UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

Seminarski rad iz političke ekonomije

Multinacionalne kompanije

Beograd, decembar 2011.godine

Sadržaj
Uvod....................................................................................................... 2
1. Pojam multinacionalnih kompanija ................................................. 2
1.1. Teorije o multinacinalnim kompanijama ................................... 3
1.2. Definicija .................................................................................... 4
1.3. Tipologija multinacionalnih kompanija ..................................... 5
2. Nastanak multinacionalnih kompanija ............................................. 5
3. Multinacionalne kompanije kroz istoriju ......................................... 7
4. Strategija multinacionalnih kompanija ............................................ 9
5. Politički i ekonomski uticaj multinacionalnih kompanija ............. 10
6. Savremene multinacionalne kompanije ......................................... 11
7. Multinacionalne kompanije u Srbiji .............................................. 13
Zaključak ............................................................................................. 15
Literatura .............................................................................................. 16

Uvod
 O multinacionalnim kompanijama danas niko ne govori ravnodušnim tonom. Za jedne,
multinacionalne kompanije predstavljaju najrazvijenije ekonomske organizacije koje su
potpuno prilagođene savremenoj naučno-tehnološkoj revoluciji i nivou razvoja proizvodnih
snaga. Za njih, multinacionalne kompanije su glavni konstitutivni element internacionalizacije
proizvodnje i integracije svetske privrede. U njima vide osnovnu polugu napretka,
ravnomerne raspodele proizvodnih snaga i bogatstva u svetu, prototip racionalnosti,
ekonomičnosti, tehnološkog progresa, uklanjanja prepreka koje razdvajaju zemlje i sputavaju
međunarodne ekonomske odnose kao i faktora koji doprinosi uklanjanju razlika među
narodima i zemljama i uvođenju univerzalnog razvojnog modela. Za druge, ova preduzeća su
ogromna, tajanstvena, neuhvatljiva. Smatraju se gotovo monstruoznim organizacijama koje
svojim delovanjem razaraju nacionalne entitete i stavljaju u podređen i zavistan položaj
narode pa čak i čitave države. Proglašavaju ih glavnim krivcima i uzročnicima nereda,
eksploatacije, dominacije, hegemonije, nemorala, nemara i konspirativnosti u savremenim
ekonomskim odnosima. Predmet su naučne i političke kritike kao najviši oblik ekonomskog
imperijalizma, glavni instrument očuvanja i širenja kapitalističkog načina proizvodnje. Mogu
se shvatiti i kao glavna prepreka bržem razvoju manje razvijenog dela sveta.
Malo je pojava u savremenoj svetskoj privredi o kojima ima toliko razlika u gledištima
kao što je to slučaj sa multinacionalnim kompanijama, pri čemu skala mišljenja varira od
emfatične afirmacije do potpune negacije. Brojne interpretacije ovog pojma zavise od mnogo
faktora: socijalne pripadnosti, ekonomskog položaja, međunarodne povezanosti sredina iz
koje ljudi potiču. Nema konsenzusa oko toga na koji način treba pristupiti proučavanju ovih
kompanija, što nas dovodi do različitih teorijskih interpretacija ove pojave. Čak su i politički
stavovi različitih zemalja, odnosno njihovih vlada, u dosta slučajeva protivurečni. Stavovi
nacionalnih režima prema korporacijama i stranom kapitalu kreću se od politike ’’otvorenih
vrata’’ uz nuđenje mnogih povlastica stranim investitorima, do potpune zabrane ulaska
stranog kapitala.
O multinacionalnim kompanijama danas se u svetu mnogo piše i raspravlja. Literatura
o multinacionalnim kompanijama naglo je izborila važno mesto u ekonomskoj nauci, mada sa
znatnim zakašnjenjem u odnosu na nastanak same pojave. Ipak, u savremenoj ekonomskoj
literaturi još uvek nisu dati definitivni stavovi i zaključci o ovoj tako aktuelnoj i interesantnoj
pojavi svetske privrede. Takođe, i u našoj ekonomskoj literaturi nedostaju naučni radovi o
multinacionalnim kompanijama.
Sama činjenica da pojava multinacionalnih kompanija nije dovoljno istražena i da o
njima nema dovoljno informacija dovodi do toga da se o njima stvaraju pogrešne predstave.
Najpre su se ovom temom bavili stručnjaci, a kasnije je ona sve više postajala predmet opšteg
interesovanja. Multinacionalne kompanije su postale centralna, goruća i protivrečna tema
svakidašnjice u svetu i kod kuće poslovnih ljudi, političara, studenata, crkvenih
velikodostojnika, domaćica, radnika. Tome je doprinela njihova ambivalentna priroda ali i
pojmovna zbrka koja jasno otkriva protivurečnost s jedne i nedovoljno poznavanje ove
relativno nove pojave s druge strane.

1. Pojam multinacionalnih kompanija

2
 1.1. Teorije o multinacinalnim kompanijama
Izvoz privatnog kapitala u obliku direktnih ulaganja multinacionalnih kompanija,
višedimenzionalna je pojava čije proučavanje zahteva interdisciplinarni pristup. Formiranje
jedinstvene teorije multinacionalnih kompanija onemogućila je kompleksnost te pojave:
nedovoljno istorijsko iskustvo, umešanost ideoloških i političkih interesa, nedostupnost
informacija. Nepostojanje ove jedinstvene teorije ne znači da se ekonomska teorija njom nije
bavila. Naprotiv, mnogi aspekti multinacionalnih kompanija danas sve više i više postaju
predmet proučavanja u okviru posebnih ekonomskih i drugih teorijskih disciplina. Todora
Vukomanović govori o sledećoj podeli teorija koje su se bavile multinacionalnim
korporacijama: ’’Budući da još nije došlo do prihvaćene teorijske sinteze različitih
konceptualnih pristupa, parcijalnih teorija, hipoteza i modela, teško je definitivno klasificirati
teorije i teoretičare u ovoj materiji, osim što se mogu podeliti na marksiste i građanske
pravce.’’1 U pojedinim slučajevima nije nimalo lako povući jasnu graničnu liniju između
pojedinih teorijskih pravaca. Mnogi argumenti govore o tome da bi teoriji multinacionalnih
kompanija trebalo pristupiri dvojako, odnosno trebalo bi povezati dve teorije: teorije
kompanija, budući da one jesu kompanije i raznih varijanti teorije međunarodnog kretanja
faktora. Pomenuću neke od škola koje su ovoj problematici pristupile iz različitih uglova i
ukazale kako na pozitivne, tako i na negativne osobine ovih korporacija.
Iako su multinacionalne kompanije nastale znatno kasnije od osnovnih marksističkih
radova Marksa, Engelsa i Lenjina, možemo ipak reći da su oni sa analizom kapitalizma udarili
temelje i teoriji o multinacionalnim kompanijama. Marks i njegovi sledbenici su smatrali da je
istorija sveta ništa drugo do klasna borba. Čovek stvara i menja društvene odnose, da bi se na
određenom stepenu razvoja oslobodio njih i ovladao njima. Analiza multinacionalnih
kompanija može biti jedino sastavni deo celovite marksističke analize razvitka proizvodnih
snaga, odnosno kapitalističkih društveno-ekonomskih odnosa. Po marksistima, na
multinacionalne kompanije treba gledati kao na organizacionu manifestaciju procesa
centralizacije i koncentracije kapitala, kao na zakonitost razvoja kapitalizma na određenom
stupnju razvoja. Delatnost multinacionalnih kompanija razmatraju kritički, i u njima vide
najviši oblik koncentracije i centralizacije kapitala. Multinacionalne kompanije ne vide kao
subjektivnu teoriju duha ili puku slučajnost već kao plod razvoja proizvodnih snaga. Veruju
da se samim uklanjanjem multinacinalnih kompanija ne bi postiglo ništa, ukoliko se ne bi
otklonili oni odnosi koji su i učinili multinacionalne kompanije nosiocem eksploatacije i
neravnopravnog razvitka. Zato treba menjati samo način proizvodnje da bi bilo moguće
otkloniti posledice koje izaziva delovanje multinacionalnih kompanija.
Nacionalistička škola pri razmatranju problematike multinacionalnih kompanija, u
prvi plan stavlja pitanje nacionalnog razvoja kao osnovne vrednosti, izražavajući sumnju u
slobodno međunarodno tržište i vrednosti koje bi u njemu bile sadržane. Ističe potrebu
smanjivanja troškova i obima stranih ulaganja i vidi negativne posledice istih koje sputavaju
domaće preduzezništvo. Ova škola predlaže uspostavljanje efikasne i temeljite kontrole nad
prilivom stranog kapitala i traganja za alternativnim rešenjima. U interesu postizanja što
boljih uslova predlaže se vođenje pregovora u svakom pojedinačnom slučaju.
Škola zavisnosti naglašava spoljne faktore i uticaje međunarodnog sistema na razvoj
zemalja u razvoju koji nastaju usled saradnje sa stranim kapitalom. U ovoj analizi su sadržane
i društveno-političke i ekonomske posledice usled korišćenja stranog kapitala u zemlji
domaćina. Naime, principi i metode koje koriste multinacionalne kompanije dovode do stanja
zavisnosti koje onemogućava celoviti razvoj zemlje domaćina. Lek protiv ovakvog uticanja,
škola zavisnosti vidi u promenama strukture moći, naročito u spoljnim, ali delimično i u
1
Dragomanović, T., Američke multinacionalne korporacije danas, Niro Export Press, Beograd, 1981., str. 8.

3
unutrašnjim odnosima. Ova škola je dosta heterogena, pa su tako neke varijante sasvim slične
osnovnim postavkama nacionalističke škole, dok se druge izrazito približavaju marksističkom
pristupu.
Poslovna škola postojeću neravnomernu raspodelu dohodaka unutar zemalja prihvata
kao jedinu mogućnost, a sve društvene, ekonomske i političke dimenzije ekspanzije
multinacionalnih kompanija zanemaruju. Osnovna politička poruka koju poručuju je
ubrzavanje razvoja preduzetništva i profita kao glavnog motiva njihove delatnosti. Tako bi
međunarodni ekonomski odnosi morali da obezbede slobodno kretanje roba i kapitala
odnosno faktora proizvodnje među zemljama. Tako je poslovanje multinacionalnih kompanija
najprofitabilnije ukoliko se proizvodi tamo gde postoje najbolji i najpovoljniji faktori
proizvodnje i prodaje tamo gde su najbolje cene i profiti.
Tradicionalni ekonomski pristup razvija celovitiju ekonomsku teoriju u odnosu na
poslovnu školu sa kojom ima dosta sličnosti, naročito po pogledu pojmovanja slobodne
trgovine i maksimiranja priliva stranog kapitala. Ono po čemu se razlikuje od poslovnog
pristupa je prihvatanje državne intervencije, u vidu carina i poreza na priliv robe i kapitala.
Intervenciju države vidi kao neophodnu, ali u toj meri da se otklone samo kratkoročno
negativni efekti neobuzdanog širenja kapitala. Model rasta koji uvode multinacionalne
korporacije povećavaju blagostanje u celom svetu, a i u svakoj pojedinačnoj zemlji.
Neotradicionalna škola veruje u pozitivnu ulogu stranih ulaganja, ali ističe
neophodnost odgovarajuće kontrole nad njima zbog njihove grabežljivosti, oligopolističnosti i
koncentracije moći. Brine ih gigantizam i moć sadašnjih multinacionalnih kompanija.
Pristalice ove škole smatraju da se između stranih ulagača odnosno multinacionalnih
korporacija i zemlje domaćina mogu pojaviti razlike u interesima. Neotradicionalisti, baš kao
i tradicionalisti, polaze od ideala slobodne konkurencije, iako smatraju da delatnost
multinacionalnih kompanija treba ograničiti. Granica između tradicionalizma i
neotradiciolizma je često teško uočljiva budući da osnovni kriterijum za razvrstavanje
predstavlja stepen tolerisanja državne intervencije, a to je veoma teško odrediti. Ovi pristupi
se u mnogim slučajevima i prepliću, tako da je razgraničenje između ovih pristupa jako
otežano.

1.2. Definicija
Termin ’’multinacionalna kompanija’’ je relativno nov iako pojava koju on označava
svakako nije nova. Prvi put je upotrebljen tek početkom šezdesetih, a već sedamdesetih
godina ova problematika postala je centralna tema novinskih, radio i televizijskih komentara i
predmet naučnih istraživanja. U stručnoj literaturi i publicistici postoje različiti termini za
označavanje istog pojma, ali se ponekad tim terminima daju različita značenja. Nazivi koji
koegzistiraju i označavaju ovaj pojam su: transnacionalna preduzeća, multinacionalne
korporacije, transnacionalne kompanije, globalna društva, nadnacionalne kompanije.
Na osnovu raznih definicija mogu se odrediti ekonomski, organizaciono-upravljački,
motivacioni i pravni kriterijumi koji se pri definisanju multinacionalnih kompanije ne mogu
zaobići. Kriterijumi za određivanje ovog pojma mogu se podeliti na kvalitativne i
kvantitativne. Čini se da je lako odrediti ove kriterijume i samim tim lako definisati ovaj
pojam, međutim, teško je odrediti čak i kvantitativne kriterijume jer često ne raspolažemo
sistematski srednjim podacima o mnogim elementima. Mnogo teži posao nas čeka za
funkcionalne, kvalitativne kriterijume, gde nema objektivnih merila i gde jedino analiza
pojedinačnih slucajeva može da otkrije da li se na osnovu određenog kvalitativnog kriterijuma
neka kompanije može svrstati u red multinacionalnih.

4
 Ekonomska definicija naglašava veličinu, geografsku rasprostranjenost i strani sadržaj.
Organizacionom definicijom se ne koriste ekonomisti i njom se naglašavaju razlike koje
postoje između relativno labave, nezavisne i nekoordinirane strukture malog investitora u
inostranstvu i celovite i tesno povezane strukture multinacionane kompanije. Motivacionu
definiciju koriste teoretičari upravljanja koji naglašavaju filozofiju i motivaciju u odnosu na
multinacionalnost. Najkompleksnija definicija multinacionalnih kompanija je pravna
definicija jer postoji niz kriterijuma koje koristi i među kojima postoji mnogo protivrečnosti.
Metod koji je najpreporučljiviji prilikom pravnog definisanja multinacionalnih kompanije je
otkriti tipične pravne probleme koji dolaze do izražaja kod ovih preduzeća, a koji nisu
karakteristični za ostala, pa ih na toj osnovi pravno definisati. U najvećoj meri su za
određivanje multinacionalnih kompanija karakteristični sledeći kriterijumi: veličina,
multinacionalnost, odnosno strani sadržaji, organizacija, kontrola i zajednička strategija,
vlasništvo, ostali kriterijumi: od tehnoloških, finansijskih i tržišnih do drugih karakteristika
kao i ciljevi delovanja.2 Na osnovu dosadašnjih saznanja smo uvideli da definicija
multinacionalnih kompanija mora biti sagledana iz različitih aspekata.

1.3. Tipologija multinacionalnih kompanija

Već smo pominjali složenost ove teme i razlike između viđenja mnogih teoretičara.
Sama njihova pojava je dosta kompleksna, pojavljuju se u mnogostrukim oblicima i
varijacijama, koje je jako teško tipizirati i klasifikovati. Ove kompanije se ne mogu svrstati na
jedan model, što zbog drugačijih načina organizovanja kompanija, svojinskih struktura,
strategija, itd., tako i zbog neprekidnog procesa promena koji je kod ovih korporacija jako
izražen. Tako imamo brojne pokušaje određivanja tipologije multinacionalnih kompanija.
Za neke ekonomiste, osnovni kriterijum u klasifikaciji multinacionalnih kompanija
jesu shvatanja i ponašanje njenih rukovodilaca. Prema shvatanju M. Perlimutea, na toj osnovi
se mogu uočiti tri glavna tipa multinacionalne kompanije: etnocentrične, policentrične i
geocentrične.3 U etnocentričnim kompanijama, sva moć je koncentrisana u matičnoj zemlji.
Policentrične karakteriše decentralizovano odlučivanje, gde lokalne afilacije imaju relativnu
autonomiju. Najzad, geocentrične korporacije odlikuju globalna, svetska orijentacija. Ona je
potpuno denacionalizovana, vlasnici kapitala su u raznim zemljama, a upravljanje, poslovanje
i distribucija profita su internacionalizovani.
Postoji i tipologija koja je zasnovana na procesu transformacije administrativne
strukture kompanija, od elementarnih ka kompleksnim formama. Tako A. R. Robinson, koji
je razvio ovu tipologiju, razlikuje inostrano orijentisane, internacionalno, multinacionalno,
transnacionalno i supernacionalno preduzeće.4 Lokacija centra odlučivanja o inostranim
operacijama zavisiće od toga kakav značaj rukovodstvo pridaje inostranim tržištima, od
obima poslovanja, strukture firme, diverzifikacije proizvodnje, itd.

2. Nastanak multinacionalnih kompanija

2
Svetličić, M., Zlatne niti transnacionalnih preduzeća, Ekonomika, Beograd, 1986, str.186.
3
Pavlović, D., Multinacionalne kompanije, Redakcija ekonomskih informacija TANJUG-a, Beograd, 1974., str.
8.
4
Ibid., str. 8-9.

5
 Prema marksističkom shvatanju, objašnjenje nastanka multinacionalnih kompanija
treba pronaći u analizi opštih ekonomskih i društvenih odnosa u kojima su multinacionalne
kompanije nastale. Dakle, treba osvetliti s jedne strane materijalne uslove, a s druge društvene
odnose, a onda i njihovo dijalektičko preplitanje. Valja sagledati stepene i činioce razvoja
proizvodnih snaga, njihov relativni značaj sada i ranije, kada se u osnovnim potezima počela
formirati pojava koju danas označavamo kao multinacionalna kompanija. Takođe je
neophodno proučavati odnose u kojima je došlo do takvog razvoja proizvodnih snaga i
organizaciono-institucionalnih oblika u kojima se oni pojavljuju- u nacionalnim i u
multinacionalnim razmerama. Najzad, treba videti i da li postoji usaglašenost ili distanca
između stepena razvoja proizvodnih snaga i odnosa u samim multinacionalnim kompanijama.
D. Lilienthal je prvi put 1960. godine kompanije koje su imale svoje afilacije van
svoje matične zemlje nazvao multinacionalnim kompanijama. Neko bi možda zaključio da su
multinacionalne kompanije stvarno nastale 1960. godine, s obzirom da je navedeni naziv tada
prvi put upotrebljen. Mada ima i takvih mišljenja, za marksističku misao to je potpuno
neprihvatljivo. Ovakav argument izgledao bi približno kao da tvrdimo da dete koje je već
rođeno ne postoji sve dok mu ne damo ime.5 Sigurno je da se sadašnje kompanije razlikuju od
svojih prethodnica, ali ne možemo reći da neki njihov oblik nije postojao pre imenovanja.
U analizi nastanka multinacionalnih kompanija, od kada postoje pa do danas,
neophodno je poći od njihovih sadašnjih osnovnih karakteristika, da bismo na osnovu toga
utvrdili kada, gde i kako su u njihovom razvoju počele da se pojavljuju te karakteristike kao
što su: multinacionalnost, veličina, zajednička (globalna) strategija, oligopolistički položaj,
relativna autonomnost. Ako sa tih stanovišta pratimo različite načine prodiranja stranog
kapitala u inostranstvo, uvidećemo da je pre XX veka bilo malo kompanija u čijim
aktivnostima su se mogle uočiti ove karakteristike.
Istorijsko poreklo i evolucija multinacionalnih kompanija je relativno slabo istražena.
U vreme merkantilizma, tačnije prilikom ekspanzije mornarice koja je bila od presudne
važnosti ne samo zbog ratova na moru, već i zbog ekspedicija u do tada nepoznate zemlje,
bogate retkim i dragocenim robama, plemenitim metalima, začinima, nailazimo na začetke
današnjih multinacionalnih kompanija. Već u XVI veku, najmoćnije nacionalne države
Evrope daju monopolska prava određenim kompanijama da rukovode svim neophodnim
operacijama u kolonijama. Tako je 1555. nastala Muscovy Company.
Brojne knjige i članci pominju velike trgovačke kompanije XVII i XVIII veka, kao što
su British East India Company, Dutch East India Company, The Hudson’s Bay Company,
The Royal African Company i druge, koje su obavljale trgovinu sa Azijom, Afrikom i
Amerikom. Čak je i u Firenci u XIV veku postojalo 150 firmi koje bi mogle da se označe kao
multinacionalne po opsegu svojih aktivnosti. ’’Ove kompanije, od kojih su neke poput
Britanske istočnoindijske, imale veću vojnu moć od mnogih tadašnjih država, imaju od vlade
ili monarha dat monopolski položaj da od svakog ’’uljeza’’ štite nacionalni monopol nad
proglašenom teritorijom (kolonijom), odnosno resursima, proizvodnjom i trgovinom koja se
tamo odvija.’’6 Predmet monopolske spoljne trgovine bila su brojna dobra čija je cena bila
određena po volji činovnika ovih velikih kompanija. Eksploatacija domaćeg stanovništva se
podrazumevala radi povećanja profita. Ovakva monopolska društva su bila snažne poluge
koncentracije kapitala.

Svetličić, M., Zlatne niti transnacionalnih preduzeća, Ekonomika, Beograd, 1986., str. 20.
5

Mitrović, D., Međunarodna politička ekonomija, FPN, Čigoja štampa, Beograd, 2009., str. 31.
6

6
 Ipak, većina autora smatra da su pomenute trgovačke kompanije u većoj ili manjoj
meri prethodnice multinacionalnih kompanija, ali da su ipak moderne kompanije bitno
drugačiji fenomen.
Poreklo je ispravno i povezati za procese internacionalizacije kapitala u drugoj
polovini XIX veka i pojavom monopola sa početka XX veka. Pre 1914., više američkih
kompanija prerađivačke industrije operisalo je u raznim zemljama sveta. Jedna od njih je i
firma Singer koja je 1867/8. godine izgradila prvu fabriku u Glazgovu u Velikoj Britaniji. To
je bila prva kompanija koja je proizvodila i masovno plasirala na tržištu širom sveta jedan
proizvod u suštinski istoj formi i sa istim imenom.
Veliki broj američkih multinacionalnih kompanija prerađivačke industrije postojao je
već devedesetih godina prošlog veka. Takođe, i znatan broj evropskih multinacionalnih
kompanija ima tradiciju od pola veka pa i više. Među pionirima u širenju operacija evropskih
firmi izvan nacionalnih granica Fridrih Bajer, koji je 1865. investirao u fabriku anilina u
Albani (država Njujork), zatim švedski industrijalac Alfred Nobel koji je osnovao 1866.
godine fabriku eksploziva u Hamburgu. Britanska kompanija Lever Brothers je 1900. godine
imala fabrike u Australiji, Kanadi, SAD, Švajcarskoj i Nemačkoj. I druge evropske kompanije
su sledile ove primere i tragale za većim profitima u zemljama sveta. Najpoznatije od njih bile
su: Nestlé i Maggi u prehrambenoj industriji, Imperial Chemical u hemijskoj industriji, Royal
Dutch Shell u petrolejskoj industriji, Dunlop i Michelin u industriji guma.
Mnogi evropski preduzimači su osećali da je investiranje u SAD najbolji način da
konkurišu američkim kompanijama, tako da su neke evropske firme preduzele široke
poslovne operacije u ovoj zemlji, najpoznatije su već pomenute British Courtaulds, Royal
Dutch Shell i Lever Brothers. Međutim, u poređenju sa krupnim američkim investicijama u
Evropi, ove investicije su bile poprilično skromne.

3. Multinacionalne kompanije kroz istoriju

Proces internacionalizacije kapitala, koji je Lenjin opisao u svom delu Imperijalizam

kao najviši stadij kapitalizma, bio je prekinut I svetskim ratom. Između dva svetska rata
postepeno se povećao udeo direktnih investicija u međunarodnom kretanju kapitala, što
suptinski označava proširenje proizvodne aktivnosti privatnih kompanija izvan nacionalnih
granica. Ipak, ovaj period i nije bio tako povoljan zbog brojnih faktora koji su obeshrabrivali
preduzimače da na internacionalnom planu šire svoje operacije, kao što je ratna psihologija,
oživljeni nacionalizam, monetarna situacija i velika kriza tridesetih godina.
U periodu između dva rata, neke firme su proširile prostor svog delovanja van
nacionalnih granica. Belgijsko-luksemburška firma Arbed je 1925. godine otvorila svoju
afilaciju u Nemačkoj, kao i holandski Filips 1926. General Motors je preuzeo 80% svojine
Opela. Poslovne operacije u Evropi razvile su američke korporacije: Proctor and Gamble,
Hoover, Remington Rand. Od kompanija prerađivačke industrije koje su znatno razvile
internacionalne kompanije treba pomenuti: Catepillar Tractor, Chrysler, Firestone Tire and
Rubber, General Electric, Eastman Kodak, Coca Cola, IBM, National Cash Register, Quaker
Oats i mnoge druge.
Najraširenija forma internacionalizacije industrijskog preduzeća u ovom periodu bili
su karteli.7 Prvi kartel formiran je 1896. sporazumom američke firme Alcoa i švajcarske
7
Kartel je oblik organizovanja manjih preduzeća u cilju uspešnije zaštite na tržištu od velikih poslovnih sistema.
Predstavlja klasičan oblik monopolističke organizacije, u kojoj preduzeća zadržavaju svoju samostalnost.

7
AIAG. Od 1918. ovakav vid poslovanja doživeo je ekspanziju. Međunarodni kartelni
sporazumi postojali su za sve značajne prerađene metale, hemijske i farmaceutske proizvode.
Prvi kartel čelika formiran je 1926. godine između glavnih proizvođača iz Nemačke,
Luksemburga, Belgije, Francuske. 1928. godine potpisan je i Petrolejski kartel između
britansko-holandskog Shell-a, britanskog Anglo-Persian (danas British Petroleum) i
američkog Standard Oil of New Jersey. Ove tri kompanije su dogovorile i zajedničko
određivanje cena, uzajamno korišćenje olakšica koje poseduju, koordinaciju svoje reklame,
podnošenje svojih planova zajedničkom komitetu.
Posle II svetskog rata dolazi do velikog rasta internacionalnog kapitala sa odlaganjem
jedne decenije. Nastaje nova forma međunarodne ekonomske aktivnosti, dolazi do razvoja
proizvodnje van nacionalnih granica na osnovu inostranih direktnih investicija. Inostrane
direktne investicije predstavljaju najvišu formu međunarodnih ekonomskih transakcija.
U samoj osnovi koncepta multinacionalnih kompanija je suštinska namera da se
inostrane investicije plasiraju, umesto u vidu zajmovnog kapitala (indirektno investiranje), u
vidu preduzimačkog kapitala (direktno investiranje). Prednost direktnih u odnosu na
indirektne investicije je mogućnost inostranog investitora da osnuje preduzeće (ili kupi već
postojeće) i da ga kontroliše. Takođe, strani investitor ostvaruje dobit direktno u zavisnosti od
poslovnog uspeha preduzeća (a ne u obliku kamate kao u slučaju plasmana zajmovnog
kapitala).
Talas inostranih direktnih investicija posle II svetskog rata, doneo je ogroman porast u
obimu investicija. Ove investicije se koncentrišu u industijski razvijenim zemljama, dok su
ranije bile orijentisane samo prema kolonijama i regionima koji su proizvodili sirovine.
Dakle, ove investicije se sada koncentrišu u prerađivačkoj industriji, a naročito u sektorima
moderne tehnologije, dok su ranije bile plasirane u rudnicima i plantažama. Mreža afilacija se
sada konstituiše tako da u ekonomskom i administrativnom smislu čini deo multinacionalne
kompanije, formirajući integrisano proširenje matične ploče.
U ovom periodu mnoge multinacionalne kompanije alociraju proizvodnju različitih
proizvoda ili komponenti afilacijama u različitim zemljama, što često involvira transfer
delova i komponenti između afilacija. Na taj način dolazi do porasta unutarkompanijske
razmene koji umnogome doprinosi porastu međunarodne trgovine. Neophodan faktor ovog
ogromnog toka robe je i značajna liberalizacija spoljnotrgovinske razmene među
industrijalizovanim zemljama do koje je došlo posle II svetskog rata. Multinacionalne
kompanije su ovakvim poslovanjem u izvesnoj meri doprinele i internacionalnoj
specijalizaciji i podeli rada.
Već smo govorili o tome kako su najveći doprinos formiranju multinacionalnih
korporacija dale SAD i najmoćnije države Starog kontinenta. Na teritorijama ovih država su
nastale, a potom se i razvijale. Međutim, nemoguće je govoriti o multinacionalnim
kompanijama, a ne pomenuti Japan koji se uključio u širenje svojih proizvodnih delatnosti na
svet. Kada se osvrnemo na japanske proizvodne delatnosti u inostranstvu, vidimo da su se one
odvijale u dve faze. Prva faza trajala je otprilike do 1970. godine. U periodu od 1951-1971.
godine, od 1.140 proizvodnih filijala, oko 42% ili 479, osnovala su mala matična preduzeća,
za razliku od multinacionalnih firmi iz SAD i Evrope, u čijim investicijama u inostranstvu
prednjače velike firme.8 One su, kako bi izbegle uvozne restrikcije zemalja u razvoju,
izbegavale jednu proizvodnu operaciju širokih razmera. Raspršile su jedan broj proizvodnih
operacija ograničenih razmera širom Azije i Latinske Amerike. U drugom fazi, krajem

8
Curumi, J., Japanci dolaze; Uzajamno dejstvo multinacionalnog biznisa i politike, BIGZ, Beograd 1982., str.
106.

8
šezdesetih i, naročito, početkom sedamdesetih sve više japanskih investitora u inostranstvu
počinje da integriše svoja preduzeća u okvirima istih zemalja sa proizvodima koji su u vezi
jedni sa drugima, kako bi povećale efikasnost rada preduzeća. Posle 1971. godine, kada je
japanski jen revalviran u odnosu na američki dolar, direktne japanske investicije u
Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi postale su sve prisutnije. Mnoge japanske firme
su vremenom shvatile da mogu direktno da konkurišu vodećim američkim i evropskim
firmama i to ne samo u Sjedinjenim Državama i Evropi, već i u Aziji.
Neki ekonomisti smatraju da je razlika između prvobitnih i sadašnjih multinacionalnih
kompanija samo kvantitativna. Međutim, drugi smatraju da je moguće uočiti brojne razlike
između ovih korporacija. Možda je najočiglednija razlika to da su one nekada bile na margini,
dok su danas dominantni činilac. Pre II svetskog rata, uloga ovih kompanija nije bilo
preterano cenjena čak ni u najznačajnijim industrijskim sektorima, kao industrija uglja,
železnicama, proizvodnji gvožđa, čelika, brodogradnji, mašinogradnji, industriji tekstila,
industirji poljoprivrednih proizvoda. Uopšte, udeo aktivnosti multinacionalnih kompanija bio
je veoma mali u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti u industrijalizovanim zemljama.
Novina u razvoju multinacionalnih kompanija i osobina koja je kroz istoriju
neprekidno jačala jeste razmera njihove moći i dalekosežnost njihovog uticaja. One danas po
svojoj strukturi, veličini a i ponašanju dobijaju karakteristike jednog političkog sistema.
Mnoge od njih imaju jednaku ili superiorniju moć od mnogih nacionalnih država. To su
totalni sistemi i njihovi ekonomski efekti su samo komponenta mnogo šireg aspekta
dalekosežnih posledica i uticaja. Ove kompanije imaju snažan društveni, a i politički uticaj, te
su i u razvijenim zemljama u poziciji da dovode u pitanje razne mere i aspekte ekonomske i
socijalne politike nacionalnih vlada.
Multinacionalne kompanije danas menjaju strukturalne odnose između privatnog
kapitala i nacionalne države. Ove korporacije i nacionalne države predstavljaju bazične
jedinice svetske kapitalističke privrede i neretko se nalaze u suprotstavljenom odnosu: slabije
nacionalne privrede su dezintegrisane i restruktuirane u jedan nov globalni model. Sve veća
internacionalizacija kapitala i proizvodnje znače novu integraciju svetske privrede kojom
dominiraju gigantske korporacije, dok istovremeno u širokim područjima sveta dolazi do
suprotnog procesa, neke vrste nacionalne dezintegracije. One su danas nova sila u svetskoj
privredi.

4. Strategija multinacionalnih kompanija

Osnovu strategije multinacionalne kompanije čini težnja za dugoročnim rastom profita

koji je omogućen i olakšan mnogim prednostima operacija izvan nacionalnih granica. Šireći
proizvodnju van nacionalnih granica, multinacionalne kompanije mogu neprestano povećavati
produktivnost proizvodnje u velikim serijama. Multinacionalne korporacije se razvijaju u
granama u kojima kvalifikovana radna snaga i primena moderne tehnologije imaju
dominantno mesto. U tim granama u kojima su zastupljene multinacionalne korporacije
proizvodnja je uglavnom orijentisana na izvoz, pa tako izvoz kapitala dovodi ne samo do
višeg profita na osnovi snižavanja troškova proizvodnje i masovne produkcije, već i do
osvajanja novih tržišta i povećanja potrošnje.
Multinacionalne kompanije često koriste svoje afilacije u različitim zemljama za
specijalizovanu proizvodnju raznih proizvoda, sastavljajući od ovih komponenti finalne
proizvode. Tipičan primer za ovakav vid proizvodnje je korporacija IBM koja sastavlja svoje

9
kompjutere za evropsko tržište u specijalizovanim fabrikama u sedam ili osam različitih
zemalja.
Strategiju multinacionalnih kompanija karakteriše i visoka finansijska moć i
mogućnost aktivne i fleksibilne finansijske politike. Tako je multinacionalna kompanija uvek
u prednosti nad njihovim nacionalnim konkurentima u istraživanju i primeni inovacija.
Multinacionalne kompanije su sposobnije da podnesu velike rizike savremenog inovacijskog
procesa koji je neophodan kako bi snizio troškove proizvodnje i uvećao profit. One koriste i
mogućnosti dobijanja finansijskih sredstava na raznim inostranim tržištima kapitala. Mogu
obezbediti finansijska sredstva po najpovoljnijim uslovima tako što koriste postojeće razlike
kamatnih stopa na nacionalnom nivou. Takođe, multinacionalne kompanije ulivaju veliko
poverenje raznim kreditorima i lokalnom kapitalu koji teži da im se pridruži. Ove korporacije
lakše i povoljnije dobijaju finansijska sredstva od lokalnih banaka u odnosu na domaće
preduzetnike. Najpoznatije multinacionalne kompanije, čak mogu lakše da obezbede
finansijska sredstva od mnogih država.
Multinacionalne korporacije teže da razviju globalnu strategiju u kojoj bi se na
najprofitabilniji način kombinovali činioci proizvodnje u svetskim razmerama. Dakle,
usredsređuju proizvodnju tamo gde su troškovi niži, a obavljaju prodaju tamo gde su izgledi
za profit veći.
Jedan od temelja strategija multinacionalnih kompanija je težnja da pored vitalnih
sirovinskih resursa, osiguraju i jeftinu radnu snagu u zemljama u razvoju. Na taj način, one
doprinose i rešavanju problema nezaposlenosti u pojedinim zemljama, školovanju tehničkih i
drugih kadrova. Međutim, u sferi zapošljavanja postoje i brojni konflikti između uprave
kompanija i sindikata koji predstavaljaju radničku klasu. U takvoj konfrontaciji,
multinacionalne kompanije imaju superiorniji položaj, a radnička klasa ima sužene
mogućnosti da putem štrajkova dođe do kompromisnog rešenja. Novčana nadoknada za rad u
afilacijama je po pravilu dosta niža u odnosu na nadnicu u matičnoj zemlji i to predstavlja
najosnovniji faktor za sticanje visokih profita multinacionalnih kompanija. Deo novca bi
trebalo da se zadrži u zemljama u razvoju i potroši na već pomenuto školovanje radnika i
stvaranje novih radnih mesta. Maksimalna eksploatacija afilacija će doći ukoliko i taj uslov
nije ispunjen, odnosno kada se u afilaciji zaposli stručni i tehnički kadar iz inostranstva.
Cilj multinacionalnih kompanija je i izbegavanje plaćanja poreza. Tehnike poreske
evazije su mnogobrojne, a zasnivaju se na iskorišćavanju razlika u fiskalnom zakonodavstvu i
praksi raznih država. Pa se tako, veštom politikom cena, glavnina dobiti realizuje u
afilacijama koje se nalaze u zemljama sa niskom poreskom stopom.
Širenje multinacionalnih kompanija povezano je i sa rastućom standardizacijom i
unifikacijom potrošnje u svetskim razmerama. Ipak, različita nacionalna tržišta imaju svoje
specifičnosti, pa je stoga aktivnost koju sprovode multinacionalne kompanije koristeći
iskustvo samo jednog nacionalnog tržišta često ograničena. Postojanje nacionalnih
specifičnosti u prohtevima i ukusima obezbeđuje prostor nacionalnim preduzećima
umanjujući, koliko-toliko, ostale prednosti njihovih konkurenata, multinacionalnih
kompanija.

5. Politički i ekonomski uticaj multinacionalnih kompanija

Poslednjih godina, svet je postao svedok dramatičnog razvoja multinacionalnih

kompanija koje su postale jedna od glavnih pojava u međunarodnim ekonomskim odnosima.

10
Rasprave koje su često vođene u Ujedinjenim nacijama o ovim kompanijama ukazuju na
preokupaciju i razmišljanje o njima. Više nego očigledne su, pored ekonomskih, i političke i
socijalne dimenzije ovog problema. Pored trgovine i industrije, multinacionalne kompanije su
aktivne i u svetskoj politici, gde se vrlo često njihove odluke smatraju mnogo važnijim od
odluka vlada pojedinih zemalja. One su čak i u prednosti u odnosu na vlade država, zbog toga
što za razliku od vlada, nikome ne odgovaraju za svoju politiku i akcije. Dakle, ne podležu
kontroli i regulisanju jedne vlade koja može time da osigura maksimalan stepen harmonije
između njihovih operacija i javnog interesa.
Multinacionalne korporacije svoju zaradu iz zemalja u kojima deluju najčešće izvlače
u vidu deviznih rezervi. Ovakav oblik izlaza deviza mnogo je veći od početnog kapitala koji
multinacionalne kompanije unose u zemlje u razvoju. Multinacionalne kompanije poseduju i
modernu tehnologiju koja im omogućava dobijanje raznih unosnih poslova, što lokalne firme
dovodi na rub stečeja i propasti. Prednost multinacionalnih korporacija je u tome što svoju
proizvodnju usklađuju sa potrebama svetskog tržišta, a ne domaćeg stanovništva. Suprotno
mišljenju mnogih pojedinaca da ovakve investicije dovode do tihe okupacije nekih zemalja u
razvoju, iskustvo pokazuje da prisustvo ovih kompanija u nekoj zemlji ne dovodi do
okupacije, nego do nezaposlenja radnika koji su pre toga bili uposleni u različitim sferama
državne ekonomije.
Poslovanje multinacionalnih kompanija dovodi do posledica nejednakog ekonomskog
razvoja. Jedna od najuočljivijih nejednakosti ekonomskog razvoja je između severa i juga.
Najveće razlike u stepenu razvoja privrede prisutne su na dva kontinenta: u Aziji i Evropi.
Veliki je raspon u stepenu razvijenosti privrede u Aziji od Japana do Bangladeša. Takođe,
jasno je vidljiv i stepen privredne razvijenosti u Evropi od Švajcarske do Albanije. Što se
drugih kontinenata tiče, oni su mnogo homogeniji u odnosu na pomenuta dva. Pa tako u
Severnoj Americi i Australiji preovladava visoka razvijenost najrazvijenijih, a malo je onih
koji pripadaju u skupinu najnerazvijenijih zemalja. U Africi preovladavaju najnerazvijeniji uz
nešto osrednje razvijenih na severu, jugu i jugozapadu kontinenta. Nema najrazvijenijih u
Africi.

6. Savremene multinacionalne kompanije

Od vremena nastanka multinacionalnih kompanija, došlo je do dubokih i korenitih

promena u poslovanju a i uopšte karakteristikama ovih korporacija. Kompanije većine visoko
razvijenih zemalja u periodu od šezdesetih godina prošlog veka, teže ka usavršavanju i
uvećavanju svog međunarodnog prisustva. Međutim, multinacionalne kompanije ovog
perioda su danas zastareli oblik, ne samo po pitanju karakteristika same kompanije, u koji
najpre spadaju osnovni oblici organizovanja, već i po pitanju uloga zemalja u kojima su
smeštene njihove filijale.9 One sada posluju pod novim globalnim tržišnim uslovima i
savremenim tržišnim tokovima, pa je stoga njihovo poslovanje specifičnije u savremenoj
svetskoj ekonomiji, od upravljanja, standardizacije, nove suštine masivnosti i kvaliteta, visoke
modernizacije proizvodnje proizvoda i usluga do načina poslovanja i generalne ekonomske
uspešnosti.
Neke od karakteristika koje bi trebalo da odlikuju današnje multinacionalne kompanije
bile bi: strogo profesionalni menadžment, efikasno prilagođavanje potrebama kupaca,

9
Sokić, S., Srbija u procesima kapitala; Deo 1, Svetski izazovi i ekonomski principi, Zavet, Beograd, 2008., str.
213.

11
informacione prednosti, visoki kvalitet u međunarodnim i proizvodnim tokovima. Međutim,
danas koegzistiraju brojne multinacionalne korporacije koje ne poseduju ove uloge. Zbog toga
se one smatraju ’živim organizmima’ prilagođavanja, kvalitetnog organizovanja, ali i
kompanijama koje propadaju kako zbog žestoke konkurencije, tako i zbog lošeg poslovanja i
nezadovoljavanja standarda koji se od njih podrazumeva.
U uslovima savremenog i razvijenog društva, došlo je do pojavljivanja novog
fenomena. Naime, javlja se kombinovano vlasništvo dela sredstava za proizvodnju,
najmodernijeg sadržaja i naučno-stvaralačkog shvatanja, iz različitih zemalja preko filijala
multinacionalnih kompanija. Takođe, funkcije koje ove kompanije danas imaju, dosta su
usložnjene u odnosu na funkcije njihovih prethodnica. Cilj internacionalizacije nije samo
stvoriti globalno preduzeće, nego i stvoriti put ka njegovom uspehu, svakim danom stvarati
snažniju i moćniju kompaniju u odnosu na prethodni dan. Tako je uloga marketinga sve
značajnija u savremenim uslovima jer postiže konkretne rezultate i jaku efektnost.
Danas preovlada mišljenje da su multinacionalne kompanije treća sila sveta, odmah
posle Sjedinjenih Američkih Država, koje su na prvom mestu, i Japana. Kao svetska sila one
predstavljaju jedan od glavnih fenomena savremenih tendencija ali i nezaobilazni faktor
tranzicije. Zemlje u tranziciji će pokušavati svim silama da privuku multinacionalne
kompanije kako bi podstakle investiranje u svojim preduzećima. Međutim, kako je
multinacionalnim kompanijama glavni cilj poslovanje ostvarenje profita, one će se na takav
korak retko odlučiti, jer im je u najvećem interesu ulaganje koje će imati niz ekonomskih
pogodnosti o kojima smo već govorili.
Često se savremene multinacionalne kompanije koje deluju u zemljama u razvoju i
zemljama u tranziciji vide kao savremeni oblik teritorijalnog osvajanja sveta, a kao izgovor za
pravno-ekonomsku osnovu koriste proces globalizacije. Multinacionalne kompanije
pokušavaju i da podrede ekonomski interes svoje filijale interesu cele kompanije. Teže
formiranju filijala nad kojima će imati potpunu kontrolu, i iz kojih mogu da izvuku
ekonomski maksimum tako što će ostvariti što povoljnije ekonomske, finansijske, pravne,
političke, organizacione i mnoge druge uslove.
Multinacionalne korporacije danas su vid ekonomski najorganizovanije snage
savremenih međunarodnih ekonomskih odnosa i međunarodnog kretanja kapitala. Na takav
položaj ovih kompanija uticao je i gigantizam ekonomske snage internacionalnog kapitala, ali
i fleksibilnost organizacije, uticaj i stalna aktivnost kompanija na međusobnim poslovnim
aktivnostima. Multinacionalne kompanije danas vode i sopstvenu monetarnu politiku, koja se
u većini slučajeva bitno razlikuje od monetarne politike koju vode države u kojima su locirane
afilacije multinacionalnih kompanija. Ovakva situacija može da dovede i do stabilnosti
monetarne politike ovih zemalja, mada ovakav epilog ne odgovara kompanijama jer u tom
slučaju, ukoliko dođe do devalvacije nacionalnih valuta, afilacije se mogu naći u krizi i sa
smanjenim profitom. Ipak, one su u velikoj prednosti ukoliko se tako nešto dogodi, jer imaju
u svojim fondovima ogromne sume rezervnog kapitala kojim, u saglasnosti sa svojom
ekonomskom i razvojnom politikom, utiču čak i na stabilnost valute u pojedinim svetskim
razmerama. Ovaj kapital je sastavljen od različitih nacionalnih valuta, pa tako u zavisnosti od
situacije, kompanije određene sume slobodnog kapitala pretvaraju u najstabilnije valute u tom
trenutku. I između afilacija je, ukoliko to zakonska regulativa dozvoljava, moguće plaćanje u
drugim nacionalnim valutama, međusobna kreditiranja zbog novih investicija, itd. Na taj
način se u skorije vreme formirala specijalna poslovna politika likvidnosti multinacionalne
kompanije, u kojoj se isplata vrši u trenutno najslabijoj a naplata, pak, u najjačoj valuti.
Ovakvo poslovanje iziskuje i poseban štab stručnjaka i analitičara koji budno prati sva
monetarna kretanja u svetu i izučava stabilnost pojedinih valuta i državnih ekonomija. Jačanje

12
ovakvih poslovnih aktivnosti dovodi i do ubrzanog stvaranja snažnog multinacionalnog
bankarstva. Dolazi do integracije između finansijskih sredstava multinacionalnih kompanija
sa najvećim finansijskim magnatima sveta. Multinacionalne kompanije na ovaj način sve više
nalaze sebi mesto i u savremenim novčano-finansijskim tokovima. U najnovijim događajima,
usled dužničke krize u Evropskoj Uniji, vodeći ljudi nekih kompanija strahuju da politički
lideri neće uspeti da kontrolišu širenje dužničke krize, pa razmatraju razne načine i tragaju za
najboljim rešenjem koje bi im zaštitilo novac. Neke već sada prebacuju novac u sigurne
investicije i pojačano kontrolišu troškove, dok neke čak razmišljaju i o osnivanju sopstvenih
banaka.
O multinacionalnim kompanija se u poslednje vreme vrše brojna istraživanja. Tako su
troje naučnika iz Ciriha izradili zanimljiv matematički model kojima su naučno dokazali ono
što se naslućivalo već neko vreme, da svetom vlada mala grupa uticajnih kompanija, a
najuticajnije među njima su, očekivano, banke. Naučnici James Glattfelder, Stefano Battisto i
Stefania Vitali proučavali su 43.060 multinacionalnih kompanija. Istražili su njihovo
vlasništvo koristeći tehnike za proučavanje komplikovanih pojava u prirodi. Na kraju su
pronašli ’’jezgro’’ od 1.318 kompanija sa povezanim vlasništvom. Otkrili su da je u središtu
mreže snažan čvor povezanih kompanija i da oko 40% vlasništva nad svim multinacionalnim
kompanijama u svetu drži, preko mreže vlasničkih odnosa, grupa od 147 multinacionalnih
kompanija u jezgru. Od toga čak tri četvrtine čine banke.10
U istraživanju koje je zasnovano na prihodima koje su kompanije ostvarile u
prethodnoj godini, na prvoj poziciji za 2011. godinu, po veličini prihoda je američki
maloprodajni gigant Wal-Mart, sa prihodom od 421 milijardu i 849 miliona dolara. Američki
Wal-Mart prate čak tri naftne kompanije, holandski Royal Dutch Shell, američki Exxon Mobil
i BP iz Velike Britanije. 11 Peto, šesto i sedmo mesto zauzele su multinacionalne kompanije iz
Kine, Sinopec Group, China National Petroleum i State Grid. Slede ih dve japanske
korporacije Toyota Motor i Japan Post Holdings. Na desetom mestu je još jedna američka
kompanija, Chevron. Iz objavljene liste saznaje se da se među najuspešnijima nalaze 133
američke, 68 japanskih, 61 kineska, 35 francuskih, 34 nemačke i 8 indijskih multinacionalnih
kompanija. Najbrži porast i napredak na listi ostvarila je američka kompanija Fannie Mae,
koja je prošle godine bila na 270. mestu, a ove godine je dostigla čak 15. poziciju.

7. Multinacionalne kompanije u Srbiji

Srbiju mnogi investitori vide kao vrlo pogodnu za investiranje. Tome su doprineli
mnogi razlozi, navešću neke od njih. Finansijski sistem u Srbiji je najvećim delom
reformisan, Srbija ima i bescarinski tretman u izvozu na tržišta Rusije, Jugoistočne Evrope i
Evropske Unije. Takođe, poreske stope u Srbiji su znatno niže u odnosu na ostale zemlje
Evrope. Radna snaga se karakteriše iskustvom u poslovanju po zapadnim standardima,
visokim tehnološkim obrazovanjem i adaptacijom na novo radno okruženje i boljim
poznavanjem engleskog jezika u poređenju sa drugim državama u ovom delu Evrope. Veliki
broj preduzeća koji je godinama čekao na investicije uz pomoć Ministarstva ekonomije i
regionalnog razvoja, Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza i Agencije za
privatizaciju pronašao je strateške partnere, čime su se permanentna budžetska izdvajanja za
10
Više o istraživanju na: www.newscientist.com
11
Fortunova lista 500 najuspešnijih multinacionalnih kompanija za 2011. godinu (GLOBAL 500), na:
http://money.cnn.com/magazines/fortune/global500/2011/full_list/

13
subvencije društvenim i državnim preduzećima zamenila konačnim paketima podsticaja. Tako
su, na primer, u Srbiji svoju proizvodnju započeli Tatravagonka, Beneton i ostali. Država je
takođe u susret izašla i investitorima čiji je izbor bio da pokrenu proizvodnju „od nule“, tzv.
greenfield investicije, i njima je obezbedila podsticajne pakete za investiranje i otvaranje
novih radnih mesta. Na taj način su u Srbiju došli Panasonik, Leoni, Falke a odnedavno i
svetski priznat nemački Bosch koji je potpisao ugovor sa Vladom Republike Srbije o
izgradnji nove fabrike u Pećincima. Tako je i firma Muehlbauer preko programa Ministarstva
ekonomije za dodelu bespovratnih sredstava za podsticaj investicija, koji administrira
SIEPA, dobila 500.000 evra za otvaranje 100 novih radnih mesta (5.000 evra po novom
radnom mestu), dok ukupna investicija ove kompanije iznosi 4.000.000 evra.
Investicije u Srbiji beleže svoj porast, naročito u sektor trgovine. Naime, ovogodišnje
investicije u već pomenuti sektor iznosile su više od milijardu evra. Kao najveći investitori
pominju se belgijska Delez grupa, Merkator-S kompanija, nemački Metro. Mnogi procenjuju
da će još mnogi trgovinski lanci želeti da svoje objekte otvore upravo u Srbiji.
Mnogi ekonomisti, biznismeni i političari uporno ističu značaj multinacionalnih
kompanija za oporavak privrede u Srbiji. Tako se, najčešće, spominje investicija Fijata u
Srbiju i ističe se zbog toga što je u našu zemlju privukla čitav niz drugih proizvođača. Inače,
pomenuta investicija italijanskog Fijata je i najveća greenfield investicija u Srbiji u poslednjih
20 godina. Svedoci smo da se u poslednje vreme dosta kompanija odlučilo da otvori svoje
filijale baš u Srbiji, kao što su američka kompanija Kuper tajer, nemački Boš, južnokorejska
kompanija Jura koja ima čak četiri fabrike u Srbiji. Sve ove investicije su doprinele ukupnom
neto prilivu stranih direktnih investicija u Srbiju, pa je tako za deset meseci ove godine on
iznosio 1,75 milijardi dolara, što je za 119,1% više u odnosu na isti period prethodne godine
prema podacima Privredne komore Srbije.
U Srbiji uspešno posluju brojne multinacionalne kompanije i velike banke. Pored već
pomenutih, tu su i: Telenor, Mobilkom, InBev, Banca Intesa, Lafarge, METRO Cash&Carry,
Carlsberg, Wacker Neuson, Siemens, Continental-ContiTech, Stada, Messer, Henkel i mnoge
druge. Najveća američka ulaganja u Srbiji, odnose se na kompanije Philip Morris, U.S.Steel,
Pepsi Co, Coca Cola, Ball Corporation, Cooper Tire i Microsoft. Veliki simolički značaj za
Srbiju ima otvaranje razvojnog centra kompanije Microsoft u Beogradu 2005. godine, koji je
tada predstavljao jedan od samo tri takva centra u svetu.

14
 Zaključak

Do konsenzusa oko toga šta su zapravo multinacionalne kompanije, koji je osnovni

kriterijum da bi neka kompanija bila multinacionalna, i da li su posledice njenih delovanja
pozitivne, neutralne ili negativne nije se došlo, niti se njegovo postizanje nazire u budućnosti.
Da li će se multinacionalna kompanija posmatrati kao najveći eksploatator u kapitalističkoj
privredi, kako ju je video Marks, ili će se posmatrati kao nosilac napretka, kako je vide
zagovornici kapitalističke proizvodnje, zavisi od ugla posmatranja i konteksta u koji je
stavimo.
Kroz istoriju, multinacionalnost je postepeno rasla i širila se neprekidno, osvajajući
jednu po jednu teritoriju, odnosno otvarajući jednu po jednu afilaciju. Od potpuno
marginalizovane i neprimetne uloge u nekadašnjem ekonomskom, političkom i društvenom
životu uspela je da sebi obezbedi ključnu poziciju u novijem vremenu. Multinacionalne
kompanije su postale vodeća svetska sila koja parira ne malom broju zemalja, a mnoge čak i
premašuje svojim uticajem u skoro svakom aspektu društvenog života.
Veličina multinacionalnih kompanija, geografska rasprostranjenost, višestrukost njene
aktivnosti, vlast nad resursima u čitavom svetu i upotreba tih resursa za postizanje njihovih
ciljeva, po osnovu i rezultatima postaju rivali tradicionalnoj ekonomskoj razmeni među
narodima. Poslovanje multinacionalnih kompanija daleko prevazilazi poslovanje domaćih
nacionalnih preduzeća u svakom pogledu. Multinacionalne korporacije su postale sinonim za
dinamiku, brzi razvoj, tehnološki napredak, širenje međunarodnih ulaganja i drugih
ekonomskih odnosa, kao i prototip novih odnosa između ekonomije i politike.
Ono što je sigurno, multinacionalne kompanije se ne mogu izbeći, jer je saradnja sa
njima u skladu sa opštim opredeljenjem za otvorenu strategiju društveno-ekonomskog razvoja
i povezivanje sa svetom. I iako ih većina doživljava kao nešto daleko i apstraktno, one su se
uvukle u naš svakodnevni život više nego što možemo da zamislimo. Počevši od hrane koju
jedemo, odeće koje nosimo, tehnologije koju koristimo, automobila koje vozimo. Uticaj
multinacionalnih kompanija u današnjem svetu je neporeciv i neizbežan. A da li će
multinacionalne kompanije zbog globalzacije i ubrzanog tehnološkog razvoja dovesti do
slabljenja nacija i sve većeg jačanja svojih maraka, ostaje da se vidi.

15
 Literatura

o Curumi Joši, Japanci dolaze; Uzajamno dejstvo multinacionalnog biznisa i

politike, BIGZ, Beograd, 1982.
o Dragomanović Todora, Američke multinacionalne korporacije danas, Niro
Export Press, Beograd, 1981.
o Mitrović Dragana, Međunarodna polička ekonomija, FPN, Čigoja štampa,
Beograd, 2009.
o Pavlović Dragoslav, Multinacionalne kompanije, Redakcija ekonomskih
informacija TANJUG, Beograd, 1974.
o Sokić Sreten, Srbija u procesima kapitala; Deo 1, Svetski izazovi i ekonomski
principi, Zavet, Beograd, 2008.
o Svetličić Marjan, Zlatne niti transnacionalnih preduzeća, Ekonomika, Beograd,
1986.
o Veselinov Dragan, Politička ekonomija, FPN, Čigoja štampa, Beograd, 2009.
o Vojnović Milan, Transnacionalne korporacije, Institut za međunarodnu
politiku i privredu: Privredni pregled, Beograd, 1977.

o money.cnn.com/magazines/fortune/
o www.merr.gov.rs
o www.newscientist.com
o www.siepa.gov.rs
o www.tanjug.rs

16