Nikola Milošević

Paradoksalna priroda negativnog književnog junaka

Najjednostavnija podela književnih junaka je ona na heroje i antiheroje. S

jedne strane bi bili pametni, duševno snažni, moralni likovi, a sa druge strane one koji
doživljavaju intelektualno, psihološki i moralni debakl. Zapravo, ovakvi (crno-beli)
heroji i antiheroji se nalaze samo u delima niskog umetničkog kvaliteta.
U pravim, vrednim ostvarenjima antiheroj ima osobine koje nam ne imponuju,
ali ima izvesna pozitivna intelektualna i psihička obeležja. Zato ćemo takvog junaka,
koji ima moralne nedostatke, ali intelektualno imponuje, zvati „moralno negativan
književni junak“, a skraćeno – negativan junak.
Dok bi neki postupak nedvosmisleno osudili u realnosti, prilikom čitanja
književnog dela, dešava se da isti postupak posmatramo drugačije, da osećamo
izvesno saučešće prema junaku i strepnju za njegovu dalju sudbinu (nakon zločina
koji je izvršio, npr). Nešto u prirodi junaka nas sputava, da čak i iz osnova menja naše
moralne stavove. Kao da iz takvih književnih likova zrači neka privlačna moć, pred
kojom je etika nemoćna.
Privlačna moć negativnih likova može se tumačiti na mnogo načina.
1) Pisac, npr. može za svog negativnog junaka naći neko moralno opravdanje.
Ima više oblika moralnog pravdanja negativnih junaka.
a) Jedan od načina je da krivica književnog prestupnika ublaži krivicom žrtve.
Nemoralnost zločina može iskupljivati nemoralnošću žrtve. Tako autor, pomoću
etičke kalkulacije, ublažava ili sasvim neutrališe moralnu odbojnost svojih negativnih
junaka. Uz to, prestupnik se može i kajati zbog svog postupka, a najbolje je kad se
kombinuje kajanje i moralno negativna žrtva.
b) Pisac može i skretati pažnju na uzroke koji su doveli do zločina. To mogu
biti loše materijalne prilike, porodične obaveze kojima je zločinac morao da udovolji,
bolesna žena ili gladna deca i sl. Književni junak se može pravdati isticanjem da je
bio neporočan, ali su ga prilike navele na sukob sa zakonom. Autor tada preuzima
ulogu advokata, odnosno zauzima poziciju koju i advokati u realnosti zauzimaju na
sudu – on brani, zastupa, opravdava postupak svog junaka.
Autor tako čitaocu osvetljava ljudske, humane strane književnog prestupnika.
On to može činiti prikazom geneze samog zločina, kako je došlo do tog čina.
Ali, on može zličin predoči i kao nešto što se već odigralo, ne upuštajući se u
problem njegovog nastanka, porekla. Pisac može izbeći opisivanje momenata koji su
neposredno ili posredno prethodili zločinu. Međutim, tada će humani efekat biti manji
i čitaocu će junak biti dalji, dok opis geneze zločina predstavlja značajan humanistički
instrument pomoću koga pisac pridobija čitaoca za svog negativnog junaka. Jer, tako
nam prestupnik i njegov prestup postaju razumljiviji i bliži.
Spolja gledan, zločinac i u stvarnosti gubi humani oreol i mi ga doživljavamo
kao predmet, kao strano i daleko biće. Ali, kada je osvetljen iz unutrašnje perspektive,
i najveći zlikovac dobija izvestan ljudski lik, pa samim tim i na njegov prestup
gledamo drugačije.
Čitalac može uvideti da junak pati i da je možda baš iz te patnje proistekao čin
zločina. Već i sama činjenica da književni junak pati predstavlja nešto zbog čega smo
spremni da mu oprostimo, ili da barem blaže gledamo na greh koji je počinio.
Takođe nije svejedno da li literarni prestupnik trijumfuje ili propada. Svakako
će negativni književni junak koji tragično završava svoju prestupničku karijeru, više
pobuditi naše saučešće i razumevanje.

1
 Protumačena sa humanističkih pozicija privlačnost negativnih junaka zapravo
je samo vid saučešća koje u nama izaziva pisac opisujući sudbinu svog junaka na
određeni način. Pod kategoriju saučešća se mogu podvesti i svi drugi efekti – geneza
zločina, opis tragične sudbine prestupnika ili njegova patnja osvetljena iznutra.
Oba ova tumačenja, i ono koje polazi sa moralističkih i ono koje polazi sa
humanističkih pozicija, imaju dodirnu tačku - pisac apeluje na idealne strane
čovekovog bića. On opravdava junaka, nastojeći da pokrene i oživi moralna i humana
stremljenja čitaoca. Pravdajući negativnog književnog junaka čovek pokazuje šta je
dobro u njemu samom.
Ali, moguća je i dijametralno suprotna tačka gledišta.
2) Moguće je dokazivati i da nas negativni književni junak privlači iz razloga
koji nemaju nikakve veze sa etikom i humanizmom, već su im čak i direktno suprotni.
a) Moguće je pretpostaviti da su u književnim prestupnicima prema kojima
smo popustljivi i puni razumevanja prisutne neke vrednosti, koje se nalaze s one
strane dobra i zla, s one strane saučestvovanja i sažaljenja. Možda upravo zbog tih
vrednosti opraštamo književnim junacima ono što inače nikom ne bi oprostili u
realnosti. Možda je u svakom negativnom književnom junaku prisutno neko
preimućstvo, koje i stvarne prestupnike uzdiže iznad običnih smrtnika, a pre svega
iznad njihove žrtve. To ujedno znači da bi i lik žrtve negativnog junaka trebalo lišiti
izvesnih vrednosti.
Nije retko da se upravo književni prestupnici odlikuju izuzetnom duševnom
složenošću, bogatstvom i rafiniranošću. Ako se tome doda duševno siromaštvo žrtve,
svakako ćemo se opredeliti za negativnog književnog junaka, koji će nam više
imponovati.
Moralni kvaliteti svakako nisu jedini kvaliteti koji nam imponuju u životu. Tu
je i intelektualna superiornost ili vitalnost. Tako pisac negativnog junaka može
podariti intelektualnom superiornošću i vitalnošću, njih uskratiti žrtvi, i junak je već u
ogromnoj prednosti.
Opraštajući literarnom zločincu njegovo zlodelo, mi se stavljamo nasuprot
svih moralnih principa. Ljudi se u realnosti teško odlučuju da priznaju da baš onaj ko
narušava izvesne moralne i zakonske norme predstavlja čoveka višeg reda (Niče). A
upravo nam to priznanje izmamljuje negativni književni junak. Opraštajući mu, mi
prihvatamo ono što u realnosti nismo u stanju da otvoreno prihvatimo.
Ali, stav prema negativnom junaku nas ne obavezuje ni približno kao stav
prema realnom prestupniku. Književni ambijent omogućava čitaocu da izrazi svoje
skriveno divljenje prestupnikovoj vitalnosti, sposobnosti da prekorači one granice
koje čitalac nikad neće prekoračiti. Posmatrano sa ove tačke, mi kao da intimno
odobravamo jednu viziju sveta koja protivreči moralnim načelima. Po ovom
shvatanju, privlačnost negativnog junaka se ne objašnjava ni njegovom složenošću, ni
„pravdanjem“ njegovog postupka, već isključivo njegovim vitalnim vrednostima.
b) Razumevanje koje pokazujemo za književnog prestupnika možda ima svoj
temelj u podsvesnim delovima našeg bića. Podsvesni, imoralni porivi koji postoje u
svima nama oživljavaju čitanjem književnog dela. pisac u toku stvaranja biva
delimično oslobođen pritiska cenzure, pa postaje sposoban da dozove nešto od onih
dalekih i surovih nagona prvobitnih ljudi.
Tako i psihoanalitička teorija može biti korišćena u tumačenju paradoksa
negativnog književnog junaka. autor se stavlja na stranu junaka, a ne na stranu žrtve,
zato što je lik prestupnika svojevrsni ventil za autorove podsvesne nagone i želje.
Autor prašta junacima, jer oseća da je i sam sposoban za ono što oni čine. Otuda i
takav odnos čitaoca, koji takođe oseća da negativni junak ostvaruje ono što je

2
skriveno u dubinama sopstvenog bića. Otuda privlačnost takvih junaka, otuda i naša
popustljivost prema njima i naše razumevanje za njih.
I ničeanska i forjdovska varijanta imoralističke interpretacije paradoksa
negativnog književnog junaka suprotne su etičkoj i humanističkoj interpretaciji. Sa
moralističke i humanističke tačke, književni prestupnik nas osvaja time što podstiče
naša „viša“ stremljenja; sa imoralističke tačke osvaja nas upravo onim što je suprotno
tim „višim“ stremljenjima. Tako se i na ovom pitanju suprotstavljaju dva suprotna
pogleda na ljudsko biće – stav da je čovek izvorno dobar i stav da je čovek po prirodi
zao.
3) Moguća su i tumačenja paradoksa negativnog književnog junaka koja
polaze od određene koncepcije prirode književnog stvaralaštva.
a) Tako se ovaj problem može svesti na problem književne iluzije. Dok
čitamo, mi smo svesni da se nalazimo u sferi fikcije. Ma koliko o fikciji pisali i
govorili kao da je realna činjenica, mi smo ipak svesni iluzornog karaktera svakog
književnog ostvarenja. Time smo svesni da je i počinjeni zločin iluzija, fikcija, plod
mašte, a da naneto zlo nije realno. Time naravno ni žrtva nije realna. Popustljivi smo
jer smo svesni da heroj nije stvarno, realno biće.
Otvarajući stranice neke knjige mi automatski prihvatamo izvesna pravila koja
ne važe u realnom svetu. Ta pravila su podjednako udaljena i od moralističke i
humanističke logike, kao što su udaljena i od imoralnih težnji. Ulazeći u svet
umetničke fikcije mi se oslobađamo i odvajamo od praktičnih interesa i ciljeva, kako
opštih, tako i individualnih. To je svet igre, mašte, a negativni junak je samo plod
uobrazilje. Zato i nismo u stanju da ga osuđujemo kao realnog prestupnika. Ne
možemo osuđivati nešto što doživljavamo kao puku igru stvaralačke imaginacije.
Svaki predmet osude shvata se ozbiljno, dok je ovde reč o neozbiljnoj duhovnoj
aktivnosti. Mi uživamo u umetničkoj igri, koja pretpostavlja činjenicu umetničke
iluzije.
b) U umetničkom delu oblik, forma ima primat nad sadržinom. Čitalac nije
toliko obuzet onim što mu se saopštava, koliko načinom na koji mu se to saopštava.
Prilikom čitanja uživamo pre svega u lepoti forme, dok je ono što nam se iskazuje
manje-više sporedno.
Moralna negativnost, koja spada u sadržinske karakteristike lika, ne može
stoga imati presudan značaj u sklopu našeg neposrednog doživljaja književnog dela.
mi obraćamo pažnju na umetnički oblik u kome je pisac izložio određene
karakteristike svog negativnog junaka, dok same karakteristike nisu presudne.
Negativnost junaka se javlja kao problem tek nakon čitanja knjige, kada pomoću
veštačkog, analitičkog postupka, izdvojimo moralno neprihvatljive sadržinske
karakteristike iz celine književnog lika. Tek tada počinjemo da se pitamo kako
praštamo ono što u realnosti nikada ne bi praštali, i time zapravo falsifikujemo naš
neposredni literarni doživljaj. Tako postupak postaje ta nas gotovo realan, sa svim
moralnom i zakonskim implikacijama. Heroja počinjemo da tretiramo nezavisno do
celine u kojoj se javlja, a potom se suočavamo sa neposrednim utiskom koji smo imali
tokom čitanja. Tako nastaje paradoks čiju zagonetnost ne možemo da objasnimo.
Ali, ono što smatramo moralno negativnim u sklopu jedne književne strukture
nije isto sa moralno negativnim u sklopu jedne ličnosti. Razlika je bitna i suštinska.
Mi u celinu književnog dela projektujemo nešto što smo uzeli iz celine realnog života.
Gnoseološki razlog ovog projektovanja leži u formalnoj sličnosti nekih umetničkih i
etičkih karakteristika. Ali, formalna sličnost nije isto što i realna.
Najdublji izvor naše popustljivost prema negativnim junacima leži u lepoti
njihovog umetničkog oblikovanja.

3
 c) Pisac je u položaju da različito raspoređuje pojedine likove u sklopu
umetničke celine. Postoji više planova u kojima se likovi mogu naći. Književni heroj
je obično u prvom, glavnom planu. Otuda ga i nazivamo glavnim likom. Likovi koji
imaju usputnu ili epizodnu ulogu su sporedni i ne obeležavaju bitno književnu
strukturu. Nekada se u prvom planu može naći i nekoliko likova.
Tako se i strukturnim specifičnostima književnog dela može objasniti
paradoksalna privlačnost negativnih likova. Jer, nije svejedno u kom se planu nalazi
literarni heroj. Lik koji je u prvom planu nametnut nam je na neki način. Služeći se
specifično strukturalnim pomeranjem pisac je u stanju da utiče na naše opredeljenje.
Zavisno da li je u prvom, ili trećem planu, junak se različito nameće čitaočevoj pažnji.
Poseban značaj, naravno, ima i položaj koji zauzima lik žrtve.
Privlačnost negativnog književnog junaka mogla bi tako imati svoje najdublje
razloge u izvesnim strukturalnim kombinacijama pisca.
Zajednička pretpostavka ova tri objašnjenja - tumačenja o umetničkoj iluziji,
tumačenja zasnovanog na primatu forme nad sadržinom i strukturalnog tumačenja –
jeste da svet književnog dela ima svoje, samo njemu svojstvene zakonitosti koje se,
kao takve, razlikuju od zakonitosti realnog života. Moralistička, humanistička i
imoralistička teorija poriču, manje ili više, autonomiju književnog stvaralaštva.
Nasuprot tome, teorija umetničke iluzije, teorija forme i strukturalna teorija,
pretpostavljaju izvesnu autonomiju literarnog dela.
3) Problem autonomnosti književnog stvaralaštva postavlja se i na jednom
drugom planu. Pristalice teorije imitacije (mimezis-a) smatraju da je književno delo
samo, ili pre svega, verna reprodukcija stvarnog sveta. Ako odbacimo naturalističku
varijantu ove teorije, kao evidentno neprihvatljivu, književnost bi imala za cilj da
tačno predstavi izvesna suštinska, opšta obeležja realnog života. Uz pomoć te
koncepcije se može objasniti i paradoks negativno književnog junaka. negativan junak
je tako samo umetnička reprodukcija realnog prestupnika; a lik žrtve je pandan
realnim žrtvama.
Estetičari su odavno istakli da ono što u stvarnosti deluje odbojno ili
negativno, na slikarskom planu ili u književnom delu izaziva iz osnova drugačiji
utisak. Gnoseolozi su razlog tražili u zadovoljstvu od prepoznavanja ili tačnije
zadovoljstvu od saznavanja. Tu svoj udeo verovatno ima i divljenje umetničkoj
sposobnosti reprodukovanja. Tako se i privlačna snaga negativnog junaka može
objasniti vernim umetničkim reprodukovanjem stvarnosti i težnjom da se jednim
oblikom saznanja obuhvati izvestan aspekt realnosti u njegovoj celini.
Iz shvatanja da književnost ima prevashodno saznajni karakter, može se
razumeti i privlačna snaga negativnog junaka. ono što važi sa ružnoću predmeta i
njegove umetničke reprodukciju, može važiti i za odnos moralno ružnih predmeta i
njihove umetničke, književne reprodukcije. Ista dijalektika koja preobražava fizički
odbojan predmet u umetnički privlačan, preobražava i moralno odbojan predmet u
umetnički i gnoseološki prihvatljiv. Nas zanosi saznajna, a ne humana snaga odnosa
prestupnika i žrtve, jer u njoj vidimo pre svega uspelu umetničku sliku jedne
međuljudske relacije koja igra značajnu ulogu u stvarnom životu.
Sa stanovišta teorije imitacije, privlačna snaga negativnog junaka počiva u
zadovoljstvu koje u nama izaziva, s jedne strane, piščeva sposobnost da gotovo
egzaktno predstavi jednu značajnu životnu relaciju, i, sa druge strane, zadovoljstvo od
samog čina prepoznavanja i saznavanja te iste relacije u njenom književnom vidu.
Odbojnost koju u nama izazivaju prestupnici u realnom životu mi naknadno
projektujemo na negativnog književnog junaka, a naknadno tome suprotstavljamo naš
pravi i nefalsifikovani utisak koji imamo prilikom neposrednog suočavanja sa likom

4
književnog prestupnika. Tako nastaje problem privlačnosti negativnog književnog
junaka. kod čitaoca dolazi do pomeranja pažnje sa teme prestupa na činjenicu
uspešnog reprodukovanja stvarnosti u delu.
Osim toga, što je delo konkretnije, ono je uspelije, a i naše zadovoljstvo je
veće. Rezultat snage negativnih književnih junak je i u konkretnosti njihovog prikaza,
oblikovanja. Naravno, izabrani umetnički detalji moraju sugerisati neku opštost i
imati dublju, gnoseološku dimenziju. Mnoštvo proizvoljnih i fotografskih detalja neće
nas impresionirati, kao što to neće postići ni deskriptivno nabrajanje.
Konkretnost književnog oblikovanja negativnog junaka mora nositi u sebi
izvesnu opštost.
4) Teorija identifikacije:
a) Da bismo mogli doživeti jednog književnog heroja, moramo ga apsorbovati
na izvestan način, odnosno projektovati se u izvesnom smislu u taj lik. To nije
izazvano našim imoralizmom, već nemogućnošću da na drugi način saznamo
književni lik. Mi ne osećamo razliku junaka i nas samih, jer se tokom čitanja
uživljavamo u njega.
b) Slično je i kada identifikaciju shvatimo ne samo kao privremeni, već kao
proces potpunog preobražavanja u lik. To je tzv. intuicionistički prilaz, po kom se za
trenutak potpuno izjednačavamo sa objektom saznanja. Mi bivamo apsorbovani
objektom saznanja, a ne projektujemo se u njega. Čitalac se privremeno izjednačava
sa njim; kao da sam postaje negativni junak. Zbog gubitka distance, čitalac nije u
stanju da zauzme kritički stav prema junaku. To je osnovni razlog paradoksalne
privlačnosti negativnog junaka. Tek nakon čitanja dela javlja se distanca i kritički stav
prema junaku.
c) Identifikacija može biti i rezultat jednog moćnijeg psihičkog mehanizma –
kompenzacije. Tada je želja za izjednačavanjem podređena kompenzaciji.
Sa psihološke tačke gledišta čitalac saučestvuje sa negativnim herojem, i
rešava na taj način jedan svoj problem. On zapravo kompenzuje svoje osećanje niže
vrednosti. Pri tome i pisac pribegava mehanizmu kompenzacije. Tako čitalac makar
privremeno i prividno dobija ono za čim u stvarnosti teži i tako delimično ublažava
svoje osećanje niže vrednosti.
Time se može protumačiti i odbojnost prema pozitivnim junacima. Oni imaju
slabost koju i sami imamo, i sa kojom se ne identifikujemo, jer nam takva
identifikacija nije potrebna. Jer, težnja ka identifikaciji je drugostepena, a prvostepena
je kompenzacija.

***
Međutim, budući da nemaju svi negativni junaci istu privlačnu snagu, a neki
nam uopšte nisu privlačni (Jago u Šekspirovom Otelu, Popej u Foknerovom Svetilištu)
moramo odbaciti teoriju čitaočeve svesti o umetničkoj iluziji.
Mora se odbaciti u shvatanje koje se zasniva na ideji o umetnosti kao čistoj
igri, nepomućenom uživanju u lepoti umetničkog oblikovanja. Jer, ni ovo tumačenje
ne može objasniti evidentnu razliku u našem doživljaju Ričarda II, Jaga,
Raskoljnikova ili Popeja. Mi ne „uživamo“ podjednako u ovim likovima, a neki od
njih nam ni najmanje nisu simpatični. Čitalac može uživati u lepoti njihovog
oblikovanja i zadržati svest o umetničkoj iluziji, a da mu negativni junak i dalje bude
odbojan.
Slično je i sa teorijom imitacije. I Popej i Jago izazivaju naše divljenje
sposobnosti Foknera i Šekspira da ih prikažu s izvanrednom životnom ubedljivošću i
realnošću, ali nas to ne sprečava da nam ova dva lika budu izuzetno antipatična. Mi

5
svakako osećamo i zadovoljstvo koje nam pričinjava čin prepoznavanja, ali ih se ipak
gnušamo u velikoj meri. I saznajnu i reproduktivnu stranu mi doživljavamo
istovremeno sa privlačnošću, odnosno odbojnošću negativnih junaka. ali, između ovih
fenomena nema nužne povezanosti. Zato se paradoksalna privlačnost negativnih
junaka ne može objasniti pomoću analogije sa preobražajem koji doživljaju ružni i
odvratni predmeti na slikarskim platnima.
Uostalom, umetnička vizija ružnog predmeta ne isključuje „prirodnu“
odvratnost koju taj predmet u realnosti izaziva. Tačno je samo da je stepen odvratnosti
manji nego u prirodi i da osećamo izvesno zadovoljstvo koje izaziva reproduktivni i
saznajni vid umetničkog dela. Kad je reč o umetničkom delu može se govoriti samo o
smanjenju i ublažavanju prirodne odvratnosti ružnih objekata, ali određeni stepen
odbojnost i dalje ostaje. Pri tome se doživljaj odvratnosti što ga izaziva neki ružni
model ili ga proizvodi negativni junak, pojavljuje u nama bez implicitnog poređenja
sa doživljajem odvratnosti koji proizvodi takav predmet ili čovek u realnosti.
Poređenje dolazi tek kasnije, u sklopu raznih teorijskih razmišljanja. Mi ne pomislimo
prilikom čitanja da su nam Jago ili Popej odvratni, ali manje nego što bi to bili realni
prestupnici te vrste.
Ako Popej i Jago pobuđuju isključivo osećaj odvratnosti, onda nam ni teorija
psihičke identifikacije ne može biti od pomoći. Zato se privlačna snaga nekih
negativnih junaka ne može objasniti ni projektovanjem. Između čitaoca i nekih junaka
očigledno postoji nepremostiva distanca.
Iz sličnih razloga ne zadovoljava ni intuicionistička verzija identifikacije. Ako
se izjednačavamo sa Jagom i Popejom, kako je moguće da su nam u toj meri odvratni,
kada u takvom izjednačavanju nema distance. Međutim, ta distanca u nekim
slučajevima svakako postoji, što ovaj pristup samim tim diskvalifikuje. Mehanizam
identifikacije nema, dakle, univerzalno značenje.
Tako otpadaju i faktori imoralnog tipa. Privlačnost negativnih junaka ne može
se tumačiti nesvesnom sklonošću da se izjednačimo sa prestupnikom zato što oni
pogoduju našim potisnutim nagonima. Ako je kršenje moralnih normi, ono što nas
privlači, onda bi to moralo biti univerzalno i ne bi se smelo desiti da nas neki od
takvih junaka izrazito odbija.
Kada bi ničeanska teorija bila tačna, odbijali bi nas samo oni junaci koji nema
istinske nadmoćnosti. Međutim, Raskoljnikov u Zločinu i kazni nas npr. privlači,a li
ne svojom nadmoćnošću i snagom. On e je izrazito inferioran, psihički nestabilan.
Otuda otpada i adlerovski pristup, odnosno stav da kompenzujemo svoj osećaj niže
vrednosti. Da je tako, ne bismo mogli da se identifikujemo sa junacima poput čoveka
iz podzemlja ili Raskoljnikova. Jer, oba junaka su građena na onim psihičkim
mehanizmima koji počivaju na osećanju niže vrednosti. Pri tome je Jago oličenje
vitalnosti, ali nas ona uopšte ne privlači.
Problem privlačnosti negativnih junaka se ne može protumačiti ni
psihološkim, ni saznajnim razlozima. Predajući se privlačnoj moći negativnih junaka,
čitalac ne rešava ni svoje psihološke, ni saznajne probleme.
Umetnička iluzija ipak čini izvesnu indirektnu pretpostavku ovog paradoksa.
Njeno indirektno delovanje je u oslobađanju od izvesnih usko praktičnih pobuda
čitaoca. Mi, naravno, ipak znamo da je to fikcija, proizvod mašte, a ne realnost.
Pri tome nam je junak u nekim trenucima više, a u nekim manje privlačan.
Naše simpatije su najmanje upravo na mestima gde on vrši prestupe. Za njega
osećamo najmanje simpatije kada vrši zločin; a najviše kada je na neki način ugrožen.
Humani faktor na čitaoca deluje direktno kada junak strada. Autor time apeluje
na naša humana osećanja i čini da imamo više razumevanja. Na izvestan način pisac

6
suprotstavlja humane kriterijume moralnim. Tako čitalac ne želi da Raskoljnikov
padne u ruke vlastima. Mi želimo da se on izvuče iz neprilike, bez obzira na neke
moralne principe. Ali, mi to činimo ne zato što opravdavamo njegov zločin, nego zato
što saučestvujemo sa njim. Tako se u strukturi dela humana i moralna merila
suprotstavljaju. Može se reći da se moralna osuda negativnog heroja zapostavlja u ime
izvesnih humanih principa, a ne u ime nekih imoralističkih stavova.
Ričard III nam je privlačan mada nema humanih kvaliteta. Ali, tome dobrim
delom doprinosi i što su njegove žrtve zapostavljene u okviru dramske strukture. To,
opet, nije slučaj u Otelu, sa Jagom i Dezdemonom, mada je Jago beskrupulozan
koliko i Ričard. Zapostavljajući humanu dimenziju lika žrtve pisac indirektno stvara
povoljnu atmosferu za isticanje negativnog junaka.
Humana dimenzija je naglašenija od vrednovanja intelektualne ili moralne
snage.
Čini se da humane vrednosti imaju najznačajniju ulogu kada je reč o
negativnom junaku. S jedne strane, većina nama privlačnih negativnih junaka ima
neki humani oreol, a sa druge stran, njihove žrtve su toga dobrim delom lišene.
Kada se u realnosti rukovodimo nekim moralnim pobudama, one ipak imaju i
neki praktični cilj. Moralna osuda prestupnika podrazumeva i neku sankciju (na polju
međuljudskih odnosa). Kada se rukovodimo humanim obzirima, nemamo u vidu
nikakvu moralnu sankciju. Saosećajući i praštajući nikome ne pretimo i ne
kažnjavamo nikoga.
Naša humanost se javlja i zato što su u pitanju književne tvorevine, a ne realni
ljudi. Od nas se ne traži stvarno angažovanje; niti nama ili svetu oko nas preti realna
opasnost od književnih prestupnika. Otuda njima opraštamo i ono što realnim ljudima
nikada ne bismo oprostili.
Naša literarna plemenitost ima dve strane – pozitivnu i negativnu. Bolji smo
prema literarnim fikcijama nego prema svojim bližnjima.
U čoveku se sukobljavaju dve želje – vrednosna i usko-praktična, a prva ima
prevagu samo u području literaturne fikcije.
Osim toga, naši humanistički obziri prema likovima prestupnika posledica su
odsustva ili manjeg intenziteta humanih obzira prema njihovim žrtvama. Tako i naša i
piščeva humanost ima u sebi nešto nehumano, pa čak i svirepo. Čak i u idealnom
ambijentu književnog dela razumevanje za nekog, istovremeno znači nerazumevanje
za nekog drugog. To je kontradikcija svakog humanizma.
Čak i kad je cilj pisca da izazove neke humane obzire, on to može postići
samo ako se ujedno i odrekne tih obzira. Jer, humanizam na literarnom planu trebalo
bi da znači razumevanje ne samo zločinca, već i žrtve. Pisac mora da bude nehuman
polazeći od humanih pobuda. Idealna humana ravnoteža između lika prestupnika i
žrtve, čak i kad bi bila moguća, ipak bi izazvala izvestan jednostran efekat. Čitalac bi
se u tom slučaju morao opredeliti za lik žrtve, a ne zločinca. Kada su humani razlozi
relativno ravnomerno raspoređeni, onda moralni obziri igraju presudnu ulogu.
Otuda postoji tragičnost svakog humanističkog pristupa književnosti. U ovom
se ogleda i drama ljuske egzistencije. I u realnosti se ne može preuzeti bilo kakva
humana akcija, a da ne bude jednostrana u humanom pogledu.
U relaciji između lika prestupnika i lika žrtve najpotpunije se izražava tragična
neminovnost izbora, koja znači i izvesnu jednostranost. (Otuda je svestranost
nemoguća, iluzorna na bilo kom planu ljudskog delanja.)

Humana dimenzija najviše doprinosi da se opredelimo za ili protiv nekog

negativnog književnog junaka, a tek potom dolaze ostale vrednosne karakteristike

7
lika. Otuda se pre može govoriti o saučestovanju sa takvim junacima, nego o njihovoj
privlačnosti. Međutim, mi pri tome nemamo distancu koja inače postoji kada s nekim
saučestvujemo, već se pre poistovećujemo sa junakom.
Samo ukoliko zanemarimo žrtve i ukoliko je prestupnik humano uobličen,
odnosno predstavljen kao neko ko je ranjiv, ugrožen i podložan stradanju može nam
biti privlačan.
Ali, humani činioci se ne smeju stavljati u prvi plan, a zapostaviti strukturalni
činioci. Jer, upravo oni odlučuju hoće li se čitalac opredeliti za nekog negativnog
junaka ili ne. To što on ima neka pozitivna svojstva, nije ni blizu dovoljno da se
čitalac za njega opredeli. Pozitivne karakteristike heroja moraju biti i vidno istaknute,
odnosno mora im biti dato dominantno u istaknuto mesto u sklopu dela. Presudna je,
dakle, uloga strukturnih činilaca, jer prosto prisustvo pozitivnih karakteristika nije
dovoljno za opredeljenje.
U odnosu vrednosnih i strukturalnih faktora posebno je važno mesto i raspored
vrednosnih karakteristika negativnog junaka u sklopu celine dela. Isticanje i
potenciranje pozitivnih karakteristika mora imati svoj efekat. Ono bitno utiče na
opredeljenje čitaoca.
Pri svemu tome, pisac pribegava i strukturnom diskvalifikovanju lika žrtve. To
se može postići uvođenjem većeg broja likova-žrtava, pa se pažnja usmerena na žrtve
rasipa. Time je stepen privlačnosti žrtvi znatno smanjen (Ričard III). Osim toga, žrtva
se može predstavljati ne iz svoje, unutrašnje perspektive, već iz perspektive
prestupnika (Zločin i kazna). Žrtva se može pojaviti tek onda kada je lik prestupnika
već zadobio čitaočevu naklonost (Zločin i kazna). Samim tim je intenzitet
interesovanja za lik žrtve oslabljen. Žrtva se na sceni može zadržati i veoma kratko i
predstavljati samo beznačajnu epizodu. Time se opet prigušuje humani i sentimentalni
efekat. Mogu biti i izostavljeni trenuci stradanja žrtava. Što je žrtva apstraktnija i
anonimnija, to je beznačajnija.
Tako pisac paralelno strukturno ističe vrednosti negativnog junaka, a
omalovažava žrtvu.