ISSN 2217-2017

UDK 821.163.41.09-1

Dejan Janjić

Jovan Jovanović Zmaj – pogled s druge strane

APSTRAKT: Rad problematizuje motiv svetlosti u delu Jovana Jovanovića Zmaja; takođe se, na primeru
jednog kraćeg Zmajevog zapisa, prozaide "Kod samrtnika", analizira podređivanje strukture teksta
semantici osvetljenja; uspostavlja se i korelacija između nekih njegovih kratkih proznih tekstova i
pesničkog stvaralaštva; na kraju, razmatraju se i pojedine Zmajeve romantičarske ideje i stavovi u svetlu
istočnjačkih filosofsko-religioznih sistema.

KLJUČNE REČI: Osijan, svetlosti, lirska metafizika, Idealna draga, nirvana, metafizika ništavila,
preegzistencija, spaljivanje pokojnika

Široj čitalačkoj publici malo je poznato da je Jovan Jovanović Zmaj, popularni čika
Jova, svoje prve pesme potpisivao pseudonimom Osijan, odnosno on je bio taj koji je
obasjan suncem. Tim imenom legendarnog keltskog barda Zmaj kao da je još na
početku svoga poetskog delanja izabrao večni motiv kome će se stalno, u raznim
periodima svog tegobnog života i rada, vraćati.

Od patriotsko-prosvetiteljskih pesama, poput Bojne pesme ili pesme Dižimo škole,

u kojima je svetlost sinonim za napredak i nacionalno oslobođenje, pa do svima
poznate pesme-spomenikaSvetli grobovi ili programske Pesme o pesmi u kojoj je
svetlost pratilac poezije koja silazi s neba, ili Đulića VIII gde je svetlost praoblik
metafizičke egzistencije, osnovni formativni princip bića, dakle ontološka kategorija,
tek Zmaj kontinuirano i dosledno razvija i nadograđuje motiv svetlosti kao najbitniju
osobenost svoga stvaralaštva. Svetlost tako u Zmajevom stvaralaštvu postaje
najčešći i kasnije, tokom dugogodišnjeg rada, najdomišljeniji motiv, koji ovog,
naizgled pitkog i lepršavog stihotvorca, prikazuje kao pesnika duboke metafizičke
dimenzije. Njegovo je delo uvek osijano, negde onom svetlošću koja prosvećuje i uči,
negde onom rajskom svetlošću koja "ljubi i hvata" mrtva lica pesnikovih najdražih
bića.

II

Zmaj se prvi put oglasio pesmom Srbska zora koju je, najverovatnije, napisao
1846. godine, a objavio je 1851. godine. Međutim, kasnije sam pesnik ističe
pesmu Prolećno jutro kao svoj istinski početak, (možda) stideći se svog prvog
učitelja Jovana Hadžića i pesme napisane pod uticajem ovog, inače osvedočenog
protivnika vukovskog pravca u srpskoj književnosti.

Pisao je Zmaj ljubavne i misaone pesme, balade, satire, humorističke, dečije,

političke i didaktičke pesme, komedije, romantične pripovetke, humoreske, kritike,
besede... teško je nabrojati sve književne vrste u kojima se Zmaj oprobao. Nekad
uspešno, nekada ne. Ta potreba pesnikova da svaki tren, svaku želju i nesanicu
svoga života opeva učinila je da u srpskoj literaturi ostane upamćen kao
najraznovrsniji i najproduktivniji stvaralac. I to je usud koji ovog najplodnijeg
pesnika srpskog romantizma prati do današnjeg dana. Njegovo stvaralaštvo se stalno
podvaja na dve, često nesrazmerne, kvalitativno suprotne polovine. Počevši od
Kostićevog spisa O Zmaju gde je po prvi put potencirana i sistematski sagledana
problematika Zmajevog dela, pa do danas, kritičari su stalno u nedoumici oko
konačnog suda ili ocene Zmajevog stvaralaštva. Ali jedno je sigurno; većina će
obavezno istaći (nesumnjivu) vrednostĐulića, Đulića uvelaka, dečije i satirične
poezije, a osuti "drvlje i kamenje" na njegovu političku i didaktičku poeziju. Njegova
proza, skromne umetničke vrednosti, raznolika i mnogobrojna, ostaje uvek
neprimećena i skrajnuta, iako pojedini prozni tekstovi motivski i semantički
dopunjuju i dodatno osvetljavaju ona umetnički najvrednija Zmajeva dela otkrivajući
nam neke, inače nejasne i maglovite motive i predstave. Jedno novo čitanje njegovih
proznih tekstova i raznih beležaka omogućilo bi, verujem, opsežnije i preciznije
istraživanje Zmajevog, ne samo proznog, već i pesničkog dela koja se, kako
rekosmo, prepliću i uzajamno dopunjuju. Zmaj kao stvaralac nije imao teorijski
eksplicitnih tekstova, poput Laze Kostića, koji bi istraživačima omogućili lakše
sagledavanje njegove pojave, već su iskazi i stavovi bitni za problematiku književnog
stvaralaštva rasejani po mnogim, često literarno beznačajnim napisima.
Komparacijom raznih Zmajevih tekstova i njegovog pesničkog dela moguće je
razjasniti motive nekih pesama, koje inače potpuno "ispadaju" iz konteksta njegovog
stvaralaštva.

III

Zmajev prozni rad je, poput onog u poeziji, vrlo raznovrstan. Lirske priče,
humoreske, rodoljubivi i humorističko-satirični zapisi, misaono-filosofske refleksije...
samo su delić onoga što je Zmaj napisao. Sudbinu njegove proze određuje "zla
navika ... sećanja da pisca pamti po najuspelijoj vrsti kojom se bavio. Tako je
množina Zmajevih stihova zatrpala sav ostali njegov rad."1Zmajevo najuspelije
prozno delo je, nesumnjivo, pripovetka Vidosava Branković, koju je Zmaj veoma
pazio i koju i kritika redovno ističe kao njegovo najbolje prozno ostvarenje. Međutim,
mi ćemo baviti jednom, relativno nepoznatom, oblašću Zmajevog proznog
stvaralaštva koja nosi naziv prozaide.

Umetnički blede, prozaide su nastale u poslednjoj deceniji pesnikovog života, kada se

Zmaj priklanja kraćoj formi izražavanja, negujući razne počne kratke priče, satire,
zapise iz svakodnevice, lirske i misaone refleksije... Svi ti zapisi, uprkos svojoj
liričnosti, ne mogu se nazvati pesmama u prozi. U njima je Zmaj, izmučen i previše
poučen sopstvenim životnim nedaćama, dobri moralista koji, bez njemu svojstvene i
drage satire, govori o ljudskim manama, slabostima, vaspitanju, prostituciji, ali i o
misteriji smrti i onostranoj egzistenciji. Upravo onako kako je celog života i činio.

Ono što karakteristično za većinu ovih kratkih zapisa je da se pisac legitimiše čitaocu
kao prenosilac istinitog događaja:

"..Jedan prijatelj, koji je znao da uređujem – ali da još nisam završio prvi niz mojih
"Prozaida", pričao mi je jezgro ovoga što ću sad da napišem.."
( Selumila )

"Moja tetka Mika pričala je...." (Ruža)

"Pripovedao mi je negda jedan prijatelj....." (Hektorovo stradanje)2

Zmaj obradi priče pristupa sa pozicije narodnog pripovedača koji okupljenim

slušaocima prenosi neobične i poučne istine. On se uvek poziva na lično iskustvo ili
na drugo lice kao izvor informacije, što u krajnjem slučaju za posledicu ima utisak
verodostojnosti. Ispričana zgoda se, u tom slučaju, čitaocu ukazuje kao duboka
životna istina u koju ne treba sumnjati.

Lični doživljaji, iskustvo i sećanje, ali i narodno verovanje i tradicija, uvek su osnova
od koje Zmaj polazi u razjašnjavanju i izlaganju neke misli ili ideje. Neobično,
osobeno, zagonetno, fantastično samo su neki zajednički momenti ovih proznih
zapisa. U rasponu od čisto moralno-praktičnih saveta do duboko religiozno-mističkih
zapisa, pisac prozaida sledi Zmaja pesnika i načelo koje podrazumeva sveobuhvatno
viđenje čovekovog življenja, i ovostrano, često prizemno i trivijalno, ali i onostrano,
iracionalno i mistično. Takva je prozaida "Kod samrtnika" napisana 1896. godine, a
objavljena 1902. godine. Tekst je kratak i zato ga navodimo u celini:

"Nasred zida ikona.

Pred ikonom gori sveća voštanica.
Malo niže na stolu leži pokojnik, – prekrstio ruke kao da se bogu moli.
Plamen voštanice ne sija na njega upravo, već se svetlost tek sa ikone odbija i pada
mu na lice, koje kao da je od istog voska kao i voštanica. Ja sam došao po dužnosti
opštinskog lekara da vidim je li zaista mrtav
Jeste, – ne može biti mrtviji...
Zadržah se još minut-dva. Gledah onu svetlost što je ikona šalje na mirnomu lice. Ne
znam ko je bio, ni šta je bio. Ne znam je li verovao što katihizis uči, ili možda nije
nikad ni zavirio u njega. To ne mogu da pročitam sa crta njegovog lica ni sprama
svetlosti ikonski blage.
Zagledao sam se u svetlost što se sa ikone odbija na nj. Ako je verovao, ta ga
svetlost blagosilja; a ako nije verovao, – ona mu prašta.
A zar bi i mogla svetlost drukčije činiti!"

Ono što čini posebno interesantnim ovaj tekst jeste organizacija prostora i specifično
osvetljenje odn. motiv svetlosti što je veoma bitno za Zmajev "verujući sistem" ili,
bolje rečeno, mističko-metafizičku dimenziju njegovog stvaralaštva. Iako je sveća
voštanica jedini vidljivi svetlosni izvor, sama činjenica da "svetlost voštanice prašta i
blagosilja", "a zar bi i mogla svetlost drukčije činiti", menja značenje te materijalne,
dakle fizičke svetlosti, i ona gubi svoju osnovnu, estetsku funkciju i poprima obeležja
ontološkog ili semantičkog osvetljenja karakterističnog za pravoslavnu (vizantijsku)
ikonografiju, "koje polazi od specifične semantičke funkcije u predstavljanju
religiozne sadržine slike/figure".3 Ikona, "slika Nevidljivog koji je na sebe uzeo obličje
sluge"4, običnu, materijalnu svetlost prima a zatim emanira i obogotvoruje, čime
postaje osnovni (ontološki) princip ustrojstva sveta u metafizičkom svetu Jovana
Jovanovića Zmaja.5

Prozaida "Kod samrtnika" je zanimljiva i po organizaciji prostora. Zmaj ne "priča

priču", već samo opisuje zbivanje nad odrom pokojnika, pri čemu potpuno
zanemaruje suvišne detalje, poput izgleda kuće, sobe, pa i samog pokojnika opisuje
samo sintagmom "mirno lice".
Nema čak ni upotrebe glagola vizibilnog odnosa koji bi upućivali na postojanje
linearne perspektive. Percepcija prostora počinje od detalja ikone, suprotno od
uobičajenog načina organizovanja detalja na fonu pozadine. Jedan takav postupak
pokreće pitanje obrnute perspektive u organizaciji teksta. Ovde je, pre svega,
potrebno da pojasnimo tačku gledišta. Ceo događaj je opisan sa tačke gledišta
čoveka "koji dolazi po dužnosti opštinskog lekara", dakle, on je taj koji percepira
prostor sobe.

Problem tačke gledišta se u umetnosti, u prvom redu, pojavljuje kao problem

perspektive. Uočava se, po zakonima linearne perspektive, ono najveće i najbliže.
Zmaj u prozaidi "Kod samrtnika" postupa obrnuto; on uočava prvo detalj, "ikonu i
sveću voštanicu", dok prostor sobe, celinu, zanemaruje. Uspenski problem tačke
gledišta povezuje sa "razlikovanjem semantički važnih i semantički nevažnih figura i
sl."6

Za Zmaja je, očigledno, važno da istakne misteriju svetlosti kao božanskog principa,
pa on previđa i mogućnost ostvarivanja/neostvarivanja celog prizora u realnosti.
Pažljivom analizom teksta uočićemo da je gotovo nemoguće u stvarnosti
rekonstruisati događaj u sobi sa pokojnikom, a da se pri tom ne naruše neka
običajna i crkvena pravila. Naime, ikona u pravoslavnom domu okačena je uvek na
istočnom zidu prostorije, dok se pokojnik glavom polaže uvek prema zapadu. U
Zmajevom tekstu je drugačije. Glava pokojnika je "malo niže" od ikone, što znači da
su i ikona i pokojnik okrenuti na istu stranu (što je nemoguće, sem u slčaju da
prostorija ima krajnje neuobičajen oblik). Sve to ima za cilj isticanje
unutrašnjeg/teološkog smisla/značenja teksta, što bi značilo upotrebu obrnute
perspektive u književnom delu.

On, filmskim rečnikom rečeno, montira svoj tekst tako što izvlači detalj ikone i
svetlosti, nekoliko puta ih ponavlja, uvećava, pri čemu objektiv kamere poklapa sa
tačkom gledišta naratora, što odgovara horizontalnom uglu/rakursu percepiranja
prostora.7

Zmaj, dakle, celu strukturu teksta podređuje semantici svetlosti, dok sve ono što nije
u funkciji isticanja osnovne ideje, zanemaruje, previđa.8

IV

U prethodnim delovima ovog skromnog istraživanja uočili smo strukturu i semantiku

pojedinih Zmajevih proznih radova, prozaida, kao i funkciju i karakter svetlosti u
prozaidi "Kod samrtnika". U nastavku ćemo se baviti motivom svetlosti na primeru
nekih pesama iz njegove najpoznatije zbirke Đulići uveoci. Ova zbirka pesama je
objavljena 1882. g. i pripada grupi poznih Zmajevih radova, a zajedno sa
zbirkom Đulići iz 1864. g. čini jednu dnevničku celinu koja u potpunosti razrađuje
motiv i ideju rajske svetlosti kao vrhovnog principa Zmajevog metafizičkog sistema.

Iole pažljiviji čitalac Đulića uvelaka uočiće relativno lako motiv te rajske svetlosti.
Najočigledniji primer je prva pesma zbirke Đulići uveoci gde se u Zmajevoj
pesničkoj viziji onostrane egzistencije likovi njegovih najmilijih sjedinjuju upravo u
svetlosti:
"Sve ih veća svetlost hvata
I rajske ih zrake ljube;
Nestaje im senke s lica,
S oblika se crte gube.

Sve što dublje u njih gledim

Primajuć im svetlost u se,
Sve to većma, sve to jače,
Duše njine slivaju se.

Mahom dođe mom pogledu,

Pa ne mogu razaznati
Koje li je moja ljuba,
Koje li moja moja mati!"
(odlomak)

On, Ona i Svi sjedinjeni su u svetlosti. Tako jedna od bitnih kategorija romantičarske
poetike, Idealna draga, ali i pesnikovo JA, prestaju da postoje kao individue, čime se
Zmaj udaljava od kategorije tipičnog romantičara koji individualnost pretpostavlja
množini, zajednici.9 Pomenimo samo da Laza Kostić u svojoj najpoznatijoj
pesmi Santa Maria della Salute takođe govori o trenutku sjedinjenja sa Idealnom
dragom:

"U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da probude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
............................................"

Pesnik se sjedinjuje s njom, ali samo sa njom, i taj zagrljaj, iako "suncima" zasipa
"seljanske studi", ne znači i gubitak ličnosti, obezličavanje. Zmajev metafizički
univerzum podrazumeva stanje blaženstva u kome pesnik ostaje zauvek utopljen sa
celokupnim čovečanstvom, pa i sa samim vrhovnim principom, u ovom slučaju
svetlošću. On, Ona i Svi postaju Jedno u Jednom.

Semantički gotovo istovetan motiv nalazimo i u prozaidama Starac i baba i Dve

duše:

"...Još toga dana ugasio se život starčev i babin, kao kad jednim dahom dva kandila
ugasiš. Odoše na drugi svet, kao pod ruke uhvaćeni." (Starac i baba)

ili,

"...Dizale su se u visinu, najpre polako, pa sve brže i brže. U tom letu očešaše se
jedna o drugu, ugrliše se jedna u drugu, spojiše se jedna s drugom, da zajedno
putuju. – Milije će – vele – biti Bogu kad nas vidi ovako; a i nama je to priličnije,
slađe i ponosnije." (Dve duše)
Zanimljiva je, takođe, poslednja strofa već navedene prve pesme iz zbirke Đulići
uveoci gde čitalac relativno lako može uočiti jedan zametak, jedno predstanje
moderne egzistencijalističke filosofije, ili ako ćemo još dalje, jedno stanje blaženstva
koje neizostavno podseća na nirvanu:

"Kroz smrt samo valja proći,

Pa ću s' i ja s njima sliti,
Ako li tamo nema ništa!?
– I tad ćemo jedno biti."

Ako božanski princip postoji, bićemo Jedno u Jednom i taj stav je preslikana klasična
hindu tradicija koja se drži strogo Veda i upanišada gde je konačni cilj sjedinjenje sa
božanstvom u teističkom ili pramaterijom u filosofskom smislu, a sve na relaciji
makrokosmos – mikrokosmos. Ako li, pak "tamo nema ništa"10, opet ćemo biti Jedno
u tom svemirskom ništavilu, veli Zmaj, što je, strogo uzevši, identično učenju
poznatom kao Budina nauka, tj. budizam, koji, najkraće rečeno, negira postojanje
Boga, tvorca i vladara kosmosa, i konačnim ciljem smatra "region neoblika", stanište
čistog duha. To se stanje, takođe, naziva nirvanom. Ili još preciznije, ontologiji
Apsolutnog Brahmana budizam suprotstavlja metafiziku svemirskog ništavila.11 U
Zmajevom prvom Uveoku prisutno je upravo takvo dvojstvo. Čovek se vraća svome
ishodu koji Zmaj određuje kao Svetlost ili kao Ništa. Svejedno. Konačni cilj je stanje
apsolutne sreće koje Zmaj naziva rajevinom. Stanje suprotno rajevini Laza Kostić će
nazvati beznjenicom, čime je srpski romantizam apsolutno na tragu evropske
romantičarske dileme: san ili java. I to su dva suprotstavljena pola ljudske
egzistencije, koja u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja naročito dolaze do izražaja, pri
čemu je ovaj svet, java, gotovo uvek sinonim za patnju i muku. Čak i u trenucima
najveće sreće, u zbirci Đulići, pesnika progone sumnje i neki "stari jadi" (Đulić
XXXVI) kojima se ne zna uzrok, koje Zmaj oseća i doživljava pre i za vreme svog
poznanstva sa Ružom:

"Tamo, tamo u daljini,

U daljini, u dubljini,
Vidiš one tamne slike,
Divlje stvore i oblike?
Eno, eno, već se gube
Pa se opet vrate,
Pružajući oštre zube
Na mene i na te.
Vitlaju se gori, doli,
Od muke i žara,
To su moji stari boli,
Jadovanja stara.
................................."

Takođe je zanimljiva XXVIII pesma iz zbirke Đulići kojom Zmaj uvodi motiv
preegzistencije:

"....................................
U davnini, tako mi se čini,
Živeli smo i nas dvoje
Srce moje, srce tvoje
Jedno drugo volelo je.
...................................
Već smo čežnju tu, ljubav našu svu
I u grob poneli.
A grobove naše rastavila j zloba
Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba.
........................................
Dok se nije samom bogu dodijalo,
Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže,
Da ogrije hladni svet
Plamom našeg žara,
Da pokaže kakva je
Bila ljubav stara."

U zbirci Đulići uveoci nalaze se i dve pesme (XV i LXII) koje za motiv imaju
spaljivanje pokojnika i koje je pesnik u nekim izdanjima ove zbirke namerno
izostavljao:

"Oh, što nismo sada onde

Gde je "divlji" običaj;
Mesto groba, kroz lomaču
Jurne plamen, sine sjaj." (XV)

ili,

"Lomaču će razbuktati
Da gori pošteno
Sagoreće telo moje,
Sagoret i njeno." (LXII).

Pavle Popović u predgovoru izdanju iz 1930. godine ističe da je "motiv ovih pesama
nesrodan sa ostalim pravim motivima Uvelaka". Izgleda da je ta nesrpska i
neevropska tradicija jednog srpskog barda 19. veka zbunjivala mnoge čitaoce i
kritičare, pa i Pavla Popovića. S druge strane sam Zmaj je u predgovoru
izdanju Đulića i Đulića uvelaka iz 1899. g. napisao:

"...Te bi pesme onda naišle na mnogo više negodovanja nego što mislim da će sada
naići. A sada se i manje obaziram na to, pa sam ih, eto, uvrstio."

Spaljivanje je ritual karakterističan za istočnjačke religije i simbol je sublimacije, gde

se uništava ono što je niže (telo), ono što "vezuje" čoveka za ovozemaljske "jade i
muke" i utire se put ka višem nivou postojanja. Vatra odn. svetlost vraća čoveka u to
prvobitno idealno stanje.

Očigledno je da Zmaj u mladosti zazire od negativne reakcije javnosti povodom ovih

pesama, da bi mu nekoliko godina pred smrt postalo svejedno.

Iako se ovim implicira teza da cela zbirka Đulići uveoci počiva na paradigmi koja
neobično podseća na pojedine istočnjačke religiozno-filosofske sisteme, to nikako ne
znači da je naš čika Jova sledbenik čoveka koji je do večne istine došao meditirajući
ispod smokvinog drveta, ali svakako ukazuje na svu kompleksnost i mnogoznačnost
njegove poezije koja se, ponekad, suviše pojednostavljuje. S druge strane, ako
bismo se upustili u traženje izvornika ili predloška koji je Zmaju poslužio kao
inspiracija za uobličavanje svog pesničkog verujućeg sistema i izbor motiva, veoma
lako bismo došli do podatka da je Zmaj aktivno prevodio mnoge strane pesnike čije
su pesme imale slične motive. Između ostalog, preveo je i Geteovu pesmu "Bog i
Bajadera" gde se javlja motiv spaljivanja pokojnika. Naravno, to ne znači da je to
bio jedini put i način na koji je Zmaj "upio" te sadržaje. Šta više, lična tragedija i
nesreća u životu, kao i čežnja za srećom kao nečim večnim i nadvremenskim i
njegova svesna ili podsvesna želja da trajno ostane u stanju blaženstva sličnom
onom u kojem se nalazio prvih dana ljubavi i porodične sreće, sigurno su daleko više
uticili na njegovo pevanje i mišljenje ili kako veli Miodrag Popović "iz tuge za umrlima
on lako prelazi u lirsku metafiziku, koju izražava dematerijalizovanim slikama..."12

Primera iz Zmajevog dela koji bi po značenju bili identični ili bar slični ovim je mnogo
i njihovo nabrajanje, sem što bi nam oduzelo previše vremena i prostora, ne bi bitno
pomerilo granice ovog rada zadate onim, kako na početku naglasismo, ne slučajno
izabranim pseudonimomOsijan, pseudonimom koji se, sada, na kraju ukazuje kao
neminovnost u tumačenju i razumevanju stvaralaštva Jovana Jovanović Zmaja. Sve
ovo, takođe, ukazuje da se Zmaj, pesnik za koga se često ističe da je bio pod
snažnim uticajem narodne poezije, ne plaši da svoje pesničko delo "kalemi"
tradicijom koja nije ni malo evropska, a kamoli srpska, uvodeći na taj način u srpsku
poeziju izrazitu mistiku i iracionalnost uprkos osobenoj strahovitoj jednostavnosti
svoga pesničkog jezika.

Summary

Dejan Janjić

JOVAN JOVANOVIC ZMAJ – A LOOK FROM THE OTHER SIDE

In this paper are expressed the details of the motif of light usage Jovan Jovanovic
Zmaj's work; also on the example of his short work called prosaida "At the
deathbed's" analiyzes the subordination of the text structure to the semantics of
lighting; correlation between someof his romanticists ideas in the light of Indian
philosophical and religious systems are discussed at the end.

____________
Napomene:

1. Božidar Kovaček, „Predgovor“, J. J. Zmaj, Proza, Matica srpska, Novi Sad 1979. g. str. 7
2. Jovan Jovanović Zmaj, Proza, Matica srpska, Novi Sad 1979. g. Napomena: svi citati Zmajeve poezije i
proze preuzeti su iz izdanja sabranih dela Matice srpske iz 1979. g.
3. Siniša Jelušić, Književnost i slikarstvo Đure Jakšića, Novi svet, Priština 1996. g. str. 164.
4. Monah Grigorije Krug, Ikona, Bratstvo Sv. Simeona Mirotočivog, Vrnjačka Banja 1997. g. str. 77.
5. Napomenimo samo da i našeg drugog velikog romatičarskog pesnika, Lazu Kostića, takođe zanima
svetlost odn. lepota kao osnovni formativni i prvi aksiološki princip ustrojstva sveta. „Nije badava našim
praocima, Starim Slovenima bio SVĐTЪ i svetlost i svet. U tom dvostrukom značenju reči SVĐTЪ u Starih
Slovena vidimo duboko razumevanje stvaranja i položaja čoveka u njemu. Time je rečeno da tek svetlost
čini svet svetom.“ Laza Kostić, Ogledi, Nolit, Beograd 1965. g. str. 51.
6. Boris A. Uspenski, Poetika kompozicije/Semiotika ikone, Nolit, Beograd 1974. g.
7. Dušan Stojanović, Montažni prostor u filmu, Univerzitet umetnosti, Beograd 1978. g. str. 21.
8. U ikonografiji postoji istovetan postupak zanemarivanja spoljašnjosti: „On je (ikonopisac) ravnodušan
prema pravilnim srazmerama tela, prema spoljašnjem izgledu čoveka, jer ono što on prvenstveno želi da
prikaže to je unutarnji čovek.“ U arhitkturi se to postiže pravilnom upotrebom prostora i svetlosti:
„Vizantijski arhitekt bio je više zaokupljen ukrašavanjem hrama nego njegovim izgledom spolja. Gledajući
spolja, hram je relativno jednostavan, bez ičega suvišnog, dok je iznutra prepun nenadmašnom
bogatstva...“ Konstantin Kavarnos,Estetsko ispitivanje vizantijske umetnosti, časopis „Gradac“, maj-
oktobar 1988. g. str. 86. U književnosti se to postiže „neobičnim bogatstvom poređenja, ali nema ni
jednog koje bi dozvoljavalo da se živo zamisli spoljašnji izgled Sergeja. Svako poređenje usmereno je na
otkrivanje suštinskog značaja Sergejevog.“ D. S. Lihačov,Poetika stare ruske književnosti, SKZ, Beograd
1972. g. str. 209.
9. „Među raznim opštim i posebnim idejama i stavovima koje je doneo romantičarski pokret, većina
istoričara i teoretičara podvlači pojačano osećanje svoga JA kod romantičara, kult samog sebe,
egocentričnost koju ranije epohe književnosti nisu poznavale“. Miodrag Pavlović, Pesništvo evropskog
romantizma, Gutenbergova galaksija, Beograd 2003. g. Kao dobra ilustracija egocentričnosti romantičara
može poslužiti i Herderov iskaz: „Sebe opevam ja, svet i Gospoda, / i svemir u duši svojoj.“
10. U tom smislu dobro je navesti iskaz jednog od ideologa romantizma, Helderlina koji u „Hiperionu“ veli:
„Ako se ogledam u životu, šta je poslednje od svega. Nihil. / Ako se duhovno uspnem, šta je najviše od
svega. Nihil.“
11. Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda I, Matica Hrvatska, Zagreb 1982. g. Veljačić govori o
Budinoj nauci kao o praosnovu egzistencijalističke filosofije, ističući Budine reči: „Samostalno sam se
uzdigao do spoznaje. Na koga da se oslonim?“
12. Miodrag Popović, Romantizam II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985. g. str. 234.