Faza formiranja Grčke obuhvata otprilike 400 godine od 1100. Do 700. Godine pne.

Prva tri vijeka su nam

malo poznata ali negdje oko 800. Godine pne Grci naglo izbijaju na punu svjetlost istorije. Najstariji posebni
datumi koji su do nas stigli iz tog vremena : 776god. Pne – osnivanje olimpijskih igara, polazna je tačka grčke
hronologije, atakođe i nekoliko kasnijih datuma koji označavaju osnivanje raznih gradova. U to vrijeme je isto
tako dostignut i vrhunac najstarijeg karakteristično grčkog stila u umjetnosti – GEOMETRIJSKOG STILA. Mi ga
poznajemo samo sa bojene grnčarije i sitne skulpture.
Grnčarije je najpre bila ukrašena samo apstraktnim šarama – trouglima, šahovskim ornamentom,
koncentričnim krugovima – ali oko 800. God pne u okviru tog geometrijskog ornamenta počinju se javljati i
ljudske i životinjske figure, a u najzrelijim primjerima ove figure su komponovane u veoma složene scene.
Dipilonska vaza – sa Dipilonskog groblja u Atini spada u grupu veoma velikih vaza koje su služile kao
nadgrobni spomenici. Ona na dnu ima otvore kroz koje su se tečni žrtveni darovi slivali u zemlju
pokojnicima.Na trbuhu suda vidimo kako pokojnik leži svečano opremljen, okružen figurama sa uzdignutim
rukama u izrazu žalosti i pogrebnu povorku dvokolica i ratnika pješaka. Najznačajnije u ovoj sceni je to što u
njoj nema ničega što bi se odnosilo na život poslije smrti. Grci su ipak imali predstavu o drugom svijetu ali je
carstvo mrtvih za njih bezbojan i nedefinisan kraj u kome duše vode oskudan i pasivan život ne postavljajući
nikakve zahtjeve živima. Geometrijska grnčarija nađena je ne smao u Grčkoj nego i u Italiji i na Bliskom Istoku
što je jasna indikacija da su grčki trgovci u osmom vijeku pne uhvatiči črvstog korijena u Istočnom
sredozemlju.
Najveća grčka ostvarenja ipak u toj eri bila su dva Homerova epa Ilijada i Odiseja. Scene na geometrijskim
vazama jedva i nagovještavaju pripovjedačku snagu tih spjevova . Da je naše poznavanje Grčke osmog vijeka
pne bilo zasnovano samo na likovnim umjetnostima mi bismo je neizbježno zamišljali mnogo jednostavnijim i
mnogo provincijalnijim društvom nego što to pokazuju književni dokumenti.
Malo prije 700. Godine pne novi oblici naviru kao poplava i grčka umjetnost ulazi u novu fazu koju nazivamo
orijentalizujućim stilom.
Kao što i ime samo kaže u novom stilu ogledaju se snažni uticaji iz Egipta i sa Bliskog Istoka podstaknuti sve
življom trgovinom sa tim oblastima. Negdje između 725 i 650 god pne grčka umjetnost je apsorbovala
mnoštvo orijentalnih motiva i ideja i u tom procesu bila je duboko izmijenjena. Promena postaje sasvim
očigledna ako uporedimo veliku amforu (Oslijepljenje Polifema i Gorgone) sa dipilonskom vazom starijom
100 godina. Geometrijski ornament nije sasvim isčezao ali je ograničen na periferne zone: nogu, uha i obod.
Novi krivolinijski motivi – kao spirale, prepleti, palmete i rozete – padaju svuda u oči. Figure su toliko dobile u
veličini i narativnoj preciznosti da dekorativni uzorci razbacani između njih više ne mogu da ometaju njihovu
akciju . Ornamenti bilo koje vrste spadaju sada u posebnu i nižu oblast. Rezultat ove pojavi vidimo u prizoru
prikazanom na vratu amfore u kome diva Polifema oslepljuju Odisej i njegovi drugovi. Ako se ovi likovi i ne
odlikuju ljepotom koju očekujemo od epskih junaka, njihovi pokreti imaju jednu izražajnu snagu koja ih čini u
najvećoj mjeri živima. Ubijanje jednog drugog ćudovišta naslikano je na trbuhu vaze, koji je najvećim dijelom
teško oštećen, tako da su samo dvije figure ostale netaknute. To su Gorgone i Persej
Vaza iz Eluzine (Oslepljenje Polifema i Gorgone) oko 675-650 pne
Orijentalizujuća faza grčke umjetnosti bila je period eksperimenata i prelaza za razligo od čvrstog i
postojanog geometrijskog stila.
Kada su novi elementi sa istoka jednom već bili potpuno asimilovani (primljeni, prihvaćeni) rodio se novi stil
isto tako jasno definisan kao i geometrijski, ali bezgranično viši po rangu – ARHAJSKI STIL - koji je trajao od
kraja sedmog vijeka pne do otprilike 480. Godine pne to jest do vremena slavnih grčkih pobjeda nad
Persijancima.
Za vrijeme Arhajskog perioda svedoci smo procvata umjetničkog genija Grčke, ne samo u slikanoj grnčariji
već i u monumentalnoj arhitekturi i vajarstvu. Iako mu nedostaju glavne odlike klasičnog stila,
uravnoteženost i osjećanje savršenoga, koji će vladati sljedećih pet vijekova, arhajski stil se odlikuje
svježinom koja ga čini naročito privlačnim za modernog posmatrača , pa je teško pobijati one koje ga smatraju
najvitalnijom fazom u razvoju grčke umjetnosti.
Arhajski period je jedno od najznačajnih razdoblja grčke kulture, okarakterisan osnivanjem gradova – polisa,
kolonizacijom i procvatom umjetnosti, zanatstva i trgovine.
Arhajski period se dijeli na :
Ranoarhajski 660-580 pne
Srednjoarhajski 580-540 pne
Poznoarhajski 540-480 ili 460 pne
U umjetnosti je izražen jak uticaj istočnih civilizacija, naročito Egipta, kako u arhitekturi tako i u
monumentlnoj skuplturi i slikarstvu na vazama. Iz Arhajske epohe očuvan je veliki broj hramova, kamenih i
bronzanih statua, nadgobnih ploča sa reljefima...
Značaj arhajskih slikanih vaza je u više pogleda potpuno jedinstven. Dekorisana grnčarija, makako da ima
veliku vrijednost kao pomoćno sredstvo arheologa, rijetko ulazi u glavni tok istorije umjetnosti. Uopšte ona se
smatra kao zanat ili industrija, koja se po svojoj prirodi ne može uzdići iznad niva „niže“ umjetnosti. Arhajske
vaze su znatno manje od svojih prethodnica pošto grnčarija nije više služila za nadgrobne spomenike. Njihova
slikana dekoracija međutim odlikuje se mnogo jačim isticanjem teme : prizori iz mitologije, legendi i
svakodnevnog života javljaju se u beskrajnoj raznolikosti , a njihov umjetnički nivo je često zaista veoma
visok, naročito među atinskim vazama.
Arhajsko grčko slikarstvo naravno nije bilo ograničeno na vaze. Bilo je i zidnog slikarstva i slika na pločama,
ali od toga ništa nije ostalo sem par loše očuvanih fragmenata. Sudeći po pisanim izvorima grčko zidno
slikarstvo došlo je do izražaja tek poslije persijskih ratova oko 475-450 god pne i to zbog postepenog
otkrivanja modelovanja i prostorne dubine. Od tog vremena slikanje grnčarije postaje niža umjetnost. Sve do
475 god pne slikari vaza uživali su isti ugled kao i ostali umjetnici.
Razlika između orijentalizujućih i arhajskih vaza jesta razlika u slikarskoj disciplini . Na amfori iz Eleuzine
figure su prikazane dijelom kao tamne siluete, dijelom u obrisima ili kombinacijama jednog i drugog. Pred
kraj sedmog vi jeka atički slikari vaza riješili su ovu nedoslijednost prihvatajući „stil crnih figura“ što znači da
je cijela kompoziicja data u crnim siluetama na pozadini od crvenkaste gline, unutrašnji detalji urezani su
iglom, a bijelo u purpurno dodati su preko crnoga da se istaknu pojeidni dijelovi.
Dionis u čunu – Eksekijas (unutrašnjost pehara za piće) – Dionis u čamcu, oko njega su delfini i iznad su
grozdovi. Ali zašto je on na moru ? Po jednoj Homerovoj himni boga vina su oteli morski razbojnici i on je
naredio da na čamcu izraste vinova loza i onda su se otmičari prepali i skočili u more i pretvorili se u delfine.
Herakle davi lava – Psijaks (atička amfora sa crnim figurama) – Djelo je svo od žestine i nasilja. Dva krupna
dijela prosto su sapeta u borbi, tako da su skoro srasla u jednu cjelinu. Psijaksu polazi za rukom da
trodimenzionalni kvalitet svojih figura izrazi do nevjerovatnog stepena i to nas skoro zapanjuje kada te figure
uporedimo sa figurama koje smo prije vidjeli.
U ovom periodu javlje se i tehnika crvenih figura koja je zamijenila stariju metodu (figure ostaju
crvene, a pozadina se boji)
Lapit i kentaur – Slikar livnice (unutrašnjost pehara za piće sa crvenim figurama)
Eos i Menmon – Duris (unutrašnjost pehara za piće sa crvenim figurama) – ovo djelo prikazuje boginju zore
kako drži tijelo svog mrtvog sina koga je Ahil ubio i opljačkao.
Što se tiče pojave monumentalne arhitekture i vajarstva u kamenu u Grčkoj to su Grci pokupili od Egipćanja
ali i dalje nije baš najjasnije kako.
Kada uporedimo dvije rane grčke statue žensku figuru iz otprilike 650-625 pne i nagog mladića iz otprilike
600 pne sa njihovim egipadskim prethodnicima sličnost je očigledna. Mada tu postoji i par razlika. Ako bi se
sudilo po egipatskim mjerilima arhajske statue bi izhledale malo primitivne, ukočene, pretjerano uprošćene i
nespretne. Ali i grčke statue imaju svoje prednosti koje se ne mogu mjeriti egipatskom mjerom. Prije svega
one su zaista slobodne skulpture. Egipatski vajar se nikad nije usudio da te figure potpuno oslobodi iz
kamena, one ostaju u kamenu do izvesnog stepena tako da prazan prostor između nogu i ruku i trupa ili
između dvije figure ostaje djelimično ispunjen. Na egipatskim kamenim figurama nema šupljina. Dok
nasuprtot tome grčki vajar odvaja mišiće od trupa, i noge jednu od druge, i isjeca i najtanji komadić mrtvog
materijala. Za grčkog vajara je veoma bitno da se statua sastoji samo od komada koji ima reprezentativno
dejstvo, ne smije se dozvoliti da ostane ikakvog neutralnog materijala. Još neke razlike između egipatskih
skulptura i grčkih :
Egipatsku skulturu odlikuje : vječnost, trajnost, mir i nepromijenjeno stanje
Grčku skulpturu odlikuje : život i pokret.
Grčke statue – za žensku statuu se koristi opšti naziv „KORA“ (djevojka) a za mušku „KUROS“ (mladić)
Poznati KUROSI: Krois – nadgrobna statua junaka koji je poginuo junačkom smrću u prvoj borbenoj liniji
Moskoforos (Nosač teleta) – čovjek koji nosi tele kao žrtvu Ateni
arhajski osmijeh, u grčkoj arhajskoj umjetnosti, grimasa poput lažnoga osmijeha na kipovima ukočena lica s
golemim očima (usne razvučene u krivoj liniji bez podizanja jagodica). Javio se oko 580–570. pr. Kr. na licima
kora i kurosa, nestao potkraj VI. st. pr. Kr.
Jedan od najčuvenijih primjeraka arhajskog osmjeha je „GLAVA RAMPIN“
Poznate KORE: „Hera“ sa Samosa, „Kora u dorskom peplosu“
Reljef
Vajarstvo je u Grčkoj od samih početaka bilo sastavni dio arhitekture kao i kod Egipćana, ali dok su na istoku
cele građevine bile prekrivene plitkim reljefima, grčkoj arhitekturi vajarstvo je bilo ograničeno samo na
nekoliko određenih površina – zabat i friz .Vremenom su na trouglastom prostoru zabata umesto reljefne
dekoracije počele da se smiještaju prave statue komponovane da se uklope u zabat.
Istočni zabat hrama u Egini – predstavlfja trojanski rat
Gigantomahija – sa sjevernog friza Sifnijske riznice – prikazuje jedan dio borbe grčkih bogova sa gigantima
Srednji dio zapadnog zabata Artemidinog hrama na Krfu – prikazuje Gorgonu i njena namjena je bila da
služi kao čuvarka zajedno sa d va ogromna lava i da odbija zla od hrama.

Arhitektura
Tokom istorije grčke umjetnosti glavna uloga arhitekte bila je da projektuje kultne vjerske građevine, i sve do
klasičnog doba to je praktično bio njihov jedini zadatak. Centar obožavanja u grčkoj religiji bio je oltar koji se
dugo vremena sastojao iz jednog kamenog bloka a tek kasnije se razvio ui svoj monumentalni oblik. Oltar se
uvijek nalazi u istočnom dijelu hrama. Hram je u suštini kuća za božanstvo i u unutrašnjosti je bila njegova
kultna statua. Arhitektonski plan hrama je dakle plan kuće - jednosobna građevina sa stubastim tremom. Da
bi se božanstvena kuća razlikovala od kuće smrtnika ranom hramu je dat izdužen plan osnove. Glavni oblik
grčke arhitekture jeste hram koji se razvija iz mikenskog megarona – središnjeg pravuogaonog prostora sa
stubovima. Od drvene kuće gdje se sklanjala skupltura božanstva postepeno je nastala monumentalna
kamena građevina na stepenastoj platformi, na pravougaonoj osnovi. Svetilište ja glavni centralni prostor
grčkog hrama uokviren kamenim zidovima ,ispred svetilišta stoje stubovi (najpre dva a onda četiri) koji nose
arhitrav pretprostora, na arhitravu počiva drveni krov na dve vode popločan crijepom od opeke koji se i
danas koristi na kućama. Kasnije hramovi postaju sve bogatiji . Sa tijesnim i mračnim svetilištem grčki hram
je više spoljašnja nego unutrašnja arhitektura i djeluje kao skulptura za razliku od rimske arhitekture koja će
dobiti svoj unutrašnji prostor. Hramovi mogu varirati prema veličini građevine ili regionalnim sklonostima,
ali njihove osnovne crte toliko su slične da se mogu sagledati u jednoj tipičnoj osnovi. To jedinstvo grčkih
hramova nazivamo stilom, a stilovi se razlikuju po svojoj kombinaciji elemenata osnove, nosača (zidova i
stubova)i tereta (arhitrava i krova). Najstariji grčki stil je dorski koji se postepeno razvija tek u klasičnom
razdoblju. Postoje još i dva stila tj. Reda a to su jonski i korintski. Ustvari postoje samo dva jer je korintski
samo varijanta jonskog stila.
-Dorski stil
Dorski hram – izraz se odnosi na standardne dijelove i njihovu organizaciju koju čine spoljašnost svakog
hrama koji je označen kao dorski. Njegova tri glavna dijela su : stepenasta platforma, stubovi i glavni vijenac
koji obuhvata sve ono što leži na stubovima. Dorski stub čine stablo, s vertikalnim vertikalnim brazdama i
četvrtasta ploča nazvana abakus. Glavni vijenac je najsloženija od tri jedinice. Podijelj ne ja „arhitriv“ (niz
kamenih blokova koji leže neposredno na stubovima), friz sa triglifima i metopama i istureni vijenac.
Najpoznatiji dorski hramovi su : Posejdonov hram u Pastumu, Tezeion u Atini, Partenon
Jonski stil
Za razliku od grčkog dorskoh reda, jonski stubovi obično stoje na postolju koji odvaja osovinu stuba od
stilobata ili platforme od kapitela. Kapitel jonskog stuba ima karakteristične spiralne uvojke koji su
postavljeni na oblikovanu kapu stubal.
Jonske građevine : Artemidin hram u Efezu, Apolonov hram u Didimi, Hram Atine Niike...

Korintski stil -Korintski kapitel se može smatrati obogaćenom verzijom jonskog kapitela, mada su jonski
detalji, kao što su uvojci, znatno ublaženi i smanjeni, te postavljeni na uglovima u odnosu na izražene
autentične detalje korintskog kapitela, kao što su stilizovani listovi akantusa. Listovi akantusa na korintskom
kapitelu su različito izraženi u različitim kulturama gradnje.Za razliku od dorskog i jonskog kapitela, korintski
kapitel nema vrat, već samo prstenastu astragalnu profilaciju ili traku koja formira osnovu kapitela kao
konotacija na legendarnu gore opisanu Korpu.Korintski stub je gotovo uvijek kaneluriran. Ako nije, obično
postoje dobri razlozi zašto su kanelure izostavljene (obično finansijski razlozi). Na korintskim stubovima
kanelure su ponekad i ukrašene. Najstariji primjer korintskog stuba je Hram Apola u Bassae u Arkadiji
Klasično vajarstvo i slikarstvo

До друге половине 5. века п. н. е. грчки скулптори су успели постићи савршено мајсторство у

обради камена. Општа тежња грчке скулптуре била је идеализација која је достигла свој врхунац у
класично доба. Та потпуна идеализација довела је до тога да су све грчке скулптуре високе, витке и
савршено пропорционалне.
Најзначајнији скулптор овог доба је Поликлет који је израдио бронзану скулптуру младића с копљем -
Копљоноша (Дорифора). Тежина скулптуре почива на једном стопалу док друго једва дотиче тло
врховима прстију. Тај став је познат под називом контрапосто(природни став на једној нози који
уравнотежава мировање и покрет), био велики напредак у односу на скулптуре коуроса из архајског
доба. Осим размакнутих стопала фигура има различиту висину колена, бокова, полупрофил главе,
анатомску обраду тела и по први пут у скулптури – рука слободно виси. Том скулптуром створио је
врсту узора за грчку скулптуру (тзв. грчки канон) који је детаљно описао у својој теоријској књизи о
уметности. Поликлет је сматрао да је љепота размерни однос делова тела и тих делова према целини.
Тај савршени однос био је у томе да се глава садржи 7 пута у висини тела, висина је одговарала 10
шака, а стопало је величине 3 ширине длана … Поликлет је својим скулптурама дао и основе
идеализације портрета грчких скулптура које увек имају карактеристичан грчки нос и благе линије
усана.
У исто време када Поликлет установљава свој канон, у Атини настају прве скулптуре у слободном
покрету. Такав је Бронзани Посејдон који баца копље (непознатог аутора) и Миронов Дискоболос
(Бацач диска) настао неколико година после. Дискоболос је узоран пример „одлучујућег тренутка“, тј.
кратког застоја између снажног замаха који руку с диском доводи у највиши положај и покрета којим
ће га нагло испустити и бацити у даљину. Аутор је успео да згусне низ кретања у јединствену позу
која је најкарактеристичнија у сложеној радњи бацања диска.
Битна карактеристика грчке уметности је веза архитектуре и скулптуре. Осим рељефа који су се
налазили на фризу, најдоминантније су биле скулптуре у тимпанону које су, иако рађене као слободно
стојеће фигуре, схваћене за гледање само с предње стране. Још једна отежавајућа ствар био је облик
ниског троугла, што је довело да фигуре с леве и десне стране буду обликоване у бројним, па и
незгодним, позама. Велико признање заслужују грчки скулптори који су вешто избегли велике
разлике у пропорцијама фигура тако шта су им природно обликовали позе - од стојеће у средини,
преко клечећих, до лежећих у угловима тимпанона. Тако је остварена непоновљива равнотежа
архитектуре и скулптуре.
Највештији у свладавању ограничења архитектуре био је Фидија који је урадио сву декорацију за
Партенон између 440. -437. п. н. е. Скулптуре забата су углавном пропале, а представљале су
различита божанства у природном седећем или полу лежећем положају који посматрају
рођење Атине из Зевсове главе. Испред храма стајала је колосална бронзана фигура наоружане Атине,
а унутар храма дванаест метарска култна скулптура Атене Партхенос од злата (легенда каже 1000 kg)
и слоноваће претрпан фигуралним украсима. Фидијин Партенонски фриз (рељефни део) дуг је 160 m
и приказивао је поворку у част богиње Атене. Радило се о поворци фигура у три плана, чиме се
поништила површина позадине; ликови се нижу у таласастој композицији, и сви су индивидуални.
Доба велике скулптуре и финог камена који је карактеристична Фидијина уметност завршило се око
410. п. н. е. Тада наступа време рецесије и копирања до појаве посљедњег великог кипара класике –
Пракситела, и његовог „лепог стила“ (око 395.-326. п. н. е. ). Праксител је потпуно усавршио положај
тела у „С“ линији. Његова скулптура Хермеса стоји природно опуштена без одеће као и скулптура
Книџанске Афродите која се сматра симболом савршенства женског тела (прва нага скулптура жене).
У Праксителовом духу је и АполонБелведерски (непознатог аутора), познат само из римских копија,
који остварује савршену равнотежу покрета и одважног држања. Скулптура је висока преко 2 m, једва
додирује тло, а у рукама су му лук (симбол стрелца) и маслинова грана (симбол племенитог сунчевог
владара). Пронађен у 15. веку. био је узор неокласицизмау 19. веку.
Сликарство
У сликарству на керамици се поред површинских, стилизованих, црвених ликова на црној подлози,
јављају и потпуно бели погребни лекити с флуидним цртежима крепких линија. Uzima se bijela
pozadina kao prazan proctor I po njoj se crta, a oblici se crtaju tako kao da se pojavljuju – ako crtač zna kako
da izvede taj efekat. Samo je mali broj slikara lekitosa znao da ostvari ovakav efekat. Prvi među njima bio je
nepoznat slikar sa nadimkom “slikar Ahiles” koji je naslikao sliku žene na bijeloj osnovi.

Хеленистичка скулптура се препознаје, било по слојевитој и непрегледној композицији, било по

покрету који је јако наглашен, или по дубокој обради површине којом се добива велики контраст
осветљених делова и сенки што појачава немир садржан у скулптури и узбуђење које преноси на
посматрача.
Лисип је посљедњи велики скулптор грчке уметности. Радио је још за Александра и деловао је на
највећем подручју на којему је икад деловао један антички скулптор –
од Пелопонеза, Македоније до Акарнаније. Окружен бројним синовима и ученицима свуда је наметнуо
свој израз. Користио је Поликлетов канон, Праксителов став контрапосто и С” линију, али се ослањао и
на природу и тако израдио елементе реализма. Залагао се за слободу уметника и његовог израза,
против слепог опонашања старих канона.
Његова позната скулптура Стругач (Апоксиомен) велики је корак у освајању простора јер атлета руке
држи потпуно испружене испред тела. У то време појавити ће се и први скулптурални портрети који
више не теже идеализму, већ крајњој карактеризацији.
Одмах након Лисипове смрти његови следбеници отварају школу на Родосу где теже надмашити свог
учитеља, ако не вештином, онда величином. Харет из Линда ствара бронзану скулптуру Колоса на
улазу у пристаниште, високу 32 m – још једно светско чудо.
Тим уметницима одговарало је утркивање нових краљевстава у Анадолији и Египту које ће имати
монументалнији споменик. Такав је и Зевсов жртвеник у Пергаму, подигнут у славу заједничке победе
Пергама, Римљана и Родоса над сиријским владаром Антиохом III(189.-182. п. н. е.). Цели храм је
победа скулптуре над архитектуром. Грађевина је подређена скулптуралним украсима слободних
скулптура дотад невиђене покретљивости и рељефа драматичних ситуација борбе богова и гиганата.
У част ове победе подигнуто је највеће и најуспјешније дело овог доба — Ника са Самотраке или
Победа. Скулптура је првобитно стајала на острву Самотраци и то на постољу изведеном у облику
бродског прамца. Богиња је приказана с крилима које држи потпуно раширеним иза њеног тела тако
да изгледа као да у њих дува ветар, има и изразито сложено рађену драперију која нам изгледа јако
танка да открива делове тела испод ње.

Једна од ретких касних примера скулптуре у групи је Лаоконова група која представља тројанског
свештеника Лаокона и његова два сина у тренутку док се боре с Посејдоновом морском змијом. Мада
невероватног мајсторства израде, композиција ове слободно стојеће групе је пирамидална и
направљена за гледање само од напред. Такав начин извођења скулптуре је у складу с новим
хеленистичким интересовањем за појединачно, тренутно и специфичан покрет, и за нарацију која се
врло често везује за гротескно, ружно итд. Због таквог односа према уметности историчари говоре о
декадентном пропадању грчке уметности, док „прави наследници“ грчке културе који је настављају
ширити и богатити у традицији најбољих класичних дела- постају Римљани.

PATOS – UZVIŠENJA PATNJA, PLEMENITOST U PATNJI