Ursula Franke

Reka nikada ne teče uzvodno

(Istorijske i praktične osnove Helingerovih porodičnih konstelacija)

P r e v o d:

Vesna Vukša
 Sadržaj:

Teorijski deo

1. Uvod ...................................................................................................................5
2. Trendovi razvoja psihoterapije .......................................................................8
3. Primena porodičnih konstelacija u praksi ....................................................10
o Oblasti primene .................................................................................10
o Sistem ................................................................................................11
o Skulptura – Rekonstrukcija – Konstelacija .......................................11
o Opis porodične konstelacije ..............................................................13
o Idealna konstelacija i razrešenje ........................................................15
o Porodične konstelacije u individualnoj terapiji .................................17
o Emotivno stanje predstavnika ...........................................................19
o „Nepoznate“ percepcije predstavnika u konstelaciji .........................20
o Analogni i digitalni transfer informacija ...........................................22
o Hipoteze o mehanizmu efekta akcije.................................................24

4. Jakob L. Moreno i psihodrama ......................................................................26

o Biografski podaci ..............................................................................27
o Teorijska pozadina ............................................................................28
o Sociometrija i sociodrama 28, Psihodrama 29
o Terapijski postupak ...........................................................................31

5. Virdžinija Satir, porodična rekonstrukcija i skulptura ................................34

o Biografski podaci ...............................................................................35
o Porodična rekonstrukcija i skulptura ..................................................35
o Porodična rekonstrukcija 36, Porodična skulptura 37

6. Ivan Bosormenji-Nađ i kontekstualna terapija .............................................39

o Biografski podaci ...............................................................................42
o Terapijski koncept ..............................................................................43
o Lojalnost 44, Davanje-primanje 46, Samo-validacija 47,
Pravo 48, Destruktivno pravo 49
o Kontekstualna terapija .......................................................................52
o Primena kontekstualne terapije u praksi ...........................................53
o Kvaliteti terapeuta ..............................................................................56

2
 7. Bert Helinger i porodične konstelacije ........................................................57
o Biografski
podaci ...............................................................................59
o Prezentacija hipotetičkog radnog modela i njegove
implikacije .......61
o Povezivanje i odnosi 61, Poredak 62, Sistemsko začvorenje
63,
Prekinuti pokret dosezanja 66, Anksioznost 68, Osećanja 70
o Primena porodičnih konstelacija u
praksi ........................................71
o Intervencije i razrešenje 72

Praktični deo

1. Uvod .................................................................................................................74
2. Osnovna pitanja ..............................................................................................76
3. Dizajn istraživanja .........................................................................................76
o Opšti
pregled .....................................................................................77
o Metode .........................................................................................
......77
o Kvalitativno
istraživanje.....................................................................78
o Seansa ..........................................................................................
......80
Opisivanje postupka klijentu 80, Eksploratorni intervju. Određivanje
osoba koje pripadaju sistemu 80, Fizička relaksacija 80,
Obeležavanje listova papira 81, Porodične konstelacije u
individualnoj terapiji 81
o Procena ...............................................................................................82
Struktura procene ..............................................................................83
o Definicija
kriterijuma ........................................................................84
Sistemsko začvorenje 84, Prekinuti pokret dosezanja 86

4. Rezultati individualnih porodičnih konstelacija ............................................88

o Klijent 1 ..............................................................................................88

3
 Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu, Radna
hipoteza, Konstelacija, Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji,
Dodatne hipoteze, Cilj, Razrešenje, Diskusija
Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora u okviru projekta
o Klijent 2 ..............................................................................................91
o Klijent 3 ..............................................................................................94
o Klijent 4 ..............................................................................................98
o Klijent 5 ............................................................................................101
o Klijent 6 ............................................................................................104
o Klijent 7 ............................................................................................107
o Klijent 8 ............................................................................................110

5. Diskusija ..........................................................................................................113
o Rezultati bitni za
klijenta ...............................................................113
o Analogna i digitalna
komunikacija ................................................114
o Izbor relevantne
teme .....................................................................115
o Sistemska začvorenja i promene nakon
konstelacije .....................116
o Porodične konstelacije u grupnoj i individualnoj
terapiji ..............116
o Prednosti primene porodične konstelacije u grupnoj
terapiji .........117
o Prekinuti pokret
dosezanja .............................................................118

6. Perspektive i preporuke za dalje istraživanje ..............................................119

4
 Teorijski deo

1. Uvod

Ne smemo zaboraviti da ono što posmatramo nije priroda sama

po sebi, već priroda izložena našem načinu ispitivanja.
Verner Hajzenberg

Sistemske teorije i porodične konstelacije u kontekstu psihoterapije izlaze izvan

okvira osnovnog principa psihologije, po kome je biografski razvoj glavni izvor
poremećaja i bolesti. Ovakvo stanovište, koje je važilo dugo vremena, ne uzima u
obzir sistemsku perspektivu. Analiza i primena sistemskih perspektiva u terapiji
dobija svoje mesto. Pokazalo se da upotreba sistemskih konstelacija omogućava
sagledavanje porodične sistemske strukture. Određena vrsta konstelacija
predstavljena u ovoj knjizi zasnovana je na radu Berta Helingera, čiji je fokus na
postavci porodičnih sistema.* Helingerova primena porodičnih konstelacija mogla
bi biti svrstana u kategoriju terapija usmerenih na rešenje ili sistemskih sažetih
terapija, pošto se on kreće od aktuelnog problema ka pretpostavljenom ili

5
mogućem razrešenju u vrlo kratkom vremenskom periodu. U praksi se ovaj metod
zasniva na tehnikama psihodrame, koje je uveo Moreno, kao i na tehnikama
porodične rekonstrukcije, koje je primenjivala Virdžinija Satir. Ove tehnike su
povezane sa Helingerovim metodom preko svoje zajedničke filozofske osnove.
Moreno je razvio psihodramu kao terapijsku tehniku koristeći teatar
spontanosti. Psihodrama podrazumeva predstavljanje emocionalnih informacija na
pravoj sceni. Ova eksternalizacija i opipljiva reprezentacija misli, percepcija i
osećanja stvara sliku koja se može videti spolja, koja se menja u toku seanse i za
koju se pretpostavlja da, kao jedna unutrašnja slika, ima trajni efekat. Ovakvi efekti
se isto tako pojavljuju i u porodičnim konstelacijama. Time se takođe stvara jedna
“bolja”, isceljujuća slika ili “konstelacija razrešenja”, koja zamenjuje sliku
problemske situacije. Ovo podrazumeva duboko razumevanje sopstvenog
pripadanja svom sistemu i, u širem kontekstu, postojećem svetu. Ove ideje su već
bile prisutne u Morenovom radu. Njegov okvir terapijskog konteksta je širok:

______

* Ova vrsta rada se takođe može primeniti i na druge sisteme, kao što su organizacije.

“Onaj terapijski metod koji se ne bavi ovim nesagledivim kosmičkim

implikacijama, samom ljudskom sudbinom, je nepotpun i neadekvatan” (Moreno,
1987, str.11).
Metod kojim je porodična struktura postajala vidljivija spoljnom svetu, prvi
put je predstavila Virdžinija Satir šezdesetih godina, u kontekstu porodične
rekonstrukcije. Kad god je to bilo moguće Satirova je pozivala sve članove
porodice da prisustvuju seansama. U grupi su sami klijenti ili drugi učesnici
odigravali tipične scene iz njihovog porodičnog života. Time su postajali vidljivi
obrasci njihovih tekućih porodičnih života, kao i uticaj tih obrazaca na dotične
osobe (Nerin, 1986), a rezultat ovoga je bio da su se oni lako mogli modifikovani.
U pogledu teorije Ivan Bosormenji-Nađ nudi uvid u osnovne strukture sistemske
uključenosti, koje je proučavao u svom dugogodišnjem istraživanju kroz praksu, a
iz perspektive veza koje se prenose generacijama. On je otkrio obrazac odnosa koji
se može identifikovati u više generacija. Zaključio je da ti obrasci nisu očigledni,
već zapravo vrše uticaj, a da ih porodica nije svesna. U praksi se primena ovih
otkrića odigrava u formi razgovora između članova porodice, kako bi se razjasnili
njihovi pojedini odnosi, očekivanja i obaveze. Najznačajniji doprinos Bosormenji-
Nađa jeste precizno ispitivanje i opisivanje ovog modela i njegovih pravilnosti,
kao i njegova stalna provera u praksi (Boszormenyi-Nagy, 1975).

6
 U Helingerovom shvatanju porodičnih konstelacija, klijent postavlja unutrašnju
sliku svoje porodice. Na ovaj način učesnici u grupi simbolično prikazuju elemente
klijentovog sistema, na primer, članove porodice u njihovom međusobnom odnosu.
Klijent postavlja svaku osobu u prostoru onako kako mu najviše odgovara, sledeći
svoj osećaj ili intuiciju. Predstavnici opisuju svoje percepcije, osećanja, svoja
emotivna stanja, a svoje pozicije u sistemu doživljavaju sa različitim stepenom
prijatnosti ili neprijatnosti.
Iskustvo iz prakse je dovelo do pretpostavke da opisi predstavnika odgovaraju
emotivnom stanju stvarnih članova sistema. Predstavnici doživljavaju ove
percepcije i osećanja lično i često fizički, čak iako ne znaju pozadinu niti ljude koje
predstavljaju. Porodična konstelacija i izjave osoba na određenim pozicijama daju
naznake o osnovnom strukturalnom odnosu, kao i ideje kako nastaviti dalje. U toku
seanse terapeut menja konstelaciju u onu formu u kojoj će se idealno svi
predstavnici osećati dobro; terapeut takođe može dalje intervenisati. Ideja ovoga je
da se stvori slika u kojoj klijent vidi razrešenje, a ne problem.
Kada sam prvi put učestvovala u porodičnoj konstelaciji, bila sam fascinirana
fenomenom da se dolazilo do podataka o osobi koja je predstavljana, a koji nisu
bili spomenuti niti su mogli biti poznati kao takvi. Bila sam impresionirana ovom
metodom i naredne dve godine sam, zajedno sa mojim kolegama, učestvovala u
grupama i uskoro sam počela da eksperimentalno koristim ovu formu
psihoterapije. Tada nije bilo puno literature na tu temu i Helingerov rad nam je bio
dostupan samo preko kaseta i predavanja, pošto je sam prestao da vodi grupe.
Međutim, rad koji je predstavio Bosormenji-Nađ činio je teorijsku pozadinu. U
njegovoj knjizi Nevidljive lojalnosti, koja je izdata 1973.g., pisao je o svojim
otkrićima na subjektivan način usmeren ka problemu. Međutim, u knjizi Između
davanja i primanja, koja se pojavila 1986.g., ponuđene su mogućnosti usmerene ka
rešenju, koje se pojavljuju kada se u sistemu uspostavi balans.
Nakon toga, imala sam privilegiju da slušam i Ivana Bosormenji-Nađa i Berta
Helingera na njihovim seminarima i beskrajno sam zahvalna na tome kako su ova
dva terapeuta obogatila i mene lično i moj terapijski rad. Smatram da postoji
plodonosna veza između teorija Ivana Bosormenji-Nađa i praktične primene Berta
Helingera. Pisanje ove knjige dalo mi je priliku da se godinama neprekidno bavim
i teorijskim i praktičnim aspektima porodičnih konstelacija i njihovim osnovama.
Ovo me je dovelo do boljeg razumevanja, a time i do jasnijeg stanovišta u pogledu
primene ovog metoda, kako u grupnoj tako i u individualnoj terapiji.
Ova knjiga je podeljena na dva dela. Prvi deo je teorijski i opisuje osnovne
karakteristike porodičnih konstelacija po Bertu Helingeru i ulogu koju one imaju u
oblasti psihoterapije. Takođe se daje osvrt na prethodnike ove vrste rada u istoriji
terapije, prikazuje se koji se metodološki pristupi poklapaju, kao i praktične
karakteristike konstelacija u ovoj formi. Prilikom skupljanja materijala i čitanja

7
literature na ovu temu, postalo je očigledno da se Helingerov pristup preklapa sa
psihodramom Jakoba Morena, porodičnom rekonstrukcijom Virdžinije Satir i
kontekstualnom terapijom Ivana Bosormenji-Nađa, iako nisu baš jasne sličnosti i
razlike između ovih pristupa. Prikazane su istorijske i teorijske osnove, terapijski
ciljevi, intervencije i praktične primene ovih različitih pristupa. Pored toga,
predstavljen je i prodiskutovan metod korišćenja porodičnih konstelacija u
individualnoj terapiji. Ovaj metod se pokazao korisnim u individualnoj terapiji,
kada grupa nije na raspolaganju ili kada određeni aspekti sistemskog začvorenja
zahtevaju da budu brižljivije ispitani u terapiji.
Drugi deo knjige dokumentuje praktični deo ove studije kojim se istražuje način
na koji se porodične konstelacije mogu koristiti u individualnoj terapiji. Prikazano
je kako se sakupljaju podaci, koji kriterijumi se uzimaju u obzir i kakvi su ishodi
konstelacija za klijente. Istovremeno je proučena interakcija različitih delova
digitalnih i analognih transfera informacija. Ova interakcija je dodatni faktor u
terapijskom procesu u kontekstu porodičnih konstelacija. Zatim sledi diskusija o
sistemskim strukturama koje se otkrivaju u konstelacijama ili se iz njih mogu
pretpostaviti. Takođe su razmotrena ograničenja individualne terapije i prednosti
konstelacija u grupi.
Ova studija predstavlja doprinos naučnom radu u oblasti psihoterapije uopšte, a
posebno u oblasti primene porodičnih konstelacija. Kako bi se stvorila naučna
osnova ove tehnike i pronašlo njeno mesto u naučnom istraživanju, sastavljena je
lista kriterijuma po kojoj se hipotetički model i njegove pretpostavke ispituju i
diskutuju. Preduslov ove studije bilo je poštovanje klijenata i uvažavanje moralnog
kompromisa između etike istraživanja i cilja ostvarivanja naučnih rezultata.

2. Trendovi razvoja psihoterapije

„Primi ih u sebe, prihvati ih takvim kakvi jesu, čak iako ti sam

biraš da živiš drugačije, i sve će biti u redu. Čudno je, ali to je
jedini način da ih se oslobodiš.“ *

Pošto su Gregori Bejtson i Don D. Džekson ispitivali mogućnost povezanosti

porodičnih procesa i šizofrenije, pedesetih godina u Palo Altu, i pošto je otkrivena
važnost „sistema“ za pojedinca (Marc & Picard, 1964), terapijski postupci koji su
se vodili pod imenom „porodična terapija“, postaju sve značajniji. Uprkos brojnim
pokušajima da se definišu nazivi „porodična terapija“ i „sistemska terapija“, ova
dva koncepta se ne mogu jasno odvojiti u praksi. Porodična terapija podrazumeva
rad sa celom porodicom koji može obuhvatiti jednu ili nekoliko genercija.

8
Individualna terapija je takođe obuhvaćena ovim konceptom, kada se uzmu u obzir
porodični uticaji i uzajamni odnosi (Weiss & Haertel-Weiss, 1991). Svim ovim
metodama je zajednička sistemska perspektiva, viđena kao „nova paradigma, novi
način mišljenja i posmatranja i tretiranja emocionalnih problema“ (Massing, Reich
& Sperling, 1994, str.42). Dakle, klijenti se ne posmatraju više kao pojedinci, već
kao sastavni delovi konteksta. Sistemska perspektiva ističe da je pacijent
neodvojivi deo ovog konteksta i podložan je njegovim zakonima. Klijentovi
postupci i ponašanja, emotivni poremećaji i psihosomatska oboljenja više se ne
objašnjavaju striktno na osnovu njegove biografije, već pre kao rezultat stalne
interakcije između pojedinca i sistema.**
______

* Nadin Gordimer - Lying Days : Džoel u razgovoru sa Helen: „Promeniti ih značilo bi otarasiti
ih se onakvi kakvi su. Ali, to ne možeš učiniti. Niti to možeš učiniti tako što ćeš otići da živiš
negde drugde. To čak ne možeš uraditi i da ih do kraja života nikad više ne vidiš. Postoji nešto u
tebi što su oni i to je ta neuništiva nit koja će te povrediti i izbaciti iz ravnoteže gde god da
pobegneš – osim ako je ne prihvatiš. Primi ih u sebe, prihvati ih takvim kakvi jesu, čak iako ti
sam biraš da živiš drugačije, i sve će biti u redu. Čudno je, ali to je jedini način da ih se
oslobodiš“.

** Ova promena u psihologiji poklapa se sa ekološkim načinom mišljenja u oblasti nauke i

tehnologije.
Za terapijski rad ovo znači moguću modifikaciju pojedinca, koja može uslediti
nakon modifikacije sistema, kao i promenu okolnog sistema modifikacijom
pojedinca. “Porodična terapija se ne može jednostavno nazvati novim metodom
lečanja. ona je novi način shvatanja uzroka i leka psihijatrijskih problema.
Porodični terapeuti se kao grupa razlikuju uglavnom po zajedničkoj pretpostavci.
Ako pojedinac treba da se promeni, kontekst u kome živi mora da se promeni.
Jedinica tretmana nije više jedna osoba, čak iako se ispituje samo jedna osoba; to je
skup odnosa čiji je ona neodvojivi deo “ (Haley, citiran u Stierlin, 1977, str.13).
Sistemska perspektiva i terapijski postupak koji se na njoj zasniva ima snažan
uticaj na klijenta. Kao delovi složenog sistema, čiji se elementi neprekidno
premeštaju, svaki od ovih elemenata vrši povratni uticaj na celinu. Za klijente ovo
znači da se oni smatraju ljudima koji su odgovorni, vrše uticaj i mogu doprineti
oblikovanju njihovog okruženja. Oni sebe mogu posmatrati kao početnu tačku
promene, jer kad je jedan element sistema promenjen ili se menja, to podstiče
drugu promenu u celom sistemu, što utiče na sve druge elemente. Stalna
interakcija, uzajamni uticaji i veze znače da više nema mesta za jednostrano
okrivljivanje. Zapravo, ono što se dešava predstavlja zajednički razvoj. Ovo često
klijentima omogućava da osete veliko olakšanje zato što više nisu primorani da
preuzimaju odgovornost za situacije niti za svoje sopstveno ponašanje koje ne

9
mogu objasniti kao izolovani pojedinci. Možda se ova iskustva i ponašanja i ne
mogu shvatiti ukoliko se ne vide kao interakcija svih učesnika.
U različitim vrstama porodične terapije ili sistemske terapije, osnovna
pretpostavka ostaje ista. Kontekst, međutim, može biti promenljiv. Sistemska
perspektiva se može primeniti u individualnoj, grupnoj i porodičnoj terapiji, kao i
u sistemskom radu sa organizacijama, kompanijama ili školama. Razrešenje
konflikta može se fokusirati na sadašnju ili na proširenu porodicu kroz nekoliko
generacija. Stvarni ljudi, odnosno roditelji, deca i dedovi mogu direktno da
učestvuju u terapiji, ili se njihovi interesi i postojanje mogu predstaviti u toku
seanse bez obzira na njihovo stvarno prisustvo ili na činjenicu da li su još uvek
živi.
Osnovna pretpostavka ovog postupka podrazumeva da se poremećaji i konflikti
koji postoje u sadašnjoj generaciji obično mogu objasniti nesvesnim konfliktima
između roditelja i dedova ili između partnera i njihovih roditelja.. Osim ovoga, isti
konflikti se stalno ponavljaju u porodici i ovo se može protumačiti kao
„interfamilijalna kompulzija ponavljanja“ (Massing, Reich & Sperling, 1994,
str.21). Ovo se može razrešiti radom na disfunkcionalnim redundacijama u
porodičnim interakcijama, na mestu gde su one prvobitno nastale, što podrazumeva
događaje i postupke koji su se dešavali u prošlosti u sistemu. Cilj ovoga nije samo
vraćanje problema nazad prethodnim generacijama, već prihvatanje bazičnog
konflikta. Ovaj bazični konflikt često obuhvata komponente kao što su sudbina,
rat, nesreće ili teške bolesti, koje pokreću pitanje krivice. Kako se naše
razumevanje sistemskih veza produbljuje, tako postaje očiglednije da je nemoguće
krivicu pripisati jednoj ili nekolicini osoba. Generalno, klijentima postaje lakše da
prihvate sopstvenu prošlost, koja takođe uključuje i druge članove sistema. Stoga,
u sistemskoj terapiji pomirenje igra glavnu ulogu, ukoliko „(...) se znanje ne doživi
kao generacijski teret pred kojim je pojedinac bespomoćan ili koji mora da prihvati
kao svoju sudbinu“ (Conen, 1993, str.84). Ovo je od naročitog značaja za one ljude
koji su bili politički povezani sa Trećim rajhom. Stanovište je izmenjeno, a da
pojedinci nisu oslobođeni njihovih odgovornosti i moralnih obaveza. „Više od
drugih terapijskih pristupa, transgeneracijska porodična terapija ima tendenciju da
zauzme istorijsko stanoviše po kome su ljudi viđeni kao žrtve njihovih pojedinih
okolnosti. Međutim, mnogi od ovih ljudi takođe često i realno sebe doživljavaju
kao žrtve svog vremena, a ne kao nezavisne osobe koje su delovale autonomno“
(Massing, Reich & Sperling, 1994, str.23).

3. Primena porodičnih konstelacija u praksi

10
 Jer čovek nikad nije pojedinac; bilo bi prikladnije
nazvati ga univerzalni singular.
Žan Pol Sartr

Oblasti primene

Porodične konstelacije i skulptura se koriste u različitim situacijama u terapiji i

savetovanju, u obuci, kontinuiranoj edukaciji i superviziji. Ne postoji neka
utvrđena forma koja se može pripisati bilo kom od ovih metoda i oni mogu varirati
u zavisnosti od svrhe i konteksta u kome se primenjuju. U terapijskom kontekstu se
koriste za dijagnostiku i nalaženje rešenja, dok se u kompanijama i poslovnom
svetu koriste za razvoj zaposlenih. Ove metode se takođe koriste i u supervizijskim
grupama i u zdravim porodicama kao preventivna mera da bi se sprečilo stvaranje
krize (Papp, Silverstein & Karter, 1973). Ove tehnike zadobijaju sve više pažnje i
sa njima se eksperimentiše u određenim oblastima. *

_________

* Jedan primer su Varga von Kibed i Sparer koji eksperimentišu sa porodičnim konstelacijama u
pojedinim odeljenjima kompanija, zatim, u saradnji sa isceliteljima i akupunkturistima, rade sa
telesnom konstelacijom radi dijagnoze, kao i sa konstelacijom odluke i političkom
konstelacijom.
Sistem
Sistemski analitičari (npr. Forrester, 1972) i kognitivni psiholozi (Dorner i dr.
1983) su odredili karakteristike ponašanja složenih sistema. Prema onome što su
otkrili, mreže složenih sistema su nelinearne, što objašnjava zašto su njihova
ponašanja „kontraintuitivna“. Uzroci i posledice nisu usko povezani, već su
zapravo promenljivi i zavisni od vremena i prostora, od njihove konkretnosti i
operativnosti. Stoga je teško modifikovati složene sisteme i intervencije često
nemaju efekta zato što sistemi, po mnogim sistemskim parametrima, gotovo da ne
reaguju na promenu. Čak i da se ovi parametri mogu precizno odrediti i izmeriti,
efekat neke promene bi bio samo neznatan. Međutim, postoji nekoliko promena u
parametrima i strukturi koje, na pouzdan i precizan način, dovode do nekog
odgovora u kompleksnim sistemima. Detaljno ispitivanje sistemske dinamike
omogućava da se ova mesta identifikuju (Willke, 1988). Tako su Dul, Kantor i Dul
(1973) imali za cilj predstavljanje kompleksnosti sistema u podjednako
kompleksnoj, analognoj tj. neverbalnoj formi i to se pokazalo potpuno
odgovarajućim, pošto su se koncepti i metode zasnovani na jeziku koji su do tada
bili korišćeni, pokazali neefikasnim. U okviru istraživanja sistemske dinamike,

11
uočeno je da Helingerove konstelacije nude mogućnost pronalaženja glavnih
parametara koji omogućavaju promenu u porodičnom sistemu.
Za razliku od Helingerovih konstelacija, porodična skulptura deluje na nivou
modifikacije transakcionih odnosa između članova porodice. Promena se može
desiti kada klijenti shvate njihov sistemski kontekst i način na koji njihov sistem
funkcioniše. „Verujemo da se pojedinac može promeniti samo ukoliko prevaziđe
sistem koji je njegov kontekst, a on ga ne može prevazići dok ne sazna kako
funkcioniše“ (Papp, 1976, str.465).

Skulptura – Rekonstrukcija – Konstelacija

Nazivi „skulptura“, „rekonstrukcija“ i „konstelacija“ se često naizmenično koriste.

Oni se odnose na metod po kome se osobe „postavljaju“ u prostoru, da budu
predstavnici elemenata nekog sistema. Ovakvim predstavljanjem, posmatrači ili
terapeuti mogu doći do informacija o sistemu koje bi inače, kroz verbalnu
razmenu, bilo nemoguće dobiti na istom nivou kompleksnosti. U zavisnosti od
teorijskog modela koji terapeut koristi, informacije koje se dobijaju imaju veze sa
kvalitetom odnosa između članova porodice ili sa strukturnim karakteristikama
sistema. Kao i u psihodrami, i kroz korišćenje skulpture situacije se mogu
reprodukovati u različitim vremenskim periodima, uključujući sadašnjost, prošlost
i potencijalnu budućnost. Skulptura nudi mogućnost kreiranja jedne nove
konstelacije scena i obrazaca odnosa relevantnih kako za klijentovu primarnu
porodicu tako i za njegov sadašnji sistem odnosa. Ovaj metod se može koristiti na
mnogo načina. Klijenti mogu da predstave svoje porodične sisteme i željeni razvoj
situacije u individualnoj terapiji, u terapijskim grupama ili, kao što je Moreno
koristio psihodramu, pred brojnom publikom. Uloge mogu preuzeti članovi
klijentove prave porodice ili predstavnici. Učesnici mogu reprodukovati stvarne
scene ili fantazije i mogu odigrati potencijalnu budućnost ili moguća razrešenja.
Smatra se da je pojam skulptura ili porodična skulptura nastao u sistemskoj školi
mišljenja, među terapeutima na jednom od prvih instituta za porodičnu terapiju,
Akerman institutu u Nju Jorku. Dul, Kantor i Dul su razvili ovaj metod kako bi u
terapijskom kontekstu reprodukovali složenu sliku kompleksnih odnosa u porodici.
Identitet pravog tvorca ovog metoda ostaje nepoznat. Pap (1976) upućuje na
Kantora, kao „izumitelja“, dok Virdžinija Satir govori o skulpturama kao o nečemu
što je ona razvila. U svakom slučaju, Virdžinija Satir (1972) je zaslužna za
popularizaciju ovog metoda. Kasnije je ova tehnika bila takođe korišćena za
predstavljanje drugih sistema. Porodična strulptura se zasniva na psihodrami i
predstavlja dijagnostički i terapijski metod koji se može koristiti za prikazivanje
porodičnih obrazaca, a naročito bliskosti i udaljenosti pojedinih članova porodice,

12
porodične hijerarhije i neverbalnog ponašanja, i u prostornom i u vizuelnom
smislu.
Pap (1972) opisuje porodičnu skulpturu kao rezultat pokušaja Kantora „...da se
sistemska teorija prevede u fizičku formu kroz prostornu postavku“. Početkom
pedesetih godina, Kantor je pod uticajem psihodrame, počeo da istražuje značaj
prostora u ljudskim odnosima, kako bi se prostor shvatio kao metafora u okviru
ovih odnosa. Prema Papu, reč „skulptura“ je drugi naziv za statično stanje i stoga
nije baš odgovarajuća. Bolja reč za ovo bi bila „koreografija“, pošto se
reprodukcija emotivnih odnosa uvek mora odigrati u formi pokreta. Termin
„postura“ dolazi od Virdžinije Satir i odnosi se na „pozicioniranje“ obrazaca
komunikacije, koje je kasnije nazvala „porodična skulptura“ (Duhl, 1992).
Virdžinija Satir je, kad god je to bilo moguće, radila sa celom porodicom. Ona
je koristila porodične skulpture za demonstraciju obrazaca odnosa i ponašanja u
okviru porodice. Da bi se ovo postiglo, pojedini članovi bi zauzimali različite
pozicije koje su odgovarale strukturi odnosa, koji su se ilustrovali kroz izraze lica i
gestove. Ponavaljanjem gestova obrasci ponašanja su pojačavani i time dovedeni
do apsurda. Ovo bi otvaralo put ka alternativnim transakcionim obrascima koji
odgovaraju potrebama porodice i pojedinih članova.
„Rekonstrukcija“ se ponekad koristi u smislu „skulpture“ ili „konstelacije“, ali
ipak ima sopstveno posebno značenje. Rad na skulpturi čini deo rada na porodičnoj
konstrukciji, koja takođe obuhvata „genogram“ tj. porodično stablo i intenzivno
proučavanje istorije primarne porodice (videti poglavlje o Virdžiniji Satir).
„Porodična konstelacija“ je standardni naziv za Helingerov rad, koji on sam
naziva „porodično pozicioniranje“. On ne koristi ovu tehniku za istraživanje
interakcija između članova porodice, već za identifikaciju strukture generacijske
solidarnosti i sistemskih začvorenja povezanih sa njima. U „konstelacijama“, uloge
ne igraju stvarni članovi porodice, već to čine osobe iz grupe. U okviru porodične
konstelacije terapeut koristi direktne povratne informacije predstavnika o tome
kako se osećaju u njihovim određenim ulogama i pozicijama, u cilju testiranja
hipoteza i nalaženja rešenja kroz poredak koji se uspostavi u sistemu. Prema
Helingeru, u okviru konteksta porodične konstelacije, merenje distanci i uglova
nije od značaja. Dakle, struktura na kojoj se zasniva porodica ne otkriva se
linearno, već se samo može sagledati korišćenjem hipotetičkog modela.

Opis porodične konstelacije

Porodična konstelacija je zamišljena kao jedan postupak u grupnoj tearpiji. Na

početku, terapeut obavlja kratak preliminarni intervju u kome se dobijaju bitni
podaci i značajni identiteti osoba iz klijentove porodične istorije. Nakon ovoga

13
klijent bira osobe iz postojeće grupe da predstavljaju njega i članove njegove
porodice. Osobe izabrane da budu predstavnici klijent raspoređuje u prostoru na
„pravo“ mesto, vođen svojom intuicijom.
Posle ovoga predstavnici jedan po jedan opisuju svoja osećanja, fizičke
percepcije i međusobne odnose u okviru porodice. Često se dešava da se neko od
predstavnika ne oseća prijatno na svojoj poziciji. Prateći komentare predstavnika i
svoje ideje o poretku, terapeut menja mesta predstavnika tako da na kraju svaka
osoba stoji na mestu na kome se oseća bolje ili ispravnije. Da bi se ovo dogodilo,
često je neophodno da predstavnici koriguju stvari među sobom, kao i u odnosu na
klijenta. Na kraju seanse, klijent aktivno učestvuje tako što preuzima mesto svog
predstavnika. U sledećem poglavlju biće govora o implikacijama koje čine da ove
intervencije budu razumljive, kao i o odstupanjima od osnovne forme i različitim
postupcima.
Iskustvo je pokazalo da dobru veličinu grupe čini 12 do 20 učesnika.
Optimalno, grupa bi trebalo da bude sastavljena od podjednakog broja muškaraca i
žena, što je, međutim, u praksi redak slučaj. Ako se ovi uslovi ispune, onda ima
dovoljno kandidata za sve uloge. Ovo nije apsolutni zahtev, međutim, i sam
Helinger kaže „svaka osoba može biti korisna u svakoj ulozi“ (neobjavljeni video
transkript sa seminara, Minhen, novembar 1994).
Pre postavljanja aktuelne porodične konstelacije vodi se kratak razgovor.
Terapeut skuplja podatke o osobama koje pripadaju porodičnom sistemu klijenta,
pošto su one doprinele pojavi klijentove konstelacije. Ovim su obuhvaćeni
klijentovi roditelji, braća i sestre, bivši partneri, osobe koje su bile verene ili
venčane sa klijentovim roditeljima u prošlosti, članovi porodice koji su umrli,
naročito deca. Poseban naglasak se stavlja na osobe koje su isključene iz sistema,
koje su zaboravljene ili koje su tabu i nije se pričalo o njima ili koje su napravile
mesta za druge ljude. Podaci koji su bitni za konstelaciju jesu tajne, teške bolesti ili
kritični događaji kao što su rat, učestvovanje u nacističkom pokretu u prošlosti ili
prerana smrt.
Terapeut odlučuje da li će se konstelirati primarna ili sadašnja porodica.
Generalno se odlučuje da se postavi primarna porodica. Razlog tome je
pretpostavka da su sadašnji problemi posledica strukture primarne porodice.
Pokazalo se korisnim da klijenti postave direktna pitanja u vezi problema na kome
žele da rade. Ovim se pažnja usmerava na svesnost, čime se omogućava razrešenje
za kojim se traga. Takođe se potvrdilo da „pravi momenat“ igra ulogu, onaj
momenat kada je klijent posebno spreman da dopusti da se promena dogodi.
Klijent imenuje osobe koje pripadaju njegovom porodičnom sistemu, bira
predstavnike i raspoređuje ih. Nakon početne postavke klijent može da učini neke
izmene, posle čega seda na svoje mesto.

14
 Da bi se predstavnici pripremili da lakše preuzmu svoje uloge, neki terapeuti im
nude vežbe koncentracije, relaksacije ili meditacije, bilo pre ili u toku konstelacije,
koje im pomažu da posmatraju sebe i svoje telo. Uspešna tehnika za usmeravanje
pažnje i fokusiranje željene percepcije jeste vođeno putovanje kroz telo. U toku
ovog putovanja predstavnik se kreće kroz sve delove tela i pažnja mu je usmerena
ka mogućim dodatnim doživljajima. Instrukcije mogu da glase: „Osetite kako
stojite na podu (sedite na stolici), osetite vaša stopala na podu i vašim unutrašnjim
okom pođite od tabana, preko članaka, listova, butina, karlice, stomaka, grudi,
prema ramenima, rukama, šakama i nazad prema vratu, glavi i licu. Obratite pažnju
na disanje, na otkucaje srca, na to kako doživljavate svoje telo, na svoja osećanja,
slike, misli i fantazije“. Nakon ovoga, prvoj osobi se postavlja direktno pitanje,
kao: „Oče, kako se osećaš u ovom sistemu, u toj ulozi,?“
Za razliku od psihodrame i porodične skulpture, predstavnici ne preduzimaju
nikakve akcije. Umesto toga oni posmatraju i opisuju svoja zapažnja. Oni stoje na
mestima koja su im dodeljena i usmeravaju svoju pažnju ka unutra, na fizičke
osećaje i emocije. Mogu sklopiti oči da bi se bolje koncentrisali. Terapeut ispituje
svaku osobu, po redu, i one dele svoja zapažanja.
U okviru neke uloge zapažanja mogu da obuhvate burne reakcije, snažna
osećanja i fizičke senzacije. Pokazalo se da su to percepcije i osećanja koji
odgovaraju onoj osobi čiju je ulogu predstavnik preuzeo. Neki klijenti potvrđuju da
izbor i izgovor reči, gestovi, kao i lokalizacija i stepen fizičke osetljivosti, kao što
su bol ili drhtanje, tačno odgovaraju osobi koja se predstavlja. Neki predstavnici su
manje pogodni za preuzimanje uloga, naročito ako su sami preokupirani
konfliktima ili osećanjima ili su navikli na emocionalne izlive u drugim vrstama
terapije. Tada je korisno fokusirati se na fizičke senzacije kako bi se izbegao
previše jak kognitivni uticaj koji može voditi „emocionalnoj spekulaciji“ (Eva
Madelung, lična prepiska). Ova strategija se takođe odnosi i na individualnu
terapiju, kada klijent ima izražen kognitivan stil i govori o svojim idejama,
željenim slikama i fantazijama o odnosu. Izgleda da je fizička percepcija realnija i
značajnija za reprodukciju pretpostavljene strukture.
Terapeut interveniše na razne načine u toku terapijskog procesa modifikacije
sistema do tačke gde se razrešenje može dostići,. Cilj je da se uspostavi poredak
čija je svrha otkrivanje sistemskih začvorenja i ako je moguće njihovog razrešenja.
Helinger je razvio intervencije koje odgovaraju različitim strukturama. U imidžu
koji se odslikava kroz porodičnu konstelaciju, poredak se kreira promenom
pozicija predstavnika. Generacije su jasno definisane, predstavnici stoje tako da
jedan s drugim imaju kontakt očima, a hronološki poredak se ima na umu. Druge
intervencije bi bile da predstavnici imenuju ovaj prikazani poredak ispred drugih,
da izgovore činjenice ili osećanja, ili da ukažu poštovanje klanjanjem ispred onih
članova sistema koji tako dugo nisu bili uvaženi. Oni koji su bili isključeni ili

15
zaboravljeni, uključuju se i uvažavaju kao članovi sistema (Hellinger,1995, 2001a;
Weber, 1998).

Idealna konstelacija i razrešenje

Pojam „idealna konstelacija“ odnosi se na šematsku reprodukciju strukture koja

postoji u porodici. U toku intervencija u kontekstu porodične konstelacije,
uspostavlja se idealni poredak. Intervencije se zasnivaju na pretpostavci da poredak
važi za slične sisteme. Međutim, pošto se svaka porodica po svojoj strukturi
razlikuje od drugih porodica, reakcije na ovu idealnu konstelaciju mogu dati uvid u
posebne karakteristike porodične strukture. Osnovne smernice za poredak idealne
konstelacije podrazumevaju separaciju generacija, hronološki redosled rođenja iz
perspektive roditelja i predstavljanje osoba koji su do sada nedostajale u sistemu i
koje su postale vidljive kada su postavljene u vidokrug svih drugih članova.
„Roditelji čine jednu grupu, deca drugu i oni se postavljaju u hijerarhijskom redu,
u krug, u pravcu kazaljke na satu“ (Hellinger, 2001a, str.96). Idealna konstelacija
je šema rešenja koja služi kao sugestija ili kao prvi korak. Generalno, većina
klijenata traži dalje promene ili druge intervencije. Kad ne bi postojalo sistemsko
začvorenje ili prekinut pokret dosezanja prema majci ili ocu, pretpostavlja se da bi
klijent mogao prihvatiti ovu sugestiju. S druge strane, ako klijent smatra da je
idealna konstelacija odgovarajuća slika, to bi se moglo protumačiti kao znak da ne
postoji sistemsko začvorenje.
Porodična konstelacija kao terapija pokazala je kako je za sistem važna zapravo
svaka osoba koja je doprinela da porodica postane sistem. Ako je neka osoba
isključena ona ili stoji iza „praznine“ koju svaki član može videti ili ostaje u
sistemu kroz nekog od potomaka. U svojoj obuhvatnoj studiji o porodičnim
konstelacijama Toman piše “Gubici članova porodice (...) predstavljaju značajne
promene u porodičnoj konstelaciji neke osobe. Oni utiču na životna iskustva svih
članova porodice, ne toliko pojavom događaja gubitka koliko trajnim odsustvom
izgubljene osobe“ (1976, str.41). Ako se član koji je bio isključen ponovo dovede u
sistem, svi članovi sistema doživljavaju osećaj olakšanja (Schweitzer & Weber,
1982).
U samoj konstelaciji priznavanje osobe koja nedostaje ili koja je isključena
menja raspoloženje predstavnika. Oni izjavljuju da se osećaju bolje i da im je
lakše, kao da ih je zapljusnuo neki talas energije. „Osećate se celim kad svako ko
pripada vašem sistemu ima mesto u vašem srcu (...). Samo kada dostignete ovu
celovitost, vi ste slobodni da se razvijate i idete napred. Ne osećate se celim ako
samo jedan član vaše porodice nedostaje“ (Hellinger, 2001a, str.230).

16
 Kada se pojavi konstelacija razrešenja, klijent staje na mesto gde je stajao
njegov predstavnik. U terapijskom procesu ima smisla da klijent sam izgovori
važne, razrešujuće reči i da preduzme odgovarajuću akciju bitnu za razrešenje.
Ponekad klijenti iz ove pozicije ponesu novu sliku svoje porodice bez ikakve dalje
intervencije. Nekim klijentima je teško da se smeste na svoje mesto u sistemu.
Važno je da se poštuju klijentove želje. U ovakvim slučajevima, klijent može
preko ramena svog predstavnika pogledati konstelaciju svoje porodice ili je može
posmatrati spolja.
Često se dešava da se izabere predstavnik za neku ulogu u kojoj se pojavljuje
tema koja je prisutna i u njegovom životu. Da bi se ovo objasnilo, mora se uzeti u
obzir da se svaki ljudski problem odnosi na iskustvo ili na moguće iskustvo svakog
čoveka. Ipak ponekad se veoma posebne konstelacije podudaraju jedna sa drugom.
Na primer, ovakve koincidencije se mogu videti u situacijama neobičnog redosleda
rođenja ili neke izuzetne sudbine. Ponekad se neki učesnik grupe uvek bira da igra
istu ulogu uprkos činjenici da on nije naročito pogodan za tu ulogu zbog svog
izgleda ili godina.
Procesi na kojima se ovaj fenomen zasniva nisu jasni i verovatno će tako ostati,
uprkos znanju i mogućnostima istraživanja koja su sada na raspolaganju. Za
terapijsku efikasnost u okviru konteksta grupne terapije, značajno je da i
posmatranje i igranje neke uloge pokreće terapijske procese i kod posmatrača i kod
predstavnika. Moreno ovaj fenomen naziva „katarza posmatrača i grupe“ i smatra
„da se osobe koje su svedoci psihodramskog izvođenja često vrlo uznemire.
Međutim, ponekad one odlaze iz teatra s olakšanjem, gotovo kao da su gledale
njihove sopstvene probleme koji se razrešavaju na sceni“ (Moreno, 1987, str.56).
Porodične konstelacije u individualnoj terapiji

Otkako je sistemska perspektiva počela da se primenjuje u terapiji, terapeuti i

naučnici su pokušavali da ovaj način razmišljanja prenesu u individualnu terapiju.
Početkom 60tih godina Mari Boven je počeo da radi porodičnu terapiju sa jednom
osobom kako bi pojedincu pomogao da se promeni u kontekstu njegove porodice
(Carter, 1976, str.193). Prednosti sistemskog mišljenja i njegove posledice takođe
su korišćeni čak iako cela porodica nije prisustvovala seansi, bilo zato što neki
članovi nisu bili u mogućnosti da dođu ili što nisu želeli da učestvuju. Virdžinija
Satir je koristila stolice ili druge objekte kao zamenu za odsutne članove porodice
*. Nekoliko autora, kao što su Veber i Simon (1987) ili Vajs i Hertel-Vajs (1991)
opisuju moguću sistemsku proceduru u individualnoj terapiji i navode indikacije za
sistemsku individualnu terapiju i sistemsku porodičnu terapiju.
Metod korišćenja porodične skulpture ili porodične konstelacije u individualnoj
terapiji može se naći u različitim pristupima. Razne tehnike za postavljanje

17
porodične konstelacije obuhvataju korišćenje prepariranih životinja ili minijaturnih
figura, prikazivanje porodične strukture na šahovskoj tabli ili crtežima na listu
papira. Ove tehnike se često koriste kao sastavni deo porodične dijagnostike i
njihov cilj je određivanje značaja simptoma u porodičnom kontekstu, otkrivanje
konflikta ili omogućavanje doživljavanja porodične atmosfere. Kao i u skulpturi,
osnovna pretpostavka je da se iz distanci i uglova može dobiti manje-više precizna
reprezentacija odnosa, a blizina figura može da služi kao parametar za
emocionalnu bliskost koju osobe doživljavaju između sebe.
Tehnika porodičnih konstelacija u individualnoj terapiji predstavljena u ovoj
studiji koristi Helingerov koncept. Upravo kao i u porodičnoj konstelaciji u
grupnoj terapiji, cilj je otkrivanje osnovne strukture koja se opire kvantifikaciji i
koja zahteva druge kriterijume za tumačenje **.
Da bi se osobe rasporedile u prostoru, klijent može koristiti bilo koju vrstu
predmeta: prazne listove ili obojene papire, jastuke, parčiće tkanine različite boje

__________

* Prava osoba zapravo nije prisutna i na stolici se pojavljuje fiktivni partner, a sličan način se
može naći u Geštalt dijalogu, u kome klijenti zamišljaju neku osobu i razgovaraju sa njom, kako
bi zauzeli njenu poziciju i dobili odgovor iz ove uloge.

** Forma koja se ovde prezentira zasniva se na dostignućima do kojih su došle moje koleginice,
Eva Madelung i Eve Kroschel, kojima sam zahvalna za mnoštvo ideja i sugestija.

ili čak cipele (Hellinger, 2001a). Najefikasnije je korišćenje onih objekata na koje
može da se stane. Na ovaj način klijent može uvesti u igru svoje fizičko prisustvo i
dobiti informacije o sopstvenoj percepciji i osećanjima. Ovo je značajna razlika u
odnosu na „minijaturnu formu“ konstelacije sa figuricama, u kojoj klijent sa strane
posmatra i učestvuje, koristeći samo svoje kognicije i opservacije.
Da bi se pažnja usmerila na željenu oblast, preporučljivo je da se na početku
porodične konstelacije bude potpuno opušten. Ovo klijentu pomaže da se
koncentriše na ono što se dešava u sadašnjem trenutku i da svoju percepciju usmeri
na telo koje služi kao prenosilac informacija, kao i da se uz duboko disanje i
relaksaciju stvori opuštenija i otvorenija atmosfera između klijenta i terapeuta.
Posle ovoga klijent svakom članu porodice dodeljuje po jedan list papira,
obeležavajući ga nekim simbolom, brojem, imenom ili crtežom, i raspoređuje
papire po prostoriji. Klijent se još jednom podseća da potraži pravo mesto za svaku
osobu. Beli list papira označava ’metapoziciju’, određeno mesto sa koga klijent
može da sagleda kako se porodična konstelacija menja u toku seanse.

18
 Metapozicija predstavlja poziciju sa koje klijent može da razmatra svoj
porodični sistem na metanivou. Ona potiče iz neurolingvističkog programiranja
(NLP) i koriste je terapeuti kao što je Robert Dilts, kao refleksiju na različita
stanovišta u okviru konteksta terapijskog rada na sopstvenoj biografiji. „Ona
(metapozicija) pravi distancu od onoga što se dešava u sadašnjem momentu i tako
omogućava bolji pregled situacije. (...) tako se stvara drugi nivo percepcije
određenog konteksta i trenutni događaj može se direktno posmatrati sa ovog nivoa“
(Rucker, 1994). Ovim se klijent pomera iz svoje holističke percepcije u analitički
način mišljenja. Od klijenta se traži da opiše i proceni ono što vidi i što je doživeo
do tog momenta toka događaja (videti „Analogni i digitalni transfer informacija“).
Klijent se pomera na mesto gde je postavio papir za sebe. Kao što je radio na
drugim pozicijama, i ovde obraća pažnju na fizičku percepciju i osećanja koja se
pojavljuju. Kako bi njegov opis bio što precizniji i konkretniji, često je dobro da
zatvori oči, da obrati pažnju na disanje i da istraži pojedine fiziološke senzacije,
kao što su puls ili ravnoteža. Terapeut ga može podržati davanjem određenih
instrukcija. U skladu sa njima, klijent preuzima pozicije raznih osoba koje su
predstavljene u konstelaciji. Čineći ovo, skupljaju se podaci o svakom članu
porodice. Za razliku od grupne konstelacije u kojoj svaka osoba ima jednog
predstavnika i klijent spolja sluša izjave učesnika, u individualnoj konstelaciji, on
sam skuplja informacije tako što se kreće kroz krug percepcija nekoliko osoba.
Ovo predstavlja poseban izazov za klijentov kapacitet. U grupnom radu
konstelacija se polako transformiše kroz nekoliko stupnjeva i predstavnici je mogu
postupno komentarisati. U zavisnosti od situacije, ova tehnika se može koristiti
postepeno, kako se klijent ne bi preopteretio informacijama. Iz tog razloga sam
izabrala da u ovoj studiji idem direktno na „idealnu konstelaciju“ u kojoj je
prikazan potencijalni poredak sistema, bez zastajanja od trenutka kada je klijent
postavio početnu konstelaciju. To je predlog početne konstelacije razrešenja, koja
predstavlja jedan korak u terapijskom procesu. Iz ove slike pojavljuju se ideje za
naredne korake.

Emotivno stanje predstavnika

Značajan element potencijalnog progresa terapijskog procesa čine izjave
predstavnika o tome kako se osećaju u svojim ulogama i na svojim pozicijama. U
konstelacijama je uočeno da određeni položaji tela ne samo da izazivaju
odgovarajuća osećanja, kao što je Virdžinija Satir (1991) opisala, već je takođe i
svaka pozicija u sistemu povezana sa specifičnom percepcijom fizičke prirode, kao
i sa emocijom. U praksi se pokazalo da promena mesta i pravca u kome je okrenut
jedan od predstavnika, izaziva promenu percepcije koja ne utiče samo na tog
predstavnika, već takođe na jednog ili više drugih predstavnika. Kako se ovo

19
odvija, male promene mogu da izazovu značajne efekte. Promene podrazumevaju
poboljšanje ili pogoršanje onoga što osoba oseća. Na primer, dok su u ulozi,
predstavnici mogu iznenada osetiti da im se hlade ruke ili stopala, da se znoje, da
osećaju snažan bol, mučninu ili druge simptome. Razne percepcije na različitim
pozicijama, međutim, su konstantne kada okolni sistem ostaje nepromenjen. Ako
se, na primer, osoba okrene i uoči poboljšanje ili pogoršanje u pogledu onoga što
oseća, njeno prethodno stanje će se ponovo pojaviti kada se okrene nazad ili se
vrati na početnu poziciju. Ova razlika je vrlo precizna, jer često mali pomak ili
neznatno prilagođavanje dovodi do osećaja „pravog“ mesta. Može se videti da
poredak u sistemu i uključivanje i uvažavanje svake osobe koja pripada sistemu,
vodi ka tome da se svaki predstavnik oseća dobro u svojoj ulozi.
Individuacija, koja je i cilj terapijskog rada Ivana Bosormenji-Nađa,
manifestuje se u sveobuhvatnoj slobodi, kako to Bosormenji-Nađ naziva. To
podrazumeva biti slobodan od štetnih uticaja tj. psihosomatskih bolesti i sistemskih
začvorenja. Ako se ovaj koncept primeni na konstelacije, onda se može
pretpostaviti da su osobe koje se osećaju dobro u konstelaciji oslobođene od
sistemskih začvorenja i obrnuto. Osobe koje se slobodne od sistemskih začvorenja
obavezno će se osećati dobro na svojim pozicijama u konstelaciji. Iskustvo u praksi
potvrđuje ovu pretpostavku, iako to još nije naučno dokazano.

„Nepoznate“ percepcije predstavnika u konstelaciji

Kada je učesnik u grupi ili neka osoba iz publike izabrana za određenu ulogu i
postavljena na odgovarajuće mesto, onda ona bez oklevanja daje podatke o svojoj
poziciji i emotivnom stanju. Ovo nije jednostavno razumeti zato što se generalno
predstavnici na poznaju međusobno i nemaju informacije o klijentovoj porodičnoj
istoriji i biografiji. Ipak, predstavnici dele svoja zapažanja, fizičke senzacije i
osećanja i to može biti vrlo detaljno. Klijenti često potvrđuju da izbor reči,
intonacija, gestovi i izrazi lica odgovaraju osobi koja se predstavlja.
„U toku konstelacije može se videti da ove povratne informacije u malo reči
sadrže čitavu porodičnu istoriju“ (Kaufmann, 1990, str.104). Ono što se ovde
dešava jeste transfer informacija koji nema odgovarajući naučni model. Ipak u
ovakvim metodama kao što je psihodrama, poznat je i uobičajen fenomen da
osoba, kada se pomera iz jedne uloge u drugu, doživljava osećanja tih različitih

20
uloga. Fenomen nepoznatih percepcija koje preuzimaju druge osobe opšte je
priznat. Verovatno da se svaka vrsta ljudskog razumevanja zasniva na sposobnosti
da se stavimo na mesto druge osobe i da delimo njena osećanja. Međutim, tek
pojavom psihoterapije ova sposobnost se koristi na svestan i sistematičan način.
Sličan fenomen koji je dugo posmatran u psihoanalizi jeste interakcija transfera
i kontratransfera. „Transfer se spontano pojavljuje u svim ljudskim odnosima, kao
što se pojavljuje i između pacijenta i lekara. On je svuda pravo sredstvo terapijskog
uticaja i što je njegovo prisustvo neprimetnije, on je moćniji. Dakle, psihoanaliza
ga ne stvara, već ga samo otkriva svesnosti (...)“ (Freud, 1910a, str.51).
Prema Frojdu transfer je „posebna klasa mentalnih struktura, koje su uglavnom
nesvesne (...) To su nove edicije ili faksimili pokrenutih impulsa i fantazija, koji se
osvešćuju u toku napredovanja analize, ali oni poseduju onu jedinstvenost koja je
karakteristična za njihovu vrstu, da ličnost lekara zamenjuje neku osobu iz
prošlosti“ (1905, str.116).
Kontratransfer je odgovor terapeuta na transfer klijenta. Kada se to dogodi,
terapeut doživljava impulse u svojim emocijama, a ponekad i u percepciji svojih
fizičkih senzacija. Terapeut može proceniti da su mu ovi impulsi nepoznati ili su
neprikladni za postojeću situaciju, ukoliko ima iskustva u ovoj vrsti opservacija.
Frojd je govorio o ovim „inovacijama u oblasti tehnike“ prvi put 1910.g. i

naglasio je njihovu važnost za terapijski rad. * On je izabrao primer telefona da

opiše ovaj fenomen. Lekar mora „okrenuti svoje sopstveno nesvesno, kao jedan
receptivni organ, prema transmisiji pacijentovog nesvesnog. On se mora podesiti
prema pacijentu kao što se telefonski prijemnik podešava prema transmitovanju
preko mikrofona. Kao što prijemnik konvertuje ponovo u zvučne talase, električne
oscilacije u telefonskoj liniji koja je uspostavljena zvučnim talasima, tako je i
nesvesno doktora u stanju da iz derivata nesvesnog, koji mu se komunicira,
rekonstruiše to nesvesno, koje je odredilo pacijentove slobodne asocijacije“ (1912,
str.115).
Ovi analitički pojmovi se ne mogu direktno primeniti na porodične konstelacije.
Razlog tome je što se u porodičnim konstelacijama preuzimanje osećanja ili
percepcija dešava u okviru sistema koji je postavljen, u kome predstavnici postaju
„primaoci“, dok se i klijent i terapeut nalaze izvan sistema.
Pitanje kako to predstavnici dolaze do ovog znanja dovelo je do pokušaja da se
objasni sticanje znanja per se. Stoga je Teodor Lips u svom radu „Znanje
nepoznatog“, koji je napisao 1907.g. opisuje tri načina na koje možemo znati:
„Prvo znanje (...) je naše znanje o objektivnoj realnosti, o onome što je opaženo

21
preko čula. Drugo je znanje o našim prošlim svesnim iskustvima, kojih se možemo
setiti. Obe ove vrste znanja su povezane trećom vrstom, koja se ne može niti
objasniti niti razumeti, a to je znanje o razumevanju. To je znanje ili uverenost da
je svesni život, kao što je naš sopstveni, povezan sa određenim opštim senzualnim
događajima u svesnom opažanju. Kao prve dve vrste i treća vrsta znanja
jednostavno postoji. Mi koristimo naziv ’instinktivno’ da bi objasnili ovu čistu i
jednostavnu egzistenciju. Ova vrsta znanja ili ova vrsta uverenosti koja je
jednostavno prisutna, nalazi se u osnovi celokupnog znanja“ (Lipps, 1907, str.710).

U svom članku o različitim vrstama intuicije i refleksijama o intuitivnom

iskustvu i znanju još iz doba Aristotela, Erik Bern piše: „Stojeći na ostrvcetu
intelekta, mnogi pokušavaju da razumeju more života; najviše što možemo

_______

* „Postali smo svesni ’kontra-transfera’, koji se kod njega pojavio kao rezultat pacijentovog
uticaja na njegova nesvesna osećanja, i gotovo smo skloni da insistiramo da on prizna ovaj svoj
kontra-transfer i da ga prevaziđe. Sada kada znatan broj ljudi praktikuje psihoanalizu i
međusobno razmenjuje svoje opservacije, zapazili smo da nijedan psihoanalitičar ne ide dalje
nego što mu dopuštaju njegovi sopstveni kompleksi i unutrašnji otpori; stoga zahtevamo da on
svoju aktivnost treba da započne sa samo-analizom i da je neprekidno produbljuje dok posmatra
svoje pacijente. Onaj ko ne uspe da dođe do rezultata u samo-analizi ove vrste, može odmah da
odustane od ideje da je u stanju da tretira pacijente analizom“ (Freud, 1910b, str.39).
razumeti jeste samo ono što pluta na površini, floru i faunu koja je izbačena na
obalu“ (1949, str.223). Po njemu, intuicija je vrsta znanja koja nije inferiorna u
odnosu na druge vrste znanja. Čitav život iskustva u raznim situacijama izoštrava
percepciju toliko da se znanje može steći kroz intuiciju koja se pokreće neznatnim
podatkom. Ovaj koncept intuicije je dakle zasnovan na pretpostavci da „(...) čovek
može nešto znati, a da ne zna kako to zna“ (1949, str.205).

Analogni i digitalni transfer informacija

Lingvisti i istraživači komunikacija kao što su Vaclavik i Bejtson, čiji rad čini
temelj ove studije, opisuju dve vrste komunikacije, analognu i digitalnu.
„Analogno“ se prvenstveno odnosi na vizuelnu prezentaciju, a „digitalno“ na
verbalnu prezentaciju. Analognim jezikom sadžaj se prenosi korišćenjem slika, a
ne verbalnim izražavanjem. Iz perspektive istorije komunikacije, analogni jezik je
rana forma i može se naći u životinjskom svetu i kod ljudi. Analogni jezik, koji je
Bejtson nazvao „ikoničan“, daje više prostora ličnom tumačenju usled korišćenja
gestikulacije, facijalne ekspresije i intonacije. On je stoga neprecizniji, što znači da
neka izjava i njeno značenje ostaju kognitivno nejasni. Digitalna forma izjave
ljubavi može biti jedan primer. Osoba kaže „Ja te volim“. Ipak snaga uverljivosti

22
ove vrste izjave je mnogo jača u analognom transferu i time ima više kredibiliteta.
Informacija se prenosi putem neverbalne komunikacije, koja, međutim, nije
dovoljno precizna. S druge strane, podrhtavanje glasa, suze ili način na koji se
gleda duboko u oči druge osobe, mogu da izraze ljubav, ali i druga osećanja.
Analogna komunikacija se pripisuje desnoj hemisferi mozga, koja holistički
procesira informacije u metaforama i slikama na intuitivnom nivou. Za razliku od
ovoga, leva hemisfera mozga je specijalizovana za logičko i analitičko procesiranje
stvarnosti (Bateson, 1972).
Digitalna forma komunikacije je jedinstvena ljudskim bićima, pošto je
povezana sa jezikom. Ona je očiglednija, precizna, analitička i apstraktna. Može
izraziti značenje znakova i brojeva, ali je manje podesna za komunikaciju finih
nijansi, senzacija i osećanja. „U digitalnoj komunikaciji, odnos između znakova i
značenja je zasnovan na samoj konvenciji, dok u analognoj komunikaciji, znakovi
imaju neposredni evidentan odnos prema svom značenju zbog svoje sličnosti ili
simbolike. Digitalni odnos je jedino moguć između osoba koje su ranije naučile
značenje kodeksa u upotrebi, dok se analogni odnos može takođe pojaviti putem
mimike, preko vizuelne percepcije“ (Marc & Picard, 1991, str.66).
U normalnoj komunikaciji, kada su funkcije i mentalni procesi dve hemisfere
mozga povezane, čovek ima na raspolaganju kombinaciju dva stila. Time se
sadržaj poruke izražava na digitalni način, a relacioni aspekt na analogni način.
„Izgleda da se diskurs neverbalne komunikacije upravo tiče pitanja odnosa –
ljubavi, mržnje, poštovanja, straha, zavisnosti itd (...)“ (Bateson, 1972, str. 418).
„Ove izjave o odnosu (...) se procesiraju drugačije nego u oblasti leve hemisfere.
One nisu više pod kontrolom, vrše direktan uticaj, promenljive su i veoma brzo
dostižu emotivni sloj psihe, gde se nalaze duboke slike iskustva naše istorije (...)“
(Kaufmann, 1990, satr. 102).
Međutim, analogna reprezentacija je samo jedna slika realnosti, a ne sama
realnost. Izuzetno je važno da se slika konstelacije u terapijskom radu može
modifikovati i da se ova modifikacija može koristiti za traženje rešenja. Jedan
odnos predstavlja raspored između ljudi koji se neprekidno menja i prerađuje.
Dakle „treba zapamtiti da su sve analogne poruke pozivi na odnos i da su one stoga
predlozi budućih pravila u odnosu, da upotrebimo još jednu Bejtsonovu definiciju“
(Watzlawick, Beavin & Jackson, 1967, str.101). * Ako se neko razrešenje pojavilo
u konstelaciji, ovo se može protumačiti kao jedan predlog budućeg klijentovog
odnosa.
„Digitalni jezik (...) ima logičku sintaksu i stoga je vrlo pogodan za
komunikaciju na nivou sadržaja. Ali u prevođenju analognog materijala u
digitalni, moraju se uvesti funkcije logičke istine, što nije prisutno u analognom
modusu. Ovo odsustvo postaje najuočljivije u slučaju negacije, gde se to svodi na
izostajanje digitalnog ’ne’ “ (Watzlawick, Beavin & Jackson, 1967, str.102).

23
Dakle, sva analogna komunikacija je pozitivna. Da bi ovo pokazali, Vaclavik,
Bivin i Džekson navode kako je teško analogno izraziti negaciju izjave “Napašću
te“ ili „Čovek sadi drvo“. Razlog ovome je što mi koristimo digitalni jezik da to
uradimo, iako i dalje ostaje pitanje da li nam druga osoba veruje ili ne.
„Nečinjenje“ se može komunicirati pretnjom ili korišćenjem neke druge vrste
neprikladne komunikacije. Ova negacija se može sastojati prvo od demonstriranja
ili sugerisanja poricanja aktivnosti, a onda njenog neizvršavanja.
Osim toga, „materijal analogne poruke (...) predstavlja krajnju antitezu; podesan
je za vrlo različite i često potpuno nekompatibilne digitalne interpretacije“
(Watzlawick, Beavin & Jackson, 1967, str.100). U terapiji sa analognim
tehnikama, ovo omogućava da se različiti aspekti istovremeno komuniciraju. Uticaj
_________

* Ova definicija glasi: „Kada jedan oktopod ili jedna nacija učini neki preteći potez, drugi može
zaključiti ’on je jak’ ili ’on hoće da se bori’, ali ovoga nema u originalnoj poruci, Zapravo,
poruka sama po sebi nije indikativna i bolje je smatrati analognom u odnosu na predlog ili
pitanje u digitialnom svetu“ (citirano u Watzlawick, Beavin & Jackson, 1967, str.101).

analognih reprezentacija, kao što su konstelacije razrešenja u porodičnoj

konstelaciji, može počivati u činjenici da one ne mogu biti negirane, već se pre
predstavljaju kao pozitivno prisutne, pošto je negacija nemoguća.
Koristeći reprezentacije u prostoru, realnost nekog odnosa se prikazjue u formi
metafore. U sistemskoj terapiji metafore se naročito koriste za prikazivanje
aspekata odnosa, pošto njihova slikovitost omogućava prikazivanje sinhronih
aspekata kroz veliki broj simultanih asocijacija. Porodična terapija odvija se na
pretpostavci da samo kazivanje priče može otkriti strukturalne sličnosti sa
istorijom porodice ili pojedinca, a porodična struktura čini vidljivim emocionalne
odnose i potrebu za bliskošću ili distancom. Ovo se zasniva na povezanosti
klijentovih životnih iskustava, na osnovu logike koja se ne može izraziti jezikom.
Vizuelni prikaz stoga ima direktan pristup ovim strukturama koje se ne mogu
izraziti jezikom ovako precizno i raznoliko.
Prema Štalu (1985), modifikacija pojedinaca odvija se prvenstveno u okviru
„metaforičke“ realnosti, koja čini terapijski kontekst i koju terapeut uspostavlja u
skladu sa svojim sistemom verovanja. Korišćenje konstelacije razrešenja, koja
demonstrira razrešenje simptoma ili poremećaja tamo gde se pojavljuje u slici
problema, pozajmljeno je iz raznovrsnog repertoara hipnoterapijskih tehnika.
„Reorganizacija intrapsihičkih predstava, koje se pojavljuju u participatornim
fazama transa, a posebno u direktnim susretima sa predstavnicima ’oca’, ’majke’
itd. (...), vodi u intenzivno iskustvo pomirenja protagonista sa njegovim stvarnim

24
značajnim osobama, o kojima se haluciniralo u metaforičkoj realnosti“ (Stahl,
1985, str.10).
U konstelaciji, klijent je suočen sa „shvatanjem realnosti (...) da će on dostići
jedno novo razumevanje svoje sadašnje ličnosti, u svoj njenoj složenosti, i da to
može biti modifikovano. Ovo će se desiti kroz intenzivno i ekstenzivno suočavanje
sa njegovom primarnom porodicom i primarnim porodicama njegovih roditelja“
(Stahl, 1985, str.9). Ovo predstavlja jednu vrstu reorganizacije, pa stoga i
modifikacije u kontekstu značenja neke akcije ili simptoma, što se obično korisiti u
neurolingvističkom programiranju (NLP), koje takođe koristi tehnike kao što je
hipnoterapija.

Hipoteze o mehanizmu efekta akcije

Što se tiče terapijske efikasnosti psihodrame, skulpture i porodičnih konstelacija,

postoje razne hipoteze koje počivaju na različitim teorijskim modelima. Koncepti
sažete terapije i hipnoterapije, koji su orijentisani na rešenje, čine se razumnim,
iako se takođe koristi teorijski model dubinske psihologije. Diskusija o analognom
i digitalnom procesovanju vodi do zaključka da je konstelacija razrešenja
prezentovana na analogni način efikasna, zato što se ona sama po sebi ne može
opovrgnuti.
Terapija orijentisana na rešenje podstiče scenario budućnosti koji odgovara
željama i potrebama klijenta. U ovom kontekstu klijent se može ponašati na način
na koji bi se ponašao da je to već (sada) u stanju. Prema Eriksonu ova tehnika
omogućava da se preduzme akcija u novom kontekstu. Kao rezultat, stari
neefikasni obrasci ponašanja u cilju ispunjenja želja, zamenjuju se novim. „Ova
tehnika je nastala korišćenjem opšteg znanja da praksa vodi usavršavanju, da
jednom započeta akcija ima tendenciju da se nastavi i da su dela izdanci nade i
očekivanja. Ove ideje se koriste da bi se kreirala terapijska situacija u kojoj
pacijent može psihološki efikasno odgovoriti na poželjne terapijske ciljeve, pošto
je stvarnost već dostignuta“ (Haley, 1967, str. 369). U kontekstu njegovog
shvatanja samo-ostvarujućeg predviđanja, Vaclavick opisuje sličan pojam. Među
piscima koje navodi, nalazi se filozof i matematičar Paskal, koji na pitanje kako
čovek može da dosegne veru, daje savet da se ponašamo kao da već verujemo
(Pensee, citiran u Watzlawick-u, 1984).
De Šazer (1985), koji se bavi sažetom terapijom, preporučuje „da je korisno
razviti ’viziju’ ili opis poželjnije budućnosti, koja zatim postaje izdvojena od
sadašnjosti. Štaviše, kada se ova ’realistična vizija’ konstruiše kao jedna od
mogućih, ostvarljivih budućnosti, klijenti često razviju ’spontane’ načine rešenja

25
problema. Terapeutov zadatak je, dakle, da zajedno sa klijentom razvije ova
očekivanja promene i rešenja“.
Još jedan terapijski cilj jeste težnja da se podstakne klijentovo razumevanje
mesta roditelja i pozadine njihovih postupaka. Korisno je da klijent pronađe
razloge ili pozadinu kroz koje može objasniti svoju patnju. Na ovaj način može se
doći do značenja koje Viktor Frankl (1979) vidi kao preduslov isceljenja i početak
procesa promene. U svojoj knjizi o radu Virdžinije Satir, Nerin piše „(...) majci se
dopušta da vidi, oseti i doživi stvarnost primarne porodice, koju kao dete ta majka
nije mogla doživeti! Na ovaj način, majka stiče jedno novo iskustvo svoje porodice
kao da je rasla u nekoj drugoj porodici! Ovo novo iskustvo omogućava raspad
starih nefunkcionalnih uvrežanih dinamika, tako da se nove dinamike mogu
pojaviti (...). Porodičnom rekonstrukcijom se stvari uzdrmavaju, čime se
jednostrani utisci i dinamike transformišu u bogatu mešavinu celovite stvarnosti,
što vodi kvalitetnom načinu života“ (1986, str.51).

4. Jakob L. Moreno i psihodrama

Pravi terapijski postupak ne može imati

za cilj ništa manje nego celo čovečanstvo.
Jakob Moreno

Prve ideje sistemskog dramskog rada i njihovu psihoterapijsku primenu uveo je

Jakob Moreno. On nije odobravao jasno definisan, statičan psihoanalitički
kontekst, sa svojim kaučom i jezikom. Koristeći sopstveno pozorišno iskustvo,
razvio je vrstu terapije u kojoj se emotivni sadržaj prenosio na scenu, kroz pokret i
akciju. Moreno je uključivao posmatrače, od kojih su neki postajali učesnici u
predstavi i tako je nastalo javno mesto za patnju pojedinca, gde su se mogle
pojaviti krajnje različite reakcije i odgovori. Na ovaj način on je glumi svojih
klijenata davao referentni okvir koji je bio bliži društvenoj stvarnosti., nego što je
to bio odnos između psihijatra i pacijenta.
Moreno je dramu smatrao jednim od najstarijih izuma ljudskog kreativnog
duha. Zbog njihovog isceljujućeg dejstva, pozorišne igre su korišćene još u
antičkoj Grčkoj za lečenje bolesnih ljudi. Takođe su korišćene u ranim kulturama
kao misterije, za ujedinjenje bogova zdravlja. Pozorište potiče od „(...) verovanja

26
primitivnog čoveka da ako se preuzmu osobine i gestovi nekog drugog bića (...),
onda se može postati to biće. Ovo više nije samo verovanje, već iskustvo.
Australijanci u čijim je plemenima kengur bio totemska životinja, zatim Tračani
koji su izvodili satirov ples u odelu Dionizija, verovali su u telesni doživljaj
poistovećivanja sa predstavljanim bićem. Ovo verovanje nije „glumljeno“, iako je
to gluma, i nestajalo je čim se maske skinu“ (1987, str. 64). Moreno je iz ovih
korena razvio psihodramu u terapijske svrhe. To je vrsta psihoterapije zasnovana
na igranju uloga. Pored toga, on je razvio sociodramu, psihodramu grupe, kao i
sociometriju, doktrinu o interpersonalnim odnosima. On je naglašavao grupnu
psihoterapiju, kao i razvoj igranja uloga u terapijske svrhe.
U kontekstu ove studije, psihodrama je zanimljiva zato što je ona predhodnica
konstelacijama. Sa svim svojim sličnostima i značajnim razlikama u odnosu na
tradicionalnu psihoterapiju, psihodrama je u to vreme predstavljala potpuno novu
ideju u terapiji. U toj formi se klijentov unutrašnji svet mogao prikazati kao
spoljašnji svet koji je pristupačan svima i može biti komuniciran. Sami klijenti,
krajnje različiti delovi njihovih svetova i njih samih - bilo da su to osobe, misli,
likovi iz snova, osećanja, fantazije ili šta god osećali da je važno prikazati – mogu
se naći kao prave figure na sceni i tamo razviti sopstvenu unutrašnju dramu.
Psihodrama služi kao slobodan prostor za eksperimentisanje sa ponašanjima i
načinima na koje će se protagonisti osećati u fiktivnim situacijama, što znači u
onima koje još nisu doživljene. Pod vođstvom terapeuta klijent može odigrati
proradu svog problema, što može rezultirati u budućem razrešenju ili čak u
različitim alternativama. U modernoj psihoterapiji ova tehnika je prihvaćena i dalje
razvijana u pravcu sažetog i ka rešenju orijentisanog terapijskog rada, koji poziva
klijenta da nađe rešenje iz svog unutrašnjeg osećaja i da se sada ponaša kao da se
razrešenje već dogodilo. *

Biografski podaci

Jakob L. Moreno je rođen 1890.g. u Rumuniji**. Rastao je u Beču, gde je živeo do

1925.g. Dok je studirao medicinu i psihijatriju za vreme Prvog svetskog rata, on je
već vodio jedno improvizovano pozorište, koje se zvalo „Pozorište spontanosti“.
Glumci su bili i deca i odrasli. Kada je diplomirao medicinu, Moreno postaje
upravnik dečije bolnice i osniva privatnu praksu. Uvek je radio sa socijalnim
marginalnim grupama kao što su prostituke i zatvorenici, sa kojima je pravio
diskusione grupe. Kasnije je korisitio svoj sociometrijski metod da ispita odnose u
grupi i držao je terapiju koristeći psihodramske tehnike.
Posle emigriranja u Ameriku 1925.g. Moreno nastavlja svoje sociometrijsko
istraživanje u školama i zatvorima. Kada je završio studiju o zatvorenicima u Sing

27
Singu, 1932.g., Vladi je izložio svoje predloge za primenu grupne psihoterapije u
radu sa zatvorenicima, pacijentima u psihijatrijskim institucijama i
problematičnom omladinom u popravnim domovima. Morenovo pozorište se u
Americi zvalo „Pozorište improvizacije“. Iznajmio je studio u Carnegie Hall-u.
Prvo psihodramsko pozorište pojavilo se oko 1936.g. Bilo je napravljeno u
Morenovom privatnom psihijatrijskom sanatorijumu u Bekonu, Masačusets. Pošto
je Morenov rad primljen sa velikim interesovanjem i bio opšte prizat, njegove ideje
su se proširile i osnovano je nekoliko psihodramskih pozorišta, uključujući i ono na
Harvardskom univerzitetu i u mnogim psihijatrijskim bolnicama.
Svoj autorski i izdavački rad Moreno je nastavio u Americi. Bio je već poznat
kao izdavač časopisa u Beču, sa priznatim autorima kao što je bio Martin Buber.
Moreno je izdao stotine publikacija koji su se prvenstveno fokusirale na
psihodramu, sociometriju i sociodramu, što su sve bili njegoviu izumi, ali takođe i
_____________

* Milton Erickson (1954) je opisao „tehniku kristalne kugle“, koju klijent može koristiti da vidi
drugačije i bolje vreme. Steve de Shazer koji svoju uspešnu sažetu terapiju ograničava na pet
seansi, koristi ovu tehniku da „projektuje klijenta u uspešnu budućnost. U njoj nema primedbi“
(1985, str. 81).

** Izvori se ne slažu. Pominju se i 1889. i 1892. kao godine Morenovog rođenja (Geisler, 1991).

na pozorište improvizacije i koncept uloge. Osim promovisanja ovih metoda,

Moreno je dao podsticaj razvoju grupne terapije i istraživanja. Kada je psihodrama
zaživela u Americi, on je svoju energiju usmerio na promovisanje svojih metoda u
celom svetu. Moreno je organizovao konferencije o grupnoj terapiji, psihodrami i
sociometriji širom sveta i držao predavanja u Evropi i Sovjetskom Savezu. Jakob
L. Moreno je umro Bekonu 1974. g. Postao je američki građanin.

Teorijska pozadina

Kasnih dvadesetih godina Moreno se usmerava na tri glavne oblasti svoje

profesionalne prakse: sociometriju, kojom se mere odnosi u grupi; sociodramu,
Morenov naziv za dramu grupe koja se odigrava na sceni; psihodramu, koja je
portret unutrašnje drame pojedinca. Kao što je Moreno isticao, svi ovi metodi su
zasnovani na „sofisticiranoj teoriji grupnog procesa“, na osnovu koje je radio
analizu i tretmane i koju je detaljno prikazao u svojim publikacijama.

Sociometrija i sociodrama

28
Sociometrija kroz posmatranje i ispitivanje, istražuje ljudske odnose u grupi.
Moreno je uočio značaj socijalnih veza za emocionalnu dobrobit njegovih
pacijenata, kao i značaj interakcija sa članovima njihovih porodica i ljudima iz
njihovog okruženja. Odnosi su zauzimali centralno mesto u njegovom terapijskom
radu. Imajući na umu moralnu i religijsku pozadinu, Moreno je pokušao da objasni
dubinu odnosa. „Principi ljubavi prema istini i ljubavi prema svom bližnjem, na
čemu se zasniva sociometrija, sežu daleko u prošlost. Jedina stvar koja je nova jesu
metode koje se koriste. Kao rendgenski zraci oni krče svoj put u unutrašnjost
socijalnog organizma i povećavaju tenziju između etničkih, ekonomskih i
religijskih grupa“ (Moreno, 1954).
Moreno je razvio metode merenja koji mogu pokazati strukturu i kvalitet
odnosa između pojedinaca i grupe, kao što su simpatije i antipatije ili
ravnodušnost. Osim ovih struktura odnosa i načina na koji se oni pojavljuju kod
pojedinih pripadnika grupe, struktura moći se takođe može identifikovati, a ona
pokazuje kome je dodeljena uloga vođe u grupi i da li se ta pozicija može održati
ili ne.
Cilj sociometrije jeste da se grupi olakša da živi zajedno, tako što se vodi
računa da se potrebe ljudi u grupi zadovolje. Zadovoljstvo u grupi, a time i kvalitet
njenog života, mogu se povećati ako osobe imaju bliske kontakte sa onim
pripadnicima grupe koji im se sviđaju. „Korišćenjem sociometrijskog metoda
možemo (...) otkriti osećanja koja su zasnovana na svim aktivnostima grupe. Ona
se mogu izmeriti matematičkom preciznošću, a kasnije se mogu koristiti za
uvođenje novog poretka. Kada se sociometrijska geografija zajednice jasno pokaže
u jednoj slici, mnoge socijalne tenzije mogu se razrešiti pregrupisanjem“ (Moreno,
1954). Upotreba sociometrijskog istraživanja je naročito korisna u institucijama u
kojima ljudi nemaju izbora nego da žive zajedno. Iz ovog razloga Moreno je
predložio niz mera za poboljšanje kvaliteta života u institucijama kao što su zatvori
i dečija prihvatilišta.
Sociodrama se bavi grupnim odnosima i kolektivnim ideologijama i može se
koristiti u razrešenju konflikta između pojedinih etničkih ili političkih grupa. Ova
mogućnost, koja teži miru, bila je veoma značajna za Morena i objašnjava zašto
njegov terapijski cilj nije bio dobrobit pojedinca, već blagostanje svih ljudi i celog
čovečanstva. „U sociodrami, dotične grupe se sreću kako bi se zajedno bavile
svojim problemima, kao što su imigracije izbeglica iz Istočnog bloka u sela
Zapadne Nemačke ili politički problemi koji su vezani za ilegalnost. Umesto da se
ovi problemi rešavaju sa teorijske tačke ili puštanjem da se sami odvijaju, učesnici
se angažuju da pronađu rešenje za svoju sopstvenu situaciju, tako što je
’proživljavaju’ u drami“ (Moreno, 1954). Sparer i Farga fon Kibed su preuzeli ove
ideje (oni koriste konstelacije u razne svrhe) kada traže rešenja za etničke grupe iz
kriznih ili ratnih područja, tako što koriste sistemske strukturne konstelacije.

29
Psihodrama

Dok se sociodrama koristi u oblasti socijalnog rada, psihodrama se prvenstveno

koristi u psihoterapiji. U Morenovo doba, psihoanaliza je bila dominantna forma
psihoterapije. Moreno je uvek bio krajnje kritičan u pogledu psihoanalize i
pokušavao je da popuni praznine u njenom metodu tako što je uvodio terapijske
promene koje su bile suprotnog pravca. On je takođe kritikovao naučni tretman
koji je izjednačavao um sa materijom: „Od njenog nastanka premisa naučne
medicine bila je da je lokus fizičkog oboljenja individualni organizam. (...) Kada
su se u novonastaloj psihijatriji počele koristiti naučne metode, aksiomi preuzeti iz
fizičke dijagnoze i tretmana primenili su se automatski i na mentalne poremećaje“
(1977, str. 321). Kao odgovor na ovo, Moreno je predstavio novorazvijene metode
koje su podrazumevale potpuno drugačiji način odnosa sa pacijentima i njihovim
problemima. On je potpuno promenio kontekst psihoanalitičkog tretmana i više je
voleo da radi sa onim ljudima čije su emocionalne probleme odbijali da leče
terapeuti koji su radili u oblasti psihoanalize. Moreno je koristio psihodramske
tehnike da objasni i leči psihoze i demencije „Preobratili smo psihoanalitičku
tehniku i oslobodili smo subjekta kao jedan totalitet, okrenuli smo ga ka spontanoj
akciji, pretvorili smo ga u spontanog činioca. Umesto da tragamo za prošlim
iskustvima, subjekat bi usmeravao svoj um na sadašnjost, na neposredno
dešavanje. Umesto slobodnih asocijacija tražili smo potpuno prepuštanje subjekta,
njegovu mentalnu i mimičku ekspresiju. Kada su drugi subjekti učestvovali u istom
obrascu akcija, interakcije među subjektima takođe su bile slobodne“ (1987. str.9).
Moreno je u psihodrami spojio terapijski grupni rad sa pozorištem, kako bi
podržao razvitak pojedinca. Pošto ljudi po svojoj prirodi žive u grupi i u porodici,
za Morena je bilo prirodno da uključi ovaj kontekst u terapiju. U svojoj publikaciji
iz 1945.g. Moreno opisuje značaj društvenih veza svojih pacijenata u „grupnoj
psihoterapiji“, i do izvesne mere ova publikacija predstavlja početke sistemskog
terapijskog pristupa. Za Morena je bilo vrlo bitno da članovi „socijalnog atoma“,
što znači socijalnog okruženja, dođu zajedno na terapiju.
Za terapijski tretman klijent kao pojedinac nije bio dovoljan. Iz Morenovog
iskustva, koreni problema i emotivnih teškoća nisu se mogli naći samo u biografiji
pojedinca. Umesto toga oni su takođe bili povezani sa okruženjem u kome se
klijent kretao i živeo, kao i sa bliskim ljudima. Njegov rad je bio „revolucija u
onome što se oduvek smatralo ispravnom medicinskom praksom. Muž i žena,
majka i dete su tretirani kao tim, često gledajući jedno drugo – zato što odvojeni
možda ne bi imali nikakav vidljivi mentalni poremećaj“ (1987, str.33). Samo se u
interakciji elemenata koji pripadaju jedni drugima, može prepoznati i doživeti kako
da se neka bolest ili problem shvati.

30
 Moreno je proširio psihoterapiju, koja je do njegovih promena prvenstveno bila
ograničena na pojedinca, i primenio je na grupu „(...) a da se ne zanemare
vrednosti individualnih metoda, štaviše, naš cilj je da ih proširimo. Čineći to,
otvaramo mogućnost da se veliki broj pojedinaca može istovremeno tretirati u
njihovom prirodnom kontekstu“ (1959). Prirodni kontekst podrazumeva okruženje
koji je nalik stvarnom životu, koje ne samo da „(...) približava psihoterapiju
stvarnom životu, već takođe reprodukuje klijentov život na način koji je, koliko
god je to moguće, složen i istinit kao i njegova stvarnost. Cilj je da se konstruiše
takav terapijski kontekst koji koristi život kao model“ (1987, str.3).
Radeći na ovaj način, Moreno je nastojao da u terapiju uključi osobe iz
klijentovog stvarnog okruženja i da uredi prostor u kome se lična drama odigrava
na način koji je nov i realan. On je napravio pozornicu na kojoj su ljudi imali
dovoljno prostora za kretanje i delovanje i opremio ga je osnovnim stvarima kao
što su stolice, sto i krevet. Klijenti su ih premeštali u prostoru slično onome kako
su bili smešteni u njihovom stvarnom životnom prostoru. Kao što je Moreno
govorio „Psihodrama mora da se zasniva na opservaciji najsitnijih detalja procesa u
fizičkom, emotivnom i socijalnom prostoru koji se istražuje. Cilj je da se osvetli
ponašanje u svojoj potpunosti i da se učini predvidljivim“ (1959, str.111).
Za razliku od Morena, Helingerov rad se svodi na istraživanje unutrašnjih,
„nevidljivih“ struktura. Za konstelaciju se može koristiti bilo koji prostor i nikakve
stvari nisu potrebne. Ljudi su sve što je potrebno da bi se otkrio značaj odnosa.
Začvorenja ili inkluzije u hijerarhiji generacija. Cilj nije susret koji se dešava ovde
i sada. Zapravo, to je fiktivni susret u nekom drugom vremenu, a to je uglavnom
klijentovo detinjstvo. Ipak ono što je važno nije toliko pravi vremenski period već
pre „unutrašnje“ vreme i struktura koja je uvek na snazi. Iskustva i uticaj
začvorenja mogu se zapaziti nezavisno od spoljašnjeg vremena. Helinger ovde
traga za razrešenjem, dok su kod Morena izvođači prikazivali sadašnjost i pravili
planove za budućnost.
Za Morena je interakcija činila centar ljudskog života. On je smatrao „(...) da
psihološki problemi često imaju interaktivnu osnovu“ (Fox u Moreno, 1987). Stoga
mu je bilo toliko važno da istražuje odnose pacijenata i time proširi individualni
kontekst tretmana na širi nivo. Da bi ovo uradio on je ili uključivao prave partnere
u interakciju, ljude iz pacijentovog okruženja ili ih je prikazivao kroz igranje
uloga. „Stvarne partnere“ su činili članovi porodice, kao što su roditelji, supružnici
i deca, ili ljudi sa posla, kao što su šefovi, prijatelji i poznanici. Prema Morenu ovaj
kontekst intimnih odnosa je bilo mesto na kome problemi među ljudima „mogu
nabujati – tajne, prevare, sumnje i obmane“ (1987, str.70). Ovo je bila naročito
tačno za njegovu klijentelu, koju su činile osobe sa psihotičnim poremećajima.
Kada bi se pričalo o problemima i tajnama i kada bi se idealno raspravljalo o njima

31
ispred svih onih koji su u to bili uključeni, ovo ih je dovodilo na videlo, što je
umanjivalo njihovu važnost.
Ovaj proces je prvi korak ka promeni i time ka isceljenju. „Psihodramske
metode omogućavaju istraživaču da posmatra interpersonalne odnose u akciji.
Izvori konflikta, prošlost, sadašnjost i budućnost, izlaze na videlo u miljeu gde
mogu biti dijagnostikovani i tretirani, predviđeni i razrađeni, često sa rezultatom
da, ako i kada se pojave u odnosu, njihov značaj postaje minimalan i oni se
posmatraju iz „prave perspektive“ (Moreno, 1987, str.99).

Terapijski postupak

Psihodrama se „bavi interpersonalnim odnosima i ličnim svetovima“ (Moreno,

1987, str.13). Kijenti imaju priliku i zadatak ne samo da terapeutu govore o svojim
iskustvima, problemima, snovima, pa čak i svojim iluzijama, već takođe i da ih
odigraju na pozornici ispred publike. Veruje se da emotivne teme koje su bile
potisnute postaju svesne u ovom procesu i da je moguće na ovaj način proraditi
emocije. Zadatak se sastoji od „pretvaranja da se bude u nekoj ulozi, ponovnog
odigravanja ili izvođenja scene iz prošlosti, oživljavanja sadašnjeg gorućeg
problema ili testiranja sebe za budućnost“ (1987, str. 53). Dakle, „u predstavi“ se
ispituju različiti aspekti sadašnjih problema i mogu se istražiti iz perspektive
njihovih posledica. Elementi ovog prikazivanja uključuju učesnike, aspekte ličnosti
i uloge koje su važne za svet protagonista i njih odigravaju učesnici u grupi.
Pozornica, protagonista, izvođači i terapeut su važni elementi u psihodrami. Na
osnovu teorijskih razmatranja i praktičnih iskustava, Moreno je tačno odredio koje
kvalitete ovi elementi treba da imaju i kojim tokom psihodrama treba da se odvija.
Pod uticajem svog rada u pozorištu i imajući na umu terapijske ciljeve, Moreno je
odredio scensku formu, konstrukciju i opremu. Scena je prostor i okvir u kome
klijent razotkriva svoj unutrašnji svet i može doživeti nove aspekte. Reči Fridriha
Šilera o pozorištu koje je nazivao „Schaubuhne“, što bukvalno znači pozornica,
odgovaraju efektima koje je Moreno posmatrao i nastojao da postigne: „(...) u
snovima ovog veštačkog sveta mi zaboravljamo stvarnost, vraćamo se k sebi kakvi
smo, naša senzibilnost se uzburkava, lekovite emocije bude našu uspavanu prirodu
(...). Ovde nesrećnik umiruje svoj bol (...)“ (1870, str.272). Po Morenu psihodrama
na sceni daje šansu da se dosegne onaj nivo bivanja koje ljudsko biće ne dostiže
normalno u svakodnevnom životu. „Cilj je (...) da se pacijenti navedu (...) da budu
ono što su na sceni, samo još dublje i jasnije nego što se pojavljuju u pravom
životu“ (Moreno, 1959, str.78).
Protagonista, klijent, skicira svoj lični svet uz pomoć terapeuta i učesnika grupe.
On imenuju sve važne osobe i elemente svog portreta i smešta ih u prostor odakle
mogu delovati iz sopstvene perspektive. Dok se kreće po sceni, u dijalogu sa

32
terapeutom, on može napraviti konkretnu scenu koristeći dodatne informacije koje
se odnose na elemente kao što su mesto, scenografija, vreme i atmosfera. Igranje
na sceni postaje „susret sa sobom“ (Moreno, 1959, str.111) Klijent treba da sledi
svoje asocijacije i „da se ponaša slobodno kako mu stvari padaju na pamet, i mora
mu se dati sloboda izražavanja, spontanost“ (1987, str.14) *. Suprotno ovome,
porodična konstelacija nije osmišljena tako da prikaže klijentovo ponašanje ili
emocije, već da se dospe izvan začvorenja koja se mogu zaključiti iz konstelacije i
emotivnog stanja predstavnika. Predstavnici takođe nisu slobodni. Umesto toga,
oslanjajući se na svoje hipoteze, terapeut određuje načine na koji treba da se
ponašaju, kada mogu da govore, i šta treba da imaju na umu.
Za vreme psihodrame, kao rezultat rekonstruisanja scene do najsitnijih detalja,
atmosfera postaje vrlo napeta. Klijent igra sebe, mada se za delove koji su nesvesni

________

* Morenova žena i koleginica Zerka Moreno opisuje klijentov zadatak: „Oslobodi se propisane
uloge po udžbeniku. Ponovo je stvori ovde i sada. Igraj sebe kakav nisi nikada bio ranije. Onda
možeš početi da budeš onakav kakav si mogao biti. Dopusti da se dogodi! Budi svoja sopstvena
inspiracija, svoj pesnik, svoj glumac, svoj terapeut, a najaviše, svoj sopstveni tvorac (citirano u
Buer & Schmitz, 1990, str. 136).

i kojih nije svestan, određuje „dubler“. Ovaj dubler obično stoji dijagonalno iza
klijenta u sličnoj pozi i izražava ono što bi klijent mogao osećati ili misliti.
Protagonista ili pomoćni ego vrši tri funkcije: „da bude izvođač, igrajući uloge koje
postoje u klijentovom svetu, da bude savetnik, koji vodi klijenta, i da bude
društveni istražitelj“ (1987, str. 15). U toku predstave, klijent potpuno ulazi u
realnost koja se reprodukuje. „Klijent se oseća kao da je uhvaćen u svetu nalik
stvarnosti. On vidi sebe kako glumi, on čuje sebe kako priča, ali njegovi postupci i
misli, njegova osećanja i opažanja ne potiču iz njega, oni dolaze (...) od drugih
osoba, pomoćnih ega, dublera i ogledala njegovog uma“ (1987).
Pojam hipnotičkog transa, koji se navodno nalazi u osnovi efekta konstelacije i
psihodrame, bio je poznat Morenu. On je eksperimentisao sa njim * i iz rada
Antona Mesmera (1734-1815) došao je do ideje kako da to primeni u grupi.
Mesmer je ljude tretirao u grupi koristeći svoje otkriće „magnetizma“. Moreno je
pisao da je Mesmer „(...) koristio energiju koja se pojavljivala u grupi, a da nije
bilo jasno o kakvoj se energiji radi. On je svoje grupe tretirao zajedno, i jedan
pacijent je bio instruiran da drži ruku drugoga. Mesmer je ovo radio zato što je
verovao da će struja koja cirkuliše između učesnika grupe, a koju je nazivao
„animalni magnetizam“, osobi dati novu energiju“ (citirano u Buer, 1991, str. 30).

33
 Važan element Morenovog rada jeste terapeutovo vođstvo, kojim se klijent
usmerava kako da se bavi pitanjima koja se pojavljuju. Osim izražavanja
unutrašnjih ideja, Moreno je veliki značaj pripisivao refleksiji onoga što je bilo
odigrano. „Prisutno je nerazumevanje koje se mora brižljivo izbegavati.
Psihodrama nije lek kroz „glumu“, kao alternativa leku kroz „priču“. Ideja se ne
odnosi na to da subjekti jedni s drugima odigravaju sve ono što im padne na pamet
– bez kontrole, u bezgraničnom egzibicionizmu – kao da ova vrsta aktivnosti, sama
po sebi, može doneti rezultate“ (1987, str. 83).
Bosormenji-Nađ naglašava sličnu stvar. Otvorenost i izravnost, umesto
poricanja i tajnovitosti, služe da obezbede jednu novu vrstu susreta, koji je moguć
uz terapeutovo vođstvo i sugestije. Ovo, međutim, ne podrazumeva klijentovu
„puku abreakciju ili ventilaciju svakog pojedinog nagomilanog osećanja“
(Boszormenyi-Nagy & Spark, 1973).
Po Morenu terapeut je režiser, savetnik i analitičar. Svojom pažnjom i
iskustvom terapeut pomaže klijentu da kreira prostor koji je istovremeno i ugodno
bezbedan i slobodan za spontano prikazivanje. On mora asistirati u određivanju

___________

* „Hipnodrama“ koju je razvio Moreno jeste kombinacija psihodrame i hipnoze (Moreno, 1959)

pravca razvijanja drame i mora održavati fokus na najvažnijim oblastima. „Zaista

će upravo ovde biti najznačajnije iskustvo režisera u umetnosti psihodrame“
(Moreno, 1987, str. 83). Psihodramski pristup je zamišljen tako da se od
posmatrača traži da protagonisti i klijentu daju povratne informacije. Ovim se
stvara dodatna slika čija je svrha da klijent preuzme odgovornost za svoje
postupke.
Ciljevi psihodrame obuhvataju probanje novih oblika ponašanja u socijalnom
okruženju, podsticanje spontanosti klijenta i drugih članova grupe, i testiranje
strepnji, strahova i svega onog što nije izraženo. Klijent može da vežba situacije i
susrete sa pravim ljudima u različitim ulogama, a zamenom uloga, može saznati
perspektivu druge osobe. Vežbanje uloge olakšava praktičnu modifikaciju
ponašanja. Efekat psihodrame „(...) je zasnovan na istim principima kao i metode
terapije ponašanja; baš kao i u operativnom učenju, uspeh aktera se pozitivno
naglašava povratnim informacijama grupe i režisera psihodrame. Osim toga,
sopstveno iskustvo protagoniste se potvrđuje kada se uloge zamene“ (Leutz, 1974,
str. 89). Nasuprot ovome, cilj porodične konstelacije je usmeren manje ka
modifikaciji ponašanja, a više ka modifikaciji klijentovih unutrašnjih imidža.

34
5. Virdžinija Satir, porodična rekonstrukcija
i porodična skulptura

Uvek postoji nada da se vaš život može promeniti

zato što uvek možete naučiti nešto novo.
Virdžinija Satir

Jedna od tehnika koja je korišćena u terapijskom radu Virdžinije Satir bila je

porodična skulptura. Kao i u psihodrami, klijent i njegova porodica zajedno
odigravaju scene iz njihovog života u terapijskom kontekstu. Najvažnija promena
koju je Satirova uvela jeste prelaz iz konteksta koji je nalikovao na pozornicu u
simbolični kontekst. Ona više nije samo tražila od klijenata da odigravaju situacije
koje su doživljavali, već ih je navodila da prikažu strukturu porodice. Ovim se
pokazivao obrazac odnosa u kome su klijenti bili zarobljeni, i time im se
omogućavalo da nađu nove načine. Porodična skulptura je vrlo bitna za ovu
studiju, zato što kao i psihodrama, ima brojne aspekte porodičnih konstelacija. Ipak
to je poseban metod sa drugačijim fokusom.

Biografski podaci

Virdžinija Satir je živela od 1916. do 1988.g. i radila je kao psihoterapeut više od

40 godina. Bavila se kliničkim radom, terapijom, podučavanjem i istraživanjem.
Kao jedan od osnivača porodične terapije, u početku je radila sa celom porodicom,
mnogo godina držala predavanja i radionice širom sveta i izdala nekoliko knjiga,
uključujući udžbenik o porodičnoj terapiji (1967). Njen glavni cilj bio je razvoj
pozitivnih aspekata ličnosti i razvoj ljudskog potencijala. Njen rad se fokusira na
humanističku sliku čoveka. U njemu se traga za izvorima i sposobnostima ljudskog
bića, a simptomi se posmatraju kao pokazatelji potreba i neophodnih promena u
klijentovom ponašanju i sredini. Osim toga, ovaj rad se distancira od perspektive
koja se fokusira na bolest i probleme, i umesto toga teži razrešenju i razvoju.
Satirova se školovala da bude učitelj. Počevši 1936.g. radila je kao učiteljica u
obdaništu. Kasnije kao socijalni radnik u bolnici, prevenstveno je primala pacijente
koje niko drugi nije želeo, obično alkoholičare iz niže klase. Već 1942.g. počela je
da uključuje celu porodicu u terapijski rad. Satirova se 1959.g. pridružila Donu
Džeksonu na Institutu za mentalno istraživanje i postala je član radne grupe
psihijatara, psihologa i socijalnih radnika u Palo Altu, gde je radila na istraživanju

35
sa Džeksonom i Gregori Bejtsonom. Posle osnivanja Esalen instituta, centra za
holističku psihologiju i psihoterapiju, koji se nalazi na Zapadnoj obali SAD,
postala je njegov prvi direktor.
Metod Virdžije Satir je snažno orijentisan ka komunikaciji u okviru jednog
sistema. Radeći sa porodicama, Satirova je pomagala članovima porodice da se
otvore i usmere razmenu informacija. Ova otvorenost je od vitalnog značaja da
sistem postane fleksibilan i propustljiv za promenu. Istrovremeno time se stvarala
stabilna ravnoteža, pošto je jačala solidarnost među članovima porodice. Prema
sistemskom načinu mišljenja svi elementi sistema imaju uzajamni uticaj. Kako bi
se postigla stabilna ravnoteža, svi elementi se moraju priznati kao jednaki. Rad
Virdžinije Satir je strukturisan na takav način da se podržava samopouzdanje
svakog pojedinog člana porodice i poštuje se kriterijum jednakosti.

Porodična rekonstrukcija i skulptura

Virdžinija Satir je imala bogat repertoar terapijskih tehnika. Skulptura je bila jedna
od njih i ona je korišćena u radu sa parovima, porodicama i grupama. Pored ovoga
postoje brojne druge mogućnosti za rad sa skulpturom u terapijskom kontekstu. To
su individualna skulptura, skulptura nekog događaja ili procesa, skulptura fizičkog
simptoma i skulptura trenutnog i željenog stanja nekog para ili porodice (Muller,
1992). Virdžinija Satir je uvela rad sa skulpturom prvenstveno u porodičnim
rekonstrukcijama, metodu koji je razvila 60tih godina. Ova tehnika pomaže da se
popune praznine u klijentovoj biografiji i porodičnoj istoriji i proširuje znanje o
osećanjima i životnim situacijama članova porodice. Tako se konstruiše širi
kontekst za bolje razumevanje klijentove sopstvene istorije i istorije drugih.

Porodična rekonstrukcija

Porodična rekonstrukcija Virdžinije Satir izvođena je u okviru seminara koji su

trajali po nekoliko dana. Pre radionica Satirova je tražila od učesnika da sakupe
materijal i slike svih članova porodice i da nacrtaju porodično stablo. Ovo
porodično stablo je takođe uključivalo i opis prirode emotivnih odnosa među
članovima i nazivalo se „genogram“. Bavljenje istorijom i socijalnim kontekstom
primarne porodice imalo je za cilj da se život prethodnih generacija odvoji i učini
vidljivijim. Da bi se konstruisala porodična struktura i odvojila od lične biografije
klijenta, Satirova je hronološki sakupljala podatke kako bi oni bili što obuhvatniji i
precizniji. Čineći ovo, išlo se unazad tri generacije. Od klijenata se tražilo da
sakupe podatke o ekonomskoj situaciji dedova, školovanju roditelja, njihovoj

36
profesiji i poslovima, porodičnom socijalnom statusu, iskustvima u toku rata i u
posleratnom periodu (Kaufmann, 1990, str.33).
„Porodična rekonstrukcija je snažno dramatično iskustvo koje nam omogućava
da otkrijemo nešto o našim porodicama i našim psihološkim korenima. Mi imamo
tendenciju da u našim sadašnjim životima ponovimo ono što smo naučili u našem
detinjstvu, ali često to ne odogovara našem sadašnjem kontekstu. Preispitivanjem
izvora ovih starih lekcija, možemo ih pogledati na novi način i odbaciti one koji
nam stvaraju problem“ (Satir & Baldwin, 1983, satr. 237). Slobode koje je Satirova
postulirala, naime sloboda da vidimo i čujemo, da osetimo, da mislimo, da pitamo i
da rizikujemo (Bandler & Grinder, 1987), šta god bilo na raspolaganju da se doživi
u određenom momentu, bile su pristupačne svakoj osobi kroz njen terapijski rad.
Čovek ima šansu da donese odluku „(...) da ostvari takvu atmosferu koja će biti
podsticajna za razvoj sopstvenog života i da stvori neophodni uslove da se ovo
desi“ (Kaufmann, 1990). Kao i kod Morena i Bosormenji-Nađa ovo nas vodi izvan
naših sopstvenih biografskih iskustava do pitanja o smislu života i posledica naše
neodvojive povezanosti sa nizom generacija. Dodatni ciljevi rekonstrukcije su
individuacija klijenta, razvezivanje zavisnosti od porodice i odvajanje od
negativnih zadataka (Kaufmann, 1990).

Porodična skulptura

Virdžinija Satir je takođe porodičnu skulpturu nazivala „tehnika simulirane

porodice“, s obzirom da su učesnici radionica igrali uloge članova porodice umesto
stvarnih osoba koje igraju sebe. Satirova je radila direktno sa porodicama sve do
spontanog razvoja ove tehnike 1962.g. Jednog dana je došla porodica koju je
trebalo da intervjuiše, ali neki članovi su bili odsutni. Umesto da otkaže seansu ona
je koristila stolice da predsatavi odsutne članove. U kasnijim seansama ljudi koji su
pripadali porodici prikazivali su sebe u tipičnim situacijama i menjali su se u ulozi
režisera scene. Ako se neki član porodice nije pojavio na seansi, njegova uloga je
igrana od strane nekoga ko nije pripadao sistemu, kao što je asistent. Čineći ovo
Satirova je mogla da posmatra „(...) da ako se ljudi postave u neki fizički položaj,
oni će verovatno doživeti osećanja koja su u skladu sa tim položajem“ (Satir, 1987,
str. 68).
U takozvanom „stres baletu“ svaki član porodice zauzima tipičan položaj i
ponavlja odgovarajuće postupke ili gestove uvek iznova, tako da obrazac
komunikacije u porodici ili grupi postaje očigledan i predstavnici postaju svesni

37
toga. * Satirova je opisala četiri osnovna tipa (Bandler & Grinder, 1987) koji
reprodukuju rigidni obrazac. Na osnovu njenih opservacija, svaka osoba ima neku
preferencu za određeno nefunkcionalno ponašanje prema nekom članu ili svim
članovima porodice. Neki ljudi umiruju, drugi okrivljuju, racionalizuju ili ometaju.
Ovo sprečava istinski susret, a prave potrebe su prekrivene. Skulptura je „pokušaj
da se komunikacija manifestuje kroz položaj tela“ (Satir, 1987, str. 67). Kada oblik
komunikacije postane jasan, ostatak rada se usmerava na nivo odnosa.
Satirova je koristila porodičnu skulpturu sa terapijskim ciljem fizičkog
rasvetljavanja porodične strukture. „Fizički“ u ovom kontekstu podrazumeva
prostorno prikazivanje porodičnih odnosa. Cilj je da se otkriju bazični konflikti
kako bi se osvestili i kao rezultat toga, kako bi se stvorila osnova „emotivnog
novog poretka“. Na ovaj način mogu se razjasniti značenje simptoma nekog člana
porodice, kao i porodične interakcije. Proširivanjem skulpture na primarnu
porodicu roditelja, uticaj osećanja i iskustava koje svaki roditelj donosi u odnos
može postati vidljiv. Osim toga, skulptura može pokazati način na koji se uloge
dodeljuju, naročito u dijadnim odnosima (na primer, progonilac/progonjeni), kao i
regulaciju bliskosti i udaljenosti. (Papp, Silverstein & Carter, 1973).
__________

* Moreno ističe da ponavljanje nije „obnavljanje patnje. Ono pre potvrđuje pravilo: svaki
istinski drugi put je oslobađanje od prvog puta (...) Čovek se približava sopstvenom životu,
svemu što je radio i radi, mestu tvorca (...) Prvi put vodi drugi put u smeh“ (Moreno, 1987, str.
127).
Kada se ova tehnika koristi svaki član porodice dolazi na red oblikujući svoju
sopstvenu porodičnu sliku, koja simbolično portretiše emotivni odnos među
članovima. Pretpostavlja se da položaj ljudi i njihova međusobna distanca u
prostoru predstavlja njihova osećanja i odnose. Pap, Silverštajn i Karter opisuju
ovaj proces: „Suština nečijeg iskustva u porodici se kondenzuje i projektuje u
vizuelnu sliku. Ova slika bukvalno vredi hiljadu reči, otkrivajući aspekte
porodičnog unutrašnjeg života koji je ostao skriven. Nejasni utisci i konfuzna
osećanja na periferiji svesnosti se prikazuju kroz fizičku prostornu ekspresiju“.
Terapeut može koristiti skulpturu i za dijagnostikovanje i za direktnu
intervenciju. Kako bi se odredila dijagnoza sistema, moraju se istražiti pitanja koja
se odnose na detalje o tome kako članovi porodice žive i deluju zajedno, koja vrsta
komunikacije je prisutna među pojedinim članovima ili koja se pravila slede u
porodici (Simon & Stierlin, 1984). Ljudi se rapoređuju u prostoru, pri čemu na
umu imaju hijerarhijske odnose. Ako se neka osoba doživljava kao jaka i
dominirajuća, dodeljuje joj se pozicija koja je značajnija u pogledu prostora, na
primer, na stolici ili za stolom, dok se osoba koja se smatra najslabijom može
smestiti i na pod. Gestikulacija i izrazi lica svakog člana se određuju, kao što su

38
kontakti očima i telesni kontakt. Klijenti često prvi put u životu doživljavaju kako
drugi opažaju njih same i njihove porodice (Mussig, 1991).
Terapijski rad koji koristi porodičnu konstelaciju, kao i kod psihodrame ili
skulpture, podrazumeva intenzivan trans koji je usmeren ka pronalaženju rešenja.
Učenje drugih vrsta ponašanja i sticanje novog znanja dešava se brže i temeljnije
kroz iskustvo, što znači kroz aktivnost i kroz igru, nego što se dešava samo kroz
reči (Duhl, 1992), „Trodimenzionalan“ rad nudi klijentima šansu da dobiju složene
informacije direktno i sažeto. „Protagonsiti (klijenti) dolaze do takvog poimanja
stvarnosti da dostižu novi nivo razumevanja njihovih sadašnjih ličnosti u svoj
svojoj složenosti, koja se može modifikovati, kroz intenzivan i ekstenzivan rad sa
primarnom porodicom i primarnim porodicama njihovih roditelja“ (Stahl, 1992,
str. 186).
U toku procesa, klijenti uče da vide svoje sopstveno ponašanje i ponašanje onih
osoba sa kojima su u odnosu, koje je usađeno u sistemsku povezanost svih članova.
Razlozi za akciju obićno postaju jasni. Klijenti doživljavaju pozitivne namere i
ciljeve ponašanja svojih roditelja, kao i drugih članova porodice. Ovo se često ne
može priznati kao takvo kada se gledaju samo postupci. Klijenti vide da je ono što
su oni radili bilo najbolje što su mogli u to vreme. „Nova organizacija
intrapsihičkih reprezentacija, koja se pojavljuje u fazi transa zajedničke predstave,
a posebno u direktnom susretu sa predstavnikom „oca“, „majke“ i drugih
(predstavnici ostaju u svojim ulogama dok odgovaraju protagonisti koji postavlja
pitanja upućena stvarnoj osobi, time doprinoseći održavanju, podsticanju i
produbljivanju svog transa) vodi intenzivnom iskustvu pomirenja protagoniste sa
stvarnim značajnim osobama, koje zamišljaju u metaforičkoj stvarnosti (Stahl,
1992, str. 188). Po Virdžiniji Satir, cilj porodične rekonstrukcije je sledeći: „da bi
proces zadovoljavajućeg funkcionisanja započeo, ja koristim intervencije koje
podstiču samopouzdanje, razvijaju kongruentnu komunikaciju i daju korisne
smernice zasnovane na izobilju i neograničenosti (...)“ (Satir & Baldwin, 1983, str.
156). Konačno, ako klijenti mogu da otkriju izvore svojih ranijih učenja, oni će biti
u stanju da trasiraju put ka zrelosti i preuzimanju odgovornosti za sopstvene živote.

6. Ivan Bosormenji-Nađ i kontekstualna terapija

Davanje je moneta koja vredi.

Ivan Bosormenji-Nađ

39
 Brahmana od stotinu staza govori o tome da su se bogovi i
demoni jednom nadmetali. Onda su demoni rekli: „Kome
treba da prinesemo naše žrtve?“ Sve ono što su imali da daju
stavili su sebi u usta. A bogovi su sve ono što su imali da daju
stavili jedni drugima u usta. Onda se Prajapati, vrhovni duh,
priklonio na stranu bogova.
Martin Buber

U ovom poglavlju detaljno ću govoriti o složenoj teoriji odnosa Ivana Bosormenji-

Nađa, zato što ona može biti vrlo korisna kao model kojim je moguće objasniti
kontekst konstelacija i način na koji mogu biti efikasne. Njegov glavni doprinos
jeste naučno istraživanje i opis sistemskih začvorenja. Suprotno tome, Helinger u
svojim knjigama i na seminarima, govori o svojim iskustvima, ostaje blizak
fenomenologiji i ne nudi teorijski model koji može objasniti njegove metode.
Pre više od 30 godina Ivan Bosormenji-Nađ počeo je opisivati porodične
strukture odnosa, što je izlazilo izvan okvira onih pristupa koji su zasnovani na
individualnoj i transakcionoj psihologiji. U svojoj kliničkoj praksi, on je proučavao
hiljade porodica iz perspektive pravilnosti koja im je davala tipične strukture.
Njegov zaključak glasi: U svojoj suštini odnosi su određeni egzistencijalnom
etičkom dinamikom. Pošto se ove implicitne veze ne mogu videti na površini, on ih
je nazvao „nevidljive lojalnosti“. Po njemu, posledice ovih nevidljivih lojalnosti su
snažnije od onih vidljivih aktivnosti i fenomena koji se mogu objasniti na osnovu

individualne životne istorije. *

Osnovni pojmovi na kojima je zasnovan teorijski sistem Bosormenji-Nađa su
lojalnost, balans, zasluga i pravo. Njima se opisuju aspekti koji se ne odnose samo
na pojedinca, već zapravo opisuju multipersonalne aspekte u okviru odnosa. To su
vrednosti i norme koje se izražavaju preko etike, morala i socijalne dimenzije i
koje idu izvan psihološkog okvira ponašanja, tehničkog znanja i aktivnosti. Ovde
je vidljivi karakter odnosa manje važan za uspeh terapije nego nerazrešene i
poricane veze koje utiču na odnose između generacija i između članova porodice.
Ovaj terapijski pristup, nazvan „kontekstualna terapija“ razvio se iz
Bosormenji-Nađovog istraživanja i prakse. Fundamentalni koncept čini pošten
balans davanja i primanja između ljudi. Pod snažnim uticajem filozofije Martina
Bubera, Bosormenji-Nađ centralnu važnost pripisuje odnosu između „Ja“ i „Ti“,
koji čine dva pola davanja i primanja. Suštinski element jednog susreta jeste etika
u odnosu. To se može videti u formi pravde, poštenja i uzajamne odgovornosti, a
ovakav stav prema drugoj osobi omogućava da se pojavi poverenje. ** Suština
svake terapije i svakog ljudskog odnosa je sposobnost poverenja i uspostavljanja

40
veza. Naše zdravlje i razvoj zavise od pouzdanosti u odnosima. Bosormenji-Nađov
psihološki model i njegova primena u praksi su zasnovani na ovoj dinamici. To se
„najbolje može definisati etičkim, a ne psihološkim terminima“ (Boszormenyi-
Nagy, 1986, str. 197).
Obrasci ponašanja koji su opisani kao „nevidljive lojalnosti“ su
transgeneracijski. Nepravda koja nije razrešena prenosi se budućim generacijama
preko “transgeneracijskog tribunala“, korišćenjem neke vrste računa dugova i
zasluga. Iz ovog razloga, cilj terapije je izmirenje ovih „računa“. Bosormenji-Nađ

________

* Reiter-Theill (1988) u svom radu „Terapija i etika iz sistemske perspektive“ diskutuje o

konceptima moralnog razvoja i moralne svesnosti filozofa Kohlberg-a i Habermas-a.

** Maturana kaže da je ljubav osnova etičkog uobličavanja odnosa: „Kada prihvatimo drugu
osobu, možemo da opravdamo njeno (...) odsustvo ako su za to dati uverljivi razlozi. Postojanje
ljubavi ili njeno odsustvo oboje čine da neka osoba bude posvećena nečemu ili nekome i to je
upravo tačka na kojoj započinje socijalna etika“ (1985, p.131)

ističe da ne postoji „filozofija u ovome, sve je to empirijska opservacija života“

(1995).* Na osnovu njegovih opservacija, uključivanje pojedinca u generacijsku
hijerarhiju je neizbežno. „Ja“ je upleteno i onemogućeno da deluje na logičan način
kako bi se odvojilo. Ova kvazi-nesvesna kontrola izmiče logičnom mišljenju, pošto
se njeni koreni ne nalaze samo u nečijoj biografiji, već često u prethodnim
generacijama, u biografijama očeva i dedova. Začvorenje se može identifikovati na
osnovu simptoma koji se ne mogu tretirati biografski i koji odolevaju psihoterapiji.
Masing, Rajh i Sperling nazivaju Bosormenji-Nađov model „posebna vrsta
determinizma“ (1994, str. 48).
U svojim kasnijim publikacijama Bosormenji-Nađ poziva na još veću
odgovornost pojedinca za „Ti“. Kao i Moreno, on govori o etičkoj dimenziji
odgovornosti svakog pojedinca za ljudsku rasu kao celinu.** Bosormenji-Nađ
tvrdi da mi sebe ne možemo odvojiti i kao pojedinci delovati slobodno. Čak iako
mislimo da živimo ne uzimajući u obzir prošlost, mi utičemo na budućnost. Način
na koji se ponašamo danas oblikuje temelj kvaliteta života budućih generacija.

41
_________

* Helinger slčno tvrdi kada govori o „fenomenološkoj psihoterapiji“..

** Bosormenji-Nađ (1986). Etika i ljudska odogovornost su takođe značajne oblasti izvan polja
psihologije i predmet su istraživanja naučnika u svim disciplinama. Na primer, Umberto
Maturana kaže sledeće u intervjuu sa Marijanom Kril: „(...) kada smo svesni neizbežnog
učestvovanja naših emocija u svim našim aktivnostima, mi kao socijalni entiteti /možemo
dostići/ povišenu svesnost o našoj odgovornosti (...). Uopšteno, mi tvrdimo da nismo odgovorni
za posledice naših akcija zato što mi samo sledimo (povinujemo se ) uslove neke objektivne
istine: mi kažemo da nas objektivno znanje određuje. Ako, međutim, priznamo da naše emocije
igraju ulogu, ne možemo poreći da ono što nas određuje jeste preferenca (emocija). Istovremeno
možemo da priznamo da su socijalni fenomeni zasnovani na ljubavi i da je ljubav, kao
fundamentalna emocija u priznavanju koegzistencije, ta koja interpersonalnim odnosima i
interakcijama daje stabilnost, red, koherentnost i harmoniju, a ne razum, interes i moć“ (Krill,
Lubmann & Maturana, 1987, str. 19). Hajzenberg ističe da je etika nužna za opstanak i razvoj
ljudskog društva. Konačno, gde „ne postoje ideali koji nas vode i obeležavaju put, skala
vrednosti nestaje, a sa tim i smisao naših dela i patnje, i na kraju postoji samo negiranje i očaj.
Religija je stoga temelj etike, a etika preduslov života“ (1990 , str 219).

Biografski podaci

Ivan Bosormenji-Nađ je rođen u Mađarskoj. Već je radio kao psihijatar na

Univerzitetu u Budimpešti kada je studirao hemiju od 1944. do 1948.g. Ova
kombinacija disciplina bila je u skladu sa hemijskim lečenjem mentalno obolelih
pacijenata u to vreme. U toku ovog perioda Bosormenji-Nađ se po prvi put sreo sa
učenjem o egzistencijalnoj i psihološkoj dinamici šizofrenije. Kada je emigrirao u
SAD, svoje istraživanje je posvetio karakteristikama ćelija psihijatrijskih
pacijenata. Shvativši da ga vrlo privlači psihološka strana medicine 1955.g.
počinje da istražuje veze između hipoteza dubinske psihologije i bliskih porodičnih
odnosa. Bio je podstaknut pisanjem Martina Bubera, koje ga je vodilo ka novom
pravcu razmišljanja. U toku ovog perioda takođe se upoznao sa pisanjem Ronalda
Ferberna i njegovim psihoanalitičkim konceptima objektnih odnosa. Psihijatrijski
institut Istočne Pensilvanije u Filadelfiji nudi mu 1957.g. priliku da osnuje Odsek
za porodičnu psihijatriju, gde je počeo da koristi oba ova koncepta u lečenju
šizofrenih pacijenata. To je bio jedan od prvih centara za porodičnu terapiju koji je
uključivao celu porodicu u lečenje tzv. „indeks pacijenata“.

42
 Odsek za porodičnu psihijatriju bio je centar za istraživanje i edukaciju sve do
sredine 80tih, kada je Ministrastvo zdravlja prestalo da ga finansira. Savetovanje i
tretiranje porodica proširilo se izvan rada u univerzitetskoj bolnici i obuhvatalo je
crkve, škole, sudove, socijalne radnike, psihijatrijske klinike i mnoge druge
institucije, kao što su komunalni centri za mentalna i emotivna oboljenja i
specijalni programi za lečenje šizofrenije i maloletničke delinkvencije. Početkom
60tih Bosormenji-Nađ osniva Porodični institut Filadelfije, sopstvenu kliniku koja
je bila specijalizovana za porodičnu terapiju.
Bosormenji-Nađov radni model, kontekstualna terapija, pojavio se kao rezultat
dvadestepetogodišnjeg traganja za objašnjenjima kako terapija deluje. Ovaj pristup
se neprekidno proveravao i razvijao u toku svoje primene u kliničkom okruženju.
Nastao je iz istraživanja i opservacija tokom godina individualne terapije i kasnije
u terapiji porodica i parova. Problemi koje su imali njegovi pacijenti, koji su
poticali iz svih socijalnih miljea, bili su različitog stepena ozbiljnosti. Bosormenji-
Nađ je bio naročito usmeren na pacijenta sa šizofrenim oboljenjima. Napisao je
brojne članke i nekoliko knjiga o porodičnoj terapiji i kontekstualnoj terapiji, držao
je predavanja i vodio supervizijske seminare u psihijatrijskim bolnicama.

Terapijski koncept

„Strukturisanje odnosa, posebno u porodici, je krajnje složen i u suštini nepoznat

’mehanizam’. Empirijski, ovakvo strukturisanje može se zaključiti iz postojanja
zakona regularnosti i previdljivosti određenih repetitivnih događaja u porodici“
(Boszormenyi-Nagy & Spark, 1973, str.1). Ovaj ’mehanizam’ vrši uticaj na
pojedinca, a da ovaj nije svestan da se to dešava. To je sila koja se prenosi preko
roditelja, dedova ili generacija iz daleke prošlosti. Osoba ne postaje svesna ovog
uticaja sve dok se ne pojavi prvi poremećaj, bilo da je mentalni ili somatski.
Posmatrajući i proučavajući porodice sa „indeksnim pacijentom“ Bosormenji-Nađ
je izveo hipoteze koje se odnose na ove strukture i koje se mogu testirati iz
perspektive porodičnih odnosa.
Osnovni koncept je etička dimenzija: balans pravde u okviru odnosa. Do tada se
u psihologiji ova dimenzija retko uzimala u obzir. „Dobijanjem iz prošlosti i
obavezom da se to vrati onima koji dolaze posle, svaka osoba je obavezana
prećutnim moralnim ugovorom o pravdi transgeneracijske solidarnosti“
(Boszormenyi-Nagy, 1986, str. 197).

43
 Šta podrazumeva pravedan balans u odnosu između dve osobe, a u širem
kontekstu, u okviru nečije porodice ili generacija? Osnovna pretpostavka jeste da
mora postojati ravnoteža između onoga što je dobijeno i onoga što je dato. Da bi
jedan odnos dobro funkcionisao, mora da postoji dugoročna pravedna raspodela
davanja i primanja. „Ako jedna generacija vraća manje nego što je primila, ova
pravda je narušena“ (1988, 197). Pošto svaka vrsta aktivnosti utiče na balans
pravde, njene posledice se moraju razmotriti nakon izvodjenja aktivnosti.
Mi bi trebalo da težimo da postupamo na način koji će imati pozitivan uticaj na
balans pravde. Posledice nekog dela ne utiču samo na pojedinca, već takođe na
odnose u budućnosti, uključujući naredne generacije. U kontekstualnoj terapiji,
važno je ne samo uzeti u obzir prethodne i sadašnje generacije, već i osobe koje još
nisu rođene. Ovo obuhvata direktne potomke, i šire, njihove potomke. „Stoga
smatram da najbitnije generacijske posledice ne čini ono što se daje nazad. Čak
iako su deo cirkularnih transakcija, one se zapravo prenose napred (1986, str.
197).
Odnos između ljudi koji su povezani na ovaj način je dubok. Što su bliži, to je
njihova veza jača. Najvidljivije veze su one kod krvnog srodstva, porodice i
rođaka. Ovo su jedini odnosi koji se ne mogu birati i koji nikada ne mogu nestati.
Ove osobe će do kraja života nastaviti da imaju međusoban odnos. Ova činjenica je
neporeciva bilo da ljudi žive na različitim kontinentima, bilo da je odnos prekinut,
bilo da jedna ili više osoba poriču da odnos uopšte postoji.
Bosormenji-Nađov pogled na svet i terapijski pristup su bili pod snažnim
uticajem filozofije Martina Bubera. Pitanja i potraga čoveka za sopstvenom
egzistencijom i traženje svog mesta u svetu mogu se naći u Buberovoj filozofiji.
Odnosi su ti koji podstiču veze između pojedinca i njegove sredine. U odnosu, „Ja“
sreće „Ti“, i tek kad se ovo dogodi „Ja“ postaje stvarno. “Samo kad se Ti pojavi,
prisutnost postaje stvarna“ (Buber, 1996, str.63). I, „Ceo život je susret“ (str.62). U
odnosu, dolazi do razmene sa svetom i drugim ljudima, pri čemu obe strane utiču
jedna na drugu. Kako se ovo dešava, određene forme zajedničkog života se
prenose i prilagođavaju novim potrebama koje se pojavljuju. Ovo je u skladu sa
Morenom, po kome odnosi koji ljudi imaju jedni sa drugima pletu psihološke
mreže koje „imaju funkciju oblikovanja društvene tradicije i javnog mnjenja“
(1987, 26).
Odnos između dve osobe je podložan različitim silama. Svaka osoba u sebi nosi
istoriju svojih predaka i počinje odnos sa drugom osobom uprkos ovoj pozadini.
Način na koji se odnos oblikuje zavisi od sposobnosti i spremnosti partnera da
sretnu jedno drugo. U ovome leži značenje susreta. Moguće je da se daje, da se
prima i da se razmenjuje šta god je nekom potrebno i što bi želeo da pruži i primi.
Ovo nije moguće bez partnera. „Ne bi trebalo da pokušavamo da umanjimo
značenje odnosa: odnos je uzajamnost“ (Buber, 1996, str.58). Dakle potpun odnos

44
može biti samo balansiran odnos. U porodici sa bliskim vezama, između njenih
članova odigrava se stalna razmena. Ova zajednička istorija jača lojalnost između
članova porodice.

Lojalnost

Prema Bosormenji-Nađu lojalnost je sila koja drži na okupu porodice i

organizacije. Članovi su obavezni da jedni drugima budu lojalni zato što su dobili
prava od svojih porodica i organizacija. Lojalnost je prigodna forma da se odgovori
na to. „Lojalnost shvatamo kao prioritetnu obavezu u odnosu, zasnovanu na
zaduženosti koja sledi iz stečenog prava (Boszormenyi-Nagy & Krasner, 1986,
str.15). Član porodice se može odužiti za pravo koje je dobio tako što pokazuje i
živi svoju lojalnost. „Izgleda da je lojalnost jedan od ključnih koncepata koji se
odnosi i na sistemske (socijalne) i individualne (psihološke) nivoe razumevanja.
Lojalnost se sastoji od društvenih jedinica koje su zavisne i očekuju lojalnost od
svojih članova, kroz njihovo lično mišljenje, osećanja i motivaciju“ (Boszormenyi-
Nagy & Spark, 1973, str.xix)
Konflikt lojalnosti nastaje kada se vertikalna posvećenost sukobljava sa

horizontalnom *. Ovo znači da se interesi primarne porodice sukobljavaju sa

interesima sadašnjih odnosa. Uvažavanje porodičnih veza ima prednost, ali ipak
pojedinac treba da poštuje svoje nastojanje da stekne autonomiju i ostvari novu
povezanost u odnosima sa osobama iste generacije ili onu koja se ostvaruje
brakom. „Konflikt lojalnosti može biti glavna pretnja individualnoj slobodi i
interpersonalnoj pravdi između osoba iste generacije“ (Boszormenyi-Nagy &
Krasner, 1986,str. 15). Rešenje za ove različite sile koje se međusobno
sukobljavaju jeste da se postane svestan lojalnosti koja dete vezuje za roditelja i da
se ispune obaveze koje su deo veze sa roditeljima. Lojalnost nije samo spremnost
od strane pojedinca, već sistemska sila koja utiče na generacije.
U terapijskim seansama Bosormenji-Nađ diskutuje sa svim članovima porodice
o onim pretpostavljenim i indirektno vidljivim vezama lojalnosti. On smatra da se
nesvesne veze mogu prepoznati tek posle dužeg perioda. Kako bi se razumela
funkcija grupe, važno je znati ko je sa kim povezan kroz lojalnost i koji značaj
lojalnost ima za osobu koja je u ovoj vezi. U porodičnim konstelacijama, naprotiv,
veze postaju neposredno vidljive kroz konstelaciju osoba koja su postavljene u
prostoru.

45
 Otvorena lojalnost prema roditeljima otvara put za sopstvenu odgovornost i
sposobnost delovanja. „Oslobođenje od konflikta lojalnosti kroz direktne
doprinose, umesto onih koji slede iz nevidljive lojalnosti, vodi ka slobodi da se
uživa u povezanosti sa osobama iste generacije, partnerima i supružnicima“
(Boszormenyi-Nagy & Krasner, 1986,str. 16). Način na koji se deca odnose prema
svojim roditeljima (čime se roditelji u svojoj ulozi dece, suočavaju sa svojim
sopstvenim roditeljima) može se preispitati iz perspektive nerazrešenih konflikata
lojalnosti. „Ova dinamika je naročito važna za istraživanje u situacijama gde
izbegavanje skriva ambivalenciju prema roditeljima“ (Boszormenyi-Nagy &
Krasner, 1986,str. 15). Zbog ovoga je nekim klijentima veoma teško da pokažu
svoju lojalnost prema roditeljima, pa čak i da uopšte osete da postoji. Oni radije
odmah ulaze u otvorene sukobe ili neprijateljsko odbacivanje. Ovi klijenti osećaju
da im njihovi roditelji nešto duguju, da nikada nisu dobili ono što su zaslužili ili da
su čak dali svojim roditeljima više nego što su sami dobili.

________

* Ovo se zasniva na slici u kojoj se, kao i kod porodičnog stabla sa generacijama smeštenim
jedna iznad druge, reč „vertikalno“ koristi za pravac koji ide iz generacije u generaciju, a
„horizontalno“ za istu generaciju

Ovu ambivalenciju između duboke lojalnosti i negativnog ponašanja Bert

Helinger naziva „prekinuti pokret dosezanja“. On je ukorenjen u iskustvima
sopstvene životne priče i nije preuzet iz sistema. Bosormenji-Nađ opisuje različite
vrste „eksploatacije“ koje onemogućavaju balans davanja i primanja i imaju
poguban efekat na lojalnost. Ovaj obrazac odnosa biće detaljnije razmotren
kasnije.

Davanje i uzimanje

Balans između davanja i uzimanja je centralni koncept u kontekstualnoj terapiji.

Svaki odnos se zasniva na razmeni sa drugom osobom. Postoje različite vrste
davanja. Važno je da jedna osoba drugoj osobi bude na raspolaganju sa svojim
znanjem, brigom ili pravičnošću i da je spremna da preuzme odgovornost za sebe i
drugu osobu. „Ljubav je odgovornost Ja za Ti“ (Buber, 1996, str.66). Kada oba
partnera daju onoliko koliko primaju, ravnoteža je dostignuta. Ovaj balans je od
suštinskog značaja za dugotrajan i plodan odnos. Ako jedna osoba daje previše ili
premalo, to će uticati na oba partnera.

46
 Davanje započinje na samom rođenju. “Urođenost žudnje za odnosom je
vidljiva čak i u najranijem dobu (...) i ponekad kad očigledno ne postoji želja za
hranom, nežne projekcije ruku posežu naizgled besciljno, kroz prazninu ka
beskraju“ (Buber, 1996, str. 77). To se vidi u osmehu na dečijem licu, kad korača
ka svojim roditeljima i pokazuje svoju ljubav prema njima. Odgovarajuća reakcija
se pokazuje u postupcima i gestovima odraslih, koji se zasnivaju na moralnim
principima koji su spomenuti ranije. Da bi odnosi bili uspešni i dugotrajni, moraju
biti vođeni poštenjem i pravednošću. *
Davanje, onako kako ga Bosormenji-Nađ vidi, znači odgovarajuće davanje, što
znači ni premalo ni previše, niti davanje stvari koje su neprimerene ili koje nisu
željene. Ono podrazumeva garanciju da će se interesi druge osobe uzeti u obzir.
Ovo znači da davalac omogućava drugoj osobi da pruži nešto zauzvrat, i da tako
razmena bude fer. Osoba koja daje previše lišava drugu osobu prilike da ikada
nešto uzvrati. Svako ima pravo da daje. To je prirodno pravo. Osoba koja daje ima

___________

* U svojoj knjizi nazvanoj Anton Rajzer: Psihološka novela, Carl Phillipp Moritz opisuje
čežnju deteta koje je bilo odgajano po strogim disciplinskim merama i time onemogućeno da
izrazi svoje pravo na ljubav: „(...) tako da se on sada osećao gotovo potpuno zapostavljenim, i
kada se o njemu govorilo to je bilo tonom potcenjivanja i prezira koji mu je probadao srce. Kako
to da se u njegovom srcu mogla pojaviti žarka žudnja za ljubavlju na koju nikada nije navikao i
koju teško da je mogao zamisliti?“ (1026, str.8).
pravo da se njen poklon primi na pravi način (da se uzme). Ako osobi nije pružena
ovakva prilika da daje, onda ona nema šansu da stekne pravo na osnovu koga može
da potražuje balans.
Bosormenji-Nađ (1995) navodi primere situacija u kojima se prvenstveno deca,
a takođe i odrasli, mogu obeshrabriti u davanju: kada je priznanje uskraćeno onda
kada je zasluženo, kada je dato previše ili kada je dete uhvaćeno u podeljenoj
lojalnosti. U ovom poslednjem slučaju, dete ne može pokazati svoju ljubav prema
jednom roditelju, a da drugi roditelj to ne shvati kao ličnu uvredu, pa čak i napad.
Detetu je dodeljen zadatak balansiranja dubokog nepoverenja između roditelja i
završava između dva fronta, pošto ono želi da bude lojalno prema oba roditelja.
„Sve to podriva buduće poverenje deteta u ljude“ (1995). Bosormenji-Nađ koristi
termin „povraćaj“ da bi opisao odgovarajuću aktivnost koja može da se izrazi kroz
zahvalnost ili priznavanje ili „nadoknadu“. „Priznavanje davanja je često prvi
korak kompenzacije za nečiju prisutnost“ (Emlein, 1995, str.4).
„Osoba koja je dala nešto ima pravo da dobije nešto. Poverenje se razvija kada
se priznaju pravo davanja i zaslužena potraživanja“ (Emlein, 1995, str.5). U
ovakvoj razmeni raste pouzdanje i poverenje u svog partnera. Međutim, poverenje

47
prevazilazi jednu osobu: „Kroz davanje ljudi oblikuju i uvažavaju svoje
egzistencijalno pripadanje i svoje korene“ (Emlein, 1995, str.5). Osoba koja daje
potražuje recipročno. Osoba koja dobija ili uzima dužna je da vrati nešto. Ono što
dete prima čini ga dužnikom prema svojoj porodici i, u širem kontekstu, prema
svetu.
Psihoanalitičar Erik Erikson piše o poreklu bazičnog poverenja: „Majke kod
svoje dece stvaraju osećaj poverenja takvom vrstom davanja koje je po svom
kvalitetu kombinacija osećajne brige za bebine individualne potrebe i snažnog
osećaja ličnog poverenja u sigurno okruženje zajednice“ (citirano u Boszormenyi-
Nagy & Spark, 1973, str.44). Pouzdanost odgovara trajnom kvalitetu odnosa koji je
pružen detetu. Čak i ideja o „poverenju“ sadrži pojam zasluženog prava. Koliko
roditeljsko okruženje „zaradi“ poverenja u očima deteta, toliko ono postaje dužnik
svojim roditeljima i svakom ko mu je ulio veru u sebe, tako što poštuje njihove
namere i dela. Što je sredina više dostojna poverenja, više joj se duguje. Što je
osoba manje u mogućnosti da uzvrati ono što joj je dato, njen dug postaje sve veći
(Boszormenyi-Nagy & Spark, 1973). Ovaj nedostatak balansa je naročito vidljiv u
određenim poremećajima. Na primer, klijenti koji pate od depresije odbijaju da
drugima daju šansu da im nešto pruže i ovakav stav ih čini nemoćnim da
kompenzuju svoj dug i time profitiraju.

Samo-validacija

U jednom odnosu, davanje ima dva značajna efekta. S jedne strane, osoba
obezbeđuje potraživanje kompenzacije ili prava, a sa druge strane, „(...) povećava
sopstvenu društvenu vrednost i samo-pouzdanje u kontekstu odnosa“ (Emlein,
1995, str.4). Bosormenji-Nađ koristi pojam „samo-validacija“ kad govori o
stvaranju ili akumulaciji etičkog samo-pouzdanja u odnosu. Za jačanje samo-
pouzdanja, partner, „Ti“ je od suštinskog značaja. Kao rezultat njihovog postojanja
i susreta, dva partnera u odnosu jedno drugom obezbeđuju šansu da povećaju
sopstvenu društvenu vrednost.
U ovom kontekstu može se razumeti stav Martina Bubera po kome „Ja“ ne
može biti potpuno bez „Ti“. „Ja“ nije definisano dok ne prizna „Ti“. „Prema ovom
dijaloškom principu, uzajamno poštovanje je nabolji egzistencijalni interes oba
partnera u odnosu. Ovo se ne vidi samo kroz ličnu dobrobit svake strane, već, što
je fundamentalnije, kroz uzajamno definisanje autonomnih, diferenciranih ličnosti
partnera. U ovom smislu etičkog samo-određenja i samo-validacije, davanje
postaje neodvojivo od primanja“ (Boszormenyi-Nagy, 1986, str.201).

48
 Svaki odnos podrazumeva odgovornost za drugu osobu i za njene potrebe.
Preuzimanje ove odgovornosti doprinosi našem samo-pouzdanju. Ako je odnos
balansiran, oba partnera će preuzeti odgovornost za onog drugog i time će dati
priliku jačanju sopstvenog samo-pouzdanja. „Odgovarajuća briga uspostavlja naš
integritet i moralnu vrednost. Ono najbolje što i davaoc i primaoc mogu iskoristiti
iz relacionih resursa jeste ova mogućnost za uzajamnu samo-validaciju“ (1986,
str.196).
Ovo je razlog što „bez izvora moralne samo-validacije, osoba nije slobodna da
razvije svoj psihološki potencijal“ (1986, str. 297). Samo-pouzdanje i potencijal za
njegov razvoj znači slobodu u širem smislu. Tu su objedinjeni sloboda,
oslobođenost i sigurnost. Sloboda podrazumeva slobodu da se donose odluke.
Oslobođenost znači slobodu od štetnih uticaja koji sprečavaju razvoj naše ličnosti.
Sigurnost znači da se osećamo bezbedni u poverljivoj i pouzdanoj sredini. Sa ovim
je blisko povezana ideja o motivaciji za akciju. Psihološki zasnovana teorija
motivacije tvrdi da čovek ponavlja da radi one stvari koje mu donose zadovoljstvo.
Etički zasnovana teorija motivacije smatra da što je osoba više sposobna da daje,
ona je slobodnija. Ovo znači da kad se otklone ometajući faktori psihološke ili
etičke prirode, osoba može svoj život oblikovati slobodnije i sa većim stepenom
odgovornosti za sebe (Boszormenyi-Nagy, 1995).

Pravo

„U okviru etičke teorije odnosa, ’davanje’ je moneta koja vredi“ (Boszormenyi-

Nagy, 1995). Kada neko daje nešto, on ima pravo da nešto dobije zauzvrat. Ovo
partnere u odnosu, vezuje jedno za drugo, zato što se sa svakim činom davanja,
uspostavlja novi dug koji se mora vratiti. „Kada osoba daje nešto u odnosu, ona
time sebi obezbeđuje pravo (!) da potražuje“ (Emlein, 1995, str.5). Prema
Bosormenji-Nađu tok balansa je „samo-motivaciona pozitivna spirala davanja i
uzimanja“ (1995). Ova spirala ide napred-nazad između polova samo-validacije i
zaduženosti.
Najjednostavnija forma je „direktno vraćanje“. Ako, međutim, opravdano pravo
nije ili ne može biti vraćeno u odnosu u kome je nastalo, to jest, kad se ne može
očekivati odgovarajuća kompenzacija, onda nastaje „etičko pravo“. Ovo je pravo
višeg reda i rezultira u jačanju individualnog samo-pouzdanja, ako osoba izabere
da daje uprkos činjenici da se ne može očekivati da njeno pravo bude ostvareno.
Ako osoba insistira da ima pravo na kompenzaciju i da tada ne treba da bude u
ulozi davaoca, već zapravo u ulozi primaoca, onda ona neće doživeti nikakvu

49
samo-validaciju i tako neće steći pravo. Ovo znači da će se ona, u terminima
modela, spustiti na spirali.

Destruktivno pravo

Ako je zasluženo pravo neostvareno, ono nastavlja da bude pravo. Ono postaje
„prekomerno pravo“ ili „destruktivno pravo“. Ova destruktivnost je usmerena ili ka
drugima ili ka sebi, iako se ove dve strane ne mogu odvojiti jedna od druge. „Kao
zloslutni moralni višak, destruktivno pravo svog vlasnika uvek vodi ka tragičnoj
relacionoj moralnoj dilemi. Što se tiče formativnih odnosa žrtve, njeno prekomerno
pravo je zapravo zarađeno i zasluženo. Ipak, njena sudbina, tj. njen ljudski
kontekst, nikada neće prihvatiti odgovornost za prošle nedaće (...)“ (Boszormenyi-
Nagy, 1986, str.203).
Kako se neka osoba nađe u ovakvoj dilemi? Koreni sežu u njeno detinjstvo, u
kome su odnosi deteta bili zasnovani na činjenici da je ono primaoc – spoljna
perspektiva– a osobe oko njega su davaoci. Dete zavisi od brige svojih roditelja,
koji su obavezni da ga gaje i da mu obezbede sve što mu je potrebno. Kada je dete,
pre nego što je spremno, primorano da preuzme odgovornosti koje pripadaju
roditeljima, njegovi sopstveni resursi su time načeti. Ovo stvara pravo na
kompenzaciju koje dete bezuspešno potražuje. „Tragično je to što unutrašnje
kontradiktorno prekomerno pravo potiče iz dečijeg urođenog prava da bude
negovano ili će umreti. Ovo suštinsko pravo eskalira u prekomerno pravo u
direktnoj proporciji sa stepenom do kog su sledeči faktori prisutni: - Dete ne
uspeva da dobije odgovarajuću negu; - Dečije potrebe za poverenjem,
posvećenošću i ljubavlju su zloupotrebljene; - Dete za svoje poverenje i
posvećenost dobija nepoverenje, prevaru i mistifikaciju; - Dete je na kraju
okrivljeno za neuspeh odnosa odraslih“ (Boszormenyi-Nagy & Krasner, 1986, str.
415).
Bosormenji-Nađ je roditeljsku eksploataciju deteta nazvao „parentifikacija“.
(1973). * Dete se tretira kao da je roditelj (ili svoj sopstveni roditelj) ili kao da je
odrasla osoba. Postoji značajan disbalans u odnosu koji diktira sve ostalo. U
odnosu sa roditeljima, uloga deteta se sastoji u tome da ono u razmeni daje više
nego što dobija. Dete preuzima roditeljsku ulogu umesto dečiju, što bi bilo
primereno. Čak i kad su deca veoma mala, ona imaju neverovatno prefinjen osećaj
za potrebe svojih roditelja. Duboka lojalnost ih motiviše da preuzmu odgovornost
kada su njihovi roditelji preopterećeni i da pokušaju da ispune potrebe jednog ili
oba roditelja za zaštitom, ljubavlju, pa čak i seksualnošću, što je neprimereno
jednom detetu. Dakle, dečija potreba za poverenjem, posvećenošću i ljubavlju se
zloupotrebljava. „Kliničke opservacije porodica često pokazuju koliko veoma mala
deca žele puno da daju i da se pobrinu za svoje preterano zahtevne roditelje“

50
(Boszormenyi-Nagy & Krasner, 1986, str.15). Odavde potiču kasnije podeljene
lojalnosti u kojima se deca ne usuđuju da budu srećna zato što njihovi roditelji
pate.
Deca stiču destruktivno pravo kada kompenzacija za njihove postupke ili
njihovo davanje nije iste vrednosti. Ovo se dešava kada deca u zamenu za svoje
poverenje koje su ukazali roditeljima, od njih dobiju nepoverenje ili kada su
okrivljena za probleme u odnosu ili kada su previše mala da nose „odrasli“ odnos.
Ovo takođe može da se desi kada roditelji svojoj deci pripisuju odgovornost za to
što se oni sami ne osećaju dobro. „Ti si kriv što se ja osećam ovako bedno“.
Uništavanje kvaliteta odnosa vrši uticaj na dete.

_________

* Haley je uveo sličan pojam koristeći termin „perverzni trougao“, koji je obuhvatao tri
suštinska kriterijuma: „Osobe koje se nalaze u trouglu nisu vršnjaci“ i stoga imaju različite
pozicije u hijerarhiji moći; „osoba iz jedne generacija formira koaliciju sa osobom iz druge
generacije, protiv svog vršnjaka“; i „poriče se postojanje koalicije između dve osobe (...) U
suštini, perverzni trougao je onaj u kome je separacija između generacija narušena na skriveni
način. Kada se ovo događa kao repetitivni obrazac, sistem postaje patološki“ (1977, str.37). Ovaj
model se može naći u drugim sistemima na drugom nivou, na primer, u organizacijama, kada šef
pravi neku vrstu nagodbe sa nekom podređenom osobom, pokazujući pristrasnost u odnosu na
nju. Ovde su granice „generacija“ prekoračene (Haley u Marc & Picard, 1990, str. 49).

Zapravo, kao rezultat neuništive lojalnosti, destruktivnost se ne manifestuje

prema stvarnim roditeljima ili odnosima (nevidljiva lojalnost), već prema osobama
u sadašnjim odnosima ili prema samom sebi. Ovo se izražava u samo-povređivanju
ili u emotivnim poremećajima u formi psihosomatskih bolesti, psihoza, suicidalnih
tendencija, adikcija, depresije ili onemogućavanja razvoja sopstvenog života i
balansiranih odnosa (Emlein, 1995). U skladu sa ovim, Bosormenji-Nađ opisuje
jednog klijenta: „Izgleda da su ljutnja i razočaranje zaustavili svaki pokret ka
njenim roditeljima. (...) tema kako ’odsecanje’ od roditelja funkcioniše kao gnojna
rana“ (Boszormenyi-Nagy & Krasner, 1986, str.10).
Klijent se nalazi na preseku tri oblasti koje određuju koherentnost u sistemu i
koje se izražavaju u njegovom zdravlju ili bolesti. „(1) priroda multipersonalnih
relacionih zakona, (2) psihološke karakteristike (...) individualnih članova i (3)
povezanost ove dve oblasti sistemske organizacije“ (Boszormenyi-Nagy & Spark,
1973, str. 2). Ovde se prava iz različitih odnosa i generacija sustiču. Prava ili
dugovanja iz sopstvene životne istorije se sreću sa onima iz drugih generacija. Ako
jedna generacija ostane dužnik, ona prenosi manje nego što je primila, i rezultat
toga je da njeni potomci nose njene dugove. Bosormenji-Nađ govori o

51
međugeneracijskom računu dugova koji svaka osoba preuzima od svojih roditelja i
porodice, i koji treba da nastavi da nosi. Nije moguće da treća strana to preuzme.
Međutim, kod neke osobe se može pojaviti nesvesna želja da joj njen partner ili
deca nadoknade za nepravdu i da tako ostvari svoje pravo. Jedini rezultat ovoga je
da se nepravda prenosi dalje. Žrtva postaje progonitelj, zato što ona ne može da
vidi šta je to što je sada potrebno u odnosu. Umesto da zadovolji svoje potrebe
direktno osoba vidi mogućnost za ispunjenje starih prava u iskorišćavanju svog
partnera. Ona ne ume da preuzme odgovornost za drugu osobu, koja zauzvrat ne
uspeva da dobije odgovarajuću nadoknadu za svoje davanje. Kada roditelji ovo
rade, to je odraz njihove biografske pozadine, pošto oni takođe dolaze iz sistema u
kome su bili deca. Faktori kao što su tragični događaji poput teških bolesti,
nesreća, rata ili drugih katastrofa takođe se moraju uzeti u obzir, zato što su to
značajni događaji koji mogu sprečiti osobu da se ponaša na odgovarajući način.
Drugi aspekt je uticaj sudbine koju je osoba nosila i posledice koje su ostale, a da
osoba nema mogućnosti da uradi bilo šta povodom toga.
Kada se u biografiji klijenta pojavi disbalans u značajnim odnosima, on to mora
rešiti na svoj način. Ako se nalazi u „negativnoj spirali“ zaduženosti i želi da
uzima, može naći put ka „pozitivnoj spirali“ sticanja prava i primanja kroz
ponovno davanje, bez poništavanja ranijih dugova. On takođe može „ponovo
uspostaviti red kroz odnos aktivne posvećenosti svetu (...)“ (Buber, 1957, str.122).
Ako bi mogao videti širu sliku, a sebe i svoje dužnike smestiti u duži niz davaoca i
primaoca (uključujući pretke), bilo bi mu lakše da odustane od prava koja se ne
mogu ostvariti i da se okrene sopstvenom životu i sadašnjim odnosima.
„Priznavanje prava da se bude destruktivan otvara mogućnost dotičnoj osobi da
pokuša da nađe novi način bivanja u odnosima i da svoj život zasnuje na nizu
novostečenih unutrašnjih kvaliteta, kao i da na konstruktivan način ponovo
razmotri svoja prava. Kada sagledaju posledice, ljudi ne biraju da se svete.
Jednostrana perspektiva se zamenjuje višestranom, multilateralnom perspektivom“
(Emlein, 1995, str. 7).

Kontekstualna terapija

Osim svojih opservacija i doprinosa teorijskom kontekstu terapije, Bosormenji-

Nađ je ponudio jednu vrlo specifičnu formu terapije, koja je hipoteze testirala u
praksi. On je ovaj pristup nazvao „kontekstualna terapija“ zato što su njeni glavni
aspekti unutrašnji i spoljašnji konteksti. Po njemu, pojam „kontekst“ podrazumeva
„dat ’poredak bivanja’. Ovo implicira neizbežnost međugeneracijskih posledica.
To podrazumeva da niko nije oslobođen dobrih ili loših posledica odnosa“
(Boszormenyi-Nagy & Krasner, 1986, str.9). Posebna karakteristika kontekstualne

52
terapije je koncept davanja i primanja, kao i neophodnost balansa. Ova dimenzija
određuje način na koji se posmatra i procenjuje niz simptoma, a takođe određuje i
pravac terapijske aktivnosti. Sve dodatne informacije dobijene na seansama, kao
što su činjenice o udarima sudbine, biografski elementi individualne psihologije i
obrasci odnosa, smeštaju se u okvir ovog koncepta.
Psihološki zakoni se odnose na pojedinca i na postulirane moralne kriterijume,
koji obuhvataju posledice za druge i usmereni su ka interesima svih uključenih
strana, podrazumevajući i one koji nisu prisutni, kao i potomke koji još nisu
rođeni. Ovo znači da su granice krajnje proširene, pošto su sve obuhvaćene osobe
uključene i niko ne može biti isključen. Ovo je osnovni uslov sistemske terapije.
Svaki element sistema mora imati i zauzeti svoje mesto u sistemu, i potrebe svakog
člana moraju imati isti značaj kao i potrebe drugih, što doprinosi opštoj koristi.
Kako bi se ilustrovala njegova struktura, kontekstualni pristup koristi
četvorodimenzionalni model koji obuhvata razne aspekte klijentovog bivanja
(Boszormenyi-Nagy, 1995). Svaka pojedina dimenzija je podsistem
kontekstualnog sistema. Zajedno, podsistemi čine celinu i međusobno su povezani.
Činjenice, aktivnosti ili procesi u okviru jedne dimenzije izazivaju posledice u toj i
drugim dimenzijama.

1. Egzistencijalni kontekst odnosi se na činjenice kao što su genetika i

socijalni uslovi, zdravlje, bolest ili invalidnost. Mogućnost terapije da
utiče na ovom nivou je ograničena. Ovo su faktori koje treba prihvatiti
kao takve čak iako izgledaju nepravedni.
2. Individualna dimenzija obuhvata psihodinamiku pojedinca i uključuje
njegove potrebe, kogniciju, osećanja, stavove, lične ciljeve i snove. Ovaj
nivo, na kome se odvija individualna terapija, ne prevazilazi pojedinca.
Promene su moguće, posebno one koje utiču na stavove, odnose i samog
klijenta.
3. Sistemska ili kibernetička dimenzija podrazumeva obrasce interakcija ili
odnosa. Ona se odnosi na ponašanja pojedinca prema svetu i drugima,
kao i na njihove uzajamne odnose. Ovde se nalaze komunikacija i
transakcija, kao i moć i kompeticija koji oblikuju odnos. Međutim,
povezanost sama po sebi ima dalekosežne posledice i prevazilazi ovaj
nivo do četvrte dimenzije. Međutim, porodična terapija počinje u trećoj
dimenziji.
4. Etičku dinamiku odnosa je uveo Bosormenji-Nađ kao četvrtu dimenziju i
ona uzima u obzir kontekst indirektnih koristi i balansa davanja i
primanja. Teme ove dimenzije obuhvataju pravdu, lojalnost, poverenje i
pouzdanje, pravo i zaslugu. Ovo je nivo kontekstualne terapije. Predmet

53
 istraživanja je pozicija pojedinca u sistemu i njegovo začvorenje, koje
može biti transgeneracijsko, kao i dodatne posledice izazvane aktivnošću
pojedinca. Kontekst posledica je definisan kao multilateralan, što znači
višestran kontekst opravdanih egzistencijalnih interesa. Ovo je takođe
nivo na kome se odvijaju porodične konstelacije.

Primena kontekstualne terapije u praksi

U svojoj porodičnoj terapiji Bosormenji-Nađ je pozivao celu porodicu da
prisustvuje na nekoliko seansi. Ovaj susret pojedinih članova imao je svoju
sopstvenu dinamiku, pošto je svaka osoba navedena da druge suoči sa svojim
interesima, potrebama i željama. Ovo je često nova i nepoznata situacija koja
pomaže svima da razreše obrazac odnosa koji je postao rigidan. Pretpostavka da se
može dogoditi „isceljenje kroz susret“ (Boszormenyi-Nagy & Krasner, 1986,
str.20) jeste osnova Morenovog terapijskog rada. Nešto se slično dešava u
porodičnim konstelacijama kada se osobe koje su bile isključene i poricane, pojave
u kontekstu i zauzmu svoje mesto. Ovaj vidljivi portret svih članova često biva
iznenađenje zbog svoje dimenzije i često drastično menja poziciju klijenta u okviru
porodice.
Za razliku od okruženja kontekstualne terapije, porodična konstelacija se odvija
u kontekstu grupe koju čine pojedinci. Dok klijente neki put prate članovi njihovih
porodica, partneri i/ili deca, u većini slučajeva ono što se dešava jeste individualna
terapija u okviru grupe. Osim toga, fokus porodične konstelacije je na primarnoj
porodici, dok se kontekstualna terapija fokusira na sadašnje odnose u okviru
pozadine porodične istorije pojedinaca.
Terapeuti koji primenjuju kontekstualnu terapiju svesni su svoje pozicije
„multidirektivne predrasude“, kojom podržavaju svakog člana porodice u njegovim
interesima. Ovo se razlikuje od stava neutralnosti koji je prisutan u drugim
školama porodične terapije. Kontekstualna terapija pokušava da proširi perspektivu
klijenta ili porodice do te mere da ne samo da je klijentova pozicija priznata, već su
i drugi takođe viđeni i uvaženi. Cilj terapijskog rada je „da se pomogne ljudima da
otkriju i konstruišu multilateralna odgovorna rešenja upravo u onim situacijama u
kojima ih njihovi impulsi nagone u suprotnom pravcu. Slično kao u klasičnoj
grčkoj drami, pobeda zasnovana na nepoštovanju značajnih osoba u našem životu,
plete niti tragičnih posledica u budućnost. Nasuprot tome, terapijska pomoć koja
razmatra posledice realnosti jedne osobe na drugu osobu (...), kao i legitimnost
samo-brige i poštovanja (...), korisna je za sve“ (Boszormenyi-Nagy & Krasner,
1986, str.19).
Svi članovi porodice moraju imati priliku da kažu drugima koja su njihova
očekivanja, tako da ih mogu zajedno preispitati. „Pristup /kontekstualne terapije/

54
može se najbolje opisati kao otkrivanje i priznavanje prava, koja treba učiniti
korisnim“ (Emlein, 1995, str, 79). Postaje jasno da svaki član ima svoja sopstvena
prava i dugove i da je svako od njih povezan u veću porodičnu mrežu, i kao
rezultat toga, nosi obaveze prethodnih generacija.
Otkrivanje i predstavljanje ove povezanosti odvija se u prisustvu drugih članova
porodice, i od svih se zahteva da budu otvoreni i direktni. Ovo je prvi korak ka
stvarnom susretu, uprkos činjenici da to može biti vrlo teško, zbog izbegavanja,
poricanja i prikrivanja ličnih ili porodičnih tabua i tajni, koji su često vrste izbora
kojima porodica pribegava kada je suočena sa osećanjima ili činjenicama koje je
teško priznati.
Kako je opisao Bosormenji-Nađ, obe strane, generacija roditelja ili dedova i
generacija dece, slažu se oko mogućnosti koje postoje u odnosu. Ako je detetu
otvoreno ili skriveno zabranjeno da otvori određene teme, lojalnost će ga navesti
da se drži porodične tradicije. Ovo će obe strane sprečiti da razreše problem.
Međutim, zabranjivanje nekome da otvori neku temu sprečava direktan susret
između „Ja“ i „Ti“. Iz ovog razloga, kontekstualna terapija nastoji da slomi stari
restriktivni obrazac odnosa kako bi se omogućio susret i protok osnovnih
informacija koje mogu da ojačaju veze. „Pogrešno dečije poštovanje može da
zamaskira tabue i zahteve prema istinskom istraživanju stvarnog odnosa između
neke osobe i njenih roditelja. Ipak, saznanje o autentičnim borbama starije
generacije može pobuditi iskrenije poštovanje prema njima. Razvijanje dijaloga
otvorenih i hrabrih pitanja i odgovora između deteta i roditelja, roditelja čini još
više roditeljem“ (Boszormenyi-Nagy & Spark, 1973, str. 35).
Model spirale između samo-validacije i zaduženosti, koja može biti usmerena
pozitivno i negativno, služi da rasvetli posledice moralnog ponašanja i pravednost
u odnosu. To je razvojni model koji se može koristiti za ilustraciju pojma prava.
Cilj terapijskog rada je osposobljavanje klijenta da bude deo uzlaznog pokreta,
pozitivnog pravca spirale.
Klijent često ovo ne može prepoznati, zato što svoju pažnju usmerava na
destruktivno pravo i zaglavljen je u besu, razočarenju i okrivljivanju. Ipak, ovakva
osećanja u odnosu ne vode ka rešenju ili daljem razvoju. Ovo je razlog zašto se
kontekstualni pristup ne fokusira na patologiju već pre na „(...) postojanje resursa u
značajnim odnosima, koji kada se aktualizuju mogu pretvoriti mržnju u bliskost,
doživljenu nepravdu u balans pravednosti, a nepoverenje u poverenje“
(Boszormenyi-Nagy et al. 1986; str.99). *
Kada pojedini članovi porodice priznaju svoje sopstveno začvorenje, odreknu se
starih prava koja nisu niti će ikada biti ostvarena i još jednom učine napor da budu
deo odnosa tako što će učiniti prvi korak, onda će oni „stići do nove
samopokretačke spontanosti motivacije“ (Boszormenyi-Nagy, 1986; str.211). Ovaj
pristup potiče iz motivacione teorije, koja se zasniva na etici i pravdi. „Otkrivanje

55
posebnih načina na koji svaki član može da validira svoju moralnu vrednost kroz
dužnu brigu prema drugome, ne samo da umanjuje cenu njihovog uzajamnog
razmatranja, već postaje snažan motivacioni faktor ličnog sazrevanja. To davaoca
oslobađa da živi potpuniji, zadovoljavajući i kreativan život (Boszormenyi-Nagy,
1986; str.202).
Doživljavanje ove slobode deluje kao pozitivni podsticaj i tako služi kao
motivacija za ponavaljanje istog ponašanja. Kada je klijent svestan konteksta i
kada ga lično doživljava, on će na ovaj način nastaviti svoje nastojanje u sticanju
prava, kako bi imao pozitivne rezultate. „Na ovaj način zarađivanje prava kroz
pošteno davanje-i-primanje postaje determinišuća, samoodržavajuća dinamika
odnosa“ (Boszormenyi-Nagy, 1986; str.202). Kao što je ranije opisano, kroz
odgovarajuće davanje-i-primanje, stvara se veza između učesnika. Pravedna i
poštena razmena posebno podstiče poverenje u ovaj odnos, i u ovu vrstu
uspostavljanja i održavanja odnosa uopšte, i tako služi fizičkom i emocionalnom
zdravlju učesnika. „Jedna od naših centralnih teza jeste ključno saznanje stečeno
kroz decenijsko nastojanje usmereno ka uspešnoj terapiji: isceljujući resurs
pouzdanih i poverljivih ljudskih odnosa“ (Boszormenyi-Nagy, 1986; str.202). Cilj
terapije jeste da ova relaciona dinamika postane dostupna klijentu.
________

* Helingerov koncept (videti str. 61) roditeljstva, koji je neporeciva činjenica, je jedan od
najznačajnijih resursa. Helinger poziva klijenta da to prizna i poštuje.
Kvaliteti terapeuta

Terapeutovi stavovi, znanje i ponašanje su ključni faktori za uspešnu terapiju.

Bosormenji-Nađ i Spark (1973) eksplicitno ističu da je terapeutov lični rast njegov
najznačajniji instrument. Terapeuti mogu pomoći klijentima da izađu iz svojih
začvorenja samo ako oni sami pokazuju otvorenost i spremnost da na moralni
način deluju u odnosima. Iz ovog razloga terapeutovo mišljenje određuje njegove
terapijske ciljeve i postavlja granice sopstvenim mogućnostima (Freud, 1910b, str.
39).
Martin Buber opisuje šta se dešava kada u terapijskom odnosu nosioci
određenih uloga konfrontiraju jedno drugog. On ovo poredi sa susretom dve osobe
koje žive „Ja“ i „Ti“. „Drugi (...) primer normativnih granica uzajamnosti može se
naći u odnosu između iskrenog psihoterapeuta i njegovog pacijenta. Ako je on
zadovoljan da ’analizira’ svog pacijenta - odnosno, da na svetlo dana iznese
nesvesne faktore iz njegovog mikrokosmosa i da na svesnom planu primeni
energije koje su transformisane ovom pojavom – on može uspešno ostvariti neka
poboljšanja. U najboljem slučaju, on može pomoći da rasplinuta duša, čija je

56
struktura slaba, dostigne barem nekakvu koncentraciju i red. Ali on ne može
završiti svoj stvarni zadatak, a to je regenerisanje nerazvijenog ličnog središta. To
može uraditi samo čovek, koji svojim oštrim okom lekara, suštinski shvata
zakopano, skriveno jedinstvo napaćene duše, što se može učiniti samo ako on kao
partner stupi u odnos, licem u lice, ali nikad opservacijom i istraživanjem objekta
(1996, str. 178f).
Kao i Bosormenji-Nađ, za koga je centralni aspekt terapije „ponovno spajanje“,
ponovno uspostavljanje veze (sa roditeljima i prethodnim generacijama), Buber
takođe ističe da se isceljenje dešava kroz povezivanje. Osoba ne postaje deo celine,
svog sistema, sa svim svojim pravima i obavezama, dok ne pripadne i ne prizna
ovo pripadanje. Klijenti nisu individualna bića i više nisu u stanju da sebe opažaju
na taj način. Oni imaju svoj kontekst i svoju sredinu sa kojom su u neprekidnoj
razmeni. Terapeut treba da ovo uzme u obzir i mora biti svestan svoje „stvarne
odgovornosti za terapijski uticaj na živote svih ljudi koji su u vezi sa njegovim
pacijentima. Za razliku od fizičke medicine, rezultati i posledice svake
psihoterapijske intervencije se ne mogu ograničiti na ličnost pacijenta“
(Boszormenyi-Nagy, 1986, str.199).
Činjenica da su terapeutovi i klijentovi lični interesi u skladu sa ekološkim i
univerzalnim interesima, daje potpuno novo značenje mogućnostima psihoterapije.
„(...) izgledi da svako stiče pravo na bolje zdravlje ako uvažava potrebe drugih,
predstavljaće izvor reda i nade u našem svetu (...)“ (Boszormenyi-Nagy, 1986,
str.202). Nada da se njegov rad može koristiti kao podrška za razvoj pojedinca i
društva je vrlo važna za Bosormenji-Nađa. Stepen u kome kontekstualna terapija
čini značajan doprinos može se samo pokazati kada se nastavi dalje istraživanje. U
kontekstu terapije, uspešnost ovog koncepta može se meriti blagostanjem klijenata,
njihovim emocionalnim i fizičkim zdravljem i njihovim kvalitetom života.

8. Bert Helinger i porodične konstelacije

Najznačajnija stvar za svaku osobu jeste poštovanje.

Bert Helinger

Bert Helinger je razvio potpuno jedinstvenu vrstu psihoterapijskog rada. To je

primena konstelacija, tačnije porodičnih konstelacija, u kojima klijenti reprodukuju

57
unutrašnje slike svojih porodica uz pomoć učesnika grupe. Ovaj metod se zasniva
na pretpostavci da emotivni poremećaji i psihosomatske bolesti mogu nastati usled
poremećaja poretka porodičnog sistema, čiji je rezultat sistemsko začvorenje.
Jedna osoba iz sistema je povezana sa sudbinom druge osobe. Ako se ovo bitno
začvorenje prepozna, što je obično moguće kada se postavi porodična konstelacija,
i kada se ponovo uspostavi poredak, razlog za postojanje simptoma prestaje da važi
i promena je moguća.
Helinger smatra da za sistem postoji jedan „pravi“ poredak i da ovaj poredak
odgovara svakom članu sistema. Ovaj „pravi“ poredak pruža mir i stabilnost
sistemu i tako omogućava zadovoljstvo svakom članu sistema. U kontekstu
konstelacije, bilo da se radi o porodici ili nekom delu kompanije ili biznisa, odnosi
koji su poremećeni ili oni koji uzrokuju poremećaj, istražuju se i čine se pokušaji
ka obnavljanju poretka ili čak njegovom uspostvljanju po prvi put u toj generaciji.
Kako je Helinger otkrio u svojoj dugogodišnjoj praksi, nekoliko pravila
određuje poredak. Međutim, ova pravila mogu biti narušena spoljnim silama, kao
što su ratovi, udari sudbine ili takvim faktorima kao što su isključenje ili osuda
članova sistema. Ovaj poremećaj ravnoteže može se nastaviti kroz generacije. U
Nemačkoj, na primer, period nacizma koji je bio obeležen nepravdom i
dramatičnim događajima, čak i danas nastavlja da za sobom ostavlja emotivne

žrtve u generacijama dece i unuka obe strane. *

U okviru konstelacije odvija se „poredak ljubavi“. Ovo je bukvalni prevod
Helingerove knjige Ljubav i njene istine (2001a), koja se prvi put pojavila u
Nemačkoj 1994.g. Ovakav “poredak“ se praktično pojavljuje kao arhaična forma
odnosa, kao u Bibliji ili u tradicionalnim kulturama. Možda su ove strukture tako
duboko urezane i stoga nam tako suštinski govore, kao slike arhetipova koje je
opisao Karl Gustav Jung.
Za razliku od psihodrame, u porodičnoj konstelaciji se ne odigrava određena
situacija niti potencijalno ponašanje. Cilj porodične konstelacije jeste da se otkriju
nesvesna začvorenja u primarnom sistemu i da se omogući njihovo tretiranje.
Ovim Helinger pokazuje osnovne strukture sistema koje su, kako on pretpostavlja,
odgovorne za bolest pojedinca ili su ometajući elementi u emocionalnom razvoju
pojedinca. On koristi intervencije da bi se omogućili nova emotivna veza sa
prethodnom generacijom, balans ili razrešenje sistemskog začvorenja. Terapija je
usmerena ka pomirenju sa roditeljima i prethodnim generacijama i ka ostvarenju
pravde, što znači, održavanje prava svakog člana da pripada sistemu.
Helinger koristi reč „fenomenološki“ da opiše svoj pristup. On se ne zasniva na
teorijskom modelu već sledi fenomen koji se pojavljuje u praksi postavljanja

58
porodične konstelacije. ** Ovi fenomeni su klijentove neverbalne poruke koje
terapeut posmatra u intervjuu, a naročito izjave predstavnika koji stoje na mestu
članova porodice i koji komentarišu kako se osećaju, koje su im fizičke senzacije i
fantazije o određenom odnosu, dok su u svojim ulogama.

_______

* U pregledu svoje knjige, Tilman Moser kritikuje oblast psihoterapije zato što dopušta da njeni
stavovi postanu neistorijski. On govori o terapijskom radu koji se fokusira na identifikaciju
klijenata sa precima žrtava i počinioca Holokasta. Prema Moseru, ova identifikacija vodi ka
biografijama i ponašanjima koja se jedino mogu razumeti kroz osećanja koja su „preuzeta“ ili
„pozajmljena“. Moser kaže da je Helingerov rad tako fascinantan zato što „je nađen smisao u
traganju za precima čije su sudbine bile osuđene da oblikuju biografije njihove dece i njihovih
potomaka“ (Moser, 1995).

** „Ja to ne mogu objasniti. Ja vidim da je to tako, da se to dešava i da je moguće proveriti da li

učesnici u porodičnoj konstelaciji zaista osećaju šta se dešava u porodici. To je sve što mi je
potrebno za rad“ (Hellinger, 2001a, str.357).

Tokom dugog perioda eksperimentisanja, posmatraju se obrasci odnosa koji se

stalno ponavljaju i pozicije predstavnika. Pošto se ovi obrasci jasno definišu, mogu
se, primenom intervencije, ispitati iz perspektive njihove validnosti i ispravnosti.

Biografski podaci

Bert Helinger je rođen 1925.g.. Posle studija filozofije, teologije i pedagogije,

postao je sveštenik. Otišao je u Južnu Afriku i tamo je, živeći sa Zulu narodom,
radio 16 godina kao pripadnik Katoličkog misionarskog reda. Bio je upravnik
mnogih škola, među kojima i škole koju su pohađali crnci u Natalu. Iskustva koje
je stekao živeći sa tamošnjim ljudima ogledaju se u njegovim radovima.
„Pripadniku Zulu naroda ne bi palo na pamet da nekoga dovede u neprijatnu
situaciju, već ima duboko poštovanje koje podrazumeva da niko ne treba da ukalja
svoj obraz, i da svako treba da čuva svoje dostojanstvo. Takođe sam bio duboko
impresioniran apsolutno prirodnim autoritetom Zulu roditelja nad svojom decom, i
dečijim poštovanjem svojih roditelja, koje je bilo tako lako i nije se dovodilo u
pitanje. Na primer, nikada nisam čuo nekoga da priča s nepoštovanjem o svojim
roditeljima. To bi bilo nezamislivo“ (Hellinger, 2001a, str. 443).. U kontekstu svog

59
rada Helinger je stekao uvide o načinima na koje terapeuti, koji se bave grupnom
dinamikom, vode grupe sastavljene od ljudi različitih veroispovesti, i to čine bez
ikakve rasne barijere. „Bio sam duboko impresioniran načinom na koji su oni
pokazivali da je moguće pomiriti suprotnosti kroz uzajamno poštovanje (...)“
(2001a, str. 435).
Po povratku u Nemačku 1969.g. Helinger koristi stečeno iskustvo u grupnoj
dinamici u svom terapijskom radu. Ranih 70tih napušta svoj misionarski red i
posvećuje se psihoterapiji. Stiče psihoanalitičko obrazovanje u Beču. Međutim,
posle održanog predavanja u psihoanalitičkom udruženju u kome je pohvalno
govorio o analitičaru i psihologu Arturu Janovu i njegovom radu, koji je bio
nekonvencionalan i revolucionaran za to vreme, Helinger je diskreditovan od
strane udruženja. Proveo je zatim neko vreme studirajući u SAD, gde je kod
Janova devet meseci studirao primalnu terapiju, u Los Anđelesu. Na putu stvaranja
sopstvene vrste psihoterapije upoznavao se sa drugim brojnim vidovima terapija,
uključujući Geštalt terapiju, Bernovu transakcionu i skript analizu, a kasnije,
porodičnu terapiju, provokativnu terapiju Franka Farelija i hipnoterapiju Miltona
Eriksona.
Susret sa radom psihoanalitičara i grupnog terapeuta Erika Berna izvršio je
duboki uticaj na razvoj Helingerovog pristupa. Bern je razvio transakcionu analizu
kojom se istražuju komunikacija između ljudi i osnovni psihodinamski obrasci.
Transakciona analiza pretpostavlja tri osnovne ljudske potrebe: potrebu za
ljubavlju, za strukturisanjem vremena i za aktivacijom. Čovek će prilagoditi svoj
život i zahteve u skladu sa tim kako su ove osnovne potrebe zadovoljene u ranom
detinjstvu. U ranom detinjstvu, dete piše životni skript koji može slediti i prema
kome se oblikuje njegov život. Individualne ideje se izražavaju delimično kroz
izbor omiljne bajke, koja sadrži elemente koji su bitni za dete. Bajke, mitovi ili
legende sadrže iskustva koja su svima poznata u manjoj ili većoj meri. Prema
transakcionoj analizi, izbor teme je ukorenjen u individualnoj biografiji i u
porukama koje dete prima od roditelja i iz sredine.
Kada je radio sa grupama Helinger je primetio da njegove opservacije nisu uvek
tačne. U skriptu se pronalaze neke teme koje ponekad idu izvan individualnog
biografskog iskustva i koje potiču iz drugih generacija i odnosa. „Transakcioni
analitičari su skript pripisivali porukama koje su prenošene osobi. Ja sam
primećivao da se /transmisija/ dešavala nezavisno od direktne poruke i često kroz
događaje koji su se odigrali u sistemu. Ovo obično nisu bili događaji koji je
doživela sama osoba. Oni su se takođe mogli odigrati na drugom mestu i u drugom
vremenu i onda se manifestovati u skriptu. Iznenada, pojavio se sistemski
multigeneracijski aspekt“ (Hellinger, citiran u Weber-u, 1993, str.321).
Ovo je Helingeru dalo podsticaj da analizi skripta doda sistemsku dimenziju.
Otkrio je da mnoge priče nisu bile povezane sa dotičnom osobom, već pre sa

60
drugim ljudima, a posebno članovima porodice. Razrešenje skripta koji u sebi nosi
puno patnje može biti moguće rešenjem identifikacije sa osobom iz sopstvenog
sistema. Ovo se može desiti u okviru konstelacije kada ova druga osoba dobije
svoje pravo mesto i poštovanje koje zaslužuje kao član sistema.
Helinger je bio inspirisan da uvaži neophodnost i značaj balansa između
generacija, zahvaljujući Ivanu Bosormenji-Nađu i njegovoj knjizi Nevidljive
lojalnosti. Helinger ipak ističe da ono što je Bosormenji-Nađ smatrao glavnim
faktorom u dinamici odnosa, naime, etička dimenzija balansa, za njega nije važna.
“Ja mogu samo da vidim disparitet i ta razlika između dobitka i gubitka pokreće
dinamiku koja teži kompenzaciji“ (Hellinger, citiran u Weber-u, 1993, str.322).
Iz perspektive metoda hipnoterapije koji je razvio Milton Erikson i raznih
hipnoterapijskih postupaka, Helinger je preuzeo metod pričanja priče i detaljnu
opservaciju minimalnih neverbalnih znakova koji često nisu u skladu sa verbalnim
porukama. Prema njemu, važno je da terapeut sledi Eriksonov pristup, koji je
„uvažavao i prihvatao svaku osobu onakvom kakva ona jeste i pokušavao je da
sretne tu osobu u njenom sopstvenom jeziku i referentnom sistemu“ (Hellinger,
2001a, str. 441). Dakle, značajna poruka se može izdvojiti iz onih poruka koje
potiču iz nižih nivoa psihe i koje odgovaraju nevidljivoj strukturi porodičnog
začvorenja koja izmiče racionalnom mišljenju.
Helinger je svoj metod izvođenja porodičnih konstelacija usavršio do te mere da
može uspešno voditi klijente ka konstelaciji razrešenja u vrlo kratkom
vremenskom periodu, obično ne duže od 10 do 20 minuta. On ume da prepozna
osnovne strukture i da na njima bazira svoje intervencije. Helingerov osnovni
princip uključuje ovu preciznost i održavanje terapijskog rada na minimumu. *
Osim ovoga, on obično sa klijentima ima samo jednu terapijsku seansu. Dakle,
metod konstelacija se može smatrati vrstom sažete terapije orijentisane na rešenje.
Bert Helinger trenutno živi u južnoj Namačkoj. Napustio je privatnu praksu i
više ne radi sa grupama – što mu omogućava da radi u kontekstu opsežnijih
seminara koje drži po celom svetu. Fokus njegovog rada su psihosomatske i
psihijatrijske bolesti i posledice sistemskih začvorenja na međuljudske odnose i
međukulturalne relacije na političkom nivou. On piše i podržava dokumetovanje
ove vrste terapije i dugoročna proučavanja efikasnosti kod raznih vrsta poremećaja.
Helingerove publikacije o ovom terapijskom metodu uključuju terapijska pisma
(1995) i prezentacije metoda u formi transkripta seminara (Hellinger, 1994, 1995,
2001a; Weber, 1993, 1998).

Prezentacija hipotetičkog radnog modela i njegove implikacije

Povezivanje i odnosi

61
Kada se rodi dete u porodici, ono od samog početka postaje deo mreže odnosa.
Dete dobija ono što mu je potrebno za opstanak i uči da živi sa drugim ljudima u
porodici, uglavnom svojim roditeljima, braćom i sestrama. Ono takođe uči da
prihvati porodična pravila kao svoja sopstvena. Ipak postoji nešto više od ovoga, a
to je duboka povezanost u okviru sistema. Helinger je u kontekstu svoje prakse
istraživao dimenzije ove pripadnosti i da bi je opisao koristio je reč „poredak“.
Ovaj poredak deluje nezavisno od toga da li smo ga svesni ili ne. “Odnosi nam
omogućavaju da opstanemo i da se razvijamo. Istovremeno, oni nas obavezuju da
postavljamo ciljeve koji su suprotni našim ličnim htenjima i željama“ (Hellinger,
citiran u Weber-u, 1993, str.17).
U okviru odnosa postoje neki osnovni uslovi koji ograničavaju partnere.
Helinger pominje tri ograničenja koja su neophodna da bi odnos između roditelja i
dece bio dobar: „“povezivanje, balans između davanja i uzimanja i poredak“
(citiran u Weber-u, 1993, str.21). Posledica snažne lojalnosti u sistemu jeste da

________

* „Jedan od važnih principa u ovom radu jeste da se ne čini više nego što je potrebno za
pacijenta“ (Hellinger, 2001a, str. 337).

potomci žele da se drže onih članova koji žele da odu ili pokušavaju da ih slede.
„Posledice su takođe vidljive kod onih osoba koji imaju prednost, ali dele sudbinu
onih koji su živeli u nepovoljnim okolnostima, ili dele odgovornost za zdravlje,
sreću, nevinost i život onih manje srećnih članova njihove porodice (...). * Stoga,
oni koji imaju prednost često rizikuju (...) svoje zdravlja (...) i život sledeći
magijsku nadu da odricanjem svoje sopstvene sreće i života mogu spasiti živote i
sreću drugih“ (Hellinger, 2001a, str.312).

Poredak

Važan faktor koji ne pripada konceptima koji su do sada opisivani, a koji je uveo
Helinger jeste poredak u sistemu. On je zasnovan na hronološkom poretku. Osobe
koje su tu bile ranije imaju prednost nad onima koje su došle kasnije. Ovo je
drugačije sa samim sistemima. Sadašnji sistem, tj. sadašnja porodica ili odnos ima
prednost nad prethodnim sistemom. Ovo znači da se važni odnosi koji su roditelji
mogli imati, kao što su prethodni brak ili veridba, moraju priznati kao takvi.
Poredak takođe znači da se mora poštovati separacija među generacijama. Roditelji
stoje jedno uz drugo, i deca stoje zajedno, ali u drugom nizu od roditelja, i redosled

62
rođenja dece mora se održati. Niko ne sme biti isključen, što znači da se nijednom
članu ne može odbiti njegovo pravo mesto u sistemu. Ako je poredak poremećen,
sledeće generacije preuzimaju zadatak ostvarenja kompenzacije.
Hijerarhija odgovara članstvu u sistemu u datom momentu. „Oni koji su prvi
došli u porodicu imaju prednost nad onima koji su došli posle“ ( Hellinger, 2001a,
str.29). Isto važi i za organizaciju. S druge strane, sadašnji sistem ima prednost nad
primarnim sistemom, što znači, na primer, da kada se žena razvede i ponovo
venča, ona pripada drugom sistemu. „U organizaciji postoji hijerarhija grupa
prema funkciji i postignućima“ (Hellinger, 2001a, str.33).
Ovakav poredak se mora održavati, baš kao što se mora poštovati i separacija
između generacija. Prema Helingeru, nepoštovanje poretka, što je najverovatnije
takođe rezultat sistemske konstelacije, može imati ozbiljne posledice. „Na primer,
kada dete misli da zna i počne da sudi o ličnim stvarima između roditelja, onda se
ono stavlja iznad roditelja. Poremećaj poretka prednosti često rezultira u
porodičnim tragedijama, ozbiljnim nesrećama i samoubistvima. Kada jedan član
porodice koji je na nižem mestu u hijerarhiji stvalja sebe na mesto onoga ko je

_______

* Slična zapažanja postoje kod onih koji su preživeli neku katastrofu ili nacistički teror.

na višem mestu, onda on nesvesno reaguje sa impulsom da propadne, da bude

nesrećan i da pati“ (Hellinger, 2001a, str.207).
Konstelacije pomažu da se brzo identifikuju sistemske strukture odnosa i da se
pronađu razrešenja. U procesu, klijentovo ponašanje i izjave predstavljaju niz
„nevidljivih lojalnosti“ koje su duboko usađenje. Promene u ovoj strukturi vode u
promene ponašanju, razmišljanja, a time i osećanja. Prema sistemskim principima,
promena kod klijenta će takođe doneti promenu u njegovom okruženju. Među
osnovnim konceptima ovog terapijskog rada, Helinger razlikuje sistemsko
začvorenje, čije je poreklo generalno u prethodnim generacijama (ako to nije
pitanje začvorenja između braće i sestara, koje se dešava mnogo ređe) i prekinuti
pokret dosezanja, koji se zasniva na individualnoj biografiji. U slučaju sistemskog
začvorenja u konstelaciji, Helinger koristi porodične konstelaciju da dođe do
razrešenja. U slučaju prekinutog pokreta dosezanja on preporučuje da se koristi
Holding terapija, koju je razvila Irina Prekop (1991). Alternativno, on koristi
metod porodične konstelacije, ali dopušta da se u konstelaciji pojavi novi odnos sa
ocem ili majkom, čije uloge zauzimaju predstavnici.

Sistemsko začvorenje

63
„Reč ’sistem’ se ovde koristi u smislu povezanosti zajedničkom sudbinom, koja
obuhvata nekoliko generacija. To znači da članovi sistema mogu biti upleteni u
sudbinu drugih članova, a da toga nisu svesni“ (Hellinger, 2001a, str.88). „Svi
pripadnici ove povezanosti zajedničkom sudbinom neumitno su spojeni dubokom
lojalnošću. Sudbinski efekti njihove lojalnosti su najsnažniji kada potiču iz ljubavi
deteta prema roditeljima ili kada je to lojalnosti između braće i sestara ili muža i
žene, međutim, posebnu vrsta lojalnosti takođe osećaju oni koji su stekli neku
prednost od onih koji su morali da odu“ (Hellinger, 2001a, str.311). Ovo su
naznake gde se mogu tražiti začvorenja kada se ispituje porodični sistem.
Sistemsko začvorenje znači da su klijenti na sebe preuzeli dugove iz svog
porodičnog sistema iz prethodnih generacija, a koji ne potiču iz njihove lične
biografije, kao što su krivica ili moralni dugovi, kako ih je definisao Bosormenji-
Nađ. Oni su primorani da teže ravnoteži u sistemu i ovome posvećuju svu svoju
energiju, pa čak i cele živote. Bosormenji-Nađ ovu konstelaciju naziva
„intergeneracijski račun dugova“, koji su klijenti spremni da izmire zbog svoje
obaveze lojalnosti prema svojoj porodici. Ovaj pokušaj balansiranja se nastavlja
kroz nekoliko generacija. Bosormenji-Nađ i Spark (1973) upućuju na Bibliju u
kojoj deca i unuci nose krivicu očeva u treću i četvrtu generaciju. Najvećim delom,
porodične konstelacije obuhvataju ovaj broj generacija.
Prema Helingeru, porodične konstelacije otkrivaju nesvesne strukture
porodičnih odnosa. “Kroz porodičnu konstelaciju predstavnici jasno pokazuju da u
porodicama i klanovima, potreba za lojalnošću i balansom koju dele svi članovi, ne
dozvoljava isključenje nekog člana. Inače će sudbina te osobe biti nesvesno
preuzeta i nastavljena kroz život kasnijeg člana porodice“ (Hellinger,1994, str.19;
2001a, str.311). Helinger opisuje kako se primenom porodične konstelacije mogu
otkriti ova začvorenja. Ona jasno mogu biti definisana, a razrešenje predočeno.
Razrešenje začvorenja može se odigrati kroz kompenzaciju. „(...) kada se
isključeni član uvaži i oda mu se poštovanje, uspostavlja se celovitost porodičnog
sistema, a ljubav otkloni neophodnost ponavljanja njegove sudbine od strane
kasnijeg člana porodice“ (Hellinger, 2001a, str.pvii).
U porodičnoj konstelaciji, isključeni članovi porodice mogu dobiti svoje mesto
u sistemu (ponovo) u vizuelnoj reprezentaciji sistema. Njihovo postojanje je
priznato kroz izjave i gestove poštovanja. Pretpostavlja se da će ovaj imidž
nastaviti da vrši uticaj na klijenta i time će doprineti njegovom isceljenju. Ovo
takođe važi i za „nastavljanje i završavanje prethodno prekinutog pokreta malog
deteta prema majci ili ocu“ (Hellinger, 2001a, str.pviii). „ /Sa ovom terapijskom
intervencijom/ ranija anksioznost i povrede koje su nastale gubitkom i separacijom,
mogu se zaceliti ili ublažiti“ (Hellinger, 1994, str.20). „Aktivna predanost svetu“
koju je Martin Buber video kao rešenje (Buber, 1957, str. 122) za ulazak u
„pozitivnu spiralu“ susreta i razmene sa svetom (Bosormenji-Nađ smatra da je ovo

64
mogućnost), odgovara pokretu prema roditeljima ili njihovom uvažavanju, što se
može demonstrirati dubokim klanjanjem njima i njihovoj sudbini.
Sistemsko začvorenje znači da jedna osoba preuzima sudbinu druge (jedne
druge) osobe ili svojim životom održava sećanje na tu osobu. Na primer, dete može
nastaviti sudbinu majke, koja sa svoje strane prati svog brata. * U mnogim
porodicama, ova linija se može pratiti unazad kroz nekoliko generacija. Međutim,
Helinger ne uzima više od tri do četiri generacije u obzir, pošto po njemu, mora
postojati tačka na kojoj će prošlost biti ostavljena na miru. U porodičnoj
konstelaciji, obično postaje jasno koji su ljudi začvoreni među sobom, a time koja
osoba ima najveći značaj za klijenta. Helinger je posmatrao tri osnovne vrste
dinamike u sistemskom začvorenju: identifikaciju, praćenje i preuzimanje.

________

* U ekstremnim slučajevima, na primer, u slučaju psihoze, može doći do duplog začvorenja.

Identifikacija

U psihoanalitičkoj literaturi, identifikacija se definiše kao “psihološki proces kojim

subjekat asimiluje aspekt, svojstvo ili osobinu nekog drugog i transformiše se,
potpuno ili delimično, po modelu koji drugi daje“ (Laplanche & Pontalis, 1973,
str.205) ili „čin kojim jedna osoba postaje ista kao i neka druga ili dva bića postaju
ista (da li u mislima ili u stvarnosti, potpuno ili secundum quid)“ (Lalande, citiran
u Laplanche & Pontalis, 1973, str.205). Kroz identifikaciju sa ranijom osobom to
je kao da dete čuva uspomenu na isključenu osobu i kroz svoju patnju predstavlja
njeno prisustvo ili energiju u sistemu.
Može se videti „da dotična osoba nije više potpuno svoja, već se identifikovala
sa nekim drugim. Biti identifikovan znači da posedujete osećanja one osobe sa
kojom ste se poistovetili i doživljavate kao da su ta osećanja vaša. Ne mislite da tu
postoji neki odvojeni entitet (...)“ (Hellinger, 2001a, str.118). Takođe se može
videti da „snovi takođe ponekad nemaju nikakve veze sa snevačem, već da san
može zaista pripadati nekom drugom članu snevačeve porodice“ (Hellinger, 2001a,
str.435). Mogući razlozi za identifikaciju su da je neka osoba isključena iz sistema,
ili da se dete, koje je sada klijent, iskupljuje zbog narušavanja sistema ili za
nepravdu, kao predstavnik najmlađe generacije, u ime osobe iz ranije generacije.

65
Često je ova osoba nepoznata klijentu ili u sistemu postoji samo kao tabu ili
porodična tajna. „Vi ne morate znati sa kim se identifikujete. Kompulzija za
identifikacijom potiče iz sistema i ona deluje, a da vi ne znate osobe koje
predstavljate“ (Hellinger, 2001a, str.97). Ne doživljavaju samo deca, kasniji
klijenti, kroz svoja zapažanja ili kroz svoju patnju „da nešto nije u redu“. Ove
identifikacije, čak iako nisu formulisane kao takve, mogu videti i drugi ljudi.
Klijenti kažu da ih poređenje sa osobom koja je isključena omalovažava: „Ista si
kao tvoja tetka.“ Ako je ova pretpostavka tačna onda možemo razumeti zašto
određena osećanja ne reaguju na terapiju. Ona onda pripadaju drugoj osobi, tako da
se ne mogu promeniti kod klijenta, već moraju da se prorade u sistemu.
Uticaj identifikacije, kao i kod bilo kog sistemskog začvorenja, obuhvata
događaje ili emocije koje sprečavaju klijenta da živi svoj život. Ona se može
manifestovati kao psihosomatska bolest ili emocionalni poremećaj, pa čak i kao
psihoza (Hellinger, 1994, str.430), kao i u stanjima koja klijent doživljava da nisu u
skladu sa njegovim selfom koji obično opaža. Ovo se opisuje rečima kao „To je
kao da stojim pored sebe“ ili „Ja jednostavno ne razumem šta sam upravo uradio“.
Još jedna posledica identifikacije je prekid odnosa, pošto sistemsko začvorenje i
prekinuti pokret dosezanja vrše uticaj i na klijentovu spremnost i/ili sposobnost da
započne i održi stalnu vezu sa nekim drugim. „Svi napori da se otkrije šta nije u
redu biće bezuspešni sve dok se identifikacija ne prizna i ne razreši. Samo tada,
novi, pozitivni odnos može započeti. Ljudi koji se identifikuju sa nekim drugim,
žive u stranom svetu i ne mogu se više ponašati kao da su to oni. Oni su stranci
sebi samima i svoje partnere ne vide onakvim kakvi zaista jesu, već kao strance“
(Hellinger, 2001a, str.119).
Radeći sa konstelacijama na ovakav način, Helinger nudi priliku da se osoba sa
kojom se klijent identifikuje uvaži i da se ta identifikacija razreši. Kao u slučaju
kada jedna osoba sledi neku drugu, od klijenta se traži da osobi koja je u pitanju
izgovori jednu od razrešujućih rečenica koja jasno definiše začvorenje. Dobro bi
bilo da se „rečenice ponove nekoliko puta sve dok se voljena osoba ne prizna kao
posebna osoba i, ne uzdržavajući se od dubine ljubavi, kao odvojena i zasebna.
Ako se ovo ne desi, simbioza i identifikacija ostaju (...)“ (Hellinger, 2001a,
str.317).

Praćenje

Ako je neki član najuže porodice, kao što su brat ili roditelj, umro prerano, bez
obzira da li je poginuo u ratu ili je stradao u nekoj nesreći, ili usled bolesti, postoji
tendencija kod brata, sestre ili deteta da ih slede u nesreću ili smrt. Ovo se može
manifestovati u stvarnoj tendenciji ka smrti, kao što su nesreće ili pokušaji
samoubistva, ili na simboličan način, kada se osoba razboli i time okreće leđa

66
životu ili ne koristi prednosti raspoloživih mogućnosti koje se pojavljuju u njenom
životu. Frojdov pojam instinkta smrti zvuči kao rana verzija ovog opisa, kao da se
ovde radi o „nagonu“ koji je usmeren ka samoj osobi. “Sa opasnim instinktima
smrti osoba se suočava na razne načine: oni delimično postaju bezopasni tako što
se spajaju se erotskim komponentama, delimično se u obliku agresije okreću ka
spoljašnjem svetu, dok nesumnjivo u velikoj meri nastavljaju nesmetano svoj
unutrašnji rad“ (1923b, str. 54). *

_______

* Osim toga, „postoje ljudi u čijim se životima, na njihov užas, neoprestano ponavljaju iste
nekorigovane reakcije, ili ima onih kojima se čini da ih progoni nemilosrdna sudbina, iako nam
bliže posmatranje pokazuje da oni nesvesno prizivaju takvu sudbinu. U ovakvim slučajevima mi
ovoj kompulziji ponavljanja pripisujemo ’demonski’ karakter (...). Ako u ovom instinktu
prepoznamo samo-destrukciju, koja je deo naše hipoteze, onda samo-destrukciju možemo
smatrati izrazom ’instinkta smrti’ (...)“ (1923b, str.107).

Preuzimanje

Kada roditelji slede druge osobe, onda lojalnost navodi njihovu decu da preuzmu
njihovu sudbinu, da teže za balansom, kao i da se pokore neizrečenoj i obično
nesvesnoj rečenici „Bolje je da odem ja, nego ti“. Čineći ovo, dete pomaže
roditelju da nosi svoju sudbinu. Slično ponašanje koje je vođeno dečijom
lojalnošću sistemu može se videti u porodicama u kojima se roditelji razdvajaju.
Dete se razboljeva, počinje da krade, ima probleme u školi, a rezultat ovoga je da
oba roditelja usmeravaju pažnju na ovog „indeksnog pacijenta“, koji problem
demonstrira na površini. Na dubljem nivou, međutim, želi da osigura porodičnu
solidarnost, čak i po cenu svoje sopstvene dobrobiti.

Prekinuti pokret dosezanja

Prekinuti pokret dosezanja je emocionalno povlačenje deteta usled njegovog

dubokog razočaranja zbog majčine ili očeve emotivne nedostupnosti. Ovo može
biti posledica stvarnog gubitka roditelja, separacije od roditelja ili emotivne
neprisutnosti. Ako je roditelj sistemski začvoren i svoju životnu energiju troši na
traženje balansa u svom primarnom sistemu, onda on za dete neće biti prisutan sa

67
svojim roditeljskim kapacitetom. Prekid može nastati potpuno nenamerno i protiv
volje roditelja. Na primer, ako dete mora biti u bolnici određeno vreme i ovo vodi
prekidu kontakta između njega i roditelja zato što ne mogu da ga posete, ili, kao što
je bio slučaj u prošlosti da roditeljima nije bilo dozvoljeno da posećuju decu, ovo
može voditi prekinutom pokretu dosezanja kod deteta. Isto važi za situaciju kada
majka oboli.
S druge strasne, ako je jedan roditelj odsutan, izgleda da se prekinuti pokret
dosezanja može sprečiti ukoliko prisutan roditelj predstavlja onog drugog sa
poštovanjem i uvažavanjem i o njemu govori s ljubavlju. Zasnovano na dubokoj
ljubavi, koju Helinger naziva originalna ili primarna ljubav, dete je spremno da
uradi sve za roditelja. Ako su njegovi napori ili ljubav odbačeni, neuvaženi i
neuzvraćeni, usled očeve ili majčine emocionalne odsutnosti “(...) ljubav prema
roditelju se pretvara u bol. Ovo zapažanje je od suštinskog značaja, da emotivni bol
uglavnom predstavlja prekinutu ljubav i da je ovaj bol zapravo drugo lice ljubavi.
Iako je bol u stvari druga forma ljubavi, on je tako jak da dete snažno odbija da je
oseti“ (Hellinger, 2001a, str. 436). Ono više ne pokušava da priđe roditeljima, niti
je voljno da to i dalje radi. Na kraju potpuno odbija da učini bilo kakav pokušaj, u
cilju zaštite od dodatnog bola. Klijenti onda žele da imaju što je moguće manje
veze sa ocem ili majkom, sa osobom koja ih je povredila. Ne postoji ništa lepo što
bi mogli da kažu o njima, prekidaju kontakt ili uopšte ne gaje nikakvo osećanje
prema svojim roditeljima, ni pozitivno ni negativno, što bi se moglo protumačiti
kao „potiskivanje“. Međutim, ovo nije trajno rešenje, već pre stagnacija, pošto po
Helingeru, ljubav između oca ili majke i deteta više ne teče. * U terapiji se ovaj tok
može ponovo uspostaviti i time se može stvoriti veza sa prethodnom generacijom.
Ovo znači da će se klijent osloboditi negativnih osećanja prema svojim roditeljima,
sa kojima su veze snažnije što je veće optuživanje, bes i razočaranje.
Bosormenji-Nađ govori o pravu davanja, a ugrožavanje ili osujećenje ovog
prava ima ozbiljne posledice za dete. On koristi pojam „destruktivno pravo“ da
ukaže na osnovnu strukturu koja odgovara prekinutom pokretu dosezanja. Pojam
se odnosi na stečeno pravo na balans ili kompenzaciju koje ostaje neostvareno, kao
i na destruktivne posledice za druge ljude i dete, koje je u međuvremenu postalo
klijent.

Anksioznost

U kontekstu ove studije, pitanje anksioznosti je od posebnog značaja. Helinger je

uočio da anksioznost uglavnom potiče iz biografije, bilo da je događaj trauma
rođenja ili prekinuti pokret posezanja. Kada dete izgubi oca ili majku, ono ne
doživljava žalost, zato što nije dovoljno razvijeno da bi se suočilo sa ovim
dubokim osećanjem. Umesto toga, ono oseća bes. Ipak, pošto je dete povezano sa

68
oba roditelja kroz duboku lojalnost, bes se pretvara u anksioznost. Ono se plaši
svog besa i njegovih neizraženih posledica, a anksioznost nastavlja da bude ono što
dete vidi na površini. Kroz anksioznost dete, a kasnije odrasla osoba, štiti sebe da
ne dotakne duboka i bolna osećanja svoje žalosti. Razrešenje za klijenta može biti
ponovno okretanje ka roditelju i dopuštanju da se sad pojavi ona emocija koja nije
doživljena kad je bilo vreme, i da se tako otkloni prepreka. **
Kada se dečije davanje ne poštuje i ne uvažava, tj. kada otac ili majka ne
obraćaju pažnju na sadašnji odnos, ovo može značiti da su oni upetljani u sopstveni
sistem. Na primer, oni mogu slediti neku osobu iz njihove primarne porodice. Ovo
je kao da su vezani unazad, tako da njihova energija ne može teći u sadašnjosti ili
_______

* U Predavanjima o vaspitanju deteta, Buber govori o značaju dečijeg poverenja u prisustvo

odrasle osobe: „Govorio sam o detetu koje (...) sedi i čeka majku da priča sa njom Ali mnoga
deca ne moraju da čekaju. Ona znaju da im se neprekidno govori u neprekidnom dijalogu.
Suočena sa samotnom noći koja preteći dolazi, deca leže tamo zaštićena i neranjiva, obavijena
srebrnim ogrtačem poverenja. Poverenja, poverenja u svet zato što ta osoba postoji – što je to
sama suština odnosa između roditelja ili učitelja i deteta. Zato što ta osoba postoji, onda je
sigurno da je svetlo skriveno u tami, isceljenje u tegobi, a ljubav u apatiji onih koje žive sa
nama“ (Buber 1953b, str.39).

** Geštalt terapija ovaj proces naziva „završavanje geštalta“.

ka sledećoj generaciji i na taj način nisu prisutni kao partneri u odnosima u
sadašnjem sistemu. Ovako se poremećaj u sistemu može prenositi generacijama.
Ipak, u nekim slučajevima, može se videti da je anksioznost preuzeta iz sistema.
Na primer, ako su se klijentov otac ili deda borili u ratu, onda on može patiti od
paničnih napada ili anksioznosti.
Patologija anksioznosti može se manifestovati kao rezultat prekinutog pokreta
dosezanja. Frojd je već opisao ovu vezu kao neurotičnu anksioznost, u predavanju
koje je održao 1932.g. U skladu sa njom impuls ka majci ili ocu je prekinut, tako
da cilj nije ostvaren. „Najobičniji uzrok anksiozne neuroze je neiskorišćeno
uzbuđenje. Libidualno uzbuđenje je nastalo, ali nije zadovoljeno niti iskorišćeno, i
pojavljuje se zebnja umesto ovog libida koji je skrenut od svog zadovoljenja. Čak
mislim da je opravdano da kažem da se ovaj nezadovoljeni libido direktno pretvara
u anksioznost“ (1932b, 82).
Ne postoji drugo stanje niti druga osoba koja može da zameni osećanje
primarne ljubavi koja se rađa u odnosu sa roditeljem. Zapravo, upravo je suprotno
tačno: usamljenot kao i nepoznato lice podstiču dečiju čežnju za njegovom
poznatom majkom; ono ne može da kontroliše ovu libidualnu pobuđenost, i ne
može da podnese ovu neizvesnost, već je pretvara u anksioznost“ (1932b, 83). I
“Ono čega se /osoba/ plaši je očigledno njen sopstveni libido. Razlika između ove

69
situacije i one u kojoj postoji realna anksioznost nalazi se u dve stvari: opasnost je
unutrašnja, a ne spoljašnja i ona nije svesno prepoznata“ (1932b, 84).
Frojd je radio sa drugim mehanizmom stvaranja anksioznosti, a to je proces
potiskivanja. Zapazio je da anksioznost vodi potiskivanju, a ne da potiskivanje
vodi u anksioznost. * Verujemo da je moguće ovo potpunije objasniti nego ranije,
ako razdvojimo šta se dešava sa idejom koja se mora potisnuti od onoga šta se
dešava sa kvotom libida koja je povezana sa njom. Ideja je ono što je podložno
_______

* „Kako mi sada zamišljamo proces potiskivanja pod uticajem anksioznosti? Odgovor bi,
mislim, bio sledeći. Ego zapaža da bi zadovoljenje instinktnih zahteva koji se pojavljuju,
podsetio na jednu od dobro upamćenih situacija opasnosti. Ova instinktna kateksa mora nekako
biti prigušena, zaustavljena, onemogućena. Mi znamo da ego uspeva u ovom zadatku ako je jak i
ako je dotični instinktni impuls uneo u svoju organizaciju, ali ono što se dešava u slučaju
potiskivanja jeste da instinktni impuls i dalje pripada idu i da se ego oseća slabim. Tada ego sebi
pomaže sa tehnikom koja je u osnovi ista kao normalno mišljenje. Mišljenje je eksperimentalna
aktivnost izvedena sa malom količinom energije (...). Tako ego anticipira zadovoljstvo spornog
instinktnog impulsa i dozvoljava mu da izazove reprodukciju neprijatnih osećanja na početku
zastrašujuće situacije opasnosti. Sa ovim se pokreće automatizam principa zadovoljstva-
nezadovoljstva i sada dolazi do potiskivanje opasnog instinktnog impulsa“ (1932b, 89).
potiskivanju i što se može iskriviti do tačke da postane neprepoznatljiva; ali njena
kvota afekta se redovno transformiše u anksioznost – i ovo je tako bez obzira na
prirodu afekta, bez obzira da li je to agresivnost ili ljubav (1932b, 83).
Ovo zapažanje da „sadržaj“ osećanja ne igra ulogu u dimenzijama forme, moglo
bi se uporediti sa Helingerovom opservacijom da agresija može biti znak
neostvarenog pokreta ka roditelju.

Osećanja

Frojd je smatrao da terapija treba da prizove, ponovi i proradi ono što je potisnuto.
U ovom procesu, mogu se ispraviti ranija emotivna iskustva neke osobe, a rezultat
toga je da njeni postupci postaju odgovarajući onome što se zahteva u sadašnjosti.
U kontekstu konstelacija može se videti da se osećanja koja su bila potisnuta ili
isključena ponovo pojavljuju i doživljavaju.
U smislu sistemskog preuzimanja, osećanja koja su prisutna mogu pripadati
drugoj osobi, čak i osobi iz druge generacije. Posebno je važno da gubitak, bez
obzira koje vrste, bude ožalovan, kako bi nastupili emotivno sazrevanje i
psihološka separacija (Freud, 1921b). Konstelacija često uz pomoć predstavnika
pruža priliku da se ova iskustva ponovo prožive, i da se tako dozvoli tuga. Ipak
postoje i drugi fokusi koji pomažu klijentu da razreši začvorenje. Kada se pokaže
stvarnost porodice, terapeut može „pomoći osobi da prihvati svoje porodične

70
okolnosti tako da ih ne mora pasivno tolerisati, već može aktivno promeniti
njihovu dominaciju u sadašnjosti. Dakle, cilj je promena jučerašnjice kao dela
današnjice“ (Massing, Reich & Sperling, 1994, str.27).
Bert Helinger razlikuje tri vrste osećanja: primarna, sekundarna i preuzeta
osećanja i koristi ih kao kriterijum u svom terapijskom postupku. Ljubav koju dete
oseća prema svojim roditeljima je osnova svega. Primarna ljubav je temelj između
roditelja i deteta, i na nju ne utiču odnosi, postupci i događaji. Ona je neizbežna i
vrši svoj uticaj, bilo da je priznajemo ili ne ili bez obzira da li je želimo. Fokus
primalne terapije su osećanja i njihovo intenzivno izražavanje. Dok se bavio
primalnom terapijom, Helinger je „(...) shvatio da jaka osećanja koja izlaze na
površinu (...) gotovo uvek prekrivaju neko drugo osećanje, naime, primarnu ljubav
deteta prema majci i ocu. Osećanja ljutnje, besa, tuge i očaja obično samo služe da
zaštite od bola koji je izazvan prekinutim pokretom malog deteta ka ocu ili majci
(Hellinger, 2001a, str.436).
Sekundarna osećanja se pojavljuju umesto primarnih osećanja Ona nisu u
skladu sa situacijom i kod klijenta se javlja osećaj slabosti, kao kod bespomoćnog
ili nemoćnog besa ili dubokog, beznadežnog očaja i depresije. Ovo su osećanja
koja se pojavljuju u kontekstu prekinutog pokreta dosezanja za ljubavlju. Umesto
pokreta ka ljudima koje dete voli, „ono radije ostaje na distanci, i umesto ljubavi
oseća ljutnju, očaj i tugu“ (Hellinger, 2001a, str.436). Sledeći zahteve sažete
terapije, Helinger se ne zadržava na ovim osećanjima, pošto prema njegovim
zapažanjima ona i ne čine suštinu problema, već stoje na putu razrešenju. „Ako
shvatimo da su ova osećanja prekinuta ljubav, mi se ne zaglavljujemo sa površnim
osećanjima, već možemo raditi na ponovnom uspostavljanju prvobitnog pokreta
ljubavi“ (Hellinger, 2001a, str.437).
Helinger predlaže teoriju po kojoj se neurotični poremećaji mogu pripisati
dinamici prekinute ljubavi. Stvarno osećanje nije izraženo ili može čak biti
nepristupačno za klijenta. Kao i u teoriji Geštalt terapije, da bi razrešenje i
okončanje poremećaja bili mogući, mora doći do završavanja geštalta. „Terapeut
može pomoći klijentu da pronađe tačku na kojoj je pokret ka ocu ili majci bio
prekinut i da mu omogući da ga završi pomoću metoda koji se koriste u primalnoj
terapiji, hipnoterapi ili u porodičnoj konstelaciji. Dozvoljava se da se završi
prekinuti pokret ljubavi, a sa tim dolaze duboki mir i zadovoljstvo. Zatim mnogo
toga što je proizašlo iz rane povrede – anksioznost, kompulzivno ponašanje, fobije,
hipersenzitivnost i drugi neurotični simptomi, jednostavno nestaje“ (Hellinger,
2001a, str.437).
Helingerov opis treće vrste osećanja, preuzetih osećanja, daju jasnu sliku
sistemskog začvorenja. Kroz identifikaciju „osećanja (...) su nesvesno preuzeta od
nekog drugog i usmerena ka nekome ko nema nikakve veze sa situacijom“
(Hellinger, 2001a, str.435). Na ovaj način sistemski disbalans uzrokuje da se

71
nerazrešeni odnosi iz prethodnih generacija preuzmu u sadašnji odnos. Ovo sve
služi sistemu. Ipak balans se ne uspostavlja i u jednom ili drugom obliku to se
prenosi na sledeću generaciju.

Primena porodičnih konstelacija u praksi *

Osnovni terapijski metod jeste isceljenje putem ljubavi.

Bert Helinger

Dok se Bosormenji-Nađ fokusira na razumevanje svakog pojedinog člana porodice

u odnosu na pozicije drugih osoba u sistemu, kao i njihovih potreba, obaveza i
prava, Helingerov praktični rad se fokusira na vizuelnu reprodukciju poretka u
sistemu i omogućavanju da ova slika poretka bude dostupna klijentu. U svojim
________

* Ovaj odeljak se zasniva na publikacijama Weber-a (1998) i Hellinger-a (1994, 1995 i 2001a) i
na neobjavljenom transkriptu radionice (1994).

terapijskim seansama Bosormenji-Nađ je radio sa svim članovima porodice kako

bi identifikovao veze lojalnosti među njima. U opisu ovog postupka on piše da se
nevidljive lojalnosti mogu identifikovati samo posle „dugog poznanstva“, što znači
sagledavanjem cele porodične istorije i istraživanjem odnosa. On smatra da je za
razumevanje funkcionisanja grupe naročito važno da se zna ko je sa kim povezan
kroz lojalnost, kao i značaj koji lojalnost ima za ljude koji su vezani na ovaj način.
Helinger pominje vezivanje koje se zasniva na lojalnosti u kontekstu njegovog
modela kao „preuzimanje i identifikaciju“. Kako bi se njegove hipoteze i
intervencije primenile u praksi, Helinger je razvio tehniku korišćenja porodične
konstelacije, koja ima jednostavnu ali smisaonu formu sa jasno određenim
vremenskim ograničenjem. U porodičnoj konstelaciji, začvorenja se mogu brzo
identifikovati na način koji je vidljiv upotrebom fizičke prezentacije. U skladu sa
hipotezom da pozicioniranje predstavnika odražava klijentovu unutrašnju sliku
strukture odnosa u njegovom porodičnom sistemu, iz konstelacije se može
identifikovati i protumačiti najznačajniji aspekt odnosa. Tada se mogu odrediti
dalji koraci odnosno intervencije.

Intervencije i razrešenje

Intervencije proističu iz modela koji je opisan strukturalnim pravilima i

implikacijama koje iz toga slede. Pravila uključuju održavanje poretka, naime

72
hronološkog poretka i hijerarhije, poštovanje i priznavanje pripadnosti sistemu,
otvoreno izražavanje tabua i tajni, dostizanje ravnoteže i uvažavanje postupaka koji
su učinjeni. U okviru porodične konstelacije, ova pravila se primenjuju tako što se
predstavnici preraspoređuju u hijerarhiju koja se može priznati izvan sistema, ili se
izgovaraju razrešujuće rečenice, ili se čine određeni postupci i gestovi koji uzimaju
u obzir ova pravila. Na primer, klijentkinja može da kaže svom ocu „Ti si moj otac
i ja sam tvoja ćerka“. Ili dete može da kaže svojoj majci „Učinio sam to jer sam te
voleo“. Postupak i gest može biti duboki naklon ispred člana porodice koji nije bio
uvažen u prošlosti, čime mu se „odaje dužna pažnja“. Na ovaj način je moguće
vratiti preuzete dugove i razrešiti identifikacije sa nekom osobom iz ranije
generacije.
Da bi se poredak održao sve osobe koje pripadaju sistemu moraju biti znane i
imenovane. U praksi se koriste informacije o isključenim članovima porodice koji
su umrli mladi i time bili zaboravljeni ili smatrani nevažnim. Klijent određuje
zamenu za njih i oni zauzimaju svoju pravu poziciju. Na primer, terapeut može
odrediti redosled rođenja tako što će braću i sestre postaviti u niz. Ili raniji partneri
roditelja mogu dobiti svoje mesto koje svi mogu videti. Ove promene često među
predstavnicima donose veliko olakšanje, što se izražava kroz rečenice kao „Sada je
onako kako treba da bude“.
Čine se pokušaji da se napravi takva konstelacija u kojoj svi predstavnici
osećaju da su u svojim „pravim“ ulogama. Ako ovo nije moguće to se smatra
pokazateljom začvorenja koje još uvek nije identifikovano. Zatim se pokušava da
se makar poboljša pozicija svake osobe u sistemu. Opis predstavnika kako se
fizički osećaju terapeutu daje konkretno oruđe za dobijanje povratne informacije o
efektu intervencije koju je predložio. Ovo je iznenađujući fenomen koji se stalno i
pouzdano opaža u svim konstelacijama. Za Helingera to je „jedan primer
direktnog, neposrednog znanja i osećanja iznad i izvan onoga što znamo ili
osećamo u uobičajenom toku događaja“ (Hellinger, 2001a, str.439).
Veličina sistema i ljudi koji mu pripadaju su tačno definisani njihovim
odnosima i njihovim uzajamnim značajem. Članove primarnog sistema koji se
postavlja uglavnom čine klijent, tj. dete, njegovi braća ili sestre, polubraća, čak
iako su mrtvorođeni ili su umrli, roditelji i njihovi roditelji i braća ili sestre
roditelja ili dedova ako imaju neki poseban značaj, ako su umrli mladi, bili
isključeni itd; u retkim slučajevima neka osoba iz generacije pradedova i bilo koji
član koji je oslobodio mesto za drugu osobu (Hellinger, 1994, str. 103).
Međutim, ne postavlja se svaka osoba. Helinger preporučuje „Nikad nemojte
raditi sa više ljudi nego što je to potrebno za rešenje. Mi ne možemo raditi sa svim
članovima sistema zato što to samo vodi u konfuziju“ (Hellinger, 2001a, str.393).
Kako bi se moglo upravljati veličinom konstelacije, on ograničava broj ljudi na
neposrednu porodicu, što znači deca, i takođe ona deca koja su mrtvorođena ili su

73
umrla, i dva roditelja. Osim toga, mogu se uključiti osobe koje igraju ulogu u
sistemu, ljudi koji ne mogu obavezno na prvi pogled biti identifikovani, ali za koje
se može predvideti začvorenje kao što su identifikacija ili praćenje. „Među ljudima
koji su do sada pomenuti, oni čije su sudbine bili posebno teške, ili prema kojima
su drugi članovi sistema bili nepravedni – na primer, po pitanju nasledstva, ili koji
su isključeni ili dati nekome – zauzimaju naročito važno mesto“ (Hellinger, 2001a,
str.89).
Uopšteno govoreći, u kontekstu porodične konstelacije važni ljudi su svi oni
koji su napravili mesta za nekoga drugog u sistemu. Ovo može biti raniji partner
roditelja ili dedova, bilo da je to prethodni verenik ili supružnik. Nedostajući
roditelj polubrata takođe pripada sistemu. Nije važno da li je osoba još uvek živa ili
ne. „Osim toga, svi oni kroz čije je nedaće ili gubitak neko drugi u sistemu stekao
neku prednost, na primer, kada neko dođe do nasledstva zato što je neko umro
mlad ili je bio razbaštinjen. Osim toga, svi oni koji su doprineli blagostanju neke
osobe u sistemu, a zatim se o njih ogrešilo (...)“ (Hellinger, 2001a, str.311).
Na kraju konstelacije klijentu se predočava konstelacija razrešenja umesto
njegove problemske konstelacije. Koliko god je to moguće, ostvaruje se balans
odgovornosti koja se prenosi sa jedne generacije na drugu. Klijenti nalaze mesto u
sistemu koje im odgovara. Oni mogu da se pomire sa roditeljima i time, u širem
kontekstu, sa svojom sudbinom. Kada je moguće da klijent vidi poziciju svojih
roditelja u njihovom primarnom sistemu, njihovo začvorenje i sudbinu, onda način
na koji posmatra svoje probleme i stav koji ima prema svojim roditeljima, dobija
novu perspektivu.

Praktični deo

1. Uvod

Teorija je ono što određuje šta možemo posmatrati.

Ajnštajn u razgovoru sa Hajzenbergom

74
U porodičnoj konstelaciji, u toku seanse se dobijaju informacije na digitalnom i
analognom nivou (videti str. 22). U eksploratornom intervjuu, klijent na
kognitivnom nivou daje podatke koji su pristupačni svesnom mišljenju.
Informacije se prenose verbalno, tj. digitalno. Ovo podrazumeva informacije o
činjenicama i događajima u okviru njegovog sistema, ali ne i interpretacije,
osećanja ili opise ljudi i njihovih određenih karakteristika. U toku prikupljanja
podataka, nastoji se da klijent ostane na kognitivnom, digitalnom nivou, koji je
suprotan od vizuelnog i analognog nivoa konstelacije. Klijent često daje neke
naznake potencijalnog sistemskog začvorenja, što se u početku čini podjednako
važnim. Dakle, terapeutova početna hipoteza o sistemskoj konstelaciji može pokriti
široko polje. Dobijanjem dodatnih informacija broj različitih mogućnosti se stalno
smanjuje, sve dok se jedna tema jasno ne pojavi.
Druga vrste prenošenja informacija, vizuelna, analogna forma, odvija se kroz
klijentovo portretisanje njegovog porodičnog sistema. Ove informacije dolaze iz
nesvesnog nivoa i otkrivaju strukturne veze. U praksi se pokazalo da se u toku
konstelacije mogu pojaviti informacije koje izlaze izvan okvira eksploratornog
intervjua i koje mogu dati precizne pokazatelje strukture sistemskog začvorenja.
Dakle, nije neobično da dodatne informacije potvrde radnu hipotezu ili da u prvi
plan unesu novu dinamiku u toku konstelacije.
Terapeut stiče prvi vizuelni uvid o strukturi sistema kroz konstelaciju koja je
postavljena. U cilju identifikacije strukture sistemskog začvorenja, u individualnoj
terapiji se mogu koristiti klijentove izjave o tome kako se oseća u različitim
ulogama, dok se u grupnoj terapiji koriste rečenice predstavnika članova porodice.
Ove naznake vode terapeuta i on ih koristi da preduzme sledeći korak u
terapijskom procesu.
Kada klijent postavi konstelaciju svog porodičnog sistema, on ne zna koje
informacije daje. Ako se osloni na svoj osećaj kada postavlja predstavnike ili
listove papira u prostoru, ne postoji svesna kontrola selekcije informacija.
Međutim, u razgovoru klijenti mogu svesno birati koje će podatke dati, a koje ne.
Dakle, komunikacija na analognom nivou donosi manje iskrivljenu sliku o
mogućem začvorenju i bitnim informacijama.
Na ovaj način primena konstelacija može služiti kao sredstvo za donošenje
odluke kako da se nastavi ono što je sigurnije i što će brže dati rezultate.
Intervencije se mogu odmah proveriti, a njihova ispravnost potvrditi ili oporeći, što
u razgovoru i na racionalnom nivou nije moguće u ovom stepenu preciznosti.
Psihoterapijski metod korišćenja porodične konstelacije još uvek nije detaljno
istražen na naučnoj osnovi. Empirijske opservacije Bosormenji-Nađa i Heligera
dovele su do jednog modela koji se u praksi dokazao uspešnim. Kako bi se ovoj
vrsti terapije dala naučna osnova i teorijski koncept na kome se zasniva,
neophodno je naučno ispitati hipoteze. Naročito su, naravno, poželjni rezultati koji

75
bi potvrdili sadašnje stanje praktičnog iskustva i koji bi vodili daljem razvoju
koncepta. Značajno polazište je potvrđivanje osnovnih hipoteza u
eksperimentalnom kontekstu, posle čega bi usledili dalji koraci, kao što su
dugoročna istraživanja koja ispituju transfer klijentovog postignuća u terapiji na
njegov svakodnevni život i osvrt na potencijalne promene. Istraživanje će ili
potvrditi određene metodološke postupke ili će zahtevati promene u dizajnu
istraživanja.*

______

* Zanimljiva tema je razvoj inventara pitanja kojima se sistematski dolazi do sistemski

relevantnih aspekata.

2. Osnovna pitanja

Što ne dodirnete, za vas je miljama daleko.

Što ne razumete, za vas je beskorisno.
Što ne možete izračunati, za vas je nemoguće.
Što ne nazivate bitnim, za vas nema težinu.
Što ne činite, za vas je bezvredno.

(Gete, Faust, Drugi deo, Prvi čin, 4918-4923)

Sve konstelacije koje su postavljene u individualnoj terapiji, ispitane su i

procenjene na osnovu sledećih pitanja:

- Koji pokazatelji sistemskog začvorenja i prekinutog pokreta dosezanja se

pojavljuju u eksploratornom intervjuu?
- Koji pokazatelji sistemskog začvorenja i prekinutog pokreta dosezanja se
pojavljuju u početnoj konstelaciji?

76
 - Kako se ovi pokazatelji mogu koristiti u terapiji?
- Kako intervencije utiču na klijenta?

3. Dizajn istraživanja

Opšti pregled

Sprovela sam istraživanje u individualnoj terapiji sa klijentima koji su učestvovali

u projektu koji je nazvan „Geštalt terapija sa anksioznim pacijentima“, na Katedri
za kliničku psihologiju i psihoterapiju na Minhenskom univerzitetu, pod vođstvom
profesora Vilija Butola. Projekat je obuhvatio grupnu terapiju kao i individualne
seanse sa in-vivo konfrontacijama kojima je prethodio trening relaksacije.
Posle telefonskog zakazivanja susreta, viđala sam klijente na jednoj seansi u
trajanju od 45 do 90 minuta. Svaka seansa je uključivala:

kratko objašnjenje postupka,

eksploratorni intervju o porodici, u kome su postavljana pitanja o članovima

porodice, kao i o podacima koji su bitni za istraživanje,

fazu fizičke relaksacije,

i porodičnu konstelaciju u individualnoj terapiji.

Seanse su dokumentovane korišćenjem video i audio traka i fotografija. Podaci su

dobijani iz izjava klijenata u toku eksploratornog intervjua i konstelacije, a video- i
audio zapisi su transkribovani. U cilju procene transkripti i fotografije su proučeni,
a informacije iz seansi su stavljene u odgovarajuće kategorije.

Metode

Da bi se ispoštovao terapijski proces, ova studija koristi metode kvalitativnog

istraživanja. Individualni slučajevi koji su ovde predstavljeni sadrže različite
aspekte klijentove biografije i porodične istorije i demonstriraju veoma različite

77
individualne konstelacije. Do ovih aspekata je teško doći u kvantitativnom
kontekstu. Suprotno tome, kvalitativno istraživanje može da ih uzme u obzir.

Kvalitativno istraživanje

U psihoterapijskom istraživanju postoje dve različite škole. Prvi je kazuistika,

metoda slučaja, koji je nastao iz analitičke tradicije. On obuhvata detaljnu
prezentaciju slučaja, prema proceduri za ispitivanje studije slučaja koju je koristio
Sigmund Frojd. Da bi teorijski zaključci bili jasnili, dodaje se medicinska istorija.
Ova detaljna analiza pomaže da se podrži i prati klijentova individualna životna
istorija.
Drugi pristup potiče iz tradicije empirijskog i kvantitativnog istraživanja, koji se
smatra delom bihejvioralne terapije. On istražuje kontekst kauzalne strukture. U
pokušaju da postane akademska disciplina, psihološka disciplina je takođe uvela
zahteve naučnog istraživanja u oblast društvenih nauka.
Svaki od ovih pristupa ima svoje prednosti i nedostatke. I metod slučaja i
kvantitativni metod istraživanja su ograničeni po pitanju obima podataka koje
mogu dati. Informacije koje se sakupe zavise od posmatrača, koji sledi svoju
teoriju i vrši selekciju izjava koje se uklapaju u opservaciju koja se sprovodi.
Osnovni uslov koji naučni pristup postavlja jeste da kriterijum mora biti tako
definisan da se može opovrgnuti. * Ovo se ne uzima u obzir u prezentaciji slučaja.
Stoga, nije dopustivo da se ova forma istraživanja koristi za dokazivanje teorijskih
hipoteza. S druge strane, metoda slučaja obezbeđuje bogat izvor važnih podataka
koji se - iz metodoloških razloga - ne mogu dobiti. Zbog toga Foler (1994)
predlaže da istorije slučaja treba koristiti za generisanje hipoteza, a ne za njihovo
testiranje, pošto one treba da se odnose na različite faze istraživanja.
Kako bi se došlo značajnih rezultata, kvantitativno empirijsko istraživanje mora
odrediti jasno definisane individualne kategorije u koje se mogu klasifikovati jedan
složen tok događaja ili jedna složena izjava. Sve dok ovaj postupak obuhvata
mehanički strukturisane predmete istraživanja, kao što je slučaj u prirodnim
naukama, to je efikasno i ima smisla. ** U društvenim naukama, kada su predmet
istraživanja društvene strukture ili ljudska psiha, postoji opasnost da se ne poštuje
predmet istraživanja. Ovim se postavlja uslov da dizajn istraživanja uvažava
zahteve obe tradicije i da se odvija tako da se empirijski može dokazati da je nešto
pogrešno, a da se previše ne redukuje aspekt sadržaja. ***
Kvalitativno istraživanje pokušava da ove zahteve uzme u obzir. Ono se
približava psihoterapijskom procesu i nastoji da opiše i strukturiše materijal.
Klasičan model stimulansa-odgovora ne koristi se više kao istraživački model. U
okviru konteksta kvalitativnog istraživanja, čine se pokušaji da se razviju

78
kompleksne kategorije koje ističu predmet istraživanja i njegovu unutrašnju
strukturu, a ne samo da ga formalno klasifikuju (Friczewski, 1985). Istraživanje
individualne studije slučaja opisuje, interpretira i objašnjava ono što se trenutno
dešava u psihoterapiji. Stoga se kvalitativno istraživanje može smatrati osnovnim
istraživanjem (Grave, 1988).

________

* Warren McCulloch, jedan od prvih kibernetičara, jednom je napisao: „Dokazati da je neka

hipoteza pogrešna zaista je vrhunac znanja“ (1965, str. 154)

** Ograničenje ovog postupka može se takođe videti u prirodnim naukama. Svaki element je
deo većeg sistema koji utiče na svaki drugi element.

*** Prema Husserl-u „(...) eksperimentalna psihologija je metod za određivanje psiho-fizičkih

činjenica i normi, koje mogu biti važne, ali koje bez sistematske nauke svesnosti koja istražuje
psihu u pogledu onoga što joj je imanentno, gube mogućnost da se dublje shvate ili koriste na
potpuno validan naučni način“ (1965, str. 98).

Postoje osnovne razlike između kvantitativnog i kvalitativnog istraživanja.

Kvantitativno istraživanje koristi metričke termine za prikupljanje i procenu
podataka, što nije slučaj sa kvalitativnim istraživanjem. Dok prvi metod
prikupljene podatke postavlja na ordinalne, intervalne skale ili skale odnosa, drugi
metod koristi samo nominalne skale za klasifikaciju materijala. Treća razlika jeste
da svaki metod na svoj način razume naučni metod. Da bi se došlo do naučnih
zaključaka kvantitativno istraživanje koristi individualne varijabile koje se
precizno mere korišćenjem reprezentativnog slučajnog uzorka. Kvalitativno
istraživanje, s druge strane, ispituje i, u toku istraživanja, interpretira složenost
nekog slučaja.
Ipak, ova dva metoda se međusobno ne isključuju. Oni predstavljaju dva
različita momenta koji se međusobno dopunjuju u okviru metoda koji je bazično
isti. Zajedno oni pokrivaju celu oblast naučnog istraživanja. Još u 19. veku Hegel
je govorio o jednostranoj prirodi naučnog traganja za istinom: „Štaviše, (...) mi
moramo uvideti da je vrlo popularan napor da se otkrivaju sve distinkcije i sve
determinante u svetu objekata samo u onome što je kvantitativno, jedan od
najopstruktivnijih predrasuda koje ometaju svaku tačnu i temeljnu kogniciju“
(1991, str. 160). U eseju „Održanje, identitet i promena u fizici i psihologiji“,
1912.g. Kurt Levin ističe da je navodni kontrast između dva istraživačka metoda

79
zapravo iluzija: „U određivanju kvaliteta nekog objekta, quale objekta čiji
kvantum treba odrediti, uvek se mora navesti, zato što se kvantitet objekta takođe
razlikuje u zavisnosti od onoga sa čim se vrši kvantitativno poređenje“ (1981, str.
97). I zato, „bez – eksplicitno ili implicitno – opisivanja quale, govoriti o
kvantitetu objekta nema puno smisla, kao kad se ne zna u odnosu na koji objekat se
vrši poređenje“ (1981, str. 97). Prvi korak u istraživanju jeste kvalitativan. To
obuhvata određivanje subjekta istraživanja, kao i termine, kategorije i instrumente
kojima se vrši analiza. Zatim sledi kvantitativno ili kvalitativno orijentisana
primena instrumenta i ovde se može koristiti kvantitativna procedura. Odluka da se
ovako radi zavisi od predmeta i cilja istraživanja. Povezivanje rezultata sa
subjektom istraživanja i njihovo tumačenje uvek je kvalitativna procedura
(Mayring, 1982, 1985).
Alberti (1994) takođe opisuje razliku između kvalitativne i kvantitativne
metodologije kao nešto što je umereno, a ne apsolutno. Istraživač koji radi
kvalitativno određuje kategorije za kodiranje podataka na osnovu svoje
operacionalizacije, i one potiču iz njegovih teorijskih pojmova. Suprotno tome,
kvantitativno istraživanje počinje određivanjem kategorija čiji rezultati služe da
pomognu prilikom interpretacije. U kvantitativnom istraživanju, hermeneutički rad
tj. interpretacija i objašnjenje, odvija se u kasnijoj fazi, dok kvalitativni istraživač
počinje interpretativni rad čak u toku određivanja kategorija.

Seansa

Opisivanje postupka klijentu

Na početku seanse, terapeut i klijent razgovaraju. Prvi deo razgovora služi da se

uspostavi poverenje. Istovremeno, klijentu se opisuje kako će se seansa odvijati i
on ima priliku da postavlja pitanja o metodu koji se koristi. Pored ovoga, klijentu
govorim o raznim pojavama koje su se mogle videti u konstelacijama koje sam
vodila, kada su klijenti preuzimali različite uloge. Ovo je obuhvatalo fizičke
reakcije, koje su ponekad bile vrlo snažne, kao i osećanja i fantazije koji su se
mogli pripisati osobi koja je predstavljana. Klijentu se napominje da može bilo
kada da izađe iz uloge ukoliko oseti da mu je to preteško ili ako simptomi
anksioznosti počnu da se javljaju. Ipak, niko od učesnika nije odlučio da na ovaj
način prekine svoje učešće.

Eksploratorni intervju
Određivanje osoba koje pripadaju sistemu

80
U eksploratornom intervjuu koji se odvija pre konstelacije, klijent se ispituje o
strukturi njegove porodice. U okviru konteksta eksperimenta, postavljaju se
sledeća pitanja:
Ko je pripadao vašoj primarnoj porodici? Da li su vaši roditelji pre braka imali
neke druge partnere, verenike ili supružnike? Da li imate braću ili sestre koji su
umrli ili su mrtvorođeni? Da li je bilo neke teške bolesti u porodici? Da li je bilo
neke prevremene smrti? Da li je neki član porodice isključen? Da li ima nekih
tajni, legendi ili tabua u porodici? Da li ima nekih tragedija ili gubitaka? Ima li
nekih drugih važnih događaja?
Na osnovu prethodnog iskustva i proceduralnih koncepata, osobe koje treba
postaviti u konstelaciji biraju se od onih koje su pomenute u eksploratornom
intervjuu. Dobro je da se svede obim informacija koje klijent daje jednostavno zato
što postoji mera do koje klijent može da radi. Zato se na početku broj osoba
ograničava na roditelje i braću i sestre, a podaci o drugim osobama koje su
pomenute se ne razmatraju. Ako se pokaže da su informacije o neposrednoj
porodici nedovoljne za postupak, terapeut može uključiti veći broj osoba.
(Hellinger, 1994, str. 41).

Fizička relaksacija

U sledećoj fazi od klijenta se traži da se smesti udobno kako bi mogao pratiti

terapeutove instrukcije za fizičku relaksaciju. Klijenti su donekle bili upoznati sa
ovim vežbama, zato što su u okviru projekta naučili tehnike opuštanja. Ove tehnike
su uvedene u ovaj kontekst sa namerom da se klijentima ponudi poznati element u
terapijskom kontekstu sa terapeutom koga ranije nisu sreli. Tehnike koje su
korišćene pruzete su od Jakobsona i podrazumevaju da učesnik zamišlja putovanje
kroz svoje telo. Ovaj metod pomaže klijentu da fokusira pažnja na ono što se
dešava u tom momentu, podstiče intuiciju (Cohn, 1998, str. 134 „Trening
intuicije“), kao i fokus na holističke, tj. procese leve hemisfere. Pošto je porodična
konstelacija vrsta rada u stanju koje je slično transu, fizičko opuštanje je dobra
priprema.

Obeležavanje listova papira

Dok je još uvek u fazi opuštanja, klijentu se govori da ispred sebe zamisli osobe
koje pripadaju njegovom sistemu, i da ih poistoveti sa nečim. To može biti neka
slika, boja, oblik, simbol, kao i neka reč ili rečenica. Na kraju faze opuštanja,
klijentu se daje list papira formata A4 i kreoni različitih boja, sa čim treba da
napravi „sliku“ svakog člana porodice. Ove slike služe da u okviru konstelacije
predstave osobe koje pripadaju sistemu.

81
Porodične konstelacije u individualnoj terapiji

Metod korišćenja porodičnih konstelacija u individualnoj terapiji sadrži tri faze.

Prva je sama „konstelacija“, što znači postavljanje listova papira u prostoru kako
bi se reprodukovala klijentova unutrašnja slika njegove porodice. Druga faza je
„idealna konstelacija“, koju predlaže terapeut, a treća faza obuhvata intervencije
koje vode ka konstelaciji razrešenja. Na kraju svake ove faze, klijent se smešta na
metapoziciju kako bi komentarisao sliku i ono što doživljava.

Konstelacija

Klijent postavlja listove papira na pod tako da može da stane na njih. Prazan papir
služi kao metapozicija, odakle može spolja da posmatra porodični sistem i tako
više ne zauzima mesto predstavnika, već posmatrača. Klijent se usmerava da stane
na svaki list papira prema poretku u sistemu i da bude svestan svojih fizičkih
percepcija, misli, slika, a ako se pojave, i fantazija o odnosima svake osobe prema
drugim osobama. Ako klijent počne da ide predaleko u kognitivnom ili
spekulativnom pravcu, od njega se traži da tačno opiše fizičke senzacije koje ima
na određenoj poziciji. Na kraju, klijent staje na metapoziciju, odakle može da
posmatra i komentariše reprodukciju „idealne konstelacije“.

Idealna konstelacija

Iz pozicije terapeuta predlažem „idealnu konstelaciju“. Ovo podrazumeva

odvajanje generacija i poredak osoba iz jedne generacije prema dužini vremena
koje su pripadali sistemu, na primer, poredak braće i sestara prema uzrastu.
Osobama koje su bile isključene iz sistema daje se mesto koje je u vidnom polju
svih drugih u sistemu. U postavci se, ako je moguće, samo neznatno menja pravac
listova papira ili se porodica preraspoređuje oko oca kao fiksirane tačke. Klijent još
jednom ide po redu, stavljajući sebe u ulogu ljudi koji su uključeni i izveštava o
njihovim precepcijama. Ovde se može videti da li je došlo do nekih poboljšanja i
gde su neophodne dalje intervencije.

Intervencije

Kao i u porodičnoj konstelaciji u grupi, moguće intervencije obuhvataju promenu

pozicije klijenta ili druge osobe, što znači približavanje, udaljavanje ili
prilagođavanje ugla. Još neke osobe koje su bile ranije pomenute mogu se dodati

82
konstelaciji ili se izgovaranjem rečenica razrešenja menjaju odnosi između ljudi.
Ovim rečenicama se uvažava poredak, forma odnosa ili činjenice ili druga osoba.

Konstelacija razrešenja ili završna konstelacija

Ove intervencije služe da se napravi konstelacija razrešenja u kojoj se svi članovi

sistema osećaju dobro i ispravno. Ako se ovo još nije desilo, konstelacija služi da
se otkrije začvorenje i/ili tendencije daljih mogućnosti klijentovog razvoja. Klijent
može poneti ovu sliku kako bi mu bila na raspolaganju kad god mu zatreba.

Procena

(... ) čim kažeš da moraš da znaš šta je dobro,

to je izraženo na pogrešan način. Moraš da osetiš šta je dobro.
Razlika se uvek nalazi u sopstvenom osećanju.
Nijedna teorija te ne može zaštititi od toga niti te poštedeti odluke.
Ernst fon Glaserfeld

U cilju procene proučavala sam transkripte, prema sledećim kategorijama i

sadržaju tih kategorija. U tome se može videti moj kognitivni proces u ulozi
terapeuta koji je vodio eksploratorni intervju i proceduru konstelacije.

Struktura procene

Pokazatelji sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

Pokazatelji naznačeni u katalogu kriterijuma, a koji mogu ukazivati na sistemsko

začvorenje, biraju se iz klijentovih izjava. Oni čine osnovu radne hipoteze o
strukturi sistema i njegovog začvorenja. Dok većina podataka izlazi izvan okvira
ovih kriterijuma, oni i dalje imaju značaj za sistemsku strukturu. Oni će biti
diskutovani u pojedinačnim studijama slučaja.

Radne hipoteze

Na osnovu ovih pokazatelja, formulišu se radne hipoteze o klijentovom

sistemskom začvorenju i osobama koje su bitne u sistemu. Ako nije očigledno da
je odluka donesena na osnovu opisa u katalogu kriterijuma, daje se kratko
objašnjenje. Pošto klijent često pominje nekoliko kriterijuma, ja biram jedan ili dva

83
na koja se fokusiramo u toku konstelacije. Dodatni pokazatelji vode potvrđivanju
radne hipoteze ili se zamenjuju drugim značajnijim pokazateljima.

Porodična konstelacija

Opisuju se strukture koje se vide u porodičnoj konstelaciji, a klijentovi komentari u

različitim ulogama se snimaju, ukoliko sadrže informacije koje su značajne za tok
terapijskog procesa i terapeutove odluke. Da bi se obim informacija držao na
podnošljivom nivou i da bi se proces donošenja odluka lakše sproveo, biraju se
bitni podaci.

Dodatni pokazatelji u početnoj konstelaciji

Ispituje se početna konstelacija kako bi se videlo da li ima pokazatelja koji

potvrđuju radnu hipotezu. Osim ovoga, prva konstelacija često daje dodatne
informacije koje nisu bile očigledne u eksploratornom intervjuu, ali su bitne za
terapijski proces.

Dodatne hipoteze

Pokazatelji koji se pojavljuju u konstelaciji vode ka dodatnim hipotezama o

sistemskim začvorenjima.

Cilj

Kao terapeut koristila sam sakupljene podatke i usmeravala proces ka centralnom

kompleksu, prema kome sam mogla fokusirati svoju terapijsku pažnju. Korisno je
da u ovoj fazi procesa klijent ima neko specifično pitanje o procesu, pošto to može
usmeriti njegovu pažnju ka razrešenju.

Koraci ka razrešenju

Prvi predlog za razrešenje sastoji se od tzv. idealne konstelacije, koja reprodukuje

poredak u sistemu. Klijent stoji na metapoziciji i komentariše ovu izmenjenu sliku,
a zatim govori o svojim percepcijama i kako se oseća u pojedinim ulogama. Ovo je
praćeno sa nekoliko terapijskih intervencija. Svaka se proverava posmatranjem
klijentovog fizičkog i psihološkog stanja na sopstvenom mestu ili u ulogama
pojedinih članova sistema.

84
Diskusija

Diskutuju se rezultati i važni aspekti određene porodične konstelacije i predlažu se

potencijalne dodatne terapijske intervencije.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Ovi podaci se dobijaju preko upitnika, klijentovih izjava i opservacija drugih

istraživača u projektu. Dodaju su na kraju studije kako spoljne informacije ne bi
uticale na terapijski proces u seansi. *

Definicija kriterijuma

Sistemsko začvorenje

Sakupljaju se mogući razlozi sistemskog začvorenja u sadašnjoj i prethodnim

generacijama, koji mogu biti potvrđeni realnim pokazateljima, kao što su podaci o

_______

* Dodatni istraživački interes obuhvata poređenje podataka sakupljenih na „konvencionalan“

način, korišćenjem instrumenata kao što su upitnici, intervjui i testovi, sa informacijama
dobijenim u konstelacijama.
posledicama začvorenja koji se u terapijskoj praksi identifikuju kao simptomi. To
su, konačno, simptomi koji klijenta i navode ta traži terapiju. Oni se mogu odnositi
na fizičke simptome, kao što su somatske ili psihosomatske bolesti, ili emotivni
problemi kao što su depresija, problemi u odnosima, osećaj da klijent stoji „pored
sebe“ umesto „u sebi“, zavisnosti, psihoze i očigledne ili latentne suicidalne
sklonosti, koje se mogu manifestovati u čestim nezgodama (Emlein, 1995).
Generalno, klijenti i članovi njihovih porodica nisu svesni mogućih razloga kao
elemenata osnovne strukture, i zato oni nisu u stanju da identifikuju začvorenje
koje je relevantno za njih.

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

Korišćenjem sledećih kriterijuma ispituju se klijentove izjave:

- Osobe koje su bile isključene, što znači osobe koje su živele ili još uvek
žive u sistemu, ali čija pripadnost sistemu nije priznata od strane drugih

85
članova. One su možda zaboravljene ili su namerno isključene. Ponekad
članovi sistema ne znaju ko pripada sistemu i ko treba da bude uključen.
Ove kategorije uključuju one osobe koje su napravile mesta za druge ljude u
sistemu, tako što su ga napustili, kao što je slučaj sa prethodnim partnerima
ili supružnicima koji su otišli iz sistema kroz separaciju, razvod ili smrt. One
takođe obuhvataju osobe koje su se same isključile napuštanjem sistema i
nestajanjem iz njegovih životnih okolnosti, kako bi započele nove živote
negde drugde.
- Osobe koje nisu uvažene, što znači osobe o kojima se u porodici pričalo
bez poštovanja ili ljubavi.
- Osobe koje su prerano umrle, naročito roditelj, brat ili sestra klijenta ili
jednog od roditelja. Ako su otac ili majka umrli kada je dete bilo vrlo mlado,
ovo može biti pokazatelj dečijeg prekinutog pokreta dosezanja. Osim ovoga,
pokazatelj potencijalnog sistemskog začvorenja je situacija kada su roditelj,
brat ili sestra poginuli u nekoj nesreći, umrli usled bolesti ili su stradali u
ratu.
- Deca koja su mrtvorođena (ona imaju isti status kao i osobe koje su umrle
mlade).
- Pobačaji ili abortusi, ako su imali poseban značaj u sistemu, pošto se
krivica zbog gubitka deteta pripisuje ili roditeljima ili drugim osobama.
- Tragične sudbine kao što su smrt majke na porođaju ili uticaj političkog
sistema na porodicu. U istoriji Nemačke nacistički režim je igrao posebnu
ulogu.
. Stvarna krivica, što znači ugrožavanje sopstvenog ili tuđeg sistema, kao što
su seksualno zlostavljanje, ubistvo ili krivična dela u kontekstu političkog
delovanja ili članstva.
- Tajne ili tabui, što znači značajne činjenice o kojima se ne priča, o kojima
se ne sme pričati ili koje se poriču. U porodičnoj konstelaciji, ponekad se
pojave tajne i često se ne može odrediti da li one imaju veze sa činjenicama
ili ljudima. Ovo se vidi u konstelaciji kad svi gledaju u jednom pravcu ili
jedna ili više osoba opisuju osećanje da nešto ili neko nedostaje u sistemu.
Ponekad, u toku konstelacije, klijent se seti na šta se tajna može odnositi, ali
to često ostaje misterija.
- Gubici kao što je gubitak otadžbine, kada je neko primoran da za vreme
rata pobegne, gubitak imovine usled spekulacije ili gubitak nasledstva na
koji osoba ima pravo, usled zakona ili svađa.
- Teške fizičke ili emotivne bolesti ili česte nesreće klijenta ili člana
porodice.
- Preobraćanje u drugu veru, što znači odbacivanje primarnog sistema.

86
 - Nepoštovanje sistemskog poretka,
rođenja tako što se neki brat ili sestra
nezakonitu decu), ili favorizovanje ili
redosleda rođenja. U ovoj situaciji,
pogrešno mesto.
kao što je neuvažavanje redosleda
čuvaju kao tajna (ovo može uključiti
diskriminacija nekog deteta u okviru
jedno ili više dece moraju zauzeti

Indikacije sistemskog začvorenja u konstelaciji

- Osoba napušta sistem ili ga želi napustiti. Ako su članovi okrenuti leđima sistemu
ili predstavnici jasno izražavaju potrebu da odu, ovo znači da oni imaju tendenciju
da napuste sistem. One slede neku osobu ili napuštaju sistem zbog sopstvene
krivice.
- Svi članovi konstelacije gledaju u istom pravcu što znači da nešto ili neko
nedostaje u sistemu.
- Klijent se ne oseća dobro na svojoj poziciji, što znači da se ne nalazi na pravom
mestu u sistemu.

Prekinuti pokret dosezanja

Osnovna pretpostavka i Bosormenji-Nađa i Helingera je da svako dete želi i

spremno je da priđe svojim roditeljima. Ako ova „ljubav“ ne može da dostigne
svoj cilj, dete će se povući i time će prekinuti svoj pokret ka roditeljima. Razlozi za
ovo odbijanje mogu biti često fizičko ili emotivno odsustvo roditelja. „Emotivno
odsustvo“ znači da otac ili majka nisu bili pristupačni za dete, uprkos svom
fizičkom prisustvu. Kada roditelji nisu otvoreni prema detetu može se pretpostaviti
da su oni sistemski začvoreni u svojim sopstvenim porodicama.
Dok dečiji impulsi za ljubavlju ne prestaju da postoje, oni se pretvaraju u
suprotna osećanja, koja su negativna, omalovažavajuća osećanja. Ona mogu biti
usmerena ka roditeljima ili ka samom sebi. Drugi način na koji se dete može
zaštititi od impulsa za pokretom ka roditeljima i bolnog iskustva koje je sa tim
povezano, jeste da jednostavno ne dopusti da se uopšte pojavi neka emocija. Kao
odrasla osoba, klijent zaustavlja sva svoja osećanja ka roditeljima, što se
manifestuje kao emotivna hladnoća.

Indikacije prekinutog pokreta dosezanja u eksploratornom intervjuu

Stvarne indikacije:

- Gubitak roditelja usled smrti

- Stvarno odsustvo roditelja zbog rata ili posla, ili separacija deteta

87
 od majke ili oca zbog bolesti

Klijentove emocije i ponašanja zasnovana na njima:

- Nestabilni odnos sa majkom ili ocem i /ili neumereno snažna opterećenost

tim odnosom, ili poricanje da je preokupiran tim odnosom
- Blokiranje osećanja ljubavi koje ima prema majci ili ocu i odbacivanje,
osuđivanje ili preziranje majke ili oca ili neke druge osobe

Indikacije mogućeg prekinutog pokreta dosezanja u konstelaciji

Klijenti:

- Ne žele da budu bliski sa svojim roditeljima, što znači da sebe postavljaju

daleko od majke ili oca
- Na svojim pozicijama opisuju negativna osećanja prema majci ili ocu, a
posebno bes, osudu ili odbojnost ili ih optužuju za stvari koje kao njihova
deca ne mogu prevazići
- U igranju uloga, ne mogu ili im je teško da izraze ljubav ili poštovanje. Ne
mogu se pokloniti pred svojm roditaljima (akcija) i da na taj način pokažu
svoje poštovanje (stav).

4. Rezultati individualnih porodičnih konstelacija

Klijent 1

Muškarac; Starosna grupa: 40-50 godina; Braća/sestre: 2; Polubraća/polusestre: 0;

Pozicija u poretku rođenja: 2.; Bračno stanje: oženjen; Broj dece: 2

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

- Klijentov brat je rođen 9 godina pre klijenta i umro je od leukemije u svojoj

desetoj godini, kad je klijent imao godinu dana. Kada je upitan ko pripada njegovoj
primarnoj porodici, klijent je zaboravio da ga pomene. Seti ga se samo kada ga
neko pita o njemu.
- Roditelji su želeli da brat postane sveštenik. „Bio je dobar dečak.“

88
Radne hipoteze

Stariji brat je isključen i potrebno je da zauzme svoje mesto u redosledu rođenja.

Ovaj brat sledi nekog drugog. Njegova prevremena smrt i želja roditelja da
postane sveštenik vodi ka ovoj hipotezi.

Konstelacija

- Svi članovi porodice stoje u nizu. Zaboravljeni brat stoji iza njih
- Svi u sistemu gledaju u istom pravcu

Otac oseća napetost u vratu. Sin koji je umro stoji upravo iza njega. U ulozi majke,
klijent muca. Neprijatnost koja je bila prisutna na početku, smanjuje se. Majka stoji
na prvom mestu u nizu. Kada govori o svom mužu, kaže da je ona dominantan
partner, ali se ne oseća dobro zbog toga. „Bilo bi bolje kada bi oboje bili jednaki“.
Kada govori o sinu koji je umro, kaže: „Bilo je užasno“. Kada je u ulozi sestre,
klijent ne pokazuje bilo kakav znak emocija.

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

Ne postoje.

Dodatne hipoteze

Ne postoje.

Cilj

Da brat zauzme svoju poziciju najstarijeg deteta.

Razrešenje

Kao moguće razrešenje, deca se raspoređuju po redosledu rođenja, nasuprot svojim

roditeljima.
Ne pojavljuje se napetost koju je otac ranije osećao. Majka je „zadovoljna“
svojim mestom sa druge strane muža. Klijent se oseća dobro u ulozi najstarijeg
brata i blagonaklono gleda svog mlađeg brata. „Ovo je za mene pravo mesto.“

89
Kada je upitan da kaže kako se oseća sa mlađim bratom, on odgovara; „Voleo bih
da smo malo živeli zajedno.“
Na svojoj poziciji, klijent kaže da je nervozan i zapravo se ne usuđuje da
pogleda u brata. Kada mu je rečeno da to uradi, on je ganut i lakše mu je. „Sada je
bolje.“. Predloženo mu je da zamisli svog starijeg brata navodeći redosled rođenja
time što će mu reći: „Ti si moj stariji brat, a ja sam tvoj mlađi brat.“ Klijent jeca.
Kaže da je tužan. Istovremeno je „srećan“ što ima ovog starijeg brata.

Diskusija

Indikacija u eksploratornom intervjuu da je brat bio zaboravljen, potvrđena je u

konstelaciji. Pošto su svi gledali u istom pravcu, može se pretpostaviti da neka
osoba nedostaje u sistemu i da to može biti osoba koju je brat sledio kroz svoju
smrt. Ipak bilo je od suštinskog značaja da se za ovog brata oslobodi njegovo
mesto. Na taj način, klijent vidi sebe kao drugog sina.
Može se videti da kada dete stoji na pogrešnom mestu, to ima uticaja na ceo
sistem. Naročito mlađe dete koje se tretira kao da je starije, oseća da ne može
opravdati svoju poziciju, preopterećeno je i nesigurno u sebe na tom mestu.
Imajući ovo na umu, lakše je razumeti klijentove simptome.
U toku jedne seanse klijentu je kroz konstelaciju ponuđeno jedno rešenje.
Omogućeno mu je da uoči i izrazi osećanja tuge i bola.

Dodatne opservacije

Klijent je obeležio listove papira, tako što je nacrtao lice za svaku osobu. Jedini list
papira koji je ostao prazan bio je onaj namenjen njegovom bratu. Kada su deca
stala u niz i kada je bratu izrekao redosled rođenja, klijent je mogao bratu dati lice,
što ga je učinilo zadovoljnim.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Arhitekta
Dijagnoza: Anksioznost (strah od mucanja) od 3. godine
Nivo stresa: Promenljiv, periodično vrlo visok
Rezultati početnih dijagnostičkih testova: Strah od javnih nastupa i mucanja,
anksiozni (izbegavajući) poremećaj ličnosti

90
Simptomatologija: Poremećaj govora (mucanje), strah od pričanja preko telefona,
strah od pričanja u javnosti
Bolesti: Difterija preležana u detinjstvu
Traume/tabui u porodici: Klijent je izgubio starijeg brata; smrt oca pre više od 20
godina, neposredno pre klijentove ženidbe; majčino detinjstvo sa strogom,
bezosećajnom babom je bio tabu.
Nivo i načini porodične integracije: Majka je forsirala da porodica bude na okupu;
klijent se osećao zarobljeno, bez slobode, nije mu bilo dobro, ni bezbedno, i ostao
je nesiguran u sebe.
Strahovi u detinjstvu: Klijent koji je bio pričljiv kao malo dete, imao je hroničan
strah da će ga majka udariti i mučiti.
Odnosi sa partnerima: Klijent govori da je odnos sa njegovom ženom jedno dobro
i stvarno partnerstvo. U sukobima oko donošenja odluka, klijent je često taj koji
pravi ustupke; sa ženom može da priča o svemu.
Obrazac impulsivnog ponašanja: Intenzivna oralna inhibicija, želi da bude
„oštriji“; nema uočljivih ekstremnih samopovreda.
Afektivnost: Sebe opisuje kao veselog, ponekad agresivnog, u stanju je da zapazi
svoja osećanja/emocije, posebno kada su inhibirana.
Međuljudski odnosi: Stabilni porodični odnosi sa ženom i decom; strah od
uspostavljanja kontakta do sada se obično odnosio na profesionalni kontekst.

Klijent 2

Žena; Starosna grupa: 40-50 godina; Braća/sestre: 3; Polubraća/polusestre: 0;

Pozicija u poretku rođenja: 4. ; Bračno stanje: udata; Broj dece: 2

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

U porodici je prisutno nekoliko teških bolesti.

- majka pati od depresije

- prvi stariji brat ima multipla sklerozu već 20 godina
- očeva sestra ima astmu
- očev otac je bio strasni pušač i umro je od raka pluća.

91
Dodatne informacije u eksploratornom intervjuu

U klijentkinjinom prikazu porodice, tema religije zauzima centralno mesto.

Klijentkinja sebe opisuje kao „fanatičnog“ protivnika crkve. Sestra se udala u
religioznu porodicu. Očev otac je bio apsolutni ateista, dok je očeva majka bila
vernik i žalila se što klijentkinja nije verovala u Boga.

Radne hipoteze

Nije jasno u kom pravcu se pokazuje moguće klijentkinjino začvorenje. Moglo bi

biti u vezi majke. Ovu pretpostavku potvrđuje činjenica da je klijentkinji majka
najbliža osoba, koja pati od neke bolesti.
Uočava se simptomatologija zavisnosti sa očeve strane, koja se ogleda u
preteranom pušenju klijentkinjinog dede, što može imati efekta na nju preko oca.

Konstelacija

- Otac stoji na ivici konstelacije, okrenut, želeći da se pomeri i da ode

- Klijentkinja se oseća loše u ulozi majke. Ona se oseća „čudno“, doživljava
senzaciju stezanja i teško diše. Ipak u ovoj ulozi se oseća fizički lakše nego u ulozi
oca
- Klijentkinja se oseća loše u sopstvenoj ulozi. „Lice mi je crveno i vrelo, i ovde mi
je teško.“

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

Starija sestra i prvi stariji brat takođe stoje okrenuti jedno od drugog.

Dodatne hipoteze

- Ove tri osobe, otac, sestra i brat su začvoreni, pošto stoje okrenuti od sistema
- Otac sledi nekoga pre njega, moguće svog oca
- Klijentkinja sledi svog oca

Cilj

Pokušaj da se razjasni pitanje vezano za oca, pošto se on oseća fizički najlošije u

konstelaciji i okrenut je ka spolja.

92
Razrešenje

Kada joj je rečeno da pronađe poredak u prvoj konstelaciji razrešenja, klijentkinja

je prokomentarisala: „Kada mislim na to, osećam težinu.“ Onda je dodala: „Ja već
imam taj poredak u svojoj glavi. Ja sam svesno unela nered u taj red.“

Diskusija

Klijentkinja napušta vizuelni, analogni nivo i prelazi na kognitivni, digitalni nivo,

pokazujući svoju samovoljnost. Konstelacija ne može biti nastavljena zato što je
preduslov za ovaj rad analogna komunikacija koja koristi slike i metafore.
Nasuprot tome nalaze se jezik, kao i logički i analitički procesi, dakle namerne
aktivnosti, koje čine deo digitalne komunikacije.
Kako bi ova vrsta terapije postala bliža klijentu, diskusija može poslužiti za
upoznavanje sa sistemskim načinom razmišljanja i rada, kao i sa terapijskim radom
sa slikama i trans terapijom.
Može se videti da napuštanje nivoa analogne komunikacije ima veze sa
klijentkinjinom anksioznom simptomatologijom. Povratak u „normalno“,
kognitivno kontrolisano stanje moglo bi biti klijentkinjina zaštita od osećanja sa
kojima ne želi da se suoči u tom momentu. Međutim, ova odluka nije svestan
proces.
U sistemskom radu postoje razne hipoteze o porodicama u kojima religija ili
Bog igraju glavnu ulogu (Hellinger, 2001a):

- Bog zamenjuje osobu koja je isključena, koja je često žena. *

- Kada dete ode u manastir ovo može značiti napuštanje sopstvenog sistema, na
primer, kao pokušaj pokajanja, kojim sledi drugu osobu.
- Fokusiranjem na temu religije, osoba ne usmerava svoju punu pažnju na
sopstveni sistem i tako se ne bavi drugom dinamikom, kao što su neizražena
osećanja u porodici.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Umetnička profesija

Dijagnoza: Socijalna fobija od 8. godine, grafofobija
Nivo stresa: Varira od blagog preko ozbiljnog do nepodnošljivog
Rezultati početnih dijagnostičkih testova: Fobije, anksiozni (izbegavajući)
poremećaj ličnosti
Simptomatologija: Strah od ludila, gubljenja kontrole i strah da se ne osramoti

93
Bolesti: Nema informacija o ranijim bolestima
Traume/tabui u porodici: Smrti u porodici; majka je čuvala tajnu u vezi
seksualnog odnosa sa jednim muškarcem koga je poznavala pre muža
Nivo i načini porodične integracije: Klijentikinja je veoma nesigurna u sebe zato
što su njeni roditelji bili vrlo malo uključeni u porodicu i komunicirali su na jedan
veoma rutinski način
Strahovi u detinjstvu: Nema ih, možda strah od mrtvih ljudi; inače je klijentiknja
bila živahna, eksplozivna, aktivna, tvrdoglava. Fizički nespretna.
Odnosi sa partnerima: Klijentkinja sebe vidi kao žrtvenog jarca i slugu u porodici.
Tvrdi da je njen muž vidi kao vođu. Po njoj, on je voli, ali ga ona ne voli i
omalovažava njegova osećanja i mišljenja
Obrazac impulsivnog ponašanja: Ona (više) ne izražava sebe
Afektivnost: Retko dopušta da se pojave emocije, ima problem sa percepiranom
agresijom, odbacuje druge ljude na kognitivnom nivou
Međuljudski odnosi: Klijentkinja smatra da joj je lako da ljude privoli na svoju
stranu i angažovana je. S druge strane, oseća da odnosi nisu (uvek) iskreni. Ima
nekoliko prijatelja.

_______

* „Kada se Bog pojavi u sistemu, on je zaista uvek neko u sistemu“ (Hellinger, 2001a, str.247).

Klijent 3

Žena; Starosna grupa: 50-60 godina; Braća/sestre: 1; Polubraća/polusestre: 4;

Pozicija u poretku rođenja: 5. ; Bračno stanje: razvedena; Broj dece: 0.

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

- Kada je klijentkinja imala 11 godina umire joj otac. Ona ga krivi što se oženio
tako kasno i „što je sebi dopustio luksuz da ima decu tako kasno u životu.“ Otac je
imao preko 50 godina, a majka je bila 20 godina mlađa. Morao je da zna da neće
živeti tako dugo.
- Klijentkinja je izjavila da se majka žalila nad očevim grobom da je za sobom
ostavio tako užasno dete
- Ona govori da su mnogi ljudi u porodici umrli mladi

94
- Prvi stariji polubrat (4. dete njenog oca) umro je kao dete.
- Prva trudnoća njenih roditelja završila se pobačajem: „Majka je bila strašno tužna
što je već bila toliko stara. Imala je problem da rodi decu.“
- Klijentkinja je peto živo dete svog oca
- Njena prva mlađa sestra patila je od neurodermitisa i umrla je u 7. godini posle
ozbiljnog slučaja boginja.
- Otac njenog oca izvršio je samoubistvo
- Očeva braća nisu bila uvažena. Bilo je ukupno 17 dece. Svi su „bili blesavi. Ja
sam ih uvek ismejavala kada nisu bili tu.“. Jedan od njih je izvršio samoubistvo,
skočivši kroz prozor. Postojale su „nejasne stvari“ o drugoj braći i sestrama, što bi
moglo podrazumevati i druga samoubistva.
- Porodica je izgubila svoju domovinu u ratu. Morali su da pobegnu iz Rusije u
Zapadnu Nemačku. „Zaista mi nedostaje moj dom.“
- Otac se borio u redovima otpora za vreme nacističkog režima
- Klijentkinja nije nikada videla svog polubrata koji je 26 godina stariji od nje.
Deca iz očevog prvog braka se žale da on više voli decu iz drugog braka. Ona tvrdi
da postoji „nadmetanje između mene i dece.“

Radne hipoteze

Glavne teme uključuju sledeće:

- Klijentkinja sledi svoju mlađu sestru. Ova pretpostavka se potvrđuje dužinom

vremena koju kljientkinja provodi pričajući o njoj, i to čini tužno i sa puno
emocija.
- Postoji prekinuti pokret dosezanja ka ocu. Ovo se može zaključiti po načinu na
koji ga optužuje.

Konstelacija

Klijentkinja sebe postavlja između mlađe sestre, koja je umrla mlada, i prvog
deteta roditelja, koje su toliko dugo želeli (pobačaj). Ova osoba gleda van sistema.
Klijentkinja stoji direktno iza nje i gleda u istom pravcu.
Na svojoj poziciji klijentkinja se oseća „loše“. Iako ne doživljava anksioznost,
ona želi da pobegne i kaže da je cela situacija užasna.

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

95
- Očeva prva žena stoji pored njenog najmlađeg deteta, klijentkinjinog polubrata
koji je umro mlad. Dok to ne igra glavnu ulogu za klijentkinjinu konstelaciju, ovo
demonstrira kako majka sledi svoje dete.

Klijentkinja priča o drugim događajima u porodici:

- Majčin brat je umro u 16. godini

- Klijentkinja je morala da odsluži zatvorsku kaznu zato što ju je njen najstariji
polubrat prijavio
- Posle smrti prve očeve žene, njena sestra se nadala da će je otac oženiti. Između
klijentkinjine majke i ove tetke divljala je ljubomora.

Dodatne hipoteze

- Majka sledi svog brata. Klijentkinja sledi svoju majku

- Polubrat je ugrozio zakone lojalnosti u sistemu time što je prijavio svoju
polusestru. Ovi zakoni pozivaju svaku osobu u sistemu da poštuje druge kao
članove sistema
- Očeva prva žena nije uvažena. Njena sestra je održavala sećanje na nju preko
ljubomore.

Cilj

Priznavanje redosleda rođenja.

Razrešenje

Za klijentkinju je neprihvatljiv poredak prema redosledu rođenja braće i sestara.

Ona ne želi da vidi najstarijeg polubrata u svom nizu. „Nije me briga ako ga nikada
više ne vidim.“ Ostaje na metapoziciji i prestaje da se smešta u različite uloge.
Sa ove pozicije, komentariše idealnu konstelaciju koju je predložio terapeut.
„Važni ljudi su roditelji.“ Kaže da je sada porodica “bolje postavljena u mojoj
glavi.“ Onda se ponovo žali na oca i počinje sa optužbama: „Rađanje dece je bilo
krajnje sebično. To je bila luda ideja. Mislio je da će živeti 100 godina.“
Klijentkinja tvrdi da nikada nije osećala da je njen život pozitivan i najviše je
sebe mrzela zbog toga.

Diskusija

96
Eksploratorni intervju je već dao brojne pokazatelje mogućih sistemskih
začvorenja sa članovima porodice i sa majčine i sa očeve strane, i ovo je postajalo
sve očiglednije. Ipak nije bilo jasno koja je indikacija najvažnija. Ova složenost se
može bolje prikazati i odrediti u grupi u kojoj različiti predstavnici govore umesto
pojedinih osoba, opisujući svoja zapažanja u tim ulogama. U grupi, ozbiljnost
nekog začvorenja u sistemu postaje uočljiva. Osim toga, može se raditi na nekoliko
tema bilo istovremeno bilo jedna za drugom.
Pobačena deca se često ne smatraju delom poretka rođenja. Ipak neki pobačaji
imaju poseban značaj. Pitanje da li je pobačaj koji se desio pre klijentkinjinog
rođenja od bilo kakvog značaja, takođe se može razjasniti u grupi.
Zanimljivo je napomenuti da ova klijentkinja nije anksiozna na sopstvenoj
poziciji. Ovo se može objasniti činjenicom da je njena anksiozna simptomatologija
samo površna percepcija koja je štiti da neposrednije doživi šta god bilo to što ona
opisuje kao „užasno“.
Klijentikinjine izjave o samo-mržnji odgovaraju onom što Bosormenji-Nađ
naziva „destruktivno pravo“ (videti str. 49).
Terapijski proces može se sastojati od postepenog rada na različitim temama.
Kako bi se klijentkinja motivisala da sarađuje na stabilan način, bilo bi značajno da
se izazove neko pozitivno iskustvo koje bi je osnažilo. Iz sistemske perspektive,
izgleda da nema puno podržavajućih odnosa koji su joj na raspolaganju. Početni
koraci u terapiji se često preduzimaju u pravcu ostvarenja nove veze sa roditeljima
ili braćom i sestrama. Pošto klijentkinja u ovom momentu nije otvorena za nijednu
opciju, možda je moguće da njene babe budu ti resursi i ovu mogućnost treba
proveriti. U praksi se često pokazuju da žene u trećoj, pa i četvrtoj generaciji, babe
i prababe u konstelacijskoj slici, predstavljaju resurse u ženskoj liniji. Isto
zapažanje važi i kod muškaraca.
Teme koje treba otvoriti u daljoj terapiji uključuju smrt mlađe sestre i smrt oca.
Trebalo bi ispitati da li klijentkinja sledi svoju sestru ili čak svog oca. Osim ovoga,
trebalo bi istražiti da li majka sledi svog brata i uticaj toga na klijentkinju. Takođe
bi trebalo ispitati da li se iza prezira skrivaju osećanja koja klijentkinja usmerava
ka ocu u ime svoje majke, tj. bol usled gubitka i tuga zbog njegove smrti.

Dodatne primedbe

Klijentkinja govori da je njena majka bila vrlo tužna kad je imala pobačaj, zato što
je imala problema da ostane trudna u tim godinama. Malo kasnije je rekla: „Ja
zaista ne znam šta da mislim o tome. Čak i ne znam da li je bilo tako“.
Predstavljanje dve različite „stvarnosti“ je fenomen koji se uvek iznova
pojavljuje u konstelacijama. Klijenti detaljno govore o nekoj osobi ili događaju, a

97
zatim, posle nekoliko minuta, poriču ono što su rekli. Takođe se može desiti i
suprotno. U toku konstelacije klijenti se iznenada sete ljudi ili događaja kojih se
nisu mogli setiti u eksploratornom intervjuu i koji dugo nisu bili prisutni u
njihovim mislima. Ovo može imati veze sa procesovanjem informacija, gde se
podaci čuvaju digitalno ili analogno i ponovo se pojavljuju u eksploratornom
intervjuu ili u predstavljanju putem slika.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Jezici i administrativni poslovi na višem nivou

Dijagnoza: Granični poremećaj ličnosti; anksioznost koja je rasla još od detinjstva
Nivo stresa: Anksioznost se pojačavala do tačke neizdržljivosti
Rezultati početnih dijagnostičkih testova: Strah od grmljavine i egzistencijalni
strah, egzistencijalne sumnje
Simptomatologija: Strah od grmljavine, nasilja i smrti, egzistencijalna anksioznost,
životna dosada
Bolesti: Kožne alergije; poremećaj spavanja
Traume/tabui u porodici: Majka je u ranom uzrastu izgubila svog 16.godišnjeg
brata, morala je da radi teške poslove; klijentkinja se nije bavila smrću svoje sestre,
oca i babe, niti begom iz zemlje koja je pripala Istočnom bloku. Porodica je bila
ostrašćena u vreme nacističkog režima.
Nivo i načini porodične integracije: Posle smrti sestre, oca i babe, ostatak porodice
se dezintegrisao; majka je zahtevala uspehe bez postavljanja ikakvog cilja; ovo je
značilo kraj emocionalne sigurnosti i solidarnosti.
Strahovi u detinjstvu: Strah od oluje, ne tako snažan kao danas; generalno plašljivo
dete, ali je ovo prekrivala time što je na površini bila vredna i poslušna.
Odnosi sa partnerima: Klijentkinja tvrdi da joj je njen mladić potreban, ali ga ne
poštuje. Njegova porodica joj pruža emocionalnu sigurnost. Klijentkinja se kreće
od dominacije ka bespomoćnosti, nekad vodi, a nekad je vođena.
Obrazac impulsivnog ponašanja: Posle razvoda nekoliko puta je objavila porodici
da će izvršiti samoubistvo; samo-destrukcija; stalno uzimanje lekova.
Afektivnost: Duga razmišljanja, u njoj se nalazi „vulkan“; život je noćna mora,
„Ne mogu da pronađem vrata.“; nesposobna da uoči ili da prizna sopstvenu
agresivnost i da se ponaša prikladno u socijalnim situacijama.
Međuljudski odnosi: Krajnje izolovana, pomirena sa tim da je sama; nastavlja da
bude u partnerskom odnosu, ali sve više sumnja u to; odnos sa kolegama na poslu
je opušten, ali promenljiv.

98
Klijent 4

Muškarac; Starosna grupa: 50-60 godina; Braća/sestre: 0; Polubraća/polusestre: 2;

Pozicija u poretku rođenja: 2.; Bračno stanje: oženjen; Broj dece: 0

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

Pedesetogodišnji klijent ima polubrata sa očeve strane koji je skoro njegov vršnjak.
Nikada ga nije upoznao. Klijentova majka zna za to dete, ali ne zna njegove
stvarne godine, misleći da je dve ili tri godine stariji od njenog sina.
Klijent, koji je vanbračno dete, nije sreo svog oca sve do svoje 13. godine, pošto
je ovaj živeo sa svojom porodicom. Kontakti sa ovom porodicom i dalje su
ograničeni. Klijent se klonio ove porodice čak i dok mu je otac bio živ. „Mislio
sam da je to skladna porodica i nisam želeo da se namećem.“
- Otac je bio član Gestapa.

Radne hipoteze

- Pokret dosezanja ka ocu bio je prekinut. Sin ostaje udaljen.

- Očeva žena nije uvažena.
- Klijentov otac je bio u Gestapu, stvarni zločin ili „dug“ koji je sin preuzeo.
- Otac ima tendenciju da napusti sistem kao rezultat svog duga.

Konstelacija

Klijent postavlja oca sa očevom porodicom.

Grupiše zajedno „svoju sopstvenu“ porodicu, naime majku, sebe, svog drugog
polubrata i očuha. Oseća se „rezignirano“ na svojoj poziciji i povlači se od svog
oca.
Klijent govori da se u ulozi majke njegovog starijeg polubrata oseća uplašeno
da će je prošlost stići, jer bi se druga žena, klijentova majka, mogla nametnuti.

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

Klijent kaže da nedostaje njegova sopstvena žena.

Dodatne hipoteze

99
Klijentova majka ne priznaje očevu ženu. Činjenica da se ova oseća ugroženo na
svojoj poziciji potvrđuje ovu pretpostavku.

Cilj

Priznati nepoznatog polubrata kao svog starijeg brata.

Razrešenje

Klijent je spreman da prihvati samo deo početnog predloga za razrešenje. On ostaje

na metapoziciji. Njegova izjava u toku početne konstelacije, da nedostaje njegova
žena, ukazuje da se komunikacija menja i prelazi na digitalni nivo, što je pokazatelj
da se klijent vraća u svoje sadašnje odnose i time napušta analogni nivo.
Međutim, on izražava činjenicu da se desila promena u toku konstelacije. „Moj
brat mi je nekako postao bliži iznutra. Prilazi mi.“

Diskusija

Klijent izjavljuje da se oseća dobro u svojoj ulozi, ne drugačije nego što se uvek
osećao. Ipak, nedostaje mu žena da stoji pored njega. Ovo je iskorak iz konstelacije
primarne porodice. Ovo se tumači kao način da se zaštite njegova osećanja koja se
inače mogu pojaviti na ovoj poziciji. U praksi se moglo videti da se ova osećanja
prvenstveno odnose na bol i tugu. Činjenica da je klijent prilično malo pričao u
toku konstelacije i da sebi nije dopuštao da daje konkretne izjave može se takođe
protumačiti kao način kojim se štiti. Kao terapeut, pokušavala sam da ga vodim ka
njegovim zapažanjima na analognom nivou, time što sam ga stalno pitala kako se
fizički oseća, ali on je birao kognitivnu i digitalnu formu komunikacije, tj. jezik.
Sledeći logični korak u terapiji jeste ponovno uspostavljanje prekinutog pokreta
dosezanja ka ocu. U grupnoj konstelaciji, moglo bi se istražiti da li postoji očeva
krivica kao rezultat njegovog članstva u Gestapu i da li je zbog toga otac ugrozio
zakone sistema i time napustio sistem.
Prema poretku koji je predložio Helinger, otac bi trebalo da vodi poslednji
odnos u kome je neko dete rođeno. Ovo bi bio odnos sa klijentovom majkom,
pošto je ona rodila dete samo nekoliko dana pošto se očeva žena porodila.
Međutim, sada nije jasno kako treba da budu klasifikovani i tretirani višestruki
odnosi u kojima neka osoba ima decu sa jednim ili više partnera istovremeno.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Vojnik

100
Dijagnoza: Kardiofobija koja traje već 3 godine
Nivo stresa: Veoma visok
Rezultati početnih dijagnostičkih testova: Fizička uznemirenost, depresija,
problemi identiteta
Simptomatologija: Psihosomatski srčani problemi, uzaludne konsultacije sa
doktorima, depresija, rano penzionisanje, beznađe, egzistencijalna kriza
Bolesti: U prošlosti, gojaznost, operacija pluća, depresija, srčani testovi bez nekih
rezultata; trenutno, srčani pritisak, glavobolje.
Traume/tabui u porodici: Majka je izgubila svoju domovinu za vreme rata; klijent
i njegov polubrat su gladovali; klijent nije prevazišao gubitak oca i prvog očuha;
sam klijent nema decu.
Nivo i načini porodične integracije: Bliska solidarnost između klijenta, polubrata i
majke; nema unutrašnjeg odvajanja; klijent je prerano preuzeo odgovornost; često
se osećao zapostavljenim, nesigurno, neispunjeno i strahovao je da će doživeti još
gubitaka.
Strahovi u detinjstvu: Stalna strepnja zbog majke koja je imale srčane smetnje i
strah da može da se desi provala; inače hrabar, spontan i ponekad pun energije.
Odnosi sa partnerima: Oženjen; klijent donosi važne odluke i dominantan je u
odnosu; njegova žena se povinuje, pruža mu emotivnu podršku, i sama je bila bez
oca.
Obrazac impulsivnog ponašanja: Stalno uzima lekove; trenutno nema znakova
vidljive samo-agresije.
Afektivnost: Duga razmišljanja, depresivan je, ima napade plača, traži ljubav, sebe
i svoj život vidi besmislenim
Međuljudski odnosi: Klijent i dalje ima blizak i topao kontakt sa svojim mlađim
polubratom i njegovom odraslom decom. Nema nijednog prijatelja.

Klijent 5

Žena; Starosna grupa: 50-60 godina; Braća/sestre: 0; Polubraća/polusestre: 0;

Pozicija u poretku rođenja: 1.; Bračno stanje: udovica; Broj dece: 2

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

- Kada je klijentkinja bila dete njen otac je bio vojnik u ratu.

- Klijentkinja koja ima preko 50 godina žali se da joj majka nikada nije
dozvoljavala da radi ono što želi. Kaže da i danas mora da se brine o svojoj majci.
- Klijentkinjina majka i majčina majka su bile veoma različite osobe, kao što su
klijentkinja i njena majka.

101
Radne hipoteze

- Postoji prekinuti pokret dosezanja ka ocu, pošto je bio odsutan za vreme

klijentkinjinog detinjstva
- Postoji prekinuti pokret dosezanja ka majci. Ova pretpostavka se potvrđuje
načinom na koji klijentkinja priča o svojoj majci. Žali se i oseća se osujećenom.

Konstelacija

- Klijentkinja raspoređuje listove papira u udaljene uglove prostorije. Da je na

raspolaganju bilo više prostora, postavila bi ih još dalje.
- Oseća krivicu prema svojoj majci, preplavljena je i ne može da postavi granice.
Dostigla je tačku na kojoj se prepustila situaciji.
- U ulozi majke ona oseća: „treperenje u stomaku.“

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

- Svi gledaju u istom pravcu. Ovo je pokazatelj da neki element sistema nedostaje.
Klijentkinja ne ume da kaže ko je ili šta je to. Ovo je možda povezano sa nekom
tajnom u porodici, koje klijentkinja nije svesna.

Dodatne hipoteze

Ne postoje.

Cilj

Uspostaviti prekinuti pokret dosezanja prema majci.

Razrešenje

Kada klijentkinja stoji na metapoziciji i gleda na predloženu konstelaciju, u kojoj

roditelji stoje jedno pored drugog, a dete ispred njih, ona kaže da je demarkaciona
linija (između generacija) dobra i da ona zapravo stoji još dalje.
U ulozi majke primećuje da je treperenje u stomaku nestalo. Otac se i dalje
dobro oseća.
Na sopstvenoj poziciji, komentariše kako misli „da bi bilo dobro – da je stvarno
tako bilo“, i ovo kaže prkosno i rezignirano.

102
 Kako bi se majka prikazala u njenom relacionom kontekstu, pored majke je
postavljen jedan list papira da predstavi njenu majku. U ulozi majke klijentkinja ne
primećuje nikakvu promenu i kaže da ne može da zamisli sliku. U svojoj ulozi
takođe ne primećuje razliku u odnosu prema svojoj majci, iako kaže: „Moja baba
mi daje snagu.“
Ovo se tumači kao indikacija da baba predstavlja resurs za klijentkinju. Kao
sledeća intervencija, majčina majka je postavljena pored klijentkinje. Klijentkinji
se predlaže da zamisli da joj baba stavlja ruku između ramena tako da se može
malo nagnuti unazad. Očigledno je da je ova ideja imala pozitivan efekat na nju.
Ona kaže: „Baka mi daje mir.“ Nakon toga, baba staje ponovo na svoje mesto, iza
majke.
Klijentkinja izgovara rečenicu koja istovremeno uvažava poredak i predlaže
pozitivnu vezu: „Ti si moja majka, ja sam tvoja ćerka, i tako treba da bude.“
Međutim, ona ne izgovara ovu rečenicu naročito uverljivo. Zato, terapeut pita:
„Koliko često je potrebno da ovo kažete dok ne bude istinito?“ Klijentkinja
odgovara „Vrlo često.“
Predloženo joj je da razmisli o ovoj ideji.
Kao sledeći korak u procesu, klijentkinji je rečeno da stane leđima okrenuta
svojim roditeljima. Ova pozicija simbolizuje njeno odlaženje u sopstveni život.
Klijentkinja komentariše: „Srećna sam što sam otišla.“ Ovo pokazuje da sada može
ići i slediti svoje želje bez osećaja krivice. Terapeut ističe da klijent ima moralnu
obavezu da brine o svojoj majci. Međutim, klijentkinja i dalje može sebe odvojiti
od majke i slediti svoj životni put. Klijentkinja odgovara: „To je bilo nešto što
ranije nisam mogla uraditi.“

Diskusija

Pretpostavka da postoji prekinuti pokret dosezanja ka majci u velikoj meri je

potvrđena prostornom udaljenošću od majke i klijentkinjinim detinjastim i
prkosnim stavom prema njoj.
Ovo je bila očigledna dinamika. Nije bilo nikakvog konkretnog pokazatelja
kako treba biti protumačena velika udaljenost između klijentkinje i oca.
Kada postoji prekinuti pokret dosezanja deteta ka majci ili ocu, ovo može biti
indikacija da su majka ili otac začvoreni. Ova pretpostavka se zasniva na ideji da
su bili emotovno odsutni kao posledica sopstvene začvorenosti, odnosno
povezanosti sa nekom osobom koju možda slede.
Prostorna udaljenost između roditelja i deteta ne podrazumeva uspostavljanje
prekinutog pokreta dosezanja, a time i razrešenje. Zapravo, to je prvi korak izvan

103
konfuzije osećanja ili oprečnih potreba. U ovom slučaju, radi se o osećanju krivice,
želji za nezavisnošću i žaljenju zbog ovog konflikta.
Uteha i snaga koju daje majčina majka može se videti kao resurs koji je
preduslov za moguće razrešenje, ali što ne predstavlja razrešenje sistemske
začvorenosti.
Nedostaju podaci o elementu koji se nalazi u pravcu u kome gledaju svi članovi,
što znači da nije moguće nastaviti u tom smeru.
Posle porodične konstelacije, klijentkinjin „domaći zadatak“ se sastoji u tome
da u svojoj mašti dotičnoj osobi ponavlja oslobađajuću rečenicu ili da nastavi da
priziva konstelaciju razrešenja. Cilj ovoga je da se u klijentkinjinoj psihi usidri
ideja o isceljujućem rešenju.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Domaćica
Dijagnoza: Agorafobija i klaustrofobija, od 12. godine
Nivo stresa: Umeren
Rezultati početnih dijagnostičkih testova: Klaustrofobija, anksiozni (izbegavajući)
poremećaj ličnosti
Simptomatologija: Klaustrofobična anksiozna stanja, strah od anksioznosti
Bolesti: Ranije, upale krajnika, često praćene groznicom sve do operacije krajnika
u 8. godini; sada, dijareja, nesanica, palpitacija i neregularni otkucaji srca
Traume/tabui u porodici: Smrt oca, smrt muža pre više od 20 godina; očeva ratna
iskustva koja „nisu lepa slika“.
Nivo i načini porodične integracije: Porodična solidarnost otežana usled rata, nije
se dovoljno učvrstila u toku rata; posle rata, sigurnost koja se pojavljuje, ubrzo
nestaje zbog selidbe.
Strahovi u detinjstvu: Veoma povučena, tiha, poslušna. Ne može se setiti nekog
straha.
Odnosi sa partnerima: Klijentkinja je udovica; retko izlazi ili prima posete.
Obrazac impulsivnog ponašanja: Stalno uzima lekove. Želi da život ima smisao.
Afektivnost: Duga razmišljanja, oseća napetost, nervozu; kontroliše svoj
temperament, strah od gubljenja kontrole
Međuljudski odnosi: Deca su odrasla, majka je stara i neće dugo živeti; klijentkinja
brine zbog toga.

Klijent 6

104
Muškarac; Starosna grupa: 50-60 godina; Braća/sestre: 0; Polubraća/polusestre: 1;
Pozicija u poretku rođenja: 1.; Bračno stanje: udovac; Broj dece: 2

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

- Kada je klijent imao godinu dana otac mu je umro u ratu. Kaže: „On je
definitivno bio ponosan na mene.“

Radne hipoteze

- Očev ponos koji se ogleda u sinu, vodi do zaključka da je otac uključen u sistem.
Iz ovog razloga očeva prerana smrt se ne smatra pokazateljem prekinutog pokreta
dosezanja.
- Nema dodatnih hipoteza.

Konstelacija

Klijent stoji između svog oca i majke. Polusestra stoji između majke i očuha, koji
su roditelji ove polusestre; očuhova deca stoje pored očuha. Svi oni su raspoređeni
u obliku potkovice.
Kada je klijent na sopstvenoj poziciji, svoje fizičke senzacije opisuje na sledeći
način:
„Ne znam da li sa obe noge stojim na zemlji.“ Jedino što zna o ocu jesu
pozitivne stvari koje je majka uvek pričala o njemu. Klijent je „uvek imao
ambivalentan odnos“ sa majkom. „Nije htela da me pusti. Kada sam hteo da
presečem pupčanu vrpcu, ona me je uvek sprečavala u tome.“
Kada je klijent na poziciji oca, govori da je „isto kao što sam upravo doživeo“,
naime da nije siguran da li stoji na zemlji. Takođe oseća da se „njiše napred-
nazad.“
Na majčinoj poziciji, ona se ne oseća „naročito dobro“, a takođe oseća
„zategnutost u butinama kada pokušam da prekinem njihanje“. „Budnim okom
posmatram sina.“

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

- Majka stoji okrenuta leđima.

- Kada je u sopstevnoj poziciji, klijent opisuje osećanje blage fizičke nestabilnosti.

Dodatne hipoteze

105
Majka sledi nekoga, moguće svog prvog muža.
Majčino „budno oko“ vodi do pretpostavke da majka strahuje da sin možda
sledi oca.

Cilj

Susret sa ocem.

Razrešenje

Na metapoziciji, klijent izražava želju „da stane više u sredinu, pošto bi tamo bilo
prijatnije.“ Ipak kaže da to nije moguće jer nema dovoljno energije.
U prvoj konstelaciji razrešenja, klijent stoji preko puta roditelja. Na metapoziciji
komentariše: „Suština smo majka, otac i ja.“ U poretku on ima „centralno mesto“,
a to je ono što je oduvek želeo.
U sopstvenoj ulozi, njihanje nije više toliko izraženo, ali jasno zapaža blagu
napetost u levoj butini. „Srećan sam da je moj otac tu ispred mene, čak iako je to
samo simbolično.“
Što se tiče majke, on kaže „makar nije negativno“. Sada ima „direktan kontakt
očima“ sa njom. „Ova pozicija je dobra.“
Kada je u ulozi oca, on kaže: „Osećam se dobro ovde.“ On okreće majku više ka
sebi, kako bi je direktnije gledao.
U ulozi majke ona kaže da je sada prijatnije. Otac treba da se okrene prema njoj
i sinu.
Ova izjava vodi u pretpostavku da je klijentova majka izabrala ovu sliku da
predstavi svoju realnost. Ovo znači da vezu sa njenim prvim mužem ne bi trebalo
prekinuti i time njegova smrt ne bi bila priznata. Ona ne pominje svog drugog
muža. Kada je ovakva slika predočena klijentu, on se ne forsira da se suoči sa
očevom smrću i osećanjima koja su vezana za to, a to su gubitak i žalost. On ne
pominje ni svoju ni majčinu žalost.
Klijentu je predloženo da zamisli da ga njegov otac naziva sinom tako što će
reći: „Ja sam tvoj otac i ti si moj sin.“
Klijent komentariše: „Ako oba moja roditelja kažu to, onda je to u redu. I biće
bolje sa mojim očuhom.“

Diskusija

Činjenica da je otac prerano umro ukazuje na moguću sistemsku začvorensot ili

mogući prekinuti pokret dosezanja ka ocu. Ipak,, ovo je suprotno od onoga što
klijent kaže. Otac je uključen i poštovan.

106
 Priznavanjem oca, klijent je osnažen na svojoj poziciji. Stoga, shvatamo da su
njegova osećanja prema očuhu postala pozitivnija. Postalo je jasno gde on pripada i
da, iz sistemske perspektive, to nema veze sa njegovim očuhom.
Sledeći korak u terapijskom procesu mogao bi biti da majka i sin priznaju očevu
smrt.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Inženjer
Dijagnoza: Agorafobija i socijalna fobija, u poslednjih 5 godina
Nivo stresa: Umeren
Rezultati početnih dijagnostičkih testova: Anksioznost, depresija, anksiozni
(izbegavajući) poremećaj ličnosti
Simptomatologija: Anksiozna stanja i depresija, problemi sa usvojenom ćerkom,
nedostatak poštovanja na poslu
Bolesti: Ozbiljna psorijaza
Traume/tabui u porodici: Očeva smrt; majčin drugi brak je ostao misterija za
klijenta; seksualnost i druga osećanja i namere predstavljaju tabu u porodici
Nivo i načini porodične integracije: Nizak nivo solidarnosti; klijent se seća
tendencije da se prave frakcije, koje su činile majka i klijent protiv očuha i
polusestre.
Strahovi u detinjstvu: Plašio se da ide u obdanište, kao učenik je doživeo oluju koja
je uništila obližnju šumu; snažan strah od anestezije kad je imao 6-7 godina.
Klijent sebe opisuje kao mirnog autsajdera, tihog i sklonog da stoji sa strane i
posmatra.
Odnosi sa partnerima: Posle 20 godina braka oseća uzajamno razumevanje,
toleranciju i prihvatanje. Klijent pokušava da dominira, ali je često on taj koji pravi
ustupke.
Obrazac impulsivnog ponašanja: Nema samo-destruktivnog ponašanja. Retko
uzima lekove, i to čini nerado. Može da reaguje nekontrolisano i agresivno.
Afektivnost: Inhibiran do te mere da to postaje kompulsivno; nije u stanju da svoja
iskustva i sposobnosti koristi sa drugim ljudima.
Međuljudski odnosi: U trajnom odnosu sa svojom partnerkom; slaže se sa
kolegama na poslu i integrisan je u tamošnju socijalnu mrežu; ima velike teškoće
sa svojom usvojenom ćerkom i svojim šefovima.

Klijent 7

107
Žena; Starosna grupa: 30-40 godina; Braća/sestre: 3; Polubraća/polusestre: 0;
Pozicija u poretku rođenja: 1.; Bračno stanje: neudata; Broj dece: 0

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

Kada je klijentkinjin otac imao 6 godina, njegov otac je poginuo u ratu.

Porodica je imala tajnu koju su svi znali, ali koju niko nije pominjao. Mlađa
sestra je lezbejka, kao i jedna od majčinih tetaka, čije je stvarno mesto na
porodičnom stablu nejasno. „Čudan karakter.“ Majčina majka je takođe imala
„određenje tendencije.“ „Majka uvek izlazi iz prostorije kada bi neko počeo da
priča o time. To je nešto što ona otvoreno ignoriše.“. Tetka „zapravo ne pripada.
Ona jednostavno ne postoji.“
Svi, osim majke, pate od anksioznosti.
Na početku eksploratornog intervjua, klijentkinja ne govori jasno koliko ima
braće i sestara, dvoje ili troje.

Radne hipoteze

Tetka je isključena i nije uvažena. Ipak čini se da je važna. Svaki put kad se u
eksploratornom intervjuu pojave teme „lezbejka“ ili njena tetka, klijentkinja
postaje živahnija i vesela.
Klijentkinja sledi svog oca, koji sledi svog oca.

Konstelacija

Teško je pronaći mesto za klijentkinjinu tetku. Ona definitivno pripada majci,

pošto klijentkinja kaže: „Ona zapravo ne pripada nama. Ona jednostvno ne
postoji.“
Hipoteza: „Tetka“ možda zapravo ne predstavlja stvarnu osobu, već može
predstavljati osećanje majčine majke koje nije izraženo.
U ulozi oca, klijentkinja opaža teret odgovornosti, koji stoji „teško na mojim
ramenima“ i koji „mogu da osetim u mojim kolenima“, kroz osećaj težine. On kaže
„da su mnoge stvari iritirajuće“ za njega. Kada je u ovoj ulozi, klijentkinja teško
diše.
U ulozi majke, ona kaže: „Volela bih da im pripadam, ali nemam pojma kako to
da uradim.“ Čuje se uzdah olakšanja kada izađe iz uloge.
Klijentkinja opisuje fizičko stanje u svojoj ulozi: „Nije mi lako da ostanem da
stojim, potreban mi je napor za to.“

108
 Brat se oseća dobro.
U ulozi sestre koja je lezbejka, kaže da se oseća nevoljenom. Kada je upitana da
opiše svoje fizičko stanje, ona odgovara: „Ne mogu biti u ovom telu. Nespretna
sam i uvek uradim pogrešnu stvar. Ne znam gde bih želela da budem.“ Klijentkinja
opisuje ovu poziciju kao napornu.
U ulozi tetke ona sebe vidi da „likuje“. Kaže ocu: „Svi želite da sve bude u redu,
ali ja sam vam pokazala da nije sve u redu.“ Ona mu pokazuje da postoji nešto što
on ne želi da shvati.

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

Ne postoje.

Dodatne hipoteze

Ne postoje.

Cilj

Integracija „tetke“.

Razrešenje

Na metapoziciji, klijentkinja odgovara na sledeći način, kada joj je predložen

poredak: „To nije onako kako je.“
U ulozi majke, ona kaže o svom ocu: „Da budem iskrena ja bih zaista više
volela da ga nema. On me plaši.“ Kada joj je rečeno da ga pogleda, ona kaže:
„Polako počinje da biva bolje. Čovek se malo smanjio.“ Smeje se.
Otac želi da svi budu dalje.
U redosledu rođenja brat se oseća „stešnjeno između sestara“.
Za sestru koja je lezbejka poredak je sada „dobar“.
Najmlađa sestra se oseća kao da je „iznenada jednaka“.
U skladu sa onim što otac želi, svi se pomeraju dalje jedno od drugoga,
održavajući pozicije idealne konstelacije.
Za oca je ovo „u redu“. Majka i dalje želi da nešto promeni. Kada joj je rečeno
da se okrene više u pravcu oca i da ponekad pogleda u njega, ona odgovara da bi to
onda bilo „u redu“.
U sopstvenoj poziciji, klijentkinja kaže da ima „dovoljno prostora, ali način
gledanja na stvari je nešto na šta još nisam navikla“. Ona bi sve promenila. S druge
strane, to je „slika koja odgovara stvarnosti“.

109
 Brat može da prihvati konstelaciju.
Sestra lezbejka se oseća dobro.
U ulozi najmlađe sestre, klijentkinja kaže da je „još uvek malo nepoznato“, zato
što je sada „dostigla ravnopravno mesto“, dok su ranije „svi dominirali“ nad njom.
U ulozi tetke, „Sve je na svom mestu“. Otac je dobio pomoć i ona više nije tako
opasna.
Na metapoziciji, klijentkinja klima glavom kada gleda na konstelaciju razrešenja
i zamišlja pojedine osobe. „Ovo je slika porodice.“

Diskusija

Tetkina izjava da je otac dobio pomoć ne može se razumeti u kontekstu postojeće

strukture. Dakle to bi se moglo protumačiti kao indikacija da nije u pitanju stvarna
osoba već tendencija jedne osobe u sistemu. Ovo bi mogla biti tendencija da se
muškarci isključe iz sistema, što žene koje su lezbejke zapravo i rade. S druge
strane, ova tema je isključena iz sistema.
Pošto sve osobe moraju biti uvažene, ovo ponašanje ima posledice za sistem.
Kada se osoba koja je isključena, ponovo uvede, to unosi promene u sistem. Sestra
lezbejka, koja održava sećanje na tetku ili šta god to bilo što „tetka“ predstavlja,
oseća se „dobro“ kada dobije svoje mesto u sistemu.
U praksi se može videti da se u sistemu tajna, kao i osećanja ili ponašanje
povezani sa čuvanjem tajne od drugih, mogu tretirati na isti način kao i član
porodice. Drugi osećaju tu prazninu. Tajna pripada sistemu i mora da zauzme svoje
mesto.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Student
Dijagnoza: Socijalna fobija, već 11 godina
Nivo stresa: Visok
Rezultati početnih dijagnostičkih testova: Strah od javnih nastupa, panična stanja,
znakovi granične ličnosti
Simptomatologija: Panični napadi,, strah od javnih nastupa, gubitka kontrole,
problemi u postavljanju granica
Bolesti: Česte glavobolje od 9. godine
Traume/tabui u porodici: Majčini roditelji ne priznaju oca, majčina majka je bila
alkoholičar; majčini roditelji su morali da se venčaju zbog prvog deteta
(klijentkinja majka), imali su loš brak, svađe.

110
Nivo i načini porodične integracije: Od svoje 6. godine klijentkinja je bila
preopterećena odgovornošću da se brine za mlađe sestre i brata; otac ju je
prekorevao; granična porodična integracija, sestra ima bulimiju.
Strahovi u detinjstvu: „Normalni strahovi“; tiha
Odnosi sa partnerima: Kod kuće, klijentkinja je ona koja je bila „racionalna“;
često dominantna sa partnerima i lider u socijalnim situacijama
Obrazac impulsivnog ponašanja: Ništa očigledno, malo pokazatelja
Afektivnost: Žestoke svađe sa ocem godinu ipo dana ranije; generalno depresivno
raspoloženje, nestabilnost
Međuljudski odnosi: U prvom intervjuu nije pominjala sestre i brata. Nema kontakt
sa bratom; nejasno je da li klijentkinja ima neke važne odnose osim sa stalnim
partnerom.

Klijent 8
Muškarac; Starosna grupa: 30-40 godina; Braća/sestre: 3; Polubraća/polusestre: 0;
Pozicija u poretku rođenja: 3.; Bračno stanje: neoženjen; Broj dece: 0

Indikacije sistemskog začvorenja u eksploratornom intervjuu

Kada je klijent imao 3 godine njegovog starijeg brata su dali jednom od očeve
braće, koji nije imao decu. Brat je odrastao kao stričev sin. Klijent izjavljuje da je
očeva majka zahtevala da se to učini. Danas se ovaj brat uvek obraća klijentu kada
ima probleme.
Otac pati od astme.
Poslednjih godina majka pati od depresije.
Radne hipoteze

Poredak rođenja je poremećen, jer najstariji brat nije zauzeo svoje mesto.

Konstelacija

U konstelaciji su svi listovi papira koji predstavljuju članove porodice raspoređeni

u jedan niz.
Otac se okreće, a onda se opet vraća.
U ulozi oca klijent kaže „Osećam da gubim ravnoteđu, njišem se napred-nazad, i
osećam da treba da se ukrutim da bih ostao na mestu.“. Kaže da se često oseća
usamljeno, pošto „ne postoji nikakvo uzajamno razumevanje“ između njega i žene.

111
„Ja ne umem da uradim ništa dobro i povlačim se.“ Kada je sa svojim sinom,
klijentom, oseća da je dobro zbrinut.
U ulozi najstarijeg deteta, klijent govori da se mora „boriti da bi održao
ravnotežu.“ Međutim, oseća se dobro sa svojom braćom.
U ulozi brata koji je dat, on je „na zemlji, na stvarnoj poziciji“. Pominje
„treperenje u butinama“. Ipak, on bi „radije bio u sredini, ali ne mogu svi biti u
sredini. Ja sam onaj ko zapravo ne utiče na porodicu, uprkos činjenici da sam
najstariji.“
U sopstvenoj ulozi, klijent kaže da mora da „vidi da li može da održi
ravnotežu“. Pominje „pritisak u butinama“ i ima „mnogo odgovornosti i krivice
prema roditeljima“.

Dodatne indikacije u početnoj konstelaciji

Ne postoje.

Dodatne hipoteze

Ne postoje.

Cilj

Uspostaviti redosled rođenja tako što će stariji brat zauzeti svoje mesto.

Razrešenje

Na metapoziciji klijent komentariše predloženu konstelaciju. Kaže da je postojanje

podjednake udaljenosti između dece „bolji način“.
U ulozi oca oseća se „bolje, odnosi sa ženom i decom su skladniji“. Kaže da je u
fizičkom smislu „još uvek malo napet, ali ne onako kada je morao da se njiše
napred-nazad“. Kada se okrene prema ženi, kao što mu je predloženo, situacija je
„malo bolja, malo ravnopravnija“.
U ulozi majke, klijent kaže „mnogo sam manje napeta i prilično stabilna“.
Obraća se mužu, koji stoji pored „Sada imam partnera i to znači da neću biti tako
sama u raznim situacijama.“
U ulozi sestre, kaže da mora da se potrudi da održi ravnotežu. „Bolje je kada je
kontakt sa svima jednak i ovo se odnosi i na moju braću i na roditelje.“
Što se tiče drugog deteta, brata koga su dali, „dobro je da moj brat ima isti
kontakt kao i svi drugi“.

112
 U ulozi najstarijeg deteta, od klijenta se traži da opiše redosled rođenja. „Ja sam
najstariji, ti si drugi...“ itd.
Nakon toga, on govori: „Određena odgovornost nije tako loša, čak može biti
pozivitna.“ Njegov osećaj ravnoteže se popravio.
U sopstvenoj poziciji, „napetost nije tolika kao što je bila ranije.“ Sada je
„stabilan“. Dobro je „da imam nekoga kome se mogu okrenuti“. A što se tiče
roditelja, bolje je „pošto su oboje na istom nivou“. Ovo je „umirujuće“.
U ulozi najmlađeg deteta, „bolje je biti poslednji u nizu“.

Diskusija

Odgovornost je tema koja se ponavlja. S obzirom da najstariji brat nije živeo u

porodici, prema klijentu su se ophodili kao da je on najstariji, pa čak i danas svi
dolaze kod njega po savet. Čim je redosled rođenje izgovoren, težište se promenilo
i najstarija sestra je osetila da je njena odgovrnost „pozitivna“. Fizička napetost se
smanjila kod svih članova porodice, što je znak boljeg poretka.
U sistemskoj školi, postoji kontinuirana silazna progresija u pogledu
odgovornosti između braće i sestara. Najstarije dete preuzima odgovornost za
sledeće najstarije dete, dok to dete preuzima odogovrnost za sledeće i tako dalje.
Ako se ovaj poredak ne poštuje, neka deca se osećaju preopterećeno, a drugi se
osećaju nelagodno.

Komparativni podaci dobijeni iz drugih izvora informacija u okviru projekta

Zanimanje: Kompanijski službenik

Dijagnoza: Panični poremećaj

Za druge kategorije nema podataka.

5. Diskusija

Kao što se očekivalo, u kontekstu eksploratornog intervjua i porodičnih

konstelacija, mogle su se identifikovati indikacije sistemskog začvorenja i /ili
prekinutog pokreta dosezanja kod svakog klijenta koji je bio uključen u ovu
studiju. Ovo je opisano u studijama slučaja (str. 88). Iz ovih indikacija su proizašle
brojne hipoteze o tome šta se može očekivati u porodičnoj konstelaciji, zatim
dodatne informacije i posebne intervencije koje su otvorile put do završne postavke
individualne porodične konstelacije. U toku seansi klijenti su u znatnoj meri bili u

113
stanju da se projektuju u početne slike konstelacija. Demonstrirali su percepcije i
osećanja koja su se menjala od uloge do uloge i koje su mogli tačno da
identifikuju, razlikuju i opišu.
Početna konstelacija predstavlja klijentovu unutrašnju sliku njegove porodice.
Za razliku od ovoga, prvi predlog razrešenja predstavlja promenu ove slike i time
utiče na stanje klijenta koje je smatrao stabilnim. U zavisnosti od odnosa između
klijenta i terapeuta i klijentovog trenutnog emotivnog stanja, on može dozvoliti da
se njegova slika poremeti i preoblikuje. Ovo se može odigrati samo na vizuelnom i
analognom nivou. Ako je klijent u stanju da ostane na ovom nivou, terapeut će
moći da ga vodi do konstelacije razrešenja. Ako ne, onda se moraju preduzeti drugi
koraci pre nego što se dođe do konstelacije razrešenja.

Rezultati bitni za klijenta

Kao rezultat, krajnje slike porodične konstelacije vrlo se razlikuju od klijenta do

klijenta i ovo važi i za individualne i grupne konstelacije. Završavanje terapijskog
procesa može značiti razrešenje sistemskog začvorenja ili snažniju i stabilniju
poziciju za klijenta. S druge strane, može se otkriti dinamika sistema, a da se ne
dođe do razrešenja kao što je opisano sledećim kriterijumima: razrešenje
podrazumeva otklanjanje začvorenja ili uspostavljanje prekinutog pokreta
dosezanja. Potrebno je da klijent doživi duboke emocije, a ovo zahteva stabilan
odnos sa terapeutom i terapijski kontekst, u kome grupa može biti od velike koristi.
Slika poretka u sistemu znači uvažavanje svih članova. Ako sistemsko
začvorenje uključuje jedan element koji je bio isključen, kao u slučaju klijenta 1 i
klijenta 7, uspostavljanje poretka u sistemu i priznavanje isključenog elementa ili
člana kao dela sistema, lako vodi ka razrešenju.
Klijent može da ojača kada svoj sistem ili makar deo sistema doživi kao izvor
snage. Ovo označava prvi korak u terapijskom procesu u okviru koga bi, kroz
konstelaciju, trebalo odrediti pravac dalje prorade tema različitog stepena značaja,
kao u slučaju klijenata 4, 5 i 6.
Za dalji terapijski proces, međutim, terapeut mora da ima u vidu klijentov
terapijski cilj, i da li su i kada su potrebni dodatni koraci i da li su uopšte izvodljivi.
Značajan faktor je određivanje koliko dugo terapija treba da traje i da li je bolje da
se održi veći broj seansi u redovnim intervalima ili manje seansi u dužem
vremenskom periodu.
U nekim slučajevima se ne može doći do razrešenja i kao rezultat terapeut
završava terapijski proces. Ovo se dešava kada nema dovoljno informacija da bi se
proces nastavio, kada terapeut ne može da uspostavi neophodno poverenje sa

114
klijentom ili ako klijent nije spreman ili nije u stanju da nastavi terapijsku
komunikaciju na analognom nivou.
Razlozi za ovo mogu biti veoma složeni. Ako se ostvari poverljiv odnos između
klijenta i terpeuta, klijentu je lakše da veruje u terapeutovo vođstvo. Klijent je
spremniji da prizove osećanja koja nije doživeo zato što su bolna. Već je imao
brojne neuspešne pokušaje da pronađe rešenje, zbog čega je često odustajao da
proba ponovo. Poverenje u terapeuta može ohrabriti klijenta da pokuša još jednom
da pronađe rešenje. S druge strane, neki klijenti nemaju nikakvo iskustvo sa
terapijskim postupkom. Ovde bi bilo korisno dati informacije o metodu, kao i
praktično demonstrirati korišćenje slika i crteža, kako bi klijent postao što sigurniji
u pogledu postupka.

Analogna i digitalna komunikacija

U toku seansi postajalo je jasno koliko je tema analogne i digitalne komunikacije

važna za terapijski proces u konstelacijama. Bile su očigledne česte promene nivoa
komunikacije kod klijenata 2, 3 i 4. Ipak, na dijagnostičkom nivou, ne postoji
očigledna veza sa njihovim pojedinim dijagnozama (socijalna fobija kod klijenta 2,
poremećaj ličnosti kod klijenta 3 i kardiofobija kod klijenta 4) (videti „Analogni i
digitalni transfer informacija“, str. 22). Ovi klijenti su napuštali analogni nivo
iznenadnim vraćanjem u sadašnjost ili osobama u njihovom sadašnjem sistemu, ili
najavom da oni vode konstelaciju. Kada su bili u određenoj ulozi, govorili su kao
da su na metapoziciji, što je takođe indikacija da oni ne komuniciraju u vizuelnoj,
analognoj formi, već u kognitivnog, digitalnoj formi.
Kada klijenti prelaze iz jednog nivoa komunikacije u drugi, čime prekidaju
analognu komunikaciju, to se može protumačiti kao pokazatelj da su upravo na toj
tački naišli na glavnu temu. Ipak, pretpostavlja se da bi ih rad na toj temi u tom
momentu naveo da se suoče sa snažnim osećanjima, i zato im ne dopuštaju da se
pojave.
Promena iz analognog u digitalno mišljenje može se odigrati vrlo brzo, tako da
u jednoj seansi terapeut uvek može usmeravati klijenta da iz digitalnog pređe na
analogni nivo. Jedan naročito efiksan način da se ovo postigne jeste da se klijent
fokusira na svoje fizičke senzacije. Bilo bi vrlo interesantno sprovesti studiju u
kojoj bi procesi koji su ovde opisani bili ispitani u kontekstu trans terapije sa
posebnim fokusom na mogućnosti indukcije transa. Od posebnog značaja bi bilo
istraživanje mogućih veza sa složenim inventarom metoda koji se zasniva na
publikacijama Miltona Eriksona na temu hipnoterapije.

Izbor relevantnih tema

115
Iz pokazatelja koje je klijent doneo, a koji ukazuju na sistemsko začvorenje ili
prekinuti pokret posezanja terapeut vrši selekciju najvažnijih aspekata za dalju
terapiju. Na klijentovim izjavama terapeut zasniva radne hipoteze o strukturalnoj
dinamici sistema, kako bi ih potvrdio ili odbacio u konstelaciji. Ovo znači da se
ono što je određeno kao najbitnija tema može promeniti u toku seanse, posebno u
početnim fazama. Osim toga, kao rezultat značajnih informacija koje se mogu
pojaviti, tok procesa može se preusmeriti na bilo koju tačku u konstelaciji. Glavna
tema sama po sebi nije objektivna karakteristika sistema, već zavisi od toka
konstelacije. Iz ovog razloga, bitno je da na početku seanse klijent formuliše
konkretno pitanje za koje želi da nađe rešenje kroz konstelaciju. Time će i
klijentova i terapeutova pažnja biti usmerena ka glavnoj temi. Postavlja se pitanje
do koje je mere ovaj fokus takođe značajan za predstavnike koji prikazuju pojedine
članove porodice u grupnoj konstelaciji.
Ovaj postepeni postupak terapeuta koji razvija svoju hipotezu u okviru
teorijskog modela koji se zasniva na potrebi za ravnotežom u sistemu, i koji
ispituje hipoteze na osnovu izjava i konstelacija u seansi, te zatim postavlja nove
hipoteze, Helinger naziva „fenomenološki“.
U strukturisanju terapijskog procesa, terapeut traga za sistemskim
začvorenjima, koji su definisani kriterijumima koji su ranije opisani (str.84),
posebno kod osoba koje su blisko povezane sa klijentom. Često je korisno
fokusirati se prvenstveno na sistemsko začvorenje ili disbalans davanja i uzimanja
koji su prisutni u sadašnjoj porodici, pošto su veze lojalnosti u njoj snažnije nego
sa daljim rođacima. Ipak nivo odnosa sam po sebi nema obavezno direktni uticaj
na kvalitet začvorenja ili ozbiljnost simptoma. Dodatni faktor koji treba uzeti u
obzir jeste nivo nepravde i nesreće, koji može neku osobu koja je u daljem odnosu,
da pretvori u relevantan element u klijentovom sistemu.

Sistemska začvorenja i promene nakon konstelacije

Obično se jedna grupa tema obrađuje u okviru porodične konstelacije, bez obzira
što postaje očigledno da istovremeno nekoliko začvorenja ima veze sa sistemom.
Neki sistemi se nalaze pod velikim pritiskom događaja koji utiču na kvalitet
odnosa i dobrobit svih članova sistema (klijent 3). Konstelacija može predstavljati
prvi korak ka razrešenju. Ako se u toku konstelacije radi na jednom aspektu i nađe
rešenje, često se pojavljuje drugi aspekt. Čini se da značaj drugih aspekata postaje
vidljiv samo kada se druge teme razjasne ili razreše.

116
 U skladu sa sistemskom teorijom prema kojoj su svi elementi sistema
međusobno povezani, jedan događaj može imati uticaj na nekoliko osoba i njihove
odnose. Klijentova porodična istorija može pokazati da jedno osnovno začvorenje
može izazvati druga začvorenja u narednim generacijama. U mnogim slučajevima,
postoje indikacije da je klijent preneo svoje začvorenje na svoju decu. Na žalost,
opsežna diskusija na ovu temu je van domena ove knjige.
Kao rezultat promene perspektive, a time i klijentovih unutrašnjih stavova,
porodični odnosi, kao i odnosi sa drugim članovima koji nisu fokus terapijskog
procesa, često se takođe menjaju (klijent 7).
Najčešće je potrebno nekoliko koraka kako bi se došlo do stabilnog razrešenja.
Ovi koraci ocrtavaju putanju kojom su se začvorenja stvarala. Može se videti da
ljudi biraju partnere koji imaju slične sudbine kao i oni. Dakle, u nekim
porodicama sistemska začvorenja se pojavljuju i na majčinoj i na očevoj strani. U
porodičnoj konstelaciji, bira se jedna linija, a fokus i rad na drugoj strani se
privremeno odlažu.
Pojedini koraci ka stabilnom razrešenju mogu podrazumevati porodične
konstelacije u dužim intervalima, koje se bave različitim temama ili odgovarajuće
intervencije u toku jedne konstelacije koje utiču na nekoliko osoba u sistemu koji
se predstavlja. Ovde od posebne pomoći može biti grupa čiji učesnici zamenjuju
članove porodice i identifikuju nerazjašnjene aspekte njihovih odnosa ili sistemske
strukture koji nisu jasno izraženi.

Porodične konstelacije u grupnoj i individualnoj terapiji

Kao što se videlo u studijama slučaja, korišćenje konstelacija u individualnoj

terapiji se pokazalo efikasnim za objašnjavanje strukture klijentovog porodičnog
sistema. Takođe se pokazalo mogućim stvaranje resursa predstavljanjem poretka u
sistemu i ostvarenjem veza sa klijentovim roditeljima, braćom i sestrama, pa čak i
dedovima. Ovo klijentima pomaže da steknu drugačiju sliku o sebi, koja je jasnija
u kontekstu porodičnog sistema u kome stvarno žive.
Kroz porodičnu konstelaciju, klijenti brzo dotiču značajne teme i osećanja. U
individualnoj terapiji im je dozvoljeno da izbegnu da se bave time, tako što prelaze
iz analognog u digitalni nivo. Osim toga, oni mogu prekinuti proces potpunim
napuštanjem postavke. Terapeut može pokušati da klijente vrati nazad u analogni
nivo, navodeći ih da se koncentrišu na svoje fizičke senzacije u određenoj ulozi.
Iako je ovo često uspešno, klijenti ponekad ostaju na nivou kognitivne refleksije o
onome što se dešava. U ovoj situaciji terapeut treba da odgovori u skladu sa tim i
da poštuje klijentovu želju, kako bi terapijski odnos ostao netaknut. U grupnoj
terapiji ovo je drugačije. Proces se nastavlja. U grupi, kada se suoče sa temama

117
koje su se prethodno izbegavale, klijenti imaju druge načine da se zaštite od jakih
osećanja koja se mogu pojaviti.
Klijenti u grupi imaju veću distancu u odnosu na ono što se dešava i mogu
prihvatiti iskustva, izražavanje osećanja i promene onoliko koliko njihovo trenutno
emotivno stanje to može tolerisati. Kada se suoče sa nečim za šta su nespremni ili
im je nepodnošljivo, to mogu odbaciti kao netačno ili otpisati kao komentar koji je
izrekao neki stranac.
Određene konstelacije se ne mogu razrešiti u individualnoj konstelaciji zato što
zahtevaju podršku i učešće članova grupe. U slučaju klijenta 3, postoje brojne
indikacije da se radi o sistemskom zaćvorenju. U porodicama u kojima je ovo
slučaj, postoji snažan pritisak na sistem. U individualnoj terapiji su prisutne samo
dve osobe, a to nije dovoljno da bi se radilo sa ovim kompleksnim nizom
problema. Osim toga, faktori kao što su krivica nekog člana porodice zbog
počinjenog teškog zločina ili politički faktori, krivica i začvorenje, članstvo u
Gestapu ili nasilna smrt u političkom kontekstu, kao što je koncentracioni logor,
predstavljaju teškoću za situaciju individualne terapije i sa njima se bolje može
raditi u grupi. Pored ovoga, ovo su teme od opšteg interesa i njima se treba baviti
javno.

Prednosti primene porodične konstelacije u grupnoj terapiji

Porodične konstelacije koje se rade u grupi imaju brojne prednosti u poređenju sa

onima koje se odvijaju u individualnoj terapiji. Kada se konstelacija postavi u
individualnoj terapiji, klijenti preuzimaju pojedine uloge, kako bi se istražile
njihove percepcije i senzacije, posebno one fizičke. Za razliku od ovoga, u grupnoj
terapiji klijenti su posmatrači, kao što su i drugi članovi grupe koji ne učestvuju u
porodičnoj konstelaciji. Druge osobe igraju uloge članova klijentove porodice. One
izražavaju svoja zapažanja i preduzimaju neke akcije u kontekstu sistema kako bi
se došlo do konstelacije razrešenja. Klijenti mogu pratiti tok seanse sa pozicije
izvan konstelacije i mogu odlučiti koje akcije, susrete ili osećanja mogu prihvatiti u
tom momentu, a ono što im se čini neprihvatljivim da odbace.
Takozvani klijentov otpor je izbegnut. Kao rezultat činjenice da je on u ulozi
posmatrača, klijent nije prinuđen da zauzme stav o informacijama koje se pojave u
konstelaciji. Čak iako klijent kognitivno odbacuje razvoj konstelacije razrešenja ili
samu završnu konstelaciju, izgleda da slika nastavlja da vrši svoj uticaj. U praksi se
pokazalo da se u toku jedne ili dve godine, informacija zapravo integriše, čak iako
je klijent odbio da je prihvati na početku terapije. Čini se da je ovo u skladu sa
tvrdnjama Vaclavika i Bejtsona da negacija nije moguća, što u ovom kontekstu
znači da se konstelacija razrešenja ne može negirati niti odbaciti. Prema tome, dok

118
se odbijanje može desiti na kognitivnom nivou, to nije moguće na analognom
nivou. Efekat konstelacije mogao bi biti objašnjen međuigrom dva nivoa, pri čemu
se efekat konstelacije razrešenja odigrava na analognom nivou.
Ovde je potrebno imati na umu terapeutove moralne standarde. On svoj rad
mora obavljati isključivo u korist klijenata i mora im nuditi sliku koja je etički
prihvatljiva na svim nivoima komunikacije, čak iako je klijenti odbijaju i ne
prihvataju na svesnom nivou.
Predstavnici doživljavaju osećanja sa kojima se mogu lakše suočiti nego sami
klijenti, pošto ona na njih manje utiču nego na klijente (ukoliko prihvate datu
ulogu). U okviru postavke, njihova uloga je da teže da pronađu rešenje, dok je
klijent često vezan za problem. Ove dve različite perspektive, jedna orijentisana na
problem, a druga orijentisana na rešenje, mogu prouzrokovati kognitivnu
disonancu kod klijenata, što ih može podstaći da sami pokušaju da pronađu
rešenje.
Posebna pažnja se mora obratiti na način na koji učesnici u konstelaciji
podržavaju jedni druge. Ljudi koji zajedno dolaze na radionice generalno se ne
poznaju na početku. Oni se jedni drugima stavljaju na raspolaganje da ponude sliku
nečega što utiče na klijentovu porodicu. Oni ulaze u uloge nepoznatih ljudi i
dopuštaju sebi da dožive osećanja koja ne pripadaju njima samima. Svaki učesnik
kroz svoje prisustvo, koncentraciju i uključenost doprinosi pronalaženju rešenja.

Prekinuti pokret dosezanja

Jedna osoba se često može nalaziti pod uticajem više od jednog sistemskog
začvorenja. U eksploratornom intervjuu i u konstelaciji, nije neobično da se
istovremeno pojave pokazatelji sistemskog začvorenja i prekinutog pokreta
dosezanja.
Prekinuti pokret dosezanja se može pojaviti i bez sistemskog začvorenja
roditelja. Ovo je slučaj kada majka ili otac nisu fizički prisutni za dete zato što su
već umrli ili su bili odsutni. Naoko nevažna iskustva, kao kada roditelj ili dete
moraju da ostanu u bolnici zbog čega se kontakt prekida, mogu biti osnova za
prekinuti pokret dosezanja.
S druge strane, prekinuti pokret dosezanja je često rezultat sistemskog
začvorenja, a da sam nije začvorenje. Prekinuti pokret dosezanja takođe može biti
pokazatelj sistemskog začvorenja u generaciji roditelja. Ova hipoteza se može
proveriti postavljanjem konstelacije.

6. Perspektive i preporuke za dalje istraživanje

119
Glavne prednosti terapije u kojoj se koristi porodična konstelacija jesu sposobnost
da se za kratko vreme dobije jasna slika o strukturalnim vezama sistema u kome
klijent živi, kao i značajan uticaj analognog rada. Stoga bi bilo poželjno da se za
praktičnu upotrebu ovog metoda obezbedi solidna osnova kroz naučno istraživanje.
U cilju testiranja koncepta, podaci koji se pojave u konstelaciji mogu se
uporediti sa podacima koje su istraživači sakupili van projekta, koristeći upitnike i
eksploratorne intervjue, kao što je urađeno u postojećem projektu. Studija koja bi
se bavila poređenjem standardizovanih dijagnoza i koncepta sistemskog začvorenja
takođe bi dala korisne rezultate. Osvrt na vezu sa hipnoterapijskim metodama, a
posebno pojava i upotreba fenomena transa, analogne i digitalne komunikacije i
transfera informacija u toku seanse, takođe bi doneo korisne uvide.
Dodatne istraživačke teme bi se mogle baviti pitanjima do koje mere se
određeni simptomi mogu povezati sa određenim postavkama u kontekstu
konstelacije i da li postoji jezik simbola koji se može koristiti za određivanje da li
određena analogna informacija ukazuje na određeno začvorenje i do koje mere se
ovo može generalizovati i na druge terapeute i klijente. U praksi se stalno uočavaju
primeri koji dovode do ovakvih hipoteza.
Dodatni istraživački projekti mogu uključiti studije katamneze o uspešnosti
promene klijentovog emotivnog stanja i kvaliteta njegovih odnosa. Za sada, pitanja
o načinu na koji klijenti prenose rezultate terapije u njihove svakodnevne živote,
kao i o dužini vremena koje je potrebno za to, tek treba da budu istražena.

120