Sumoran, mračan pogled na svet, život i ljudsku sudbinu. 1. U filozofiji,
doktrina po kojoj je ovaj svet nepopravljivo rđav, "najgori od svih mogućih svetova", prepun nepravde,
nesreće i zla. 2. U antropološkim teorijama i teorijama ličnosti, shvatanje (koje zastupaju npr T.Hobs,
A.Šopenhauer, S.Frojd) da je čovek po svojoj biopsihološkoj prirodi sklon agresivnosti, okrutnosti,
dominaciji nad slabijima, zlobi i pakosti; da on konstitucaionalno ne može da bude srećan (osim
kratkotrajno, prolazno), već je, ustrojstvom prirode i kulture, osuđen na bol i patnju. 3. U psihologiji i u
svakodnevnom govoru, životni stav ili crta ličnosti koja se ispoljava u vidu hroničnog beznađa,
neprestanog očekivanja najgoreg ishoda sumnje u bilo čije dobre namere i tendencije da se svaka
pojava sagleda prvenstveno sa one rđave strane. P. kao crtu karaktera psihoanalitičari dovode u vezu
sa ranim frustracijama na oralnom stadijumu.

PODSVESNO
Izraz koji se u popularnoj psihološkoj i psihoanalitičkoj literaturi često ali pogrešno upotrebljava za ono
što je predsvesno ili nesvesno. S.Frojd (Freaud) je ovaj termin kao neadekvatan vrlo brzo ne samo
napustio, već ga je i kritikovao kao nejasan, dvosmislen.

POJAM O SEBI
(engl.self-concept) Sveukupnost shvatanja pojedinca o sebi samom, o sopstvenom ja. P.os.je
organizovan i relativno neporomenljiv sistem sudova, stavova i uverenja koji se odnose na najvažnija
svojstva vlastitog ja (osnovne vrednosti, težnje, ciljeve, ideje, principe, crte ličnosti). Sinonimi ja-pojam,
pojam o ja.

POLNI IDENTITET
Vid učenja u kojem subjekat nije samo pasivni konzument izloženog gradiva, već aktivno učestvuje u
procesu sticanja znanja. Učenik uči s namerom, aktivno traga za podacima, prerađuje ih i trudi se da
materijal koji uči osmisli, reorganizuje i reprodukuje još u toku učenja.Prihvatanje i doživljaj, svesni i
nesvesni, polne uloge kao svoje. Neka žena može da se ponaša u skladu s očekivanjima i propisima
kulture koji se tiču njene polne uloge, ali da intimno odbacuje svoj p.i. Osobe koje zbog naslednih ili
socijalnih činilaca nisu kako valja prihvatili svoju polnu ulogu niti stekli odgovarajući p.i. imaju
poremećaj p.i. (npr. transvestiti, transseksualci). Individue koje nisu sasvim sigurne kog su pola, jer se
delimično osećaju i kao muškarci i kao žene, imaju doživljaj konfuzije svog p.i.

POREMEĆAJI LIČNOSTI
Velika klasa raznovrsnih poremećaja konstitucije karaktera i obrazaca interpersonalnog ponašanja u
koje se ubrajaju specifični p.l. ili neuroze karaktera (histerički, opsesivni, shizofreni,paranoidni itd.
karakter), granična ličnost, poremećaji navike i kontrole impulsa (npr. fuga, piromanija, kleptomanija
itd.) poremećaji polnog identiteta (transseksualizam, transvestizam itd.) poremećaji seksualne
preferencije ili seksualne devijacije (egzibicionizam, fetišizam, pedofilija, sadomazohizam itd.), kao i
trajne promene ličnosti usled nekih traumatičnih događaja (rat, saobraćajna nesreća, duševna bolest i
sl.).

POREMEĆAJI NAVIKE I KONTROLE IMPULSA

Zbirni naziv za niz poremećaja ponašanja koji se sastoje u nemogućnosti voljne kontrole vlastitih
asocijalnih ili autodstruktivnih poriva. Osoba sa p.n. ik.i. ima nesavladiv impuls da učini neko
zabranjeno delo i uzalud se opire. Ona je uznemirena i napeta dok ne izvrši proskribovani akt, i tek
onda se smiruje (mada osećanje zadovoljstva može biti praćeno osećanjem stida i krivice).
Najpoznatiji su: kleptomanija, fuga, piromanija, eksplozivni poremećaj i patološko kockanje

PORODICA
Drevna i univerzalna ljudska (biološka, društvena, ekonomska i psihološka) zajednica koju čine, pre
svega, odrasli reproduktivno sposobni partneri (otac i majka) i njihovo potomstvo, ali i dalji srodnici koji
žive zajedno sa njima. Između krvno i bračno srodnih članova p., dugim zajedničkim življenjem,
uspostavljaju se čvrsta emocionalna povezanost, uzajamna simpatija, solidarnost i međusobno
nesebično pomaganje. P., pored reproduktivne, privredne, društvene, ima značajnu psihološku,
vaspitnu i socijalizacijsku ulogu u formiranju ličnosti potomstva. Ona je važna primarna grupa i jedan
od najzančajnijih agenasa, odnosno prenosnika socijalizacije. Na ogromnu psihološku važnost p. za
razvoj ličnosti ukazao je S.Frojd (Freud), koji je sistematski proučio ulogu identifikacije, materinske
deprivacije, kao i složenog odnosa u trouglu otac-majka-dete (Edipov kompleks) u obrazovanju
normalne i abnormalne ličnosti. Alfred Adler (Adler) je prvi od Frojdovih učenika naglasio značaj
socijalng statusa p., i ukazao na važnost odnosa braće i sestara, kao i reda rođenja dece za
oblikovanje ličnosti. Savremena psihološka istraživanja pokazuju da je za zdrav i skladan intelektualni,
emocionalni i morlani razvoj ličnosti neophodna potpuna i stabilna p. u kojoj postoji ljubav i briga za
decu. Patološkom razvoju ličnosti dece ( neurotičnost, nesigurnost ili agresivnost, egoizam) pogoduju
razorene i nepotpune p., česti sukobi članova, ravnodušan, podrugljiv i ciničan odnos prema deci, kao
i nedoslednost u kažnjavanju/nagrađivanju dece itd. Postoji više tipova i oblika (po svojoj strukturi,
funkcijama, vrdnosnoj orjentaciji) p.: monogamna, poligamna; matrijarhalna, patrijarhalna; potpuna,
nepotpuna; nuklearna, proširena; autoritarna, demokratska itd.
POSESIVNOST
(lat. possessivus=koji se tiče posedovanja, prisvojni) Crta ličnosti ispoljena u dominantnom,
posedničkom i paternalističkom ponašanju prema drugim ljudima, posebno onim koje posesivna
osoba doživljava kao bliske, a slabije, podređene, tj. submisivne. P. muž smatra da njegova žena
mora u svemu da ga sluša, da mu ugađa i često je ljubomoran. Majka koja je p. čak i svoje odraslo
dete doživljava kao svoje vlasništvo ili kao nezrelo biće kome je neprestano potrebna kontrola, briga i
zaštita.

POSTPOROĐAJNA DEPRESIJA
Vid neurotično-reaktivne depresije nastao kod porodilje neposredno posle porođaja kao odogovor na
stresnu situaciju, ali obično brzo i spontano isšezava. P.d. je normalna (tipična) emocionalna reakcija
na psihofizički napor, u kojoj preovladava osećanje anksioznosti, umora, apatije, doživljaj napuštenosti
i usamljenosti. Za vreme p.d. porodilja je veoma emocionalno nestabilna, sklona tužnom raspoloženju,
hipersenzibilna, plačljiva.

POSTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ

Osoba kod koje se, usled prkomrnog i hroničnog konzumiranja alkoholnih pića, stvorila psihološka i
fiziološka zavisnot od alkohola sa štetnim posledicama po psihofizičko zdravlje, ekonomsko stanje,
kao i po njeno moralno i socijalno ponašanje.Psihički poremećaj nastao kao odloženi i /ili produženi
odgovor na neku veoma snažnu stresogenu situaciju koja vitalno ugrožava jedinku (npr.
bombardovaje, zemljores, prisustvovanje ubistvu, učestvovanje u ratnim operacijama, podnošenje
torture itd.). Tipični simptomi su: emocionalna tupost, povlačenje, flashback (ponovno preživljavanje
traume u sećanju koje se opsesivno nameće), noćne more, nesanica, anhedonija. Ove simptome
često prate još i depresija i anksioznost. Ponekad se javljaju i napadi straha ili panike.

POŠTOVANJE
Jedna od složenih emocija, ili sentiment; javlja se u socijalnim odnosima, a ispoljava kao odnos
uvažavanja, cenjenja, visokog vrednovanja i naklonosti prema nekom autoritetu, značajnoj osobi,
instituciji, grupi ili tvorevini.

POVUČEN KARAKTER
Osnovna filozofija života i obrazac ponašanja za ovaj tip karaktera je, smatra Hornajeva (Horney),
kretanje od ljudi. Dominantne potrebe ove vrste ljudi jesu potreba za samodovoljnošću i nezavisnošću,
kao potreba za svođenjem svog života u uske granice, kako bi se izbegla bilo koja vrsta prinude i
zavisnosti. P.k. strepi od svakog uticaja, mešanja sa strane ili prihvatanje nametnutih obaveza. Njegov
životni san, opsesija je život Robinzona, a glavno i jedino oružje je da drži ljude na bezbednom
odstojanju. "On je kao srednjovekovna tvrđava, zaštićena samo jednim zidom – ako se zid osvoji,
tvrđava je neodbranjiva od neprijatelja", kaže Karen Hornaj. U susretu s nepoznatim ljudima prvo
pitanje koje se javlja p.k. jeste: "Da li će mi smetati?"

PREDŠKOLSKI UZRAST
Period detinjstva do polaska u školu, odnosno do 6-7 godine. U različitim periodizacijama, može
započeti već rođenjem, ali je češće da se računa od 2-3 godine života, odnosno od završetka ranog
detinjstva. Središnja i glavna delatnost deteta u ovom uzrastu je simbolička igra, koja prožima i mnoge
druge aktivnosti, te snažno utiče na celokupni fizički, psihički, moralni i socijalni razvoj. Uobičajno je
razlikovanje dva perioda u p.u. : mlađi (od 2-3 do 4-5 godina) i stariji (od 4-5 do 6-7 godina). Na
početku mlađeg p.u. javlja se simbolička funkcija, razvija se govor (u velikoj meri ima praktičnu i
izražajno-afektivnu funkciju), nastaje verbalna inteligencija, dete stvara rudimentiranu sliku o sebi, a
njegovo mišljenje je konkretno, praktično. Tek na starijem p.u. govor postaje sredstvo mišljenja, a
misao prethodi i planira ponašanje.

PRINCIP REALNOSTI
Po S.Frojdu (Freud), modifikacija principa zadovoljstva nastala pod uticajem zahteva stvarnosti koji
primoravaju ego da podnosi određen stepen nezadovoljstva. Da nije frustracija, u duševnom životu
odraslog neograničeno bi vladao princip zadovoljstva. Uspostavljanje p.r. ne znači odricanje od
principa zadovoljstva, već samo njegovo osiguranje, jer je i ovom novom , izvedenom principu takođe
krajnji cilj zadovoljstvo, ali umanjeno i odloženo, koje ima tu prednost što nudi izvesnost. Poštovanje
p.r. je mera uspešnog prilagođavanja i dostignutog stupnja razvoja ličnosti.
PSIHIČKA BOLEST
Relativni trajni i strukturisani psihički poremećaj koji osobi donosi patnju, ometa radnu sposbnost, bitno
remeti interpersonalne odnose i zahteva lečenje. Dve najopštije klase p.b. su neuroze i psihoze. Teže
p.b. leče se u duševnoj bolnici. Savremena koncepcija prirode, nastanka, strukture i dinamke, kao i
lečenja p.b. mnogo duguje S.Frojdu (Freud) i psihoanalizi. Sinonim duševna bolest.

PSIHIČKA FUNKCIJA
1. U opštoj psihologiji, relativno složena aktivnost karakteristična za neku psihičku strukturu koja je
formirana uzajamnim dejstvom nasleđenih predispozicija, sredinskih uticaja i delatnošću jedinke. P.f.
mogu biti senzorne (opažanje), intelektualne (mišljenje, učenje), motorne (hodanje, hvatanje i sl.). P.f.
omogućavaju organizmu složenije vidove prilagođavanja sredini. 2. Prema Jungu (Jung), vid psihičke
delatnosti, "pojavni oblik libida". Ima ih četiri: opažanje, mišljenje, osećanje i intuicija. "Opažanje
utvrđuje šta je stvarno prisutno, mišljenje nas osposobljava da upoznamo njegovo značenje, osećanje
nam kazuje njegovu vrednost, a intuicija ukazuje na mogućnosti u pogledu toga odakle dolazi i kuda
ide u toj situaciji", kaže Jung. Prve dve p.f. Jung ubraja u racionalne, a druge dve u iracionalna
funkcije.

PSIHIČKA TRAUMA
Svaka bolna i ozleđujuća spoljašnja okolnost (rođenje, odvajanje deteta od majke, pretnja kastracijom,
smrt voljene osobe, zemljotres, saobraćajna nesreća itd.) koja može dovesti do ozbiljnog, trajnog i
teškog mentalnog oštećenja. Da li će neki događaj zaista dovesti do traumatskog doživljaja, tj. do
gubitka ravnoteže i do kraha funkcija ega (opažanje, mišljenje, samokontrola itd.) zavisi od
subjektivnih (snaga ega, ranije iskustvo), ali i objektivnih (jačine i trajanja traumatske situacije)
okolnosti. S. Frojd (Freud) je u svojoj prvobitnoj teoriji histerije naročitu pažnju posvećivao p.t. u ranom
detinjstvu kao veoma značajnom činiocu u etiologiji neuroza.

PSIHIČKI POREMEĆAJ
Svaki trajniji i relativno ozbiljniji poremećaj u psihičkom doživljavanju ili obrascima ponašanja. U p.p.
ubrajaju se organske (nasleđene i sečene) i funkcionalne abnormalnosti: neuroze, psihoze,
alkoholizam, toksikomanije, poremećaji ličnosti i poremećaji navika i kontrole impulsa. Neki p.p. kao
što su psihičke bolesti se leče, dok se drugi, kao što su poremećaji ličnosti, psihopatije i sl. ne leče.

PSIHIČKI PROCESI
Unutrašnji, subjektivni, mentalni fenomeni koji se odlikuju promenljivošću i imaju dinamički karakter.
Najpoznatiji p.p. su: opažanje, pamćenje, učenje, mišljenje, odlučivanje, motivacija, emocije itd.

PSIHIJATAR
Medicinski obrazovana osoba sa specijalizacijom iz psihijatrije koja se stručno i profesionalno bavi
dijagnozom i lečenjem duševnih bolesti, medikamentoznom terapijom i psihoterapijom (za razliku od
psihologa, koji takođe može da bude psihoterapeut, ali nije lekar).

PSIHIJATRIJA
Medicinska disciplina koja se bavi proučavanjem porekla, mehanizama i procesa nastanka, oblika,
rasprostranjenosti i lečenja psihičkih bolesti i poremećaja. P. se bavi, osim lečenja, još i prevencijom
duševnih bolesti, kao i rehabilitacijom obolelih. Razlikuje se po teorijskom pristupu i metodologiji
(medicinski model psihičkog poremećaja, medikamentoza, elektrošok terapija itd.) lečenja psihičkih
bolesnika (pacijent) od kliničke psihologije.

PSIHOANALITIČAR
1. Zastupnik psihoanalize u teorijskom ili istraživačkom radu. 2. Osoba koja kvalifikovano i ovlašćeno
vrši psihoanalitičku psihoterapiju. P. ili skraćeno, analitičar mora da bude psihoanalitički obrazovan i
obučen (što ne mora da uključuje medicinsko obrazovanje), da sam bude prethodno analiziran, kao i
da bude strpljiva i moralna osoba. Trebalo bi u toku psihoterapije da bude "kao ogledalo", tj. neutralan,
objektivan u dnosu na pacijenta, što ne znači i pasivan. Odsustvo bilo kakve moralne osude ili čuđenja
omogućava analizandu da slobodno saopšti svoje najskirvenije misli i osećanja. Svaki p. treba sebe
neprestano da samoanalizira, kako bi analitičko "ogledalo" ostalo bistro.

PSIHOGENI
Poremećaji ili promene u telesnom ili psihičkom funkcionisanju koji nemaju organski uzrok, već imaju
psihičko poreklo. Tako npr.napadi astme, neke kožne bolesti, mucanje ili histerički simptomi mogu biti
psihološki determinisani, odnosno p.

PSIHOLOG
1.Osoba koja je završila studije psihologije ( a u mnogim zemljama i obavezne poslediplomske studije,
u vidu specijalizacije) i tako profesionalno osposobljena (poznavanje metoda, činjenica, zakona i
teorija psihologije) da može kompetentno da se bavi praktičnom ili naučnom, ili obrazovnom
delatnošću u različitim disciplinama psihologije (socijalni, klinički, vojni, školski, industrijski p.). 2. U
popularnom, širokom smislu, p. je svaka "psihološki pronicljiva" individua i svaki dobar poznavalac
ljudske prirode (tako se npr. u "velike p." ubrajaju Niče, Dostojevski, Šekspir ili Andrić).

PSIHOLOGIJA
(grč. psihe=duša i logos=nauka) Doslovno, nauka o duši. Skup naučnih disciplina koje proučavaju
subjektivne, psihičke doživljaje, procese, osobine, strukture i ponašanje jedinke, kao i uslove njihovog
nastanka i razvoja. Po H.Ebinghausu (Ebbinghaus), "p. ima dugu prošlost ali kratku istoriju". To znači
da je p. kao nezavisna, empirijska naučna disciplina relativno mlada nauka, nastala 1879, kada je
V.Vunt (Wundt) osnovao prvu psihološku laboratoriju (u Lajpcigu). Ali je zato veoma duga prošlost
umovanja o psihološkim problemima u okviru mitologije, teologije i filozofije. Još od indijske, preko
antičke grčke pa sve do novovekovne i savremene filozofije, mislioci su raspravljali o prirodi duše,
problemu odnosa duša-telo, o emocijama, temperamentu, inteligenciji, osnovnim pokretačima ljudskog
ponašanja i sl. Različiti psihološki pravci (npr. strukturalistička p., funkcionalistička p., psihoanaliza,
bihejviorizam, geštalt p., humanistička p. itd.) na različite načine su koncepirali predmet (elementi
svesti, ponašanje, nesvesno, celina doživljaja itd.), činjenice (moralne ili molekuralne), metode
(introspekcija, posmatranje, eksperiment; nomotetske ili idiografske) i cilj p. kao nauke (razumevanje ili
objašnjenje, predviđanje i kontrola). P. se deli na teorijsku (npr. opšta, razvojna, socijalna p. itd.) i
primenjenu (npr. pedagoška, klinička, industrijska, vojna p. itd.).

PSIHOLOGIJA EMOCIJA
Značajna oblast istraživanja unutar fiziološke, opšte i razvojne psihologije, koja se bavi proučavanjem
organske osnove, nastanka, prirode, manifestacija, uloge kao i vrsta emocija.

PSIHOLOGIJA GOMILE
Grana psihologije koju je krajem 19.veka utemeljio francuski psiholog i sociolog Gistav Le Bon (Le
Bon) i predstavlja preteču savremene socijalne psihologije. Ono što je Le Bon posebno isticao je
relativno lako političko manipulisanje gomilom, koje se temelji na regresiji pojedinca u gomili, gde
njegovo ponašanje postaje nerazumno, nagonsko, nekritičko, nemoralno i nepredvidljivo. Danas ove
probleme proučava psihologija mase.

PSIHOLOGIJA GRUPE
Oblast socijalne psihologije koja proučava psihološke aspekte ponašanja ljudi u grupi, kao i zakonitosti
ponašanja same grupe. Mada čovek od svog nastanka živi po grupama, koje presudno određuju
njegovo ponašanje, mišljenje i verovanje, p.g. kao oblast sistematskog empirijskog istraživanja nastala
je i afirmisla se tek u 20.veku, zahvaljujući studijama V.Medea (Moede), F.Olporta (Allport), J.Morena
(Moreno), K.Levina(Lewin) i drugih. Posebni problemi p.g. su: nastanak i formiranje grupe, dinamika
grupe, obrazovanje i učvršćivanje grupnih normi, konformizam, socijalna facilitacija, vođstvo, grupno
odlučivanje. Postoji, prema različitim kriterijumima, više vrsta grupa (primarne i sekundarne,
strukturisane i nestrukturisane, male i velike, formalne i neformalne itd.).

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI
Središnja i jedna od najznačajnijih teorijskih disciplina psihologije u čijoj se žiži nalazi ličnost kao
celovit sistem osobina. P.l. proučava pojedinca i njegov osobeni, neponovljivi sklop svih bioloških
svojstava, za razliku od opšte psihologije koja takođe proučava sve psihičke funkcije i procese, ali
izolovano i apstraktno. Ova fundamentalna i danas veoma razuđena disciplina, istorijski gledano,
nastala je iz kliničke psihologije, tačnije, iz psihoanalitičke studije slučaja. Njen cilj je da razume i
objasni psihički život i ponašanje pojedinca u celini. Metodi savremene p.l. su veoma raznovrsni: od
kliničkog metoda, posmatranja i samoposmatranja, preko terenskog istraživanja, pa sve do
eksperimenata i faktorske analize. Oblasti p.l. su: nastanak i razvoj ličnosti, struktura ličnosti, dinamika
ličnosti i odnos kulture i ličnosti. Različite p.l. stavljaju različiti naglasak na važnost svesti i svesnih
odnosno nesvesnih pojava, bioloških i psiholoških činioca, racionalnog i iracionalnog itd. P.l. se
razlikuju i u osnovnom pristupu ličnosti: idiografski i nomotetski, nativistički ili environmentalistički,
fenomenološki ili objektivistički (pozitivistički), naturalistički ili kulturalistički itd.

PSIHOLOGIJA MASE
Oblast socijalne psihologije koja proučava psihološke odlike i zakonitosti ponašanja velike
neorganizovane grupe, kao što su mase ili gomile, kao i ponašanje pojedinca u njoj. P.m. je zasnovao
francuski sociolog i psiholog Gistav Le Bon (Le Bon) svojom čuvenom knjigom Psihologija gomila
(1895). Za razumevanje ponašanja mase nije dovoljno znati psihologiju pojedinca, pošto se ljudi u
masi ponašaju sasvim drugačije. P.m. odlikuju impulsivnost, iracionalnost, emocionalnost,
sugestibilnost, netolerantnost i laka pokretljivost. Ideje Le Bona i G.Tarda (Tarde) dalje razvija i
nadograđuje S.Frojd (Freaud) u studiji Psihologija mase i analiza ega (1921), u kojoj posebnu pažnju
posvećuje povodljivosti mase i vođe. Ovu kontroverznu i u savremenoj psihologiji zaboravljenu
problematiku revitalizuje i reafirmiše francuski sociolog S.Moskovisi (Moskovici) svojim delom Doba
gomila (1981), koji smatra da p.m. može postati analtička nauka, koja se dobrim delom oslanja na
psihologiju vođe, s obzirom da mase spontano teže despotizmu. Posebne oblasti proučavanja p.m. su
ponašanje ljudi u panici, konformističko ponašanje, vođstvo i tipovi vođa, imitacija itd.

PSIHOLOGIJA MARKETINGA (engl.market=tržište, potražnja) Primenjena psihološka disciplina,

nastala u uslovima savremenog razvijenog potrošačkog društva, a bavi se istraživanjem tržišta,
psihologijom potrošača(njegovog opažanja, sistema vrednosti, stavova, motiva, navika, crta ličnosti),
psihologijom uspešnog dizajniranja robe (boja, oblik, veličina), kao i prirodom oglašavanja (reklamna
poruka mora biti uočljiva, jasna, privlačna, laka za pamćenje itd.) i uticajem ekonomske propagande
na porast nekog proizvoda. U savremenoj p.m. ne obraća se pažnja samo na istraživanje, često
nesvesnih i iracionalnih motiva za kupovinu, već i na stvaranje određenih potreba za kupovinom
izvesnih proizvoda (statusni simbol, simbol sigurnosti, seksualne potencije itd.). Iza uspešne
marketinške akcije (ispitivanje tržišta, kreiranje i lansiranje novog proizvoda, reklamiranje putem
oglasa i spotova, praćenje efekata oglašavanja itd.) danas stoje čitavi timovi stručnjaka (osim
psihologa tu su ekonomisti, sociolozi, slikari, režiseri itd.).

PSIHOLOGIJA MEĐULJUDSKIH ODNOSA NA RADU

Oblast psihologije rada koja proučava iterpersonalne odnose zaposlenih, činioce koji ih uslovljavaju i
posledice na radni učinak, sa ciljem da ih unapredi, da stvori povoljnu socijalnu atmosferu na radu i
poboljša proizvodnju. Najpovoljnija društvena klima u radnoj grupi je tamo gde postoji demokratski stil
rukovođenja i kooperacija (najmanje međuljudskih konflikata, apsentizma, fluktuacije, nezadovoljstva
poslom, a motivcija za rad i radna efikasnost je visoka). Dobre međuljudske odnose stvaraju i povoljni
fizički radni uslovi (optimalno osvetljenje, temperatura, odsustvo buke, štetnih materija i sl.), pravedno i
dobro nagrađivanje, visoke plate itd.

PSIHOLOGIJA MIŠLJENJA
Oblast u sastavu opšte i razvojne psihologije koja se bavi proučavajem procesa, prirode, razvoja,
oblika i funkcije mišljenja. Značajne doprinose oblasti p.m. dali su predstavnici funkcionalističke p.,
Vircburške škole, geštlat psihologije, kulturno-istorijske teorije Vigotskog i Pijažeove razvojne teorije.

PSIHOLOGIJA UČENJA
Jedna od najrazvijenijih i najplodnijih subdisciplina unutar opšte psihologije. Bavi se proučavanjem
prirode, principa, mehanizama, zakonitosti i uloge procesa učenja.

PSIHOLOŠKI
1.Pridev koji označava sve ono što se odnosi na psihologiju kao struku i nauku: institucije, delatnost,
pojmovi, zakoni i metodi (p.katedra, p.institut, p.savetovalište, p.sistem, p.testovi, p.tehnike itd.).2.
Ovaj izraz se često upotrebljava i u značenju >psihički.

PSIHOLOŠKO SAVETOVANJE
Psihološko savetovanje se razlikuje od psihoterapije po tome što je namenjeno tzv. normalnim ljudima,
ciljevi su skromniji ili drukčiji (promena ponašanja ili stava, a ne dublja promena ličnosti; prevencija, a
ne izlečenje), tumačenja su manje duboka itd.

PSIHOPATOLOGIJA
Teorijska disciplina koja proučava činjenice, zakone i principe funkcionisanja abnormalnog psihičkog
života. P. sistematski istražuje simptome, prirodu i činioce (nasledne, organske i socijalne) patoloških
stanja i procesa u mentalnom životu. Za razliku od opšte psihologije, ona se bavi odstupanjima,
aberacijama od normalnih procesa u procesima opažanja, mišljenja, emocija, pažnje, učenja,
motivacije, volje itd. Saznanja opšte p. služe kao temelj kliničkoj psihologiji i psihijatriji.

PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

Raznolike pojave relativno lakog i kratkotrajnog poremećaja psihičkih funkcija i ponašanja kod
normalnih ljudi. Prema S.Frojdu (Freud), u ovu klasu bezazlenih psihopatoloških pojava spadaju razne
vrste omaški, zaboravljanja, pojave kao što su zaturanje i gubljenje predmeta, uspomene pokrivalice i
simptomatske i slučajne radnje. Frojd ih je sve objedinio, opisao i objasnio u poznatoj knjizi
Psihopatologija svakodnevnog života. Psihoanalitičko tumačenje fenomena iz p.s.ž. pokazalo je na
ovom, svima pristupačnom materijalu da su te prividno nemotivisane pojave, u stvari, određene
motivima nepoznatim svesti, čime je dat ubedljiv dokaz u prilog pretpostavci o postojanju psihički
nesvesnog. Najzad, ove "abnormalnosti normalnih" jasno pokazuju da ne postoji nepremostiv jaz
između patološkog i normalnog.

PSIHOPATSKA LIČNOST
Osoba sa drastično devijantnim, asocijalnim i kriminogenim ponašanjem u interpersonalnim odnosima,
nastalo usled teškog emocionalnog defekta. Takvoj ličnosti nedostaju savest, empatija, simpatija,
osećanje krivice i strah od kazne/bola. P.l. može hladno i brutalno ubiti drugog čoveka zbog neke
banalne sitnice, a posle toga mirno nastaviti započeti svakodnevni posao. Njima nedostaje ljudsko
sažaljenje, elementarno saosećanje sa žrtvom, empatija sa njenom patnjom, kao i svest o tome da
čine zločin. Na testu asocijacije reči, za razliku od normalnih, oni ne pokazuju emocionalnu reakciju na
reči poput ubiti, silovati i sl. Njihov EEG je, u slučaju percipiranja ovih reči, različit od onog dobijenog
kod normalne populacije. Neurofiziolozi pretpostavljaju da kod njih postoji prekid veze između
limbičkog mozga i korteksa. U poslednje vreme, kako bi se istakao društveni aspekt poremećaja, za
ove ličnosti koristi se naziv sociopata.

PSIHOSOMATSKI
1. Atribut koji ukazuje na izvesnu vezu psihičkog (umnog) i telesnog (dualizam, paralelizam,
monizam). Sinonim psihofizički. 2. Odlika nekih pojava da imaju dvostruku prirodu, psihičku (mentalnu)
i telesnu (p. poremećaji, p. bolesti, p. medicina itd.).

PSIHOSOMATSKI POREMEĆAJ
(grč. psihe = duša, soma = telo) Organski, fizički poremećaji (trajne štetne promene u strukturi i
funkcionisanju organa i sistemu organa) psihogenog porekla. Za razliku od simptoma konverzivne
histerije, ovi telesni poremećaji ne simbolizuju potisnute nagone i ne predstavljaju odbranu od njih ili
od anksioznosti. P. p. obuhvata svako oboljenje unutrašnjih organa (organa za disanje, za varenje,
kardiovaskularnog sistema), izazvano dugotrajnim stresom, odnosno hroničnim trpljenjem negativnih
emocija (anksioznost, napetost, zabrinutost, osećanje odgovornosti, bes, mržnja, zavist). Isuviše česta
izloženost snažnim i neprijatnim emocijama, kao i njihovo potiskivanje, dovodi do prevelike aktivnosti
autonomnog nervnog sistema, kao i do prekomernog angažovanja kardiovaskularnog sistema i drugih
unutrašnjih organa i sistema, što dovodi do njihove hronične preopterećenosti, disfunkcija i trajnih
oboljenja. Eksperimenti sa životinjama (pacovima, psima) pokazuju da permanentno izlaganje
organizma snažnom stresu ili neurotičnom konfliktu dovodi do p. p. koji pogađaju sistem za varenje.
Najčešći p. p. su: čir na želucu i na dvanaestopalačnom crevu, teškoće sa varenjem (gastrointestinalni
poremećaji), astma (poremećaji respiratornog sistema), hipertenzija, neuroza srca, infarkt srca,
arterioskleroza (kardiovaskularni poremećaji), naziva se još i menadžerska bolest.

PSIHOTERAPEUT
Specijalno školovana i tehnički obučena, stručna osoba (psihijatar ili klinički psiholog) sa licencom
stručnog udruženja koja joj omogućava da se bavi psihoterapijom. Pored stručnih kvalifikacija
(poznavanje teorije i tehnike lečenja psihičkih poremećaja), ona mora imati i pogodne lične osobine
(intraceptivnost, socijalna inteligencija, tolerancija, strpljenje, empatija, intuicija i sl.), pošto je utvrđeno
da je uloga ličnosti p. u uspešnosti psihoterapije veoma velika. Posebna vrsta p. su psihoanalitičar i
savetnik. Često se kao sinonim koristi terapeut.
PSIHOTERAPIJA
(grč. psihe = duša i therapeja = lečenje) Složen postupak pružanja psihološke pomoći zasnovan na
određenoj teoriji i tehnici, a sastoji se u planskom i sistematskom verbalnom i neverbalnom uticaju
psihoterapeuta na osobu sa problemima (pacijent, klijent), sa ciljem da je oslobodi simptoma, oduči od
patološkog načina doživljavanja i nepoželjnih obrazaca ponašanja kao i da izazove pozitivne promene
u ličnosti. P. može biti površinska, simptomatska (usmerena na uklanjanje simptoma i modifikaciju
ponašanja) ili dubinska, kazualna (cilj joj je promena dubinske strukture i dinamike ličnosti, kao i
uklanjanje patogenih uzroka). U zavisnosti od uloge klijenta (pacijenta) u procesu lečenja, razlikuje se
direktivna i nedirektivna p. Od broja istovremeno uključenih klijenata u proces lečenja p. može biti
individualna i grupna. Današnja p. predstavlja skup različitih teorija i tehnika, koje su uglavnom
povezane sa odgovarajućim psihološkim pravcima i školama. Najpoznatije p. su: psihoanalitička,
geštalt, egsistencijalistička p., transakciona analiza, zatim klijentom usmerena terapija, bihejvior
terapija, kognitivna, suportivna p., psihodrama itd. Evaluacija učinaka pojedinih vrsta p. još uvek ne
daje jednoznačne i pouzdane rezultate da bi se moglo sa sigurnošću kazati koja je i zašto najbolja.
Ono što je izvesno jeste da neke vrste p. daju bolje rezultate kod nekih psiholoških poremećaja, kao i
da uspeh u p. u velikoj meri zavisi od ličnosti i iskustva psihoterapeuta.

PSIHOZA
Teška psihička bolest koju karakteriše gubitak osećanja realnosti, nedostatak uvida u sebe samog,
depersonalizacija, halucinacije, sumanute ideje, kao i drugi teži poremećaji opažanja, mišljenja,
pamćenja, nagona, emocija, interpersonalnih odnosa i nesposobnost obavljanja profesionalnih
aktivnosti. P. mogu biti organske (alkoholne p., senilne p. itd.) i funkcionalne (psihogene). Prema
psihoanalizi, p. ("narcističke neuroze") nastaje kao posledica duboke regresije i potpunog sloma
odbrambenog sistema ega. Najpoznatije vrste p. su manijačno – depresivna p., shizofrenija, paranoja.
Lečenje psihoza obično zahteva dužu medikamentoznu terapiju i psihoterapiju u nekoj od
psihijatrijskih ustanova.

RACONALNI TIP
U Jungovoj (Jung) teoriji ličnosti, tip ličnosti kod kojeg u rasuđivanju, stavovima i delanju
preovladavaju racionalne funkcije (mišljenje i osećanje), kojima se saznaje ono što je opšte,
apstraktno. Suprotno iracionalni tip.

RACIONALIZACIJA
1. U ekonomiji, privredi i tehnici postupak poboljšanja nekog metoda rada ili neke institucije, sistema ili
organizacije da bi postao bolji, efikasniji, celishodniji, smisleniji, razumniji (npr. r. proizvodnje, r.
potrošnje, r. učenja, r. obrazovanja). 2. U psihoanalizi, mehanizam odbrane u kojem se za svoje
nedostojne postupke ili za pretrpljeni neuspeh naknadno traži opravdanje u društveno prihvatljivim
motivima, kako bi se izbeglo osećanje stida ili manje vrednosti i očuvalo ugroženo samopoštovanje.
Suština r. jeste u tome da se pravi, mada, sa stanovišta ega, neprihvatljivi i "niski" motivi vlastitog
ponašanja, zamenjuju izmišljenim, ali zato prihvatljivim i "višim" motivima. Bitno je istaći da ovde nije
reč o laganju i svesnom obmanjivanju, već o nesvesnoj samoobmani. Jedan vid r. je "kiselo grožđe"
(neuspeh u nekoj aktivnosti opravdavamo time što to "nije bilo vredno truda"), a drugi je "sladak limun"
(za ono što ne smemo, kažemo da nećemo da učinimo jer smo "isuviše plemeniti"). 3. U psihologiji
pamćenja, prema F. Bartletu (Bartlett), tendencija u sećanju da se naknadno povezuje ono što je u
pamćenju ostalo nepovezano ili davanje racionalnog objašnjenja onome što je nedovoljno jasno ili
motiva onome što je nemotivisano. R. je izraz težnje za osmišljavanjem.

RACIONALNO
(lat. ratio = mišljenje, razum, um) Ono što pripada umu, razmu, ono što je misaono, razumno po svom
poreklu ili po svojoj prirodi. R. je ono što se zasniva na pravilnom logičkom mišljenju i ispravnom
zaključivanju iz datih premisa. Suprotno iracionalno, bezumno ili empirijsko, intuitivno.

RASPOLOŽENJE
Relativno slabo, sveprožimajuće i prelazno emocionalno stanje koje može, ali i ne mora da bude
povezano sa spoljnim zbivanjima i situacijama (često nastaje neobjašnjivo, spontano). Ovo prijatno ili
neprijatno r. daje emocionalnu boju našem celokupnom opažanju i mišljenju, tj. prožima sve naše
iskustvo i ponašanje. Kada nas "obuzme" radost, tada ceo svet izgleda radostan i prozračan, a ljudi
dobri, ali kada nas "uhvati" turobno, sumorno r. onda nam se isti taj svet čini mračnim, neprijatnim, a
ljudi daleki i hladni. U prijatno r. svrstavaju se radost, veselost, osećanje sreće, spokojstva, a u
neprijatna – depresivno, mrzovoljno, turobno, teskobno r., kojima često ne znamo pravi razlog jer se
on može nalaziti u nesvesnom. Kod nekih ljudi preovladava dobro, a kod nekih rđavo r., što je
povezano sa životnim iskustvom, crtama ličnosti i temperamentom. Prema K. G. Jungu (Jung),
ćudljiva promena raspoloženja, neobjašnjiva "ispunjenost", "obuzetost" tugom, zlovoljom ili radošću
kod muškaraca je znak da je Anima preplavila psihu.

RAZDRAŽLJIVOST
1. Sposobnost reagovanja živog organizma ili specijalizovanog organa (čula, nerava) na stimulus. 2.
Podložnost lakom uzbuđivanju, preosetljivost. Ova sklonost se često susreće kod dece, histeričkih i
drugih neurotičnih bolesnika.

RAZVOJ IDENTITETA
Proces sticanja identiteta odvija se, prema E. Eriksonu (Eriksonu), kroz ceo život, prolaskom ličnosti
kroz genetički određene stadijume razvoja, praćenih krizama identiteta. Iz svake od njih, ukoliko
prevladava krizu, osoba izlazi sa povećanim osećanjem unutrašnjeg jedinstva i sa više smisla za
dobro rasuđivanje. R. Erikson je opisao kao osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja ličnosti. Svakom
od tih stupnjeva odgovara određeni osnovni kvalitet ega, njegova snaga i određena "vrlina". Prvi
stupanj je sticanje osnovnog poverenja (naspram nepoverenja), drugi sticanje autonomije (naspram
stida i sumnje), treći, inicijative (naspram osećanja krivice), četvrti je marljivost (naspram osećanja
manje vrednosti), peti je oformljenje identiteta (naspram konfuzije identiteta), šesti intimnost (naspram
izdvojenosti), sedmi, stvaralaštvo (naspram zastoja) i poslednji, osmi, integritet (naspram očajanja).
Ovih osam stadijuma Erikson je opisao u svojim delima Detinjstvo i društvo (1950, 1963), Identitet:
mladost i krize (1968) i Uviđanje i odgovornost (1964).

RAZVOJ LIČNOSTI
Složen proces progresivnog menjanja i usložnjavanja ličnosti, od prvih dana po rođenju pa sve do
zrelosti, ili do kraja života. R. l. obuhvata postupan proces nastanka i uobličavanja ličnosti, u
sukcesivnom nizu diferenciranja i integrisanja psihičkog života na sve višem nivou. R. l. određen je
nasleđem, sredinom i ličnom aktivnošću, kao i interakcijom na sva tri faktora. Mnogi teoretičari na
različite načine obajšnjavaju samu prirodu razvoja i ne slažu se u tome da li je r. l. kontinuiran ili
diskontinuiran proces, da li je rano detinjstvo presudno za kasniji razvoj, koliki je uticaj sociokulturnih
činilaca itd. S. Frojd (Freud), K. G. Jung (Jung), E. H. Erikson (Erikson), G. V. Olport (Allport) i drugi
teoretičari smatraju da ličnost, tokom razvoja, prolazi kroz kvalitativno različite stadijume, dok B. F.
Skiner (Skinner) i drugi bihejvioristi smatraju da je r. l. isključivo kvantitativan i kontinuiran proces.
Psihoanalitičke teorije kao glavne mehanizme razvoja ističu identifikaciju i sublimaciju, bihejviorističke
teorije mehanizme klasičnog, operantnog i vikarijskog uslovljavanja, a humanističke samoaktualizaciju
i funkcionalnu autonomiju. Pojedini teoretičari naglašavaju razvoj nagona, posebno psihoseksualni
razvoj (Frojd, M. Klajn), drugi razvoj identiteta (Erikson), treći razvoj samosvesti (Olport), četvrti razvoj
karaktera (From), peti razvoj celovitosti ličnosti (Jung), šesti razvoj motiva samoaktualizacije (Maslov)
itd. Cilj razvoja je, na različite načine definisana, dobro integrisana, socijalizovana, zrela ličnost
(genitalni, produktivni karakter, autentična, celovita, samoaktualizovana ličnost itd.).

REAKTIVNA DEPRESIJA
Za razliku od endogene, r. d. je depresija direktno izazvana nekim bolnim, traumatičnim događajem
(npr. bankrot, smrt bliske osobe, teška bolest itd.) i nastaje vrlo brzo posle njega. Osećanje tuge,
očajanja, beznađa kod r. d. najjače je uveče, dok je kod tipične depresije ovo osećanje najsnažnije
ujutru.

REAKTIVNA NEUROZA
Neurotični poremećaj, najčešće u vidu anksioznosti, uznemirenosti, nesanice, rasejanosti,
razdražljivosti ili neke psihosomatske bolesti, nastao kao odgovor na neku stresogenu situaciju i može
spontano nestati. Nekada je, međutim, potrebna psihoterapija, kao i kod "pravih" neuroza.

REAKTIVNA PSIHOZA
Težak duševni poremećaj nastao kao neposredna reakcija na određeni stresogeni događaj (npr.
tortura, silovanje, porođaj, davljenje, razvod) ili snažan patogeni pritisak socijalne sredine
(stigmatiziranje, ostrakizam) i u razumljivoj je psihološkoj vezi s ovim nepovoljnim okolnostima. R.p. je,
u pogledu etiologije, na suprotnom kraju od endogene psihoze, mada valja imati u vidu da je svaka
psihoza u izvesnoj meri reaktivna. Od r.p. najčešće su depresija, zatim paranoja i shizofrenija.
REALNOST
Sveukupnost onoga što stvarno postoji, nasuprot onome što postoji samo u mislima, mašti i plod je
čovekovih želja ili strahova. U psihologiji se naglašava značaj subjektivne psihičke r. koja značajno,
nekada čak i više, utiče na čovekovo ponašanje od tzv. objektivne r. U početku svog razvoja dete ne
poznaje r., već je postepeno shvata, odnosno konstruiše u skladu sa svojim saznanjima,
mogućnostima, a dok je još malo, ono meša objektivnu i subjektivnu r. Tek postepeno u svom
ponašanju i mišljenju ono počinje da se vlada po principu realnosti. Jedan od važnih simptoma
psihoze jeste gubitak kontakta sa r.

REFERENTNI OKVIR
Širi sistem pojmova, propozicija, stavova, normi ili standarda na koji se, često nesvesno, oslanja ili
poziva onaj ko procenjuje ili tumači neku pojavu, svojstvo, predmet ili ličnost. Recimo, ako
procenjujemo dužinu jednog konkretnog automobila, onda ga upoređujemo sa našim implicitnim
standardom koga čine prosečno dugačka kola koja svakodnevno susrećemo npr. u Srbiji. Ako, pak,
odemu u SAD, gde su kola znatno veća, onda nam ista kola, koja smo ranije procenili kao srednje
dugačka, mogu izgledati mala, jer se promenio r. o. Rezultat dobijen na testu inteligencije mora se,
prilikom njegove interpretacije, staviti u odgovarajući širi kontekst. Ako tumačimo skor na testu
inteligencije nekog dečaka, moramo ga porediti sa skorovima koji dobijaju dečaci njegovog uzrasta,
obrazovnog sloja i mesta stanovanja. Smeštanjem datog testovnog postignuća u relevantan niz mera,
koji predstavlja r. o., može se adekvatno proceniti stepen razvijenosti inteligencije ovog dečaka.

RELIGIJA
(lat. religio od religare = povezati) Složen i zaokružen sistem verovanja, predstava, simbola, dogmi i
obreda usmerenih na komunikaciju sa onostranom, transcendentnom stvarnošću, u čijem je središtu
apsolutno, natprirodno i svemoćno biće – Bog. R. pruža čoveku odgovor na pitanje o poreklu
vaseljene i o njegovom mestu i zadatku u njoj. Ona mu pruža da nađe put spasenja i obećava mu da
će, bude li se pridržavao religijskih pravila njegova duša zadobiti večitu i savršenu egzistenciju posle
smrti. R. sistemi imaju svoj razvoj od magije, totemizma i animizma, preko politeizma do monoteizma,
kao najvišeg stupnja. Sociologija r. istražuje društvene funkcije r. kao što su očuvanje integriteta grupe
i učvršćivanje solidarnosti njenih članova. Psihološka disciplina koja istražuje psihološke osnove i
funkcije r. naziva se psihologija religije.

REMISIJA
(lat. remissio = vraćanje, oproštaj) 1. U pravu, ukidanje neke zabrane ili opraštanje kazne. 2. U
psihologiji i psihijatriji, spontano i prolazno slabljenje ili gubljenje simptoma duševne bolesti, period u
kojem se bolesnik oseća dobro i zdravo, kao pre bolesti.

RESOCIJALIZACIJA
Planski i sistematski programiran proces korigovanja društveno neprilagođenih stavova, uverenja,
sistema vrednosti, i antisocijalnog ponašanja kod osobe gde je proces socijalizacije bio neuspešan.
Cilj r. je integrisanje ili ponovo integrisanje pojedinaca sa problemima u ponašanju (prestupnici,
narkomani, prostitutke i sl.) u društvenu sredinu. Postoje raznovrsni programi tretmana i postupci r.
koji se primenjuju u specijalizovanim zatvorenim institucijama (zatvorima, domovima, bolnicama) ili
van njih (porodični smeštaj).

RODITELJ
Prema E. Bernu (Berne), psihičko stanje u kojem osoba oseća, misli i reaguje upravo onako kako je to
činio nekada jedan od njegovih roditelja. U ego-stanju R. jednim delom se nalaze verna sećanja na
ponašanje stvarnih roditelja, a drugim doživljaj roditeljskih figura. Kada je R. aktivan u nekoj ličnosti,
tada on šalje poruku tipa TREBA ili MORA. Obrasci ponašanja i doživljavanja R. su spoljni, socijalno
programirani (za razliku od onih kod Deteta), pa se mogu nazvati "eksteropsihom". Osoba koja se
nalazi u ego-stanju R. prepoznaje se po tome što ima ukočeno i nadmeno držanje tela, strog izraz lica,
a pokreti ruke i pogled su zapovednički. R. ima značajnu ulogu u vaspitanju dece i pomaže pojedincu
da mnoge svakodnevne odluke donosi rutinski. Sa stanovišta funkcionalne analize, razlikuju se
Negujući/Prirodni R. (blag ton, prijateljski izraz lica, ohrabrivanje, podrška, razumevanje, zaštita) i
Kritički R. (strog, naredbodavni ton, neprestano podučavanje, kritikovanje i kontrolisanje Deteta).

RUKOVOĐENJE
Oblik upravljanja grupom u kojem osoba koja ima najveću društvenu moć (vođa); sama ili u saradnji
sa drugim članovima grupe učestvuje u donošenju grupnih odluka, kako bi što uspešnije ostvarila
ciljeve grupe i/ili što bolje zadovoljila potrebe članova. Postoji više tipova rukovođenja.

S
SAMOAKTUALIZOVANA LIČNOST
Po A. H. Maslovu (Maslow), osoba koja je u punoj meri ostvarila svoje inherentne potencijale i
sposobnosti. Na osnovu analize istorijskih ličnosti (državnika, naučnika, umetnika itd.) i istraživanja
nekih savremenika, za koje se pretpostavlja da predstavljaju najbolje pripadnike ljudske vrste, Maslov
je izdvojio petnaestak crta ličnosti i odlika koji čine sindrom zrele ili s. l. To su: realističko opažanje
stvarnosti; prihvatanje sebe i drugih onakvih kakvi jesu; spontanost u ponašanju; usredsređenost pre
na problem nego na sebe samog; potreba za povlačenjem; autonomnost mišljenja; stalna svežina
doživljavanja; vrhunski doživljaji; osećanje zajedništva i identifikacija sa čovečanstvom; prisni
emocionalni odnos sa malim brojem odabranih; demokratska struktura karaktera; etička izvesnost;
dobronamerni smisao za humor; kreativnost; otpor enkulturaciji.

SAMOIDEALIZACIJA
U teoriji K. Hornaj (Hornay), postupak "rešenja" neurotičkog konflikta koji se sastoji u preuveličavanju
sopstvenih dobrih osobina i minimiziranju loših. Neurotičar pokušava svoj konflikt da reši tako što
stvara idealnu sliku o sebi u kojoj protivrečne težnje tobož nestaju, a onda počinje da veruje da je on
upravo onakav kakav bi želeo da bude. Samoidealizacija je mehanizam koji se stvara i održava
idealno ja. Ovim mehanizmom postojeći konflikt ne samo da se ne rešava stvarno, nego se još više
produbljuje, što izaziva strepnju, nezadovoljstvo i još veću zavisnost od drugih ljudi i njihovog
mišljenja.

SAMOIZRAŽAVANJE
Svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno ispoljavanje sopstvenih osećanja, namera, sklonosti i vrednosti
na verbalan ili neverbalan način.

SAMOKAŽNJAVANJE
Jedan od vidova zagonetnog iracionalnog ponašanja prema sebi samom, manifestovano u širokom
rasponu: od blagog samoprekorevanja, osećanja manje vrednosti, preko teških samooptuživanja kod
melanholije, mazohističkog ponašanja, samoozleda kod neuroza sudbine, pa sve do samoubistva. S.
je, prema psihoanalizi, iracionalno samo sa stanovišta racionalnog ega, ali postaje razumljivo onda
kada se posmatra sa stanovišta super-ega koji kažnjava i time zadovoljava nesvesnu potrebu za
kaznom. Sa S. Frojdovim (Freud) uvođenjem nagona smrti, s. se tumači kao izdanak nagona za
autodestrukcijom.

SAMOKONTROLA
Sposobnost uspešne kontrole sopstvenih nagonskih impulsa, afekata i strasti. Razvijena s. predstavlja
znak snage ega i odliku zrele ličnosti.

SAMOKRITIČNOST
Objektivan odnos prema sebi, svojim motivima, osobinama i sposobnostima, koji uključuje kritički
odnos prema ličnim slabostima i manama. Ova osobina ličnosti je povezana sa sposobnošću
samouviđanja i sa emocionalnom i intelektualnom zrelošću. Osoba koja poseduje s. nije sklona
samoobmani.

SAMOLJUBLJE
Nekritičko obožavanje sebe samog, samozaljubljenost. S. se razlikuje od egoizma, kojem je cilj korist,
a ne zadovoljenje sujete. Prema E. Fromu (Fromm), ljubav prema sebi nije isto što i s., jer čovek koji
voli sebe dobro sebe poznaje i u stanju je da voli druge ljude. Naprotiv, ličnost kod koje je razvijeno s.
ne poznaje sebe, svoje autentično ja, nije u stanju da voli ni druge ni sebe, već je zaljubljena u svoju
idealizovanu sliku, a drugi ljudi su mu potrebni samo da bi ga obožavali i hranili s. U psihoanalizi,
ovom pojmu delimično odgovara pojam narcizma.

SAMOOBMANA
Nesvesno samozavaravanje, obmanjivanje sebe samog u pogledu pravih motiva svoje delatnosti i
osobina (neuviđanje svojih rđavih impulsa, želja i sklonosti i viđenje sebe samog isključivo u
pozitivnom svetlu). S. u psihoanalitičkom žargonu odgovaraju mehanizmi odbrane. Zdravi, a naročito
bolesni pojedinci štite i neguju svoje s., tako da ih je teško osloboditi ovih iluzija o sebi i sopstvenim
tobožnjim vrednostima i vrlinama, pošto ih snažni emocionalni otpori ometaju da vide pravu i, ujedno,
neprijatnu istinu o sebi. Suprotnost s. je samouviđanje.

SAMOOPTUŽIVANJE
Opravdano ili neopravdano osuđivanje sopstvenih postupaka ili misli i namera. Nerealno i preterano s.
javlja se kao simptom depresije i melanholije. Psihoanalitičari smatraju da ove patološke, iracionalne
samooptužbe bolesnika potiču od preterano strogog superega koji se postavlja kao nemilosrdan sudija
u odnosu na slab ego.

SAMOPONIŽAVANJE
Javno ili skriveno unižavanje sebe samog. S. može biti manifestacija moralnog mazohizma ili simptom
depresije, a nastaje usled osećanja krivice. Mazohista nalazi zadovoljstvo u svojoj moralnoj
degradaciji.

SAMOPOŠTOVANJE
Stav prema sopstvenom ja, odnosno, prema sebi samome, koji uključuje vrednovanje. S. je jedan od
bitnih aspekata svesti o sebi koji počinje da se razvija već od 2 – 3. godine života, kada za dete
počinju da bivaju važne pohvale i pokude roditelja. Kasnije, s. zavisi od toga da li je ponašanje i
mišljenje pojedinca u skladu sa sopstvenim, usvojenim standardima ponašanja i moralnim normama.
Očuvanje s. je vrlo bitno za održavanje emocionalne stabilnosti i mentalne ravnoteže. Ličnost se
često, da bi očuvala s., koristi mehanizmima odbrane.

SAMOPOTVRĐIVANJE
Svaki postupak ili mentalni proces koji doprinosi potvrđivanju, afirmaciji vlastitih osobina, mogućnosti,
potreba, vrednosti i sposobnosti, najkraće, vlastitog ja, pred samim sobom i pred ljudima do kojih nam
je stalo. U ontogenezi se rano javlja, i tokom celog života potreba za samopotvrđivanjem ima važnu
ulogu.

SAMOPOUZDANJE
Crta ličnosti ispoljena kao sigurnost u sebe samog i svoje sposobnosti. Koliko će čovek imati
poverenje u sebe i vlastite mogućnosti, zavisi od njegovog životnog iskustva i njegove relativne
uspešnosti u rešavanju osnovnih životnih pitanja (ljubav, brak, profesija, društveni položaj itd.). Ukoliko
pojedinac više uspeva u svojim namerama, ukoliko ga drugi više priznaju i poštuju, utoliko će i njegovo
s. biti veće, i obrnuto, što više doživljava neuspehe i osudu okoline, to mu je s. slabije. Sinonim
samouverenost.

SAMORAZVOJ
Spontani, autohtoni razvoj, određen organizmu imanentnim snagama, a ne spoljašnjim uticajima. S.
ličnosti podrazumeva da se psihičke strukture i funkcije diferenciraju i usložnjavaju prevashodno
putem mehanizama autoregulacije. Teorija samoaktualizacije i, opštije, model biljke konceptualizuju
psihički razvoj kao s.

SANGVINIČAN TEMPERAMENT
(lat. sanguis= krv) Jedna od četiri tipa u klasičnoj tipologiji temperamenta; odlikuje se brzim, ali slabim
i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama. Osoba koja ima s.t. često se i lako uzbuđuje, lako menja
raspoloženje, uglavnom je optimista, sklona vedrom raspoloženju. Prema Hipokratu i Galenu,
organsku osnovu ovog tipa predstavlja dominacija krvi u telesnim sokovima. U Pavlovljevoj tipologiji,
s.t. odgovara živahni tip funkcionisanja nervnog sistema.

SAVEST
1.U filozofiji (etici) ili u teologiji, ljudskoj prirodi inherentna sposobnost ili od Boga dat dar moralnog
prosuđivanja vlastitih postupaka i misli. Dela i pomisli koja s. pozitivno vrednuje doživljavaju se kao
dobra ili vrla, a ona negativno vrednovana kao rđava ili grešna. 2. U socijalnoj psihologiji, lični etički
sistem (moralna svest) formiran u procesu socijalizacije (putem socijalnog učenja), sačinjen od
usvojenih moralnih načela, normi, vrednosti i pravila o tome šta je dobro/zlo, a šta je
pravedno/nepravedno. 3. U psihoanalizi, jedna od funkcija superega. S. se postavlja iznad ega i sudi
mu za rđave i dobre namere i postupke, kažnjava ga i nagrađuje. Ako pojedinac izvrši ili samo poželi
zlo delo, onda ga ona strogo kažnjava prekorima i osećajem krivice (strahom od savesti), a ako učini
dobro delo, javlja se osećanje ponosa. Ovaj "unutrašnji sudija" nastaje usled straha od kastracije,
internalizacijom zabrana, tako da sada on osuđuje, preti i svirepo kažnjava ego, baš kao što su to
ranije roditelji činili sa svojim detetom, kaže S.Frojd (Freud). 4. U humanističkoj psihologiji, "unutrašnji
glas" našeg pravog ja koji nam zabranjuje da činimo sve ono što ometa naš spontani razvoj ka zrelosti
i autentičnosti, i savetuje da se vladamo po zakonima svoje unutrašnje prirode i budemo "ono što
jesmo". E.From (Fromm) razlikuje autoritarnu s. (koja se poput super-ega formira nagrađivanjem i
kažnjavanjem) i humanističku s. (koja je unutrašnji regulator našeg autentičnog ja).

SAVETNIK
Naziv za poseban tip psihoterapeuta koji vodi proces savetovanja (nedirektivne terapije). S. je stručna
osoba (klinički psiholog, psihijatar, socijalni radnik) koja ume da uspostavi dobar odnos sa klijentom
koga bezuslovno prihvata i poštuje kao ličnost. U Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji,
savetnik se služi tehnikom refleksije da pomogne osobi sa problemom koja traži psihološku pomoć da
dođe do svoje autentične ličnosti, onosno da postane osoba koja dobro funkcioniše. S. treba pažljivo
da sluša, da razume i ume da pokaže da razume osećanja i doživljaje svog klijenta.

SAVETOVANJE
1. Davanje pomoći u vidu stručnog saveta (uputstva, preporuke, sugestije, recepta) osobi koja ima
neki problem (učenik, službenik, bračni partner, narkoman itd.). U ovom, klasičnom smislu, s. se
primenjuje u pravu, pedagogiji, medicini, psihologiji rada i kliničkoj psihologiji i drugim disciplinama. U
psihoterapiji, direktivno ili psihološko savetovanje. 2. U savremenoj kliničkoj psihologiji, osobena vrsta
pružanja psihološke pomoći koja se razvila u opoziciji prema klasičnoj psihoterapiji (u kojoj je strogo
asimetričan odnos terapeuta i pacijenta: prvi je moćan, stručan, dominantan u procesu lečenja, a drugi
je slab, zavisan i pasivan). U s. ne postoji hijerarhijski odnos između savetnika i klijenta, već ljudski
odnos međusobnog uvažavanja dve ravnopravne osobe. Najpoznatiji vid s. je klijentom usmerena
terapija. Tehnički termin "s." (eng.counseling) označava postupak koji se suštinski razlikuje od
psihološkog savetovanja, pošto ovo s. ne samo da podrazumeva davanje saveta klijentu, već upravo
to sistematski izbegava i nastoji da klijent sam dođe do uvida i rešenja svog problema.

SAZREVANJE
Aspekt procesa telesnog i/ili psihičkog razvoja, a biološki, hereditarno je određen. Tokom procesa s.
ostvaruje se, u skladu sa dostignutim uzrastom, nasledno date psihofizičke dispozicije organizma koji
se razvija. Prenatalni razvoj ljudske jedinke, njen rast, usložnjavanje i integracija pojedinih elemenata
organskih struktura (mišićni, nervni, endokrini sistem i sl.), javljanje posebnih karakteristika vrste (
uspravan hod, inteligentno ponašanje itd.), polnih odlika – rezultat je s., za razliku od drugih, koje su
proizvod sticanja ili učenja. Čovekov psihofizički rast i razvoj u najvećoj meri je rezultat interakcije
procesa učenja i s. Da bi moglo da dođe do učenja izvesnih veština ili sticanja odeđenih znanja,
potrebno je s., ali samo s. uslovljeno je procesom učenja (up.zona proksimalnog razvoja). Krajnji
rezultat procesa s. je telesna, psihoseksualna, intelektualna, moralna, emocionalna i socijalna zrelost
jedinke.

SHIZOFRENIJA
(grč. shizo=cepam, razdvajam i fren, gen. frenos=duša, duh) Teška duševna bolest koju karakterišu
dubok nesklad između mišljenja i afekata, apsurdne ideje, halucinacije, odsustvo logike u rasuđivanju,
ravnodušan odnos prema stvarnosti, povlačenje u sebe, autističko mišljenje i bizarni simptomi. Ovu
nozološku jedinicu u psihijatriju je uveo E. Krepelin (Kraepelin) pod nazivom dementia praecox, što
znači "rano ludilo" ( jer je verovao da se uvek javlja u mladalačkom dobu i završava demencijom).
Sam termin (shizofrenija) uvodi 1911. švajcarski psihijatar E.Blojler (Bleuler) koji smatra da ova bolest
nije isključivo vezana za mladalačko doba i da se ne završava nužno demencijom, već da je za nju
karakteristično i bitno pre svega "cepanje različitih psihičkih funkcija". S.Frojd (Freud) je smatrao da je
adekvatniji naziv za s. izraz parafrenija. Prema psihoanalizi, shizofreničar se povukao iz spoljnjeg
sveta jer je pretrpeo duboku regresiju na narcistički stadijum. U prvoj fazi s. dolazi do raspadanja
strukture ega, praćenog osećanjem depersonalizacije, derealizacije. kao i karakterističnim fantazmima
o uništenju sveta i fiksnim idejama veličine. U drugoj fazi dolazi do pokušaja obnavljanja i
samoizlečenja, restitucije, koju prate halucinacije, sumanute ideje o spasavanju sveta, tipični snovi itd.
U stereotipijama i bizarnom ponašanju shizofrenih bolesnika mogu se raspoznati namere pune smisla,
koje nisu mogle ostvariti, pa su ostale na pola puta kao svedočanstvo dezintegracije funkcija ega i
duboke motorne regresije. Vrste s. su hebefrena, katatona, paranoidna i shizofrenija simpleks.

SHIZOFRENO MIŠLJENJE
Primitivno, prekonceptualno, autističko, asocijativno mišljenje karakteristično za shizofreniju. S.m. je
nelogično, nerealistično, krajnje subjektivno, hermetično, prepuno nerazumljivog simbolizma i bizarnih
asocijacija. Prema psihoanalitičarima, ovaj način mišljenja nastaje usled neke teške frustracije ili
traume koja je dovela do pada mentalnog funkcionisanja sa principa realnosti na princip zadovoljstva,
što vodi regresiji sa logičkog na nivo prelogičkog i magijskog mišljenja.

SHIZOIDNA LIČNOST
Sklop crta koji obrazuje specifičan poremećaj ličnosti u kojem dominiraju naglašena intravertnost,
autizam, narcisoidnost, emocionalna tupost i ravnodušnost. S.l. ima probleme u socijalnom okruženju,
lako se zapaža njeno upadljivo ponašanje, pa su poznate kao ekscentrici, osobenjaci i čudaci.
Dominantne crte karaktera s.l. su: povećana narcisoidnost, precenjivanje sebe samog, emocionalna
hladnoća, povučenost, autističko i nesocijalno ponašanje. Takve osobe mogu imati velikog uspeha na
određenom polju, u profesionalnoj aktivnosti za koju su se specijalizovali. U neskladu sa njihovim
velikim intelektualnim i profesionalnim uspehom je njihov nerazvijen, zakržljali psihoseksualni,
emocionalni i socijalni život.

SHIZOIDNO–PARANOIDNA POZICIJA
Pojam Melanije Klajn (Klein) koji označava stadijum odnosa prema objektu u prvoj polovini prve
godine života deteta, kada se uspostavlja odnos sa parcijalnim objektom (majčine grudi). Mehanizam
projektivne identifikacije odojče na majčine grudi projektuje svoje libidinalne i agresivne nagone i
fantazme, pa ih podvaja na dobre i rđave. Introjekcijom razdvojenog, dobrog i rđavog objekta, dolazi
do unutrašnjeg rascepa u samom egu. Rđavi objekt kod deteta izaziva snažan strah od proganjanja i
uništenja. Ukoliko je ovaj strah jači, ono se utoliko više fiksira na shizoidno-paranoidnu poziciju, što
stvara mogućnost regesije u daljem razvoju i otvara put ka poremećaju u vidu paranoje ili shizofrenije.
U toku normalnog razvoja smanjuju se strah i unutrašnja podvojenost, što omogućava detetu da
napreduje do depresivne pozicije.

SHIZOTIMNI TIP
Jedan od tipova ličnosti u normalnoj populaciji koji, prema Krečmerovoj tipologiji, ima sklonost ka
shizoidnom ponašanju, a odlikuje ga sindrom crta: povučenost, zatvorenost, emocionalna hladnoća i
distanciranost u interpersonalnim odnosima, asketizam, individualizam, lična preosetljivost, sklonost
ironiji, fanatizmu itd. Po E. Krečmeru (Kretschmer), ljudi koji pripadaju s.t. podsećaju na visokom
ogradom dobro zaštićene vile sa glatkom, hladnom mermernom fasadom i spuštenim roletnama koje
brižljivo skrivaju ono što se zbiva unutra. Ovaj tip ličnosti je povezan sa leptosomnim ili asentičkim
tipom telesne građe.

SKRIPT
U transakcionoj analizi, pretežno nesvesni životni plan ili tekući proram, utemeljen na izvesnoj
iracionalnoj odluci donetoj još u detinjstvu, koju prećutno sugerišu, podržavaju i učvršćuju roditelji, i po
kojem se prisilno vlada odrasla osoba u svim važnim trenucima svog života, umesto po pravilima i
zahtevima razuma. S. ili scenario je razrađen plan koji predstavlja odgovor na pitanje: "Šta ćeš da
uradiš sa svojim životom?" U zavisnosti od usvojenog scenarija, osoba može da izabere svoju životnu
ulogu "Mučitelja", "Žrtve" ili "Spasitelja". Pojedine igre deo su životnog s. koji, kao i u antičkoj tragediji,
ima uvod, zaplet, kulminaciju i tragičan kraj junaka i prokletstvo koje ovaj mora da nosi (samo što ono
nije delo bogova već roditelja, koji detetu usađuju destruktivne poruke). U načelu, postoje dva tipa
žiotnog s.: "gubitnički" i "pobednički".

SLIKA O SEBI
(engl. self-image) Predstava o sebi samome. To je vlastiti fiktivni lik, kakvim pojedinac zamišlja sebe,
kakav bi želeo da bude i kakav veruje da jeste. S.os. se postepeno izgrađuje, počev od ranog
detinjstva (4-5. godina), pod uticajem očekivanja, mišljenja i procena drugih, značajnih ljudi o nama
samima. Ova slika se, po pravilu, znatno razlikuje od osobe kakva ona stvarno jeste (bilo da pojedinac
sebe precenjuje, idealizuje ili potcenjuje, omalovažava). Bez obzira kakva ona bila, pozitivna ili
negativna, ta slika bitno određuje naša osećanja, mišljenje, stavove i ponašanje. Ukoliko se javi
pretnja koja ugrožava izgrađenu pozitivnu s.os., osoba tada nesvesno aktivira mehanizme odrane
kako bi očuvala samopoštovanje. A kada osoba ima nepovoljnu s.os., kada ima snažno osećanje niže
vrednosti, onda često postaje depresivna, sklona alkoholizmu, narkomaniji i pestupničkom ponašanju,
čime još više pogoršava lošu predstavu o sebi.

SOCIJALIZACIJA
(nlat. socialisatio=podruštvljavanje, učiniti društvenim) 1.U humanističkim naukama, društveni proces
modelovanja socijalno poželjne ili tipične ličnosti. 2. U socijalnoj psihologiji, složen i slojevit fenomen
formiranja ljudske jedinke pod uticajem socijalne sredine, gde se biološki nemoćna i nezrela jedinka (
ali sa ogromnim razvojnim potencijalom) transformiše u ličnost odraslog pripadnika društvene
zajednice (socijalno, humano, kulturno i moralno biće). Prema N.Rotu, izvori socijalizacije (društvo i
kultura) određuju ciljeve i postavljaju standarde s., a neposredni vršioci ili agensi s. (npr. porodica,
škola, vršnjaci itd.) su njihovi prenosioci pomoću kojih se ostvaruju propisane norme i ciljevi. Jedan od
glavnih problema s. jeste način na koji se društveni ciljevi, zabrane i standardi internalizuju, tj. postaju
unutrašnji propisi i lične norme. Socijalni psiholozi taj problem razmatraju kao pitanje procesa i
mehanizama s., onosno kao problem različitih oblika socijalnog učenja (npr. učenje potkrepljenjem,
učenje po modelu, učenje uviđanjem itd.) gde jedinka stiče društveno poželjne obrasce ponašanja.
Rezultat procesa s. je zrelo, odgovorno, društveno i osobeno ljudsko biće koje je razvilo univerzalne
ljudske sposobnosti i funkcije (simbolička funkcija, logičko mišljenje, imaginacija itd.), usvojilo važeće
standarde, tipične obrasce ponašanja i sistem vrednosti svoje socio-kulturne sredine i izgradilo i
jedinstvenu organizaciju osobina ličnosti (lične preferencije, stavove, crte ličnosti). Proces s. traje
celog života. Danas psiholozi razlikuju primarnu od sekundarne s., a neki govore i o "tercijarnoj" (u
starosti). U procesu s. jedinka usvaja ne samo oblike prosocijalnog ponašanja, već i neke vidove
antisocijalnog ponašanja. S. se razlikuje od srodnih pojava akulturacije i konformiranja. 3. U sociologiji,
proces podruštvljavanja svojine, vaspitanja, upravljanja preduzećem i sl., tj. stavljanja pod društvenu
kontrolu onoga što je bilo privatno.

Antisocijalna ličnost:
Struktura Ličnosti koja stoji u osnovi različitih vidova bezobzirnog i nasilničkog interpersonalnog i
socijalnog ponašanja. Kod a.l. je oštećeno formiranje savesti, nedostaju joj unutrašnji regulatori
društvenog i moralnog ponašanja, neodgovorna je, nema osećanje krivice i kajanja. Oštećeno je,
takođe, i formiranje principa realnosti, tako da a.l. poput deteta nastoje da odmah i u potpunosti
zadovolje svoje nagonske impulse. Ovakvim osobama, osim toga, nedostaju i osećanja simpatije i
samilosti jer kao deca nisu bila u stanju da se identifikuju sa važnim osobama. Usled svih tih
nedostataka, asocijalni pojedinci su skloni nepoštovanju i kršenju socijalnih normi, agresivnom
ponašanju, bezrazložnoj destruktivnosti, silovanju, incestnim odnosima, uživaju u surovosti i okrutnom
mučenju slabih i nemoćnih itd.

SOCIJALNA FOBIJA
Nerazuman, preteran strah od ulaska u društvo (male neformalne grupe), od javnog nastupa (pred
publikom), pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od
neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. S.f. se obično javlja u
adolescenciji, kada društvo vršnjaka i osobe suprotnog pola dobijaju izuzetan značaj. Ove fobije mogu
biti monosimptomske, jednostavne (npr.strah od javnog pokazivanja, upoznavanja sa osobama
suprotnog pola, govora pred autoritetom ili publikom) ili polisimptomske, difuzne (strah od raznovrsnih
socijalnih situacija). S.f. može da dovede do gotovo potpune socijalne izolacije, odnosno do zatvaranja
takve osobe u krug sopstvene porodice, gde se jedino oseća sigurno. Takva osoba se boji da će
prilikom upoznavanja s drugim ljudima oni primetiti da joj se znoje ruke, da joj drhti glas ili da se lako
zacrveni, te zato, usled straha od javljanja ovih simptoma, kao da su oni uzrok fobije, izbegava svako
novo društvo. Intenzitet s.f. može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj
pomisli na izlazak među ljude. Poreklo s.f. često je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida,
osećaja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama. Od s.f. pati negde oko 1-3%
ljudi u opštoj populaciji, približno isto kod oba pola. Među alkoholičarima ovaj procenat ljudi koji imaju
s.f. je devet puta veći.

SOCIJALNA INTELIGENCIJA
Prema američkom psihologu E.L. Torndajku (Thorndike), koji je među prvima (tridesetih godina
20.veka) ukazao na ovaj poseban vid inteligencije, sposobnost da se razumeju drugi ljudi i da se
"mudro reaguje i inerpersonalnim odnosima". Ta sposobnost je veoma važna za svakodnevni život,
uspešno obavljanje profesionalne delatnosti i društveno prilagođavanje. Savremeni psiholozi
(H.Gardner, P.Salovej i dr.), na osnovu istraživanja obavljenih devedestih godina 20.veka, smatraju da
s.i. ili "interpersonalna inteligencija" obuhvata više međusobno povezanih sposobnosti: emocionalna
osetljivost (sposobnost prepoznavanja osećanja i želja drugih ljudi), socijalna analitičnost (sposobnost
pronicanja u suštinu društvenih situacija i motiva ljudskih postupaka), dobra samokontrola (uspešno
vladanje sopstvenim afektima i strastima), socijabilnost (sposobnost lakog uspostavljanja
međuljudskih odnosa), tolerancija i socijalna adaptabilnost (sposobnost uvažavanja drugačijeg
gledišta i uspešnog rešavanja interpersonalnih sukoba), dominantnost (sposobnost vođenja i
uspešnog upravljanja) itd. Razvijena s.i. je neophodna za uspešan rad menadžera, političara,
psihologa, psihoterapeuta, advokata i drugih koji su upućeni na rešavanje problema pojedinaca i
grupa ljudi. S.i. se razlikuje od apstraktne inteligencije, koja se najčešće meri testovima inteligencije.

SOCIJALNA IZOLACIJA
Dobrovoljno ili prinudno izdvajanje iz socijalne sredine i prekid kontakata sa drugim ljudima. Ovo
izdvajanje može biti bog unutrašnjih, psiholoških razloga (stid, osećanje krivice, osećanje manje
vrednosti, nepoverljivost) ili situacionih uzroka (rat, brodolom, zatvor). Normalan čovek izuzetno teško
podnosi s.i. (zato je zatvorska kazna najteža), što pokazuju i eksperimenti socijalnih psihologa. Od pet
dobrovoljaca u eksperimentu S.Šahtera (Schachter), samo jedan je izdržao u uslovima s.i. (prostorija
bez prozora, radija i uobičajne komunikacije sa spoljnim svetom) punih osam dana, dok su ostala tri
napustila eksperiment posle dva dana, a jedan je odmah odustao još prvog dana (posle svega dva
časa).

SOCIJALNA KONTROLA
Društvena regulacija ponašanja, stavova i mišljenja pripadnika jedne socijalne zajednice vaspitanjem,
obrazovanjem, socijalnim pritiskom i institucionalnim delovanjem državnih organa (pravosudni sistem,
policija, sistem kaznenih mera itd.).

STID
1.Osećanje nelagodnosti koje se javlja kao reakcija na situaciju kada pojedinac svojim izgledom,
ponašanjem ili kazivanjem učini da ga drugi opaze kao nedostojnog, manje vrednog, ali i kada on
sebe samog ili neki svoj postupak oceni takvim. S. je anticipacija prekora, moralne osude, prezira ili
ismejavanja okoline. Na planu ponašanja, s. se ispoljava crvenilom u licu, oborenim pogledom,
skrušenom držanju i pognutom glavom. Ovo osećanje, koje spada u emocije vezane za samoocenu,
igra važnu ulogu u razvoju svesti o sebi. 2. U psihoanalizi, osećanje koje predstavlja jedan od važnih
motiva odbrane ega. S. se suprotstavlja seksualnim impulsima. Dete, pre perioda latencije, ne poznaje
s., osećanje koje se razvija tek posle 5-6 godine, kao duševna brana nagonima. Tek pod uticajem
spoljašnjih roditeljskih zabrana, strah od odbacivanja, stvaranjem super-ega, preobražava se u
unutrašnje osećanje s. Obrazovanjem ego-ideala, svaka delatnost ili pomisao koja je u neskladu sa
usvojenim idealima izaziva osećanje postiđenosti. Razlikuje se od osećanja krivice. Suprotno ponos.

STRAH
Primarna emocija koju odlikuje snažno neprijatno uzbuđenje; nastaje usled opažanja ili očekivanja
stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje pred kojom je organizam nemoćan. S. je urođena,
genetski programirana adaptivna reakcija na preteći ili bolan stimulus. Na subjektivnom planu, s. je
neprijatno osećanje uznemirenosti, ugroženosti i bespomoćnosti. Na fiziološkom planu, ispoljava se u
ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju
adrenalina, potrebi za mokrenjem, znojenju, ubrzanom disanju, sušenju usta itd. Na planu ponašanja,
manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je odmaknuto od izvora opasnosti, bledilom,
drhtanjem, oči su širom otvorene, zenice se šire itd. S. je normalna i biološki svrsishodna reakcija na
opasnost, čiji je smisao da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije, skrivanje od
opasnosti ili za odbranu. Osim realnog, postoji i neurotični strah. Već na rođenju i u prvim mesecima,
kako pokazuju eksperimenti, s. se javlja kao reakcija na iznenadni jak zvuk i na naglo izmicanje
podloge. U toku razvoja javlja se veći broj strahova (s. od odvajanja, s. od gubitka ljubavi, s. od
autoriteta, s. od strane osobe, s. od neuspeha, s. od komandovanja, s. od nepoznatog, s. od smrti, s.
od savesti itd.). Za razliku od strepnje, kod s. vezan je za određeni objekt i postoji jasna opasnost.
Preterano snažan i nekontrolisan s. prerasta u emociju užasa. Abnormalan i iracionalan s. naziva se
fobijom.

STRAH OD ODVAJANJA
Strah osobe od razdvajanja od nekog, po nju, vitalno značajnog objekta. Po S.Frojdu (Freud), jedan
od prvih, najstarijih strahova jeste strah od odvajanja od majke (opasnost potpune bespomoćnosti). Za
odojče, kao i za malo, bespomoćno dete, ostati bez majke koja štiti, hrani, miluje, ravno je potpunom
uništenju, pa je zato strah od razdvajanja tako snažan. Kod dece je ovaj strah posebno intenzivan
tokom druge godine života. Separaciona anksioznost kod odraslih ljudi predstavlja odbljesak onog
praiskonskog paničnog straha odojčeta koji nastaje onda kada sa užasom opazi da mu nema majke ili
druge osobe za koju je afektivno vezano. Taj strah kod odraslih može biti pojačan infantilnim
traumama (ranim odvajanjem deteta od majke, smrću bliskog člana porodice ili pretnjama roditelja da
će biti isterano iz kuća ako ne sluša).

STRES
(eng. stress=pritisak, napor, napregnutost) Često korišćen i dvosmislen termin koji označava kako
činioce koji deluju sresogeno na funkcionisanje organizma, tako i samu reakciju organizma, kao
posledica delovanja ovih činioca. Zato je potrebno razlikovati stresnu situaciju, koja se najčešće
naziva s. Najopštije, s. se. smatra H.Seli (Selye), može odrediti kao bilo koji pritisak okoline na
organizam, odnosno kao zahtev koji sredina postavlja pred jedinku, u smislu prilagođavanja
novonastalim uslovima. Najpoznatije stresne situacije su sukobi u porodici ili na radnom mestu,
gubitak voljene osobe i sl., što izaziva negativne emocije (bes, strah, tugu). Ali, stresne situacije mogu
biti i prijatni događaji (dobitak na lutriji, venčanje, rođenje deteta itd.) koji izazivaju veoma burne
afektivne reakcije (neobuzdana radost, euforija, razdraganost). Život bez takvih s. bio bi dosadan, pa
je za mentalno zdravlje potrebna izvesna optimalna (ni prejaka, ni preslaba) količina stresora, kao
svojevrsnog izazova za naše mogućnosti. Kako kaže Seli: "Stres je način života. (...)Ko bi uživao u
životu bez trke, bez udaraca, bez grešaka?" Sve stresne situacije, bez obzira na njihovu prirodu,
narušavaju fiziološku i psihološku ravnotežu i izazivaju odbrambenu reakciju organizma, poznatu kao
opšti adaptivni sindrom. S. ima negativne fizičke i mentalne posledice kada sredinski pritisak po svom
intenzitetu ili trajanju prevazilazi adaptivne kapacitete organizma da im se adekvatno odupre.
Dugotrajna izloženost s. može dovesti do raznovrsnih psihosomatskih poremećaja (hipertenzija,
arterioskleroza, infarkt miokarda, čir na želucu i sl. ). Posledice s. mogu, međutim, biti pozitivne ako
organizam očvrsne, stekne otpornost ili razvije nove, konstruktivne mehanizme za njegovo
savladavanje.

STRESOR
Bilo koji spoljašnji ili unutrašnji događaj koji od organizma zahteva pojačani napor i novi način
prilagođavanja izmenjenim uslovima. Po svojoj prirodi, s. može biti fizički (električni udar, ranjavane,
preterana hladnoća/toplota, fizička bolest itd.), psihički (bolest i smrt bliske osobe, razvod braka,
gubitak posla itd.) ili socijalni (revolucija, rat, odlazak u zatvor, penzionisanje, gubitak socijalnog
ugleda, politički neuspeh itd.). Po intenzitetu, s. može biti slab, umeren i jak, a po trajanju, kratkotrajan
ili dugotrajan, neki od s. mogu biti traumatični, a neki, naročito ako su neprijatni, štetni i dugotrajni,
mogu dovesti do psihosomatskih poremećaja.

STRUKTURA LIČNOSTI
Relativno trajna, složena i osobena organizacija osnovnih gradivnih elemenata ličnosti. S.l. čini
jedinstvo posebnih psiholoških dispozicija i podsistema kao što su sposobnosti, temperament,
karakter, motivi, interesovanja, stavovi, vrednosti i sl. Koji osnovni delovi i gradivne jedinice (elementi)
čine sklop ličnosti, zavisi od pojedine teorije ličnosti. U nekim teorijama su moralne (npr.ego), a u
nekim drugim molekularne jedinice (npr.navike); u jednima su to nomotetske (npr.opšte crte), u
drugima idiografske jedinice (npr.lične crte). Prema sadržini, to mogu biti nagoni, navike, S-R jedinice,
refleksi ili crte, faktori, potrebe, sentimenti i sl. U nekim poznatim teorijama ličnosti prisutna je trodelna
s.l., kao u S.Frojdovoj (Freud) teoriji podela na id, ego i super-ego, u K.G.Jungovoj na ja, lično i
kolektivno nesvesno, ili u E.Bernovoj (Berene), na Dete, Odraslog i Roditelja. Druge teorije ličnosti
naglašavaju veći broj osnovnih elemenata ličnosti, kao npr. R.B. Katelova teorija 16 faktora ličnosti,
A.Maslovljeva (Maslow) hijerarhijska teorija ili G.V. Olportova (Allport) teorija crta ličnosti.

STVARNO JA
Prema K.Hornaj (Horney), unutrašnja dinamička struktura koja podstiče i usmerava pojedinca ka
konstruktivnom, zdravom razvoju, odnosno ka samoostvarivanju vlastitih generičkih i ličnih poencijala.
S.j. ili pravo ja je "duboko izvorište ljudskog razvoja", središnja "živa snaga", koja je, po Hornajevoj,
"zajednička svim ljudskim bićima a ipak jedinstvena za svako biće". Nasuprot s.j. nailazi se aktuelno ja
i dealno ja.

SVEST O SEBI
Kompleksna svest o sopstvenom ja kao izdvojenom, osobenom i neponovljivom entitetu, kao i
njegovim pojedinim aspektima (fizičkim, socijalnim, moralnim) i odlikama. Ova s.os. postepeno se
diferencira tokom prve godine života i prvi put se javlja u vidu onoga što V.Džejms (James) naziva
telesnim ja. Dalji razvoj svesti o sebi, sve do formiranja celovitog propriuma, opisao je G.V.Olport
(Allport).

Š
ŠOK
(engl.shock=sudar, udar; nem.schock=udar, napad) Privremeni poremećaj, potres u psihofizičkom
funkcionisanju organizma (nesvestica, drhtanje, znojenje, poremećaj srčanog rada, strah, mentalna
konfuzija, otežana sposobnost opažanja, mišljenja itd.), usled nekog iznenadog snažnog ili
traumatizirajućeg stimulusa (npr. ranjavanje, predozirana upotreba droge, smrtna opasnost, jako
emocionalno uzbuđenje i sl.). S. dovodi, po pravilu, do prolaznih poremećaja u radu autonomnog
nervnog sistema, ali u posebnim slučajevima (isuviše snažnan š. i/ili oslabljen kardiovaskularni sistem)
može dovesti i do smrti (infarkt srca, moždani udar). Faza š. je prva faza opšte adaptivne reakcije.

T
TALENAT
(lat. talentum=antička novčana jedinica) Natprosečno razvijena urođena specifična sposobnost (ili
grupa sposobnosti) koja se relativno rano javlja u ontogenezi i pojedincu omogućava brzo i lako
sticanje neke veštine (npr.vožnje automobila, crtanja, vajanja, sviranja klavira), kao i visoko postignuće
i veliki uspeh na dređenom polju (npr.planinarenje, streljaštvo, matematika, književnost, slikarstvo,
muzika). Razlikuje se od obdarenosti.

TEMPERAMENT
(lat. temperamentum=prava mera sastojaka mešavine) Sklop urođenih predispozicija za jačinu i način
emocionalnog doživljavanja i reagovanja. T. je deo ličnosti koji određuje učestalost, brzinu, intenzitet,
trajanje i kvalitet reakcije individue. Od njega zavisi koliko se lako i često neki pojedinac uzbuđuje,
koliko to dugo traje i kakav afektivni ton i kakve emocije (prijatnosti i vedrine ili neprijatnosti i tuge)
preovlađuju. T. je određen pretežno nasleđem i relativno teško se menja pod uticajem sredinskih
činilaca, kao što to pokazuju longitudinalne studije dece (od rođenja do adolescencije). T. je određen
telesnom konstitucijom i, posebno, građom i funkcionisanjem autonomnog nervnog sistema i
endokrinog sistema. Prva i najpoznatija teorija t. nastala je u antci, a formulisali su je začetnik
medicine Hipokrat (5.v.n.e.) i rimski lekar Galen (2.v.n.e.). Prema ovoj klasičnoj teoriji, u zavisnosti od
toga koji od četiri telesna soka preovlađuje u organizmu, ispoljiće se jedan od četiri temperamenta:
flegmatičan, koleričan, melanholičan ili sangviničan. Značaj ove teorije i tipologije jeste u tome što je
uočila važnost hemije i konstitucije tela za emocionalno ponašanje i što je shema dovoljno opšta,
elastična i otvorena za različita, nova tumačenja. Tako, recimo u ovom veku ruski naučnik I.P.Pavlov
prihvata antičk četvoročlanu podelu temperamenta, ali je ne objašnjava telesnim sokovima, nego
razlikom u načinu funkcionisanja nervnog sistema (miran, neobuzdan, slab i živahan tip). Termin t.
nekada se upotrebljava u vrlo širokom značenju kao sinonim za karakter ili ličnost. U pridevskom
obliku u svakodnevnom govoru, izraz temperamentan koristi se u smislu strastan, živahan, vatren.
TEORIJA KOMUNIKACIJE
Teorijski i metodološki pristup u različitim oblastima (jezik, kibernetika, elektrotehnika, robotika,
kultura, folklor, umetnost, religija, psihologija, neurologija, sociologija itd.) koji zbivanja među
mašinama, životinjama, ljudima, kao i tvorevine ljudske delatnosti posmatra sa stanovišta razmene
informacija, tj. čija je paradigma komunikacija. Mada je t.k. nešto šira, često se poistovećuje sa
>teorijom infomacija.

TERAPIJA
(grč. therapeja=negovanje, opsluživanje, lečenje) Postupak kojim se ublažavaju ili otklanjaju
poremećaji ili bolesna stanja organizma, tako da se vaspostavlja prethodno narušeno skladno,
normalno funkcionisanje ili izgubljeno stanje zdravlja. Ukoliko se leče samo simptomi, onda je to
simptomatska, a ako se ukljanjaju uzroci bolesti, onda je to kazualna t. Ako je lečenje usmereno
prevashodno na telesne bolesti i poremećaje koji imaju organske i fizičke uzročnike, onda se
upotrebljava izraz t., a ako su predmet lečenja psihofizički poremećaji psihogenog porekla i kada se
koriste psihološke metode lečenja, onda je reč o psihoterapiji, koja se skraćeno naziva t.

TIPOVI LIČNOSTI
Karakteristični obrasci, modeli ličnosti, koji služe za grubo razvrstavanje, prema nekim sličnim
osobinama, inače međusobno veoma različitih individua u svega nekoliko (obično, od dve osobe do
sedam-osam) kategorija. Jedna od najpoznatijih je Jungova (Jung) klasifikacija ljudi, prema orjentaciji
libida, u dve osnovne kategorije, introvertni i ekstravertni tip. Ali od zavisnosti od dominantnosti
određene psihičke funkcjie, mogu se razlikovati više podtipova, kao što su misaoni, intuitivni itd.
Šprangerova (Spranger) tipologija ljudi (ekonomski, teorijski, religiozni, politički itd.), na osnovu
vrednosnih orjentacija, nastala je racionalnim putem. U Krečmerovoj (Kretschmer) tipologiji ličnosti,
izgrađenoj na osnovu razlika u telesnoj konstituciji (asentički i piknički tip), razlikuje se ciklotimni i
shizotimni tip. U Šeldonovoj (Sheldon) tipologiji, prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili
ektomorfne komponente u telesnoj građi, razlikuju se viscerotonični, somatotonični i cerebrotonični tip
ličnosti. Nekada je teško pojam karaktera razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u
sintagmama, npr. tradicijom usmeren tip karakter/ličnosti, ciklotimni karakter/ličnosti ili autoritarni
karakter/ličnost.

TIPOVI RUKOVOĐENJA
Osobeni načini i stilovi upravljanja/rukovođenja grupom, kojima se koristi vođa kako bi što uspešnije
ostvario ciljeve grupe i postigao što bolju efikasnost funkcionisanja grupe. Prema K.Levinu (Lewin), to
su autokratsko ili autoritarno, demokratsko ili rukovođenje bez rukovođenja ili lese fer rukovođenje.
Sveki od ovih tipova uspešan je u određenoj vrsti grupe, kao i za postizanje određenih grupnih ciljeva.
Nijedan od ovih t.r. nije apsolutno efikasan i uspešan.

TIPOVI TEMPERAMENTA
Najpoznatija je tipologija temperamenta koju je pre dvadeset pet vekova izgradio čuveni grčki lekar
Hipokrat, a dopunio rimski lekar Galen (2.v.n.e.). Prema Hipokratu, u zavisnosti od toga koji od četiri
telesna soka (sluz, žuč, crna žuč i krv) preovlađuje u organizmu, nastaće jedan od četiri tipa
temperamenta: flegmatičan, koleričan, melanholičan, ili sangviničan. Ruski naučnik I.P.Pavlov prihvata
ovu tipologiju, ali je ne objašnjava telesnim sokovima, već razlikom u funkcionisanju nervnog sistema,
odnosno dominacijom, u većoj ili manjoj meri, procesa ekscitacije ili inhibicije, pa razlikuje miran (u
Hipokratovoj tipologiji – flegmatičan tip), neobuzdan (koleričan), slab (melanholičan) i živahan
(sangviničan).

TRANSAKCIONA ANALIZA (TA)

Složena eklektička tvorevina Erika Berna (Berne), nastala pod uticajem psihoanalize, teorije
komunikacije i psihologije malih grupa, koji sačinjavaju interpersonalna teorija ličnosti, metod formalne
analize transakcija i psihoterapija. Kao teorija ličnosti, TA proučava tri različita ego-stanja (Roditelj,
Odrasli, Dete) u istoj ličnosti i odnose među njima, kao i transakcije između ovih delova ličnosti kao
dve ili više ličnosti u interakciji. Posebnu pažnju ova teorija posvećuje karakterističnom sklopu
transakcija koji se naziva igrama i razvoju ličnosti, u kojem je značajno obrazovanje i učvršćivanje
scenarija ili skripta. U osnovnom značenju, TA je metod formalno-strukturalne analize sklopa ličnosti,
prelaska osobe iz jednog u neko drugo ego-stanje i prikazivanje složenih međuljudskih odnosa
pomoću transakcionih dijagrama. Najzad, TA je jedan od najpoznatijih novih pravaca psihoterapije, za
koji je karakteristično dijagnostikovanje i menjanje čovekovog mišljenja, osećanja i ponašanja na
osnovu demaskiranja životnog skripta i analize transakcija koje se javljaju u toku psihoterapije.

TRAUMA
(grč. trauma=rana, ozleda) 1. U medicini, telesna rana ili povreda. 2. U psihologiji, iznenadni,
prekomerno neprijatni, bolni događaj koji izaziva štetne psihičke posledice naziva se > psihička
trauma.

TRAUMATSKA NEUROZA
Psihički poremećaj prouzrokovan nekim traumatskim doživljajem (nesreća, dugotrajno stresno stanje),
za koji je osoba od tada fiksirana. Simptomi su intenzivan strah, uznemirenost, očajanje, nesanica,
strašni snovi itd. Pošto kod t.n. nema elaboracije unutarpsihičkog neurotičkog konflikta, već su
direktan izraz dejstva traume, one se ne ubrajaju u tzv. prave neuroze "psihoneuroza").

U
UM
(grč. nus; lat. ratio; nem. Vernunft) 1. U filozofiji, najviša sposobnost celovite, sistematičke spoznaje
sveta, koja nadilazi sposobnost analitičkog mišljenja i razboritog suđenja, prevazilazeći tako razum,.
U. je, prema Kantu, šira i nadređena spoznajna moć u odnosu na razum, jer obuhvata i intuiciju i
sposobnost stvaranja ideja. Pomoću sintetičkih ideja, u. unosi viši red i jedinstvo u razumom sređene
podatke. Ovaj filozof smatra da se naša spoznaja kreće od čulnih utisaka, preko razuma do u., koji,
pomoću transcendentalnih ideja, vrši najvišu sintezu podataka. 2. U laičkom žargonu i starijoj
psihologiji odgovara pojmu intelektualno izvanredno nadarenog pojedinca (npr. Dekart je veliki u.),
pameti, duhovne moći ili inteligencije (npr. umni količnik u merenju intelektualnih sposobnosti).

UZBUĐENJE
1. U filozofiji i neuropsihologiji, specifičan neurofiziološki proces u nervnom sistemu izazvan čulnim
dražima ili nervnim impulsima. 2. U psihologiji, stanje uznemirenosti u kojem je aktiviran autonomni
nervni sistem; javljaju se intenzivne, prijatne ili neprijatne emocije, kao i impulsi za motornom
aktivnošću i rasterećenjem napetosti.

V
VASPITANJE
Proces prevashodnog planskog, namernog i sistematskog odgajanja i usavršavanja senzomotornih,
intelektualnih, emocionalnih, moralnih i duhovnih svojstava i sposobnosti nekog još nezrelog subjekta
(obično deteta, ali i odraslog). V. je usmereno na uobličavanje ponašanja, mišljenja, stavova, crta
ličnosti i vrednosti vaspitanika u socijlano poželjnom smeru. Društvo postavlja vaspitne ciljeve koje
ostvaruju porodica, predškolske ustanove, škola i druge vaspitne ustanove. Ovaj proces može biti
indivudualan ili grupni. Prema svom predmetu, može biti fizičko, intelektualno, moralno, estetsko ili
religijsko v.

VEŠTINA
Složena, stečena sposobnost izvođenja kompleksnijih aktivnosti (npr. kuvanje, sviranje na violini,
žongliranje, jahanje itd.), brzo, lako i sa visokim stepenom savršenosti. Gornju granicu nivoa izvođenja
neke veštine određuje nasleđe, ali stepen približavanja fiksiranoj granici određuje vežbanje.

VOĐA
Osoba koja ima istaknuti, ključni položaj i najveću moć u grupi, tako da je u stanju da usmerava i
kontroliše ponašanje članova i da započinje i vodi grupne aktivnosti ka zajedničkim ciljevima. Osnovna
uloga v. je efikasno upravljanje grupom i ostvarivanje postavljenih ciljeva radi kojih i postoji grupa.
Osim te, on ima i ulogu da brine o sigurnosti, dobrobiti i zadovoljstvu pojedinih članova svoje grupe,
kao i staranja o skladnim interpersonalnim odnosima, povoljnoj grupnoj atmosferi i koheziji grupe.
Najzad, v. simbolizuje grupu, služi kao uzor identifikacije svojim članovima i reprezentuje grupu u
odnosu sa drugim grupama, pojedincima i širom zajednicom. V. može biti formalni (po svom
institucionalnom položaju, sa ili bez stvarnog uticaja na grupu) i neformalni (po osobinama ličnosti na
osnovu kojih ima neprikosnoveni autoritet, najveći ugled i najjači uticaj u grupi). Kako pokazuju
istraživanja, ne postoji univerzalni v. za sve grupe. Ko će biti v. zavisi od situacije, sastava i ciljeva
grupe. Postoji više tipova v. i vođstva, odnosno rukovođenja (autoritarni, demokratski i lese fer). Tako,
recimo, za v. grupe komandosa pogodniji je autokratski/autoritarni, a za v. naučnog tima demokratski
v. Lične osobine koje, obično ali ne uvek, neku osobu preporučuju za v. jesu: dominantnost, razvijena
inteligencija (posebno socijalna), izrazita ambicija, komunikativnost, ekstravertnost, objektivnost u
prosuđivanju, poštenje, pravednost, samopouzdanje, odlučnost, upornost itd. Po svojim osobinama,
stavovima, vrednostima v. ne sme da se isuviše izdvaja od ostalih članova grupe, jer inače ga oni ne
mogu doživeti kao "jednog od njih", što je uslov za prihvatanje i identifikaciju s njim kao uzorom
("najbolji od nas").

VOLJA
1. U filozofiji i staroj spekulativnoj psihologiji, uz intelekt i afekt, jedna od osnovnih čovekovih psihičkih
"moći", a ispoljava se kao sposobnost slobodnog izbora i delanja u skladu sa razumom i moralom,
nasuprot nagonskom ponašanju. 2. U klasičnoj introspektivnoj i funkcionalističkoj psihologiji,
intelektualno- afektivni proces odlučivanja, namernog pokretanja i usmeravanja vlastitog ponašanja u
skladu sa donetim odlukama. Obrazac, normalne v., prema francuskom psihologu T.A. Ribou (Ribot),
jeste "izabrati raditi". Suština voljnog delanja je u opredeljivanju za jednu težnju i ustrajavanju u njenoj
realizaciji, što, po pravilu, podrazumeva inhibiranje drugih, često veoma moćnih nagona i težnji. Kako
kaže V.Džejms (James), voljni čin podseća Davidovu pobedu nad moćnim Golijatom, uz pomoć
Gospoda Boga. Usled patogenih činilaca, može doći do raznolikih poremećaja v. kao što su
nedostatak v. (abulija) ili nemoć v. u odnosu na nagone (kompulzivno i impulsivno ponašanje). 3. U
savremenoj psihologiji često se izbegava ovaj pojam kao "mističan", tako što se umesto v. radije
govori o voljnoj delatnosti ili što se v. svodi na problem motivacije ili proces donošenja odluke. V. se
može odrediti kao ono što čini osnovu namerne, svesne, ka cilju usmerene aktivnosti, nasuprot
rutinskoj i impulsivnoj delatnosti. Prema L.S. Vigotskom, v. nije neka urođena sposobnost, nego se
razvija usvajanjem, interiorizacijom spoljašnjih socijlanih zabrana i naredbi. Voljno ponašanje deteta je
oblik socijalnog ponašanja primenjen u odnosu na njega samog.

Z
ZADOVOLJSTVO
1. U opštoj psihologiji, prijatno osećanje koje organizam nastoji da maksimalno produži, a varira od
osećanja blage ugodnosti, preko uživanja sve do ekstaze. Z. može da nastane naglim smanjenjem
napetosti zadovoljenja nagona ili potrebe, ali može biti povezano i sa porastom tenzije koji se javlja
prilikom narastanja neke želje ili pri porastu prijatne stimulacije (seksualne, intelektualne i sl.). Z. može
biti trenutno, ali i relativno trajno. Neurofiziolozi su otkrili izvesne centre u mozgu čije draženje izaziva
osećanje intenzivnog z. 2. U psihoanalizi, jedan od teorijski najsnažnijih pojmova, koji označava
subjektivno veoma snažan i kratkotrajan afekt uživanja, praćen rasterećenjem tenzije nagona i
postizanje zadovoljenja. Celokupna psihička aktivnost određena je principom zadovoljstva. Prema
S.Frojdu (Freud), praobrazac najvećeg mogućnog zadovoljstva i sreće je erotska ljubav. Snažno z.
koje nazivamo srećom, piše Frojd, "potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih
potreba, a po svojoj prirodi mogućna je samo kao epizodičan fenomen". Usled internalizacije kulturnih
zabrana, težnji za z. dodaju se, pored spoljašnjih, i unutrašnje prepreke, što dovodi do konflikta i
stvaranja različitih zaobilaznih puteva ka postizanju zabranjenog uživanja. Tokom života, od najranijih
perioda, menjaju se izvori i objekti z. Individua neke snažno doživljene izvore i oblike postizanja
seksualnog z. , međutim, nikada ne napušta, već se za njih trajno fiksira, tako da, kasnije, u svakoj
novoj situaciji frustracije teži da im se vrati putem regresije. Frojd razlikuje prethodno z., koje se
dostiže u ljubavnoj predigri (gledanje, ljubljenje, milovanje itd.) i koje je nepotpuno, do završnog z.,
koje se postiže na kraju seksualnog čina i koje je potpuno.

ZALJUBLJENOST
Stanje, suprotno narcizmu, u kojem dolazi do prevelikog pretvaranja ego libida u objektni libido. U
zaljubljenosti se potiru granice ega, koje razdvajaju ono što je deo ja, od onog izvan, što je ne-ja.
S.Frojd (Freud) definiše stanje z. kao "prelivanje ego-libida na objekt". Njegove karakteristike su:
precenjivanje voljene osobe, uzdizanje seksualnog objekta do idela i umanjivanje svoje ličnosti u
odnosu na obožavani objekt. Kod zaljubljene osobe dolazi do suzbijanja telesne, čulne komponente
ljubavi i razvoja nežnosti, koja je seksualnost sa zaprečenim ciljem, U procenjivanju osobina voljene
osobe, zaljubljeni je neizbežno pristrasan, neobjektivan, on krivotvori stvarnost, preuveličavajući i
zanemarujući loše strane partneove ličnosti. Voljena osoba se idealizuje. Kod zaljubljenosti se stapaju
"altruizam i libidinalno zaposedanje objekta"(Frojd). Stanje zaljubjenosti slično je stanju hipnoze.

ZAVISNOST (OD DROGE)

Snažna vezanost osobe za neku psihoaktivnu supstancu, koja se ispoljava kao neodoljiva strast za
njenim konzumiranjem, po cenu gubitka ugleda, porodice, prijatelja, imetka i novca, kao i zapadanjem
u apstinencijalnu krizu, kada mu je uskraćena njena upotreba. Ova z. može biti samo psihička ili i
fizička. Koliko će brzo nastupiti i kakva će biti prirod i jačina z. zavisi od mnogih činilaca: vrste droge i
njenih farmakoloških svojstava, od načina učestalosti, količine i dužine konzumiranja, od ličnosti
zavisnika i njegovih potreba, njegove porodične i društvene sredine itd. Odvikavanje od psihičke i
fizičke z. vrši se obično u bolničkim uslovima, uz primenu medikamentozne terapije, i nekog vida
psihoterapije.

ZAVIST
Neprijatna emocija usmerena na osobu kod koje opažamo da poseduje ono što mi nemamo a za čime
čeznemo. Z. uključuje i osećanje da smo nepravedno zakinuti, tj. da bi bilo pravedno da posedujemo
ono (ugled, titulu, moć, bogatstvo i sl.) što poseduje osoba kojoj zavidimo. Ličnost prema kojoj
osećamo z. zaokuplja naše misli, fantaziju, osećanja i predstavlja važnu osobu u nešem životu.
Osećanje z. najpre se javlja kao emocija usmerena na brata ili sestru koji imaju "nezaslužene"
privilegije i ljubav roditelja.

ZRELOST
1. U biologiji, stanje pune anatomske i funkcionalne razvijenosti organizma, a rezultat je procesa
sazrevanja. 2. U psihologiji, stepen potpune i relativne ( u odnosu na dati kalendarski uzrast)
razvijenosti nekog procesa, sposobnosti, crte ili funkcije (npr. pamćenja, inteligencije, savesnost ili
altruizma) ili ličnosti u celini. Z. ličnost ima više različitih aspekata, kao što su fizička, seksualna,
intelektualna, emocionalna, moralna i socijalna zrelost. Pojam zrele ličnosti nužno je pod uticajem
socio-kulturnih činilaca i vrednosno obojen. 3. U svakodnevnom jeziku, period u životnom ciklusu
pojedinca između kraja adolescencije i početka starosti (od 18-21. i do 60-65. godine).

Ž
ŽALOST
Primarna emocija koja se javlja kao reakcija na gubitak nečeg dragocenog, važnog, bilo da je to draga
osoba, neki vredan predmet ili ideal. Ukoliko je ono što je izgubljeno vredno, subjektivno značajnije,
utoliko je i ž. veća i dugotrajnija. Ž. proizvodi nisku tenziju i ne pokreće akciju kao druge primarne
emocije (npr.radost, strah, gnev). Za emociju ž. je karakteristično bolno raspoloženje, prolazni prekid
interesovanja za spoljašnji svet, gubitak sposobnosti za ljubav, bezvoljnost. Na planu ponašanja ona
se manifestuje u usporenom hodu, odsustvu gestikulacije, tihom i monotonom govorenju, pognutoj
glavi itd. Posle gubitka objekta (npr.smrti bliske osobe), prvo nastupa faza šoka, metalne "anestezije",
koju smenjuje faza intenzivne ž. (plač, jecanje, hvatanje za glavu itd.). Još kasnjie, prvobitno snažno
očajanje, neutešna ž. prelazi u osećanje tuge i potištenosti, da bi se, najzad, osoba prilagodila i vratila
svakodnevnom poslu. U svim kulturama posmrtni obredi prate, artikulišu i kanališu afekt ž., pomažući
pojedincu da sačuva mentalnu ravnotežu. Ž. je, prema psihoanalizi, normalan odgovor na gubitak
voljenog objekta, za razliku od melanholije koja je patološki. "U slučaju žalosti, siromašan i prazan je
postao svet; u slučaju melanholije takvo je samo ja", piše S.Frojd (Freud). Po isteku određenog
vremena, u normalnom slučaju, zahvaljujući procesu rada žalosti, prvobitna ž. spontano se gubi, a
pojedinac se miri sa gubitkom koji ga je zadesio.

ŽELJA
Psihička težnja ili žudnja, svesna ili nesvesna koja, podstaknuta predstavom poželjnog objekta, stremi
njegovom dostizanju, na stvaran ili imaginaran način. 1. U klasičnoj introspektivnoj psihologiji,
isključivo svesna čežnja ili težnja ka nekom privlačnom cilju. 2. U psihoanalizi, jedan od temeljnih i
središnjih pojmova, koji obično označava zabranjenu, nesvesnu, suzbijenu težnju. Izdanak ž. često se
sreće veoma daleko od prvobitne, izvorne nagonske ž. Iza prividno najmoralnijeg ponašanja, S-Frojd
(Freud) često otkriva upravo najstarije, najgnusnije ali i najsnažnjie ž., a to su seksualne, agresivne i
egoističke. Ove zabranjene izvorne želje nikada se ne mogu u potpunosti zadovoljiti. A kada je
nagonskoj ž. uskraćeno zadovoljenje na prvobitnom objektu, tada dolazi do njenog pomeranja. Čovek
je, prema psihoanalizi, biće neostvarenih želja i infantilnih čežnji. Pojedinac ne samo da je osuđen na
neuspeh u ralizaciji svojih najsnažnijih želja, već ne sme svesno ni da zna za njihovo postojanje, pa
čak ni da otvoreno sanja njihovo ispunjenje. Program pricipa zadovoljstva je u sukobu sa celim
svetom. Zadovoljenje ž. je redak i neizbežno kratkotrajan fenomen.