1.

PREVOĐENJE

Prevođenje kao oblik ljudske delatnosti podrazumeva pretvaranje poruke prvobitno izražene

jednim jezikom u poruku istog značenja iskazanu nekim drugim jezikom. (Ivir, xx) Uloga

prevodioca prema Vinay i Darbelnet jeste ostvarivanje veze između dva različita jezička

sistema, jednog već izraženog i datog i drugog koji je još uvek potencijalan i prilagodljiv.

Za uspešnu komunikaciju korišćenjem bilo kog sredstva (pogled, dodir, muzika, pokret, jezik)

neophodno je da učesnici u procesu komunikacije na isti nači razumeju i interpretiraju izraz

kojim se određena poruka prenosi. Ukoliko je sredstvo komunikacije jezik,što predstavlja i

najčešći vid komunikacije, neophodno je da učesnici poznaju jedan isti jezik kako bi se

komunikacija mogla uspešno odvijati. U slučaju da taj uslov nije zadovoljen, komunikacijski

proces nastavlja prevodilac koji mora poznavati jezički sistema odašiljaoca i primaoca

poruke.

Prevođenje je društveno uslovljen i usmeren proces koji se javlja kada dve jezičke zajednice

stupe u kontakt. Kroz istoriju čovečanstva odigralo je veoma važnu ulogu u kulturnih i

materijalnih dobara kao i u dodirima različitih civilizacija koji zbog jezičkih barijera ne bi bili

mogući. Ono čemu je prevođenje najviše doprinelo jeste razvijanje zajedništva u svetu.

U procesu prevođenja postoje različiti pristupi i različiti problemi. Glavno pitanje je da li

poruka treba da bude prenešena u jezik primalac u svom doslovnom značenju ili ipak prevod

treba da bude slobodan. Od antičkog perioda pa do 19. veka u teoriji prevođenja vladalo je

uverenje da treba da se prenosi smisao , a ne značenje, osećanja umesto reči, poruka , a ne

forma i fokus je bio na načinu na koji je poruka prenesena, a ne na sadržaju. Ovakav prevod

nazivao se razgranati prevod (tree translation). Nasuprot ovoj teoriji, krajem 19. veka

Benjamin i Nabokov tvridli su da prevod mora biti doslovan jer je on proizvod kulture i da je
zbog toga prevod nemoguć i da se jezičke razlike ne mogu prevazići. Međutim, u ovoj teoriji

zanemareni su bitni faktori poput cilja prevoda, vrsta teksta koji se prevodi, cilj prevoda i

osobine čitalaca, tako da su argumenti čisto teorijski. (njumark)

Njumark navodi da je prevođenje izražavanje značenja teksta na nekom drugom jeziku onako

kako ga je autor namenio u izvornom jeziku. Iako se čini jednostavno izraziti nešto u jednom

jeziku kao i u drugom, to može biti komplikovano, veštački, varljivo jer koristeći drugi jezik

kao da se pravimo da smo nešto što nismo. Kako Mounin tvrdi šteta je što prevod ne može

jednostavno reprodukovati ili biti original.

Neki od aspekata bitni za prevođenje su:lični stil ili idiolekt autora na izvornom jeziku.Kada

ga treba sačuvati a kada promeniti (normalizovati), gramatičke i leksičke konvencije

prikladne za određeni tip teksta u zavisnosti od teme i situacije; pojmovi specifični za kulturu

izvornog jezika ili trećeg jezika, očekivanja čitaoca , njihovo prethodno znanje o određenoj

temi kao i jezički stil koji koriste; očekivan format teksta u knjizi ili novinama u kojima će se

prevod naći, itd. (Newmark 5)

Postoje i mnogi drugi problemi u prevođenju kao što je TENZIJA između zvučnosti i smisla,

reda reči i gramatičnosti, figurativnog i prenesenog značenja, prikladnosti i razumljivosti,

konciznosti i tačnosti, između semantičkog i pragmatičkog značenja. (Newmark 5)

Prema Jakobsonu (1959), postoje tri vrste prevođenja: međujezičko (prevođenje iz jednog

jezika u drugi), međukulturno (prevođenje iz jedne kulture u drugu) i međusemiotičko (

prevođenje iz jednog jezičkog sistema znakova u drugi, prevođenje nejezičkog sistema u

jezički sistem znakova ili jednog nejezičkog u drugi nejezički sistem znakova.

Pored ova tri Jakobsonova tradicionalna pojma danas se može dodati i četvrti - unutarjezičko

prevođenje koje se primenjuje na nadrprevedene jezičke jedinice koje su prenesene samo po

obliku, donekle su pravopisno i morfološki prilagođene, dok sadržaj nije preveden i zbog toga
je razumljiv samo onima koji odlično vladaju engleskin jezikom. Na primer, implementacija

od implementation; mogući unutarjezički prevod bio bi sprovođenje. (Prćić, 2008: 194)

1.1. Definicije prevođenja

Prevođenje se može definisati na različite načine i razni autori nude različite definicije u

skladu sa pristupom prevođenju ili teoriji za koju se zalažu. Ono što je zajedničko svim

definicijama jeste deo u kom se tvrdi da postoji nešto u jednom jeziku i nešto u nekom

drugom jeziku, i da se između onoga što postoji u oba jezika može staviti znak

jednakovrednosti.

Različite definicije se takođe baziraju na tome šta njihovi autori smatraju da se prevodi.

Prema Iviru imamo nekoliko vrsta prevođenja pa samim tim i definicija,a to su lingvističko,

filološko i komunikativno.

1. lingvističko- prilikom prvođenja određenog teksta , prevodilac mora da pretvara deo po deo

iz izvornog u ciljni jezik, dok ne dobije ceo tekst u ciljnom jeziku koji odgovara originalu,

dok nije moguće zameniti ceo tekst u celosti odjednom.

Katford( Catford)u svojoj knjizi A Linguistic Theory of Translation prevod definiše kao

zamenjivanje tekstualnog materijala u jednom jeziku (L1) jednakovrednim tekstualnim

materijalom u nekom drugom jeziku (L2).S obzirom na to da se ekvivalentost u značenju

postiže između lingvističkih izražajnih sredstava dva jezika, ovakakv pristup može se opisati

kao lingvistićki pristup.

2. filološko-poput lingvističke i ova definicija polazi od ekvivalentnosti (jednakovrednosti)

dva teksta u dva različita jezika. Ono što je različito je da kod filološke definicije fokus nije

na lingvistički definisanim izražajnim sredstvima, nego na književno definisanim sredstvima

za stvaranje određenog umetničkom doživljaja. U skladu sa filološkim pristupom prevođenje

se može definisati kao postupak zamenjivanja jednog književnog teksta drugim uz težnju da

se očuva umetnička vrednost koju je imao prvobitni tekst. Prilikom prevođenja prevodioci

nastoje da zadrže sve ono što doprinosti umetničkom doživljaju kao npr. rime, ritam,metafora,

asonanca, aliteracija i sl.

3. komunikativno- ova vrsta prevođenja u prvi plan stavlja komunikativnu funkciju jezika.

Dakle, ljudi ne pišu i ne govore u cilju stvaranja tekstova, nego je sam tekst proizvod potrebe

da se nekom nešto saopšti.Prema tome, prevodilac pre svega treba da razjasni šta je odašiljač

poruke u izvornom jeziku hteo da saopšti primaocima, a zatim da pokuša da istu poruku

ponovo izrazi u ciljnom jeziku.

Prema Najdinoj (Nida) definiciji , prevođenje jeste proces pronalaženja najbližeg prirodnog

ekvivalenta u ciljnom jeziku za poruku izraženu u izvornom jeziku. U vezi sa ovom

definicijom bitno je istaći nekoliko činjenica:

1. definicija je komunikacijska jer polazi od poruke koja se izražava i u jeziku-cilju i u

jeziku-primaocu;

2. poruka je prirono izražena u L1, pa tako mora biti u L2, što znači da izraz mora biti

onakav kakav bi bio a se poruka izvorno izrazila u tom jeziku.

3. prevođenjem se dobija najbliži ekvivalent, što ne podrazumeva apsolutno nego

relativno jednakovrednu poruku

Komunikacijski pristup smatra se značajnim jer je doprineo da se prevođenje ne posmatra

samo kao lingvistička operacija, već i kao društveni čin u kome izvorni pošiljalac poruke

stupa u interakcijski odnos sa primaocem poruke . (Ivir, 1978:35)

Prema Prćiću (2008) , prevođenje predstavlja proces pronalaženja najbližeg i najprirodnijeg

funkcionalno-komunikativnog elementa iz izvornog jezika u ciljnom jeziku.

Osim prenošenja poruke u cilju komunikacije, prevođenje ima značajnu ulogu u prenošenju

kulture. Mona Baker definiše prevođenje kao jezičko sredstvo koje služi kao posrednik

između kultura. Prevođenje predstavlja gotovo nemogući zadatak jer prema autorki jezici ne

mogu da izraze istu stvarnost jer nisu dovoljno jednaki i stvarnost ne može da postoji

nezavisno od jezika. Upkos svim ograničenjima, neosporna je potreba za prevođenjem jer ono

predstavlja vredan pokušaj prenosa kulure jer se time približavaju ljudi različitih kultura.

1.2.Metode prevođenja

Metode prevođenja predstavljaju opšti pristup prevođenju teksta. Ne bave se prevođenjem

manjih jezičkih jedinica, nego celine, odnosno teksta. Postoje dve metode prevođenja, a to su

semantička i pragmatička metoda (Prćić, 2000).

Semantička metoda ima cilj da prevod bude što sličniji originalu i da što preciznije prenese

značenje u okviru gramatičkih struktura ciljnog jezika. Kod ove metode naglasak se stavlja

na autora, formu reči ili teksta i njihovom osnovnom značenju. Teži da prevod bude što

vernija kopija originala, da se očuva estetska vrednost originala i kada je u pitanju izgled i

zvučnost teksta što znači da se sam izgled teksta stavlja ispred značenja. Prevod odlikuje

velika bliskost izvornom jeziku i veoma malo kreativnosti. Primer potčinjenosti originala u

odnosu na prevod, primetna je u prevođenju kulturno-specifičnih reči koje prevodioci

smatraju manje bitnim, gde se u prevodu ne koristi odgovarajući kulturološki termin nego

neka druga kulturno neutralna reč ili funkcionalni termin iz L2.

Kod pragmatičke metode naglasak se stavlja na prirodnost u ciljnom jeziku, za razliku od

semantičkog kod kojeg je fokus na vernosti originalu. Ova metoda pokušava da tekst učini što

razumljivijim i bliskijim čitaocu, odnosno primaocu poruke na ciljnom jeziku. Dakle, može se

reći da je naglasak na čitaocu ali i na samoj poruci koju je autor hteo da prenese. Kako je
potrebno tekst učiniti što prirodnijim u ciljnom jeziku, ovu metodu odlikuje više kreativnosti i

prevod je nadmoćniji u odnosu na original.

Glavna razlika između ove dve metode je to što je kod semantičkog fokus na autoru teksta, a

kod pragmatičkog na čitaocima. To znači da će semantički prevod biti napisan na jezičkom

nivou autora teksta, a pragmatički na jezičkom nivou čitalaca. Semantički prevod se smatra

individualnim jer prati tok misli autora i dosledno prenosi značenje i reprodukuje pragmatički

uticaj. S druge strane, pragmatički prevod je društven, naglasak je na poruci i teži da bude

kratak, jasan i prirodan. Semantička metoda pogodna je za prevođenje tekstova koji su bogati

različitim izrazima, dok je pragmatička pogodna za informativne tekstove.

1.3. Prevodni postupci

Prema Njumarku ( 1988:81), razlika između prevodilačkih metoda i postupaka je u tome što

su metode vezane za ceo tekst, a fokus kod metoda jeste na manjim jezičkim jedinicama i one

zavise od konteksta u kojem se određene jezičke jedinice nalaze.

Jednu od poznatih klasifikacija prevodnih postupaka sačinio je Njumark (1988:45) On ih je

predstavio u obliku V dijagrama gde su metode podeljene u dve grupe, prvu koji čine metode

koje u fokus stavljalju izvorni jezik, a kod druge grupe naglasak je na ciljnom jeziku. U prvu

grupu strategija spadaju sledeće: prevođenje reč -za-reč (eng. word-for-word translation),

doslovno prevođenje (eng. literal translation), verno prevođenje (eng. faithful translation) i

semantičko prevođenje (eng. semantic translation). U drugu grupu spadaju sledeće strategije:

adaptacija (eng. adaptation), slobodan prevod ( eng.free translation), idiomatsko prevođenje

(eng. idiomatic translation), komunikativno prevođenje (eng. communicative translation)

U svojoj široj klasifikaciji, Njumark navodi sledeće postupke:

1. prenos (eng. tranference)

2. naturalizacija (eng. naturalization)

 3. kulturna ekvivalencija (eng. cultural equivalelnce)

4. funkcijska ekvivalencija (eng. functional equivalence)

5. deskriptivna ekvivalencija (eng. descriptive equivalence)

6. komponentna analiza (eng. componential analysis)

7. sinonimija (eng. synonymy)

8. kalkiranje ( eng. through-translation)

9. transpozicija (eng. transposition ili shift)

10. modulacija(eng. modulation)

11. kompenzacija (eng. compensation)

12. parafraza (eng. paraphrase)

13. kombinovanje (eng. couplets)

14. dodatne informacije, beleške (eng. notes)

15. skraćivanje i proširenje ( eng. reduction i expansion)

16. prevodna oznaka (eng. translation label)

17. prihvaćeni prevod (eng. recognized translation)

Vinay i Darbelnet (1995) autori su još jedne poznate klasifikacije prevodnih postupaka

(RAD), koja sadrži sedam prevodnih postupaka:

1. adaptacija (eng. adaptation),

2. kalk (eng. calque),

3. ekvivalencija (eng. equivalence),

4. modulacija (eng. modulation),

5. pozajmljivanje (eng. borrowing),

6. doslovan prevod ( eng. literal translation),

7. transpozicija (eng. transpostition)

Harvi (2000) je napravio klasifikaciju koju čini četiri prevodna postupka:

 1. funkcijska ekvivalencija (eng. functional equivalence)

2. formalna ili jezička ekvivalencija (eng. formal or linguistic equivalence)

3. transkricija ili pozajmljivanje ( eng. transcription or borrowing)

4. deskriptivni prevod ili opisni prevod ( eng. descriptive ili self-explanatory)

Prema Prćiću (2008:178), prevodne postupke moguće je svesti na tri osnovna:

1. Direktno prevođenje predstavlja neposredno prevođenje doslovnog, nekad i prenesenog

značenja iz L1 u L2 uz zadržavanje dodatnih semantičkih obeležja monomorfemskih ili

polimorfemskih reči.

Npr. fish and chips>riba i pomfrit ( doslovnoznacenje)

mouse ‘kompjuterskipokazivački uređaj>miš (prenesenoznačenje)

2. Strukturnoprevođenje (kalkiranje)odnosi se isključivonapolimorfemskereči.

Podrazumevadoslovnoprevođenjeelemenatapolimorfemskihreči (izvedene, složeneilifrazne) u

L1, odgovarajućimelementimaiz L2.

npr. PRINT.ER: stamp. ač

hand.out= iz.ručak

U nekimslučajevimasloženice se prenosekaofraznereči ,kaonpr. USER NAME=

korisničkoime, E-MAIL= elektronskapošta

Postojitakođe i delimičnostrukturnoprevođenje (delimičnokalkiranje) kaopodvrsta i

onopredstavljapostupak u kojemjedan element (osnovailiafiks) bivaprevedennajpogodnijim

(odgovarajućim) domaćimiliodomaćenimstranimelementom, a preostalideose pozajmljuje.

npr. WORK.ACHOLIC= radoholičar

OVER.DOSE= predozirati
3. Funkcijskaaproksimacijajestenajčešćekorišćenprevodni postupak. Odlika ovog prevodnog

postupka je izražavanje sadržaja iz L1 leksičkim sredstvima u L2 u cilju što vernijeg

prenošenja funkcije denotata. Postoje dva metoda na osnovu kojih se može izvršiti

aproksimacija. Prema prvom, izvorna perspektiva se zadržava, kao npr. AIR BAG=vazdušna

vreća, BILLBOARD= reklamni pano. Što se tiče drugog metoda, izvorna perspektiva ili

konceptualizacija se menja i denotat je se posmatra iz drugog ugla. Dakle, izovrna perspektiva

je promenjena, ali suština ostaje ista. Npr. USER-FRIENDLY= predustretljiv, SPACE-

SHUTTLE= svemirski avion (Prćić, 2008: 178-180)

Postoje i klasifikacije prevodnih postupaka koje su primenljive na pojmove vezane za kulturu

izvornog jezika. Takve reči nazivamo kulturno-specifičnim rečima i one se odnose na

geografske reči, etnografske reči, reči vezane za umetnost i kulturu ( muzika, ples, praznici,

običaji), etničke reči ( vlastita imena i nadimci), društveno-političke reči ( administrativne i

teritorijalne jedinice...) (Vlahov i Florin, RAD).

Da bi se adaptacija ovakvih reči izvršila pravilno i da bi se dobio adekvatan prevod kulturno-

specifične reči, postoje četiri prevodna postupka koji pomažu da se dođe do željenog

rezultata:

1. kulturna supstitucija (eng cultural supstitution): primenjuje se u slučaju da u L2

postoji pojam u istoj ili sličnoj formi kulturno-specifičnom pojmu koji se prevodi iz

L1.

npr. A- level= matura O-level=mala matura

2. U slučaju da pojam koji se prevod iz L1 ne postoji u L2, moguće je koristiti neki od

sledećih postupaka:

a. funkcijska aproksimacija (eng. functional approximation) - sadržaj iz L1 izražava

se leksičkim sredstvima iz L2 u cilju što vernijeg odražavanja funkcije referenta.

 npr. billboard = reklamni pano ( zadržavanje izvorne konceptualizacije)

continuos assesment= redovno praćenje ( promena izvorne konceputalizacije)

b. strukturno prevođenje ( eng. structural translation, calque) - doslovno prevođenje

elemenata polimorfemskih reči ( osnova, afiksa) u adekvatne elementa u L2

npr. hand.out= iz.ručak (prefiksacija)

c. definicioni prevod (eng. definition translation)- prevođenje pojma iz L1 sažetom

rečničkom definicijom u L2.

npr. Chunnel= tunel ispod Lamanša

3. pozajmljivanje (eng. borrowing)- primenjuje se ukoliko nijedan od gorenavedenih

postupaka ne daje željeni, odnosno zadovoljavajući prevod . Ovaj postupak

predstavlja adaptaciju glavne reči preoblikovanjem (eng. transshaping). Kod

pozajmljivanja preuzima se samo forma, ne sadržaj i zato nije jedan od primarnih

postupaka, ali se bez obzira na to, veoma često pronalazi u praksi.

npr. fan (pozajmljivanje)= obožavalac (prevod)

Prilikom prevođenja i odabira metoda prevođenja veoma je bitno uzeti u obzir i

kontekstualne faktore. Prema Njumarku, da bi prevod bio što bolji, treba imati na umu

sledeće faktore:

1. svrha teksta

2. motivacija kao i kulturni, tehnički i lingvistički nivo čitalaca

3. značaj referenta u L1 tekstu

4. okruženje ( da li već postoji prihvaćen prevod)

5. učestalost upotrebe određenog pojma ili reči koja upućuje na njega

6. referent
 2. Audio-vizuelnoprevođenje

U današnje vreme globalizacije i globalnih komunikacija mediji imaju veoma značajnu

ulogu. Tehnološka dostignuća poput kablovske televizije, interneta omogućili su olakšanu

komunikaciju širom sveta, te različiti narodi, kulture i jezici mnogo češće i lakše stupaju u

kontakt. Razni televizijski sadržaji emituju se širom sveta i neophodno ih je prilagoditi ciljnoj

publici i stoga je audiovizuelno prevođenje veoma važan vid prevođenja. (Petit, 2004) Upravo

je razvoj tehnologije doprineo tome da audiovizuelno prevođenje postane najdinamičnije

polje u teoriji prevođenja. Diaz Sintas (2006) ističe da je očigledna promena u načinu na koji

komuniciramo, a to se najviše ogleda u tome što nosilac teksta nije papir, nego ekran. On

takođe smatra da je audiovizuelno prevođenje bitna komponenta u interakciji između kultura.

S obzirom na veliko interesovanje za američke i evropske televizijske sadržaje i na

sveprisutnost multimedijalne komunikacije u svakodnevnom životu, potreba za

audiovizuelnim prevodiocima je u porastu. Filmovi i razni audiovizuelni sadržaji su primarno

sredstvo kojim se iskazuju popularni stavovi, stereotipi, manipulativni stavovi prema raznim

društvenim kategorijama (ženama, homoseksualcima, verskim i nacionalnim manjinama) i

prevođenje ih čini dostupnim onima koji ne znaju jezik na kojem su sadržaji snimljeni. (Diaz

Sintas, 2008 u Hoseinia, 2014: 129) Ballester (1995) ističe da je “audiovizuelno prevođenje

oduvek bilo podređeno pisanom ili književnom prevođenju zbog nedostatka kulturnog

prestiža audiovizuelnih masovnih medija za razliku od kanonizovane kniževnosti.“

Kao i za ostale vrste prevođenja, tako i za audiovizuelno važi da prevod ne može kao ni jezik

biti neutralan. Teško je, gotovo i nemoguće prevesti nešto bez oduzimanja ili dodavanja u

odnosu na originalni tekst. Proces prevođenja sastoji se od odluka prevodioca koje nijanse

značenja je potrebno zadržati i izraziti adekvatno na jeziku primaocu, ako je je potrebno

odbaciti. Ovakve odluke nisu proizvoljne, nego su određene faktorima kao što su namena

prevoda, vrsta teksta koji se prevodi, ciljna publika kao i jezici koji su u kontaktu.(O’Connel)
Audiovizuelno prevođenje je u mnogo aspekata drugačije od prevođenja štampanog teksta i

predstavlja veći izazov za prevodioca. Ono predstavlja polisemiotički tekst trijadične

strukture jer se sastoji od slike, reči i zvuka.(Tanase, 298) Prevodilac se susreće sa verbalnim i

neverbalnim informacijama kao npr. promena u intonaciji ili pokreti koji prate govor.

Televizijski proizvod sastoji se od kodova koji su u interakciji, a to su vizuelni i

akustični.(Petit,2004:28)Vizuelni podrazumeva pokrete glumaca, facijalne ekspresije,kostime,

gestikulacije, osvetljenje, razne znakove nosioce informacija (ulični znaci, plakati, pisma).

Akustični kod sastoji se pre svega od dijaloga, ali i od neverbalnih zvukova kao što su

pozadinski zvuci, zvučni efekti i muzika. Prevodilac mora da uzme u obzir sve ove aspekte

kao i njihovu međusobnu interakciju da bi stvorio odgovarajući prevod. Cui Song (2013) tvrdi

da je cilj prevođenja filmova ne samo prenošenje radnje nego i aspekta zabave u kojem

gledaoci filma na izvornom jeziku mogu da uživaju. Prevedeni dijalog mora da bude jasan

ciljnoj publici, da željeni efekat i smisao budu shvaćeni odmah, bez razmišljanja i

analiziranja. Da bi se to postiglo, mora se uzeti u obzir kultura u smislu jezika i način

komunikacije karakterističan za ciljnu publiku jer veoma često ljudi iz različitih kultura imaju

različitu percepciju određenih pojmova, a jezik i percepcija stvarnosti su usko povezani.

Prema tome, prevodioci teže da prilagode prevod ciljnoj kulturi i da izbegnu različito

tumačenje semiotičkih simbola iz izvorne kulture. Dakle, osim značenja, prevodilac mora da

prenese na ciljnu publiku isti efekat kao što izvorni tekst ima na svoju publiku.

2.1.Titlovanje i sinhronizacija

Još u vreme dok je bioskop bio zastupljeniji nego televizija u cilju da se audio-vizuelni

sadržaji na stranim jezicima učine dostupnim i razumljivim domaćoj publici javila se potreba

za različitim vidovima prenošenja značenja na ekranu. Postoje dva osnovna pristupa

prevođenju govornog jezika originalnog programa: ili da se zadrži govorna forma ili da se
pretvori u pisanu formu. U prvom slučaju, dijalog na originalnom jeziku, zamenjuje se

zvučnim zapisom dijaloga na ciljnom jeziku i takav vid prevođenja, naziva se sinhronizacija

(eng dubbing ili revoicing). U drugom slučaju, zvučni zapis originalnog dijaloga se zadržava,

a prevod se ispisuje na ekranu i ovakva forma prevođenja naziva setitlovanje(eng. subtitling).

(Diaz Cintas, Anderman, 2009:4-5)

I jedan i drugi vid prevođenja imaju prednosti i nedostatke, a izbor odgovarajućeg vida

prevođenja može da zavisi od konvencija i ustaljene prakse u državi u kojoj se prevodi,

finansijske mogućnosti, distribucioni profil kao i od vrste sadržaja za prevođenje i ciljna

publika. Kada je u pitanju Evropa, tendencija ka sinhronizaciji prisutna je u Francuskoj,

Nemačkoj, Španiji i srednjeevropskim zemljama, dok se u skandinavskim zemljama,

Ujedinjenom kraljevstvu i zemljama Beneluksa prednost daje titlovanju. U Srbiji je

zastupljenije titlovanje sa izuzetkom crtanih fimova koji su uglavnom sinhronizovani. I ostale

zemlje koje inače preferiraju titovanje, crtane filmove sinhronizuju jer ih na taj način čine

dostupnijim i privlačnijim deci. (Tanase, 970).

2.1.1. Titlovanje

Luyken (1999 u Hosseinnia 2014) definiše titlovanje kao “ prevođenje govornog ili pisanog

teksta audiovizuelnog programa, obično u dnu ekrana. Gambier (1994) opisuje titlovanje kao

prenošenje jezika iz govorne forme u pisanu, iz jednog jezika u drugi. Treba dodati i da se

titlovanje može vršiti u okviru jednog jezika, i tada podrazumeva ispisivanje izgovorenog

teksta na ekranu i uglavnom je namenjen ili osobama oštećenog sluha ili se koristi zbog

nerazumljivog zvučnog zapisa. Takođe, titlovanje podrazumeva interpretaciju verbalnog

govora u kombinaciji sa ostalim kulturnim, društveno-simboličkim znacima i ostalim vrstama

semiotičkih sistema. Titl je transkript dijaloga ili monologa u dnu ekrana, dužine od jednog ili
dva reda, što je oko 35 karaktera, trajanja od 6 sekundi. (Tannasse, 2017: 269). Upravo zbog

takvih prostornih i vremenskih ograničenja, titlovanje je za prevodioca veliki izazov. Zadatak

za prevodioca je da uprkos tehničkim ograničenjima sačini prevod koji će kod ciljne publike

proizvesti isti efekat kao i originalan tekst kod izvorne publike.Postoji nekoliko vrsta

ograničenja s kojima se prevodilac suočava prilikom titlovanja a to su: tehnička, tekstualna i

lingvistička.

Tehnička ograničenja

Kada su u pitanju tehnička ograničenja, postoje tri aspekta:

1. prostor: s obzirom na to da je prostor rezervisan za titlove na ekranu ograničen, neophodno

je da titl bude sažet i da se dugačka i nepotrebna objašnjenja izbegavaju. Uobičajena dužina

titla je dva reda. Razumljivosti čitljivost titla je od ključne važnosti i smatra se da je idealno

da se sastoji od jedne rečenice koja sadrži nekoliko zavisnih izraženih u sledećem redu. ( Diaz

Cintas ans Remeal, 2007 in Georgakopoulou)

2. Vreme: gledaoci titlovanog programa treba da budu u mogućnosti da istovremeno prate

radnju na ekranu i čitaju titl i stoga je dužina,odnosno trajanje titla veoma bitna. Koliko god

da titl zadovoljava formatske i sadržinske zahteve, ukoliko gledalac nema dovoljno vreme da

ga pročita, gubi na vrednosti. Posebnu pažnju na ovaj aspekat treba obratiti prilikom titlovanja

programa za decu jer oni nemaju razvijenu sposobnost brzog čitanja kao i odrasli.

3.Prezentacija- Titl moze da zauzme 20% ekrana i važni faktori za njihovu čitljivost jesu

veličina slova kao i njihova pozicija na ekranu. Kada je u pitanju titlovanje za bioskopsko

platno, važna je i tehnologija za projekciju titlova (DTS, Dolby).

Svi ovi tehnički faktori, odnosno ograničenja koja su sastavni deo titlovanja u velikoj meri

utiču na sam proces prevođenja i na to kako će prevod da izgleda u lingvističkom smislu.

Tekstualna ograničenja

Imajući u vidu činjenicu da titlovanje podrazumeva prenošenje informacija iz govornog

oblika u pisani, postoje processing and cohesion issues zbog kojih je teže sačuvati isti efekat

kao što original proizvodi kod ciljne publike. S obzirom na činjenicu da su kod titlovanih

programa gledaocima dostupni i izvorni i ciljni jezik, oni moraju istovremeno biti fokusirani

na radnju koja se odvija na ekranu i na titl, odnosno prevod. Do problema može doći kada

tajming titla nije dobro urađen, te se isti titl nastavlja i kada se scena na ekranu promenila, što

može biti vrlo zbunjujuće za gledaoce ili ukoliko se titlovi previše brzo smenjuju, praćenje

radnje je u velikoj meri otežano. U takvim slučajevima, gledaoci su prinuđeni da koriste

opciju premotavanja ukoliko postoji na DVD uređaju ili na intenetu, a ukoliko ne postoji,

nema ni mogućnosti da se naknadno razjasne sporni delovi. Za razliku od štampanih izdanja,

gde se tekst smenjuje linearno, kod titlova nema mogućnosti da se pomeranjem pogleda na

red više ili niže ili na prethodnu stranicu razjasne nejasnoće. Ono što je neophodno u

titlovanju jes da se sačuva sequence of speech acts i da se prenese dinamika komunikacije.

(Mason, 1989: 15 u Grku).

Da bi se negativni efekti titlovanja, koji podrazumevaju dodatne zahteve obrade, procesuiranja kod

gledaoca sveli na minimum, postoji nekoliko pravila:

a) Kada je vizuelni deo ključan za razumevanje određene scene, titl pruža samo najosnovnije

jezičke (lingvističke) informacije, tako da gledaoci mogu da ostanu fokusirani na sliku i radnju na

ekranu.

b) Kada je zvučni deo važniji od vizuelnog, titl treba da bude što potpuniji i što verniji kako gledaoci

ne bi ostali uskraćeni za bitne informacije.

c) Način na koji je titl predstavljen na ekranu, i kako su reči raspoređene u redovima u velikoj meri

može doprineti boljoj čitljivosti titla,

Lingvistička ograničenja

Usled prostornih i vremenskih ograničenja izazovi sa kojima se prevodioci inače susreću, kao

što je gramatika, red reči ili kultura, kod titlovanja postaju još veći. Prilikom prevođenja sa

engleskog na neki drugi evropski jezik, redukcija, odnosno smanjenje sadržaja pokazuje se

kao najbitnija prevodilačka strategija. Međutim, postavlja se pitanja koji su to delovi diskursa

koji se mogu redukovati. Kovčič (1991 u Grku) klasifikovao je diskursne elemente

hijerarhjski u tri nivoa:

1. Neophodni elementi (eng. indispensable elements) : oni koji moraju biti prevedeni i

predstavljaju elemente nosioce radnje bez kojih bi bilo nemoguće pratiti dešavanja na ekranu.

2. delimično nepotrebni elementi ( eng. partly dispensable elements) : mogu da se sažmu

3. nepotrebni elementi ( eng. dispensable elements): mogu da se izostave

Diskursni elementi koji se najčešće izostavljaju su sledeći:

a) ponavljanja

b) imena u svojoj apelativnoj konstrukciji

c) False starts i pogrešne gramatičk konstrukcije

d) međunarodno poznate reči kao što su yes, no, ok

e) izrazi praćeni gestovima pozdrava, učtivosti, potvrđivanja, negiranja, iznenađenja, itd.

f) izrazi poput ’’oh’’, ’’ah’’, ’’wow’’

g) primeri fatičke komunikacije, odnosno elementi koji imaju funkcionalnu, ne semantičku

ulogu, tj. služe samo za održavanje komunikacije, ne prenose nikakvu informaciju. To su

izrazi poput you know, naturally, of course, understandably, i izrazi kojima se prenosi zvučni

efekat.
Mnogi od ovih elemenata se izostavljaju prilikom prevoda jer se smatra da bi njihovim

prevođenjem došlo do dupliranja jer bi se isti izraz našao i u titlu i u zvučnom zapisu.

Takođe, kako je engleski globalno raširen jezik, mnoge reči i izrazi poznati su širom sveta

(yes, no, ok), te nema potrebe za njihovim prevođenjem

Zbog navedenih ograničenja, neophodno je da neki delovi dijaloga budu izostavljeni kako

gledaocima ne bi bilo naporno, što znači da mogu istovremeno da čitaju prevod sa ekrana i da

prate radnju i da ne ulažu napor kako bi pročitali titl pre nego što se promeni. Prevodioci se

služe raznim strategijama kako bi se uklopili u pravila. Osim izostavljanja nepotrebnih

sadržaja, koji ne utiču na značenje (false starters, poštapalice, ponavljanja, suvišne

konstrukcije), pojednostavljuju se ili izostavljaju jezičkih pojava poput slenga, tabu jezika,

dijalekata, pojednostavljivanje i kompenzacija sintaktičkih struktura izvornog jezika.

Gotlib (1992) na osnovu svog iskustva kao televizijskog prevodioca, napravio je listu

prevodilačkih strategija koje se mogu koristiti za titlovanje (Hosseinnia, 2014: 130):

1. Proširivanje (eng. expansion)-prošireni izraz, adekvatan prevod ( odnosi se na kulturno-

specifične reči)

2. Parafraziranje (eng. paraphrase): izmenjen izraz, adekvatan sadržaj (non-visualized

language specific items)

3. Prenošenje ( eng. transfer) ceo izraz,adekvatan prevod (spor i neobeležen govor)

4. Imitacija (eng. imitation): identičan izraz, ekvivalentan prevod (vlastita imena,

međunarodni pozdrav)
5. Transkripcija (eng. transcription): nestandardan izraz, adekvatan prevod (namerni govorni

defekti/mane/ nedostaci)

6. Dislokacija (eng. dislocation): različiti izrazi, prilagođeni sadržaj ( muzicki ili

vizualizovana jezički-specifična jedinica)

7. Sažimanje (eng. condensation): sažet izraz, koncizan prevod ( govor srednjeg tempa sa

veoma malo suvišnosti)

8. Desetkovanje (eng. decimation): skraćeni izraz, uprošćen prevod (brz govor i govor sa

malo suvišnosti

9. Brisanje (eng. deletion) izostavljeni izraz, bez verbalnog sadržaja (brz govor sa mnogo

suvišnosti)

10. Rezignacija (eng. resignation): izopačeni, devijantni izrazi, izobličen sadržaj ( nerazumljiv

i neprevodiv govor)

xy pominje sledeće najbitnije aspekte titlovanja:

Neizbežna izostavljanja ili gubici koji se dese u procesu prevođenja, jer titl mora da bude

kraći od zvučnog zapisa, nadoknađuje dostupnost originalnog audio materijala ciljnoj publici.

Prisutnost originalnog dijaloga je jedna od glavnih prednosti titlovanja jer na taj način original

zadržava svoju autentičnost, te je efekat koji ostavljaju likovi i radnja određenog televizijskog

sadržaja jednak i kod ciljne publike. Takođe, veoma bitna prednost titlovanja je što izvorni

jezik i kultura postaju bliskiji ciljnom gledalaštvu. Prema tome, titlovanje u velikoj meri

doprinosi lakšem usvajanju, usavršavanju stranog jezika i boljem razumevanju različitih

kultura. Titlovanje se ne smatra pogodnim za one koji nemaju sposobnost brzog čitanja a u tu

grupu spada najmlađa i najstarija publika. (Tanase)

2.1.2 sinhronizacija

Terminom sinhronizacija u srpskom jeziku se označava BLABLASinhronizacija je proces

koji predstavlja zamenjivanje originalnog govora, glasovnim zapisom u ciljnom jeziku koji

pokušava da što vernije prati tajming, govor, pokrete usana u originalnom dijalogu. Sintas

(2003) sinhronizaciju definiše kao proces zamenjivanja zvucnog zapisa originalnog dijaloga,

zvučnim zapisom na ciljnom jeziku sa ciljem da zvuk i pokreti usana u ciljnom jeziku budu

manje više sinhronizovani. U engleskom jeziku za ovakav vid prevođenja bitna su dva

termina, a to su synchronization I dubbing. Pod sinhronizacijom se podrazumeva

sihnhronizovanost, odnosno vremenska usklađenost, simultanost i ostale vrste usklađenosti

koje su bitne u audio-vizuelnom prevođenju i o kojima će biti reči kasnije. Pod terminom

dubbing (revoicing, lipsynch ) podrazumeva se zamena originalnog dijaloga dijalogom na

ciljnom jezika i istovremena usklađenost novonastalog dijaloga sa pokretima usana likova na

ekranu.

Za razliku od titlovanja kod kojeg je glavna poteškoća prenošenje dijaloga iz govorne u

pisanu formu, kod sinhronizacije, forma ostaje ista, pa se izgovoreni dijalog prenosi iz

izvornog jezika, u ciljni jezik. Prevodioci moraju da učine dijalog što prirodnijim u ciljnom

jeziku, treba da zvuči kao da je originalno napravljen u ciljnom jeziku i gledaocima ne treba

da zvuči veštački i ne treba da bude očigledno da je u pitanju prevod.Prilikom procesa

sinhronizacije postoji mnogo stvari na koje treba da se obrati pažnja i sama po sebi mnogo je

zahtevnija od titlovanja. Mnogo više ljudi je uključeno u proces i krajnji proizvod zavisi od

više ljudskih faktora. Sam proces sastoji se od nekoliko etapa: dijalog se prvo prevodi, zatim

se prilagođava ciljnom jeziku, da bi zvučao što prirodnije u da bi bio što usklađeniji sa

pokretima usana na snimku, i na kraju glumci snimaju dijalog.I upravo zbog toga,

sinhronizacija je mnogo zahtevnija u vremenskom I finansijskom smislu.

USKLAĐENOST

Usklađenost je jedan od najbitnijih elemenata sinhronizacije kao vida audio-vizuelnog

prevođenja. Prevedeni dijalog mora biti usklađen sa govorom likova na ekranu, pokretima tela

I usana I sadržajem. Whitman -Linsen klasifikovala je područja usklađenosti u sledeće tri

kategorije:

1. Vizuelna ili optička usklađenost (visual/optical synchronization)

a. usklađenost usana

b. uskalđenost slogova i usklađenost govora i pauza

c. kinetička/dinamička usklađenost ili usklađenost pokreta tela i sadržaja dijaloga

2. Zvučna usklađenost (audio/auditory synchronization)

a. tip/boja glasa

b. prozodijski elementi (naglasak, intonacija, ritam)

c. kulturne specifičnosti (dijalekti)

3. Sadržinska usklađenost (content synchrony) koja podrazumeva sve jezičke probleme s

kojima se prevodilac može suočiti.

VIZUELNA USKLAĐENOST

Ovaj tip usklađenosti veoma je važan za audio-vizuelno prevođenje i podrazumeva

usklađenost govora sa onim što gledalac vidi na ekranu, odnosno slike. Govor nadopunjuje i

nadograđuje sliku i zato je veoma bitno da budu uspešno uskkađenji (pantič satrič).

Ipak, postoje dva faktora koje treba razmotriti kada je u pitanju vizuelna usklađenost i njena

važnost u konkretnom televizijskom sadržaju, a to su ciljna publika i vrsta sadržaja. (Chaume

Varela 2004: 45-46) Konkretno kod prevođenja crtanih filmova vizuelna uskađenost nema
veliku važnost. Pre svega, razlog tome je što likovi na ekranu nisu stvarni, pa nije moguće u

potpunosti uskaditi govor sa pokretima usana, kako u originalu, tako i u prevodu. Izuzetak

tome su kratki kadrovi snimljeni izbliza, pa je vrlo jasno koji se glas i izgovara i ovde je

usklađenost glasa i slike nepohodna. Takođe, ciljna publika, u ovom slučaju deca, ne obraćaju

veliku pažnju na usklađenost, manje su zahtevna publika u tom smilsu i tolerantniji su na

eventualne neusklađenosti (Chaume Varela u O Connelu)

U slučaju crtanih filmova, mnogo je bitnija konetička usklađenost. Likovi se često kreću,

nekad i previše jer se na taj način privlači pažnja ciljne publike, pa je za original i za prevod

mnogo bitnije da bude usklađen sa pokretima , govorom tela, izrazima lica nego sa pokretima

usana.

ZVUČNA USKLAĐENOST

Glas kao i lice, pokreti tela su deo ličnosti i predstavljaju specifičnosti po kojima se svaka

osoba razlikuje. Na osnovu glasa može se doći do zaključka o polu, visini i težini

govornika..Kada je u pitanju sinhronizovanje određenog televizijskog programa Hesse-Quaclc

(1969 u O’Connel, 2003) ističe da je za postizanje zvučne usklađenosti ključno da glas

glumca koji sinhronizuje određeni lik odgovara pre svega karakteru tog lika, a ne isključivo

boji glasa glumca koji pozajmljuje glas u originalnoj verziji. Osim boje glasa, bitna su i

prozodijska svojstva poput naglaska, ritma, intonacije jer se na taj nači može otkriti društveno

i geografsko poreklo govornika kao i raspoloženje i osećanja. Teško je postići potpunu

usklađenost na prozodijskom nivou iz razloga što različiti govornici i jezici imaju drugačija

prozodijska svojstva. Takođe, bitnija činjenica je da je sam govor deo većeg komunikativnog

čina koji uključuje i izraz lica i pokrete tela lika na ekranu i da je glumac koji pozajmljuje glas

dosta ograničen jer je samo njegov glas dostupan publici, bez pokreta i izraza lica. Glumac

treba da uskladi svoj govor i njegove prozodijske odlike da uskladi sapokretima lika na

ekranu kojem pozajmljuje glas. Kada su u pitanju crtani filmovi, usklađenost sa gestovima
nije veliki problem jer su u ovakvoj vrsti programa gestovi mnogo jasniji i siroviji nego što je

slučajsa živim glumcima na ekranu. (O’Connel, 2003:87) Različiti dijalekti mogu se pojaviti

u određenom televizijskom sadržaju, pa se postavlja pitanje da li i u prevodu treba da postoje

različiti dijalekti ciljnog jezika. Odluka o tome donosi se na osnovu vrste programa, ciljne

publike i faktora kao što su njihove godine i obrazovanje kao i na osnovi toga da li iz

kulturnih ili komercijalnih razloga razlike u dijalektima treba da se sakriju ili pokažu.

SADRŽINSKA USKLAĐENOST

Što vernije prikazivanje sadržaja originala poželjno je u svakoj vrsti prevođenja, pa i u

sinhronizaciji. Iako se više pažnje posvećuje usklađenosti prevoda sa vizuelnim i zvučnim

elementima sadržaja koji se prevodi, ne treba zanemariti usklađenost samog sadržaja.

Dostizanje potpune sadržinske usklađenosti je prilično teško, a nekada i nemoguće.

Sadržinska usklađenost nemoguća je kada su u pitanju kulturno-specifični pojmovi ili

određene specifičnosti ciljnepublike kojima je potrebno prilagoditi prevod. (Tina) Prevod za

sinhronizaciju uglavnom je slobodniji i primetno je veće odstupanje od originala zbog toga što

ga je potrebno uskladiti sa pokretima usana i mimikom likova na ekranu.

Rowe (1960 u O’Connel) smatra da pisac sinhronizovanog teksta nije prevodilac uopšte i da

se standardi vezani za kvalitet i vernost prevoda koji se odnose na književne tekstove, ne

primenjuju u slučaju sinhronizacije. On smatra da je kod ovakve vrste prevođenja najbolji

pragmatički pristup jer je mnogo važnije da se proizvede željeni efekat kod ciljne publike

nego da se teži potpunoj podudarnosti sa sadržajem originala.

Na osnovu svojih istraživanja na temu sinhronizacije Herbst je izdvoio dve ključne stavke

vezane za prevođenje sinhronizacijom:

1. svi elementi koji su nosioci radnje u određenoj sceni moraju biti prevedeni
2. mora se održati određeni nivo usklađenosti (ekvivalencija) među likovima

PROCES SINHRONIZACIJE

Sinhronizacija je kompleksan proces i potrebno je da materijal koji se prevodi prođe kroz više

faza pre nego što se dobije konačna verzija. Sve faze su blisko povezane i odigravaju se po

ustaljenom redu i ritmu i mnogo ljudi je uključeno u čitav proces, pa ukoliko se ne poštuju

ustaljena pravila može doći do problema.

Ceo proces započinje tako što klijent, odnosno televizijska kuća šalje materijal koji treba da se

sinhronizuje u studio za sinhronizaciju zajedno sa originalnim scenarijom i uputstvima o tome

da li npr.pesme treba da se sinhronizuju, da li inserti na ekranu treba da se titluju, upustvima

za glumce i sl. Takođe, šalje se i prevedena verzija, koje još uvek nije konačna jer je podložna

promenama u cilju postizanja što bolje sinhronizacije. Gotovo je neizbežno da prevod prođe

kroz proces modifikacije i da dođe do određenih izmena usled tehničkih zahteva. „Upravo

zbog tehničkih specifičnosti, audiovizuelno prevođenje je tip prevođenja u kojem tekst trpi

najveće promene od početka pa do kraja“. (Martinez, 2004:5)

Sledeća faza je usklađivanje prevoda sa poketima usana likova i radnjom na ekranu što je

vernije moguće. Ipak u celom tom procesu ne sme se previše menjati dijalog kako ne bi došlo

do velikih odstupanja od originala.

Nakon što je prevod završen, produkcija treba da reši sve potencijalne tehničke probleme i da

obezbedi adekvatne uslove za snimanje sinhronizacije. Kada su svi sinhronizovani dijalozi

snimljeni i uspešno uklopljeni, dodaju se titlovi ukoliko je neophodno u inserte koji to

zahtevaju i pravi se konačna verzija u kojoj su savršeno usklađeni slika, pozadinski zvukovi i

glasovi likova. (Martinez, 2004: 3–7)

NEDOSTACI

1. AUTENTIČNOST

Originalni glasovi likova se zamenjuju novim i tako gledaoci nemaju mogućnost da slušaju

dijalog na stranom jeziku i da čuju stvarne glasove glumaca. Glas nije bitan samo kao odraz

ličnosti, nego je veoma bitan faktor za način na koji će ciljna publika doživeti određenog lika.

2. TEHNIČKI NEDOSTACI

Takođe, kada su u pitanju tehnički nedostaci, veoma je teško postići sinhronizaciju usana,

odnosno lipsink, što znači da je dijalog teško prilagoditi da prati pokrete usana likova

televizijskog formata koji se sinhronizuje. Da bi se to što uspešnije izvelo, neophodan je tim

stručnih ljudi koji se bave sinhronizacijom i talentovanih glumaca. Nekvalitetna

sinhronizacija može da uništi sadržaj, a s druge strane ukoliko je dobro odrađena,

sihronizovan televizijski sadržaj može da bude popularan u više generacija ciljne publike.

PREDNOSTI

Ipak, za razliku od titlovanja kod sinhronizacija dolazi do manjeg gubitka originalnog teksta

jer ne postoje prostorna i vremenska ograničenja, nego se prati originalni dijalog. Gledaoci

mogu nesmetano da prate radnju jer im titl ne odvlači pažnju i to je jedan od razloga zašto se

sinhronizacija smatra pogodnijom za televizijske sadržaje za decu. Sama radnja crtanog fima

i slika na ekranu, mnogo je privlačnija deci nego dijalog, tako da se smatra da bi im čitanje sa

ekrana odvuklo pažnju i da bi im se smanjila zainteresovanost. Takođe, sposobnost čitanja

kod male dece nije još uvek razvijena, a titlovi se menjaju brzo, što bi u velikoj meri otežalo
praćenje. Ono za šta su uskraćena deca kod sinhronizacije jeste izloženost stranom jeziku

koja može da ima pozitivan uticaj na njihovo usvajanje ili usavršavanje stranog jezika. (pros

and cons)

O’Connel ističe da se prilikom prevođenja za decu treba uzeti u obzir njihove godine,

kognitivne i jezičke sposobnosti.

SINHRONIZACIJA ANIMIRANIH FILMOVA

Sam naziv animirani film potiče od latinske reči anima što znači duša. Prema tome, animirati

znači dati nečemu dušu, odnosno oživljavati, pa se u animiranom filmu crteži oživljavaju i

„likovima daje duša“ (Cupar). Veoma su popularni kao televizijski format i među mlađom I

starijom publikom.

Razvoj animiranog filma započeo je 30-ih godina prošlog veka u Americi, a razvitkom

tehnologije postali su dostupni širom sveta putem medija da bi postali popularan oblik zabave

svojstven najmlađima. Na taj način fimska industrija se usmerila i na najmlađu publiku i

dobila funkciju sličnu tradicionalnim slikovnicama. (Cupar, O Connel) Kao što je slučaj sa

knjigama,i animirani filmovi na stranom jeziku moraju biti prevedeni na ciljni jezik u

najpogodnijoj formi audiovizuelnog prevođenja. Danas je veoma česta situacija da su

popularni animirani filmovi dostupni i u titlovanoj i sinhronizovanoj varijanti kako bi bili

podjednako privlačni i mlađoj i starijoj publici. Nova izdanja svetski popularnih animiranih

filmova karakteristična su po sjajnim dijalozima i glasovima koje pozajmljuju svetski priznati

glumci, po odličnim specijalnim efektima, muzici i generalno po odličnoj produkciji. Da bi

proizvod postao popularan širom sveta, težak zadatak imaju prevodioci i producenti u

zemljama širom sveta koje žele da prikažu određeni animirani film originalno proizveden u

stranoj zemlji. Cilj kojem se teži je da ciljna publika podjednako uživa u proizvodi kao i

izvorna. (pros and cons).

Animirani filmovi prenose informacije putem audio i vizuelnog medijuma što je na neki

način slično knjigama za decu koje im uglavnom odrasli čitaju, posebno ako su namenjeni

mlađoj deci koja još uvek ne umeju da čitaju. Iz tog razloga, za animirane filmove u većini

slučajeva smatra se da je pogodnija opcija sinhronizacija, a ne titlovanje, jer ona ne zahteva

čitanje sa ekrana. (O’Connel) Osim toga, deci više pažnje privlači slika, odnosno radnja na

ekranu, zvuk i specijalni efekti, pa bi im čitanje sa ekrana otežavalo praćenje radnje i zbog

toga većina zemalja, bez obzira na ustaljenu praksu, pribegava sinhronizaciji programa za

najmlađe.

Jedan od najbitnijih faktora koje treba uzeti u obzir prilikom prevođenja jeste ciljna publika.

Interesovanja, godine, obrazovanje, kognitivne i jezičke sposobnosti ciljne publike u velikoj

meri utiču na pristup prevođenju. (O Connel) Kako su deca najčešće ciljna publika kada su u

pitanju animirani filmovi, treba imati na umu specifičnosti samog procesa prevođenja za decu

i kako se činjenica da je televizijski format namenjen za decu odražava na proces

sinhronizacije.

Zwitter (1998 u Cupar) predlaže klasifikaciju po kojoj najmlađu publiku deli na tri starosne

grupe:

1. Najmlađi (2-8 godina) odnosno oni koji još uvek ne čitaju i oni su najpogodnija ciljna

publika za animirane filmove.

2. Deca (7-14 godina)

3. Omladina (14-18 godina)

Ova podela može biti veoma značajna za prevodioce jer svaka od navedenih grupa ima

drugačije interese, drugačija shvatanje sveta oko sebe, pa i drugačije preferencije kada je u

pitanju televizijski program i stoga prevodilac treba da obrati pažnju kojoj uzrasnoj grupi je

program namenjen. Osim uzrasta, kao i kod odrasle publike, prilikom prevođenja za decu ne
treba zanemariti faktore kao što su nacionalnost, pol, kultura u kojoj žive, stepen

obrazovanosti, itd. (Cupar)

Prevođenje za decu prevodiocu dozvoljava više slobode nego prevođenje za odrasle. XX

navodi sledeće odlike koje se mogu naći u prevodima za decu

1. Lokalizacija: prerađivanje i prilagođavanje radnje domaćoj sredini, što uključuje

menjanje imena likove i sve neophodne izmene delova koje bi potencijalno mogli da

budu zbunjujući i nerazumljivi ciljnoj publici

2. Jezičko pojednostavljivanje : izmena originalnog teksta u cilju simplifikacije;

podrazumeva skraćivanje rečenica, promena u redosledu reči ili izostavljanje

pojedinih delova

3. Sadržinsko pojednostavljivanje: podrazumeva izostavljanje određenih narativnih

delova ili u cilju da se smanji obim teksta ili da se delo učini zanimljivijim ili da

postane pedagoški i etički prihvatljivije za ciljni grupu.

4. Odsustvo prevoda: u situacijama kada je nemoguće doslovno preneti značenje

originala što je najočiglednije u igrama rečima.

Najočiglednije su promene koje spadaju u prvu i treću grupu. Međutim, u novijim prevodima,

pomera se starosna granica za lokalizaciju, pa se ona dešava u predškolskom i mlađem

školskom uzrastu. Na starijim uzrastima je manje zastupljena,. (Tropin, 2014: 29–30)

SPECIFIČNOSTI SINHRONIZACIJE CRTANIH FILMOVA

Usklađenost na različitim nivoima (zvuk, slika, pokreti, sadržaj) kao što je već rečeno, veoma

su bitni za ovakav vid audiovizuelnog prevođenja. Međutim, kada su u pitanju crtani filmovi,

usklađenost na pojednim nivoima ne mora biti toliko striktna i precizna. S obzirom na

činjenicu da likovi na ekranu nisu stvarni i da ne izgovaraju reči, te su pokreti usana

nasumični, fonetska usklađenost nije u potpunosti precizna, osim u slučajevima krupnih

kadrova u kojima je očigledno koje glasove lik izgovara. Ipak, kinetička usklađenost zahteva

veću tačnost jer je gestikulacija likova u crtanim filmovima vrlo izražena, nekad i previše jer

se na taj način privlači pažnja mlađih gledaoca. Dakle, i u prevodu se mora težiti što boljoj

usklađenosti izgovorenog teksta sa pokretima na ekranu (Chaume Varela, 2004:46)

Iz navedenih razloga, dopustivo je da kod crtanih filmova kvalitet sinhronizacije bude na

malo nižem nivou, posebno fonetska usklađenost. Deca i mladi neće primetiti manje propuste

jer im kvalitet sinhronizacije nije presudan u prosuđivanju da li im se određeni televizijski

format dopada ili ne. (Chaume Varela, 2004: 49)

AUDIOVIZUELNO PREVOĐENJE U SRBIJI

U Srbiji se programi na stranim jezicima uglavnom titluju. U najvećoj meri tu spadaju igrani

filmovi i serije dok se sinhronizacija i voice over tehnika primenjuju kod formata kao što su

dokumentarni filmovi i reality show.

Na nekim TV stanicama kao što je nacionalna televizija off-screen dijalozi se sinhronizuju i

originalni glas se ne čuje, dok se za govore u kojima se govornik vidi na ekranu primenjuje

voice-over tehnika. U tom slučaju govornik na srpskom počinje da priča par sekundi nakon

govornika na ekranu dok neke televizijske stanice za ovakve tipove govora koriste titlovanje.

Kada su u pitanju crtane serije i filmovi, u poslednje vreme češče su sinhronizovani, dok je

pre nekoliko decenija titlovanje bilo uobičajenija praksa kod crtanih filmova. Dakle,

sinhronizacija crtanih filmova kao vid prevođenja je vrlo mlada u Srbiji i postoji svega

nekoliko studija koji se ovim bave i koji nisu tehnički opremljeni u skladu sa međunarodnim

standardima ( Lukić, 2016: 65–66).

Sunđer Bob Kockalone (Sponge Bob Squarepants) je američka animirana serija prvobitno

emitovana na američkoj tv mreži Nikelodeon. Tvorac ove crtane serije je morski biolog

Stiven Hilnberg koji je ujedno i producent.Svoje interesovanje za marinsku biologiju prvo je

iskazao u vidu stripova The Intertidal Zone čiji su likovi poslužili kasnije kao inspiracija za

likove u Sunđer Bobu. Stivenove producentske kuće United Plankton Pictures and

Nickelodeon Animation studio realizovali su ovu animiranu seriju. Prva epizoda emitovana je

1999. godine u SAD-u. Ukupno je snimljeno 208 epizoda u 10 sezona koje su prikazane u

170 zemalja sveta, a prevedene na 24 jezika. Premijerno emitovanje u Srbiji bilo je 2002.

godine na televiziji B92, gde je prikazano 8 sezona, dok se 9. prikazuje i na televiziji

Nikelodeon.

Radnja je smeštena na dnu Tihog okeana u gradu Koralovu (Bikini Bottom) i prati

svakodnevni život morskih stvorenja koji je nalik ljudskom. Glavni likovi jesu sunđer- Sunđer

Bob Kockalone (Sponge Bob Square Pants),njegov najbolji drug morska zvezda-Patrik

Zvezda (Patrick Star), komšija lignja- Lignjoslav Pipak(Squidward Tentacles), vlasnik

restorana i Sunđerov poslodavac, kraba- Evgenije Kraba, ostali likovi su Sunđer Bobov

ljubimac puž Geri, drugarica veverica Sendi , Plankton kao glavni negativac, koji pokušava da

nadmaši Keba Krabin restoran , i mnogi drugi.

Glavni lik Sunđer Bob Kockalone živi u ananasu, radi u restoranu Kod Keba Krabe gde mu

je posao pripremanje pljeskavica. Najbolji prijatelj mu je Patrik Zvezda, te su njihove

dogodovštine česta tema epizoda. Sunđer Bob je pozitivno, veselo, maštovito i dobronamerno

stvorenje koje zbog svoje naivnosti i nezrelosti često biva izmanipulisan i iskorišćen. Obožava

svoj posao i vrlo ga savesno obavlja, a loše namere ne pokazuje čak ni prema neprijateljima.

Glavni neprijatelj je Plankton koji pokušava da otme tajni recept za najpopularniju

pljeskavicu u gradu koju priprema Sunđer Bob. Svojom nesebičnošću Sunđer pokušava da

usreći ljude oko sebe, što zbog njegove trapavosti često ima suprotan efekat, pa se ostali
likovi često samo iznerviraju ili upadnu u razne nevolje, a to najčešće biva njegov komšija

Lignjoslav.

Patrik Zvezda, Sunđerov najbolji prijatelj i komšija živi ispod stene. Odlikuje ga lenjost i

manjak inteligencije, ali ima dobru dušu pa je Sunđer Bobov veran pomoćnik u nevoljama.

Slobodno vreme provodi u igri, jelu, lenčarenju, a omiljena zabava mu je lov na meduze sa

Sunđer Bobom.

Gospodin Kraba, vlasnik najpopularnijeg restorana u Koralovu, poznat je po svojoj škrtosti i

pohlepnosti. Njegova najveća ljubav i opsesija je novac i spreman je da učini sve kako bi ga

se domogao.Sunđer Bob ga, kao svog šefa vrlo ceni, stoga je spreman da ga posluša i uvek da

pritekne u pomoć, što Keba Kraba često iskorištava da bi se domogao svojih ciljeva.

Lignjoslav Pipak je Sunđerov i Patrikov komšija koji ne podnosi njihove detinjarije i vrlo

često biva žrtva njihovih smicalica. Voli umetnost i opuštanje, želi da se ostvari kao umetnik i

smatra da mu Sunđer Bob i Patrik onemogućavaju da živi životom kakvim želi. Radi kao

kasir u Keba Krabi, ne voli svoj posao, mrzovoljan je i skeptičan i predstavlja suštu suprotnost

Sunđer Bobu.

Glavni negativac je Plankton, vlasnk neuspešnog restorana Kofa s pomijama ( Chum

Bucket). Pokušava da ukrade recept od Keba Krabe i tako postane uspešniji i bolji od svog

njvećeg rivala Keba Krabe. Živi sa ženom koja je u stvari kompjuter i koja mu pomaže u

njegovim planovima.

Ova popularna animirana crtane serija dobitnik je mnogih nagrada među kojima su Emi

nagrada, Anesi međunarodni filmski festival animiranih filmova, Kids’ Choice Award,BAFTA

Children’s Award, nekoliko Eni nagrada, koja se u Americi dodeljuje za dostignuća u

animiranim filmovima/serijama, i mnoge druge.