Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ СА ПРИВРЕМЕНИМ

СЕДИШТЕМ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
ПРИРОДНО – МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК ЗА ФИЗИКУ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Основи астрономије и астрофизике

Тема: Јупитер, Плутон и Харон

Ментор: Студент:

Проф. Др Славица Кузмановић Михајло Макић 159/16

Косовска Митровица, август 2018.

Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

Садржај

1. Увод ...................................................................................................................................................... 3
2. Јупитер.............................................................................................................................................. 4
2.1.Физичке карактеристике .............................................................................................................. 4
2.2. Јупитерова маса............................................................................................................................ 4
2.3. Својства унутрашњости планете ................................................................................................. 5
3. Атмосфера ........................................................................................................................................ 6
3.1 Орбита ............................................................................................................................................ 7
3.2 Ротација .......................................................................................................................................... 7
3.3 Магнетосфера ................................................................................................................................ 7
4. Јупитерови прстени ............................................................................................................................. 8
5. Природни сателити ............................................................................................................................. 8
6. Плутон .................................................................................................................................................. 9
6.1. Физичке особине ........................................................................................................................ 10
6.2. Атмосфера ................................................................................................................................... 10
6.3. Орбита ......................................................................................................................................... 11
6.4. Сателити ...................................................................................................................................... 11
7. Историја истраживања...................................................................................................................... 12
8. Геологија ............................................................................................................................................ 14
8.1 Површина ..................................................................................................................................... 15
9. Харон .................................................................................................................................................. 15
9.1 Карактеристике............................................................................................................................ 16
9.2 Откриће ........................................................................................................................................ 17
10. Литература ........................................................................................................................................... 18
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

1. Увод

Јупитер представља једну од 8 планета Сунчевог система и уједно највеће

пута је веће од преосталих 7 планета заједно небеско тело у целом Сунчевом
систему после Сунца. Са масом од око 1,8986×1027 кг и до 2,5, односно
његова маса чини нешто више од хиљадитог дела масе Сунца, или 317,8
Земљаних маса.

Пета је планета по удаљености од Сунца и припада групацији планета

познатих као гасовити џинови (у литератури познате и као Планете
Јупитеровог типа или Јовијанске планете), заједно са Сатурном, Ураном и
Нептуном. Од Сунца је удаљен у просеку око 5,20 АЈ, односно око
778.330.000 км.

Са вредностима привидне магнитуде од −1,6 to −2,94 четврто је најсјајније

небеско тело гледано са површине земље (после Сунца, Месеца и Венере).
Његово постојање утврдили су још древни астрономи античког периода, а
име планете потиче од врховног староримског божанства Јупитера
(старогрчки еквивалент је бог Зевс).

Као гасовити џин Јупитер је највећим делом изграђен од гасова и мањим

делом од текућих елемената, са доминантим уделом водоника и хелијума. У
знатнијој мери у структури планете се налазе и метан, амонијак, водоник
деутерид, етан и вода. Могуће је да има каменито језгро сачињено од тежих
елемената који се налазе под великим притиском. Због гасовите грађе
површина Јупитера није јасно дефинисана и на планети не постоје облици
рељефа карактеристични за терестричке планете, а самим тим и густина
планетарне масе је знатно мања у поређењу са истом групацијом планета.
Тако је просечна густина Јупитера 1,326 гр/цм3, што је и до 4 пута мање у

односу на густину Венере (5,243 гр/цм3) и Меркура (5,427 гр/цм3).

3
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

2. Јупитер

2.1.Физичке карактеристике

Планета је у основи изграђена од гасова и текуће материје и на основу

спектроспкопских анализа по свом хемијском саставу најсличнија је Сатурну.
Јупитерова атмосфера је у основи грађена од водоника (75%) и хелијума
(24%), док је унутрашња структура за нијансу другачија са уделом водоника
од око 71%. У ободним деловима атмосфере приметно је постојање и
ледених кристала амонијака. На основу мерења инфрацрвеног и
ултраљубичастог дела спектра уочено је постојање трагова органских
бензена и угљоводоника.

2.2. Јупитерова маса

Јупитерова маса је процењена на приближно 1,8986×1027 кг и око 2,5

пута је већа од укупне масе преосталих 7 планета. Због тога се његов центар
масе у систему са Сунцем налази у зони Сунчеве фотосфере на око 1,068 R☉
од самог средишта Сунца. Јупитерова маса се користи и као основна мерна
јединица у астрономији код одређивања масе гасовитих џинова,
екстрасоларних планета и смеђих патуљака. У поређењу са преостала 3
гасовита џина Сунчевог система једино је Сатурн за око трећину мање масе
(0,299 MJ) док су Нептун (0,054 MJ) и Уран (0,046 MJ) знатно мањих
димензија.

4
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

Иако је у поређењу са Земљом Јупитер 11 пута већи у пречнику и има

запремину већу за око 1.321 пут, његова маса је свега 318 пута већа у односу
на Земљу (због знатно мање густине).

Јупитерова маса може да се претвори у следеће вредности:

1 MJ = 25.839 ML (где је ML = маса Месеца)

1 MJ = 317,83 M⊕ (где је M⊕ = Земљина маса)

1 MJ = 0,0009546 M⊕ (где је M☉ = Сунчева маса)

2.3. Својства унутрашњости планете

Мерења гравитационог поља указују на постојање значајне

концентрације стеновитог и леденог материјала у Јупитеровој унутрашњости,
вероватно језгра масе 10 до 15 пута веће од Земље. Притисак у
унутрашњости Јупитера достиже више десетина милиона бара.

На могућем камено-леденом језгру наставља се дебели слој металног

водоника. Наиме, при притиску од око 2 × 1011 Pa, водоник прелази у метално
текуће стање. То је стање при ком су молекули водоника тако густо сложени
да поједине атоме суседног молекула привлачи једнако као и атом партнер у
истом молекулу. Последица тога је разбијање молекула. Поред тога догађа се
да и електроне у љускама привлаче суседна језгра, па долази до јонизације
(одвајања електрона од језгра). Водоник постаје врло проводљив (слично
металима), па се зато ово стање зове метални течни водоник. Овај слој
вероватно садржи и примесе хелијума и разног леда. Постојање металног
водоника је доказано у лабораторијима на Земљи 1996. Године.

На слој металног водоника се у благом прелазу наставља слој водоника

и хелијума у молекуларном облику који из течног стања (дубљи слојеви)
прелази у гасовито (ближе површини). Атмосфера коју видимо је само
спољашњи део овог слоја. Овај слој садржи и мање количине воде, угљен-
диоксида, метана и других једноставних једињења.

5
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

Јупитер је по саставу 90% водоник и 10% хелијум (по масеном уделу),

са траговима воде, метана и амонијака. Тај састав приближно одговара и
саставу првобитног облака од којег је и настао Сунчев систем.

Јупитерова унутрашњост је врло врућа, температуре у средишту су чак

20.000 K, па Јупитер 1,5 пута више енергије зрачи у свемир него што прима
од Сунца. Равнотежна температура (она коју би имао да га греје само Сунце)
за Јупитер износи 140 K, али је стварна температура његових спољних делова
око 160 K. То се објашњава Келвин- Хелмхолцовиммеханизмом
(потенцијална енергија гравитацоног поља сажимањем прелази у унутрашњу
енергију). За опажену количину енергије би било довољно да се Јупитер
сажме за 1 mm годишње.

Постоји неоправдано мишљење да Јупитеру недостаје само мало масе

да би постао звезда. Иако велик, Јупитер је по димензијама врло далеко од
звезда или мрких патуљака. Била би му потребна 80 пута већа маса да у
његовом средишту започну нуклеарне реакције.Temperatura 150c.

3. Атмосфера

Јупитерова атмосфера састоји се од густих слојева облака чија висина

сеже до 1000 km. Слојеви облака деле се у три главне групе који се
међусобно разликују по боји. На врху атмосфере се налазе црвени облаци
чији састав је мешавина леда и воде. Кристали амонијум-хидросулфида чине
беле и смеђе облаке који су у средишњем делу атмосфере. Дно атмосфере
покривају плавичасти облаци који своју боју захваљују кристалима
амонијаковог леда. Уопштено се може рећи да је атмосфера овога дива међу
планетама Сунчевог система састављена од 75 % водоника и 23 % хелијуума.
Остатак отпада на водену пару, метан, амонијак и сличне хемијске спојеве.

Најзанимљивији феномен везан за јупитерову атмосферу је такозвана

Велика црвена пега. То је подручје елиптичног облика у јупитеровој
атмосфери чија је величина отприлике 12.000 x 25.000 km. Велика црвена

6
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

пега је у ствари велика олуја која траје већ вековима. Ветрови који дувају
унутра саме олује могу премашити 600 km/h.

Није само подручје Велике црвене пеге активно у Јупитеровој

атмосфери. Цела атмосфера је врло турбулентна и активна. Просечна брзина
ветра у горњим слојевима Јупитерове атмосфере је 500 km/h.

3.1 Орбита
Јупитер своју путању око Сунца обиђе за 11.87 година. Због елиптичности
путање удаљеност између Јупитера и Сунца варира од 4,95 до 5,5 АЈ.

3.2 Ротација
Један Јупитеров дан траје 9 сати и 50 минута. Због те брзе ротације на
Јупитеру настају снажна вртложења и турбуленције у атмосфери. Периоди
ротације се разликују од слоја до слоја због различитих атмосферских
кретања.

3.3 Магнетосфера
1955. године откривена је радио-емисија са Јупитера, што је упућивало
на јако магнетно поље. Јако магнетно поље Јупитера последица је дебелог
слоја металног водоника и брзе ротације. Магнетна оса је приклоњена за 11°
према оси ротације.

Јупитерово магнетно поље је око 14 пута јаче од Земљиног и на

екватору износи око 0.42 mT а на половима 1.0-1.4 mT. обухватајући простор
око 100 пута већи од Земљиног. Протеже се неколико милиона километара у
смеру Сунца и чак око 650 милиона km у супротном правцу, па досеже и до
Сатурнове путање. Магнетно поље ствара јаке струје високо-енергетских
честица које су 10 пута јаче од оних у Ван Аленовим појасима.

Оно обухвата и путање Јупитерових сателита, па се тиме делимично

објашњава велика вулканска активност на Иоу. Између Јупитера и Иоа
измерена је електрична струја јачине 5 милиона ампера (5 МА).
Наелектрисане честице убрзане до врло великих брзина ударају у Иову
површину и избијају атоме с површине. Избијени атоми чине Иов торус,
велики прстенасти облак наелектрисаних честица око Иове путање.

Јупитерово магнетно поље узрокује и поларну светлост.

7
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

4. Јупитерови прстени

Године 1979. летелица Војаџер је открила Јупитерове прстене. Прстени

се углавном састоје од микрометарских честица прашине, а простиру се све
до површине планета. Најближи Јупитеру је Хало прстен, широк око 20.000
km, који има облик торуса. На Хало се наставља 7.000 km широки главни
прстен. Унутар главног прстена се налазе и Јупитерови сателити Метида и
Адрастеја. Сматра се да су ова два сателита извор материјала (удари
метеорита избацују крхотине у свемир) за главни појас, док су друга два мала
унутрашња сателита — Амалтеа и Тебе — извори материјала за врло ретке
Амалтеа Госамер (унутар Амалтеине путање) и Теба Госамер (између
путања Амалтеје и Тебе) прстене који се настављају на главни прстен.

5. Природни сателити

Према досадашњим сазнањима око Јупитера круже 67 природна

сателита (месеца). Због великог броја природних сателита, постоји подела по
следећим групама:

Амалтеја

Галилејеви сателити (Ио, Европа, Ганимед, Калисто)

Темисто

Хималиа

Ананке

Карме

Пасифе

8
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

Ово раздвајање по групама направљено је по својствима небеских тела као и

по својствима њихових орбита. На пример Галилејеви сателити су велики и
налик су малим планетима, док су сателити из групе Ананке или из групе
Амалтеа мала тела неправилног облика и астероидног порекла.

6. Плутон
Плутон је сматран за девету планету у Сунчевом систему, све до 24.
августа 2006. када му је статус промењен и од тада припада новој класи
објеката — патуљастих планета.

Плутон је удаљен 39,5 АЈ или 5.913.520.000 km од Сунца и има

пречник од 2.370 km и масу од 1,27×1022 kg. У поређењу, Плутон је мањи од
седам сателита Сунчевог система (Месеца, Иоа, Европе, Ганимеда, Калиста,
Титана и Тритона). Плутон има 5 сателита, од којих је највећи Харон који
има орбиту од 19.640 km од Плутоновог средишта, пречник од 1.172 km и
масу од 1,90×1021 kg. С обзиром на коефицијент пречника Плутона и пречник
Харона, Харон је највећи сателит који кружи око једне планете у Сунчевом
систему. У научним круговима постоје дилеме о односу између Плутона и
Харона. Постоје тврђења да Плутон и Харон чине двојну планету, а свој
аргумент граде по опажањима путање Плутона и Харона која је синхрона око
једне средишње осе, али овај доказ још није прихваћен.

О атмосфери Плутона се врло мало зна. Претпоставља се да се састоји

углавном од азота, угљен моноксида и метана. Специфичност његове
атмосфере је и та што је изузетно ретка, те је и притисак величине свега
неколико микробара. Плутонова атмосфера је у гасовитом стању само када је
Плутон најближи Сунцу. Удаљавањем од Сунца атмосфера се кондензује,
делом пада на површину планете, делом „изветрава“ у свемир. Ротација око
своје осе траје нешто више од шест земаљских дана.

Дилеме су дуго постојале око дефинисања Плутона као планете. С

обзиром на своју величину, а и на недавна открића, може се сматрати само
једним од већих тела Којперовог појаса. Међутим, из традиционалистичких
разлога, Међународна астрономска унија сматрала га је планетом.

9
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

6.1. Физичке особине

Плутонов састав није познат, али густина од само 2 g/cm3 упућује на

мешавину од 70% стена и 30% леда, по чему је сличан Нептуновом сателиту
Тритону. Та и још неке сличности међу овим телима дају основе за теорије
које говоре да су Плутон, Харон и Тритон последњи из класе великих
објеката, чији су остали чланови већ прије, услед гравитационих утицаја
спољашњих планета, одбачени према Ортовом облаку.

Температура на Плутону варира од 38 до 63 K (-235 до -210 °C). Мале

разлике постоје због различитог албеда (процента рефлектованог светла).
Светлија подручја могу бити покривена азотним ледом и, у мањој мери,
замрзнутим метаном, етаном и угљен-моноксидом. Састав тамнијих подручја
није познат, али се сумња на органски материјал и супстанцу измењену
космичким зрачењем.

6.2. Атмосфера

Наслућује се постојање слабашне атмосфере, која ствара притисак од

једва неколико микробара. За разлику од Земљине атмосфере, која има само
један хемијски спој који мења агрегатно стање - воду, Плутон има чак три:
азот, угљен-моноксид и метан, због чега би Плутон могао имати
најсложеније време у Сунчевом систему. Сматра се да атмосфера може
постојати само једним делом дуге Плутонове године, када је ближе Сунцу,
док би остатак године била смрзнута. У време проласка перихелом атмосфера

10
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

„набуја“, а постоји могућност да један део побегне у свемир или чак да пређе
на Харон.

Због тога је НАСА пожурила са слањем летелице Нови хоризонти

према Плутону, како не би требало чекати још преко 200 година за
одмрзавање Плутонове атмосфере.

6.3. Орбита

Плутон и његов сателит Харон заједно круже око Сунца и треба им око
247 година да га обиђу. Велики нумерички ексцентрицитет путање од чак
0,24 је рекордан међу планетама у Сунчевом систему, а инклинација
(нагнутост путање према равнини еклиптике) од чак 17° је такође
јединствена међу планетима. Због ових, те због многих других разлога,
Плутон је изгубио статус планете, па се сматра тек првим и највећи до сада
откривеним објектом у Којперовом појасу.

Плутонова је орбита врло ексцентрична (елиптична). У времену између

јануара 1979. и фебруара 1999., Плутон је био ближе Сунцу од Нептуна.
Орбите им се не секу, већ Плутон пролази изнад или испод Нептунове
путање. Плутон обилази Сунце у 3:2 резонанцији с Нептуном, што значи да
су 3 Нептунове године једнако дуге као 2 Плутонове. Плутон није једино
тело у оваквој резонанцији с Нептуном, велики број астероида у Којперовом
појасу налази се у истој резонанцији, па се називају Плутини.

6.4. Сателити

НАСА је 31. Октобра 2005. објавила проналазак два нова Плутонова

сателита, па је тиме број познатих сателита Плутона нарастао на 3.
Новооткривени сателити названи су Никт и Хидра. Затим су, уз помоћ слика
телескопа Хабл, 2011. и 2012. године откривена још два сателита који су
названи Кербер и Стикс.

Харон, a = 19.640 km, P = 6,3872 дана

11
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

Хидра, a = 64.700 ± 850 km, P = 38,2 ± 0,8 дана

Никта , a = 49.400 ± 600 km, P = 25,5 ± 0,5 дана

Кербер , a = 59.000 km, P = 32,1 дана

Стикс, a = 42.000 ± 2.000 km, P = 20,2 ± 0,1 дана

7. Историја истраживања

Плутон је 1930. године сасвим случајно откривен. Наиме, погрешни

прорачуни Нептунове и Уранове путање су упућивали на неку велику масу
која утиче на њихово кретање. Та је грешка нагнала многе астрономе да
крену у потрагу за деветом планетом. Један од њих је био и Клајд Томбо који
је у опсерваторији у Аризони, при врло детаљном претраживању неба,
открио планету Плутон. Убрзо након открића је постало јасно да Плутонова
маса није ни изблиза довољна да објасни грешке у прорачунима кретања
Урана и Нептуна. Потрага за десетим планетом, планетом Икс, је настављена,
али без успеха. Тек су подаци са Војаџера 2, који су дали прецизније податке
о маси Нептуна показали да планете Икс нема, нити је може бити.

12
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

Харон је открио астроном Џим Кристи 1978. године. Харон је откривен

управо у време кад се равнина његове орбите око Плутона спуштала према
линији која спаја Плутон са Земљом.

У периоду од 1985. до 1990, равнина Харонове орбите је пресецала

Земљу, па се сваки Плутонов дан могла пратити помрчина Плутона Хароном
и обратно. Код првих је помрчина Харон помрачивао северне пределе
Плутона, затим се, за посматрача са Земље, спуштао преко екватора, да би
крајем петогодишњег периода помрачивао јужне поларне пределе. Пажљиво
мерење промена сјаја Плутона за време помрачења омогућило је израду мапи
албеда Плутона и Харона. Плутонов албедо креће се од 0,49 до 0,66, док је
Харон нешто тамнији и једноличнији, с албедом између 0,36 и 0,39. Ове су
помрчине омогућиле су и одређивање промјера обају тијела.

Помоћу мерења међусобне удаљености ова два тела и периода њиховог

кружења око центра масе, било је лако одредити укупну масу оба тела,
међутим за прорачун појединачних маса би било потребно прецизније
одредити удаљеност појединих тела од центра масе (тачке око које оба тела
круже). Досадашња мерења упућују на то да је маса Харона 8% до 16% масе
Плутона. Харон, као и Земљин Месец, може бити резултат великог
свемирског судара Плутона с неким другим телом, па би истраживање овог
пара много допринело разумевању настанка Месеца.

Током 1988. дошло је до помрачења једне звезде Плутоном. Праћење

промене сјаја и спектра звезде омогућило је астрономима анализу атмосфере
Плутона. Откривена је атмосфера од азота, метана и угљен-диоксида. Нагли
пад сјаја помрачене звезде упућује на слој смога или слој са температурном
инверзијом.

Током 2002. године Плутон је поновно помрачио две звезде у размаку

од месец дана, између 19. јула и 20. августа. Ове окултације, прва видљива из
дела Јужне Америке а друга с Хаваја и запада САД, су показале да се Плутон
у ових 14 година знатно променио. Откривен је пад температуре у атмосфери
од 10 до 30 °C, а сјај помрачене звезде овај пут није опао нагло, већ поступно,
што значи да је слој откривен 1988. нестао. Подаци такође упућују на
загревање површине (одређује се према температури најнижих слојева

13
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

атмосфере). Окултације ће убудуће ће бити много чешће него пре, јер Плутон
улази у подручје Млечног пута.

Плутон је, до редефинисања појма планете 2006, био једина планета

коју још није посетила ниједна роботска летелица. Чак ни фотографије
телескопа Хабл нису откриле ништа више од неколико тамнијих и светлијих
подручја.

НАСА је током 90-их разматрала мисију према Плутону и Којперовом

појасу, након чега је била осмишљена мисија названа Плутон-Којпер
Експрес, али је НАСА, због превеликих трошкова, одустала од мисије. Након
неког времена, расписан је конкурс међу институтима и универзитетима за
осмишљавање нове мисије према Плутону на којем је одабрана мисија Нови
хоризонти.

Сонда „Нови хоризонти“ је лансирана 11. јануара 2006. Током свог

пута, почетком 2007, је искористила Јупитерову гравитацију за корекцију
путање и стићи до Плутона око 14. јула 2015. године. Након проласка поред
Плутона и Харона, летелица је, по првобитном плану, требало да посети и
неколико тела у Којперовом појасу, али од тога ће се вероватно морати
одустати због кашњења у производњи нуклеарног горива за летелицу.

8. Геологија

С обзиром на удаљеност од Земље, о Плутоновој геологији се знало

врло мало. Чак и најбоље фотографије снимљене телекопом Хабл су биле
толико мале резолуције да се на њима није могла разазнати ниједна одлика на
површини овог небеског тела. Ствари су почеле да се поправљају од маја
2015. године, када је резолуција фотографија које прикупља сонда Нови
хоризонти почела да буде боља од оних које је снимио Хабл. У почетку се ни
на овим фотографијама није видело много, али се квалитет временом
побољшавао, све до краја јуна, када су научници почели да уочавају и
површинске одлике. Прве геолошке формације постале су јасно видљиве 9.

14
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

јула 2015. године, када је сонда на Земљу послала најновије фотографију

снимљену камером за осматрање високе резолуције „LORRI“. На овој
фотографији, снимљеној са удаљености од 5,4 милиона километара, уочава се
појас комплексних геолошких формација који се пружа у правцу исток-запад
у дужини од око 1.500 километара. Поред тога, јужно ка екватору, види се и
предео који су научници назвали китов реп, за који сматрају да је веома
занимљив јер се налази на граници светлијег и тамнијег региона Плутона.
Резолуција ове фотографије је 27 km по пикселу.

На основу података прикупљених сондом Нови хоризонти научници

процењују да се и данас испод неколико стотина километара леда налази
океан течне воде.

8.1 Површина

Више од 98% Плутонове површине састоји се од азотног леда, с

траговима метана и угљен-моноксида. Плутонова површина је врло
разнолика, са великим разликама у боји. Плутон је једно од најважнијих тела
у Сунчевом систему са двобојном површином. Са толиким контрастом
подсећа на Сатурнов сателит Јапет. Боја варира између угљенично црне,
тамно наранџасте и беле. По боји наликује на сателит Ија. Једно од значајних
карактеристика је велики, бледи простор на површини назнав "Срце".

9. Харон

Харон је Плутонов сателит. Открио га је 22. јуна 1978. године

астроном Џејмс Кристи који је, посматрајући фотографије Плутона, прво
уочио да постоји испупчење на планети, а затим је, анализом фотографија из
различитих периода, утврђено да је у питању сателит. Име је предложио
управо Џејмс Кристи, по Харону, из грчке митологије, старцу који је у свом
чамцу превозио душе мртвих у Хадово царство. Године 1985. ово име је и
званично прихваћено од Међународне астрономске уније.

15
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

Све до краја 2005. године сматран је јединим Плутоновим сателитом,

када телескоп Хабл открива још два мања сателита у Плутоновом систему
(С/2005 П1 и С/2005 П2). Претпоставка је да је Харон настао на исти начин
на који је настао и Месец – ударом великог тела у Плутон, што је у његову
орбиту избацило довољно материјала за формирање сателита.

9.1 Карактеристике

Харонов пречник је 1205 km. То је нешто више од половине

Плутоновог пречника, што га чини релативно највећим сателитом (у односу
на планету) у Сунчевом систему. Овакав однос величина Плутона и Харона
неке научнике наводи на идеју да је у питању двојна планета.

Харон се налази 19.640 km од Плутоновог средишта. Његова

револуција око Плутона траје 6,38725 дана, што је идентично Плутоновој
ротацији, због чега један другом показују увек исту страну. Ротирају
ретроградно, супротно смеру револуције око Сунца.

Површина Харона је 4.560.000 km² и прекривена је воденим ледом, за

разлику од Плутона који је прекривен азотним ледом. Густина му је 1,71
g/cm3. Унутрашњост Харона се састоји од стена (63%) и леда (37%).
Вероватно нема значајнију атмосферу. Центар гравитације Плутона и Харона
се налази изван Плутона, ка Харону, што је јединствен случај у Сунчевом
систему.

19. јануара 2006. године НАСА је лансирала летелицу Атлас 5 која

носи сонду Нови хоризонти. Циљ мисије је посета последњој неистраженој
планети Сунчевог система - Плутону и његовом сателиту Харону.

16
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

9.2 Откриће

Харон је открио амерички астроном Џејмс Кристи, користећи телескоп

дуг 1,55 метара. Своје откриће је објавио преко Међународне астрономске
уније, 7. јула 1978. На једној фотографији Плутона појавило се испупчење,
накнадна посматрања Плутона утврдила су да је испупчење заправо мање
свемирско тело, Харон. Сумње око Хароновог постојања прекинуте су када је
Плутон ушао у период од 5 година узајамних помрачења (1985—1990). Ово
се дешава само у два интервала у 248 година Плутоновог орбиталног
периода. Један од тих интервала се десио убрзо након Хароновог открића.

17
Семинарски рад: Јупитер, Плутон и Харон [Year]

10. Литература

Астрономија за 4 разред гимназије природно математички смер

http://www.wikipedia.org

Бајрам Јакупи

Мирјана Вукићевић-Карабан

Олга Атанацковић

18