Vizantologija

- Koreni vizantologije sežu do Italije i 14. veka gde se javlja težnja da se upozna antika i tada u Vizantiji traje renesansa
Paleologa, poslednji uspon vizantijske civilizacije (značajniji umovi su Nićifor Humn, Metohit, Grigora i Kidon).
- Italijanima je postalo dostupnije latinsko nasleđe i Petrarka i Bokačo su zainteresovani za grčki jezik, ali ga nisu
savladali i Petrarka je čak tražio rukopise Homerovih epova sa Krita koji je prevodio. U isto vreme se otvara prva katedra
za grčki jezik 1361. u Firenci.
- Pošto je Vizantija držala Južnu Italiju do 1071. odatle je došao prvi predavač Pilat koji nije bio najbolji predavač i veliku
je odigrao Dimitrije Kidon koji je znao latinski, prevodio je neke latinske pisce i održavao je vezu sa intelektualcima u
Italiji.
- Tada se veliki broj rukopisa iz Vizantije seli u Italiju kao i veliki broj intelektualaca. Sredinom 14. veka je veliku ulogu
igrao Manojlo Hrisdolaros koji se pojavio u Veneciji 1396. i predavao u Firenci.
- Krajem 14. veka se pojavio u Italiji car Manojlo II koji savetuje Hrisdolarosa da predaje i na drugim mestima pa su
Gvarino iz Verone, Leonardo Bruni i Paolo Stroci slušali njegova predavanja i naučili grčki.
- 1436. dolazi vizantijska delegacija sa predlogom unije a sa njima je došao i Georgije Pliton koji je držao predavanja o
Platonu. U toj delegaciji je bio i Visarion koji je u Rimu postao kardinal i kod koga su Vizantinci nalazili azil posle pada
Carigrada. On je crkvi sv Marka u Veneciji zaveštao 900 rukopisa.
- Naučnik Roberto Rosi je prevodio Aristotela a Leonardo Bruni deo Prokopijeve Istorije Ratova. Padom carigrada je
uništeno 10 000 rukopisa ali je papa slao izaslanike na istok da traže rukopise.
- Zanimanje za antiku se širi i Luj XI je pokušao učiti grčki. Intelektualci putuju po Italiji i skupljaju rukopise. Erazmo
ukazuje na značaj znanja grčkog. 1502. Anri Etjen je osnovao prvu štampariju grčkog u Parizu.
- Pokazuje se interesovanje za Vizantiju kao prenosioca antičke kulture i u 16. veku počinje zanimanje. Prvi vizantolog je
klasični filolog Jeronim Volf. Razlog ovog zanimanja je strah Evrope od osmanske moći pa se javlja zanimanje kako se
Vizantija suprotstavljala Turcima.
- Protestanti se interesovali kako se Carigrad branio, a katolici su išli u korak sa učenošću. Volf je naučio klasične jezike i
hteo je učiti grčki. Zaposlio se u biblioteci bankarske kuće Fugera gde jedno vreme proučava Demostena i Issokrata i onda
je rešio da predstavi vizantijsku istoriju.
- Rešio je da da pregled vizantijske istorije te je naišao na rukopis Jovana Zonare do 1118. Izdao je grčki tekst i latinski
prevod koji je više parafraza no prevod. Našao je Honijatov rukopis do 1206. i time pokrio 12. vek. Za 13. i 14. vek je
izdao Grigoru. Našao je i latinski prevod Halkokondilove hronike i time pokrio celu istoriju Vizantije i prvi je upotrebio
taj naziv.
- U to vreme Habzburzi šalju intelektualce na Istok i pojavljuje se Lajden kao naučni centar.
- Johanes Meuzijus je izdao Porfirogenita. Veliki značaj je imao Nikola Alemanus koji je bio pokatoličeni grk sa
Androsa i bio je bibliotekar u Vatikanu i izdao je Tajnu istoriju. Sličan njemu je i Lav Alacijus.
- U 17. veku Francuska preuzima primat. Luj XIII je znao značaj Vizantije i finansirao je izdavanje i potom mu se
pridružuju Mazaren i Segije.
- Tada se javlja ideja o kolekciji narativnih izvora kao što je sanjao Volf. Skupilo se nekoliko učenjaka (Filip Lab, Žak
Goar, Fransoa Kombefis, Šarl Anibal Fabro) koji su izrazili ideju o izradi rečnika srednjevekovnog grčkog i tako
pokrenuli Pariski korpus. Prva sveska je izašla 1647. i potom su pozivali još naučnika da se pridruže.
- Najveći naučnik je Šarl Dikanž koji je i najveći vizantolog ikada (1610 – 1688). Bio je sin francuskog plemića koji je
imao posed Kanž. Kao dete je naučio grčki i školovao se na Pravnom fakultetu u Orleanu. Nakratko je bio u Parizu pa se
vratio u Amijen gde je objavio istoriju Latinskog carstva 1657. i prvi je vizantolog koji je pisao naučne radove. Napisao je
Traktat o glavi Jovana Krstitelja a i napisao je Istoriju Svetog Luja i delo o Vizantijskim porodicama.
- U delu Hrišćanski carigrad je rekonstruisao izgled grada. Sam je napisao rečnik srednjevekovnog latinskog 1678. i
srednjevekovnog grčkog 1688. Osim što je objavio studiju o razvoju grčkog jezika, Dikanž je bio najvažniji saradnik
Pariskog korpusa.
- U 18. veku opada vizantologija gde su duhovnu klimu određivali prosvetitelji usmereni protiv crkve. Valter, Ruso i drugi
su bili protiv monarhije i ucrnili su Vizantiju i Srednji vek.
- Monteskje je raumatrao uzroke veličine i propasti Rima što je i jedna od prvih istorija Vizantije. On je smatrao da je
Konstantin zbog sujete gradu dao svoje ime i da je to početak Vizantije. Kudio je Justinijana zbog Tajne istorije i
prebacivao je Vizantiji versku zaslepljenost ali je hvalio njenu trgovinu i grčku vatru.
- Pod njihovim uticajem piše Edvard Gibon, najveći istoričar 18. veka. Školovao se u Vestminsteru i koledžu Sv.
Magdalene. Posle je otišao u Lozanu da se vidi sa Volterom. 1764, je putovao po Italiji i krenuo je da piše Istoriju
opadanja i propasti Rimskog carstva koju je završio 1787.
- Negativno je gledao na Vizantiju i smatrao da je to vreme religije i varvarstva. Njegovo delo je pokrivalo period od
Avgusta do pada Carigrada. Za njega je Republika doba velike slave. Gibon nije znao grčki i nije imao diplomotičku
građu i ujedno ne pominje ikonoborstvo i ne uočava propast sitnog poseda. Upoređivan je sa Tukididom i Tacitom.
- Krajem 18. veka vizantologija stagnira i tada izlazi poneka sveska Pariskog korpusa a poslednja je izašla 1819. Mletački
korpus (preštampan Pariski korpus) je izlazio 1729-1733.
- 1820-tih se u Nemačkoj javlja želja za proučavanjem Vizantije te je Karl Georg Nibur hteo da pokrene novu ediciju
izvora i 1828. objavljuje prvu svesku Bonskog korpusa i on je zbirka narativnih izvora od 1828-1879. u 50 tomova.
Velikim delom se naslanjao na Pariski. Posle drugog svetskog rata je pokrenuta nova edicija ali Bonski korpus donosi i
grčki tekst i latisnki prevod.
- Žan Pol Minj objavljuje Latinsku i Grčku patrologiju. Patrologia Graeca je izlazila 1857 – 1866 u 166 svezaka i 160
tomova.
- Ustanak Grka 25.3.1821. dao je veliki podsticaj razvoju vizantologije. Džordž Finlej (1779 – 1875) i ugledne porodice
bavio se novinarstvom i 1823. je došao u Grčku. Napisao je Istoriju od 146 pne do 1844. i probao je da osavremeni Grke.
- Karl Hopf, Nemac protestant iz Vestfalije, zainteresovao se za Srednji vek i putovao da radi po arhivima. Objavio je
istoriju Grka od najstarijih vremena do tada.
- Istaknuta figura je Jakob Filip Falmerajer i studirao je u Salcburgu i učesnik Napoleonovih ratova. Na poziv Danskog
naučnog društva je napisao Istoriju Trapezuntskog carstva ali je mnogo veći uticaj imala njegova Istorija Moreje. Postavio
je tezu da moderni grci nemaju veze sa Periklovim grcima jer je ušao veliki slovenski deo.
- Karl Zaharijaj fon Lingental je bio stručnjak za vizantijsko pravo i bio je sin Karla Saloma fon Lingentala, profesora
prava u Hajdelbergu. On je tamo predavao jedno vreme pa se povukao i 1892. izdao Istoriju vizantijskog prava i objavio
je zbirku Ius Graeco-Romanorum.
- Posle 1870. je primetan nagli razvoj vizantologije u Nemačkoj, Rusiji, Engleskoj i Francuskoj.
- Karl Krumbaher je otac nemačke vizantologije i razbio je predrasude o njoj. Rođen je 1856. u Minhenu i završio je
klasične studije. Bavarska vlada potom odlučuje da otvori Katedru za Vizantiju koja je 1892. poznata kao Katedra za
srednjovekovni i novogrčki jezik i dodeljuje je Krumbaheru.
- Napisao je istoriju vizantijske književnosti 1891. koja se zamenjuje tek 1978. onom Herberta Hungera. 1892. pokreće
najstariji, Vizantijski časopis u kome objavljuje bibliografiji. Učenici su mu Dragutin Anastasijević i Filaret Granić.
- Šarl Dil (1859 – 1944) se školovao u Strazburu i Nansiju i radio je u arheološkim školama u Rimu, Atini i Parizu i
predavao je potom u Nansiju i 1899. prelazi u Pariz i na Sorboni osniva drugu katedru za vizantologiju. Počeo je sa
proučavanjem Ravenskog egzarhata i napisao je Vizantijsku Afriku, delo o civilizaciji u vreme Justinijana I i napisao je
sažetu knjigu o Veneciji i kratku istoriju Vizantije. Objavio je i Vizantijske slike kao eseje bez naučnog aparata i
Ostrogorski je slušao njegova predavanja.
- Počeci ruske vizantologije 19. veka su vezana za Ernsta Hunika i Eduarda fon Muralta i ruska vizantologija se posle
1870. razvija.
- Vasilije Gregorovič Vasiljevski je otac ruske vizantologije i učenik Teodora Momzena. Prvo je objavljivao u Žurnalu
Ministarstva narodne prosvete i 1894. pokreće Vizantijski vremenik (drugi časopis te vrste). U delu Vizantija i Pečenezi
govori o varjago-ruskoj drućini koja je spasila Vasilija II, ali objavljuje i niz izvora (kekavmen) i prvi se bavio agrarnim
pitanjima.
- Fjodor Uspenski je krenuo u Moskvu na studije a završio u Petrogradu gde je slušao Vasiljevskog a potom bio profesor
u Odesi i 1895. direktor Ruskog arheološkog instituta u Carigradu preko čijeg glasila dolazi čitav niz novih izvora. On je
pisao o Mihailu Honijatu i istoriji sitnih poseda.
- Među značajnijim vizantolozima je Beneševič koji je stradao u čistki 1937.
- Džon Bagnel Bjuri (1861 – 1927) se školovao u Oksfordu gde je učio grčki i latinski i pisao je sinteze o ranim
periodima Vizantije i bavio se njenom administracije i bio je urednik kembričke Istorije Vizantije.
- Konstantin Paparigopolus je napisao Istoriju grčkog naroda ali unosi romantične elemente.
- Spiridom Lambros je poreklom sa Krfa objavljivao je časopis Neos Elimonion i od 1904. do 1919. objavljuje prvo
izdanje Kratkih hronika.
- Jovan Rajić koristi vizantijske izvore i u drugoj polovini 19. veka se prevode neki izvori na srpski. Stojan Novaković
je takođe koristio vizantisjke izvore. Stanoje Stanojević je hteo da priredi korpus izvora u 10 svezaka i izašle su prve dve
1904. i 1906. Nikola Radojčić je napisao delo o poslednja dva Komnina.
- Prvi srpski vizantolog je Dragutin Anastasijević koji je rođen 1877. u Kragujevcu i doktorirao je kod Krumbahera.
1906. je osnovana treća u svetu Katedra za Vizantologiju. Bilo je predviđeno da predaje Božidar Prokić koji je odbio a na
njegovo mesto je dobio Dragutin. Bavio se Samuilovim carstvom, srpskom istorijom Nemanjine epohe i napisao je knjigu
o Jeleni Dragaš. Predavao je i na bogosloviji.
- Branko Granić je iz Kikinde i doktorirao je kod Krumbahera i zamonašio se i dobio ime Filaret. Bavio se ranim
monaštvom i organizacijom crkve. Svoju biblioteku je zaveštao Vizantološkom institutu.
- Vladimir Mošin je iz Rusije držao predavanja po Srbiji. Aleksandar Solovjev se bavio vizantijskim pravom, dok su
Teodor Taranovki i Sergej Troicki bili stručnjaci za pravo.
- Georgije Ostrogorski (1902 – 1976) je rodom iz Petrograda gde 1919. prelazi u Finsku i potom Švedsku. Otišao je u
Hajdelberg da završi studije a četvrtu godinu je slušao kod Dila i u Nemačkoj je odbranio disertaciju o seoskoj opštini.
Učestvovao je na Drugom kongresu vizantologa u Beogradu 1927. a prvi je bio u Bukureštu par godina pre.
- Posle posete manastirima prihvata docenturu u Breslavu i 1933. dolazi u Jugoslaviju gde je predavao do 1973. 1940. je
objavio Istoriju Vizantije na nemačkom koja je 1947. prevedena na srpski a 1959. je dodat naučni aparat.
- 1946. postaje dopisni a 1948. i redovni član SANU kada je osnovao Vizantološki institut i 1967. je organizovao
Dvanaesti kongres vizantologa u Ohridu i bio je oženjen Fanulom Papazoglu.