KLAJV K A S L E R

P otera
avantura Ajzaka Bela
 Sadržaj
DUH IZ PROŠLOSTI
BANDIT KRVOLOK
1
2
3
4
5
7
8
9
10
POTERA SE UBRZAVA
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
 34
35
36
37
38
39
40
41
42
43
44
45
46
47
48
49
50
NA GORE IZ DUBINA
O autoru
 Teri, Dirku i Dejni Nijedan otac
nije bio blagosloven decom koja
bi ga više volela
 DUH IZ
PROŠLOSTI
15. april 1950. godina, jezero Flathed, Montana
Uzdiglo se iz dubina poput zlog morskog čudovišta iz
mezozoika. Sloj zelene sluzi prekrivao je kabinu i kotao, a sa
točkova prečnika dva metra klizio je i otpadao nanos
sivkastog i braonkastog mulja, bućkajući u hladnu vodu
jezera. Lagano se dižući iznad površine jezera, stara parna
lokomotiva je na tren nepokretno visila na kablovima
ogromnog krana montiranog na drvenu deregliju. Uprkos
blatu koje se cedilo, serijski broj 3025 jasno se video ispod
otvorenog bočnog prozora kabine.
Parna lokomotiva sa serijskim brojem 3025 iskotrljala se
iz Boldvinove fabrike lokomotiva u Filadelfiji, u državi
Pensilvaniji, 10. aprila 1904. godine. Klasa pacifik bila je
standardna velika parna lokomotiva sa visokim pogonskim
točkovima, koja je mogla da vuče deset železnih putničkih
vagona brzinom sto četrdeset pet kilometara na sat. Bila je
poznata i kao 4-6-2 - po četiri prednja točka na frontalnom
postolju, tik iza raonika, šest masivnih pogonskih točkova pod
kotlom i dva mala zadnja točka ispod kabine.
Posada je sa strahopoštovanjem posmatrala kako
rukovalac kranom diriguje polugama i nežno spušta staru
lokomotivu na glavnu palubu, pri čemu je njena težina
potisnula drvenu deregliju tri palca dublje u vodu.
Lokomotiva je stajala bezmalo čitav minut na palubi pre nego
što su šest članova posade savladali svoju začuđenost i
otkačili čelične kablove.
„U izuzetno je dobrom stanju, s obzirom na to da je
provela maltene pedeset godina u vodi“, promrmljao je
nadzornik stare trošne dereglije za izvlačenje olupina, drevne
gotovo koliko i sama lokomotiva. Od treće decenije dvadesetog
veka, korišćena je za raščišćavanje rečnog nanosa sa dna
jezera i okolnih rečnih pritoka.
Bob Kaufman je bio krupan, prijateljski nastrojen čovek,
spreman da se nasmeje i na najmanji nagoveštaj nečeg
šaljivog. Radio je na deregliji punih dvadeset sedam godina,
te mu je lice potamnelo od dugih sati provedenih na suncu.
Sa svojih sedamdeset pet godina, mogao je odavno da ode u
penziju, ali je nameravao da nastavi da radi sve dok ga
kompanija bude držala na platnom spisku. Sedenje kod kuće
i slaganje slagalica nije bila njegova predstava dobrog života.
Proučavao je čoveka kraj sebe, koji je, koliko je Kaufman
mogao da odredi, bio malo stariji od njega.
„Šta vi mislite?“, upitao je Kaufman.
Čovek se okrenuo, visok i vitak čak i u poznim
sedamdesetim. Imao je gustu, gotovo belu kosu i lice otporno
poput jelenske kože. Zurio je zamišljeno u lokomotivu.
Njegovim očima još nisu bile potrebne nao- čare, a presijavale
su se plavo sa nijansom bledo ljubičaste. Golemi beli brkovi
prekrivali su mu gornju usnu, kao da su tamo bili zasađeni
pre mnogo godina. Nalikovali su njegovim obrvama, koje su s
godinama postale žbunaste. Skinuo je skupoceni panama
šešir s glave i maramicom obrisao znoj sa čela.
Prišao je izvađenoj lokomotivi, koja je sada čvrsto stajala
na palubi, i usredsredio pažnju na kabinu. Voda i mulj su se
slivali niza stepenice i razlivali po palubi dereglije.
„Uprkos prljavštini", kazao je naposletku, „i dalje izgleda
veoma zadovoljavajuće. Samo je pitanje vremena pre nego što
neki železnički muzej nađe neophodna sredstva da je
restaurira i izloži.“
„Sva sreća da je lokalnom ribaru ispao motor sa čamca,
pa je preorao dno jezera kako bi ga pronašao, inače bi
lokomotiva čučala na dnu bar još pola stoleća.“
„Da, sva sreća“, rekao je polako visoki belokosi čovek.
Kaufman je prišao lokomotivi i prešao dlanom preko
velikog pogonskog točka. Na licu mu se pojavio setan izraz.
„Moj otac je radio kao mašinovođa za železničku kompaniju
Junion Pacifik“, rekao je tiho. „Uvek je govorio da su
lokomotive klase pacifik bile najbolje koje je ikada vozio.
Puštao me je da sedim u kabini kada dotera voz na
stanicu. Uglavnom su lokomotive klase pacifik koristili za
vuču putničkih vagona jer su bile veoma brze.“
Tim ronilaca, u odelima od gumiranog platna, stajao je
na platformi koja je izranjala na površinu hladne vode. Nosili
su mesingane kacige Mark V, ogromne pojase sa tegovima oko
grudi i čizme za ronjenje sa platnenim licem, mesinganim
vrhovima i olovnim đonovima težine še- snaest kilograma.
Sveukupno, ronioci su na sebi imali šezdeset osam kilograma
opreme. Dok se platforma podizala iz vode i njihala ka palubi,
borili su se protiv cimanja svojih pupčanih vrpci, kojima su
bili povezani na pumpu za snabdevanje kiseonikom. Dok su
se oni ukrcavali, drugi tim ronilaca je već sišao niza stepenice
na platformu, koja je odmah potom opet počela da se spušta
na dno jezera, u vodu još ledenu posle duge zime u Montani.
Visoki čovek je posmatrao u tišini. Izgledom je potpuno
odudarao od članova posade dereglije u radnim odelima i
kombinezonima umrljanim mazivnim uljem. Nosio je fino
ispeglane pantalone, skupoceni pleteni džemper od kašmira i
sako, takođe od kašmira. Nekim čudom, njegove izglancane
cipele sačuvale su sjaj na palubi zaprljanoj uljem, usred
gomile zarđalih kablova.
Osmotrio je debele slojeve mulja na gazištima stepenica
koje su vodile do kabine lokomotive, i okrenuo se prema
Kaufmanu. „Donesite merdevine kako bismo se popeli u
kabinu.“
Kaufman je izdao naređenje obližnjem članu posade i
merdevine su se ubrzo pojavile naslonjene na pod kabine, tik
iza sedišta mašinovođe. Nadzornik dereglije je krenuo prvi, a
u stopu ga je sledio stari posmatrač. Voda se u potocima
slivala niz krov, dok je rastopljeni ugalj, pomešan sa blatom,
isticao iz otvorenog ložišta kotla na metalni pod.
Isprva, delovalo je kao da je kabina prazna. Lavirint
ventila, cevi i poluga iznad kotla bio je prekriven slojevima
gliba i pipcima zelenog rastinja izraslog iz blata. Kaljuga na
podu kabine dosezala im je do gležnjeva, ali se činilo da
visoki, tihi posmatrač ne primećuje kako mu se blato preliva
preko cipela. Kleknuo je i osmotrio tri grbe koje su se izdizale
iz gliba poput brežuljaka.
„Mašinovođa i ložač“, obznanio je.
„Sigurni ste?“
Klimnuo je glavom.
„Aha. Mašinovođa se zvao Li Hant. Imao je ženu i dvoje
dece, danas su već sredovečni ljudi. Ložač se zvao Robert Kar.
Nameravao je da se oženi nakon ove vožnje.“
„Ko je bio treći čovek?“
„Zvao se Abner Vid. Naopak čovek. Prisilio je Hanta i
Kara da voze lokomotivu pištoljem uperenim u njihova leđa.“
„Ne izgledaju naročito lepo“, promrmljao je Kaufman,
zgađen onim što je video. „Iznenađen sam što se dosad već
nisu pretvorili u skelete.“
„Od njih ništa ne bi ostalo da su kojim slučajem umrli u
slanoj vodi, ali je ledena voda Flatheda očuvala njihova tela.
Ovo što vidite je adipozno tkivo u kojem se skladište masti.
Kada je masno tkivo potopljeno u vodu, ono se s vremenom
polako raspada, pri čemu telo dobija voskolik, sapunast
izgled; proces se naziva saponifikacija."
„Moramo da pozovemo šerifa i dovedemo islednika.“
„Hoće li to izazvati zastoj u operaciji?“, upitao je stranac.
Kaufman je odmahnuo glavom.
„Ne, to ne bi trebalo ništa da uspori. Čim rezervni tim
ronilaca zakači kablove, izvadićemo tender sa ugljem.“
„Važno je da vidim šta se nalazi u prikačenom putničkom
vagonu.“
„Ne brinite, videćete.“ Kaufman je pogledao čoveka i
uzalud pokušao da mu pročita misli. „Bolje da najpre
izvučemo tender s ugljem da pojednostavimo stvari. Ukoliko
se usredsredimo na prikačeni vagon pre nego što ga otkačimo
od tendera, to bi se moglo pokazati katastrofalnim. Možda nije
toliko težak koliko lokomotiva, ali ako ne budemo izuzetno
pažljivi, mogao bi da se raspadne u paramparčad. Posredi je
kudikamo pipavija operacija. Osim toga, prednji deo
prtljažnog vagona dopola je zakopan ispod tendera s ugljem.“
„Nije to prtljažni vagon. To je teretni ili putnički vagon.“
„Kako to znate?"
Posmatrač je ignorisao pitanje.
„Izvucite prvo tender s ugljem. Vi rukovodite ovom
operacijom.“
Kaufman je zurio u neugledne izbočine koje su nekada
bile ljudska bića.
„Otkud oni ovde? Kako je došlo do toga da voz sve ove
godine bude izgubljen na dnu jezera?“
Visoki čovek se zagledao preko mirne površine plavog
jezera.
„Pre četrdeset četiri godine postojao je trajekt koji je
preko jezera prevozio vozove natovarene drvenom građom.“
„Veoma je čudno, u svakom slučaju", kazao je Kaufman
polako. „Novine i zvaničnici kompanije Južni Pacifik izvestili
su da je voz bio ukraden. Koliko se sećam, to se dogodilo 21.
aprila 1906. godine.“
Starac se nasmešio.
„Kompanija je zataškala čitav slučaj. Voz nije bio
ukraden. Otpravnik železnice bio je podmićen da iznajmi
lokomotivu."
„Mora da se u teretnom vagonu nalazilo nešto dovoljno
dragoceno da se zbog toga ubije“, rekao je Kaufman. „Poput
pošiljke zlata.“
Starac je klimnuo glavom. „Kružile su glasine da je voz
zaista prevozio zlato. Istini za volju, posredi nije bilo zlato, već
papirne novčanice.“
„Četrdeset četiri godine“, kazao je polako Kaufman. „To je
previše vremena da jedan voz bude izgubljen. Možda se novac
još nalazi unutar vagona.“
„Možda“, rekao je visoki čovek gledajući ka horizontu u
nešto što je samo on mogao da vidi. „I možda ćemo pronaći
odgovore kad uđemo unutra.“
BANDIT
KRVOLOK
 1
10. januar 1906. godina,
Bizbi, Arizona

Ko god da je tog popodneva ugledao starog oronulog

pijanca kako se u gradiću Bizbi tetura niz Mesečevu aveniju,
sigurno bi ga smatrao čovekom koji je prerano ostario
dirinčeći u rudnicima koji su ispod grada prolazili kroz
planine bogate mineralima - a on to nije bio. Košulja mu je
bila štrokava i gadno je zaudarao. Poderane i prljave
pantalone držale su mu se na jednom tregeru, nogavica
uvučenih u pohabane i iznošene čizme, koje je trebalo već
poodavno da baci u jarak za đubre van grada.
Zamršena i prljava kosa padala mu je na ramena u
masnim pramenovima i mrsila se sa zapuštenom bradom koja
je dopirala do polovine njegove ispupčene stomačine. Oči su
mu bile toliko tamne da su izgledale bezmalo crne. U njima
nije bilo nikakvog izraza; bile su hladne i gotovo zle. Par
radnih rukavica prekrivale su mu ruke koje nikada nisu
rukovale ašovom ili pijukom.
Pod pazuhom je nosio staru jutenu vreću koja je
izgledala prazno. Skoro da čovek ne poveruje, na prljavoj juti
bilo je našarano: KOMPANIJA ZA PREHRANU I ŽITARICE
DAGLAS, OMAHA, NEBRASKA.
Starac je zastao i seo na klupu na raskrsnici Mesečeve
avenije i Stenovitog puta za Tumstoun. Iza njegovih leđa
nalazio se salun, uglavnom prazan budući da je bilo po podne
i da su stalne mušterije trenutno dirinčile u rudnicima. Ljudi,
koji su šetali i kupovali u malom rudarskom gradu, nisu
obraćali pažnju na njega, osim što bi mu dobacili poneki
letimičan pogled ispunjen gađenjem. Kad god bi prošli pored
klupe, on bi izvukao flašu viskija iz džepa pantalona i nategao
dugačak gutljaj, a onda bi ponovo zavrnuo čep i vraćao bocu
u džep. Niko nije mogao ni da nasluti da se u boci ne nalazi
viski već čaj.
Bilo je prilično toplo za jun; pretpostavljao je da je
temperatura dobrano prešla trideset stepeni Celzijusa.
Zavalio se u naslon klupe i osmatrao niz obe ulice dok je
nedaleko prolazio tramvaj koji je vukao ostareli konj. Tramvaj
na električni pogon je tek trebalo da stigne u Bizbi. Najveći
deo vozila na gradskim ulicama i dalje su bila kola i kočije
koje su vukli konji. U gradu je postojala svega šačica
automobila i kamioneta, a trenutno nijedan nije bio na
vidiku.
Znao je da je grad osnovan 1880. godine i da je dobio
ime po sudiji Devitu Bizbiju, jednom od suvlasnika rudnika
Kraljica bakra. Zajednica od dvadeset hiljada stanovnika
predstavljala je najveći grad između San Franciska i Sent
Luisa. Uprkos tome što su porodice mnogih rudara živele u
skromnim i neuglednim drvenim straćarama, glavna privreda
vrtela se oko saluna i male armije dama sumnjivog morala.
Njegova glava je klonula na grudi i činilo se kao da je
zadremao. Ali to je bila samo gluma. Bio je svestan svakog
pokreta oko sebe. Povremeno bi bacao pogled preko ulice, na
Nacionalnu banku u Bizbiju. Posmatrao je zaintere-sovano,
premda kroz poluzatvorene kapke, kako kamionet sa
lančastim pogonom i točkovima od pune gume pristaje uz
ivičnjak ispred banke. Postojao je samo jedan čuvar, koji je
izašao iz kamioneta noseći u rukama veliku vreću sa
novčanicama tek izašlim iz štamparije. Nekoliko minuta
kasnije, blagajnik je pomogao čuvaru da iznese težak sanduk
kroz vrata i utovari ga na kamionet.
Znao je da je posredi pošiljka zlata, jedan delić od osam i
po tona proizvedenih u lokalnim rudnicima. No, njega nije
privlačilo zlato. Bilo je previše teško za jednog čoveka i previše
rizično prodati ga. U Bizbi ga nije dovukao dragoceni žuti
metal, već papirne novčanice.
Posmatrao je kako kamionet odlazi, i dva čoveka, koje je
ranije identifikovao kao pripadnike obezbeđenja velike
rudarske kompanije Felps Dodž, kako izlaze iz banke. Oni su
isporučili novac za sutrašnju isplatu zarada rudarima
zaposlenim u kompaniji. Nasmešio se sebi u brk, znajući da
se vrednost imovine Nacionalne banke u Bizbiju upravo
podigla na novi nivo.
Čovek je već bezmalo dve nedelje posmatrao ljude koji su
ulazili i izlazili iz banke, sve dok nije mogao da ih prepozna
na prvi pogled. Takođe je zapamtio vreme kada su dolazili i
odlazili. Zadovoljan što u banci trenutno nema nikoga osim
jednog blagajnika i upravnika, pogledao je na časovnik i
klimnuo sam sebi glavom.
Stari pijanac je ležerno ustao sa klupe, protegnuo
ukočene udove i krenuo preko kaldrmisane ulice i
tramvajskih šina prema banci, noseći veliku, praznu jutenu
vreću prebačenu preko ramena. Taman kad se spremao da
uđe u banku, mimo njega je neočekivano prošla žena. Uputila
mu je pogled pun gađenja, zaobišla ga i ušla u zgradu banke.
Žena nije predstavljala deo njegovog plana, ali je ipak radije
odlučio da nastavi sa planom negoli da je čeka da završi
posao i ode. Proverio je ulicu i krenuo za njom u banku.
Zatvorio je vrata za sobom. Blagajnik se nalazio u
trezoru, a žena je čekala ispred šaltera da se vrati. Pijanac je
iz čizme izvadio automatski kolt kalibra 38, model za 1902.
godinu, drškom pištolja udario ženu u potiljak i ravnodušno
odgledao kako se polako ruši na drveni pod. Sve se odigralo
toliko iznenadno i tiho da vlasnik banke u svojoj kancelariji
nije ništa ni video ni čuo.
Potom se pijani matori rudar najednom pretvorio u
pijačkaša banke, gipko preskočio preko šaltera, ušao u
upravnikovu kancelariju i prislonio cev pištolja na njegovu
glavu.
„Opiri se i ubiću te na licu mesta“, rekao je tihim ali
pretećim glasom. „A sad, pozovi blagajnika u kancelariju.“
Šokiran, ćelavi, debeli vlasnik banke pogledao ga je
svojim braon očima razrogačenim od straha. Bez protivljenja
je viknuo:
„Roje, dođi na časak ovamo.“
„Evo me za sekund, gospodine Kasl“, doviknuo je Roj iz
trezora.
„Kaži mu da ostavi otvorena vrata“, rekao je pljačkaš
banke tiho, sa oštrim tonom u glasu.
„Roje, nemoj da zatvaraš vrata trezora“, uradio je Kasl
kako mu je naloženo, a oči su mu se ukrstile zureći u cev
pištolja prislonjenu na njegovo čelo.
Roj je krenuo iz trezora, noseći pod miškom knjigu sa
finansijskim izveštajima. Nije mogao da vidi onesvešćenu
ženu koja je ležala ispod šaltera. Ništa ne sumnjajući, ušao je
u Kaslovu kancelariju i naglo se skamenio kada je ugledao
pljačkaša koji je držao pištolj uperen u glavu njegovog gazde.
Pljačkaš je sklonio pištolj sa Kaslovog čela i pokazao njime
prema trezoru.
„Vas dvojica“, kazao je smireno, „pođite u trezor.“
Nije bilo nikakve pomisli o pružanju otpora. Kasl je ustao
sa stolice i krenuo prema trezoru, a pljačkaš je hitro prišao
prozoru kako bi bacio pogled na ulicu i uverio se da niko ne
kreće prema banci. Izuzev nekoliko žena u kupovini i kola
natovarenih buradima piva, ulica je bila sasvim pusta.
Unutrašnjost trezora bila je veoma dobro osvetljena
pomoću Edisonove mesingane lampe koja je visila sa čelične
tavanice. Osim kovčega ispunjenih zlatom, police su bile
prekrivene kamarama novčanica, namenjenih uglavnom za
plate u lokalnoj rudarskoj kompaniji. Pljačkaš je dobacio
blagajniku jutenu vreću.
„U redu, Roje, napuni je svim zelembaćima koje imate u
trezoru.“
Roj je učinio kako mu je naređeno. Drhtavim rukama,
počeo je da trpa svežnjeve novčanica različite vrednosti u
vreću. Kada je napokon završio, vreća je bila rastegnuta do
granice izđržljivosti jutenih vlakana i izgledala je poput dobro
napunjenog džaka za prljavveš.
„A sad, lezite na pod“, naredio je pljačkaš.
Kasl i Roj su, verujući da se lopov sprema da pobegne,
poslušno polegali potrbuške na pod sa rukama postavljenim
preko glave. Pljačkaš je izvadio debeli vuneni šal iz džepa
pantalona i obmotao ga oko cevi pištolja. Potom je
sistematično upucao oba čoveka u glavu. Zvuk je više
nalikovao glasnim udarcima negoli gromoglasnim pucnjima iz
vatrenog oružja. Ne oklevajući ni sekund, prebacio je vreću
preko ramena i izašao iz trezora a da se nijedanput nije
osvrnuo za sobom.
Nažalost, pljačkaš se time nije zadovoljio. Žena ispod
šaltera je zaječala i pokušala da se pridigne na laktove. On se
savršeno ravnodušno sagnuo, prislonio cev pištolja i upucao
je u glavu, baš kao i vlasnika banke i blagajnika. Nije
pokazao nikakvo kajanje, ni najmanji tračak emocija. Nije ga
bilo briga da li je ijedna od njegovih žrtava imala porodicu.
Hladnokrvno je pogubio tri bespomoćne osobe,
nezainteresovano kao da je upravo zgazio šaku običnih
mrava.
Zastao je da potraži jednu čauru, za koju mu se učinilo
da je iz šala obmotanog oko cevi pištolja ispala na pod, ali
nije mogao da je pronađe. Odustao je i ležerno izašao iz
banke, primetivši sa zadovoljstvom da niko nije čuo
prigušene pucnjeve.
Noseći preko ramena jutenu vreću nabubrelu od
papirnog novca, ušao je u uličicu iza banke. Zakoračivši u
maleno udubljenje ispod stepeništa, u kojem ga niko nije
mogao videti, skinuo je sa sebe štrokavu odeću, uklonio sivu
periku i bradu i strpao sve u malu putnu torbu. Obu- kavši
skupoceno ručno krojeno odelo, namestio je kicoški
polucilindar na glavu, poklopivši njime uredno začešljan
pokrov od riđe kose. Navukao je kravatu oko vrata i vezao
čvor, a onda je poderane čizme ubacio u putnu torbu. Bio je
nizak čovek, a đonovi i pete čizama bili su podignuti čitavih
pet centimetara. Zatim je izvukao par engleskih kožnih
cipela, takođe sa izdignutim petama kako bi izgledao viši, a
onda se usredsredio na veliku kožnu torbu koju je ranije,
zajedno sa motociklom harli-dejvidson, sakrio ispod
nakatranjenog platna. Gledajući svakih nekoliko sekundi
tamo-amo niz ulicu, prebacio je ogromnu gomilu novčanica iz
jutene vreće u torbu, koju je zatim privezao za okvir
motocikla iznad zadnjeg točka. Torbu, u kojoj se nalazila
njegova malopređašnja maska, privezao je za prednju
viljušku.
U tom trenutku je začuo povike koji su dopirali iz pravca
Stenovitog puta za Tumstoun. Neko je očigledno pronašao tela
u Nacionalnoj banci Bizbija. Nezabrinut, gurnuo je motocikl
napred i pokrenuo jednocilindrični motor od tri konjske
snage i dvadeset pet kubika. Prebacio je nogu preko sedišta,
a zatim se provezao kroz prazne sporedne sokake, sve dok
nije stigao do železničkih perona. Kretao se neprimetno duž
bočne ograde, pokraj koje se teretni voz zaustavio da natoči
vodu.
Njegova preraspodela vremena bila je savršena.
Da je stigao samo pet minuta kasnije, teretni voz bi se
vratio na glavni kolosek i krenuo prema Tusonu. Vodeći
računa da ga ne primete mašinovođa i kočničar, koji su
spuštali veliku cev sa drvenog rezervoara ka kotlu lokomotive,
gde se voda pretvarala u paru, izvadio je iz džepa prsluka
ključ i otvorio katanac na vratima vagona na kojem su bile
naslikane reči O’BRAJANOVA FABRIKA NAMEŠTAJA,
DENVER. Otvorio je klizna vrata vagona. Prisustvo teretnog
vagona u ovo vreme i na ovom mestu nije predstavljalo
nikakvu slučajnost. Glumeći fiktivnog predstavnika
podjednako izmišljene O’Brajanove kompanije za proizvodnju
nameštaja, u gotovini je platio da vagon bude prikačen za
teretni voz, koji je, na liniji iz El Pasa u Teksasu ka Tusonu u
Arizoni, prolazio kroz Bizbi.
Uzeo je široku dasku prikačenu za bočnu stranu vagona
i upotrebio je kao rampu preko koje je prevezao motocikl.
Potom je žurno zatvorio klizna vrata i provukao ruku kroz
mali otvor sa šarkama kako bi vratio katanac na mesto. Pisak
lokomotive se oglasio i voz je sa sporednog počeo da se
prebacuje na glavni kolosek.
Gledano spolja, teretni vagon je nalikovao bilo kojim
drugim vagonima koji su bili u širokoj upotrebi već nekoliko
godina. Farba je izbledela i mestimično se ljuštila, a drvene
stranice bile su ulubljene i iskrzane. Međutim, izgled vagona
je varao. Čak je i katanac na vratima bio lažan, stvarajući
utisak da je vagon bezbedno zaključan. No, tek je
unutrašnjost predstavljala najveću varku. Umesto praznog
vagona ili prostora zakrčenog nameštajem, enterijer je bio
luksuzno uređen i opremljen razmetljivo poput privatnih kola
nekog od predsednika železničke kompanije. Zidovi i tavanica
bili su prekriveni panelima od mahagonija. Pod je bio zastrt
debelim ćilimom. Dekor i nameštaj bili su ekstravagantno
veličanstveni. Unutra je postojala velelepna dnevna soba,
carski raskošna spavaća soba i praktična kuhinja sa
najnovijim tehnološkim dostignućima za pripremanje
raskošnih obroka.
Nije bilo nikakvih slugu, portira, niti kuvara.
Čovek je radio sasvim sam, bez saučesnika koji bi mogli
da otkriju njegovo pravo ime i zanimanje. Niko nije znao za
njegove tajne poduhvate: da je pljačkaš banke i masovni
ubica. Čak je i vagon bio sagrađen i uređen u Kanadi, a onda
je u tajnosti prebačen preko granice u Sjedinjene Države.
Pljačkaš se opustio u mekanoj kožnoj fotelji, otvorio bocu
bordoa Chateau La Houringue iz 1884, prethodno ohlađenu u
kofi s ledom, i nasuo sebi čašu vina.
Znao je da će gradski šerif brzo okupiti poteru. Međutim,
oni će tražiti matorog ofucanog rudara, koji je u napadu
pijanog ludila počinio višestruko ubistvo. Hajku će usmeriti
na pretraživanje grada, ubeđeni da je rudar isuviše
siromašan da bi posedovao konja. Niko od meštana ga
nijednom nije video kako dolazi ili odlazi jašući konja ili
vozeći kočiju.
Beskrajno zadovoljan samim sobom, bandit je pijuckao
vino iz kristalne čaše i proučavao kožnu putnu torbu. Da li je
ovo moja petnaesta ili šesnaesta uspešna pljačka? -
razmišljao je. Nijednom mu na pamet nisu pali trideset i
osmoro muškaraca i žena i dvoje dece koje je usput pobio.
Procenio je vrednost otetih rudarskih plata na negde između
tri stotine dvadeset pet i tri stotine trideset hiljada dolara.
Većina razbojnika ni približno ne bi mogla da pogodi količinu
novca u torbi.
Međutim, njemu je to bilo lako budući da je i sam bio
bankar. B a b a c B a l k a n d o w n l o a d.org
Ni šerif ni njegovi zamenici, kao ni učesnici u hajci,
nikada neće pronaći pljačkaša-ubicu. Činilo im se kao da je
propao u zemlju. Niko nije ni pomislio da ga poveže s gizdavo
odevenim muškarcem koji se na motociklu provezao kroz
grad.
Ovaj gnusni zločin postaće jedna od legendarnih
nerešenih misterija grada Bizbija.
 2
15. septembar 1906. godina,
donji tok reke Misisipi,
Hanibal, Misuri

Ubrzo pošto se rodilo dvadeseto stoleće, sa Misisipija su

počeli da iščezavaju parobrodi. Međutim, nekoliko putničkih
parobroda je, ipak, i dalje suvereno vladalo rekom. Sveti Petar
je predstavljao jedan od tih poslednjih putničkih brodova koji
su preživeli smrtonosni nasrtaj železnice. Sedamdeset pet
metara dugačak i dvadeset tri metra širok, parobrod je
predstavljao grandiozni primerak carske raskoši, sa uvojitim
bočnim stepeništima, putničkim kabinama obloženim plišem
i veličanstvenom trpezarijom gde se služila najfinija hrana
koja se mogla zamisliti. Dame su se šepurile u razmetljivo
uređenim salonima, dok su muškarci pušili cigare i kartali se
u otmenim sobama ukrašenim ogledalima i slikama.
Kartaški stolovi na rečnim parobrodima bili su na zlom
glasu zbog mnogobrojnih varalica koje su se na njima mogle
naći. Mnogi putnici napuštali su parobrode siromašniji nego
kada su se ukrcali. Za jednim stolom u kockarnici parobroda
Sveti Petar, u tihom ćošku udaljenom od glavnih dešavanja,
dva muškarca su uživala u partiji stad pokera sa pet karata{1}.
Na prvi pogled, prizor je nalikovao bilo kojem drugom
prizoru u prostoriji, ali bi svaki pažljiviji posmatrač primetio
da na zelenoj čoji nema nikakvih žetona.
Džozef van Dorn je smireno proučavao svoju ruku pre
nego što je spustio dve karte na sto.
„Sva sreća da ne igramo u novac“, rekao je smešeći se,
„inače bih ti već dugovao osam hiljada dolara.“
Pukovnik Henri Danzler, direktor Odeljenja za borbu
protiv kriminala Vlade Sjedinjenih Država, uzvratio mu je
osmeh.
„Da si varao kao i ja, bili bismo kvit.“
Van Dorn je bio simpatičan čovek u ranim četrdesetim.
Obrazi i podbradak bili su mu zakopani ispod veličanstvene
riđe brade, koja je bila iste boje kao i preostala kosa oko
ćelave kupole glave. Njegovim licem dominirao je rimski nos,
a braon oči su mu izgledale tužno i melanholično - ali Van
Dornov izgled i ponašanje su varali.
Irskog porekla, nosio je ime poznato i poštovano širom
zemlje zbog svoje upornosti u pronalaženju ubica, pljačkaša i
ostalih odmetnika. Svi odmetnici od zakona tog doba znali su
da će ih Van Dorn progoniti do kraja sveta. Osnivač i vlasnik
čuvene Detektivske agencije Van Dorn, on i njegovi agenti
sprečili su brojne političke atentate, uhvatili mnoge
odmetnike koji su sejali strah i trepet po Zapadu{2} i
pripomogli u organizovanju prve agencije tajne službe u
državi.
„I dalje bi sebi podelio više asova nego meni“, rekao je
ljubazno.
Danzler je bio ogroman čovek, visok i širok, težak više od
stotinu četrdeset kilograma, ali je ipak mogao da se kreće
lagano poput tigra. Njegova proseda kosa, besprekorno
podšišana i očešljana, blistala je na svetlu koje je dopiralo
kroz velike prozore parobroda. Plavozelene oči su mu sijale
blago, ali se činilo da analiziraju i beleže sve što se događa
oko njega.
Veteran i heroj špansko-američkog rata, Danzler je na
juriš osvojio brdo San Huan zajedno sa kapetanom Džonom
Peršingom i njegovim crnim bafalo vojnicima iz Desete
konjičke, a služio je sa počastima i u borbama protiv Moroa
na Filipinima. Kada je kongres odobrio osnivanje Odeljenja za
borbu protiv kriminala, predsednik Ruzvelt ga je zamolio da
postane prvi direktor.
Danzler je otvorio poklopac velikog džepnog časovnika i
zagledao se u kazaljke.
„Tvoj čovek kasni pet minuta.“
„Ajzak Bel je moj najbolji agent. Uvek uhvati čoveka koga
juri - a povremeno i ženu, takođe. Ako kasni, siguran sam da
postoji opravdan razlog za to.“
„Kažeš da je on uhvatio Ramosa Kelija pre nego što je
ovaj uspeo da izvrši atentat na predsednika Ruzvelta?“
Van Dorn je potvrdno klimnuo glavom.
„Takođe je sredio bandu Bartonovih u Misuriju. Upucao
je i ubio trojicu, a onda su se preostala dvojica predala.“
Danzler je zurio u čuvenog detektiva.
„A ti misliš da je on prava osoba da zaustavi našeg
masovnog ubicu i pljačkaša banaka?“
„Ako iko može da zaustavi tog ubicu, onda je to Ajzak.“
„Kakvo je njegovo porodično poreklo i prošlost?"
„Ajzak potiče iz veoma bogate porodice“, odgovorio je Van
Dorn. „Njegov otac i deda su bankari. Čuo si za Američku
banku iz Bostona?“
Danzler je klimnuo.
„Jesam. I ja sam tamo otvorio štedni račun.“
„Ajzak je veoma imućan. Deda mu je testamentom
ostavio nasledstvo vredno pet miliona dolara, misleći da će
Ajzak jednog dana zauzeti njegovo mesto na čelu banke. To se
nikada nije desilo. Ajzaku se više sviđa detektivski posao od
bankarstva. Imam sreće što radi za mene.“
Danzler je primetio senku na svojoj ruci. Podigao je
pogled i otkrio da ga posmatraju plave oči sa blagom prelivom
ljubičaste, oči koje su gledale preko horizonta kako bi videle
šta se nalazi s druge strane. Efekat je bio bezmalo
hipnotišući, kao da pokušavaju da proniknu u Danzlerove
najskrivenije misli.
Danzler je mogao da proceni čoveka podjednako dobro
koliko i bilo kojeg konja. Došljak je bio visok i mršav, dobrano
viši od metar i osamdeset, ali nije težio više od osamdeset
kilograma. Veliki žućkasti brkovi, koji su mu prekrivali čitavu
gornju usnu, lepo su se uklapali sa bojom guste, uredno
podšišane, plave kose. Njegove ruke i prsti, dugački i okretni,
visili su slobodno, maltene opušteno, uz bokove. Izgledao je
kao osoba s kojom nema šale. Pukovnik je procenio da pred
sobom ima čoveka koji odmah prelazi na stvar i ne podnosi
budale, bezveznja-koviće i lažnu iskrenost. Brada i usne
razvučene u prijateljski osmeh davali su njegovom licu
odlučan izraz. Danzler je pretpostavio da ima otprilike
tridesetak godina.
Bio je odeven u besprekorno belo laneno odelo bez i
jednog jedinog nabora. Iz levog džepa prsluka visio je debeli
zlatni lančić, na kojem je bio prikačen veliki zlatni časovnik u
desnom džepu. Na glavi je nosio pikado šešir sa širokim
obodom. Danzler bi ga smatrao kicošem, ali je elegantni
izgled prilično kvario par iznošenih kožnih čizama koje su
provele mnogobrojne sate u uzengijama. Bel je nosio tanku
putnu torbu koju je spustio kraj stola.
„Pukovniče Danzlere“, rekao je Van Dorn, „ovo je čovek o
kojem sam vam pričao, Ajzak Bel.“
Danzler je ispružio ruku, ali nije ustao sa stolice.
„Džo mi kaže da uvek uhvatite čoveka koga jurite.“
Bel se blago nasmešio.
„Plašim se da gospodin Van Dorn malčice preteruje.
Zakasnio sam deset minuta kada su Buč Kasidi i Hari
Longabo pre tri godine iz Njujorka pobegli za Argentinu.
Njihov brod je isplovio sa dokova pre nego što sam uspeo da
ih uhvatim.“
„Koliko agenata i policajaca je bilo na pristaništu s
vama?“
Bel je slegnuo ramenima.
„Nameravao sam da ih uhapsim bez ičije pomoći."
„Nije li Hari Longabo zapravo Sandens Kid?“, upitao je
Danzler.
Bel je klimnuo glavom.
„Dobio je taj nadimak kada je pokušao da ukrade konja
u gradu Sandens u Vajomingu. Uhvatili su ga i proveo je
osamnaest meseci iza rešetaka.“
„Niste valjda smatrali da možete da ih savladate bez
borbe?“
„Mislim da je ispravnije reći da bi se oni verovatno
opirali hapšenju“, rekao je Bel, ne objasnivši kako je
nameravao da sam-samcat zarobi bivše pripadnike
ozloglašene Divlje družine.
Van Dorn se zavalio u naslon fotelje, prećutao komentar
na Belove reči i uputio pukovniku samozadovoljan pogled.
„Zašto ne sednete, gospodine Bel, i ne pridružite se našoj
partiji?“
Bel je podrugljivo pogledao prazan sto, a potom i
Danzlera.
„Čini mi se da vam nedostaju žetoni.“
„Obična mala partija pokera među prijateljima“, kazao je
Van Dorn mešajući špil i podelivši tri ruke. „Dosad
pukovniku dugujem već osam hiljada dolara.“
Bel je seo, a podrugljiv izraz na njegovom licu zamenilo
je razumevanje. Igra je predstavljala samo paravan. Njegov
šef i pukovnik sedeli su u uglu prostorije, izdvojeni od ostalih
kockara, i ponašali se kao da su udubljeni u ozbiljnu partiju.
Spustio je šešir u krilo, podigao karte i na licu složio izraz
duboke zamišljenosti.
„Jeste li čuli za pošast pljački banaka i za ubistva koja su
se odigrala u državama Zapada tokom poslednje dve godine?“,
upitao je Danzler.
„Samo ovlaš“, odgovorio je Bel. „Gospodin Van Dorn me
je držao uposlenog na drugim slučajevima.“
„Šta zapravo znate o tim zločinima?"
„Samo to da lopov ubija sve osobe prisutne u banci za
vreme pljačke, nakon čega nestaje poput duha, ne
ostavljajući za sobom nikakav trag koji bi mogao da ga
razotkrije.“
„Još nešto?“, upitao je Danzler.
 „Ko god da je“, odgovorio je Bel, „veoma je vešt. Dosad
nije bilo nikakvih tragova, niti pomaka u istrazi.“ Zaćutao je i
zagledao se u Van Dorna. „Jeste li me zbog toga pozvali
ovamo?“
Van Dorn je klimnuo glavom.
„Želim da preuzmeš slučaj kao glavni istražitelj.“
Bel je bacio jednu kartu, uzeo drugu koju mu je Danzler
podelio i stavio je u lepezu karata u levoj šaci.
„Jeste li levoruki, gospodine Bel?“, upitao je Danzler iz
puke znatiželje.
„Nisam. Zapravo, ja sam dešnjak.“
Van Dorn se tiho nasmejao.
„Ajzak može da potegne đerindžer{3} koji drži skriven u
šeširu, nategne oroz i povuče okidač brže nego što vi možete
da trepnete, pukovniče.“
Danzlerovo poštovanje prema Belu je sve više raslo kako
je razgovor odmicao. Povukao je unazad svoj kaput i otkrio
futrolu sa automatskim koltom kalibra 38, bez oroza.
„Verovaću Džou na reč, ali bilo bi zanimljivo proveriti..."
Danzler nije stigao ni da dovrši rečenicu, a već je zurio u
šupljine dvostruke cevi derindžera.
„Godine su te usporile, Henri“, rekao je Van Dorn. „Ili su
ti misli negde odlutale."
„Moram da priznam, veoma je brz“, kazao je Danzler
vidno impresioniran.
„Iz koje kancelarije ću raditi?“, upitao je Bel Van Dorna
dok je vraćao derindžer natrag u malu futrolu unutar šešira.
„Zločini su se odigrali na širokom području Sjedinjenih
Država, od Plaservila u Kaliforniji na zapadu, do mesta
Terlinga u Teksasu na istoku“, odgovorio je Van Dorn. „I od
Bizbija u Arizoni na jugu, do Bouzmana u Montani na severu.
Mislim da bi bilo najbolje ako bi radio iz samog središta."
„To bi onda bio Denver."
Van Dorn je klimnuo glavom.
 „Kao što znaš, tamo posedujemo kancelariju sa šest
iskusnih agenata.“
„Radio sam sa dvojicom agenata iz Denvera pre tri
godine“, rekao je Bel. „Kertis i Irvin su dobri ljudi.“
„Da, zaboravio sam“, rekao je Van Dorn prisetivši se.
„Želeo bih da dodam, pukovniče, da je Ajzak zaslužan za
hvatanje Džeka Kečama, koga su posle toga obesili zbog dva
ubistva počinjena u toku pljačke voza.“ Zastao je, posegnuo
rukom ispod stola i izvukao putnu torbu identičnu onoj koju
je Ajzak Bel maločas uneo u kockarski salon. Bel je zatim
dodao svoju praznu torbu Van Dornu. „Unutra ćeš pronaći
izveštaje o svim zločinima. Dosad je svaki pronađeni trag
vodio u ćorsokak.“
„Kada počinjem?“
„Kada parobrod sledeći put pristane u luku, a to će biti u
Klarksvilu, iskrcaćeš se i krenućeš prvim vozom za
Indipendens. Odatle ćeš ekspresnim vozom Junion Pacifika
poći za Denver. Tokom putovanja ćeš imati dovoljno vremena
da proučiš ono malo dokaza i tragova koje smo uspeli da
sakupimo. Nakon što stigneš u Denver, preuzećeš operaciju
lova na to ubilačko đubre.“ Izraz gneva i osujećenosti
pomračio je Van Dornove braon oči. „Izvini što ti nisam pružio
priliku da se spakuješ pre nego što si napustio Čikago, ali
želeo sam da započneš istragu što je pre moguće.“
„Nema nikakvih problema, gospodine“, rekao je Bel sa
blagim osmehom. „Na svu sreću, spakovao sam dve torbe
odeće.“
Van Dornove obrve se upitno izviše.
„Znao si zbog čega te zovem?“
„Recimo da sam pretpostavio šta je posredi.“
„Obaveštavaj nas o tome kako napreduje istraga“, rekao
mu je Danzler. „Ukoliko ti bude potrebna pomoć vlasti,
učiniću sve što je u mojoj moći da ti je obezbedim.“
„Hvala vam, gospodine.“ Bel je prihvatio ponuđenu
pomoć.
 „Javiću vam se čim se pobliže upoznam sa situacijom.“
Van Dorn je rekao:
„Ja ću biti u našoj kancelariji u Čikagu. Budući da
transkontinentalnu telefonsku liniju tek treba da postave od
Sent Luisa, preko prerije, do Denvera, i dalje ka Kaliforniji,
moraćeš telegrafom da me izveštavaš o tome kako napreduje
istraga."
„Ukoliko uopšte i bude ikakvog napretka“, sarkastično je
promrmljao Danzler. „Suočavaš se sa najboljim kriminalnim
umom koji je ova zemlja ikada upoznala.“
„Obećavam da neću imati predaha sve dok čovek
odgovoran za te gnusne zločine ne bude priveden pravdi.“
„Želim ti puno sreće“, rekao je iskreno Van Dorn.
„Da ne menjamo temu“, rekao je Danzler zadovoljno
polažući svoje karte na zelenu čoju, „imam tri kraljice.“
Van Dorn je slegnuo ramenima i bacio karte na sto.
„Jači si od mene.“
„Šta vi imate, gospodine Bel?“, rekao je Danzler sa
prepredenim osmehom. Ajzak Bel je lagano spustio karte na
sto, jednu po jednu.
„Skalu u boji“, rekao je suvoparno. Potom je bez reči
ustao od stola i žustrim korakom izašao iz kockarskog salona.
 3
Kasno ujutru, u Riolitu u Nevadi, pokraj groblja izvan
grada, jedan čovek se vozio na starim kolima koja su vukle
dve upregnute mazge. Oko grobova su stajale jednostavne
drvene ograde, a imena mrtvih bila su urezana na drvenim
tablama. Mnogo preminulih činila su deca pomrla od tifusa ili
kolere, osuđena na smrt teškim porodičnim životom u
rudarskom gradiću.
Julska omorina u Mohavskoj pustinji bila je
nepodnošljiva pod direktnim sunčevim zracima. Vozač kola
krio se ispod poderanog suncobrana prikačenog za sedište.
Crna kosa mu je padala niz vrat i zaustavljala se tik iznad
ramena. Glavu je pokrio prljavim meksičkim sombrerom. Oči,
skrivene u senci širokog oboda, škiljile su kroz plavo staklo
naočara, a donju polovinu lica prekrivala mu je platnena
marama koja ga je štitila od prašine koja se izdizala pod
kopitima mazgi. Zbog načina na koji je sedeo pogrbljen na
sedištu, bilo je teško, ako ne i nemoguće, odrediti njegovu
telesnu građu.
Vozeći se tako, zainteresovano je zurio u kuću koju je
neki rudar sagradio od nekoliko hiljada pivskih boca
odbačenih iz saluna, usadivši ih između cigala od nepečene
zemlje. Dna boca bila su postavljena sa spoljašnje strane, dok
su grlići gledali ka unutrašnjosti kuće, pri čemu je zeleno
staklo osvetljavalo unutrašnjost sablasnom svetlošću.
Došao je do železničkih šina i poterao mazge drumom
koji je nastavljao paralelno sa prugom. Metalne šine su se na
zaslepljujućem suncu presijavale poput uskih dvostrukih
ogledala. Šine su pripadale železničkoj kompaniji Las Vegas i
Tonopa i prolazile su kroz samo srce stambene četvrti grada.
Kola su lagano kloparala mimo više od osamdeset
železničkih vagona parkiranih na sporednom koloseku, iz
kojih su nosači istovarali teret. U prazne vagone su tovarili
železnu rudu koja je trebalo da krene put topionica. Vozač je
bacio letimičan pogled na furgon koji su radnici kačili na
kompoziciju od trideset vagona. Natpis na njemu glasio je:
O’BRAJANOVA FABRIKA NAMEŠTAJA, DENVER. Bacio je
pogled na jeftini džepni sat - sa sobom nije nosio ništa što bi
moglo biti uočljivo - i primetio da voz treba da krene za Las
Vegas tek za četrdeset četiri minuta.
Četvrt kilometra dalje, stigao je do železničke stanice
Riolita. Velika građevina predstavljala je mešavinu gotičkog i
ranošpanskog stila. Raskošna stanica bila je sagrađena od
kamena, iskopanog i dovučenog iz Las Vegasa. Putnički voz,
koji je pristigao iz San Franciska, stajao je na putničkom
peronu. Putnici su se iskrcali, pomoćno osoblje je obrisalo
sedišta i voz se već lagano punio ljudima koji su putovali
natrag prema obali.
Vozač je stigao do središta grada gde su ulice bile
zakrčene prolaznicima. Okrenuo se kako bi pogledao veliku
trgovačku ustanovu: prodavnicu HD I LD PORTER. Ispod
znaka se nalazio slogan, na tabli okačenoj iznad glavnog
ulaza u radnju, a glasio je: Prodajemo sve osim viskija.
Imućni gradić, koji se sastojao od solidnih zgrada
sagrađenih da potraju veoma dugo, bio je produkt zlatne
groznice iz 1904. godine. Riolit je do 1906. postao napredna
zajednica sa više od šest hiljada stanovnika. Veoma brzo se iz
prometnog grada šatora pretvorio u važan grad sa namerom
da postoji i u dalekoj budućnosti.
Glavne ustanove bile su od kamena i betona, zbog čega
je maleni velegrad postao jedan od važnijih gradova u južnoj
Nevadi. Na vidiku se pojavila i četvorospratna banka, lepa
zgrada koja je odisala elegancijom i bogatstvom. Pola bloka
dalje, upravo se gradila trospratna kamena poslovna zgrada.
Riolit je imao i poštu, operu, bolnicu sa dvadeset kreveta,
udobne hotele, dve crkve, tri banke i veliku školu. Potpuno
modernizovan, Riolit je mogao da se pohvali efikasnim
telefonskim sistemom i sopstvenom elektranom za
proizvodnju električne energije. Takođe su tu bili i veoma
posećena četvrt sa crvenim fenjerima, četrdeset saluna i osam
plesnih dvorana.
Čoveka koji je vozio kočiju nije zanimalo ništa od onoga
što je grad imao da ponudi, osim sadržaja Banke Džona S.
Kuka. Znao je da je u njenom trezoru možda i više od milion
dolara u srebrnim kovanicama. Ipak, bilo je kudikamo
jednostavnije nositi papirni novac koji je na- menjen za
rudarske plate, i zato dosad nikad nije uzeo ni jedan jedini
srebrni ili zlatni novčić. Sa osamdeset pet kompanija
uposlenih na iskopavanju rude u okolnim brdima, izračunao
je da bi zarada trebalo da bude pozamašna.
Kao i obično, dobro je isplanirao pljačku dok je živeo u
pansionu za rudare. U nekoliko navrata je dolazio u Kukovu
banku i ulagao novac na štedni račun koji je otvorio pod
lažnim imenom. Brzo se sprijateljio sa upravnikom banke i
naveo ga da pomisli kako je on, novi došljak u gradu,
rudarski inženjer. Izgled je izmenio crnom perikom, brkovima
i kratkom špicastom bradom. Takođe, vidno je hramao pri
hodu, što je objasnio kao posledicu nesrećnog slučaja u
rudniku. To se ispostavilo kao besprekorna maska za
proučavanje navika građana i radnog vremena banke,
odnosno kada je u banci bilo najmanje ljudi.
Pre nego što je poterao kola i mazge u grad, prema
Kukovoj banci, izgled rudarskog inženjera promenio je u
nevažnog prevoznika koji radi za neki rudnik. Nalikovao je
bilo kojem drugom prevozniku iz grada, koji na jedvite jade
sastavlja kraj s krajem na nesnosnoj letnjoj pustinj- skoj jari.
Zauzdao je mazge u zadnjem delu gradske štale. Pošto se
uverio da ga niko ne posmatra, podigao je lutku, obučenu isto
kao i on, i privezao je za sedište kola. Potom je poterao mazge
natrag prema Brodveju, glavnoj ulici koja je prolazila kroz
centar grada. Tik pre nego što je stigao do betonskog
ivičnjaka ispred ulaza u banku, pljesnuo je mazge po sapima
i poterao ih napred. Životinje su odjurile vukući kola kroz
centar grada niz ulicu, a lutka je sedela uspravno na sedištu i
naizgled držala dizgine.
Osvrnuo se kako bi video da li se neko približava banci.
Izgledalo je da se niko od ljudi, koji su mileli pločnicima, ne
kreće u tom pravcu. Osmotrio je četvorospratnu građevinu i
bacio letimičan pogled na zlatnu farbu reklama na prozorima:
obaveštavale su o prisustvu zubarskih i doktorskih ordinacija
na gornjim spratovima. Još jedan znak, sa rukom uperenom
nadole, upućivao je da se gradska pošta nalazi u podrumu.
Ušetao je u banku i osmotrio predvorje. Bilo je prazno,
izuzev jednog čoveka koji je podizao novac sa štednog računa.
On je uzeo novac od blagajnika, okrenuo se i izašao iz banke
ne pogledavši u stranca.
Eto ga srećan čovek, pomislio je pljačkaš.
Da ga je kojim slučajem samo pogledao, pljačkaš bi ga
ubio na licu mesta. Nikada nije ostavljao u životu nikoga ko
bi mogao da ispriča i najmanji detalj o njegovom izgledu.
Naime, uvek je postojala verovatnoća, ma koliko neznatna, da
bi neko mogao da prozre njegovu masku.
Iz razgovora sa ljudima u okolnim salunima, saznao je
da bankom upravlja direktor u ime grupe vlasnika
najproduktivnijih rudnika u ovom području, a naročito
rudnika Montgomeri-Šošon, čiji je godišnji bruto prihod
maltene premašivao dva miliona dolara.
Zasad je sve dobro, pomislio je pljačkaš pre nego što je
preskočio preko šaltera i dočekao se na noge pokraj
iznenađenog blagajnika. Izvadio je automatski pištolj iz čizme
i prislonio cev na blagajnikovo čelo.
„Ne miči se i ne pomišljaj da pritisneš dugme za alarm
ispod brojača ili ću ti prosuti mozak.“
Blagajnik nije mogao da poveruje u to šta mu se dešava.
„Jel’ ovo zaista pljačka?“, promucao je.
„Nego šta“, odgovorio je pljačkaš. „A sad, uđi veoma
polako u direktorovu kancelariju i ponašaj se kao da je sve u
najboljem redu.“
Prestrašeni blagajnik je krenuo prema zatvorenim
vratima kancelarije, čije je reljefno staklo sprečavalo da se
bilo šta vidi i iznutra i spolja. Pokucao je.
„Da, uđi“, začuo se glas s druge strane vrata.
Blagajnik po imenu Fred otvorio je vrata, nakon čega ga
je bandit grubo gurnuo unutra, te je ovaj izgubio ravnotežu i
prućio se preko direktorovog stola. Znak na stolu, HERBERT
VILKINS, pao je na pod. Vilkins je odmah shvatio o čemu se
radi i posegnu za revolverom ispod stola. Bio je čitavih pet
sekundi prespor. Pljačkaš je saznao za postojanje revolvera
od samog direktora, za vreme jednog razgovora u obližnjem
salunu.
„Ne diraj taj pištolj“, brecnuo se pljačkaš kao da je
vidovit.
Vilkins nije bio čovek koga je bilo lako uplašiti. Zagledao
se u lopova, proučavajući svaki detalj njegovog izgleda.
„Nikad se nećeš izvući s ovim“, rekao je prezrivo.
Pljačkaš je progovorio hladnim i staloženim glasom.
„Već jesam, i ponovo ću to uraditi.“ Mahnuo je rukom
prema ogromnom sefu, visokom skoro dva i po metra.
„Otvaraj sef!“
Vilkins je pogledao pljačkaša direktno u oči.
„Ne, mislim da neću.“ Pljačkaš nije traćio vreme.
Obmotao je cev pištolja debelim ubrusom i upucao blagajnika
među oči. Potom se okrenuo ka Vilkinsu.
„Možda ću otići odavde bez prebijene pare u džepu, ali ti
nećeš poživeti dovoljno dugo da to vidiš.“
Užasnut, zureći u lokvu krvi koja se lagano širila po
podu oko Fredove glave, Vilkins je ustao. Pogledao je od
baruta nagoreli peškir kroz koji je metak prošao, i sam
svestan da je malo verovatno da je bilo ko u zgradi čuo
pucanj. Kao u transu, prišao je sefu i počeo da okreće
kombinaciju brojeva za sigurnosnu bravu. Nakon pola
minuta, povukao je zasun nadole i masivna čelična vrata su
se otvorila.
„Uzmi novac i dabogda goreo u paklu!“, prosiktao je.
Pljačkaš se samo nasmešio i upucao Vilkinsa u
slepoočnicu. Telo direktora banke jedva da je dodirnulo pod a
pljačkaš je već žustro prišao ulaznim vratima, zatvorio ih,
okačio na prozor znak sa natpisom ZA- TVORENO i navukao
roletne. Potom je metodično uklonio sve novčanice iz sefa i
natrpao ih u vreću za prljavo rublje, koju je držao vezanu oko
pojasa ispod košulje. Pošto je ispunio vreću toliko da je
maltene počela da puca po šavovima, natrpao je preostale
novčanice u džepove pantalona i čizme. Pošto je počistio
papirni novac iz sefa, nakratko se zagledao u zlatne i srebrne
kovanice, a onda uzeo samo jedan zlatnik, za suvenir.
U banci su postojala teška železna stražnja vrata koja su
vodila u uzanu uličicu. Pljačkaš je skinuo rezu sa unutrašnje
strane, odškrinuo vrata i zagledao se niz ulicu. Sa suprotne
strane bile su stambene zgrade.
Skupina dečaka igrala je bejzbol nedaleko od banke. To
je bilo loše. To uopšte nije očekivao. Tokom mnogobrojnih sati
koje je proveo posmatrajući ulice oko Kukove banke, ovo je
bio prvi put da je ugledao dečurliju da se okupljaju u ovoj
ulici. Bio je ograničen vremenom i morao je da stigne do
železničke stanice i svog tajnog vagona u narednih dvanaest
minuta. Zabacivši vreću na rame tako da mu lice bude
skriveno s desne strane, obišao je oko igrača bejzbola i
nastavio dalje niz ulicu, gde je skrenuo u sporedni sokak.
Dečaci uglavnom nisu obraćali pažnju na njega. Samo je
jedan mališan zijao u siromašno odevenog čoveka koji je
teglio veliku vreću prebačenu preko desnog ramena. Dečaku
se učinilo čudnim to što čovek na glavi nosi meksički
sombrero, vrstu šešira koja se nije mogla često videti u
Riolitu. Muškarci u gradu su uglavnom nosili fedora šešire,
polucilindre ili rudarske kačkete. Takođe, postojalo je još
nešto veoma neobično u vezi sa ofucanim čovekom... Onda je
neki drugi dečak povikao i mališan se ponovo posvetio igri,
taman na vreme da uhvati visoko bačenu loptu.
Pljačkaš je vezao vreću preko ramena tako da mu visi niz
leđa. Bicikl, koji je ranije parkirao iza zubarske ordinacije, i
dalje se nalazio iza bureta za kišnicu ispod oluka. Zajahao je
sedište i počeo da okreće pedale niz Ulicu Armagosa, mimo
četvrti crvenih fenjera, sve dok nije stigao do železničke
stanice.
Kočničar je hodao duž šina prema poslednjem vagonu
voza. Pljačkaš nije mogao da poveruje koliki ga maler prati.
Uprkos pedantnom planiranju, sudbina mu je dodelila loše
karte. Za razliku od prethodnih pljački i ubistava, ovoga puta
ga je primetio glupi balavac. A sada i ovaj kočničar. Nikada se
nije susreo sa tolikim brojem očiju koje su ga posmatrale
tokom bekstva. Nije mu preostalo ništa drugo nego da nekako
pregrmi do kraja.
Na svu sreću, kočničar nijednom nije pogledao u
njegovom pravcu. Išao je od vagona do vagona i proveravao
mazivo u ležajima osovina i točkova na kojima su vagoni
stajali. Ukoliko mesingane hilzne, koje su se okretale unutar
ležaja, ne bi bile dovoljno podmazane, trenje bi zagrejalo
krajeve osovina do opasnog nivoa. Težina vagona bi onda
slomila osovinu i izazvala katastrofalnu nesreću.
Dok je pljačkaš prolazio pored, kočničar se nije potrudio
da podigne pogled. Umesto toga, nastavio je da predano
obavlja svoj posao, pokušavajući da završi inspekciju pre
nego što voz krene za Tonopu, a odatle za Sakramento.
Mašinovođa je proveravao ventile kako bi se uverio da u
kotlu ima dovoljno vodene pare da pokrene teški voz. Pljačkaš
se nadao da se kočničar neće okrenuti i spaziti ga kako ulazi
u privatni vagon. Užurbano je otključao katanac i otvorio
bočna vrata. Ubacio je bicikl unutra, a zatim se popeo uz
niske stepenice do vrata, tegleći tešku vreću s novcem preko
praga.
Pošto se i sam našao unutra, pljačkaš je izvirio i zagledao
se niz kompoziciju voza. Kočničar se peo na kabus, vagon u
kojem je boravila posada voza. Nije bilo nikakvog znaka da je
spazio pljačkašev ulazak u vagon.
Bezbedan u svom carski raskošnom vagonu, opustio se i
počeo da čita primerak riolitskog Heralda. Nije mogao a da se
ne zapita šta će u sutrašnjem izdanju pisati o pljački banke i
dvostrukom ubistvu direktora i blagajnika. Kao i toliko puta
do tada, nije osećao nikakvo kajanje.
O smrti dvojice ljudi jednostavno nije razmišljao.
Kasnije, osim misterije kako je pljačkaš-ubica uspeo da
pobegne bez traga i glasa, zagonetku su predstavljala i kola
pronađena van grada, na drumu za Bulfrog. Kočije su bile
prazne, a na sedištu je stajala privezana lutka. Potera, koja ih
je pronašla, bila je potpuno zbunjena.
Šerif Džon Miler jeste sabrao dva i dva, ali njegova
spekulacija nije urodila plodom. Ništa nije imalo mnogo
smisla. Odmetnik nije ostavio nikakve tragove za sobom.
Pljačka banke i ubistva u Riolitu postali su još jedna
nerešena misterija.
 4
Na nadmorskoj visini od hiljadu i petsto kilometara,
letnja sunčeva svetlost pojačavala je kontrast boja u Koloradu.
Jarkoplavo nebo bilo je vedro, bez oblačka i poput jorgana je
prekrivalo Denver. Temperatura je iznosila stalnih dvadeset
sedam stepeni Celzijusa.
Ajzak Bel je zatvorio vrata putničke kabine i izašao sa
voza sišavši platformom na stražnjem delu Pulmanovih
spavaćih kola{4}. Zastao je da osmotri gotičku sat-kulu
Junionove železničke stanice. Sagrađena od kamena
dovučenog sa Stenovitih planina, impozantna trospratna
građevina protezala se skoro četiri stotine metara u daljinu.
Zašiljene kazaljke ogromnog časovnika pokazivale su 11
i 40. Nasmešio se samozadovoljno jer je bio siguran da veliki
sat na tornju kasni tri minuta.
Krenuo je preko platforme prema prtljažnom vagonu,
pronašao svoje putne torbe i zaustavio poslužitelja.
„Zovem se Bel. Možete li se postarati da moj prtljag bude
poslat u hotel Braunova palata?“
Poslužitelj se široko nasmešio na zlatni novčić koji mu je
Bel metnuo u šaku, trljajući ga među dlanovima maltene sa
pobožnim žarom.
„Da, gospodine, lično ću ga isporučiti.“
„Takođe, očekujem veliki drveni sanduk koji stiže sa
narednim vozom. Mogu li računati na vas da ćete se pobrinuti
da bude isporučen u skladište Junion Pacifika?“
„Da, gospodine, postaraću se i za to.“ I dalje trljajući
zlatni novčić, poslužitelj se široko nasmejao.
„Biću vam veoma zahvalan.“
„Hoćete li da vam ponesem i to?“, pitao je poslužitelj
pokazavši glavom ka putnoj torbi u Belovoj ruci.
„Ne, hvala, zadržaću je sa sobom.“
 „Želite li da vam pozovem taksi?“
„To neće biti potrebno. Uhvatiću tramvaj.“
Bel je krenuo kroz ogromno predvorje železničke stanice,
sa visokom tavanicom i veličanstvenim visećim lusterima,
prošao kroz čekaonicu mimo hrastovih klupa sa visokim
naslonima i izašao na glavni ulaz omeđen sa dva grčka stuba.
Prešao je preko Vinkupove ka Sedamnaestoj ulici i prošao
ispod tek podignutog slavoluka Mizpa, građevine u obliku
kapije sa par američkih zastava na vrhu, sagrađene da
dočekuje i ispraća putnike železnice. Mizpah, znao je Bel, u
prevodu sa starohebrejskog znači kula stražara.
Dve dame u tankim letnjim haljinama, sa rukavicama i
šeširima ukrašenim cvetićima, provezle su se pored Bela u
kolima na elektromotorni pogon. Skinuo je šešir u znak
pozdrava, a dame su klimanjem glave i osmesima prihvatile
pažnju privlačnog mladića, nastavljajući niz Sedamnaestu
ulicu prema zgradi gradske skupštine.
Kočije i fijakeri sa upregnutim konjima i dalje su
brojčano premašivali šačicu automobila koji su tandrkali
tamo-amo po gradskim ulicama. Tramvaj Denverskog
tramvajskog preduzeća pojavio se iza ugla Ulice Vazi i
približio se kraju bloka, gde je zastao da putnici siđu i uđu.
Tramvaji koje su vukli konji predstavljali su prošlost, a
tramvaji na elektropogon vladali su ulicama stižući do svakog
kraja Denvera.
Bel se popeo uz niske stepenice i pružio kondukteru
deset centi. Zvono se oglasilo i veliki crveni tramvaj je
zakloparao niz Sedamnaestu ulicu. Trospratne i
četvorospratne zgrade od opeke preovladavale su u narednih
četrnaest stambenih blokova. Trotoari su bili zakrčeni
ljudima koji su išli za svakodnevnim poslom tokom još jednog
uobičajenog radnog dana. Muškarci su nosili crna ili siva
odela i kravate, a žene su šetale odevene u haljine dugačke
do gležnjeva. Većina žena nosila je ekstravagantne šešire i
suncobrane.
 Bel je sa zanimanjem posmatrao prodajni salon motornih
vozila marke Kadilak. Postavljene tende bacale su senku na
prozore i otkrivale vozila u prodavnici. Potražio je pogledom
ulične oznake kako bi mogao da zapamti lokaciju radnje.
Zaljubljenik u motorna vozila, Bel je i sam posedovao trkački
automobil marke Lokomobil, koji je vozio Džo Trejsi u auto-trci
Vanderbilt, održanoj na Long Ajlendu u Njujorku 1905.
godine, na kojoj je završio na trećem mestu. Bel je trkačku
spravu prilagodio gradskom saobraćaju dodavši joj branike i
farove.
Takođe je posedovao i jarkocrveni motocikl. I to najnoviji
trkački model, sa V-tvin motorom od tri i po konjske snage.
Imao je inovativnu ručicu za gas na upravljaču, bio je težak
svega šezdeset kilograma i mogao je da juri drumovima
brzinom od neverovatnih devedeset kilometara na sat.
Kada se tramvaj uz kloparanje zaustavio na raskrsnici
Sedamnaeste i Ulice Kalifornija, Bel je izašao i prešao na
pločnik trotoara. Prošle su bezmalo tri godine otkako je
poslednji put kročio u Denver. Visoke zgrade sada su se
uzdizale maltene na svakom ćošku, a svakodnevno su nicale
nove. Prepešačio je blok do zgrade Kolorado na uglu
Šesnaeste i Ulice Kalifornija, osmospratnice sagrađene od
braonkastog kamena.
Prozori su bili visoki, zaštićeni zastorima čija je boja
odgovarala braonkastoj nijansi fasade. Tenda na najvišem
spratu štrčala je skoro tri metra od ivičnjaka. Hedžkok i Džons
i Tekstilna kompanija Braman zauzimali su prizemlje zgrade.
Iznad njih se nalazilo nekoliko različitih preduzeća, a među
njima i Osiguravajući fond za vatrogasce i Detektivska
agencija Van Dorn.
Bel je ušao u predvorje zgrade i probio se kroz skupinu
činovnika koji su izlazili iz zgrade na pauzu za ručak. Pod,
zidovi i tavanica bili su obloženi predivnim italijanskim
mermerom boje žada. Ušao je u Otisov lift, povlačeći se iza
dve lepe devojke u zadnji deo kabine dok je liftboj zatvarao
rešetkasta vrata.
Liftboj je povukao nadole ručicu na zakrivljenom kućištu
upravljača, a lift je brzinom puža krenuo prema gornjim
spratovima. Žene su, veselo čavrljajući, izašle na petom. Pre
nego što su nestale niz hodnik, obe su se okrenule i uputile
Belu sramežljiv pogled.
Liftboj je zaustavio lift i otvorio vrata.
„Osmi sprat, gospodine. Želim vam ugodno popodne“,
rekao je veselo.
„I ja vama“, odgovorio je Bel.
Ušao je u hodnik čiji su zidovi od poda do sredine bili
obloženi lamperijom od orahovog drveta, a od sredine obojeni
u prigušenu meksičku crvenu boju. Skrenuo je udesno i
došao do vrata na čijem staklu su stajale izgravirane reči:
DETEKTIVSKA AGENCIJA VAN DORN. Ispod se nalazio slogan
agencije: Mi nikada ne odustajemo, nikada.
Predsoblje je bilo okrečeno u belo, sa dve tapacirane
drvene stolice i stolom iza kojeg je ukočeno sedela jedna
mlada žena. Džozef van Dorn nije bio čovek koji je traćio
novac na razmetljivi dekor. Jedini ukras u prostoriji bila je
uramljena fotografija predsednika, okačena na zid iza
sekretaričinih leđa.
Žena je podigla pogled i nasmešila se, diveći se ukusno
odevenom muškarcu koji je stajao naspram nje. Bila je lepa
žena, sa blagim kestenjastim očima i širokim ramenima.
„Izvolite, gospodine?“
„Želeo bih da se vidim sa Arturom Kertisom i Glenom
Irvinom.“
„Da li vas gospoda očekuju?"
„Recite im, molim vas, da je stigao Ajzak Bel.“
Žena je usisala vazduh kroz zube.
„Oh, gospodin Bel, trebalo je da znam. Gospoda Kertis i
Irvin očekivali su da ćete stići tek sutradan.“
„Uspeo sam da uhvatim raniji polazak voza iz
Indipendensa u Misuriju.“ Bel je pogledao pločicu na njenom
stolu. „Jeste li vi gospođica Agnes Marfi?“
Podigla je levu ruku i pokazala venčani prsten na
domalom prstu.
„Gospođa Marfi.“
Bel se nasmešio svojim najšarmantnijim osmehom.
„Nadam se da vam neće smetati da vas oslovljavam sa
Agnes, budući da ću raditi ovde izvesno vreme.“
„Taman posla.“
Žena je ustala sa stolice i Bel je video da uz belu tanku
bluzu nosi plavu pamučnu suknju sa našivenim faltama.
Kosa joj je na vrhu glave bila skupljena u punđu u stilu
Gibsonove devojke{5}, što je trenutno bilo veoma popularno.
Njene podsuknje su zašuštale kada je prošla kroz vrata u
unutrašnje kancelarije.
Vazda znatiželjan, Bel je obišao oko stola i pogledao
pismo koje je gospođa Marfi kucala na pisaćoj mašini
Remington. Bilo je naslovljeno na Van Dorna i sadržalo je
nezadovoljstvo šefa ogranka Agencije Van Dorn u Denveru
zbog Belovog dolaska i preuzimanja nerešenog slučaja. Bel se
nikada nije sreo sa Nikolasom Aleksanderom, direktorom
ogranka detektivske agencije u Denveru, ali je bio odlučan u
nameri da bude učtiv i uljudan prema njemu, uprkos bilo
kakvom njegovom neprijateljstvu.
Bel se udaljio od stola gospođe Marfi i stajao je kraj
prozora, gledajući preko gradskih krovova, kada je
Aleksander stupio u predsoblje. Više je ličio na knjigovođu
pogrebnog zavoda nego na glavnog istražitelja koji je razotkrio
mnogobrojne zločine i priveo sijaset kriminalaca pravdi. Bio je
to nizak čovek, a glava mu je jedva dosezala do Belovih
ramena. Nosio je preveliki sako i vrećaste pantalone. Visoki
okovratnik njegove košulje bio je pohaban i umrljan flekama
od znoja. Bio je ćelav, izuzev uzane trake oko slepoočnica i na
potiljku. Obrve su mu bile proređene kao i kosa. Na korenu
nosa imao je nakačene cvikere{6}, ispred sivozelenih očiju
gotovo tužnog izgleda.
Aleksander mu je pružio ruku dok su mu se usne širile u
osmeh sasvim lišen osećanja.
„Gospodine Bel, čast mi je da upoznam najboljeg agenta
Detektivske agencije Van Dorn.“
Bel nije prihvatio kompliment s obzirom na to da u
Aleksanderovom osmehu nije bilo ni najmanjeg traga
dobrodošlice.
„Naprotiv, meni je čast da upoznam vas“, odgovorio je
Bel, pri čemu se bezmalo ugrizao za jezik. Bilo je očigledno da
ga Aleksander smatra nepoželjnim uljezom na svojoj teritoriji.
„Hodite pozadi, molim vas. Pre nego što vam pokažem
vašu novu kancelariju, moramo malčice da porazgovaramo."
Aleksander se naglo okrenuo i ukočeno prošao kroz vrata
ka unutrašnjim kancelarijama. Gospođa Marfi je stajala sa
strane i ljupko se smešila dok su prolazili.
Aleksanderova kancelarija nalazila se u jedinom kraju
prostorije sa panoramskim pogledom na planine, a ostale su
bile skučene i bez prozora. Bel je takođe opazio da nemaju
vrata i da su lišene bilo kakve privatnosti. Aleksanderov
privatni domen bio je ukrašen sofama pre- svučenim telećom
kožom i drvenim stolicama. Njegov radni sto od jasikovog
drveta bio je veoma širok, ali na njegovoj radnoj površini nije
bilo nikakvih papira. Premda mu je odelo bilo loše skrojeno i
izgužvano, Aleksander je bio izbirljiv što se tiče radnog
prostora.
Smestio se u fotelju sa visokim naslonom iza radnog stola
i pokazao Belu da sedne na golu drvenu stolicu sa suprotne
strane. Jedino što nedostaje za zastrašivanje, pomislio je Bel,
jeste uzdignuta platforma ispod radnog stola, kako bi
Aleksander sa visine mogao da gleda na svoje radnike i
posetioce, poput kakvog nižeg boga sa Olimpa.
„Ne, hvala“, kazao je tiho Bel. „Posle dva dana provedena
u vozu, više bih voleo mekanije sedište.“ Svoje krakato telo
spustio je na jednu sofu.
 „Kako god želite“, rekao je Aleksander nezadovoljan
Belovim nadmoćnim stavom.
„Niste bili ovde kada sam radio na slučaju pre tri
godine.“
„Nisam. Stigao sam u Denver šest meseci kasnije, nakon
što sam unapređen iz našeg odeljka u Sijetlu.“
„Gospodin Van Dorn se izuzetno pohvalno izrazio o
vama“, slagao je Bel. Van Dorn ga nije ni pomenuo.
Aleksander je sklopio ruke i nagnuo se preko prazne
pustare radnog stola. „Verujem da vas je gospodin Van Dorn
već obavestio o ubici i njegovim zločinima.“
„Ne za vreme razgovora.“ Bel je zastao kako bi podigao
putnu torbu. „Međutim, dao mi je nekoliko izveštaja koje sam
usput proučio. Shvatam zbog čega je prestupnika odgovornog
za pljačke i ubistva toliko teško pronaći. On veoma brižljivo
planira svoje zločinačke poduhvate, a čini se da njegove
metode nemaju mane.“
„Što predstavlja i glavni razlog zbog čega je do sada
izvrdavao hvatanju.“
„Međutim, nakon što sam proučio materijal, verujem da
će upravo razbojnikova opsednutost detaljima biti njegova
propast“, rekao je zamišljeno Bel.
Aleksander ga je podozrivo pogledao.
„Šta vas je, ako smem da priupitam, navelo na takav
zaključak?"
„Njegovi poduhvati su previše savršeni, predobro
isplanirani. Jedna mala greška može se pokazati
poslednjom.“
„Nadam se da možemo uspostaviti blisku saradnju“,
kazao je Aleksander sa prikrivenom odbojnošću.
„I ja takođe“, rekao je Bel. „Gospodin Van Dorn je rekao
da mogu uzeti Arta Kertisa i Glena Irvina u svoj tim, ako
nemate ništa protiv."
„Nikakav problem. Ne bih se suprotstavljao željama
gospodina Van Dorna. Osim toga, Kertis i Irvin su mi rekli da
su sa vama već radili pre nekoliko godina.“
„Da, uverio sam se da su njih dvojica agenti koji su
zaista posvećeni poslu.“ Bel je ustao iz fotelje. „Mogu li sada
da vidim svoju kancelariju?“
„Naravno.“
Aleksander je obišao oko stola i zakoračio u hodnik.
Bel je uvideo da su sve kancelarije prilično male i veoma
oskudno opremljene. Unutra nije bilo mnogo nameštaja, a
zidovi bez ikakvih slika. Samo jedan agent je bio prisutan,
nepoznat Belu, a Aleksander se nije potrudio da ih upozna. B
a b a c B a l k a n d o w n l o a d.org
Pre nego što je Aleksander uspeo da pokaže prstom na
jedan skučen odeljak, Bel ga je nedužno upitao:
„Imate li vi ovde salu za sastanke?“ Aleksander je
klimnuo glavom. „Da, na suprotnom kraju hodnika od
kancelarija.“ Zastao je, otvorio vrata i stao u stranu dok je Bel
ulazio.
Sala za sastanke bila je duga gotovo deset i široka pet
metara. Dugačak borov sto, sa tamnim prelivom na uglačanoj
površini, stajao je ispod dva masivna kružna lustera.
Osamnaest stolica presvučenih kožom bile su ravnomerno
raspoređene oko stola. Zidovi prostorije behu obloženi
drvenim panelima od borovine čija je boja odgovarala boji
stola, a pod zastrt tamnocrvenim tepihom. Visoki prozori
uzdizali su se na jednom zidu i dozvoljavali sunčevoj svetlosti
da obasja svaki ćošak prostorije.
„Veoma lepo“, rekao je Bel vidno impresioniran. „Veoma
lepo.“
„Aha“, kazao je Aleksander dok mu je ponos blistao u
detektivskim očima. „Često je koristim prilikom sastanaka sa
političarima i ostalim uticajnim ljudima u gradu. Sala
Detektivskoj agenciji Van Dorn daje na ugledu i odašilje sliku
važnosti.“
„Sasvim lepo će poslužiti mojim potrebama“, rekao je Bel
ravnodušno. „Ovo će biti moja kancelarija.“
 Aleksander je užarenih očiju pogledao direktno u Bela,
koje su najednom zasijale od gneva.
„To je nemoguće. Neću to dozvoliti."
„Gde se nalazi najbliža ispostava telegrafske službe?"
Aleksander je delovao zatečeno.
„Dva bloka južnije, na uglu Šesnaeste i Ulice Čampa.
Zašto?“
„Poslaću telegram gospodinu Van Dornu i zahtevati
njegovu dozvolu da koristim salu za sastanke kao centar
operacija. S obzirom na važnost slučaja, uveren sam da će mi
gospodin Van Dorn dati svoj blagoslov."
Aleksander je znao kada je pobeđen.
„Želim vam svu sreću, gospodine Bel“, popustio je.
„Sarađivaću s vama kako god budem mogao.“ Zatim se
okrenuo i ostavio Bela da se nadalje sam snalazi. „Oh,
uzgred, rezervisao sam vam sobu u hotelu Olbani."
Bel se nasmešio.
„To neće biti potrebno. Već sam rezervisao apartman u
Braunovoj palati.“
Aleksander je izgledao zbunjeno.
„Ne mogu da verujem da vam je gospodin Van Dorn
dozvolio da boravite tamo na račun agencije.“
„I nije. Smeštaj plaćam iz sopstvenog džepa.“
Nesvestan Belove povoljne finansijske situacije, upravnik
ogranka država Zapada izgledao je potpuno zabezeknuto.
Nemoćan da shvati, a pri tome nevoljan da postavlja pitanja,
ošamućeno se vratio u svoju kancelariju i zatvorio vrata za
sobom, sasvim poražen.
Bel se ponovo nasmešio i počeo da razmešta papire iz
putne torbe po konferencijskom stolu. Potom je izašao u
predsoblje i prišao Agnesi Marfi.
„Agnes, možete li da me obavestite kada se pojave agenti
Kertis i Irvin?“
„Ne očekujemo da će se vratiti pre sutra ujutru. Otišli su
u Boulder da istraže slučaj pronevere novca.“
 „Dobro. Možete li onda da pozovete nadzornika za
održavanje zgrade i kažete mu da dođe ovamo? Želim da
napravim neke izmene u sali za sastanke.“
Pogledala ga je začuđeno.
„Jeste li to rekli u sali za sastanke? Gospodin Aleksander
retko kada dozvoljava zaposlenima da ulaze unutra.
Uglavnom je koristi za zabavljanje gradskih budžovana.“
„Dok sam ovde, to će biti moja kancelarija.“
Agnes je pogledala Bela sa novopronađenim
poštovanjem.
„Hoćete li odsesti u hotelu Olbani? Tamo boravi većina
agenata koji nam dođu u posetu.“
„Ne, već u Braunovoj palati."
„Gospodin Aleksander je pristao na dodatni trošak?“,
upitala je oprezno.
„Gospodin Aleksander se u vezi sa tim nije ništa pitao.“
Agnes Marfi se zabuljila u njega kao da je upravo
ugledala mesiju.
Ajzak Bel se vratio u salu za sastanke i ispremeštao
stolice oko konferencijskog stola kako bi imao veliku radnu
površinu na jednom kraju. Nakon nekoliko minuta, stigao je
nadzornik za održavanje zgrade. Bel mu je objasnio kakve
izmene želi da napravi u prostoriji. Jedan zid će biti
prekriven podlogom od mekanog materijala kako bi na njega
mogla da se prikači mapa zapadnih država i gradova koje je
ubica pohodio. Još jedna podloga biće postavljena na
unutrašnji zid za kačenje informacija, fotografija i crteža.
Pošto mu je Bel ponudio dvadeset dolara, nadzornik je obećao
da će posao biti završen do podneva sledećeg dana.
Bel je ostatak poslepodneva proveo organizujući i
planirajući lov na ubicu i pljačkaša banaka.
Tačno u pet sati, Aleksander je, krenuvši kući, provirio
kroz vrata.
„Jeste li se skućili kako treba?“, upitao je ledenim
glasom.
 Bel se nije potrudio da podigne pogled.
„Jesam, hvala na pitanju.“ Napokon je pogledao u
Aleksanderove besne oči. „Uzgred, napraviću neke sitne
izmene u prostoriji. Nadam se da nemate ništa protiv.
Obećavam da ću sve vratiti u pređašnje stanje pošto slučaj
bude okončan.“
„Molim vas da tako i uradite.“ Aleksander je odmahnuo
glavom u znak otpuštanja i napustio kancelariju.
Bel nije bio srećan zbog toga što se odnos između njega i
Aleksandera nije razvijao kako bi trebalo. Nije planirao da se
upusti u igru dva jarca na brvnu sa šefom ogranka agencije u
Denveru, ali da nije odmah prešao u napad, znao je da bi ga
Aleksander pregazio.
 5
Hotel koji je Henri K. Braun sagradio 1892. godine, na
mestu gde je, pre nego što se naglo obogatio, terao krave na
ispašu, nazvan je Braunova palata, što je bilo u skladu sa
nadimkom Kraljica ravnica, pod kojim je Denver bio poznat.
Sagrađen od crvenog granita i peščara, imao je oblik brodskog
pramca. Ljudi koji su se obogatili našavši srebro ili zlato
odsedali su tamo sa suprugama koje su pile popodnevni čaj i
kćerkama koje su provodile noći plešući u raskošnim balskim
dvoranama. U njemu su boravili predsednici Makinli i
Ruzvelt, nekoliko careva, kraljeva i drugih pripadnika stranih
kraljevskih poro- dica, kao i mnoge slavne ličnosti tog
vremena, a naročito čuveni pozorišni glumci i glumice.
Braunova palata bila je omiljena i kod meštana i kod
posetioca, jer je hotel predstavljao mesto okupljanja vrlo žive
poslovne i kulturne gradske elite.
Bio je maltene mrak kada je Bel prošao kroz ulazna vrata
Braunove palate, koja su gledala na Sedamnaestu ulicu.
Prijavio se na recepciji i osvrnuo po veličanstvenom
predvorju, u atrijumu koji je sezao uvis sve do devetog sprata.
Kamene obloge zidova i stubovi, isklesani od zlat- nog oniksa i
dovučeni železnicom čak iz Meksika, odbijali su pastelnu
svetlost koja je dopirala kroz masivnu vitražnu tavanicu.
Preko sedam stotina stubova od kovanog gvožđa ukrašavalo je
ograde balkona koji su oivičavali predvorja gornjih spratova.
Nije bilo opštepoznato da je vlasnik hotela i restorana
Navara, odmah preko ulice, napravio podzemni železnički
sistem koji je od Braunove palate vodio do njegove
ugostiteljske ustanove, samo da bi učinio po volji gospodi koja
su želela da uživaju u čarima dama iz kupleraja na gornjem
spratu, a da ih pritom niko ne vidi kako dolaze ili odlaze.
Bel je uzeo ključ, ušao u lift i kazao liftboju na kojem
spratu se nalazi njegov apartman. Za njim je u lift ušla i
jedna žena. Zastala je kraj zida sa ogledalom i okrenula se
prema vratima. Bila je odevena u dugačku, plavu svilenu
haljinu sa velikim izrezom na leđima. Njena vatrenoriđa kosa
bila je sjajna i svilenkasta, skupljena u punđu iz koje su
ispadali pojedinačni pramenovi. U kosi je nosila umetnuta
dva velika pera. Odisala je naročitim šarmom. Bila je visoka,
uspravnih leđa i stasala za udaju, a Bel je pretpostavio da
verovatno ima negde između dvadeset pet i dvadeset sedam
godina, ili je, sudeći po gracioznom vratu i licu glatkom poput
alabastera, možda bila malo mlađa. Oči su joj imale
zlatnosmeđu boju. Sa Belove tačke gledišta, bila je neobično
privlačna - možda ne baš prelepa, ali veoma ljupka po bilo
kojim merilima. Takođe je primetio da na šaci ne nosi venčani
prsten.
Odevena je kao da je krenula na neku zabavu u jednoj
od balskih dvorana hotela, zaključio je Bel. Kao i obično, bio
je u pravu. Lift se zaustavio na drugom spratu, gde su se
nalazile balske dvorane i plesne sale. Bel se, sa šeširom u
ruci, pomerio u stranu i ovlaš naklonio dok je žena izlazila iz
lifta u hodnik.
Uputila mu je iznenađujuće topao osmeh, klimnula
glavom i kazala mekanim ali promuklim glasom:
„Hvala vam, gospodine Bel.“
Bel isprva nije registrovao ženine reči. Potom su ga
udarile poput čekića po palcu. Bio je zabezeknut što ga žena
poznaje i sasvim siguran da je nikada ranije nije video. Bel je
zgrabio liftboja za ruku. „Zadržite otvorena vrata još koji
trenutak.“
Žena se dosad već izmešaia sa gomilom zvanica koje su
prolazile kroz lučno zasvođeni ulaz ogromne balske dvorane
hotela. Žene su nosile raskošne svečane haljine smelih boja -
grimizne, jarkoplave, smaragdnozelene - sa utaknutim
ukrasnim trakama, grančicama i perjem u kosi. Muškarci su
bili odeveni u najbolja večernja odela. Iznad ulaznih vrata
pisalo je: DOBROTVORNI BAL ZA SIROTIŠTE SVETI JOVAN.
Bel se vratio u lift i klimnuo glavom liftboju.
„Hvala vam. Možemo li da nastavimo gore, molim vas.“
Bel je otključao ulazna vrata svog apartmana i prošetao
kroz radni kabinet, dnevnu sobu, ukrašeno kupatilo i
spavaću sobu sa krevetom ispod baldahina; sve prostorije bile
su dekorisane i opremljene nameštajem viktorijanske
elegancije. Posluga je otvorila njegove putne kofere i složila
odeću u garderober, što je bila hotelska usluga rezervisana
samo za one koji iznajme apartman. Kofera nije bilo nigde na
vidiku. Bili su izneseni iz sobe i odloženi u skladište u
podrumu hotela. Bel nije gubio vreme i na brzinu se istuširao
i obrijao.
Otvorio je džepni sat i pogledao na kazaljke. Prošlo je
svega pola sata otkako je izašao iz lifta. Bilo mu je potrebno
još petnaest minuta da veže crnu kravatu i namesti dugmiće i
manžetne na košulju, što je posao koji je obično zahtevao
četiri ruke. Bio je to jedan od retkih trenutaka u kojima je Bel
poželeo da ima suprugu koja bi mu pomogla. Zatim su na red
došle crne čarape i cipele. Nije nosio široki pojas oko struka,
već je umesto njega obukao crni prsluk, sa zlatnim lančićem
koji je iz levog džepa, kroz rupicu za dugme, vodio do velikog
zlatnog džepnog sata u desnom tlžepu prsluka. Na kraju,
navukao je crni sako sa satenskim reverima.
Naposletku, brzo je proverio izgled u ogledalu visokom
dva metra i uverio se da je spreman za veče, ma šta ono
nosilo sa sobom.
Dobrotvorni bal je bio u punom zamahu kada je Bel
ušetao u veliku balsku dvoranu i nenametljivo stao kraj
visoke palme u saksiji. Dvorana je bila prostrana i
veličanstvena, parket plesnog podijuma složen u zamr- šene
oblike sunčevih zraka, a tavanica ukrašena živopisnim
muralima. Opazio je tajanstvenu ženu okrenutu leđima, kako
sedi u društvu još tri para gostiju za stolom broj šest. Delovalo
je kao da je sama, bez pratioca. Prišao je upravniku hotela
zaduženom za večerašnji događaj.
„Izvinite“, rekao je Bel s prijateljskim osmehom, „možete
li mi reći kako se zove dama u plavoj haljini za stolom broj
šest?“
Upravnik se gordo uspravio sa taštim izrazom na licu.
„Žao mi je, gospodine, ali nerado dajemo informacije o
gostima hotela. Osim toga, ne mogu poznavati sve osobe koje
dolaze na bal.“
Bel mu je pružio novčanicu od deset dolara.
„Da li će vam ovo osvežiti pamćenje?“
Upravnik je bez reči otvorio tanku knjigu u kožnom
povezu i preleteo pogledom preko spiska zvanica.
„Usamljena dama za stolom broj šest se zove Rouz
Manteka, veoma bogata gospa iz Los Anđelesa, čija porodica
poseduje ogroman ranč. To je sve što mogu da vam kažem.“
Bel je potapšao upravnika po ramenu.
„Zahvaljujem vam.“
Upravnik se nacerio.
„Srećno.“
Orkestar je svirao mešavinu regtajma i moderne muzike
za ples. Parovi su plesali uz pesmu Won’t You Come Over to
My House .{7}
Bel je prišao Rouz Manteki s leđa i prošaptao joj u uvo:
„Da li ste raspoloženi za ples, gospođice Manteka?"
Žena se okrenula od stola i podigla pogled.
Zlatnosmeđe oči su se srele sa dva hipnotička
plavoljubičasta oka. Izgleda smireno, pomislio je Bel, ali je
njegova iznenadna pojava u večernjem odelu nju ipak pot-
puno zbunila. Spustila je pogled i brzo se pribrala, ali ne pre
nego što joj se lice zarumenelo.
„Oprostite mi, gospodine Bel. Nisam vas očekivala tako
uskoro."{8}
„Tako uskoro?“, začudio se. Kakav neobičan izraz,
pomislio je.
 Žena se izvinila ljudima za stolom i ustala. Bel ju je
nežno uzeo za ruku i poveo prema podijumu za ples.
Obuhvatio ju je oko uzanog struka, uzeo njenu šaku u svoju i
zaplesao u ritmu muzike.
„Veoma dobro plešete“, rekla je nakon što su obrnuli
krug po podijumu.
„Za to mogu da zahvalim svojoj majci, koja me je
godinama prisiljavala da idem na časove plesa samo da bih
mogao da impresioniram devojke u našem gradu.“
„Takođe se i veoma dobro oblačite za jednog detektiva."
„Odrastao sam u gradu u kojem su imućni muškarci
bukvalno živeli u smokinzima.“
„U Bostonu, zar ne?“
Po prvi put za sve godine tokom kojih se bavio
detektivskim poslom, Bel je ostao bez teksta, ali se brzo
pribrao i kazao: „A vi ste iz Los Anđelesa.“
Dobra je, pomislio je. Nije ni trepnula na njegove reči.
„Veoma ste dobro informisani“, kazala je, nemoćna da
pronikne u izraz njegovih očiju.
„Ni upola toliko dobro kao vi. Zašto vas toliko zanimam?
Kako znate toliko o meni? Ili bolje da vas pitam - zašto?“
„Stekla sam utisak da vi volite da rešavate misterije.“
Pokušala je da gleda mimo njegovog visokog ramena, ali su je
njegove neobične oči privlačile neodoljivom silinom. To
iznenađujuće strujanje nije očekivala.
Belove fotografije, koje su joj pokazali, izgledale su
bledunjavo u poređenju sa živim čovekom. Bel je bio
kudikamo privlačniji nego što je zamišljala. Takođe je
delovalo kao da je izuzetno promućuran. To je, doduše,
očekivala i mogla je razumeti zbog čega je toliko čuven po
svojoj intuiciji. Osećala se kao da je on lovi, dok istovremeno
ona lovi njega.
Muzika se završila i stajali su na podijumu čekajući da
orkestar počne sledeću muzičku numeru. Bel je zakoračio
unazad i prešao pogledom od njenih cipela do vrha njene
predivne frizure.
„Vi ste veoma privlačna žena. Šta je podstaklo vaše
zanimanje za mene?“
„Vi ste veoma privlačan muškarac. Poželela sam da vas
bolje upoznam.“
„Već ste znali kako se zovem i odakle dolazim pre nego
što smo se susreli u liftu. Naš susret je, očigledno, bio
unapred pripremljen.“
Pre nego što je mogla da mu odgovori, orkestar je
zasvirao In the Shade of the Old Apple Tree{9}, a Bel ju je poveo
po podijumu u ritmu fokstrota. Držao ju je priljubljenu uz
sebe, čvrsto joj stežući šaku. Njen struk je bio uzan, čvrsto
utegnut u korset. Vrh njene glave jedva mu je dopirao do
brade. Pao je u iskušenje da prisloni svoje usne na njene, ali
je zaključio da sada nije ni pravo vreme ni pravo mesto za to.
Niti su se u njegovoj glavi kovitlale misli o romansi. Ona ga je
špijunirala. To je bilo očigledno. Njegov um je pokušavao da
smisli motiv. Zašto bi se potpuno nepoznata osoba toliko
zanimala za njega? Jedina mogućnost koju je mogao da smisli
beše to da ju je unajmio neki od mnogobrojnih kriminalaca
koje je Bel smestio iza rešetaka, upucao ili oterao na vešala.
Neki rođak ili prijatelj koji žudi za osvetom? No, devojka nije
izgledala kao osoba koja poseduje ikakve veze sa šljamom koji
je Bel gonio tokom poslednjih deset godina.
Muzika se završila, a ona je pustila njegovu ruku i
zakoračila unažad.
„Izvinjavam se, gospodine Bel, ali moram da se vratim
svojim prijateljima.“
„Možemo li ponovo da se vidimo?“, upitao je uz topao
osmeh.
Blago je odmahnula glavom.
„Plašim se da ne.“
Ignorisao je njen odričan odgovor.
„Večerajte sa mnom sutra uveče.“
 „Izvinite, ali zauzeta sam“, odgovorila je oholo. „A čak i u
tom vašem skupocenom smokingu nikada ne biste uspeli da
se uvučete na Bal bankara sa Zapada u Denverskom kantri
klubu, kao što ste to učinili večeras na dobrotvornom balu za
sirotište Sveti Jovan.“ Potom je gordo izbacila bradu, prikupila
nabore dugačke haljine i otišla natrag do svog stola.
Pošto je sela, krišom je pogledom potražila Bela, ali on se
nije dao videti nigde među gomilom. Jednostavno je iščezao.
Narednog jutra, Bel je prvi stigao u kancelariju,
otključavši ulazna vrata kalauzom koji je mogao da otvori
devedeset od stotinu vrata. Kada su Artur Kertis i Glen Irvin
ušli u salu za sastanke, uveliko je razvrstavao izveštaje o
pljačkama banaka na jednom kraju dugačkog stola. Bel je
ustao sa stolice kako bi ih pozdravio i rukovao se s njima.
„ Arte, Glene, drago mi je što vas ponovo vidim.“
Kertis je bio nizak i zaobljen, sa golemim trbuhom koji je
jedva nabio pod prsluk, čiji su šavovi i dugmići bili nategnuti
do pucanja. Imao je proređenu kosu boje peska, klempave
uši, plave oči i osmeh koji je otkrivao zapletene zube, ali je
zato zasijao prostorijom.
„Nismo te videli otkako smo uhvatili Kaslera Veliko
Stopalo nakon što je orobio onu banku u Goldenu."
Irvin je okačio šešir na čiviluk, otkrivši pritom gusti žbun
neočešljane kestenjaste kose.
„Koliko se sećam“, rekao je, visok i mršav poput strašila,
„odveo si nas direktno u pećinu u kojoj se skrivao.“
„Stvar jednostavne dedukcije“, rekao je Bel sa uzdržanim
osmehom. „Upitao sam grupu dečaka postoji li neko mesto na
kojem vole da se skrivaju od svojih porodica na nekoliko
dana. Pećina je predstavljala jedino takvo mesto u krugu od
trideset kilometara, dovoljno blizu gradu kako bi Kasler
odatle krišom mogao da dolazi po namirnice.“
Kertis je stao ispred velike mape zapadnog dela
Sjedinjenih Država i podrobno proučavao male zastavice koje
su označavale mesta na kojima se ubica pojavio. Bilo ih je
ukupno šesnaest.
„Imaš li ikakav predosećaj u vezi sa Banditom
Krvolokom?"
Bel ga je pogledao.
„Krvolok? Zar ga tako zovu?“
„Nadimak je smislio novinar Bjungla. Ostale novine su ga
prihvatile i raširile čitavom zemljom.“
„To nam neće pomoći našem cilju“, kazao je Bel. „S tim
imenom na svačijim usnama, građani koji poštuju red i zakon
obrušiće se svom silinom na Van Dornovu detektivsku
agenciju zbog toga što ga dosad nismo uhvatili.“
„Već su počeli“, rekao je Kertis spustivši na sto ispred
Bela primerak novina Glas Stenovitih planina. Detektiv ih je
pogledao.
Članak na naslovnoj strani bavio se pljačkom i ubistvima
u Riolitu. Polovina članka bila je posvećena pitanju zašto
agencije za sprovođenje zakona nisu načinile nikakav
napredak u istrazi i uhvatile Bandita Krvoloka.
„Počeo je pritisak javnosti“, rekao je jednostavno Bel.
„Pritisak na nas“, dodao je Irvin.
„Dakle, šta imamo?“, upitao je Bel, pokazavši na šezdeset
centimetara visoku kamaru izveštaja o zločinima,
nagomilanih na stolu ispred njega.
„Proučavao sam izveštaje dok sam putovao vozom sa
istoka. Jedino što je izvesno, čini mi se, jeste to da nemamo
posla sa tipičnim kaubojem koji je preko noći postao pljačkaš
banke.“
„Taj tip radi sam“, rekao je Kertis, „i đavolski je
prepreden i zao. A najviše ide na živce to što nikada ne
ostavlja ni najmanji trag koji bi potera mogla da sledi.“
Irvin je klimnuo glavom u znak slaganja.
„Kao da, pre nego što napusti grad, nestane u paklu iz
kojeg je i došao.“
„Ni jedan jedini put nisu pronađeni nikakvi tragovi koji
bi vodili iz grada u okolni predeo?“
 Kertis je potvrdio glavom.
„I najbolji tragači bi svaki put ostali praznih šaka.“
„Postoji li ikakav dokaz da se pljačkaš možda primirio u
samom gradu i čekao dok vrelina i uzbuđenje ne prođu?“
„Nikakav trag se dosad nije pojavio“, odgovorio je Kertis.
„Nakon pljačke, niko ga više nikada nije video.“
„Duh“, promrmljao je Irvin. „Imamo posla s duhom.“
Bel se nasmešio.
„Ne, on je samo čovek, ali prokleto pametan čovek.“
Zastao je i raširio dokumente po površini konferencijskog
stola. Izabrao je jedan i otvorio ga: izveštaj o pljački u Riolitu
u Nevadi. „Naša lovina ima veoma rigidan modus operandi{10}
kojeg se do tančine pridržava tokom svake pljačke. Pre nego
što opljačka neku banku, verujem da boravi u gradu nekoliko
dana i proučava mesto i njegove žitelje.“
„Onda je ili kockar ili je ludo odvažan."
„Grešiš u obe stvari“, ispravio ga je Bel. „Naša lovina je
hrabra i oštroumna. Možemo sa sigurnošću da pretpostavimo
da bandit obavlja svoj prljavi posao maskiran, budući da se
izjave ljudi iz svih gradova koje je dosad poharao nikada ne
slažu u pogledu opisa stranaca sumnjivog izgleda."
Irvin je počeo da šetka tamo-amo po sali za sastanke, s
vremena na vreme proučavajući zastavice zabodene na mapi.
„Građani opljačkanih gradova sećaju se da su videli
pijanog beskućnika, dobrostojećeg trgovca i beznačajnog
vozača zaprežnih kola. Međutim, niko nije mogao da ih
poveže s ubistvima.“
Kertis je spustio pogled na pod zastrt tepihom i slegnuo
ramenima.
„Veoma je čudno to što nema svedoka koji bi mogli da
daju verodostojan opis.“
„Nema tu ničeg čudnog“, rekao je Irvin. „On ih sve
pobije. Mrtvi ne mogu da govore.“
Izgledalo je kao da Bel ne sluša razgovor, izgubljen u
svojim mislima. Potom mu se oči usredsrediše na mapu i
polako je rekao:
„Najzagonetnije pitanje u mom umu jeste zbog čega
razbojnik uvek ubije sve prisutne u banci za vreme
otimačine. Čak i žene i decu. Šta dobija tim besmislenim
pokoljem? Nemoguće je da jednostavno ne želi da ostavi
svedoke pljačke u životu, naročito ne s obzirom na to da su ga
već ranije videli maskiranog u gradu... osim ako...“ Zaćutao
je. „Psiholozi su skovali novi termin za osobe koje ubijaju
podjednako lako kao što, na primer, peru zube. Zovu ih
sociopatama. Naš čovek ubija bez trunke kajanja. On nema
nikakve emocije, ne zna kako da se smeje ili da voli i
poseduje srce hladno poput sante leda. Za njega je upucati
malo dete isto kao i ubiti goluba.“
„Teško je poverovati da postoje toliko okrutni i
nemilosrdni ljudi“, promrmljao je zgađeno Irvin.
„Mnogi banditi i revolveraši iz prošlosti bili su
sociopate“, rekao je Bel. „Ubijali su druge ljude jednako lako
kao što bi kinuli. Džon Vesli Hardin, čuveni zlikovac iz
Teksasa, jednom je upucao i ubio čoveka zbog hrkanja.“
Kertis je postojano gledao u Bela.
„Zaista misliš da on ubija sve u banci zato što uživa u
tome?“
„Mislim“, odgovorio je tiho Bel. „Bandit pronalazi čudno
zadovoljstvo u ubistvima. Tu je još jedan upečatljivi faktor.
Beži iz grada pre nego što meštani, uključujući i šerifa, shvate
šta se dogodilo.“
„Dakle, gde nas sve to vodi?“, upitao je Irvin. „Koji je
smer istrage?" Bel ga je pogledao. „Još jedna od njegovih
rutinskih navika jeste da ignoriše zlato i uzima samo papirni
novac. Glene, tvoj posao je da proveriš opljačkane banke i
proučiš njihove izveštaje o serijskim brojevima ukradenih
novčanica. Počni u gradu Bouzman u Montani.“
„Banke u rudarskim gradićima nemaju običaj da beleže
serijske brojeve svake novčanice koja prođe kroz njihove
ruke.“
„Možda će ti se posrećiti i pronaći ćeš banku koja je
sačuvala brojeve novčanica, koje je prethodno zabeležila neka
veća banka iz velikog grada kada su im poslali novac za
rudarske plate. Uspeš li u tome, moći ćemo da im uđemo u
trag. Pljačkaš je morao ili da troši novac, ili da banknote
menja nizom polaganja i podizanja u bankama. Taj trag se ne
može prikriti.“
„Novac može da razmeni i preko stranih finansijskih
institucija.“
„Možda, ali bi onda morao da ga potroši sa druge strane
okeana. Bilo bi previše rizično da pokuša da vrati novac
natrag u Sjedinjene Države. Ne, kladim se da je plen zadržao
u zemlji.“
Bel se potom okrenuo ka Kertisu.
„Arte, ti proveri redoslede vožnje svih diližansi i vozova i
obrati pažnju na one što su napustili poharane gradove istog
dana kada su izvršene pljačke. Budući da potere nisu mogle
da uđu u trag našem čoveku, vrlo je verovatno da je pobegao
vozom ili poštanskim kolima. Možeš da počneš od Plaservila u
Kaliforniji.“
„Smatraj to izvršenim“, rekao je odlučno Kertis.
„Hoćeš li ti ostati u Denveru i odavde upravljati
operacijom?“
Bel je odmahnuo glavom i iscerio se.
„Ne, idem i ja na teren, počev od Riolita, a takođe
nameravam da iznova pregledam mesta zločina. Bez obzira
na to koliko je ubica dobar ili koliko je savršeno isplanirao
zločine, mora da postoji neki kamen koji policija još nije
prevrnula. Mora da postoji bar neki dokaz koji su dosadašnji
istražitelji prevideli. Ispitaću žitelje rudarskih gradića koji su
možda nešto videli, ma koliko to bilo beznačajno, i iz nekog
razloga propustili da to pomenu lokalnom šerifu ili saveznom
maršalu.“
„Daćeš nam svoj raspored kako bismo telegrafom mogli
da stupimo s tobom u kontakt ako naletimo na nešto?“, rekao
je Kertis.
„Spremiću vam ga za sutra", odgovorio je Bel. „Takođe ću
proputovati kroz rudarske gradove sa velikim isplatama koje
naš čovek još nije opljačkao. Možda, ali samo možda, mogu da
predvidim naredni potez našeg krvoloka, postavim mu zamku
i navedem ga da napadne još jednu banku na našoj
teritoriji.“ Potom je otvorio fioku i izvadio dve koverte. „Evo
vam dovoljno novca da pokrijete putne troškove.“
Kertis i Irvin izgledali su iznenađeno.
„Dosad smo uvek bili prinuđeni da putujemo trećom
klasom, trošimo vlastiti novac, a da zatim predajemo račune i
priznanice“, kazao je Kertis. „Aleksander je vazda zahtevao da
odsedamo u najjeftinijim hotelima i da se hranimo u buđavim
restoranima.“
„Ovaj slučaj je isuviše važan da bismo škrtarili. Verujte
mi, gospodin Van Dorn će odobriti sve troškove koje budem
zahtevao, ali samo ukoliko pokažemo opipljive rezultate.
Bandit je možda ubedio sve ostale da je nepobediv i
neuhvatljiv, ali on nije bez mana. Ima i on falinke, baš kao i
svi mi ostali. Njegov kraj će izazvati mala, beznačajna greška
koju je prevideo. A to je, gospodo, naš posao - da pronađemo
tu beznačajnu grešku."
„Daćemo sve od sebe“, uverio ga je Irvin.
Kertis je klimnuo glavom u znak slaganja.
„U ime obojice, dozvolite mi da vam kažem kako je prava
privilegija ponovo raditi s vama.“
„Privilegija je samo moja“, rekao je iskreno Bel. Osećao
se srećnim što će sarađivati sa tako promućurnim i iskusnim
operativcima, koji su narod i države Zapada poznavali u
dušu.
Sunce je zalazilo iza Stenovitih planina kada je Bel
krenuo iz sale za sastanke. Uvek oprezan, zatvorio je i
zaključao vrata. Dok je prolazio kroz spoljašnju kancelariju,
naleteo je na Nikolasa Aleksandera, koji je izgledao kao da je
upravo izašao iz papreno skupe krojačke radnje. Uobičajeno
otrcano i iznošeno odelo je nestalo i bilo je zamenjeno
elegantnim smokingom. Bio je to pokušaj novog
dostojanstvenog izgleda, koji mu baš i nije najbolje pošao za
rukom. Jednostavno mu je nedostajao unutrašnji sjaj.
„Danas izgledate kao pravi bonvivan, gospodine
Aleksander“, rekao je Bel umiljato.
„Da, kasnije u toku večeri vodim suprugu na pomodnu
večernju zabavu u Denverski kantri klub. Imam mnogo
uticajnih prijatelja ovde u Denveru, znate.“
„Tako sam čuo.“
„Šteta što i vi ne možete da dođete, ali zabava je samo za
članove kluba sa dobrom reputacijom."
„Savršeno vas razumem“, rekao je Bel sakrivši sarkazam
u glasu. Čim su se rastali, Bel je otišao niz ulicu u telegrafski
ured i poslao poruku Van Dornu.

Razradio raspored istrage za sebe, Kertisa i Irvina.

Želim da vas obavestim da imamo špijuna u vlastitim
redovima. Posredi je nepoznata žena koja mi je prišla u
hotelu, pozvala me po imenu, poznavala moju prošlost i
činilo se kao da zna razlog zbog kojeg sam u Denveru.
Zove se Rouz Manteka i navodno potiče iz bogate porodice
rančera u Los Anđelesu. Molim vas, zamolite naš ogranak
u Los Anđelesu da istraži. Obaveštavaću vas o napretku
istrage.

Bel

Nakon što je poslao telegram svom pretpostavljenom, Bel

je krenuo niz zakrčeni trotoar prema Braunovoj palati. Posle
nekoliko reči razmenjenih sa portirom, koji mu je dao kartu
grada, Bela su sproveli nadole u skladište i kotlarnicu ispod
predvorja, gde ga je dočekao čovek zadu- žen za održavanje
hotela. Kućepazitelj, predusretljiv čovek u zaprljanom radnom
odelu, odveo je Bela do rasklopljenog i ispražnjenog drvenog
sanduka. Ispod jedne bleštave sijalice koja je visila sa
tavanice, domar je pokazao na motocikl koji je stajao na
nožicama kraj sanduka i presijavao se jarkocrvenom bojom.
„Eto ga, gospodine Bel“, rekao je domar sa
zadovoljstvom. „Spreman je za drum, ja sam ga lično
uglancao za vas.“
„Veoma sam vam zahvalan, gospodine...“
„Bomberger, Džon Bomberger.“
„Postaraću se za vaše usluge kada napustim hotel“,
obećao mu je Bel.
„Drago mi je što sam bio od pomoći.“
Bel je otišao u svoj apartman i u garderoberu pronašao
smoking koji je hotelska služba očistila u toku dana. Nakon
brzog tuširanja, obukao je smoking i iz garderobera izvadio
dugački laneni kaput koji je obukao preko odela, pri čemu su
donji krajevi kaputa dodirivali vrhove besprekorno
uglancanih cipela. Potom je obukao par kamašni da ne bi
isprljao pantalone uljem koje je često isticalo iz motora.
Napokon je navukao kapu sa zaštitnim naočarima.
Bel se stražnjim stepenicama vratio natrag u skladište
hotela. Crveni motocikl sa belim gumenim točkovima stajao je
kao ratni konj koji čeka da ga odnese u bitku. Nogom je
gurnuo nožice nazad do stražnjeg bla- tobrana, zgrabio ručice
upravljača i pogurao svih šezdeset kilograma uz rampu,
kojom je na pranje odnošena hotelska posteljina i kojom su
trgovci dopremali hranu u restoran i kuhinju za sobnu
uslugu.
Bel je sa rampe izašao na Brodvej, koji je prolazilo pored
zgrade gradske skupštine sa zlatnom kupolom. Seo je na
čvrsto, uzano sedište povrh rezervoara za gorivo iznad
zadnjeg točka. Budući da je motocikl napravljen za trke,
sedište je bilo iste visine kao i ručice upravljača pa je Bel
morao da se nagne maltene skroz vodoravno dok je vozio
mašinu.
 Navukao je zaštitne naočare preko očiju, a potom se
sagnuo i rukom odvrnuo ventil koji je omogućio da se gorivo,
terano silom gravitacije, samo sliva iz rezervoara u
karburator. Potom je stavio noge na biciklističke pedale i
počeo da pedala niz ulicu, omogućujući električnoj struji iz tri
cink-ugljenične baterije akumulatora da krene u induktor,
stvarajući varnicu visoke voltaže koja će zapaliti smesu goriva
i vazduha u cilindrima. Prešao je otprilike tri metra kada je
V-tvin motor oživeo, a izduvni sistem se oglasio prodornim
urlikom.
Bel je desnom šakom stegnuo ručicu za gas i zavrnuo je
do pola, a trkački motocikl je jurnuo napred, prenoseći snagu
motora lancem sa jednim stepenom prenosa. Uskoro je jezdio
ulicom Brodvej brzinom od četrdeset pet kilometara na sat,
zaobilazeći redom kočije sa upregnutim konjima i poneki
automobil.
Budući da je bio napravljen za trkanje, motocikl nije
imao farove, ali je polumesec osvetljavao noćno nebo i ulica je
bila oivičena električnom rasvetom, što je pružalo taman
dovoljno svetlosti da Bel na vreme primeti i izbegne gomilice
konjske balege.
Nakon što je prešao otprilike tri i po kilometra, zaustavio
se ispod ulične lampe i pogledao kartu grada. Zadovoljan što
se zaputio u dobrom smeru, nastavio je dalje sve dok
naposletku nije stigao do Spirove avenije, gde je skrenuo ka
zapadu. Nakon dodatna tri i po kilometra, na vidiku se
pojavio Denverski kantri klub.
Velika građevina sa strmim krovom na dve vode bila je
obasjana svetlošću koja je izbijala iz mnogobrojnih ogromnih
kvadratnih prozora. Prilazni put ispred glavnog ulaza bio je
zakrčen parkiranim kočijama i automobilima, čiji su vozači i
šoferi stajali zbijeni u grupicama, razgova- rali i pušili. Dva
muškarca u belim frakovima proveravala su pozivnice
posetilaca koji su ulazili u kantri klub.
Bel je bio siguran da će izazvati previše pažnje ukoliko se
motociklom doveze direktno do ulaza. Takođe, postojale su
male šanse da će uspeti da izblefira ulazak u zgradu bez
pozivnice, iako je bio sasvim prikladno odeven za tu svečanu
priliku. Pod bledunjavom svetlošću polumeseca, okrenuo je
ručice upravljača i krenuo kroz noć ka obližnjem terenu za
golf. Obazrivo zaobilazeći travu i peščane zamke, napravio je
široki luk i približio se ostavi za golf palice, koja se nalazila
iza glavne zgrade, nedaleko od prve rupe. Unutrašnjost je bila
u mraku, a kućica je delovala napušteno.
Ugasio je motor i nastavio kretanje po inerciji dovezavši
motocikl u gusto žbunje kraj ostave. Parkirao ga je, skinuo
dugački laneni kaput i obmotao ga oko ručica upravljača.
Potom je skinuo kamašne, kapu i zaštitne naočare. Zalizavši
rukama plavu kosu, Bel je zakoračio na svetlost i krenuo niz
stazu koja je vodila od ostave do otmene zgrade kantri kluba.
Čitavo područje je bilo osvetljeno blistavom svetlošću koja je
dopirala kroz prozore i od visokih svetiljki postavljenih duž
uzanog puta koji je vodio od ulice do stražnjeg ulaza u kantri
klub. Poslužitelji u plavim livrejama vojničkog kroja prenosili
su iz kamioneta u kuhinju poslužavnike sa jelima i posuđe.
Bel se popeo uza stepenice i prošao između dvojice
poslužitelja, prošetavši se kroz kuhinju kao da je njen
vlasnik. Niko od konobara, koji su užurbano prolazili kroz
vrata trpezarije noseći u rukama poslužavnike sa hranom, ili
kuvara, nije na njega obratio ni najmanju pažnju. Koliko su
znali, visoki muškarac u smokingu mogao je biti jedan od
upravnika kantri kluba. I da se pojavio neko ko bi pravio
problem zbog njegovog prolaska kroz kuhinju, on je, na svu
sreću, preduhitren. Bel je nonšalantno gurnuo dvokrilna
salunska vrata kuhinje i zakoračio u gungulu uglednih
članova kluba, a zatim počeo da šeta između stolova za
ručavanje tražeći pogledom Rouz Manteku.
Posle svega dva minuta proučavanja okolnih stolova,
spazio ju je na plesnom podijumu.
Bel se ukipio.
 Rouz je plesala sa Nikolasom Aleksanderom.
Bel je na trenutak razmišljao o zadovoljstvu koje će imati
dok im bude posmatrao izraze lica, kada im priđe i zamoli za
sledeći ples. No, razboritost je prevladala nad njegovim egom.
Video je i više nego što se nadao. Sada je znao identitet
špijuna. Međutim, Bel je bio uveren da Aleksander nije
plaćeni agent Bandita Krvoloka i njegovog ženskog njuškala.
On je bio obična budala i čovek koga je lepo žensko lice moglo
lako da zavede. Bilo mu je drago što ga nisu primetili.
Prebacio je platnenu salvetu preko ruke i uzeo bokal sa
kafom kao da čeka na sto. Bokalom je mogao da sakrije lice u
slučaju da Rouz ili Aleksander pogledaju u njegovom pravcu.
Muzika je prestala i Bel je posmatrao kako se par vraća za
sto. Sedeli su za istim stolom, a Aleksander se nalazio između
Rouz i starije žene sa krupnom vilicom, najverovatnije
njegovom suprugom. Ako ništa drugo, to je barem dokazivalo
da se Aleksander i Rouz nisu slučajno sreli na plesnom
podijumu. Sedenje za istim stolom značilo je da su njihova
mesta na zabavi bila unapred rezervisana. Očigledno,
poznavali su se odranije.
Bel se otvoreno zagledao u Rouz. Bila je odevena u
crvenu svilenu haljinu koja je bila gotovo iste boje kao i njena
vatrenoriđa kosa. Rouzina večerašnja frizura bila je
kombinacija punđe i lokni koje su joj slobodno padale niz obe
strane lica. Grudi su joj bile utegnute svilenim ukrasnim
porubom, koji je oivičavao mider njene haljine i nadimao se u
dva istovetna, bela brežuljka. Bila je prelepa žena, od glave
do pete.
Usne su joj bile rastavljene u očaravajući osmeh, a
zlatnosmeđe oči veselo su svetlucale. Spustila je šaku na
Aleksanderovu ruku, što je Belu ukazalo na to da voli telesni
dodir. Okruživala ju je atmosfera uzbuđenja, koja je zarazno
delovala na ostale osobe okupljene za stolom. Rouz Manteka
bila je rođena zavodnica, predivna i zanosna, ali njena aura
nije delovala na Bela. Nije osećao nikakvu vatru, nikakvu
strast ili želju za njom. U njegovom analitičkom umu, ona je
bila neprijatelj a ne predmet požude. Gledao je kroz prozirnu
masku njene ljupkosti i ispod nje pronašao lukavštinu i
obmanu.
Zaključio je da je video dovoljno. Brzo se sakrio iza
konobara koji se vraćao u kuhinju, hodajući pored njega sve
dok nisu prošli kroz salunska vrata kuhinje.
Dok je Bel oblačio opremu, koju je ostavio na motociklu,
shvatio je da je imao sreće. Slučajno je nabasao na situaciju
koju uopšte nije očekivao, ali iz koje je i te kako mogao da
profitira. Dok se vozio natrag u Braunovu palatu, odlučio je
da će ubuduće Aleksanderu saopštavati samo netačne
podatke. Možda će čak smisliti i neku lukavštinu pomoću koje
bi Rouz Manteku naveo na pogrešan trag.
Taj deo njegovog plana ga je zabavljao. Već se osećao kao
da ima početnu prednost u praćenju prepredene lavice.
 7
Ubrzo pošto se Bel sledećeg jutra vratio u kancelariju,
glasnik iz telegrafske ispostave doneo mu je telegram od Van
Dorna.

Moj glavni agent u Los Anđelesu javlja kako ne može

da pronađe ama baš nikakve podatke o Rouz Manteki. Ne
postoji nikakva porodica sa tim prezimenom koja poseduje
ranč u krugu od tri stotine pedeset kilometara oko grada.
Čini mi se kao da ti je dotična gospođica prodala maglu.
Da li je lepa?
Van Dorn

Bel se nasmešio u sebi. Strpao je telegram u džep,

došetao do Aleksanderove kancelarije i pokucao na vrata.
„Uđite“, kazao je Aleksander tihim glasom, kao da se
obraća nekome u istoj prostoriji.
Jedva čuvši izgovorene reči, Bel je zakoračio unutra.
„Pretpostavljam da ste ovde da mi podnesete izveštaj“,
rekao je šef denverskog ogranka bez okolišanja.
Bel je klimnuo glavom.
„Želeo sam da vas obavestim o našim aktivnostima.“
„Slušam vas“, rekao je Aleksander ne podigavši pogled
sa hartija na stolu niti ponudivši Bela da sedne.
„Poslao sam Kertisa i Irvina na teren da ispitaju policajce
i sve očevice pljački i ubistava koje mogu da pronađu“, slagao
je Bel.
„Malo je verovatno da će uspeti da iskopaju bilo šta što
lokalne vlasti već nisu pronašle.“
„Takođe, nameravam da krenem sledećim vozom za Los
Anđeles.“ Aleksander je podigao pogled, sa sumnjičavim
izrazom u očima.
„Los Anđeles? Zašto idete tamo, zaboga?“
 „I ne idem. Sići ću sa voza u Las Vegasu, odakle ću
sporednim kolosekom otići do Riolita, gde nameravam lično
da popričam sa svedocima zločina, ako ih uopšte ima.“
„Mudar plan.“ Aleksander je izgledao kao da mu je pao
kamen sa srca. „Na trenutak sam pomislio da idete u Los
Anđeles zbog gospođice Manteke.“
Bel je odglumio iznenađenje.
„Poznajete je?“
„Sedela je za mojim stolom na sinoćnoj zabavi u kantri
klubu. Sreli smo se u nekoliko navrata i ranije. Kazala mi je
da ste se vas dvoje upoznali na dobrotvornom balu za sirotište
i izgledala je veoma zainteresovano za vaš rad i prošlost.
Naročito ju je zanimao slučaj ubice i pljačkaša banaka.“
Kladim se da ju je i te kako zanimao moj posao, pomislio je
Bel. Ipak, naglas je rekao:
„Nisam znao da sam ostavio tako jak utisak na nju.
Prilično jasno je odbila moje pokušaje da se ponovo vidimo.“
„Moja supruga misli kako je gospođica Manteka očarana
vama.“
„Teško. Sve što sam saznao o njoj jeste da dolazi iz
bogate porodice u Los Anđelesu.“
„To je istina“, odgovorio je Aleksander u svom neznanju.
„Njen otac poseduje ogroman ranč izvan grada.“
Belu je bilo jasno da Aleksander nije proveravao Rouz
Manteku, niti se potrudio da posumnja u njena pitanja o Belu
i Banditu Krvoloku.
„Kada nameravate da se vratite u Denver?“, upitao ga je
Aleksander.
„Očekujem da završim istragu u Riolitu i vratim se za pet
dana.“
„A Kertis i Irvin?“
„Deset dana do dve nedelje.“
Aleksander je ponovo usmerio pažnju na kamaru papira
na površini radnog stola.
„Sa srećom“, rekao je kratko, otpuštajući tako Bela.
 Vrativši se u salu za sastanke, Bel se opustio u
kancelarijskoj stolici i podigao noge na dugački sto. Pijuckao
je kafu iz šolje koju mu je ranije donela gospođa Marfi. Potom
se zavalio u naslon stolice i zagledao u tavanicu, kao da vidi
nešto na spratu iznad.
Dakle, njegove sumnje u vezi sa Rouz Mantekom bile su
opravdane. Ona ne samo da je bila varalica već je na neki
način povezana i sa banditom ubicom, verovatno sa zadatkom
da sazna sve što može o napredovanju istrage Detektivske
agencije Van Dorn. Belova lovina se nikada nije smela
potceniti. Čovek očigledno nije bio običan razbojnik.
Unajmljivanje usluga prelepe špijunke predstavljalo je delo
osobe koja pažljivo planira svoje operacije. Rouz, ili kako god
da se ta devojka zaista zove, bila je veoma dobra. Nije imala
nikakvih problema da zadobije poverenje upravnika
denverskog ogranka Van Dornove detektivske agencije.
Priprema je bila brižljivo izvedena. To je očigledno
predstavljalo delo profesionalca. Upošljavanje varalice značilo
je da bandit poseduje prilična novčana sredstva i mrežu
pipaka kojima može da zadre duboko u vlast i poslovne
krugove.

Nakon što se Bel vratio u Braunovu palatu, otišao je do

recepcije i upitao za broj sobe gospođice Rouz Manteke.
Službenik je izgledao veoma zvanično kada je odgovorio:
„Žao mi je, gospodine. Ne možemo da otkrivamo brojeve
soba naših gostiju." Zatim mu se samozadovoljan izraz pojavio
na licu. „Međutim, mogu da vam saopštim da se gospođica
Manteka odjavila iz hotela danas po podne.“
„Da li je možda kazala kuda ide?“
„Nije, ali su nosači odneli njen prtljag na Junionovu
stanicu i ukrcali ga na voz koji u jedan sat polazi za Feniks i
Los Anđeles.“
Bela je ova informacija zatekla sasvim nespremnog.
Prokleo je samog sebe zbog toga što je dozvolio da mu se
provuče kroz prste.
Ko je zaista Rouz Manteka? Zašto je otišla u Los Anđeles
kada ne postoji nijedan podatak da tamo zaista živi?
Bela je zatim počela da kopka druga pomisao. Na koji će
grad njegov neprijatelj sledeći put udariti? Nije mogao čak ni
da pretpostavi, i to mu je strašno išlo na živce. U svim ranijim
slučajevima, Bel je osećao da je situacija potpuno pod
njegovom kontrolom. Ovaj je bio različit, previše drugačiji.
 8
Plavokosi muškarac sa gustim, braonkastosmeđim
brkovima u obliku upravljača bicikla odavao je utisak
dobrostojećeg trgovca. Nakon što je prošao kroz železničku
stanicu, smestio se na zadnje sedište taksija marke Ford
Model N i uživao u predivnom, vedrom danu dok je razgledao
krajolik Solt Lejk Sitija ugneždenog ispod planinskog venca
Vasač. Bio je odeven po najnovijoj kicoškoj modi toga doba, ali
sofisticiranog poslovnog izgleda. Nosio je svileni cilindar, crni
dugački kaput bez peševa i sa tri dugmeta, prsluk sa visokim
zaobljenim oko- vratnikom i elegantnu kravatu. Šake su mu
bile ušuškane u sive kožne rukavice, a kamašne odgovarajuće
boje prekrivale su mu potkolenice sve do gležnjeva iznad
cipela.
Naginjao se blago unapred dok je zurio od prozora do
prozora, stežući pritom dršku veoma vrednog srebrnog štapa
za hodanje, ukrašenog glavom orla savelikim kljunom na
jednom kraju. Iako je izgledao bezopasno, štap je, u stvari,
bio vatreno oružje dugačke cevi, sa okidačem koji je iskakao
kada se pritisne skriveno dugme. Oružje je koristilo metak
kalibra 44, čija je čaura mogla da se izbaci napolje kroz
maleni prorez u orlovom repu, na kojem se moglo i opet
napuniti.
Taksi je prošao pored Crkve svetaca poslednjih dana,
koja se sastojala od Hrama, Tabernakla i Sabornog mesta.
Podignute između 1853. i 1893. godine, dva metra debele
granitne zidove natkriljavalo je šest kula, a na najvišoj se
nalazila bronzana statua anđela Moronija.
Pošto je napustio Trg Hrama, taksi je skrenuo u Tristotu
južnu ulicu i zaustavio se ispred hotela Piri. Sagrađen u stilu
evropske arhitekture neposredno pre procvata rudarstva u
ovoj oblasti, hotel je predstavljao glavnu gostionicu Solt Lejk
Sitija. Dok je vratar iznosio prtljag iz zadnjeg dela automobila,
putnik je naredio taksisti da ga sačeka. Potom je prošao kroz
dvostruka staklena vrata i ušao u otmeno predvorje.
Recepcioner se nasmešio i klimnuo glavom. Potom je
bacio pogled ka velikom časovniku u predvorju i kazao:
„Gospodin Ilija Raskin, pretpostavljam.“
„Dobro pretpostavljale", odgovorio je čovek.
„Dva sata i petnaest minuta. Stižete tačno na vreme,
gospodine.“
„Voz je konačno jednom ispoštovao red vožnje.“
„Potpišite se u knjigu gostiju, molim vas.“
„Moram da stignem na sastanak. Hoćete li se postarati da
se moj prtljag odnese u sobu i da mi se odeća stavi u
garderober i fioke?“
„Naravno, gospodine Raskin. Lično ću se pobrinuti za to.“
Službenik se nagnuo preko stola recepcije i klimnuo glavom
prema velikom kožnom koferu, koji je stajao stisnut između
Raskinovih nogu. „Želite li da odnesem i vaš kofer u sobu?“
„Ne, hvala vam. Poneću ga sa sobom.“
Raskin se okrenuo i zakoračio iz predvorja hotela na
trotoar, sa štapom za hodanje u jednoj ruci dok je drugom
stezao dršku kofera, pri čemu je težina njegovog sadržaja
vukla Raskinovo desno rame nadole. Gurnuo ga je kroz vrata
taksija i ponovo seo na zadnje sedište.
Recepcioneru je bilo čudno što Raskin nije ostavio kofer
u taksiju. Zapitao se zbog čega je Raskin teglio toliko težak
kofer u predvorje hotela, a zatim ga ponovo vukao napolje.
Pretpostavio je da se unutra nalazi nešto veoma vredno.
Takve misli su mu ubrzo iščilele iz glave kada se drugi gost
pojavio na recepciji da se prijavi.
Osam minuta kasnije, Raskin je izašao iz taksija, platio
vozaču i ušao u predvorje Solt Lejk banke i kreditnog zavoda.
Prišao je članu obezbeđenja koji je sedeo na stolici pored
ulaznih vrata.
„Imam zakazan sastanak sa gospodinom Kardozom."
 Čuvar je ustao sa stolice i pokazao rukom prema vratima
sa reljefnim staklom.
„Gospodina Kardozu ćete pronaći tamo.“
Nije bilo ama baš nikakvog razloga da Raskin upita
stražara kuda da ide. I sam je veoma lako mogao da vidi vrata
kancelarije upravnika banke. Čuvar nije primetio da ga
Raskin pažljivo posmatra, proučavajući način na koji se
kreće, njegovu starost i kako je na kuku držao futrolu sa
novim automatskim kolt-brauningom kalibra 45. Kratko
proučavanje je takode otkrilo da čuvar nije preterano oprezan
i pažljiv. Iz dana u dan posmatrao je kako klijenti dolaze i
odlaze bez i najmanjeg izgreda, što ga je učinilo ravnodušnim
i nemarnim. Činilo se kao da ne primećuje ništa neobično u
vezi sa Raskinovim velikim koferom.
U banci su se nalazila dvojica blagajnika iza šaltera
zaštićenih rešetkama. Osim čuvara i blagajnika, jedini drugi
zaposleni u banci bili su Kardoza i njegova sekretarica.
Raskin je proučavao velika čelična vrata sefa, koja su stajala
otvorena prema predvorju kako bi impresionirala mušterije i
sugerisala da se njihov novac nalazi u sigurnim rukama.
Prišao je sekretarici.
„Zdravo, zovem se Ilija Raskin. Imam zakazan sastanak
sa gospodinom Kardozom u dva i trideset.“
Postarija žena, u srednjim pedesetim i sa posedelom
kosom, nasmešila se i bez reči ustala sa stolice. Prišla je
vratima sa natpisom ALBERT KARDOZA, UPRAVNIK,
ispisanim na gornjem delu reljefnog stakla, pokucala i
provirila unutra.
„Gospodin Ilija Raskin je došao da vas vidi.“ Kardoza se
hitro osovio na noge i požurio oko radnog stola. Ispružio je
ruku i energično se rukovao sa Raskinom.
„Pravo mi je zadovoljstvo upoznati vas, gospodine Raskin.
S radošću sam očekivao vaš dolazak. Ne dešava se svaki dan
da dočekujemo predstavnika njujorške banke koja kod nas
ostavlja tako pozamašan depozit.“
 Raskin je podigao kofer na Kardozin sto, otključao brave
i otvorio poklopac.
„Evo, pola miliona dolara u gotovini za ulaganje u vašu
banku, sve dok ne odlučimo da ga podignemo.“
Kardoza je pobožno zurio u uredno uvezane i poslagane
svežnjeve novčanica od pedeset dolara, kao da one
predstavljaju kartu za obećanu zemlju bankara. Potom je
iznenađeno podigao pogled.
„Ne shvatam. Zašto niste jednostavno poneli overeni ček
umesto pet stotina hiljada dolara u gotovini?“
„Upravnici Hadson river banke u Njujorku više vole da
posluju s gotovinom. Kao što znate iz naše ranije prepiske,
nameravamo da otvorimo filijale širom Zapada, u gradovima
za koje procenimo da poseduju potencijal za privredni rast.
Smatramo da bi bilo pogodno da pri ruci imamo gotov novac
kada otvorimo naša vrata."
Kardoza je mračno pogledao u Raskina.
„Nadam se da vaši upravnici ne nameravaju da otvore
suparničku banku u Solt Lejk Sitiju.“
Raskin se nacerio i odmahnuo glavom.
„Feniks, Arizona i Rino u Nevadi biće prvi gradovi na
zapadu u kojima Hadson river banka namerava da otvori
filijale.“
Kardoza je odahnuo sa olakšanjem.
„Feniks i Rino su svakako u zamahu.“
„Jeste li ikad imali pokušaj pljačke banke u Solt Lejku?“,
upitao je Raskin opušteno dok je gledao u sef.
Kardoza ga je upitno pogledao.
„Ne u ovom gradu. Građani to nikada ne bi dozvolili. Solt
Lejk je jedan od gradova sa najnižom stopom kriminala u
celoj državi. Pastvu Crkve svetaca poslednjih dana čine čestiti
i religiozni ljudi. Verujte mi, gospodine Raskin, nijedan
razbojnik se nikada ne bi ni usudio da pokuša pljačku ove
banke. Vaš novac će biti apsolutno i stopostotno bezbedan
kada ga zaključamo u našem trezoru.“
 „Čitao sam u novinama o nekom tipu po imenu Krvolok
koji pljačka i ubija uzduž i popreko država Zapada.“
„Nemajte brige, on napada samo male rudarske gradove i
krade plate rudara. Nije toliko glup da pokuša da opljačka
banku u gradu veličine Solt Lejk Sitija. Ne bi stigao ni da
izađe iz grada, a policija bi ga izrešetala kao sir.“
Raskin je klimnuo glavom prema trezoru.
„Veoma impresivno spremište.“
„Najkvalitetniji trezor zapadno od Misisipija, napravljen
je u Filadelfiji specijalno za našu banku“, rekao je ponosno
Kardoza. „Čitav puk vojnika naoružan topovima ne bi mogao
da prodre unutra.“
„Vidim da je otvoren tokom radnog vremena?"
„ A zašto ne bi bio otvoren? Naše mušterije uživaju u
saznanju koliko su dobro njihove ušteđevine zaštićene. A kao
što rekoh, nijedna banka nikada nije bila opljačkana u Solt
Lejk Sitiju.“
„Koje vam je najslabije doba dana?“
Kardoza je izgledao zbunjeno.
„Najslabije doba dana?“
„Kada imate najmanje stranaka i prometa u banci?“
„Između pola dva i dva posle podne. Najveći deo naših
korisnika odlazi natrag u svoje kancelarije nakon pauze za
ručak. Budući da zatvaramo u tri sata, mnogobrojne
mušterije dolaze da obave kasne novčane transakcije. Zašto
me to pitate?“
„Samo sam radoznao da uporedim poslovanje vaše banke
sa našom ustanovom u Njujorku, a čini mi se da sve izgleda
otprilike isto.“ Potapšao je kofer. „Ostaviću novac u koferu i
uzeću ga sutradan.“
„Ubrzo zatvaramo, ali ću naložiti blagajniku da prebroji
novac čim otvorimo sutra ujutru.“
Kardoza je otvorio fioku radnog stola, izvadio knjižicu sa
kožnim povezom i napisao priznanicu na iznos od pola
miliona dolara. Dodao ju je Raskinu, a on ju je stavio u veliki
novčanik koji je nosio u prsnom džepu kaputa.
„Mogu li vas zamoliti za jednu uslugu?“, upitao je Raskin.
„Svakako. Što god poželite."
„Želeo bih da budem prisutan dok vaš blagajnikbude
brojao novac.“
„To je veoma ljubazno od vas, ali siguran sam da je vaša
banka revnosno prebrojala svaki dolar.“
„Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, ali bih
ipak voleo da budem prisutan - za svaki slučaj.“
Kardoza je slegnuo ramenima.
„Kako god želite.“
„Imam još jedan zahtev.“
„Treba samo da ga izgovorite.“
„Imam neke druge poslove sutra ujutru i ne mogu da se
vratim u vašu banku sve do pola dva posle podne. Budući da
u to vreme imate najmanje posla, to bi predstavljalo idealno
vreme za prebrojavanje novca.“ Kardoza je klimnuo glavom u
znak slaganja. „Potpuno ste u pravu.“ Ustao je i ispružio
ruku. „Do sutra po podne. Radujem se našem sledećem
viđenju.“
Raskin je podigao štap za hodanje u znak pozdrava,
oprostio se od Kardoze i izašao iz kancelarije. Prošao je pored
čuvara koji ga nije ni pogledao, i zamahnuo štapom kao
palicom kada je zakoračio iz banke na trotoar.
Nasmešio se samom sebi jer nije imao nameru da se vrati
u banku samo da bi prebrojao sadržaj kofera.
 9
Raskin je narednog popodneva ušetao u banku, postaravši
se da ga prolaznici na ulici primete, zaustavljajući se i u
usputnim pro davnicama da razgleda izloženu robu i
razgovara s trgovcima. Štap-pištolj je nosio više kao oslonac
nego radi zaštite.
Stigavši do Solt Lejk banke i kreditnog zavoda u jedan i
trideset posle podne, ušao je i, uopšte ne obraćajući pažnju
na čuvara, stavio ključ u bravu i zaključao prednja ulazna
vrata. Zatim je okrenuo znak na prozoru tako da, posmatrano
s ulice, piše ZATVORENO i spustio roletne, a čuvar je sve to
vreme sedeo otupeo od dosade, ne shvatajući da će banka
upravo biti opljačkana. Ni sekretarica Alberta Kardoze, ni
dvojica blagajnika, kao ni žena koja je stajala pred šalterom,
nisu zapazili neobično ponašanje pridošlice.
Čuvar se napokon prenuo iz obamrlosti, shvativši da se
Raskin ne ponaša kao svakodnevni posetilac banke i da
možda smera nešto rđavo. Ustao je sa stolice i, spuštajući
šaku na futrolu sa pištoljem marke Smit i Veson kalibra 38,
bezizražajno je upitao:
„Šta vi to, dođavola, radite?“ Oči mu se uspaničeno
razrogačiše kada mu se pred licem stvorila cev Raskinovog
kolta 38.
„Ne pružaj otpor i kreni polako iza šaltera!“, naredio je
Raskin dok je obmotavao cev pištolja otrcanim, starim
vunenim šalom sa nekoliko progorelih rupa. Zašao je iza
šaltera mnogo brže nego što su službenici u kavezima stigli da
shvate šta se događa i da posegnu za sačmari- cama
skrivenim ispod nogu. Ne očekujući da će njihova banka
ikada biti opljačkana, zbunjeno su oklevali.
„Ne pomišljajte da posegnete za puškama!" brecnuo se
Raskin. „Lezite potrbuške na pod ili ću vam prosuti mozak.“
Uperio je štap u prestrašenu ženu pred šalterom. „Dolazi
ovamo, lezi na pod sa blagajnicima i nećeš biti povređena“,
kazao je ledenim glasom. Potom je uperio štap u Kardozinu
sekretaricu. „Ti takođe! Dole na pod!“
Kada su svi polegali potrbuške na uglačani pod od
mahagonija, Raskin je pokucao na vrata Kardozine
kancelarije. U nemogućnosti da čuje ikakve zvuke izvan
kancelarije, upravnik nije bio svestan zlokobnog do- gađaja
koji se odigravao unutar njegove banke. Iz navike je sačekao
da u kancelariju uđe njegova sekretarica, ali se ona nije
pojavljivala. Napokon, iznerviran što ga prekidaju, ustao je sa
stolice i otvorio vrata. Bilo mu je potrebno dobrih deset
sekundi da shvati šta se dešava. Zabuljio se u Raskina i
pištolj u njegovoj ruci.
„Šta ovo znači?“, upitao je. Potom je ugledao ljude
opružene po podu i, potpuno zbunjen, ponovo pogledao u
Raskina. „Ne razumem. Šta se dešava?“
„U toku je prva pljačka banke u Solt Lejk Sitiju“,
odgovorio je zabavljeno Raskin.
Kardoza se nije pomerio. Bio je ukočen od šoka.
„Vi ste upravnik ugledne njujorške banke. Zbog čega ovo
radite? To nema nikakvog smisla. Šta mislite da ćete ovim
dobiti?“
„Imam svoje razloge“, odgovorio je Raskin hladnim i
bezizražajnim glasom. „Želim da ispišete menicu na četiri
stotine sedamdeset pet hiljada dolara.“
Kardoza se zabuljio u Raskina kao da je poludeo.
„Menicu na čije ime?“
„Ilije Raskina, koga drugog?“, odgovorio je Raskin. „I
požurite s tim.“ Kardoza je otvorio fioku, izvadio knjigu sa
bankovnim čekovima i na jednom užurbano ispisao sumu
koju je Raskin zahtevao. Pošto je završio, pružio je Raskinu
ček preko stola, koji ga je stavio u džep na grudima. „Sad
lezite na pod zajedno sa ostalima.“
Kao u košmaru, Kardoza se polako spustio na pod kraj
svoje sekretarice koja je drhtala od straha.
„Da se niko nije mrdnuo, pa čak ni trznuo, sve dok vam
ne kažem.“ Bez ijedne reči, Raskin je ušao u trezor i počeo da
trpa novčanice u kožne vreće koje je ranije video naslagane
na policama unutar ogromnih vrata teških pet tona. Napunio
je dve vreće, procenivši da plen iznosi otprilike dve stotine
trideset hiljada dolara u krupnim banknotama, pri čemu
nijedna nije bila manja od deset dolara. Dobro je isplanirao.
Na osnovu informacija dobijenih iz bankarskih krugova, znao
je da je banka Solt Lejk Sitija primila veliku pošiljku novca
koju je poslala Kontinentalna i komercijalna nacionalna
banka Čikaga zarad vlastitih rezervi. Kofer sa sopstvenim
novcem ostavio je na drugoj polici trezora.
Odloživši vreće s novcem u stranu, zatvorio je vrata
trezora. Zatvorila su se lako kao vrata na kredencu. Potom je
okrenuo točak koji je aktivirao unutrašnje brave i podesio
tajmer na devet sati sledećeg jutra.
Bez žurbe, kao da se šeta kroz park, zakoračio je iza
šaltera i nemilosrdno zapucao u glave ljudi koji su ležali na
podu. Prigušeni pucnjevi su se izređali tako brzo da niko od
prisutnih nije imao vremena da shvati šta se dešava niti da
poviče. Potom je podigao spuštene roletne na prozorima, tako
da prolaznici sa ulice mogu da vide zatvoreni sef i zaključe da
je banka zatvorena. Tela su se zgodno nalazila van pogleda,
skrivena iza šaltera.
Raskin je pričekao sve dok na ulici nije bilo prolaznika i
saobraćaja, a onda je nonšalantno izašao iz banke, zaključao
vrata i opušteno odšetao niz ulicu sa štapom u ruci. Do četiri
sata posle podne, vratio se u hotel Piri, istuširao i sišao u
restoran, gde je uživao u velikoj porciji dimljenog lososa sa
prelivom od mirođije i kavijara, uz bocu francuskog burgunca
Clos de la Roche iz 1899. godine. Potom je sat vremena čitao
u predvorju, pre nego što se vratio u sobu i zaspao poput
jagnjeta.
 Kasnije sledećeg jutra, Raskin se dovezao taksijem do
banke Solt Lejk Sitija. Buljuk ljudi stajao je okupljen ispred
ulaznih vrata dok su se ambulantna kola udaljavala niz
ulicu. Uniformisanih policajaca bilo je tu- šta i tma. Probio se
kroz gomilu, ugledao čoveka u uniformi detektiva i obratio
mu se.
„Šta se ovde desilo?“, upitao ga je učtivo.
„Banka je opljačkana, a petoro ljudi ubijeno."
„Banka opljačkana, petoro ljudi ubijeno, kažete? To je
prava katastrofa. Juče sam ovde ostavio pola miliona dolara u
gotovini iz svoje banke u Njujorku.“
Detektiv ga je iznenađeno pogledao.
„Pola miliona dolara, kažete? U gotovini?"
„Da, imam priznanicu u džepu.“ Raskin je mahnuo
priznanicom ispred detektivovog nosa. Detektiv ju je
proučavao nekoliko trenutaka, a potom rekao:
„Vi ste Ilija Raskin?“
„Da, ja sam Raskin. Predstavnik sam Hadson river
banke iz Njujorka."
„Pola miliona dolara u gotovini!“, prodahtao je detektiv.
„Nije ni čudo što je banka opljačkana. Bolje da uđete,
gospodine Raskin, i porazgovarate sa gospodinom
Ramsdelom, jednim od direktora banke. Ja sam kapetan
Džon Kazale, iz policije Solt Lejk Sitija.“
Tela su bila uklonjena, ali su velike površine poda od
mahagonija bile prekrivene sasušenom krvlju. Kapetan
Kazale je odveo Raskina do krupnog, debelog muškarca, sa
ogromnim stomakom utegnutim u prsluk i masivnim zlatnim
lancem džepnog časovnika. Čovek je sedeo za Kardozinim
stolom i pregledao depozite u banci. Braonkaste oči su mu
izgledale ošamučeno ispod blistave ćele. Podigao je pogled i
zagledao se u Raskina, iznerviran zbog prekidanja.
„Ovo je gospodin Ilija Raskin“, predstavio ga je Kazale.
„Kaže da je juče ostavio pola miliona dolara gospodinu
Kardozi.“
 „Žao mi je što se srećemo pod ovako tragičnim
okolnostima, gospodine Raskin. Ja sam Ezra Ramsdel,
direktor banke.“ Ramsdel je ustao i rukovao se sa Raskinom.
„Užasan, užasan događaj", promrmljao je. „Petoro ljudi je
mrtvo. Ništa slično se nikada ranije nije dogodilo u Solt Lejk
Sitiju.“
„Da li ste upoznati sa novcem koji je gospodin Kardoza
čuvao za moju banku?“, upitao je bez okolišanja Raskin.
Ramsdel je potvrdio glavom.
„Da, pozvao me je telefonom i obavestio da ste došli i
položili novac vaše banke u naš trezor."
„Budući da mi je gospodin Kardoza, neka mu je laka
zemlja, napisao priznanicu, moji direktori će pretpostaviti da
će nam vaša banka nadoknaditi gubitak."
„Kažite vašim direktorima da ne brinu.“
„Koliko novca je pljačkaš ukrao?“, upitao je Raskin.
„Dve stotine četrdeset četiri hiljade dolara."
„Plus mojih pola miliona“, rekao je Raskin tobože
iznervirano. Ramsdel ga je začuđeno pogledao. „Iz nekog
neobjašnjivog razloga, lopov nije uzeo vaš novac.“
Raskin je odglumio iznenađeni izraz lica.
„Šta kažete!?“
„Novčanice u velikom kožnom koferu braon boje“, pitao je
kapetan Kazale, „jesu li one vaše?“
„Da, potiču iz njujorške banke koju predstavljam.“
Ramsdel i Kazale razmeniše zbunjene poglede. Potom je
Ramsdel rekao: „U koferu koji ste vi i gospodin Kardoza
smestili u trezor i dalje se nalazi vaš novac.“
„Ne razumem."
„Novac nije ni taknut. Lično sam otvorio kofer i pregledao
sadržaj. Vaš novac je bezbedan.“
Raskin je napravio čitavu predstavu glumeči zbunjenost.
„To nema nikakvog smisla. Zašto bi lopov uzeo vaš, a
ostavio moj novac?"
Kazale se počešao iza uva.
 „Pretpostavljam da je bio u žurbi i da je naprosto
prevideo kofer, ne shvatajući da se unutra nalazi pravo
pravcato bogatstvo u papirnom novcu.“
„To je pravo olakšanje“, rekao je Raskin skidajući svileni
cilindar i brišući zamišljeni znoj s čela. „Pod pretpostavkom
da se pljačkaš neće vratiti, ostaviću ga u vašem trezoru sve
dok nam ne zatreba kada konačno otvorimo filijale naše
banke u Feniksu i Rinu.“
„Veoma smo vam zahvalni na tome. Naročito zato što je
naša zaliha novca sada oteta.“
Raskin se osvrnuo i pogledao sloj skorele krvi na podu.
„Ostaviću vas vašoj istrazi.“ Klimnuo je glavom detektivu
Kazalu. „Nadam se da ćete uhvatiti ubicu i da će završiti na
vešalima.“
„Zaklinjem se da ćemo ga uhvatiti“, rekao je
samouvereno Kazale. „Svaki drum koji vodi iz Solt Lejk Sitija,
kao i sve železničke stanice, nadgleda mreža policajaca. Ne
može da napusti grad a da ne bude uhvaćen.“
„Želim vam mnogo sreće“, rekao je Raskin. „Nadam se da
ćete zločinca privesti pravdi.“ Okrenuo se ka Ramsdelu. „Ako
vam zatrebaju moje usluge, biću u hotelu Piri do sutra posle
podne. U četiri sata ću se ukrcati na voz, moram da proverim
zgradu naše nove banke u Feniksu.“ „Veoma ste velikodušni,
gospodine Raskin“, kazao je Ramsdel. „Javiću vam se čim
nastavimo redovno poslovanje.“
„U svako doba.“ Raskin se okrenuo i spremio da pođe.
„Nek vam je sa srećom, kapetane“, rekao je Raskin detektivu
pre nego što je izašao kroz ulazna vrata banke.
Kazale je gledao kroz prozor kako Raskin prelazi preko
ulice i prilazi taksiju.
„Veoma čudno“, rekao je lagano. „Ako sam dobro upoznat
sa rasporedom vožnje, sledeći voz za Feniks polazi tek za tri
dana.“
Ramsdeije slegnuo ramenima.
„Verovatno je samo pogrešno obavešten."
 „Bez obzira, postoji nešto u vezi s njim što mi ne da
mira.“
„Šta to?“
„Nije mi delovao preterano srećno kada je saznao da
pljačkaš nije uzeo novac njegove banke. Kao da je već
odranije znao da se novac i dalje nalazi u trezoru, čak i pre
nego što je ušao u banku.“
„Kakve to veze ima?“, upitao ga je Ramsdel. „Gospodinu
Raskinu treba da je drago što lopov nije primetio njegovih
pola miliona dolara.“ Detektiv je izgledao zamišljeno. „Kako
znate da u koferu ima pola miliona dolara? Da li ste lično
izbrojali novac?“
„Mora da ga je prebrojao gospodin Kardoza."
„Jeste li sigurni?“
Ramsdel je pošao iz kancelarije prema trezoru.
„Sada je podjednako dobar čas kao i bilo koji drugi da
izvršimo brzo prebrojavanje.“
Otvorio je kofer i počeo da slaže prvi sloj svežnjeva
novčanica na obližnju policu. Gornji sloj se sastojao od
dvadeset hiljada u novčanicama od pedeset dolara. Ispod
njega, ostatak kofera bio je ispunjen uredno isečenim i
povezanim novinama.
„Gospode bože!“, zakrkljao je Ramsdel. Potom je, kao da
je najednom doživeo prosvetljenje, pojurio natrag do
kancelarije mrtvog upravnika i otvorio knjigu koja je ležala na
površini stola. U knjizi su se nalazili blanko bankovni čekovi -
a poslednji ček je nedostajao. Lice mu je pre- bledelo. „Mora
da je ubilačko đubre prisililo Kardozu da ispiše menicu u
iznosu od pola miliona dolara. U koju god banku da ga
odnese, blagajnici će pretpostaviti da smo ga odobrili i
zahtevaće isplatu od Banke Solt Lejk Sitija. Po saveznom
zakonu, prinuđeni smo da im isplatimo novac. U suprotnom,
usledile bi tužbe i sudski progon agenata Ministarstva
finansija Sjedinjenih Država - bili bismo prinuđeni da
zatvorimo banku.“
 „Raskin ne samo da je bio varalica“, rekao je Kazale
čvrsto, „on je takođe opljačkao vašu banku i pobio vaše
zaposlene i jednu mušteriju.“
„Ne mogu da verujem“, promrmljao je podozrivo
Ramsdel. Zatim je zahtevno rekao:
„Morate da ga zaustavite. Uhvatite ga pre nego što se
odjavi iz hotela.“
„Poslaću odred policajaca u hotel Piri“, rekao je Kazale.
„Ali ovaj tip nije pajac. Verovatno se dao u bekstvo čim je
prošao kroz vrata banke.“
„Ne smete mu dopustiti da se izvuče sa ovim đavolskim
zlodelom.“
„Ako je ovo zaista zloglasni Bandit Krvolok, on je
prepredeni đavo koji nestaje poput duha.“
Oči Ezre Ramsdela poprimiše lukav sjaj.
„On mora da unovči menicu u nekoj banci. Poslaću
telegram upravnicima svih banaka u zemlji da paze na
njegovo pojavljivanje i da obaveste policiju pre nego što prime
menicu na ime Ilije Raskina i isplate mu pola miliona dolara.
Nikada se neće izvući s tim.“
„Nisam baš tako siguran u to“, rekao je Džon Kazale tiho
sebi u bradu. „Uopšte nisam siguran u to.“
 10
Bandit Krvolok je kilometrima ispred mene, pomislio je
Bel dok je voz kojim je putovao usporavao i ulazio u
železničku stanicu u Riolitu. Primio je dugačak telegram od
Van Dorna, kojim ga je viasnik detektivske agencije obavestio
o Masakru u Solt Lejku, kako je slučaj docnije postao poznat.
Banka u velikom gradu poput Solt Lejka bilo je poslednje
mesto za koje je Bel, ili bilo ko drugi, očekivao da će Krvolok
udariti. Bel je Solt Lejk označio kao sledeće odredište posle
Riolita.
Sišao je sa voza noseći u rukama kožnu torbu. U njoj su
se nalazile najosnovnije potrepštine koje je sa sobom nosio na
putovanjima. Vrelina pustinje ga je udarila poput plamena iz
peći za topljenje rude, ali zbog odsustva vlage u vazduhu,
košulja mu se nije natopila znojem.
Nakon što je upitao šefa stanice za pravac, Bel je otišao
do šerifove kancelarije i zatvora. Šerif Marvin Hjui bio je
čovek osrednje građe sa razbarušenom posedelom kosom.
Dok je agent Van Dornove detektivske agencije ulazio u
kancelariju, podigao je pogled sa kamare poternica i zagledao
se u Bela blagim braonkastim očima.
„Šerife Hjui, ja sam Ajzak Bel iz Detektivske agencije Van
Dorn.“ Hjui nije ustao sa stolice, niti je ispružio ruku u znak
pozdrava; umesto toga, ispljunuo je grudvicu duvana za
žvakanje u pljuvaonicu.
„Da, gospodine Bel, obavestili su me da ćete stići vozom u
deset sati. Kako vam se sviđa naša topla klima?“
Bel se smestio na stolicu nasuprot Hjuija, iako ga šerif
nije ponudio da sedne.
„Više mi se dopada osvežavajući vazduh na većoj
nadmorskoj visini, recimo u Denveru."
Šerif se ovlaš nasmešio videvši Belovu nelagodnost. „Kad
biste živeli ovde dovoljno dugo, možda bi vam se klima čak i
dopala."
„Poslao sam vam telegram u vezi sa mojom istragom“,
rekao je Bel bez okolišanja. „Želim da prikupim sve
informacije koje bi mogle da mi pomognu u pronalaženju
Bandita Krvoloka.“
„Nadam se da ćete imati više sreće od mene. Posle
ubistava, sve što smo pronašli behu oronula i napuštena
zaprežna kola sa dve upregnute životinje, na kojima se bandit
dovezao u grad.“
„Da li ga je iko od meštana dobro osmotrio?“
Hjui je odmahnuo glavom.
„Niko ga nije dvaput pogledao. Tri osobe dale su tri
različita opisa koji se međusobno nisu nimalo poklapali.
Znam samo da moja hajka nije pronašla nikakve tragove
kočija, konja ili automobila koji su vodili van grada.“
„Šta je sa železnicom?“
Šerif Hjui je odmahnuo glavom.
„Nijedan voz nije napustio grad u narednih osam sati
nakon ubistava. Poslao sam ljude na železničku stanicu i oni
su pretražili sve putničke vagone pre nego što je voz otišao, ali
nisu pronašli nikog sumnjivog izgleda.“
„Šta je sa teretnim vagonima?“
„Moji zamenici su pretražili jedini teretni voz koji je
napustio grad tog dana. Ni oni, niti mašinovođa, ložač ili
kočničar nisu videli nikoga kako se krije u nekom od vagona
ili okolo njih.“
„Kakva je vaša teorija o banditu?“, upitao je Bel. „Šta vi
mislite, kako je uspeo da nestane bez traga i glasa?“
Hjui je zastao da ispljune još jednu grudvicu duvana za
žvakanje u mesinganu pljuvaonicu.
„Nemam je. Mrsko mi je što to moram da kažem, ali
nemam blage veze kako je razbojnik umakao meni i mojim
zamenicima. Iskreno, to mi je veoma teško palo. Za punih
trideset godina službe, nijedanput nisam izgubio čoveka koga
sam progonio."
„Ako vam je za ikakvu utehu, znajte da niste jedini šerif
ili maršal koji nije uhvatio bandita nakon što je ovaj opljačkao
banku u njihovom gradu.“
„To i dalje ne predstavlja nešto čime bih se ponosio",
promrmljao je Hjui.
„Uz vašu dozvolu, želeo bih da ispitam ta tri svedoka.“
„Samo ćete badava traćiti vreme.“
„Ipak, možete li da mi kažete njihova imena?“, bio je
uporan Bel. „Moram da odradim posao zbog kojeg sam došao.“
Šerif je slegnuo ramenima i naškrabao tri imena na
poleđini poternice, kao i mesto gde može da ih pronađe, a
zatim je dodao hartiju Belu. „Poznajem sve te ljude. U pitanju
su čestiti i pošteni građani i svi veruju u ono što su videli,
iako se to ne poklapa.“
„Hvala vam, šerife, ali moj posao je da istražim svaki
trag, bez obzira na to koliko beznačajno izgledao."
„Obratite mi se ponovo ukoliko vam bude potrebna moja
pomoć“, rekao je šerif Hjui raskravljujući se.
„Ukoliko bude bilo potrebe“, rekao je Bel, „javiću vam
se.“

Bel je proveo najveći deo sledećeg jutra tražeći i

ispitujući ljude sa spiska koji mu je dao šerif Hjui. Bela su
smatrali stručnjakom za crtanje lika osumnjičenog na osnovu
opisa očevidaca, ali ovoga puta je njegov papir ostao prazan.
Niko od svedoka - dvojica muškaraca i jedna žena - nije
pružio opise kojibi se iole poklopili. Šerif Hjui je bio upravu.
Bel je prihvatio poraz, vratio se natrag u hotel i spremio da
krene za sledeći grad na svom spisku, koji je pretrpeo sličnu
tragediju: Bouzman u Montani.
Sedeo je u restoranu hotela i večerao jagnjeći paprikaš,
kada je šerif ušao i seo za njegov sto.
„Želite li da vam naručim nešto za jelo?“, upitao ga je Bel
velikodušno.
„Ne, hvala. Došao sam ovamo zato što sam se setio i
Džekija Raglsa."
„A ko je dotični gospodin?“
„Posredi je desetogodišnji dečak. Otac mu radi u
rudniku, a majka mu je pralja. Rekao mi je da je video
čoveka smešnog izgleda na dan kada je izvršena pljačka
banke, ali sam ja prenebregao njegov opis. On nije baš
najbistriji dečak u gradu. Pomislio sam da želi da se pravi
važan pred drugarima tvrdnjom kako je video bandita."
„Voleo bih da porazgovaram s njim.“
„Idite Trećom ulicom do Ulice Menlo. Zatim skrenite
desno. Džeki živi u drugoj kući s leve strane, u trošnoj
građevini koja izgleda kao da će se srušiti svakog časa, kao i
većina kuća u tom delu grada.“
„Hvala vam.“
„Od Džekija nećete saznati ništa više nego što ste saznali
od ostalih, a verovatno i manje.“
„Moram da posmatram stvari sa vedrije strane“, rekao je
Bel. „Kao što rekoh, moram da proverim svaki trag, bez obzira
na to koliko izgledao beznačajan. Detektivska agencija Van
Dorn želi da uhvati ubicu jednako koliko i vi.“
„Svratite usput u prodavnicu i pazarite malčice
bombona“, rekao mu je šerif Hjui. „Džeki obožava bombone.“
„Hvala na savetu, šerife.“

Bel je otkrio da je dom porodice Ragls upravo onakav

kako ga je šerif Hjui opisao. Čitava drvena udžerica stajala je
naherena na stranu. Još pet centimetara, pomislio je Bel, i
srušiće se na ulicu. Posmatrao je trošne klimave stepenice
kad dečak izlete kroz ulazna vrata i potrča prema ulici.
„Jesi li ti Džeki Ragls?“, upitao je Bel zgrabivši dečaka za
ruku pre nego što je odjurio niz ulicu.
Klinac nije bio ni najmanje zastrašen.
 „Ko želi da zna?“, upitao je. „Zovem se Bel. Detektiv sam
u Agenciji Van Dorn. Želeo bih da te upitam šta si video onog
dana kada je opljačkana banka.“
„Van Dorn“, rekao je Džeki sa strahopoštovanjem. „Bogo
moj, pa vi ljudi ste čuveni. Detektiv iz Agencije Van Dorn želi
da razgovara sa mnom?“
„Tačno tako“, rekao je Bel i dodao: „Želiš li možda
bombone?“ Pružio mu je malu kesu koju je upravo kupio u
prodavnici.
„Bokca mu, hvala vam, gospodine." Džeki Ragls nije
traćio vreme; zavukao je ruku u kesu i ubacio zelenu
bombonu u usta. Bio je odeven u pamučnu košulju,
pantalone odsečene tik iznad kolena i iznošene kožne cipele
koje je, pretpostavljao je Bel, nasledio od starijeg brata. Odeća
mu je bila prilično čista, kao što i priliči majci koja radi kao
pralja. Bio je mršav poput pritke za paradajz, sa licem
prekrivenim mladalačkim pegama, iznad kojeg je rastao
gustiš neočešljane, kovrdžave, svetlokestenjaste kose.
„Šerif Hjui mi je rekao da si video pljačkaša banke.“
Dečak je odgovorio punih usta.
„Jakako. Jedina nevolja u tome je što mi ama baš niko
živ ne veruje.“
„Ja ti verujem", razuverio ga je Bel. „Ispričaj mi šta si
tačno video." Džeki je posegnuo rukom u kesu da uzme još
jednu bombonu, ali ga je Bel zaustavio. „Dobićeš ostale
bombone kad mi ispričaš šta si video.“
Dečak je izgledao zlovoljno, ali se pomirio s tim.
„Igrao sam bejzbol na ulici sa prijateljima kada je taj
matorac...“
„Koliko je bio star?“
Džeki je proučavao Bela.
„Otprilike tvojih godina.“
Bel nikada nije smatrao trideset godina izrazitom
starošću, ali mora da je desetogodišnjem dečaku izgledao
prastaro.
 „Nastavi.“
„Bio je obučen kao i većina rudara koji ovde žive, ali je
na glavi imao veliki šešir kakav nose Meksikanci.“
„Sombrero.“
„ Aha, mislim da se tako zove. Takođe, nosio je tešku
vreću prebačenu preko ramena. Učinilo mi se kao da je
prepuna nečega."
„Šta si još primetio?“
„Na jednoj ruci mu je nedostajao mali prst.“
Bel se ukočio. Ovo je predstavljalo prvi trag za
identifikaciju ubice.
„Jesi li siguran da nije imao mali prst?“
„Siguran kao što stojim ovde“, odgovorio je Džeki.
„Na kojoj šaci?“, upitao je Bel obuzdavajući sve jače
uzbudenje.
„Levoj.“
„Da li si potpuno siguran da je posredi bila leva ruka?“
Džeki je jednostavno klimnuo glavom požudno
posmatrajući kesu sa bombonama.
„Pogledao me je kao da je zaista besan što je video da ga
posmatram.“
„Šta se onda dogodilo?“
„Morao sam da uhvatim visoku loptu. Kada sam se
okrenuo, više ga nije bilo na vidiku.“
Bel je potapšao Džekija po glavi, umalo izgubivši ruku u
moru neuredne riđe kose. Nasmešio se.
„Izvoli, zaslužio si ove bombone, ali da sam na tvom
mestu, žvakao bih sporije da bi mi duže trajale.“

Nakon što se odjavio iz hotela u Riolitu, a pre nego što se

ukrcao na voz, Bel je platio službeniku u telegrafskom uredu
na železničkoj stanici da pošalje telegram Van Dornu, u
kojem mu je saopštio da Banditu Krvoloku nedostaje mali
prst na levoj šaci. Znao je da će Van Dorn brzo odaslati vesti
svojoj armiji agenata da otvore sva četiri oka u potrazi za bilo
kakvim vestima o čoveku sa takvim telesnim nedostatkom.
Umesto da otputuje natrag u Denver, Bel je odlučio da
ode u Bizbi. Možda će mu se ponovo posrećiti da pronađe još
koji trag o banditu. Zavalio se u naslon sedišta, dok je usijana
vrelina pustinje pržila unu- trašnjost Pulmanovih kola. Bel ju
je jedva primećivao.
Prvi opipljiv trag, koji mu je obezbedio mršavi dečak, nije
bio baš neki ogroman pomak u istrazi, ali predstavlja kakav-
takav početak, pomislio je Bel. Osetio se zadovoljan samim
sobom zbog otkrića i počeo je da mašta o danu kada će se
suočiti sa banditom i identifikovati ga za- hvaljujući
nedostatku malog prsta na levoj šaci.
POTERA SE
UBRZAVA
 11
4. mart 1906. godina,
San Francisko, Kalifornija

Čovek, čije je poslednje lažno ime glasilo Raskin, stajao

je ispred mesinganog lavaboa i zurio u veliko ovalno ogledalo
dok se brijao britvom. Pošto je završio brijanje, oprao je lice i
na obraze natapkao skupocenu francusku kolonjsku vodu.
Onda je morao rukama da zgrabi ivicu lavaboa kada se
njegov železnički vagon zaustavio uz nagli trzaj.
Prišao je prozoru, sa spoljašnje strane zamaskiranom
tako da se ne razlikuje od drvenog zida vagona, oprezno ga
odškrinuo i provirio napolje. Parna lokomotiva je vukla deset
teretnih vagona otkačenih od glavne kompozicije, uključujući
i furgon O’Brajanove fabrike nameštaja, kroz ogromnu
stanicu železničke kompanije Južni Pacifik po imenu
Ouklandsko pristanište. Stanica se sastojala od masivnog
pristaništa sagrađenog na šipovima, kamenim blokovima i
stenama Zaliva San Franciska, na zapadnoj strani Ouklanda.
Uzani prolaz, kroz koji su trajekti ulazili i pristajali u luku,
nalazio se na zapadnom kraju glavne zgrade, između dva
istovetna tornja. Timovi ljudi u tornjevima upravljali su
utovarom i istovarom ogromne flote trajekata koji su preko
zaliva ulazili i izlazili iz San Franciska.
Budući da se Ouklandsko pristanište nalazilo na samom
kraju transkontinentalne železničke linije, bilo je dvadeset
četiri sata dnevno ispunjeno gungulom putnika koji su
dolazili sa istoka Sjedinjenih Država ili putovali preko
kontinenta u suprotnom pravcu. Putnički vozovi su se mešali
sa teretnim koji su prevoziii trgovačku robu. Bilo je to
uposleno mesto 1906. godine, budući da je posao cvetao u
sestrinskim gradovima sa obe strane zaliva. San Francisko je
bio prosperitetni trgovački centar, dok se veliki deo robe i
dobara zapravo proizvodio u Ouklandu.
Raskin je proverio raspored vožnje i video da se njegov
lukavo maskirani tajni vagon nalazi na palubi San Gabrijela,
na parnom trajektu železničke kompanije Južni Pacifik,
sagrađenom da prevozi i putnike i teretne vozove. Bio je to
tipičan trajekt sa dva kraja, na kojem se i na krmi i na
pramcu nalazila po jedna kormilarnica. Plovio je teran
lopaticama bočnih pogonskih točkova koje su pokretala dva
parna stroja, svaki sa sopstvenim dimnjakom. Trajekti za
transport vozova imali su paralelne šine na glavnoj palubi za
teretne vagone, dok su putnici bili smešteni u kabinama na
gornjoj palubi. San Gabrijel je bio dugačak devedeset i širok
dvadeset tri metra, a mogao je da preveze pet stotina putnika
i dvadeset železničkih kola.
San Gabrijel je trebalo da pristane na njegovo krajnje
odredište, na poslednju stanicu Južnog Pacifika na uglu
Taunsendove i Treće ulice, gde će se putnici iskrcati sa
trajekta. Potom će otići do pristaništa broj 32, kod raskrsnice
Taunsendove i Kingove ulice, odakle će tovar železničkih
vagona biti prevezen do gradske železnice između Treće i
Sedme ulice. Tamo će furgon O’Brajanove fabrike nameštaja
biti smešten u skladište koje je bandit posedovao u
industrijskoj zoni grada.
Raskin se već mnogo puta vozio San Gabrijelom kad je
prelazio preko zaliva, i radovao se povratku kući nakon
uspešnog poduhvata u Solt Lejk Sitiju. Gromoglasni pisak
odjeknuo je oko Ouklandskog pristaništa kada je parna
pištaljka trajekta najavila skori polazak. Teretni brod je
zadrhtao kada su visoki parni strojevi pokrenuli ogromne
lopatice točkova prečnika osam metara, koje su uskomešale
vodu. Uskoro je trajekt sekao poput stakla glatku površinu
vode na putu ka San Francisku, udaljenom nepunih dvadeset
minuta vožnje.
Raskin je na brzinu obukao savršeno skrojeno,
konzervativno crno poslovno odelo. Umetnuo je malu žutu
ružu kroz rupu za dugme. Stavio je polucilindar na glavu i
navukao rukavice od kože antilope. Podigao je svoj štap.
Potom se sagnuo, dograbio ručicu vrata u podu teretnog
vagona i otvorio ih nagore. Spustio je veliki i težak kofer kroz
otvor u podu. Potom se lagano spustio na palubu između
ograda, vodeći računa da pritom ne uprlja odelo. Pogrbljen
ispod svog vagona, pre nego što je ispuzao napolje i uspravio
se, Raskin je proverio da li na vidiku ima nekoga od posade.
Krenuo je stepenicama koje su vodile nagore, ka palubi
sa kabinama za putnike. Na pola puta je naleteo na člana
posade koji je silazio. On je zastao i klimnuo mu glavom sa
ozbiljnim izrazom na licu.
„Gospodine, znate li da putnicima nije dozvoljeno da
borave na glavnoj palubi?"
„Da, znam“, nasmešio se bandit. „Shvatio sam svoju
grešku, i kao što vidite, upravo sam krenuo natrag u svoju
kabinu."
„Izvinite što sam vas uznemiravao.“
„Taman posla. To vam je posao.“
Nastavivši uza stepenice, izašao je na nagizdanu palubu
sa putničkim kabinama, u kojima su putnici preko zaliva
prelazili sa stilom. Ušao je u restoran i za šankom naručio
šolju čaja, a potom je izašao na otvorenu palubu i pijuckao
dok je posmatrao kako zgrade San Franciska sa druge strane
zaliva postaju sve veće.
Grad pokraj zaliva već je postao fascinantni, romantični,
kosmopolitski grad. Njegova površina se znatno povećala od
1900. godine i grad se ustoličio kao finansijsko i trgovačko
središte zapadnog dela Sjedinje- nih Država. Sagrađen je
zahvaljujući dalekovidosti brojnih preduzetnika, umnogome
nalik pedantno odevenom muškarcu koji je stajao na palubi
sa ogromnim koferom. On je, poput njih, uvideo priliku i
žudno je ugrabio.
Nikada previše uglađen, Raskin je ispio čaj, a potom
zavrljačio šolju u more ne vrativši je u restoran. Dokono je
posmatrao let šljuka koje su promakle kraj trajekta, za kojima
je usledio trio smeđih pelikana, koji su projezdili svega
nekoliko centimetara iznad površine vode u potrazi za sitnim
ribama. Potom je, izmešavši se sa gomilom, sišao stepenicama
na glavnu palubu, odakle su se putnici iskrcavali sa trajekta
na pristanište ispred velike, bogato dekorisane,
novopodignute stanice Južnog Pacifika, sagrađene u
španskom stilu.
Žustrim korakom je prošao kroz unutrašnjost stanice
tegleći veliki kofer, izašavši kroz vrata koja su gledala na
Taunsendovu ulicu. Sledećih nekoliko minuta je stajao na
trotoaru i čekao. Nasmešio se kada se beli mercedes simpleks
dokotrljao niz ulicu i zaustavio uz ivičnjak ispred njega uz
škripu guma. Ispod haube se nalazio moćni četvorocilindrični
motor sa šezdeset konjskih snaga, koji je mogao da razvije sto
dvadeset kilometara na sat. Automobil je predstavljao
veličanstvenu mašinu napravljenu od čelika, mesinga, drveta,
kože i gume. Vožnja u njemu predstavljala je maltene
avanturu.
Ako je automobil predstavljao upečatljiv prizor, isto se
moglo reći i za ženu koja je sedela za volanom. Bila je vitka,
struka tankog poput čačkalice. Riđa kosa joj je bila ukrašena
velikom crvenom mašnom, koja je odgovarala boji njene
vatrene kose. Šešir bez oboda bio joj je privezan ispod brade
da ne bi odleteo tokom vožnje, a nosila je i mrku lanenu
haljinu, koja joj je dosezala do polovine listova da joj ne bi
smetala dok stopalima pritiska pet podnih pedala. Sklonila je
ruku sa velikog volana i mahnula.
„Zdravo, brate. Kasniš sat i po.“
„Pozdrav, sestro.“ Zastao je kako bi se iscerio. „Mogao
sam da putujem samo onoliko brzo koliko je mašinovođa vozio
lokomotivu.“
Okrenula mu je obraz, a on ju je revnosno poljubio.
Udahnula je njegov miris. Njen brat je uvek koristio
francusku kolonjsku vodu koju mu je poklonila. Mirisao je na
leju cveća posle lagane večernje kiše. Da nisu bili brat i
sestra, možda bi se upustila i u ljubavnu vezu s njim.
„Pretpostavljam da je tvoje putovanje bilo uspešno.“
„Jeste“, rekao je privezujući kofer na nogostup u
produžetku blatobrana. „Nemamo ni sekunde za gubljenje.“
Popeo se na suvozačevo kožno sedište braonkaste boje.
„Moram da unovčim bankovni ček koji sam uzeo u banci Solt
Lejk Sitija pre nego što se njihovi agenti pojave da zaustave
prenos novca.“
Žena je stopalom u braon kožnoj cipeli pritisnula kvačilo
i stručno ubacila menjač u prvu brzinu, a automobil je jurnuo
niz ulicu poput lava koji progoni zebru.
„Bila su ti potrebna čitava dva dana da stigneš ovamo. Ne
misliš li da previše rizikuješ? Sasvim je izvesno da su već
obavestili policajce i unajmili privatne agente, kao i da su im
tražili da provere sve banke u zemlji. Ukradeni bankovni ček
vredi čitavo bogatstvo."
„A za to je potrebno vreme, bar četrdeset osam sati“,
dodao je, grčevito se uhvativši za stranu sedišta kada je
automobil oštro skrenuo ulevo u Trgovačku ulicu. Drugom
rukom je jedva uspeo da zgrabi polucilindar pre nego što mu
je odleteo s glave.
Raskinova sestra je vozila izuzetno brzo, naizgled
nesmotreno, ali ipak spretno, glatko zaobilazeći sporija vozila
brzinom zbog koje su se iznenađeni prolaznici okretali u
čudu. Projurila je mimo velike pivske cisterne koju su vukla
dva peršerona{11} a koja je blokirala veliki deo ulice, za dlaku
se provukavši između burića naslaganih na ulici i trotoara
zakrčenog pešacima. Raskin je hrabro zviždukao koračnicu
Geri Oven i skidanjem šešira pozdravljao lepe devojke koje su
izlazile iz prodavnica odeće. Tramvaj na električni pogon
pomolio se dalje niz Trgovačku ulicu, a njegova sestra je naglo
prešla u suprotnu traku kako bi ga zaobišla, nateravši pritom
nekoliko konja da se propnu na zadnje noge, a njihovi
vlasnici su besno zamahali pesnicama kroz vazduh.
Prešavši još dva stambena bloka kroz kanjon građevina
od kamena i opeke, naglo se zaustavila ispred Kromvelove
banke na jugoistočnom uglu raskrsnice Trgovačke i Saterove
ulice, ostavljajući vidan trag zadnjih pneumatika jer je
zalegla na kočnicu.
„Stigli smo, brate. Nadam se da si uživao u vožnji.“
„Jednog dana ćeš izgubiti glavu.“
„Krivi sebe, a ne mene“, nasmejala se. „Ti si mi poklonio
ovaj automobil.“
„Trampiću svoj harli-dejvidson za njega.“
„Nema šanse“, veselo mu je mahnula i dodala: „Dođi
ranije kući i nemoj da kasniš. Imamo zakazano sa
Gruenhajmovima, da sa njima skitamo po ćumezima Barbari
Kousta i učestvujemo u nekoj od njihovih skandaloznih
plesnih revija.“
„Jedva čekam“, rekao je sarkastično. Sišao je na trotoar,
a onda se okrenuo i odvezao kofer. Njegova sestra je videla da
se napreže dok ga je podizao i znala je da je kofer dupke
napunjen ukradenim novčanicama iz banke Solt Lejk Sitija.
Na pritisak papučice za gas, mercedes simpleks je
pojurio preko raskrsnice i zaurlao niz ulicu, uz grmljavinu
izduvnog sistema koja je bila tek nekoliko decibela ispod
nivoa od kojeg bi popucala stakla na izlozima okolnih
prodavnica.

Bandit se okrenuo i ponosno pogledao veliku, bogato

dekorisanu zgradu Nacionalne banke Kromvel, sa visokim,
kaneliranim jonskim stubovima i velikim vitražnim
prozorima. Vratar u sivoj uniformi otvorio mu je velika
zastakljena vrata. Bio je to visoki muškarac, sa prosedom
kosom i vojničkim držanjem stečenim tokom trideset godina
službe u konjici Vojske Sjedinjenih Država.
„Dobro jutro, gospodine Kromvel. Drago mi je što vidim
da ste se vratili sa odmora."
 „Drago mi je što sam se vratio, Džordže. Kakvo je bilo
vreme tokom mog odsustva?“
„Baš kao što je danas, gospodine, sunčano i umereno
toplo.“ Džordž je spustio pogled na veliki kofer. „Želite li da
vam ponesem to, gospodine?"
„Ne, hvala ti. Snaći ću se već nekako. Ionako mi je
potrebno malo vežbe.“
Mali mesingani znak pored ulaza saopštavao je da
vrednost imovine banke iznosi dvadeset dva miliona dolara.
Uskoro će iznositi dvadeset tri, pomislio je Kromvel. Samo je
pedeset pet godina stara Vels Fargo banka posedovala veću
imovinu, kapital i likvidnost. Džordž je otvorio vrata, a bandit
po imenu Kromvel krenuo je preko mramornog poda
predvorja banke, prošao pored predivno izrezbarenih stolova
upravnika i blagajnika koji su sedeli iza šaltera bez rešetaka,
potpuno otvorenih za mušterije. Otvorena blagajna
predstavljala je neobični kapric čoveka koji nije verovao
nikome i koji je pljačkao banke izvan matične savezne države
kako bi izgradio vlastito finansijsko carstvo.
Uistinu, Džejkobu Kromvelu više nisu bili potrebni
dodatni prihodi koje je otimao za sopstvenu banku. Međutim,
bio je opijen izazovom. Osećao se nepobedivo. Mogao je da se
nadmeće sa bilo kojim policijskim istražiteljima, pa čak i sa
agentima Detektivske agencije Van Dorn, sve dok ne umre od
duboke starosti. Zahvaljujući svojim špijunima, znao je da
niko nije čak ni blizu toga da ga identifikuje.
Kromvel je ušao u lift i popeo se na treći sprat. Stupio je
u glavnu kancelariju na galeriji iznad predvorja banke, sa
podom obloženim italijanskim pločicama. Ušao je u svoju
veličanstveno ukrašenu kancelariju, pri čemu je debeli tepih
boje tamne slonovače prigušio bat njegovih koraka. Zidovi su
bili prekriveni panelima od tikovine, sa rezbarijama koje su
prikazivale prizore iz devetnaesto-vekovnog Zapada, dok su
stubovi koji su nosili krov bili uobličeni poput indijanskih
totema. Prostrana tavanica bila je oslikana muralima koji su
prikazivali rane dane San Franciska.
Kromvel je zaposlio tri sekretarice koje su vodile računa
o njegovom glavnom poslovanju, kao i o većem delu privatnih
poslova. Sve tri su bile prelepe žene: visoke, dražesne i
promućurne, iz uglednih porodica San Franciska. Plaćao ih je
više nego što su mogle zaraditi radeći za njegove konkurente.
Jedini uslov bio je da sve tri nose haljine istovetnog kroja i
boje, koje je, naravno, plaćala banka. Boja njihove odeće je
svakog dana bila drugačija. Danas su bile odevene u braon
haljine, čija je boja nadopunjavala tepih.
Videvši ga kako ulazi, smesta su ustale sa stolica i
okružile ga, veselo čavrljajući i želeći mu dobrodošlicu i
sretan povratak sa onoga za šta im je rekao da je bio odmor
koji je proveo pecajući u Oregonu. Mada je morao da upotrebi
veliku snagu volje i samoobuzdavanja, Kromvel se nikada
nije upustio u ljubavnu vezu ni sa jednom od svoje tri
sekretarice. Imao je čvrste principe u vezi sa igranjem na
vlastitom terenu.
Nakon što su razmenili ljubaznosti i gospođice se vratile
za svoje stolove, Kromvel je zamolio glavnu sekretaricu, koja
je za njega radila već devet godina, da dođe u njegovu
kancelariju.
Seo je za masivan sto od tikovine i stavio kofer ispod
nogu. Nasmešio se Merion Morgan.
„Kako ste, gospođice Morgan? Jeste li stekli neke nove
muške prijatelje u skorije vreme?“
Pocrvenela je.
„Nisam, gospodine Kromvel. Noći provodim kod kuće,
čitajući."
Merion je imala dvadeset jednu godinu kada je završila
koledž i došla da radi za Kromvela kao daktilografkinja, a s
vremenom je napredovala do položaja upravnika. Upravo je
napunila trideset i nikada se nije udavala, zbog čega su je
mnogi smatrali usedelicom. Međutim, Merion je mogla da ima
bilo kog dobrostojećeg muškarca u gradu. Bila je neobično
privlačna žena, stasala za udaju, koja je i te kako mogla da
bira svoje udvarače, ali tek je među njima trebalo da odabere
jednog za supruga. Bila je veoma izbirljiva što se tiče
muškaraca, a princ na belom konju iz njenih snova još se
nije pojavio. Plava kosa joj je bila skupljena u punđu po modi
toga doba, a dražesne crte lica isticale su njen dugi vrat.
Njeno lelo, utegnuto u korset, izgledalo je kao antički peščani
sat. Gledala je zelenim očima preko stola u Kromvela, a fino
negovana ruka spremno je držala olovku iznad otvorene
beležnice.
„Očekujem da predstavnici banke iz Solt Lejk Sitija
pristignu svakog časa kako bi proverili naše izveštaje."
„Hoće li pregledati naše knjige?“, upitala je blago
uspaničena.
Odmahnuo je glavom. „Ništa tome slično. Čuo sam
glasine među kolegama bankarima da je banka u Solt Lejk
Sitiju opljačkana i da je ukradeni novac možda uložen u neku
drugu banku.“
„Želite li da se pobrinem za to?“
„Ne. Molim te, jednostavno ih zabavi sve dok ne budem
bio slobodan da ih primim.“
Ukoliko je Merion imala bilo kakva pitanja u vezi sa
ćudljivošću Kromvelovog zahteva, nije pokazala nikakvu
ljubopitljivost.
„Da, naravno, postaraću se da im bude udobno sve dok
ne budete spremni da ih primite."
„To je sve, Merion“, rekao je Kromvel. „Hvala ti.“
Čim je sekretarica napustila njegovu kancelariju i
zatvorila vrata, Kromvel je iz grudnog džepa prsluka izvadio
bankovni ček iz Solt Lejk Sitija. Potom je ustao i prišao
velikom uspravnom sefu u kojem je čuvao finansijske knjige i
izveštaje svoje banke. Brzo i stručno je prepravio unose u
knjigama tako da deluje kao da je ček već primljen, a
celokupan iznos novca isplaćen gospodinu Iliji Raskinu.
Kromvel je takođe načinio nekoliko unosa koji su pokazivali
da je novac skinut sa likvidnog kapitala banke.
Kromvel nije morao dugo da čeka nakon što je završio
prepravljanje izveštaja. Očekivani predstavnici su dvadeset
minuta kasnije ušli u njegove spoljašnje kancelarije. Merion
ih je zadržavala, rekavši im da se gospodin Kromvel trenutno
nalazi u velikoj gužvi. Kada se mala zujalica ispod njenog
stola oglasila, uvela ih je u njegovu kancelariju.
Kromvel je držao telefon u ruci i klimnuo im glavom u
znak pozdrava, istovremeno ih drugom rukom ponudivši da
sednu.
„Da, gospodine Abernati, lično ću se pobrinuti da se vaš
račun zatvori, a novčana sredstva prebace u Baton Ruž
banku u Luizijani. Taman posla. Zadovoljstvo mi je što sam
vam bio od pomoći. Doviđenja."
Kromvel je spustio slušalicu na aparat i tobože prekinuo
vezu na čijem drugom kraju nije bilo nikakvog sagovornika.
Potom je ustao sa stolice, obišao oko stola i pružio ruku:
„Zdravo, ja sam Džejkob Kromvel, predsednik banke.“
„Ova gospoda su iz Solt Lejk Sitija“, rekla je Merion.
„Žele da vas vide u vezi sa čekom protivpravno izdatim u
njihovoj banci.“ Zatim je zakovitlala suknjom dva-tri
centimetra iznad gležnjeva, napustila kancelariju i zatvorila
vrata za sobom.
„Izvolite. Kako mogu da vam pomognem?“, upitao ih je
ljubazno Kromvel.
Jedan čovek je bio visok i mršav, a drugi nizak i debeo.
Krakati muškarac je prvi progovorio.
„Ja sam Vilijam Bigalou, a moj saradnik se zove Džozef
Farnam. Proveravamo da li je neka finansijska ustanova u
San Francisku možda primila bankovni ček na iznos od četiri
stotine sedamdeset pet hiljada dolara, izdat u banci Solt Lejk
Sitija.“
Kromvel je izvio obrve u lažnom neshvatanju.
„U čemu je problem?“ „Menicu je pod prinudom ispisao
upravnik banke pre nego što ga je bandit upucao i pobegao s
čekom i novcem koji se nalazio u trezoru. Pokušavamo da
utvrdimo kuda je pljačkaš otišao.“
„Oh, bože“, rekao je Kromvel, podigavši ruke u gestu
uznemirenosti. „Ček je prispeo u našu banku juče po podne.“
Dvojica agenata se vidno ukrutiše.
„Imate ček?“, upitao je Farnam. „Da, nalazi se u sefu u
računovodstvu.“ Kromvelov glas je postao ozbiljan:
„Nažalost, isplatili smo ga.“
„Isplatili ste ga!“, prodahtao je Bigalou.
Kromvel je nemoćno raširio ruke.
„Naravno.“
„Drugim čekom, bez sumnje“, rekao je Farnam, u nadi
da još imaju dovoljno vremena da spreče bandita da unovči
ček u nekoj drugoj banci.
„Ne, gospodin, čije se ime nalazilo na čeku, zatražio je
gotovinu, a mi smo mu uslišili želju.“
Bigalou i Farnam šokirano pogledaše u Kromvela.
„Tek tako ste isplatili maltene pola miliona dolara u
gotovom novcu nekome ko je ušao u vašu banku pravo sa
ulice?“, strogo se namrštio Bigalou.
„Lično sam proverio ček kada mi ga je moj upravnik
doneo na odobrenje. Delovao mi je savršeno ispravno."
Bigalou nije izgledao srećno. Zapalo mu je breme da
obavesti direktore banke u Solt Lejk Sitiju da je njihovih
četiri stotine sedamdeset pet liiljada dolara nestalo.
„Čije se ime nalazilo na čeku?“
„Gospodina Ilije Raskina", odgovorio je Kromvel.
„Pokazao mi je sijaset dokumenata koji su dokazivali da
je gospodin Raskin osnivač osiguravajuće kompanije koja će
isplatiti naknade nastradalima od požara, koji je uništio
stambenu četvrt u gradu...“ Kromvel je zastao. „Čini mi se da
je rekao da se grad zove Belingem, u Saveznoj državi
Vašington.“
„Možete li da nam opišete Raskina?“, upitao je Farnam.
„Besprekorno odeven“, rekao je Kromvel. „Visok, plavokos, sa
velikim smeđim brkovima. Nisam zapazio boju njegovih očiju.
No, čini mi se da se sećam da je nosio neobičan štap za
hodanje sa srebrnom drškom u obliku orlovske glave.“
„To je Raskin, nema sumnje“, promrmljao je Farnam.
„Nije dangubio", rekao je Bigalou svom partneru. „Mora
da je uhvatio ekspresni voz kako bi stigao ovamo za manje od
jednog dana.“
Farnam se skeptično zagledao u Kromvela.
„Zar vam nije palo na pamet kako je posredi astronomski
velika svota novca da se isplati potpunom strancu iz druge
države?“
„Jesam, ali, kao što rekoh, lično sam proverio ček da bih
se uverio da nije krivotvoren. Upitao sam ga zbog čega nije
podigao novac u banci u Sijetlu i odgovorio mi je da njegova
kompanija otvara podružnicu u San Francisku. Uveravam vas
da je ček bio autentičan. Nisam imao ni najmanji razlog da
budem sumnjičav. Isplatili smo ga, premda nam je za to bila
potrebna bezmalo svaka novčanica koju smo čuvali u
trezoru.“
„Banka koju predstavljamo neće biti srećna zbog ovoga“,
istakao je Farnam.
„To nije moja briga“, odgovorio je Kromvel odsečno.
„Nacionalna banka Kromvel nije učinila ništa nezakonito ili
pogrešno. Postupili smo u skladu s propisima i pravilima
bankarstva. Što se tiče mogućnosti banke Solt Lejk Sitija da
ispuni svoje obaveze, nisam zabrinut. Osim što će im njihova
osiguravajuća kompanija nadoknaditi opljačkani novac,
slučajno znam da je vrednost njihove imovine više nego
dovoljna da pokrije gubitak od pola miliona dolara.“
Farnam se obratio Bigalou ne okrenuvši glavu u
njegovom pravcu.
„Bolje da što pre odemo u najbližu telegrafsku službu i
obavestimo direktore banke u Solt Lejk Sitiju. Neće biti
zadovoljni.“
„Da“, klimnuo je glavom Bigalou. „Neće prihvatiti ovo bez
protivljenja i protesta."
„Nemaju drugog izbora nego da ispoštuju bankovni ček.
Mislim da sa sigurnošću mogu da tvrdim da će i bankarska
komisija presuditi u korist Nacionalne banke Kromvel, ukoliko
direktori banke u Solt Lejk Sitiju budu želeli da ulože žalbu.“
Dvojica agenata su ustali sa stolica.
„Potrebna nam je vaša izjava, gospodine Kromvel“,
obznanio je Farnam, „i opis okolnosti prilikom isplate novca.“
„Naložiću svojim advokatima da je sastave sutra ujutru.“
„Hvala vam na vremenu."
„Nema na čemu“, rekao je Kromvel ne ustavši sa stolice.
„Učiniću sve što je u mojoj moći da sarađujem.“
Čim su agenti otišli, Kromvel je pozvao gospođicu
Morgan.
„Molim vas, postarajte se da me niko ne uznemirava u
naredna dva sata.“
„Razumem“, odgovorila je odmah.
Nekoliko sekundi nakon što je izašla iz kancelarije,
Kromvel je prišao vratima i zaključao ih. Potom je izvukao
teški kofer ispod stola, stavio ga na sto od tikovine i otvorio
poklopac. Unutrašnjost je bila dupke popunjena
novčanicama, uglavnom povezanih u svežnjeve papirnim
trakama.
Kromvel je počeo metodično da prebrojava i slaže
novčanice, povezujući pojedinačne banknote u svežnjeve na
čijim trakama je ispisivao iznos. Pošto je završio brojanje,
površina njegovog radnog stola bila je prekrivena uredno
nagomilanim svežnjevima novčanica, prebrojanim i
označenim. Obračun je iznosio dve stotine četrdeset i jednu
hiljadu dolara. Potom je pažljivo vratio novac natrag u kofer,
stavio ga ispod stola i otvorio finansijske knjige. Unosio je
depozite na lažne račune koje je odavno otvorio kako bi sakrio
novac pokraden tokom prethodnih godina - novac pomoću
kojeg je otvorio vlastitu banku. Zadovoljan time što je izvršio
sve unose, ponovo je pozvao gospođicu Morgan i obavestio je
kako je spreman da se pozabavi svakodnevnim izazovima
upravljanja uspešnom finansijskom ustanovom.
Banka je bila otvorena za rad sa strankama između
deset ujutru i tri posle podne. Pošto je radno vreme završeno,
Kromvel je sačekao ila svi zaposleni odu kućama i da se vrata
banke zaključaju. Onda je, sam-samcat u ogromnoj
unutrašnjosti zgrade, liftom odneo kofer do prizemlja i uneo
ga u trezor koji je i dalje bio otvoren u skladu s njegovim
uputstvima. Stavio je novac, svežanj po svežanj, u
odgovarajuće kutije koje su blagajnici koristili za transakcije
sa klijentima. Sutra ujutru će ispisane priznanice predati
glavnom raćunovođi, koji će potom u knjige ubeležiti lažne
depozite ne znajući serijske brojeve.
Džejkob Kromvel se osećao veoma zadovoljan samim
sobom. Ova podvala, kao i pljačka banke u Solt Lejk Sitiju,
bila je njegov najsmeliji poduhvat ikada. I nije nameravao da
ga ponovi. Ovaj čin će odvesti njegove progonitelje na
pogrešan trag i navesti ih da pomisle kako bandit postaje sve
odvažniji i da će ponovo pokušati da opljačka banku u nekom
velikom gradu. No, Kromvel je znao da ne treba da iskušava
sreću. Kada bude ponovo izvršio zločin, biće to u nekom
malom gradu koji će tek odabrati.
Nakon što je zatvorio trezor, zaključao bezbednosnu
bravu i uključio tajmer, Kromvel je otišao u podrum i izašao
na ulicu kroz skrivena vrata za koja je samo on znao da
postoje. Zviždućući melodiju Jenki Dudl, za- ustavio je taksi i
odvezao se do Ulice Kalifornija, odakle se tramvajem uspeo
nagibom od četrnaest stepeni do svoje kuće na vrhu stotinu
deset metara visokog brda Nob, koje je Robert Luis
Stivenson{12} jednom prilikom opisao kao brežuljak prekriven
palatama.
Kromvelova rezidencija nalazila se među vilama na
uzanom živopisnom sporednom putiću po imenu Kušmanova
ulica. Ostale velelepne spomenike bogatstvu na brdu Nob
sagradili su vlasnici rudnika i četiri velika barona železničke
kompanije Centralni Pacifik, kasnije preimenovane u Južni
Pacifik: porodice Hantington, Stenford, Hopkins i Kroker. Oku
nekog kreativnog umetnika ili dizajnera, palate bi izgledale
kao hvalisave izopačenosti poludelog arhitekte.
Za razliku od ostalih kućerina od drveta, dom Džejkoba
Kromvela i njegove sestre Margaret bio je sagrađen od
kamena, sa daleko umerenijom spoljašnjošću, bezmalo nalik
biblioteci. Pojedini ljudi smatrali su da Kromvelov dom veoma
podseća na Belu kuću u Vašingtonu.
Sestra ga je nestrpljivo čekala. Na njeno navaljivanje,
brzo se spremio za noćni izlazak u Barbari Koust. Nema šta,
pomislio je dok je oblačio večernje odelo, ovo je bila i te kako
produktivna nedelja. Još jedan uspeh koji se mogao dodati
njegovom rastućem osećaju nepobedivosti.
 12
Irvin nije uspeo da pronađe serijske brojeve novčanica
ukradenih iz banke u Bouzmanu. Ne samo da ih osoblje
banke nije zabeležilo već je banka zbog pljačke otišla pod
stečaj. Dok su štedišama namirili dugove prodajom imovine,
banka je već bila propala, a osnivač je prodao i ono malo
nepokretnosti preostalih u njegovom vlasništvu, uključujući i
zgradu, bogatom vlasniku rudnika srebra.
Irvin je krenuo ka sledećoj orobljenoj banci sa spiska i
ukrcao se na voz Severnog Pacifika koji je išao u rudarski
gradić Elkhorn u Montani, koji se nalazio na dve hiljade
metara nadmorske visine. Rudarski gradić u procvatu, sa dve
i po hiljade stanovnika, Elkhorn je između 1872. i 1906.
godine proizveo otprilike deset miliona dolara u zlatu i srebru.
Krvolok je opljačkao banku tri godine ranije, ostavivši za
sobom četiri leša.
Tik pre nego što je voz pristao u gradsku stanicu, Irvin
je, po deseti put otkako je napustio Bouzman, pročitao
izveštaj o pljački u Elkhornu. Posredi je bio istovetan modus
operandi koji je bandit koristio prilikom svih ostalih pljački.
Prerušen u rudara, ušao je u banku odmah nakon što je
pristigla pošiljka novca namenjena za isplatu zarada u
rudnicima, koji su imali tri hiljade zaposlenih.
Kao i obično, nije bilo preživelih svedoka. Sve četiri žrtve
- upravnik banke, blagajnik i bračni par koji je podizao novac
sa štednog računa - upucane su u glavu sa malog rastojanja.
Opet niko nije čuo pucnjeve, a bandit kao da je propao u
zemlju ne ostavivši ni traga za sobom.
Irvin se prijavio u hotel Grand, a onda je niz ulicu pošao
u Banku Marvina Šmita, bogatog vlasnika rudnika koji ju je
otkupio nakon prethodnog bankrotstva i nazvao po sebi.
Arhitektura zgrade bila je tipična za tadašnji stil u većini
rudarskih gradova - gotički stil izveden lokalnim kamenom.
Prošao je kroz ulazna vrata postavljena na ćošku građevine,
koja su gledala na raskrsnicu Starog potoka i Ulice borova.
Upravnik je sedeo iza niske pregrade, nedaleko od masivnog
čeličnog sefa na kojem je bila slika ogromnog losa kako stoji
na kamenoj izbočini.
„Gospodin Sigler?“, upitao je Irvin.
Mladić sa crnom kosom, nauljenom i zalizanom unazad,
diže pogled. Oči su mu bile tamnozelene, a crte lica su
odavale indijansku krv njegovih predaka. Nosio je udobne
pamučne pantalone, košulju sa mekanim okovratnikom, bez
kravate. Uzeo je naočare sa stola i stavio ih na nos.
„Da, ja sam Sigler. Izvolite?“
„Ja sam Glen Irvin iz Detektivske agencije Van Dorn.
Ovde sam povodom istrage u vezi sa pljačkom vaše banke pre
nekoliko godina.“
Sigler se namrštio i razdraženo kazao:
„Ne mislite li da je Agencija Van Dorn stigla malčice
prekasno na mesto zločina? Pljačka i ubistva desili su se još
davne 1903. godine.“
„Tada nismo bili unajmljeni da izvršimo istragu“,
uzvratio je Irvin.
„Pa, zbog čega ste onda sada ovde?“
„Da zabeležim serijske brojeve novčanica ukradenih
prilikom pljačke, ako su, kojim slučajem, bile upisane u
registar vaše banke.“
„Ko plaća vaše usluge?“, upitao je Sigler.
Irvin je razumeo Siglerovo nepoverenje. Možda bi se i on
osećao isto da se kojim slučajem nalazio na mestu upravnika
banke.
„Vlada Sjedinjenih Država. Žele da se pljačke i ubistva
okončaju."
„Meni se čini da taj kučkin sin ne može biti uhvaćen",
rekao je hladno Sigler.
„Ukoliko hoda na dve noge“, rekao je samopouzdano
Irvin, „Agencija Van Dorn će ga uhvatiti.“
„Poverovaću u to tek kada budem video rođenim očima“,
rekao je ravnodušno Sigler.
„Mogu li da vidim vaš registar serijskih brojeva? Ako su
vaši prethodnici zabeležili brojeve ukradenih novčanica,
daćemo sve od sebe da im uđemo u trag.“
„Zbog čega mislite da su brojevi uopšte zabeleženi?"
Irvin je slegnuo ramenima.
„Ni zbog čega. Ali nikada nije naodmet pitati."
Sigler je preturao po stolu sve dok nije pronašao svežanj
ključeva.
„Stare izveštaje držimo u skladištu iza glavne zgrade.“
Pokazao je rukom Irvinu da pođe za njim, a zatim prošao
kroz stražnja vrata i krenuo prema maloj kamenoi kućici
nasred unutrašnjeg dvorišta banke. Vrata su glasno
zaškripala dok su se otvarala na zarđalim šarkama. Na
policama su se nalazili poređani redovi finansijskih knjiga i
izveštaja. U jednom ćošku skladišta stajali su mali sto i
stolica.
„Sedite, gospodine Irvin, a ja ću videti šta mogu da
pronađem.“
Irvin nije bio preterano optimističan. Izgledalo je maltene
nemoguće pronaći banku koja je vodila zapisnik o serijskim
brojevima novčanih sredstava u prometu. Bilo je to prilično
nategnuta pretpostavka, ali je morao da istraži svaku
mogućnost. Posmatrao je kako Sigler pregleda nekoliko knjiga
uvezanih platnom. Napokon, otvorio je jednu i klimnuo
glavom.
„Pronašao sam je“, rekao je trijumfalno Sigler. „Serijski
brojevi svih novčanica u našem trezoru koje je knjigovođa
zabeležio dva dana pre pljačke. Neke novčanice su, naravno,
kasnije distribuirane našim štedišama. Ipak, najveći deo je
završio kod bandita."
Irvin je bio zabezeknut dok je otvarao knjigu i buljio u
redove brojeva uredno ispisanih mastilom na linijama
stranica. Postojalo je nekoliko različitih vrsta velikih
banknota. U knjizi su takođe bili zabeleženi zlatni sertifikati,
srebrni sertifikati i menice koje su izdale pojedine banke.
Serijski brojevi Državne blagajne Sjedinjenih Država bili su
otisnuti vertikalno i horizontalno na stranicama; lokalna
banka, koja ih je izdala, dodala je vlastiti broj na dnu. Najveći
deo je poticao iz Kontinentalne i komercijalne nacionalne
banke u Čikagu i Prve nacionalne banke Kroker u San
Francisku. Ushićeno je pogledao u Siglera.
„Znate li šta ovo znači“, rekao je Irvin, ushićen preko
svake mere. „Sada možemo da pošaljemo serijske brojeve
ukradenih novčanica svakoj banci u zemlji i možda da
nađemo gde ih je bandit uložio. Leci sa spiskom brojeva
takođe mogu da se razdele trgovcima širom Zapada, sa
upozorenjem da obrate pažnju na novčanice.“
„Srećno s tim“, rekao je pesimistično Sigler. „Malo je
verovatno da ćete uspeti da im uđete u trag nakon čitave tri
godine. Svaka novčanica je dosad mogla već sto puta da pređe
iz ruke u ruku.“
„Verovatno ste u pravu, međutim, uz malo sreće, bandit
je zadržao neke novčanice."
„Male su šanse za tako nešto“, kazao je Sigler sa
osmehom. „Kladim se u mesečnu platu da je odavno potrošio
sav ukradeni novac.“
Sigler verovatno jeste u pravu, pomislio je Irvin. Ali se
nije dao obeshrabriti. Bel je rekao da će banditu glave doći
beznačajna greška. Sada je trebalo samo dostaviti informacije
bankama i trgovcima i nadati se da će ubrzo uslediti odgovor
koji će dovesti do otkrivanja položaja ta- janstvenog ubice.
 13
Kertis je sedeo za stolom u arhivi železničke kompanije
Junion Pacifik u Omahi, u državi Nebraska, okružen visokim
policama ispunjenim redovima knjiga i izveštaja o redovima
vožnje vozova. Tokom devet dana otkako je započeo pretragu,
Kertis je pročešljao izveštaje četiri različite železničke
kompanije, uključujući i Vels Fargo, pokušavajući da pronađe
bilo kakav trag o tome kako je Bandit Krvolok izbegao
hvatanje nakon počinjenih pljački i ubistava.
Beše to praktična vežba iz uzaludnosti. Ništa se nije
poklapalo. Započeo je pretragu razmatrajući mogućnost
bekstva poštanskim kočijama. Većina linija putničkih
diližansi bila je ukinuta do 1906. godine. Kompanija Vels
Fargo je još držala monopol na linijama koje su se širile
nekoliko hiljada kilometara preko kopnenih puteva,
uglavnom u zabačenim područjima u kojima nije bilo
železnice. Takođe, redovi vožnje nisu se poklapali sa
vremenom kada su izvršene pljačke.
Godine 1906, postojalo je hiljadu i šest stotina različitih
železničkih kompanija širom Sjedinjenih Država, sa više od
tri stotine pedeset hiljada kilometara železničkih šina. Svaka
od pedeset najvećih kompanija posedovala je po hiljadu šest
stotina kilometara. Kertis je suzio broj kompanija na svega
pet. Posredi su bile železnice sa linijama koje su prolazile
kroz gradove koje je orobio bandit.
„Da li biste želeli šoljicu kafe?“
Kertis je digao oči sa reda vožnje i pogledao u lice
čovečuljka ne višeg od sto šezdeset centimetara. Zvao se
Nikolas Kulejn, a njegova posedela kestenjasta kosa bila je
nevešto začešljana unapred preko glave kako bi prikrila
očiglednu pročelavost. Lasičje kestenjaste oči neprestano su
šarale tamo-amo, a imao je i tanke brčiće čiji su se zašiljeni
krajevi protezali dobra tri centimetra preko ivica usana.
Hodao je blago nagnut u stranu i nosio naočare sa debelim
staklima koja su mu uvećavala oči. Kertisa je zabavljao ovaj
čovečuljak gipkog koraka, toliko željan da mu pomogne.
Predstavljao je savršen stereotip čuvara plesnivih izveštaja u
arhivi.
„Ne, hvala vam.“ Kertis je zastao i pogledao na kazaljke
džepnog časovnika. „Nikada ne pijem kafu posle podneva."
„Jeste li imali ikakve sreće?“, upitao je Kulejn.
Kertis je umorno odmahnuo glavom.
„Nijedan putnički voz nije polazio iz gradova u vreme
kada je bandit opljačkao banke.“
„Nadam se da ćete uhvatiti to ubilačko đubre“, rekao je
Kulejn, a glas mu se najednom ispunio gnevom.
„Zvuči kao ga mrzite.“
„Imam ličnu zađevicu s njim.“
„Ličnu?“
Kulejn je klimnuo glavom.
„Krvolok je ubio moju rođaku i njenog sinčića u banci u
Makdauelu u Novom Meksiku."
„Žao mi je“, rekao je skrušeno Kertis.
„Morate da ga uhvatite i obesite!“ Kulejn je tresnuo
šakom po stolu, pri čemu je otvorena knjiga sa rasporedom
vožnje zadrhtala, a nekoliko stranica se prevrnulo. „Već
predugo izvrdava kaznu za svoje zločine.“
„Uveravam vas da Detektivska agencija Van Dorn radi i
danju i noću kako bi ga privela pravdi."
„Jeste li pronašli išta što bi moglo da vam pomogne da
mu uđete u trag?“, upitao je žudno Kulejn.
Kertis je podigao ruke iznad glave u gestu nemoći.
„Otkrili smo samo da mu nedostaje mali prst na levoj
šaci. Osim toga, nemamo ama baš nikakav trag.“
„Jeste li proverili redove vožnje diližansi?“
„Proveo sam čitav dan u arhivi kompanije Vels Fargo. To
se pokazalo kao ćorsokak. Nijedan raspored vožnje ih ne vodi
kroz grad u vremenskom rasponu od četiri sata od pljačke. To
je i više nego dovoljno vremena da bandit izbegne hapšenje.“
„A putnički vozovi?“
„Šerif i maršal poslali su telegrame susednim gradovima
da zaustave sve vozove i pregledaju putnike na njima u
potrazi za ljudima sumnjivog izgleda. Čak su pretražili sav
prtljag u nadi da će u nekoj putnoj torbi pronaći ukradeni
novac, ali nisu našli nikakve dokaze, niti su uspeli da izvrše
identifikaciju. Bandit jednostavno isuviše pametan. Maske
koje je koristio da pljačka i ubija bile su odveć originalne i
previše dobro osmišljene. Policajci su imali veoma malo ili
nimalo podataka na osnovu kojih su mogli da deiaju.“
„Da li su redosledi vožnje odgovarali vremenu pljački?“
„Samo dva“, odgovorio je umorno Kertis. „Polasci ostalih
vozova se ne poklapaju sa vremenom događaja.“
Kulejn je zamišljeno provukao ruku kroz retku kosu.
„Dakle, elimiuisali ste diližanse i putničke vozove. Šta je
sa teretnim?“
„Teretni vozovi?“
„Jeste li proverili vremena njihovih polazaka?“
Kertis je potvrdno klimnuo glavom.
„Tu već imamo sasvim drugačiju priču. Vozovi koje sam
uspeo da pronađem u pravo vreme na pravom mestu
napustili su opljačkane gradove u vremenu koje se poklapa
sa pljačkama.“
„Onda imate odgovor“, rekao je Kulejn.
Kertis mu nije odgovorio istog trena. Bio je umoran, na
granici potpune iscrpljenosti i u depresiji zbog toga što nije
uspeo ništa da pronađe. U sebi je proklinjao Bandita
Krvoloka. Nije izgledalo ljudski moguće da neko bude toliko
nevidljiv, toliko neuhvatljiv, toliko sposoban da prkosi svim
pokušajima da mu se uđe u trag. Kertis je bezmalo mogao da
ga vidi kako se smeje neveštim naporima svojih progonitelja.
Naposletku je kazao:
„Potcenjujete organe reda i zakona Sjedinjenih Država.
Policajci su pretražili furgone svih teretnih vozova koji su
prošli kroz gradove u određenom vremenskom rasponu.“
„Šta je sa furgonima prebačenim na sporedne koloseke,
na kojima su čekali da ih drugi vozovi kasnije odvuku na
druga odredišta? Bandit je lako mogao da izmakne poteri
skriven u teretnom vagonu.“
Kertis je odmahnuo glavom.
„Potere su pretražile sve prazne furgone i nisu pronašle
ni traga ni glasa od bandita.“
„Jesu li proveravali utovarene vagone?“, pitao je Kulejn.
„Zašto bi? Natovareni vagoni su čvrsto zaključani. Nema
nikakve šanse da je bandit mogao da uđe u njih.“
Kulejn se iscerio poput lisice u kokošinjcu.
„Pretpostavljam da vam niko nije rekao da svi otpremnici
vozova poseduju ključeve kojima se otvaraju katanci na
vratima teretnih vagona, za slučaj požara.“
„Nisam bio svestan te činjenice", kazao je Kertis.
Naočare s čeličnim okvirom kliznuše niz Kulejnov nos.
„To svakako predstavlja nešto o čemu vredi razmisliti.“
„Da, i te kako“, rekao je Kertis rastrojeno, a mozak je
počeo da mu radi punom parom. „Dakle, da idemo procesom
eliminacije. Potere su tvrdile da nije bilo nikakvih tragova koji
su vodili iz grada, što znači da bandit nije pobegao na konju.
Ne postoji maltene nikakva šansa da je pobegao diližansom, a
izgleda vrlo malo verovatno da je tek tako kupio kartu i
napustio grad kao putnik na vozu. Takođe, nisu ga primetili
ni u jednom praznom teretnom vagonu."
„Što ostavlja već odranije utovarene i zaključane furgone
kao jedina prevozna sredstva koja nisu bila pretražena“, bio
je uporan Kulejn.
„Možda ste odista na tragu nečega“, rekao je zamišljeno
Kertis. Neobičan izraz mu je prešao preko lica kada je počeo
da zamišlja novi scenario. „To nam pruža čitav niz novih
mogućnosti koje treba istražiti. Sada moram da pregledam
izveštaje o teretnim vozovima kako bih proučio podatke o
furgonima koji su bili u kompozicijama, o tome ko ih je
posedovao, o njihovom izgledu i konačnom odredištu.“
„Nimalo lak zadatak“, kazao je Kulejn. „Moraćete da
proverite na stotine teretnih vagona iz desetak voznih
kompozicija.“
„To je nalik delićima slagalice. Treba pronaći isti furgon
parkiran na obližnjem sporednom koloseku u svim
opljačkanim gradovima u istom danu kada su se pljačke
odigrale."
„Biće mi zadovoljstvo da vam pomognem sa izveštajima o
teretnim vozovima Junion Pacifika.“
„Hvala vam, gospodine Kulejn. Dva teretna voza su zaista
pripadala Junion Pacifiku.“
„Samo mi recite u kojem su se gradu nalazili i ja ću vam
iskopati izveštaje sa podacima o njihovim serijskim
brojevima, o tome ko ih poseduje i o službenicima koji su
ugovorili i platili njihov transport.“
„Bili ste mi od ogromne pomoći i na tome vam se
neizmerno zahvaljujem“, rekao je iskreno Kertis.
„Naprotiv, ja se vama zahvaljujem, gospodine Kertis.
Nikada mi nije palo na pamet da ću biti u mogućnosti da
pomognem u privođenju pravdi Bandita Krvoloka, ubice moje
rođake i njenog deteta.“
Četiri sata kasnije, uz Kulejnovu pomoć, Kertis je
posedovao podatak koji mu je pružio solidan pravac za dalje
istraživanje. Sada je trebalo još samo da pregleda arhive
železničkih kompanija Južni Pacifik, Ačison, To- pika i Santa
Fe i Denver i Rio Grande, kako bi potvrdio Kulejnovu teoriju.
Kada je pala noć, Kertis se nalazio na vozu ka Los
Anđelesu i arhivama kompanija Ačison i Topika i Santa Fe.
Previše uzbuđen da bi zaspao, zurio je u sopstveni odraz na
staklu prozora - napolju je bilo odveć mračno da bi posmatrao
okolni krajolik. Osećao se optimistično, uveren da se kraj
potrage nalazi odmah preko sledećeg brda i iza sledeće
krivine.
 14
Kasno uveče, kada je Bel sišao sa voza, padala je sitna
kiša koja je raskvasila utabanu zemlju gradskih ulica. Pri sve
slabijem dnevnom svetlu, video je da je Bizbi u Arizoni
maltene vertikalan grad, sa strmim bregovima na kojima su
stajale načičkane mnogobrojne kuće do kojih se moglo stići
isključivo napornim prilaznim stepenicama. Na putu do hotela
Kraljica bakra, Bel je prošao kroz lavirint uzanih i krivudavih
uličica, oivičenih novim velikim objektima sagrađenim od
opeke.
Bila je subota, a Bel je u šerifovoj kancelariji pronašao
dežurnog zamenika. Zamenik mu je rekao da je šerif uzeo
nekoliko slobodnih dana kako bi popravio svoju kuću
oštećenu u bujici, koja se spustila sa okolnih brda, i da se
neće vraćati na posao sve do utorka. Kada ga je Bel upitao
kako da stigne do šerifove kuće, zamenik je odbio da mu kaže
tvrdeći da je šerif naložio da ga niko ne uznemirava, osim u
slučaju krajnje nužde.
Bel se prijavio u hotel Kraljica bakra, pojeo laganu
večeru u hotelskom restoranu, a potom izašao u grad. Nije ga
privuklo da popije piće u salunu Kraljica bakra, već je
odšetao do zloglasne ulice Pivarski jarak, načičkane sa
pedeset saluna i poznate širom regiona kao najdivljija,
najskarednija i najbolja ulica za pijančenje na vascelom
Zapadu.
Proverio je četiri saluna, zakoračivši u svaki da prouči
atmosferu pre nego što bi otišao u sledeći. Naposletku, odlučio
se za prostranu drvenu dvoranu, gde su na pozornici četiri
devojke plesale uz muziku malog orkestra koji je svirao
regtajm melodiju. Probio se između zauzetih stolova, prišao
šanku i sačekao da ga šanker zapazi:
„Šta želiš, prijatelju, viski ili pivo?“
 „Koji je najbolji viski koji imate?“
„Od Džeka Danijela iz Tenesija“, odgovorio je šanker bez
oklevanja. „Dobio je zlatnu medalju na sajmu u Sent Luisu, i
to za najbolji viski na svetu.“
Bel se nasmešio.
„Pio sam ga već, s vremena na vreme. Sipaj mi dupli.“
Dok je šanker sipao piće, Bel se okrenuo, nalaktio na
šank i zagledao preko krcatog saluna. Poput većine birtija na
Zapadu, najveći deo prostorije bio je rezervisan za kockanje.
Belove oči su prelazile od stola do stola, tražeći pravu
kombinaciju pokeraša. Ugledao je upravo ono što se nadao da
će pronaći: sto sa kartarošima u mnogo finijim odelima nego
većina prisutnih rudara. Delovali su kao poslovni ljudi,
trgovci ili nadzornici rudnika. Najbolje od svega, bilo ih je
svega četvorica - nedostajao im je peti igrač.
Bel je platio viski i prišao stolu.
„Mogu li da vam se pridružim, gospodo?“, upitao je.
Ljudina rumenog lica klimnuo je glavom i mahnuo
rukom prema praznoj stolici.
„Veoma ste dobrodošli da se pridružite“, rekao je.
Čovek prekoputa stola je promešao špil, nakratko
pogledao u Bela dok je sedao na stolicu i počeo da deli karte.
„Ja sam Frenk Kalovej. Ostali su Pit O’Liri, Klej Kram i
Luis Latur.“
„Ajzak Bel.“
„Jeste li novi u gradu, gospodine Bel?“, upitao je O’Liri,
krupni, mišićavi Irac.
„Da, stigao sam vozom u šest i trideset iz Feniksa.“
„Poslom ili zadovoljstvom?“, upitao je ponovo O’Liri.
„Poslom. Ja sam agent Detektivske agencije Van Dorn.“
Svi prisutni su podigli pogled sa karata i zabuljili se u
Bela sa probuđenim zanimanjem.
„Dozvolite mi da pogodim", rekao je Kram stavljajući
svoje karte licem nadole na ogromni trbuh. „Istražujete
pljačku banke i ubistva koja su se desila pre četiri meseca."
 Bel je klimnuo glavom dok je posmatrao svoje karte.
„U pravu ste, gospodine.“
Latur je progovorio francuskim naglaskom, paleći
istovremeno cigaru:
„Malčice ste zakasnili, zar ne? Trag se već poodavno
ohladio."
„Trag sada nije ništa hladniji nego što je bio svega pet
minuta nakon zločina", uzvratio je Bel. „Uzeću dve.“
Kalovej je delio tražene karte dok su ostali igrači
uzvikivali broj karata za koje su se nadali da će im doneti
dobitnu ruku.
„Taj pljačkaš predstavlja pravu misteriju“, rekao je.
„Nikada nije pronađen nikakav trag bandita.“
„Jezivo“, rekao je O’Liri dok je gledao u svoje karte, pri
čemu je njegov izraz lica otkrivao da nema ništa vredno u
rukama. „Odustajem!“ Oči mu na trenutak susretoše Belove.
„Jezivo je što je uspeo da nestane poput duha.“
„Šerif nije pronašao ama baš nikakav trag“, promrmljao
je Kram. „Kad su se vratili u grad, članovi potere su izgledali
kao da su im supruge pobegle sa grupom putujućih trgovaca.“
Zaćutao je za tren. „Ulažem dva dolara.“
„Podižem za tri“, rekao je Kalovej.
Latur je bacio svoje karte prema delitelju.
„I ja odustajem."
„A vi, gospodine Bel“, upitao je Kalovej, „jeste li i dalje u
igri?“
Bela je zabavljala činjenica da ulozi u partiji nisu bili
visoki, ali nisu bili baš ni mačji kašalj.
„Pratim.“
„Dve dame“, obznanio je Kram.
„Dve desetke“, rekao je Kalovej. „Bolji si od mene.“
Okrenuo se. „Šta vi imate, gospodine Bel?“
„Dve osmice“, rekao je Bel i pružio Kaloveju karte
okrenute licem nadole. Bel je slagao. Imao je tri žandara, ali
mu je palo na pamet da će brže zadobiti poverenje saigrača
ako bude gubio. „Ima li neko ideju o tome kako je pljačkaš
uspeo da pobegne iz grada?“
„Ja dosad nisam čuo nijednu“, odgovorio je O’Liri.
„Poslednji put kada sam razgovarao sa šerifom, bio je potpuno
zbunjen.“
„Govorite li o šerifu Hanteru?“, upitao je Bel, prisetivši se
šta je ranije pročitao u izveštaju agencije.
„Džo Hanter je umro od srčanog udara dva meseca
nakon ubistava“, odgovorio je Latur. „Novi šerif se zove Sten
Marfi, Hanterov bivši glavni zamenik. On zna šta se dogodilo
podjednako dobro kao i bilo ko drugi."
„Marfi je dobar kao lebac ako mu se dopadnete", rekao je
Kram. „Ali ako mu zgazite na žulj, odgrišće vam glavu sa
ramena.“
„Voleo bih da porazgovaram s njim, ali sumnjam da ću
ga zateći u kancelariji na sabat“, rekao je Bel, ne spomenuvši
obeshrabrujući komentar Marfijevog zamenika. „Gde mogu da
ga pronađem?“
„Pre dve nedelje smo imali gadnu poplavu u gradu“,
odgovorio je Kalovej. „Njegova kuća je tad bila teško oštećena.
Pretpostavljam da ćete ga zateći do guše u popravkama.“
„Možete li mi reći kako da stignem do njegove kuće?“
O’Liri je mahnuo rukom ka severu.
„Samo idite do kraja Haulandove ulice i popnite se uza
stepenice. Šerifova kuća je okrečena u zeleno, a u prednjem
dvorištu je mali gaj pomorandži.“
Razgovor je zatim prešao na dnevnu politiku i raspravu o
tome da li će Tedi Ruzvelt moći da se 1908. kandiduje za treći
mandat i, ako ne bude mogao, koga će izabrati za svog
naslednika. Bel je izgubio tri ruke za svaku koju je dobio, a
njegovi saigrači su se opustili pošto su shvatili da stranac nije
bogzna kakav pokeraš.
„Deluje mi veoma čudno što niko nije video kako
pljačkaš napušta banku ili odlazi iz grada“, rekao je Bel
dokono dok je posmatrao karte.
 „U svakom slučaju, niko nije ništa prijavio šerifu“, rekao
je O’Liri.
„I niko nije video kako bandit ulazi u banku ili je
napušta“, dodao je Latur. „Postojao je jedan matori pijani
rudar, koji je često dangubio na ulici prekoputa banke“,
odgovorio je Kalovej, „ali je on nestao ubrzo posle pljačke."
„Šerif Hanter ga nije smatrao osumnjičenim?“
Latur nije imao sreće. Bacio je karte po peti put otkako je
Bel seo za sto.
„Stari istrošeni rudar, koji je izgledao kao da mu nije
preostalo još mnogo dana na ovom svetu? Građani su ga
smatrali poslednjom osobom koja je mogla da ima bilo kakve
veze sa zločinom.“
„Viđao sam ga više no jednom ispruženog na pločniku i
pijanog kao letva“, rekao je O’Liri. „On je mogao da opljačka
banku i ubije troje ljudi isto kao što bih ja mogao da
postanem guverner države. I dalje mislim da je pljačku izveo
neko iz grada koga svi poznajemo."
„Možda je posredi bio stranac“, rekao je Bel.
Kalovej je slegnuo ramenima.
„Bizbi ima dvadeset hiljada stanovnika. Ko će prepoznati
stranca?“
„Šta je sa onim tipom na motociklu?" upitao je nikoga
određeno Kram.
„Postojao je motocikl u gradu?“, upitao je zainteresovano
Bel.
„Džek Karson je pričao kako je video nekog kicoša da
vozi jedan.“ Kram je na sto bacio dobitnu ruku - boju.
Latur je povukao dugačakdim iz cigarete.
„Džek je rekao da je vozač bio fino odeven kada ga je
ugledao kako prolazi kroz uličicu. Nikako nije mogao da
shvati kako neko ko se vozi na takvoj napravi može da nosi
tako čistu odeću.“
„Da li je vaš poznanik bacio pogled na čovekovo lice?“
„Džek je rekao samo to da je motociklista bio glatko
obrijan“, odgovorio je Kalovej.
„Šta je sa bojom njegove kose?“
„Kako kaže Džek, tip je na glavi nosio polucilindar. Džek
nije bio sasvim siguran jer ga nije dobro osmotrio - tip je
previše brzo prošao mimo njega, ali je pomislio da bi mu kosa
mogla biti riđa. Odnosno, to mu je palo na pamet na osnovu
letimičnog pogleda na čovekove zulufe.“ Već drugi put te
nedelje, Bel je osetio kako mu adrenalin kola venama.
Stanovnik Igl Sitija u Juti, još jednog rudarskog gradića u
kojem je Bandit Krvolok za sobom ostavio četiri leša,
spomenuo je da je video stranca na motociklu istog dana kada
su izvršena ubistva.
„Gde mogu da pronađem tog Džeka Karsona?“
„Ne u Bizbiju“, odgovorio je Kram. „Poslednje što sam čuo
jeste da se Džek vratio kući u Kentaki.“
Bel je napravio mentalnu zabelešku da javi Van Dornu
da pokuša da pronađe Karsona.
O’Liri je ponovo napravio kiseli izraz lica gledajući
podeljene karte.
„Ko god da je vozio taj motocikl, sigurno se još nekoliko
dana vrzmao po gradu nakon pljačke."
„Zašto to kažete?“, upitao je Bel.
„Zato što bi šerif i njegova potera pronašli tragove točkova
da se ubica odvezao motociklom iz grada posle pljačke.“
„Zar neko ne bi primetio motociklistu da je kojim
slučajem ostao u gradu sve dok potera ne prestane.“
„Da, trebalo bi“, rekao je Kalovej, „ali ga niko više nije
video.“
„Da li je Karson pouzdan svedok?“, Bel je spustio pet
dolara na sto. „Podižem.“
„Džek je bivši gradonačelnik Bizbija, advokat koga su
mnogi građani smatrali izuzetno časnim čovekom“, rekao je
Latur. „Ako je Džek rekao da je video čoveka na motociklu, to
znači da je video čoveka na motociklu. Nemam nikakvih
razloga da sumnjam u njegove reči.“
 „Otići ćete sutra da posetite šerifa Marfija?“, upitao je
Kram konačno dobivši ruku.
Bel je potvrdio.
„Čim se probudim. Međutim, nakon razgovora sa vama,
gospodo, plašim se da je ostalo malo toga bitnog što bi šerif
mogao da mi saopšti."
Razvlačeći čašicu viskija tokom naredna dva sata igre,
Bel je završio partiju na pozitivnoj nuli. Tačnije, bio je svega
četiri dolara u gubitku pa nijednom kartarošu nije zasmetalo
kada im je poželeo laku noć i vratio se u hotel na počinak.

Put koji je zavijao niz ulicu do šerifove kuće bio je

dugačak i blatnjav zbog kišne oluje koja je usred noći
pogodila Bizbi. Stigavši u ćorsokak, Bel je počeo da se penje
strmim i naizgled beskrajnim stepenicama. Uprkos tome što
je bio u izuzetno dobroj fizičkoj kondiciji, žestoko se zadihao
dok se popeo do vrha.
Bel je bio veoma dobro raspoložen. Tek je trebalo da
sazna šta su Irvin i Kertis pronašli - ako su uopšte išta otkrili.
No, bio je potpuno ubeđen da je čovek koga je Džek Karson
video na motociklu bio bandit Krvolok pošto je uklonio masku
matorog, pijanog rudara. Nedostatak malog prsta na levoj ruci
i nagoveštaj riđe kose teško da su predstavljali trijumf. Čak je
i riđa kosa, koju je Džek Karson na trenutak nazreo,
predstavljala nepouzdan trag. Bela je, zapravo, kopkao
motocikl, ne zato što je bandit posedovao jedan, već zbog toga
što je bilo sasvim prikladno da prepreden i proračunat um
poput pljačkaševog koristi najnovija dostignuća tehnologije i
moderna prevozna sredstva.
Međutim, glavno pitanje je bilo kako se bandit odvezao iz
grada a da ga pritom niko nije video.
Kuća šerifa Marfija bila je svega nekoliko koraka
udaljena od vrha stepeništa. Bila je mala i više je nalikovala
šupi nego stambenoj kući.
 Poplava ju je odgurala sa temelja i Bel je ugledao Marfija
zauzetog postavljanjem građevine na novu osnovu, tri metra
dalje od položaja na kojem se prvobitno nalazila. Kao što je
O’Liri i opisao, fasada građevine je bila ofarbana u zelenu
boju, ali je bujica uništila šumarak pomorandži u dvorištu.
Marfi je žestoko udarao čekićem i nije čuo kako mu se
Bel približava. Vrat i ramena bili su mu prekriveni gustom
tamnom kosom. Većina pripadnika zakona na Zapadu nisu
bili debeli ljudi, već vitki i žilavi. Marfi je pak više ličio na
kovača nego na šerifa. Njegove mišićave ruke nalikovale su
trupcima, a imao je i vrat bika.
„Šerife Marfi!“, povikao je Bel pokušavajući da nadglasa
udaranje čekića po ekserima.
Marfi je zaustavio čekić u vazduhu iznad glave i okrenuo
se. Pogledao je u Bela kao što bi pogledao pustinjskog kojota.
„Da, ja sam Marfi, ali kao što vidite, trenutno sam
zauzet.“
„Možete nastaviti da radite", rekao je Bel. „Ja sam agent
Detektivske agencije Van Dorn i želeo bih da vam postavim
nekoliko pitanja u vezi sa pljačkom banke i ubistvima koja su
se desila pre nekoliko meseci u Bizbiju.“ Ime Van Dorn
uživalo je veliko poštovanje među pripadnicima reda i
zakona, pa je Marfi odložio čekić i pokazao prema nevelikoj
kući. „Uđimo unutra. Mesto je u rusvaju, ali na šporetu imam
lonče spremljene kafe.“
„Posle ovakvog uspona, čaša vode bi mi kudikamo više
prijala."
„Žao mi je, ali bujica je zagadila vodu u bunaru i više
nije pogodna za piće. Morao sam da dovučem četiri litra sa
pojila za konje u gradu.“
„Onda neka bude kafa“, rekao je bojažljivo Bel.
Marfi je uveo Bela u kuću i ponudio ga da sedne na
stolicu za kuhinjskim stolom. Unutra nije bilo nijednog traga
ženske ruke, pa je Bel pretpostavio da je Marfi neženja. Šerif
je u dve limene šolje nasuo kafu iz emajliranog lončeta koje je
stajalo na plotni šporeta na drva.
„Ne znam kako mogu da vam pomognem, gospodine Bel.
Poslao sam kopiju svog izveštaja o pljački vašoj kancelariji u
Čikagu.“
„Propustili ste da pomenete ono što je video Džek
Karson.“
Marfi se nasmejao.
„Tipa na motociklu? Ne verujem u ono što je Džek rekao
da je video. Opis motocikliste ne odgovara nikome koga
poznajem u gradu.“
„Bandit je mogao da promeni svoju masku", predložio je
Bel.
„Nije imao dovoljno vremena da sasvim izmeni vlastiti
izgled, uzme motocikl i odveze se u nepoznatom pravcu."
„Motociklista i njegova mašina nisu nikada više ponovo
viđeni?“ Marfi je slegnuo ramenima. „Izgleda mi veoma čudno
što ga niko drugi nije video osim Džeka. Čovek na jednom
jedinom motocildu u gradu mora privući pažnju. Takođe,
kako je uspeo da se odveze iz grada a da pritom ne ostavi
nikakav trag?“
„Priznajem da to zvuči prilično nategnuto", rekao je Bel
ne želeći da tek tako odbaci Karsonovog motociklistu.
„Džek Karson je bio čestit građanin, ni blizu teške
pijanice ili pripovedača suludih priča. Ali ja verujem da mu
se taj privideo.“
„Da li su pronađeni ikakvi drugi dokazi koji nisu završili
u vašem izveštaju?"
„Nešto je bilo pronađeno nakon što sam poslao izveštaj u
Čikago.“ Marfi je ustao sa stolice i otvorio fioku stola. Pružio je
Belu mesinganu čauru metka. „Ovo je dve nedelje kasnije
pronašao dečak koji se igrao na podu banke dok je njegov
otac ulagao novac na štedni račun. Čaura se bila zavukla
ispod tepiha. Mora da je nekako promakla banditovoj pažnji.“
Bel je proučavao čauru.
„Kalibar 38. Ukoliko je bila ispaljena, mora da je poticala
iz automatskog vatrenog oružja, najverovatnije iz pištolja
marke Kolt.“
„To je bila i moja pretpostavka.“
„Mogu li da je zadržim?“, upitao je Bel.
„Naravno. Ali sumnjam da će vam išta reći osim da
potiče iz banditovog pištolja. A čak i to ne predstavlja čvrst,
pouzdan dokaz.“
„Ukoliko nije iz banditovog pištolja, odakle onda potiče?"
Marfi je podigao ruke u gestu bespomoćnosti.
„Nemam pojma.“
Bel je pažljivo držao čauru na otvorenom dlanu.
„Uz malo sreće, moći ćemo da uzmemo otiske banditovih
prstiju sa čaure.“
Marfi se nacerio.
„Pored kojih ćete pronaći i moje i dečakove otiske, kao i
otiske prstiju dvojice mojih zamenika.“
„Nema veze“, rekao je optimistično Bel, „našim
stručnjacima će možda poći za rukom da izvuku upotrebljiv
otisak prstiju. Neće nam biti potreban uzorak otisaka prstiju
dečaka koji je pronašao čauru, poštosu njegovi otisci mali.
Međutim, želeo bih uzorke otisaka prstiju vas i vaših
zamenika. Možete li da ih pošaljete u našu kancelariju u
Čikagu.“
„Nikada nisam davao otiske prstiju", rekao je Marfi.
„Nisam siguran kako se to radi.“
„Ta tehnika je poznata već nekoliko stoleća, ali je tek u
poslednjih nekoliko godina počela da se primenjuje u
istragama. Otiske na nekom predmetu - u ovom slučaju na
čauri metka - stvaraju nabori na ljudskoj koži. Kada neka
osoba golim prstima dodirne određeni predmet, znoj i
masnoća sa kože prenose se na površinu predmeta, što
ostavlja otisak u obliku nabora na koži. Da bi se otisci
zabeležili, na površinu predmeta nanosi se fini prah nalik
samlevenom grafitu iz olovke. Potom se komadom trake uzima
otisak radi daljeg proučavanja.“
 Marfi je srknuo gutljaj kafe.
„Pokušaću.“
Bel se zahvalio šerifu i sišao niza stepenice. Tri sata
kasnije, nalazio se na vozu koji je krenuo natrag za Denver.
 15
Kromvelov šofer dovezao je rols-rojs bruam, model iz
1906. godine, sa šest cilindara i motorom od trideset šest
konjskih snaga, od garaže do prednjeg dela carski raskošne
kuće na brdu Nob. Kromvel je zgradu lično osmislio i sagradio
od blokova belog mermera, isečenih i dopremljenih
železnicom iz kamenoloma u Koloradu. Sa visokim
kaneliranim stubovima, pročelje je nalikovalo antičkom
grčkom hramu, a ostatak kuće je bio kudikamo
jednostavnijeg izgleda, sa lučno zašiljenim prozorima i
zidovima krunisanim krovnim vencem.
Dok je šofer po imenu Abner Vid, Irac kamenog lica, koga
je Kromvel zaposlio više zbog njegove rvačke veštine negoli
zbog vozačkih sposobnosti, strpljivo stajao kraj rols-rojsa,
Kromvel je čekao sestru u radnoj sobi, slušajući Štrausove
valcere na Edisonovom fonografu udobno ispružen na kožnoj
sofi. Bio je odeven u konzervativno tamno vuneno odelo. Pošto
je odslušao Glasove proleća, promenio je valjak i pustio Priče
iz bečke šume. Svaki valjak je na sebi imao zabeležena dva
minuta muzike.
Kromvel je podigao pogled sa mašine kada je njegova
sestra stupila u prostoriju, odevena u haljinu od jelenske
kože, koja joj je padala do fino zaobljenih listova.
„Pomalo golišavo, zar ne?“, upitao je posmatrajući
obnažene delove njenog tela.
Margaret se okrenula na peti, zavrtela suknjom i
pokazala noge do sredine butina. „Budući da idemo u provod
po ćumezima Barbari Kousta, palo mi je na pamet da se, u
skladu sa tim, obučem kao žena lakog morala.“
„Samo se postaraj da se ne ponašaš kao jedna od njih.“
Ustao je sa sofe, isključio fonograf i pomogao sestri da
navuče kaput. Čak i sa uzdignutim đonovima i petama na
cipelama, Kromvel je bio iste visine kao i njegova sestra.
Krenuo je za njom kroz velika, izrezbarena ulazna vrata
prema parkiranom rols-rojsu. Odeven u livrejisanu uniformu i
uglancanih crnih čizama, Abner je stajao u stavu mirno i
držao otvorena zadnja vrata automobila. Rols-rojs je bio jedan
od onih automobila za gradsku vožnju sa zatvorenim delom
za putnike, dokje šofer sedeo na otvorenom prednjem sedištu
gde mu je jedina zaštita bila vetrobransko staklo. Čim se
Kromvelova sestra smestila, Kromvel je objasnio vozaču gde
da ide. Abner je ubacio menjač u brzinu i golemi automobil se
tiho zakotrljao preko granita kaldrmisane ulice.
„Ovo nam je prva prilika za razgovor otkako sam se
vratio kući“, rekao je Kromvel, siguran da vozač ne može da
ih čuje kroz staklo koje je razdvajalo prednja od zadnjih
sedišta.
„Znam da je tvoje putovanje u Solt Lejk Siti bilo uspešno.
A naša banka je sada bogatija za sedam stotina hiljada
dolara.“
„Nisi mi rekla kako si prošla u Denveru?“
„Tvoji špijuni u Agenciji Van Dorn bili su prilično tačni u
proceni napretka njihove istrage. Ogranak agencije u
Denveru dobio je zadatak da predvodi potragu za Banditom
Krvolokom.“
„Mrzim kada me tako nazivaju. Više bih voleo neki malo
elegantniji nadimak.“
„Kao na primer?“, upitala je smejući se.
„Otmeni Duh.“
Margaret je zakolutala očima.
„Sumnjam da bi urednici novina bili oduševljeni tim
nadimkom."
„Šta si još otkrila?“
„Šef kancelarije u Denveru, po imenu Nikolas
Aleksander, totalni je idiot. Nakon što sam na njemu
upotrebila nekoliko svojih čari, nije mogao da prestane da
trtlja o lovu na bandita. Bio je besan što nije postavljen na
čelo istrage i nije se nimalo ustručavao da oda poverljive
podatke o metodama koje će agencija upotrebiti kako bi
uhvatila ozloglašenog bandita. Van Dorn je lično postavio svog
najboljeg agenta, Ajzaka Bela, na čelo slučaja. Zgodan i
poletan đavo, a valjalo bi da dodam, i veoma bogat.“
„Videla si ga?“
„Srela sam ga i, što je još važnije, plesala sam s njim.“
Izvadila je malu fotografiju iz tašne. „Čekala sam da ti ovo
dam. Nije baš najbolje ispala, ali fotograf koga sam unajmila
nije bio baš najvičniji fotografisanju bez prethodne pripreme.“
Kromvel je uključio svetlo u kolima i pogledao fotografiju.
Na njoj se video visoki plavokosi muškarac sa brkovima.
„Treba li da budem zabrinut zbog njega?“
Njene oči poprimiše vrdajući izraz.
„Ne mogu da kažem. Delovao mi je kudikamo
inteligentniji i prefinjeniji nego što su me naši špijuni naveli
da verujem. Naredila sam im da provere njegovu prošlost.
Retko kada mu je, maltene nikada, pobegla osoba koju
progoni. Njegovi rezultati su za divljenje. Van Dorn ima
veoma visoko mišljenje o njemu.“
„Ukoliko je zaista, kao što kažeš, ekstremno bogat, zašto
traći vreme radeći kao običan detektiv?“
Margaret je slegnula ramenima.
„Nemam pojma. Možda, baš kao i ti, čezne za izazovima?“
Oklevala je sa odgovorom dok je prstima vraćala odbegli
pramen kose na mesto.
„Odakle mu novac?“
„Jesam li zaboravila da ti pomenem da je Ajzak Bel
pripadnik imućne bankarske porodice iz Bostona?"
Kromvel se ukočio.
„Čuo sam za Belove. Oni su vlasnici Banke ame- ričkih
država u Bostonu, jedne od najvećih finansijskih institucija u
zemlji."
„On je paradoks“, kazala je Margaret polako, prisetivši se
nekoliko provedenih minuta u njegovom društvu u Braunovoj
palati. „Ali može da bude i veoma opasan. Krenuće za nama
poput lisice koja progoni zeca.“
„Detektiv koji poznaje unutrašnje bankarsko poslovanje i
procedure ne predstavlja dobru vest“, rekao je Kromvel tihim
i ledenim glasom. „Moramo da budemo veoma oprezni.“
„Slažem se.“
„Sigurna si da nije imao pojma o tvom pravom
identitetu?“
„Pažljivo sam prikrila tragove. Koliko je njemu i
Aleksanderu poznato, zovem se Rouz Manteka i potičem iz Los
Anđelesa, gde moj otac poseduje veliki ranč.“
„Ukoliko je Bel zaista pametan koliko tvrdiš da jeste,
proveriće podatke i saznaće da Rouz ne postoji.“
„Pa šta?“, rekla je vragolasto. „Nikada neće saznati da se
uistinu zovem Margaret Kromvel i da sam sestra poštovanog
bankara koji živi u kućerini na brdu Nob u San Francisku."
„Šta si još izvukla od Aleksandera?“
„Samo to da Belova istraga ne napreduje naročito dobro.
Nemaju nikakvih tragova koji vode u tvom pravcu.
Aleksander je bio besan kao ris zato što ga Bel ne obaveštava
o svojim akcijama. Rekao mi je da je detektiv ćutao kao
zaliven što se tiče naređenja koja je dao agentima Kertisu i
Irvinu. Sve što sam uspela da saznam jeste to da trčkaraju
unaokolo kao muve bez glave, u potrazi za bilo kakvim
tragom.“
„To je dobro čuti.“ Kromvel se blago nasmešio. „Nikada
im neće pasti na pamet da je bankar odgovoran za pljačke.“
Pogledala ga je.
„Mogao bi sad i da prestaneš, znaš. Više nam nije po-
treban novac. A bez obzira na to koliko si pažljiv, i bez obzira
na to koliko si pametan, samo je pitanje vremena pre nego što
te uhvate i obese.“
„Želiš da se odreknem uzbuđenja i izazova ostvarivanja
onoga na šta se niko drugi ne bi odvažio i da do kraja života
glumim ulogu dosadnog bankara?“
 „Ne, ne želim“, kazala je sa vragolastom iskrom u oku. „I
meni se dopada uzbuđenje.“ Potom se njen glas stišao i
smekšao. „Samo, ja znam da to ne može večno da potraje.“
„Doći će dan kada ćemo znati da je vreme da
prestanemo“, rekao je Kromvel.
Ni brat ni sestra nisu osećali ni trunku kajanja ili
žaljenja zbog svih muškaraca, žena i dece koje je Kromvel
pobio. Niti su iole marili za životne ušteđevine malih trgovaca,
rudara i zemljoradnika, koje su netragom nestale kada su
opljačkane banke, nemoćne da obeštete svoje ulagače, morale
zauvek da stave katanac na vrata.
„Koga izvodiš večeras?“, upitala ga je menjajući temu
razgovora. „Merion Morgan".
„Tu preterano čednu ženu!“, podsmehnula se. „Zaista ne
znam zbog čega je i dalje držiš na platnom spisku.“
„Igrom slučaja, veoma je efikasna“, odvratio je ne želeći
da se upušta u raspravu.
„Zašto je nikada nisi odveo u krevet?“ upitala je kroz tihi
smeh.
„Znaš da se nikada ne igram sa svojim radnicama.
Posredi je princip koji me je poštedeo velikih glavobolja.
Večeras je izvodim samo kao nagradu za njen kvalitetan rad.
Ništa više.“ Haljina njegove sestre bila je povučena naviše,
otkrivajući obnažena kolena, a Kromvel je posegnuo rukom i
stisnuo je za koleno. „Ko je večeras tvoj srećni muškarac?“
„Judžin Batler.“
„Taj uobraženko?“, rugao se. „U životu nisam sreo
bezvredniju osobu.“
„Užasno je bogat...“
„Njegov otac je užasno bogat“, ispravio ju je brat. „Da
Sema Batlera nije poslužila sreća kada je slučajno nabasao
na Midinu zlatnu žilu, Judžin bi umro od gladi bez prebijene
pare u džepu.“
„Judžin će biti bogatiji od tebe nakon što mu otac umre.“
„On je lenština, raspikuća i pijanica. Spiskaće svoje
bogatstvo takvom brzinom da će ti se zavrteti u glavi.“
„Mogu da se nosim s njim“, rekla je njegova sestra. „Ludo
je zaljubljen u mene i uradiće sve što mu kažem.“
„Možeš da pronađeš nekoga boljeg od njega, mnogo
boljeg“, progunđao je Kromvel. Potom je uzeo komunikacionu
cev i naredio šoferu: „Abnere, skreni levo na sledećoj
raskrsnici i zaustavi se ispred rezidencije Batlerovih."
Abner je podigao ruku kako bi pokazao da je razumeo.
Zaustavio je rols-rojs ispred ogromne kućerine od drveta,
sagrađene u viktorijanskom stilu toga vremena. Potom je
izašao iz automobila i pozvonio na ulazna vrata sa rešetkom
od kovanog gvožđa. Sluškinja se pojavila, a Abner joj je
pružio Kromvelovu vizitkartu. Sluškinja ju je uzela i zatvorila
vrata za sobom. Nekoliko minuta kasnije, vrata su se ponovo
otvorila i visoki, zgodni muškarac, sa jasno izraženim crtama
lica, izašao je i prišao au- tomobilu. Izgledao je kao idol
popodnevnih matinea. Poput Kromvela, nosio je tamnoplavo
vuneno odelo, a ne crno, sa uštirkanim okovratnikom i
kravatu sa belom šarom u obliku dijamanta. Zastao je u
portiku i omirisao vazduh prošaran laganom izmaglicom koja
je dolazila iz zaliva.
Abner je otvorio zadnja vrata rols-rojsa, spustio nadole
pomoćno sedište i odmakao se od vozila. Batler je ušao u
automobil i seo. Okrenuo se ka Kromvelovoj sestri.
„Megi, izgledaš apsolutno predivno. Toliko si lepa da
imam želju da te pojedem.“ Zastao je na pola rečenice,
ugledavši zloćudan preteći izraz u Kromvelovim očima.
Pozdravio je Kromvela ne ponudivši mu ruku. „Džejkobe,
drago mi je što te vidim.“
„Judžine, izgledaš dobro“, rekao je Kromvel kao da mu je
zaista stalo.
„U savršenoj sam kondiciji. Svakodnevno pešačim po
osam kilometara.“
Kromvel ga je ignorisao, uzeo komunikacionu cev i dao
uputstva Abneru gde da pokupi Merion Morgan. Okrenuo se
ka sestri.
„U kojem salunu na Barbari Koustu želiš da se izmešamo
sa smrdljivim šljamom?“
„Čula sam da je bar Spajdera Kelija prilično neugledan.“
„To je najgora rupa na svetu“, rekao je Kromvel, „ali
imaju dobre orkestre i veliki plesni podijum.“
„Misliš li da je tamo bezbedno?“, upitala je Margaret.
Kromvel se nasmejao.
„Crveni Keli upošljava malu vojsku mišićavih izbacivača
kako bi od povreda ili javne sramote zaštitio imućnu
klijentelu poput nas.“
„Onda idemo u bar kod Spajdera Kelija“, rekao je Batler.
„Jedne večeri sam tamo odveo svoje roditelje. Zaista su uživali
u ogavnosti posetilaca tog mesta. Sedeli smo na balkonu i
posmatrali razuzdanu terevenku svetine.“
Rols-rojs se zaustavio ispred stambene zgrade na
Ruskom brdu, odmah pored Hajdove ulice u Lombardu,
pomodnoj ali ipak novčano pristupačnoj gradskoj četvrti. Ova
oblast Ruskog brda sastojala se od domova i sastajališta gde
su se intelektualci, umetnici, arhitekte, pisci i novinari
upuštali u uzvišene diskusije i rasprave - ali uglavnom su se
družili pijančeći.
Merion se nije mnogo obazirala na pravila ponašanja.
Čekala je ispred, stojeći na najvišem stepeniku svoje
stambene zgrade. Dok je rols- rojs pristajao uz ivičnjak, sišla
je niza stepenice, a zatim zastala dok joj je Abner otvarao
vrata. Nosila je kratki blejzer preko plave bluze i običnu, ali
elegantnu suknju odgovarajuće boje. Plava kosa joj je bila
skupljena pozadi i upletena u dugačku pletenicu sa
ukrasnom mašnicom na kraju njenog dugačkog vrata.
Kromvel je izašao iz automobila i galantno joj pomogao
da sedne na zadnje sedište. Šofer je povukao nadole drugo
pomoćno sedište na koje se Kromvel uljudno prebacio.
„Gospođice Merion Morgan, mogu li da vam predstavim
gospodina Judžina Batlera. A moju sestru Margaret već
znate“, rekao je upotrebivši njeno pravo ime.
„Gospođice Kromvel, drago mi je što vas ponovo vidim.“
Merionin glas bio je ljubazan, ali ne baš sasvim ispunjen
toplinom. „I tebe, Jud žine“, obratila se prisno Batleru.
„Vas dvoje se poznajete odranije?“, upitala je iznenađeno
Margaret.
„Judžin... gospodin Batler... me je pre izvesnog vremena
izveo na večeru.“
„Pre dve godine“, rekao je dobroćudno Batler. „Nije mi
pošlo za rukom da je zadivim. Odbila je sve moje kasnije
pozive.“
„I udvaranja“, dodala je Merion smeškajući se.
„ Jeste li spremni za ludu noć na Barbari Koustu?“,
upitao je Kromvel.
„Biće to potpuno novo iskustvo za mene“, odgovorila je
Merion. „Nikada dosad nisam sakupila dovoljno hrabrosti da
odem tamo.“
„Seti se stare pesme“, kazala je Margaret:
„Rudari su došli četrdeset devete,
a kurve pedeset prve.
Kada su se sastali,
domaće sinove su izrodili. “
Merion je pocrvenela i postiđeno spustila pogled ka
tepihu na podu, a muškarci su se nasmejali.
Nekoliko minuta kasnije, Abner je skrenuo u Ulicu
Pacifik i provezao se kroz srce Barbari Kousta, četvrti
nazvane po berberskim piratima iz Maroka i Tunisa. Ovaj deo
San Franciska predstavljao je dom kockara, prostitutki,
provalnika, robijaša, pijandura, beskućnika, secikesa i ubica.
Tamo je bilo svega: raspusnosti i degradacije, siromaštva i
bogatstva, bede i smrti.
U zloglasnoj četvrti crvenih fenjera nalazilo se više od tri
stotine saluna poređanih zid do zida unutar šest stambenih
blokova, pri čemu se samo duž Ulice Pacifik nalazilo pedeset
saluna. Četvrt je postojala zahvaljujući pokvarenim
političarima, koje su zdušno podmićivali vlasnici saluna,
kockarnica i javnih kuća. Ugledni građani su se javno žalili
na tu jazbinu bezakonja i razvrata, ali su okretali glavu u
stranu zato što su se potajno ponosili tim posebnim obeležjem
koje je njihov lepi grad stavljalo u isti rang s Parizom, čineći
ga metropolom koja je uživala re- putaciju najizopačenijeg
mesta na zapadnoj hemisferi, prestonicom karnevala poroka i
iskvarenosti.
A ipak, Barbari Koust je bio blistavo i glamurozno mesto,
sa bezbrojnim preterano napadnim, besomučnim i najčešće
lažnim reklamama, pravi pravcati raj za ljude čestitih namera
koji su želeli da posete zadimljene ćumeze. Vlasnici tih
jazbina greha, koji su u najvećem broju slučajeva bili
muškarci, sa dobrodošlicom su u svoje lokale dočekivali
bogataše sa brda Nob zbog toga što se nimalo nisu libili da im
naplaćuju neumerene svote novca za ulaznice i alkohol,
veoma često i po trideset dolara za flašu šampanjca koja se
obično prodavala za svega šest ili osam. Kokteli su u većini
saluna koštali dvadeset pet, a pivo deset centi.
Abner je jezdio automobilom kroz hordu veseljaka koji su
krstarili ulicama i napokon se zaustavio ispred trospratne
zgrade čiji su gornji spratovi imali funkciju hotela - u
stvarnosti, to je bio kupleraj znan kao štala, u čijim se
sobama, koje su zvali kolevke, nalazilo i po pedeset žena.
Prizemlje je bilo namenjeno kockanju i pijančenju, dok se u
podrumu nalazila pozornica za izvođenje nepristojnih
predstava i veliki drveni plesni podijum. Družina je izašla iz
automobila, sa muškarcima na čelu kolone kako bi zaštitili
dame, a one su opčinjeno zurile u preterano nagizdanog,
uniformisanog oglašivača na pločniku.
„Uđite u Spajdera Kelija bar, najbolju ustanovu za
bančenje i ples na čitavoj obali. Svi su dobrodošli i svi gosti će
doživeti noć za nezaborav. Pogledajte najrazuzdanije
predstave i uživajte u najlepšim devojkama na svetu. Vidite
kako zabacuju štikle visoko iznad glava; vidite ih kako se
njišu i uvijaju na način koji će vas ostaviti bez daha.“
„Već mi se dopada ovo mesto“, rekla je veselo Margaret.
Merion je čvrsto stezala Kromvelovu ruku i podigla
pogled ka znaku, koji su mušterije lokala uglavnom
ignorisale, a koji je glasio: U OVOJ USTANOVI NISU
DOZVOLJENE VULGARNOSTI.
Ušli su u prostrano predvorje u obliku latiničnog slova U,
ukrašeno uramljenim slikama golih žena koje plešu među
rimskim ruševinama. Upravnik, koji je bio odeven u loše
skrojen smoking, pozdravio ih je i uveo unutra.
„Želite li da siđete u podrum i pogledate predstavu?“,
upitao je. „Sledeća počinje za deset minuta.“
„Želeli bismo bezbedan i miran sto, podalje od razuzdane
svetine“, rekao je Kromvel zahtevnim glasom. „Nakon što
budemo uživali u boci vašeg najboljeg šampanjca, sići ćemo
dole da pogledamo predstavu i malo plešemo.“
Upravnik se naklonio.
„Da, gospodine. Pođite ovuda za mnom.“ Sproveo je
Kromvelovu družinu kroz zakrčeni salun do balkona koji je
Batler ranije pomenuo, postavljenog tačno iznad glavne
prostorije saluna. Uskoro im je konobarica donela magnum{13}
bocu Veuve Clicquot Ponsaradin šampanjca, berbe 1892. Bila
je odevena u tanku bluzu sa dubokim dekolteom i suknjom
koja joj je dosezala dobrano iznad kolena, otkrivajući
pozamašan komad nogu u crnim svilenim čarapama koje su
držale kapriciozne podvezice. Dok je spuštala bocu u običnu
kofu s ledom, konobarica se očešala o dvojicu muškaraca i
svakom uputila za- vodnički osmeh. Margaret joj je uzvratila
osmeh, stavivši joj do znanja da zna kako, osim što uslužuje
mušterije u salunu, konobarica takođe radi i u kolevkama,
gore na spratu. Iznenađena što vidi bogatašicu sa brda Nob
tako oskudno obučenu, konobarica je Margareti uputila ne-
pristojan pogled.
„Znaš, dušo, riđokose poput tebe su izuzetno tražene.
Mogla bi da sama određuješ svoju cenu.“
Merion je bila zabezeknuta. Kromvel se jedva uzdržao da
se ne nasmeje, dok se Batler smesta rasrdio.
„Obraćaš se jednoj dami!“, brecnuo se.
„Odmah da se izviniš!“
Konobarica ga je ignorisala.
„Ako si pride još i Jevrejka, mogla bi da zaradiš pravo
malo bogatstvo.“ Potom se okrenula, zavrckala zadnjicom i
odšetala niza stepenište.
„Kakve veze ima da li je Margaret Jevrejka?“, upitala je
bezazleno Merion.
„Postoji mit koji kruži unaokolo“, objasnio joj je Kromvel,
„da su riđokose Jevrejke najvatrenije žene na svetu.“
Margaret je sa uživanjem prelazila pogledom preko
glavne prostorije saluna. Osećala je vrtoglavo ushićenje dok je
posmatrala mornare i lučke radnike, mlade i čestite devojke
koje su, i ne znajući, klizile na stranputicu i okorele
kriminalce koji su mileli preko poda zakrčenog malom
vojskom ljudi isuviše pijanih da stoje uspravno. Ostalima,
uključujući i njenog brata, to nije bilo poznato, ali Margaret je
u nekoliko navrata i ranije posećivala barove na Barbari
Koustu. Takođe, bila je sasvim svesna da njen brat često
posećuje skupe i ekskluzivne javne kuće, u kojima su
prijateljice noći upražnjavale najstariji zanat na svetu.
Merion je mislila kako je sve to u isto vreme i odvratno i
fascinantno. Čula je da je Barbari Koust jama gorčine i
očajanja za siromahe San Franciska, ali nije imala pojma
koliko nisko ljudi mogu da potonu. Nije bila navikla na
alkohol. Šampanjac joj je brzo udario u glavu pa je počela da
vidi poročnost u mnogo manje mučnijem svetlu. Pokušala je
da zamisli sebe na mestu tih raskalašnih žena i kako je za
svega pedeset centi muškarci odvode u kolevke na spratu.
Užasnuta sama sobom, brzo je odstranila te misli iz svog uma
i nestabilno se osovila na noge kada je Kromvel podigao
praznu flašu šampanjca u vazduh i obznanio da je kucnuo
čas da siđu u podrum.
Upravnik se odmah pojavio i za njih pronašao već zauzet
sto na plesnom podijumu, nedaleko od pozornice. Dva para
obučena u štrokava radna odela protestovala su zbog toga što
moraju da napuste sto, ali im je upravnik zapretio batinama
ako se smesta ne pomere.
„Imamo sreće“, kazala je Margaret. „Predstava upravo
počinje.“
Kromvel je naručio još jednu bocu šampanjca dok su
posmatrali kako se izuzetno obdarena žena penje na
pozornicu i započinje Ples sedam velova. Nije prošlo dugo i
velovi su popadali s njenog tela, a žena je ostala u oskudnom
kostimu koji je malo toga prepuštao mašti. Njeni trbušni
mišići su se talasali dok se vrtela i pohotljivo uvijala. Pošto je
završila ples, muškarci u publici počeli su da bacaju novčiće
na pozornicu.
„Pa, to je svakako bilo uzbudljivo“, kazala je sarkastično
Margaret.
Mali orkestar je zasvirao, a parovi su stupili na plesni
podijum i živahno zaigrali ples po imenu Teksas Tomi{14}.
Batler i Margaret su se kao jedno vrteli po podu u
strastvenom prepuštanju muzici. Merion je osećala
posramljenost zbog toga što se nalazi toliko blizu svog šefa. Za
sve godine koliko je radila za njega, ovo je bio prvi put da ju
je Kromvel pozvao da izađu. Izvanredno je plesao, a ona je
graciozno pratila njegove korake.
Orkestar je s vremena na vreme menjao tempo kako bi
igrači mogli da pređu na čureči ples{15} i zečji zagrljaj{16}.
Uskoro su plesači počeli da se znoje u zatvorenom
podrumskom prostoru bez ventilacije. Merion je posrtala zbog
dejstva šampanjca i upitala je Kromvela može li da sedne i
odmori se nekoliko minuta.
 „Imaš li nešto protiv da te napustim na izvesno vreme?“,
upitao ju je Kromvel uglađeno. „Želeo bih da odem gore i
odigram nekoliko partija faraona.“
Merion je osetila ogromno olakšanje. Bila je na ivici
iscrpljenosti, a nove cipele su je nepodnošljivo žuljale.
„Ne, naravno da nemam, gospodine Kromvel. Štaviše,
dobro bi mi došlo da malčice predahnem.“
Kromvel se popeo uz drvene stepenice, lagano prošetao
kroz krcati kockarski deo saluna i došao do stola za kojim nije
sedeo nijedan igrač osim delitelja karata. Iza njegovih leđa su
stajala dva grmalja i obeshrabrivala mušterije da sednu za
sto.
Krupije je izgledao kao da mu je otac bio bik. Glava mu
je poput isklesanog kamena stajala na vratu debelom kao
panj. Njegova crna kosa je bila ofarbana, nauljena i podeljena
u razdeljak na sredini glave. Nos mu je bio maltene sravnjen
sa obrazima budući da je bio lomljen nebrojeno puta. Njegove
bistre oči su izgledom neobično odudarale od lica koje je
videlo popriličan broj pesnica. Imao je torzo poput pivske
bačve, okrugao i masivan, ali mišićav i bez trunke sala.
Spajder Crveni Keli bio je bokser i nekada se borio čak i
protiv Džejmsa Dž. Korbeta, pri čemu je dva puta oborio na
patos bivšeg šampiona u teškoj kategoriji, ali ga je ovaj na
kraju nokautirao u dvadeset prvoj rundi. Podigao je pogled
kada mu se Kromvel približio.
„Dobro veče, gospodine Kromvel. Očekivao sam vas.“
Kromvel je otvorio poklopac džepnog časovnika i bacio
pogled na kazaljke.
„Oprostite što kasnim osam minuta, gospodine Keli. Bio
sam opravdano zadržan.“
Crveni Keli se nasmešio, otkrivajući pritom usta puna
zlatnih zuba.
„Jašta, i ja bih vala bio zadržan da sam boravio u
društvu tako dražesne dame.“ Klimnuo je glavom prema
stolu. „Želite li da isprobate sreću?“
 Kromvel je izvadio novčanik i izbrojao deset novčanica od
pedeset dolara, koje je njegova banka štampala prema
ugovoru sa saveznim vlastima. Keli je opušteno smestio
novčanice na vrh gomilice sa strane stola i gurnuo ka
Kromvelu hrpu bakarnih žetona sa utisnutim imenom
saluna. Uobičajeni raspored trinaest karata u igri faraon bio
je naslikan na zelenoj čoji stola. Karte su bile poređane po
veličini od keca do kralja, pri čemu se kec nalazio sa leve
strane delitelja.
Kromvel je stavio jedan žeton na žandara i još jedan
između petice i šestice, napravivši takozvanu deobu. Keli je
uklonio gornju kartu sa vrha špila i otkrio narednu kartu
koja se nazivala gubitničkom kartom. Bila je to desetka.
Kromvel bi izgubio da se kladio na nju jer je kuća dobijala
sve opklade stavljene na prikazanu kartu. Pošto je Keli
izvadio gubitničku kartu iz špila, otkrio je i dobitničku. Beše
to petica. Kromvel je dobio punu opldadu, a ne samo
polovinu.
„Početnička sreća“, rekao je dok je Keli gurao osvojene
žetone preko stola.
„Želite li nešto da popijete, gospodine Kromvel?“
„Ništa, hvala vam.“
„Zatražili ste da me vidite“, rekao je Keli. „Šta mogu da
učinim kako bih vam se odužio za sve usluge koje ste mi
učinili tokom ovih godina, za vaše velikodušne zajmove i
pomoć u držanju policije podalje od mog lokala?"
„Želim nečiju smrt“, izgovorio je Kromvel kao da naručuje
flašu piva.
„Ovde u gradu?“, upitao je Keli dok je delio narednu
ruku.
„Ne. U Denveru.“
„Nadam se da je posredi muškarac“, rekao je Keli ne
podižući pogled sa špila. „Stavite svoju opkladu."
Kromvel je klimnuo glavom i smestio žeton između dame
i žandara.
 „Zapravo, posredi je agent Detektivske agencije Van
Dorn.“
Keli je zastao pre nego što je izvukao gubitničku kartu iz
špila.
„Uklanjanje Van Dornovog agenta moglo bi izazvati
ozbiljne posledice.“
„Ne ako se pametno izvede"
„Kako se zove taj čovek?“
„Ajzak Bel.“ Kromvel je pružio Keliju fotografiju koju mu
je dala njegova sestra. „Ovo je njegova fotografija.“
Keli ju je ovlaš pogledao.
„Zašto ga želite mrtvog?“
„Imam svoje razloge.“
Keli je uklonio gubitničku, a zatim pokazao pobedničku
kartu. Dama. Kromvel je ponovo dobio.
Keli se preko stola zagledao u Kromvela.
„Sudeći prema onome što sam čuo, svi koji bi ubili nekog
Van Dornovog agenta, naposletku bi bili uhvaćeni i obešeni.“
B a b a c B a l k a n d o w n l o a d.org
„U pitanju su bili kriminalci koji su glupavo dopustili da
im detektivi iz agencije uđu u trag. Ukoliko bi se to izvelo na
efikasan način, Van Dorn nikada neće moći da sazna ko je i
zbog čega ubio Ajzaka Bela. Učinite da njegova smrt izgleda
kao slučajno ubistvo, ili čak kao nesrećan slučaj. Bez ikakvog
traga, Van Dornu će biti nemoguće da se osveti.“
Keli se polako zavalio u naslon stolice.
„Moram da vam kažem, Kromvele, da mi se to nimalo ne
dopada.“ Više nije bilo reči gospodine u njegovom obraćanju.
Kromvel se turobno nasmešio.
„Kažite mi da li bi vam se dopalo ako bih vam platio
dvadeset hiljada dolara za taj poslić?“
Keli se naglo uspravio i pogledao u Kromvela, kao da nije
siguran da ga je dobro čuo.
„Kažete dvadeset hiljada dolara?“
„Želim da posao obavi profesionalac, a ne neki jeftini
ubica sa ulice.“
„Gde želite da se to delo izvrši?“
Nikada nije bilo ni najmanje sumnje da li će Keli
prihvatiti posao. Vlasnik saluna je do grla bio upleten u veliki
broj kriminalnih aktivnosti. Potpadanje pod Kromvelov uticaj
zarad finansijske dobiti predstavljalo je unapred rešenu stvar.
„U Denveru. Bel trenutno radi u Van Dornovoj
kancelariji u Denveru."
„Što dalje od San Franciska, tim bolje“, tiho je rekao Keli.
„Upravo ste sklopili dogovor, gospodine Kromvel."
Reč gospodine vratila se u Kelijev rečnik, a primopredaja
novca je bila brzo ugovorena. Kromvel je ustao sa stolice i
klimnuo glavom prema žetonima na stolu.
„Za krupijea“, rekao je nasmešen. „Dostaviću vam deset
hiljada dolara u gotovom novcu do sutra po podne. Ostatak
ćete dobiti kada Bel bude upokojen."
Keli nije ustao sa stolice.
„Razumem.“
Prokrčio je put nadole niza stepenice i progurao se kroz
gomilu ljudi okupljenih na podijumu, koji su u međuvremenu
prestali da igraju.
Video je da posmatraju kako njegova sestra izvodi
provokativan trbušni ples na pozornici, na opštu radost svih
prisutnih. Margaret je olabavila korset i raspustila kosu.
Kukovi su joj se njihali i zavodljivo pulsirali uz muziku
orkestra. Batler je u pijanoj omamljenosti ležao glave
spuštene na sto, dok je Merion zgranuto posmatrala
Margaretino okretanje.
Kromvel je mahnuo rukom jednom upravniku lokala,
koji je takođe radio i kao izbacivač.
„Gospodine?“
„Zamolio bih vas da odnesete gospodina do mog
automobila.“
Izbacivač je klimnuo glavom i izvežbanim pokretom
podigao obeznanjenog Batlera u stojeći položaj, a zatim ga
prebacio preko ramena. Potom je krenuo uza stepenice, bez
poteškoća noseći Batlerovo telo kao da je džak zobi.
Kromvel se nagnuo prema Merion.
„Možeš li da hodaš do automobila?"
Pogledala ga je kao da je besna.
„Naravno da mogu.“
„Onda je vreme da krenemo.“ Uzeo ju je za ruku i
pomogao joj da ustane sa stolice. Merion je zatim, bez
Kromvelove pomoći, ali nesigurnim korakom, krenula uza
stepenice. Kromvel se potom ponovo posvetio sestri. Nije mu
se dopadalo njeno skandalozno ponašanje. Zgrabio ju je za
ruku dovoljno silovito da joj napravi masnice i odvukao je sa
bine, a zatim i van saluna, do automobila parkiranog uz
ivičnjak. Batler je ležao obeznanjen na prednjem sedištu kraj
Abnera, a Merion je, staklastih očiju, sedela pozadi.
Kromvel je grubo ugurao Margaret na zadnje sedište i
ušao za njom nabijajući je u ugao. Smestio se u sredinu
između dve žene, a Abner je seo za volan, uključio motor i
krenuo niz ulicu osvetljenu raznobojnim svetlima.
Kromvel je rukom lagano obgrlio Merion oko ramena.
Pogledala ga je tupim, bezizražajnim pogledom. Šampanjac
joj je izazvao osećaj letargije, ali nije bila pripita. Mozak joj je
i dalje bio bistar i oštar. Kromvelova šaka joj je stisnula rame,
a Merion je na trenutak prestala da diše. Osećala je kako se
na skučenom prostoru zadnjeg sedišta njegovo telo pribija uz
njeno.
Nekada je postojalo vreme kada je Merion smatrala svog
šefa privlačnim i gajila duboku naklonost prema njemu. Ali
za sve godine koliko je radila za njega, on nije učinio nikakav
napor da premosti jaz između njih dvoje. Sada je, nakon sveg
tog vremena, Kromvel iznenada poka- zao zanimanje za nju.
Međutim, Merion više nije osećala nikakvu emociju niti
uzbuđenje. Neobično, ali bio joj je odbojan a da nije mogla da
shvati zbog čega.
Merion je laknulo s obzirom na to da nije bilo daljih
nasrtaja s njegove strane. Jedna ruka je ostala obavijena oko
njenog struka, a druga joj je blago počivala na ramenu, sve
dok Abner nije zaustavio rols-rojs ispred njene zgrade.
Kromvel je zakoračio na trotoar i pomogao joj da izađe iz
vozila.
„Laku noć, Merion', rekao je držeći je za ruku. „Nadam se
da si provela zanimljivo veče.“
Osetila je kao da je duboko u njemu videla nešto što
ranije nije nikada opazila, i njegov dodir bio joj je oduran.
„Ovo je bilo veče koje dugo neću zaboraviti“, bila je
iskrena. „Nadam se da će se gospodin Batler i vaša sestra
oporaviti."
„Sutra će imati gadan mamurluk, i to s dobrim
razlogom", rekao je sa uzdržanim osmehom. „Vidimo se u
ponedeljak ujutru. Postoji gomila korespondencije koju
moram da ti izdiktiram. Želim da mi sto ostane sasvim prazan
kada u petak odem na poslovno putovanje.“
„Ponovo odlazite?"
„U pitanju je bankarska konferencija u Denveru. Moram
da prisustvujem.“
„Onda se vidimo u ponedeljak“, rekla je sa ogromnim
olakšanjem kada je pustio njenu ruku.
Merion se popela uza stepenice do ulaznih vrata zgrade,
ali se okrenula i zagledala u rols-rojs dok je lagano kretao niz
ulicu. Njen mozak je radio sam od sebe. Odnos između nje i
njenog poslodavca više nikada neće biti isti. U Kromvelu je
postojala nekakva hladnoća koje Merion ranije nije bila
svesna. Zgrčila se kada se prisetila njegovog dodira. Sasvim
iznebuha, pripala joj je muka od zaostalog mirisa plesne
dvorane i znoja na njenoj odeći.
Potrčala je uza stepenice ka svojoj sobi, odvrnula slavine
na kadi, grozničavo skinula odeću i uronila u vodu sa
penušavim sapunom kako bi sprala sa sebe sva sećanja na
proteklo dekadentno veče.
 ***
„Šta je bila svrha tvog malog sastanka sa Crvenim
Kelijem?“, upitala je Margaret nakon što su ostavili Merion
ispred njenog stana.
„Unajmio sam ga da obavi jedan poslić.“
Zurila je u njegovo lice obasjano svetlošću uličnih lampi.
„Kakav poslić?"
„Pobrinuće se za Ajzaka Bela“, rekao je ravnodušno.
„Ne smeš da ubiješ Van Dornovog agenta!" prodahtala je
Margaret. „Svaki pripadnik reda i zakona u zemlji krenuće na
tebe.“
Kromvel se nasmejao.
„Ne brini, draga sestro. Naložio sam Keliju da Belu
nanese samo onoliko štete koliko da ga na nekoliko meseci
smesti u bolnicu. To je sve. Nazovimo to upozorenjem.“
Kromvel je otvoreno slagao sestru. Ponašaće se
iznenađeno kada bude saznao za Belovo ubistvo i tvrditi da
agentova smrt predstavlja grešku i da se Keli malčice zaneo.
Pobuđivanje sestrinog gneva, zaključio je, predstavlja malu
cenu za uništenje čoveka koji mu je postao najgori neprijatelj.
 16
Premažite još jedan sloj“, naredio je Kromvel dvojici
muškaraca koji su farbali njegov vagon. Boja je bila
sivosmeđa, nijansa u koju je bio ofarban najveći broj teretnih
vagona još od najranijih dana železnice. No, tamnocrvena je
bila najnoviji zaštitni znak kompanije Južni Pacifik, kojom je
želela da standardizuje svoju ogro- mnu flotu teretnih
furgona. Kromvel je želeo još jedan sloj jer se natpis
O’BRAJANOVA FABRIKA NAMEŠTAJA, DENVER i dalje
nazirao kroz sveže naneseni prvi sloj boje.
Odevena u vunenu haljinu i kratki blejzer kako bi se
utoplila zbog hladnog povetarca koji je pirkao sa okeana kroz
Golden Gejt, Margaret je držala suncobran iznad glave radi
zaštite od blage ranojutarnje magle koja se pojavila u gradu.
Stajali su i posmatrali radnike na doku za utovar robe, u
praznom skladištu koje je njen brat iznajmio pod lažnim
imenom.
„Možeš li da im veruješ?“, upitala je.
„Molerima?“ Zurio je u četvoricu ljudi zauzetih
nanošenjem boje na bočne stranice vagona. „Za njih je ovo
samo još jedan posao, još jedan vagon koji treba srediti. Sve
dok su dobro plaćeni, ne postavljaju nikakva pitanja."
„Bilo je krajnje vreme da promeniš to ime“, primetila je.
„Kad-tad će neki šerif ili Van Dornov detektiv otkriti da je
teretni vagon O’Brajanove fabrike nameštaja bio prisutan u
pet opljačkanih gradova."
„Ista pomisao je i meni pala na pamet“, rekao je.
„Kako ćeš ga nazvati ovoga puta?“
„Nikako“, odgovorio je Kromvel. „Izgledaće potpuno isto
kao i svi ostali teretni vagoni u posedu železničke kompanije
Južni Pacifik."
„Mogao bi da kupiš i urediš novi vagon. Zašto zadržavaš
ovu staru relikviju?“
„Baš zato što izgleda kao stara relikvija“, odgovorio je uz
kratak osmeh. „Napravljen je 1890. i železnice i dalje koriste
ovaj model. Više volim da izgleda umorno i izanđalo usled
mnogih godina i mnogobrojnih hiljada kilometara tegljenja
tereta. A baš zato što je spoljašnji izgled vagona toliko običan,
niko neće posumnjati u njegovu pravu namenu. Čak ni tvoj
bistri gospodin Bel nikada neće uspeti da pogodi njegovu
pravu svrhu.“
„Nemoj potcenjivati Bela. On je dovoljno pametan da
shvati namenu tvog hotelskog apartmana na točkovima.“
Uputio joj je kiseo pogled.
„Nije baš toliko pametan. A čak i da posumnja da nešto
nije u redu, sada je već ionako prekasno. Furgon O’Brajanove
fabrike nameštaja više ne postoji.“
Kromvel je bio ponosan na svoj ostareli železnički vagon.
Bio je deset metara dugačak, sa teretnim kapacitetom od
osamnaest tona. Prazan, težio je pet hiljada i petsto
kilograma. Pošto se drugi sloj farbe osuši, vagon će biti
završen oslikavanjem propisne signalizacije na njegovim
drvenim stranicama, u šta će spadati i serijski broj pod
slovima JP, za Južni Pacifik. Kapacitet i težina praznog
vagona takođe će biti ispisani na jednoj strani, dok će
obeležje železničke kompanije Južni Pacifikbiti naslikano na
drugoj - beli krug, reč JUŽNI lučno izvijena u gornjem delu
kruga, reč PACIFIK lučno izvijena u donjem i reč LINIJE u
sredini. Nakon što bude završen, vagon će izgledati kao i bilo
koji drugi vagon među hiljadama vagona koji su pripadali
kompaniji Južni Pacifik.
Čak je i serijski broj 16173 bio ispravan. Kromvel je
sredio da se broj jednog vagona na ranžirnoj stanici sastruže,
a zatim da se ispiše na njegov putni apartman.
Ništa nije prepustio slučaju. Svaki njegov potez bio je
pažljivo promišljen, zatim uvežban, a onda uvežbavan iznova
i iznova. Svi mogući nepredvidljivi slučajevi razmo-treni su i
predupređeni. Ništa nije izmicalo Kromvelovoj pažnji, čak ni
najsitniji detalji. Nijedan razbojnik u istoriji Sjedinjenih
Američkih Država, uključujući i Džesija Džejmsa i Buča
Kasidija, nije mu prišao ni blizu po broju uspešno izvedenih
pljački i količini plena koji je oteo. Kao ni po broju ljudi koje
je pobio.
Na pomen Belovog imena, Margaretine misli otputovaše u
vreme kada su njih dvoje plesali zajedno u Braunovoj palati.
Proklela je samu sebe zato što je poželela da posegne rukom i
dodirne ga. I sama pomisao na to izazvala joj je žmarce niz
kičmu. Poznavala je mnogo muškaraca, a veliki broj njih i
intimno, ali nijedan među njima nije je ni upola uzbudio u
onolikoj meri kao Bel dok je bila u njegovom naručju. Bio je to
talas čežnje koju Margaret nije razumela, niti je mogla da je
obuzda. Zapitala se hoće li ga ikada ponovo videti, znajući
negde duboko u sebi da bi to bilo izuzetno opasno. Ako se
ikada budu ponovo sreli, Bel bi svakako saznao njen pravi
identitet i pronašao put do njenog brata Džejkoba.
„Hajdemo odavde“, kazala je, besna na samu sebe što je
dozvolila da joj se osećanja otrgnu kontroli.
Kromvel je zapazio udaljeni pogled u njenim očima, ali je
odabrao da ga ignoriše. „Kako god želiš. Vratiću se sutradan
da nadgledam završne radove.“
Okrenuli su se i prošli kroz vrata u skladište. Kromvel je
zastao da zaključa vrata i postavi rezu kako niko ne bi mogao
da uđe. Bat njihovih koraka odzvanjao je kroz napuštenu
unutrašnjost građevine. Jedini nameštaj u skladištu nalazio
se u jednom uglu: dva stola i pult koji je nalikovao
blagajničkim šalterima u banci.
„Šteta što ovaj prostor ne možeš da daš u najam i dobro
ga iskoristiš“, rekla je Margaret petljajući oko šešira koji se
nakrivio na jednu stranu kada se pribadača izvukla.
„Moram imati mesto na kojem ću da parkiram teretni
vagon“, odgovorio je Kromvel. „Sve dok se nalazi neprimećen
na sporednom koloseku, na peronu za utovar kraj praznog
skladišta čijem vlasniku se ne može ući u trag, utoliko bolje.“
Pogledala je podozrivo u brata i kazala:
„Ponovo imaš taj pogled u očima.“
„Kakav pogled?“
„Pogled koji odaje da planiraš još jednu pljačku."
„Ne mogu da zavaram rođenu sestru“, rekao je
nasmejano.
„Pretpostavljam da bi pokušaj da te nagovorim da se
okaneš pljačkanja banaka predstavljao traćenje vremena."
Uzeo je njenu šaku u svoju i potapšao je po nadlanici.
„Čovek ne sme da se odrekne profesije u kojoj briljira.“
Uzdahnula je poraženo.
„U redu, gde ovog puta?“
„Još nisam odlučio. Prvi korak predstavlja diskretno
raspitivanje u bankarskim krugovima o isplatama zarada.
Potom moram da izaberem gradove koji poseduju železnicu i
sporedne koloseke za teretne vozove. Bekstvo predstavlja
najvažniji deo čitave operacije. Zatim na red dolazi
proučavanje rasporeda gradskih ulica i položaja banke.
Napokon, moram pažljivo da isplaniram samu pljačku,
vremenske intervale i prerušavanje.“
Margaret se zaustavila pokraj stolova i šaltera.
„A ovo je tvoj prostor za vežbanje.“
Klimnuo je glavom.
„Nakon što naši agenti nabave plan unutrašnjosti banke i
pošto uredim ovaj prostor u skladu s tim.“
„Pljačkanje banke si uzdigao na naučni nivo.“
„Trudim se“, rekao je ponosno.
„Tvoj način rada postaje previše doteran, odveć
sofisticiran“ upozorila ga je.
Uhvatio ju je za šaku i nežno stisnuo.
„Ne mogu i ne želim drugačije, draga sestro.“
 17
Bel je direktno sa voza došao u kancelariju i zatekao
Irvina i Kertisa kako ga čekaju u sali za sastanke. Po odsustvu
mrštenja i sumornih pogleda na njihovim licima, video je da
agenti imaju dobre vesti. Veselo raspoloženje u prostoriji
pojačavalo je to što je Irvin pušio cigaru, a Kertis je upravo
vadio srebrnu tabakeru iz džepa kaputa.
„Vas dvojica izgledate lepo raspoloženi“, rekao je Bel
spuštajući kofer na pod.
„Pronašli smo neke tragove", rekao je Kertis paleći
cigaretu. „Ništa straobalno značajno, ali nekoliko važnih
delića koji se uklapaju u slagalicu.“
„Šta je s tobom, Ajzače, da li si i ti štogod našao?“, pitao
je Irvin.
Pre nego što je Bel uspeo da odgovori, Agnes Marfi je ušla
u salu za sastanke noseći poslužavnik sa tri šolje i lončetom
kafe.
„Izvinjavam se što vas prekidam", rekla je ljupko, „ali
palo mi je na pamet da biste možda želeli malčice kafe.“
Bel je uzeo poslužavnik i stavio ga na dugački sto.
„To je veoma ljubazno od tebe, Agnes.“
Okrenula se i pošla prema vratima.
„Odmah se vraćam.“ Za nešto manje od minuta, ponovo
je ušla u prostoriju sa teglom šećera i bokalom mleka u
rukama. „Nisam zaboravila. Samo nisam mogla da ponesem
sve odjednom."
„Spasla si nam živote“, rekao je Kertis sa širokim
osmehom i ovlaš je poljubio u obraz.
Bel i Kertis razmeniše poglede smeškajući se. Obojica su
znali da su Kertis i Agnes samo dobri prijatelji i da uvek
začikavaju jedno drugo. Agnes je prikupila porub suknje dok
se okretala, a onda je izašla iz sale za sastanke i zatvorila
vrata za sobom.
„Osim što nam je donela kafu“, rekao je Bel, „bilo je
veoma uviđavno s njene strane što je zatvorila vrata.“
Kertis je dunuo dim cigare prema tavanici.
„Ona je valjana cura. Agnes ne gaji ništa više poštovanja
prema Aleksanderu od nas.“
„Hteo si da kažeš...“, Irvin je podstaknuo Bela.
„Otkrio sam da, osim prsta koji mu nedostaje na levoj
šaci, bandit verovatno ima riđu kosu. Takođe sam saznao da
vozi motocikl koji je koristio tokom nekoliko pljački.“ Bel je
zavukao ruku u džep i izvukao malu svilenu vreću, otvorio je i
istresao čauru metka na sto. „Sada znamo i da bandit koristi
automatski kolt kalibra 38. Ova čaura pronađena je ispod
tepiha banke. Očigledno je nekako izmakla ubičinoj pažnji,
budući da nije ostavio ni traga prilikom ostalih pljački. Šerif
Marfi iz Bizbija je pametan čovek i rekao je okružnom
mrtvozorniku da izvadi metke iz tela žrtava. Svi su iz kolta
kalibra 38.“
„Možemo da proverimo prodaju svih automatskih pištolja
kalibra 38 marke Kolt“, rekao je Kertis.
„Ne bi trebalo da ih ima više od deset hiljada u čitavoj
zemlji“, odgovorio je Irvin sarkastično. „Desetorici agenata bilo
bi potrebno svega nekoliko godinica da provere svaku
prodavnicu oružja, trgovce ili vlasnike radnji u kojima se
mogu kupiti Koltovi automatski pištolji kalibra 38.“
„Art je u pravu“, rekao je Bel dok je zurio u mesinganu
čauru. „Bila bi nam potrebna večnost za tako nešto.“
Kertis se nacerio poput lisice.
„Ne ukoliko posedujemo naznaku o tome gde se bandit
krije. Onda bismo mogli da proverimo samo pro- davce oružja
u toj oblasti."
„Dobro razmišljanje“, složio se Bel ne znajući šta Kertis
sprema da otkrije. „U međuvremenu, poslaću čauru u Čikago
da vidim mogu li naši stručnjaci da pronađu bilo kakve otiske
prstiju." Opustio se u stolici i zavalio unazad, izdižući je
pritom na dve noge i naslanjajući stopala o konferencijski sto.
„A sada, ispričajte mi šta ste vas dvojica iskopali.“ Irvin je
otvorio povezanu knjigu i stavio je na sto ispred Bela i Kertisa.
„Pronašao sam zlatnu žilu u gradu Elkhorn u Nevadi. U
tamošnjoj banci zabeležili su serijske brojeve novčanica od
pedeset dolara, koje su se nalazile u trezoru dan pre pljačke."
„Mogu da razumem zašto“, rekao je Bel. „Pedesetice se
krivotvore više od svih ostalih novčanica. Dok je njihov
knjigovođa zapisivao brojeve, verovatno je pažljivo pregledao
svaku novčanicu kako bi se uverio da posredi nisu falsifikati.“
Ne skidajući pogled sa Bela, Irvin je prstom pokazao na
unose u knjizi.
„Možeš zatražiti od kancelarije u Čikagu da razdeli
biltene bankama širom Zapada, u kojima ćemo ih obavestiti
da obrate pažnju na te novčanice. Pedeseticama se lakše ulazi
u trag negoli novčanicama od pet, deset ili dvadeset dolara.“
„I kudikamo lakše nego novčanicama od jednog dolara“,
dodao je Kertis.
„Pobrinuću se za to“, rekao je Bel Irvinu.
„Ja sam se malo raspitao unaokolo i već sam pronašao
dve banke u San Francisku u kojima su se pojavile tri
ukradene novčanice."
„Odličan posao“, rekao je Bel. Zatim se usredsredio na
Kertisa. „A sad, kako si ti prošao, Arture? Jesi li imao sreće?“
„Jesi li pronašao ijedan putnički voz kojim je ubica
mogao da pobegne iz grada?“, upitao je Irvin.
„Nisam. Ali teretni vozovi su sasvim druga priča.“
„Zar ih potere nisu detaljno pretražile?“
Kertis je odmahnuo glavom.
„Ne i utovarene i zaključane teretne vagone.“
„I kuda si stigao tim putem?“, upitao je Bel.
Na Kertisovom licu je zasijao široki osmeh.
„Bilo mi je potrebno nmogo sati kopanja po starim
plesnivim izveštajima železničkih kompanija, ali sam ipak
uspeo da dođem do zanimljivog otkrića. Pronašao sam tri
vagona koja su se nalazila na sporednim kolosecima u
opljačkanim gradovima. Vagon sa serijskim brojem 15758 bio
je prisutan u Virdžinija Sitiju i Bizbiju za vreme pljačke. U
Virdžinija Sitiju, njegov tovar se sastojao od pedeset namotaja
bodljikave žice na putu za ranč na jugu Kalifornije. Vagon sa
brojem 15758 bio je prazan dok je stajao na sporednom
koloseku i čekao da ga prikače za drugi voz u Bizbiju."
„Prazan“, ponovio je Irvin, nemirno se uzvrpoljivši na
stolici.
„Da, prazan. Preneo je tovar grnčarije iz Las Krusesa u
Novom Meksiku u Tuson, a onda su ga praznog poslali natrag
u El Paso.“
„Znači, taj vagon slobodno možemo da precrtamo“,
promrmljao je Bel. „Šta je sa ostalima?“
Kertis je proverio beleške.
„Vagon sa serijskim brojem 18122 bio je prisutan u
Elkhornu u Nevadi i gradu Grand Džankšen u Koloradu u
vreme kada su njihove banke bile opljačkane. Nalazio se na
sporednom koloseku u Grand Džankšenu i čekao da ga
prikače za voz koji će ga odvući u Los Anđeles. Prenosio je
šezdeset sanduka vina. U Elkhornu se njegov teret sastojao od
tovara dušeka fabrike iz Sakramenta u Kaliforniji."
„Toliko o vagonu broj 18122“ rekao je Irvin. „Malo je
verovatno da je bandit pobegao na različite lokacije."
Kertis je sada bukvalno sijao od zadovoljstva. „Najbolje
sam sačuvao za kraj.“ Ustao je, prišao tabli i napisao reči
O’BRAJANOVA FABRIKA NAMEŠTAJA, DENVER na crnoj
površini. Potom se okrenuo sa izrazom samozadovoljstva na
licu. „Sada dolazimo do vagona koji je za vreme pljački bio
prisutan u pet gradova."
Bel i Irvin se iznenada uspraviše na stolicama kada je
Kertis uhvatio njihovu punu pažnju. Agent je uhvatio bika za
rogove i zašao na područje na koje se niko nije setio da ode.
Iznenađen Kertisovim neočekivanim otkrićem, Bel reče:
„Vagon se nalazio u pet gradova baš onih dana kada su
banke bile opljačkane?"
„Sastavio sam spisak gradova, vremena i njegovo
konačno odredište.“ Irvin je umalo prosuo kafu kada je
spustio šolju na poslužavnik. „Misliš valjda odredišta, u
množini?“
„Ne. Odredište, u jednini.“ Kertis se tiho nasmejao. „U
svih pet slučajeva, vagon u vlasništvu O’Brajanove fabrike
nameštaja iz Denvera vratio se u San Francisko. Nisam uspeo
da pronađem nijedan izveštaj o tome da je vagon ikada
prošao kroz Denver ili na bilo koje drugo me- sto u blizini.
Mogu samo da pretpostavim da je u pitanju fasada koju je
bandit iskoristio da umakne poterama."
Bel je zurio u natpis na tabli.
„Kladim se u mesečnu platu da će provera prodavnica
nameštaja u Denveru pokazati da O’Brajanova fabrika uopšte
ne postoji."
„Mislim da se to podrazumeva bez pogovora“, zaključio je
Irvin.
Bel se okrenuo prema Kertisu.
„Otkad je poslednji izveštaj o vagonu železničke
kompanije Južni Pacifilc?“
„Ostavili su ga na sporednom koloseku ranžirne stanice
u San Francisku pre dve nedelje. Koliko ja znam, još je
tamo.“
„Onda moramo da ga pronađemo i pretražimo.“
„I da postavimo zasedu banditu“, rekao je Irvin.
„I to takođe", odgovorio je Bel. „Međutim, moramo da
budemo veoma oprezni kako ga ne bismo upozorili da
zatvaramo krug oko njega.“ Kertis je pripalio još jednu
cigaretu. „Sutra izjutra krenuću prvim vozom za San
Francisko."
„Irvin i ja ćemo ti se pridružiti.“ Bel je potom usmerio
pažnju na Irvina. „Pomenuo si da su se tri novčanice pojavile
u San Francisku.“ Irvin je klimnuo glavom.
„Tačno. Jedna u Nacionalnoj banci Kromvel u San
Francisku i dve u Nacionalnoj banci Kroker.“
Bel se po prvi put u toku razgovora nasmešio.
„Čini mi se, gospodo, da svi tragovi vode u San
Francisko.“
„Svakako da baš tako izgleda“, složio se poletno Kertis.
Dva agenta su sa iščekivanjem zurila u Bela dok je
detektiv proučavao mapu sa zastavicama koje su označavale
gradove u kojima je Bandit Krvolok počinio grozne zločine.
Dokazi su bili maltene beskrajno po- sredni i veoma lako su
mogli voditi u ćorsokak. Međutim, postojalo je izvesno
zadovoljstvo u onome što su tri agenta napabirčila. Ma koliko
tragovi bili oskudni, detektivi nisu imali ništa drugo na
osnovu čega bi mogli da dalje istražuju. Međutim, i to je bilo
sasvim dovoljno da se u Belovoj glavi oblikuje plan.
„Iako ovo možda nalikuje klađenju na zaprežnog konja u
kasačkoj trci, mislim da imamo izvanrednu priliku da
uhvatimo bandita u zamku.“
„Imaš nekakav plan?“, upitao je Irvin.
„Pretpostavimo da u lokalnim novinama San Franciska
podmetnemo priču o tome kako se milion dolara, namenjenih
platama rudara, specijalnim vozom prevozi u banku u gradu
sa nekoliko hiljada rudara. Ogro- man iznos pošiljke novca
opravdaćemo obećanjem vlasnika rudnika da će isplatiti
poseban bonus radnicima kako bi izbegao najavljeni štrajk
sindikata zbog zahteva za povećanje zarada.“
Kertis je razmislio o Belovom predlogu i kazao:
„Bandit lako može da proveri priču i otkrije da je lažna.“
„Ne ukoliko jedan od nas bude sedeo u telegrafskoj
kancelariji kada se neko raspita i dobije odgovarajući
odgovor.“
„Možda nam se čak i posreći pa otkrijemo ko je poslao
telegram“, rekao je Irvin.
Bel je klimnuo glavom.
„Postoji i ta mogućnost, takođe.“
Irvin se zagledao u šolju kafe, kao da pokušava da
pročita sudbinu iz taloga na dnu.
„Šanse za uspeh su hiljadu prema jedan. To svi znamo.“
„Nema nikakve sumnje“, rekao je Bel, „da vredi pokušati.
A čak i da naš plan propadne, i dalje postoji šansa da
nabasamo na još jedan trag koji vodi ka banditu.“
„Imaš li na umu neki određeni rudarski gradić?“, upitao
je Kertis. „Telurid u Koloradu", odgovorio je Bel, „zato što se
grad nalazi u zatvorenom kanjonu. Telurid je takođe područje
u kojem su rudari već štrajkovali 1901. i 1903. godine, tako
da je još jedan štrajk i više nego verovatan.“
„Ukoliko se u gradu pojavi teretni vagon O’Brajanove
fabrike nameštaja“, rekao je Kertis, „znaćemo da je naša
lovina progutala mamac.“
„Nakon što vagon pristane na sporedni kolosek
železničke stanice u Teluridu, jedini put natrag je pruga
kojom je i došao.“ Irvin je uzdahnuo i zadovoljno se nasmešio.
„Bandit će biti u zamci, bez mogućnosti izlaza.“
Atmosfera u sali za sastanke je pucketala od iščekivanja i
nade. Situacija koja je donedavno izgledala potpuno
beznadežna najednom je počela da dobija pozitivan smer. Tri
para očiju usredsredila su se na ogromnu mapu na zidu,
preletela zapadno prema Tihom okeanu i fokusirala se na
velikom lučkom gradu - San Francisku.
Bel je osećao ushićenje i u liftu koji ga je odveo na ulicu,
odakle je krenuo prema Braunovoj palati. Bilo da pobedi,
izgubi ili odigra nerešeno, kraj partije je bio na pomolu.
Uistinu, završetak je i dalje bio maglovit i nejasan, ali karte
su napokon počele da mu idu naruku. Njegove misli su se
okrenule ka Rouz Manteki i Bel je zatekao samog sebe kako
po stoti put razmišlja o tome kakva je njena veza sa Banditom
Krvolokom.
Kakva žena može da bude bliska sa čovekom koji ubija
žene i decu? Počeo je da veruje da je ona izopačena koliko i
pljačkaš, ako ne i više.
Bel je izašao iz lifta u Braunovoj palati i krenuo prema
svom apartmanu. Izvukao je ključ iz džepa pantalona i ubacio
ga u bravu. Pre nego što je uspeo da ga okrene, vrata se blago
odškrinuše. Reza mehanizma za zatvaranje se nije sasvim
spustila kada su vrata zatvorena.
Bel se ukopa u mestu. Prva njegova pomisao beše da je
posluga hotela zaboravila da zabravi vrata. To je bila logična
pretpostavka, ali ga je unutrašnja mudrost učinila
sumnjičavim. Opažanje da nešto nije kako treba spaslo ga je i
više nego jedanput.
Bel je stekao mnoge neprijatelje tokom godina koje je
proveo baveći se poslom detektiva u Agenciji Van Dorn.
Nekolicina kriminalaca, koje je uhvatio i koji su osuđeni na
kaznu zatvora, zaklelo se da će mu se osvetiti. Trojica su i
pokušala, a dvojica su pritom poginula.
Ako ga neko zaista čeka u apartmanu, najverovatnije
neće koristiti vatreno oružje. Pucnjevi bi odjeknuli kroz hotel i
privukli pažnju osoblja. Da bi kriminalac pobegao sa devetog
sprata hotela, morao bi ili da čeka lift ili da strči niza
stepenice, pri čemu nijedan izbor nije pružao naročito dobru
priliku za uspešno bekstvo.
Bel je bio svestan da verovatno precenjuje pretnju, koja
možda uopšte nije ni postojala. Ipak, nije poživeo ovoliko dugo
bez malčice paranoje. Ukoliko ga ubica zbilja čeka u
apartmanu, onda svoj prljavi posao planira da obavi nožem.
Skinuo je šešir s glave i bacio ga na pod. Pre nego što je
šešir dotakao tepih, u Belovoj šaci se stvorio derindžer, mali
džepni pištolj kalibra 41, koji je sa male razdaljine pravio
izuzetno veliku štetu.
Bel je začangrljao ključem kao da otključava bravu.
Gurnuo je vrata i zastao, osmatrajući predvorje apartmana i
dnevnu sobu pre nego što je ušao. Miris duvanskog dima
zagolicao je njegove nozdrve, potvrdivši Belove sumnje. On je
retko kad pušio cigarete, a i tada samo uz čašu konjaka posle
obilne večere. S derindžerom na gotovs, Bel je ušao u
apartman. Smrt je, poput trećeg čoveka{17}, čekala unutra.
Uljez je sedeo na sofi i čitao novine. Na Belovu pojavu,
spustio je časopis i otkrio lice ružno kao greh. Njegova crna
kosa bila je masna i zalizana unazad. Lice mu je izgledalo kao
da ga je pregazila mazga, a imao je telo vepra koji je odneo
prvu nagradu na državnom sajmu po- ljoprivrede. Oči su mu
bile neobično blage i prijateljske, što je verovatno zavaralo
veliki broj njegovih žrtava. Bel se pak nije dao obmanuti:
video je da je čovek snažan i da može da skoči poput tigra.

„Kako si ušao u sobu?“, upitao je jednostavno.

Stranac je podigao ključ.
„Pomoću kalauza“, rekao je glasom koji je zabrujao poput
mašine za drobljenje kamena. „Nikada ne izlazim iz kuće bez
jednog u džepu.“
„Kako se zoveš?“
„Moje ime nije bitno budući da nikada nećeš dobiti
priliku da ga upotrebiš. Ali kad si me već upitao, zovem se
Crveni Keli.“
Belovo fotografsko pamćenje ubacilo se u višu brzinu i
odmah se prisetio kratkog izveštaja koji je jednom prilikom
pročitao.
„Da, čuveni Crveni Keli, bokser, vlasnik saluna na
Barbari Koustu i ubica. Dobro si se tukao u meču protiv
svetskog šampiona Džejmsa Dž. Korbeta. Jednom sam
proučio tvoj dosije za slučaj da ikada izađeš van granica
Kalifornije. Upravo si načinio veliku grešku. Možda uživaš
zaštitu pokvarenih političara koji sprečavaju tvoje izručenje
za zločine u drugim državama, ali to ti neće pomoći u
Koloradu. Ovde si i te kako podložan hapšenju.“
„ A ko će da me uhapsi?“, kazao je Keli pokazujući niz
zlatnih zuba. „Ti?“
Bel je stajao opušteno i čekao da Keli napravi prvi.
korak.
 „Ne bi mi bio prvi.“
„Znam sve o tebi, lepi“, rekao je Keli s prezirom.
„Krvarićeš baš kao i svi ostali bednici koje sam poslao u grob.“
„Koliko detektiva i policajaca si ubio?“
Keli se zlokobno nasmešio.
„Trojicu, koliko se sećam. Nakon izvesnog vremena,
prestao sam da brojim.“
„Tvoji dani ubice su okončani, Keli“, rekao je smireno
Bel.
„To će biti dan, lepi! Ako misliš da ćeš me zastrašiti tirn
pištoljčićem koji držiš u šaci, džabe traćiš dah.“
„Misliš li da ne mogu da te ubijem njime?“, upitao je Bel.
„Nikad ti se neće ukazati prilika", uzvratio je ledenim
glasom Keli. To je bilo to. Bel je primetio iznenadnu promenu
u Kelijevim očima. Spustio se u čučanj, okrenuo i u treptaju
oka naciljao i opalio u čelo čoveka koji mu se prikradao s
leđa, sa mesta na kojem je čekao skriven iza zavese. Pucanj je
odjeknuo kroz otvorena vrata apartmana i širom atrijuma
hotela.
Keli je bacio pogied na telo svog saučesnika sa
zanimanjem konja koji je upravo nagazio prerijskog psa.
Potom se nasmešio Belu.
„Tvoja reputacija je opravdana. Mora da imaš oči na
potiljku.“
„Došao si da me ubiješ“, rekao je Bel bezizražajnim
glasom. „Zašto?“
„Običan poslić, ništa više.“
„Ko te je unajmio?“
„Nije potrebno da to znaš.“ Keli je odložio novine u stranu
i polako ustao iz fotelje.
„Nemoj ni da pokušaš da potegneš pištolj koji držiš
zadenut za pojas iza leđa“, rekao je Bel, dok mu je derindžer
postojano stajao u ruci nalik hrastovoj grančici.
Kelijevi zlatni zubi ponovo blesnuše.
„Nije mi potreban pištolj.“
 Skočio je napred, pri čemu su ga njegove moćne noge
odgurnule preko sobe silinom kao da je ispaljen iz topovske
cevi.
Bela je u te dve sekunde spasla samo razdaljina između
njih dvojice, dobrih dva i po metra. Da su bili iole bliže jedan
drugome, Keli bi se poput lavine obrušio na njega. Ovako,
Keli ga je udario poput ovna za probijanje kapije zamka i
oborio postrance preko stolice na zeleni tepih, ali ne pre nego
što je Bel povukao okidač derindžera i poslao metak u
Kelijevo desno rame.
Orijaš je zastao na tren, ali se nije srušio na pod. Bio je
previše snažan i mišićav da bi ga oborio metak koji mu nije
prošao kroz srce ili mozak. Posmatrao je kako mu se grimizna
mrlja širi po košulji sa uzdržanim izrazom hirurga na licu.
Potom se đavolski iskezio.
„Tvoja mala puca ima samo dva metka, lepi. Sada je
prazna."
„Voleo bih kada bi prestao da me zoveš lepi“, rekao je Bel
skočivši na noge.
Sada je bio red na Kelija da posegne rukom iza leđa i
izvuče svoj revolver kolt. Upravo se spremao da povuče okidač
kada je Bel zavitlao derindžer poput bacača bejzbol loptice
koji je upravo dobio signal od svog hvatača za brzu loptu. Sa
razdaljine od svega metar i po, Bel nije mogao da promaši.
Maleni pištolj, čvrst poput komada kvarca, odbio se od
Kelijevog lica tik iznad nosa, tačno između očiju.
Krv je pokuljala iz posekotine i ubrzo prekrila donju
polovinu Kelijevog lica. Udarac u lice ga je zaneo više od rane
u ramenu. Crveni Keli nije ispustio nikakav uzvik bola,
nikakav urlik od kojeg se ledi krv u žilama. Nije ispustio
nikakav drugi zvuk osim dubokog uzdaha. Pištolj mu se i
dalje nalazio u šaci, ali ga nije podigao da nacilja. Nije mogao.
Bel je spustio glavu i pojurio ka snagatoru poput delfina koji
se zabija u trbuh velike bele ajkule, ubrzavajući sa svakim
pređenim korakom i udarajući svom snagom Kelija glavom u
stomak. Bivši bokser je samo zabrektao i zamahnuo
rućerdom, odbacivši Bela zapanjujućom snagom preko
prostorije.
Bel je udario u zid silinom koja mu je isterala sav vazduh
iz pluća. Da je udarac bio iole jači, Bel bi proveo naredna dva
meseca u gipsu. Ali njegov juriš nije bio sasvim uzaludan.
Tokom sudara svojih osamdeset pet kilograma sa Kelijevih
stotinu petnaest, Bel je uspeo da ugrabi pištolj iz ubičine
ruke.
Bel nije uzviknuo nikakvu naredbu Keliju da prestane sa
napadom, niti bilo kakvo upozorenje tipa stani ili pucam. Bel
je prošao kroz sito i rešeto i znao je da ne treba trošiti reči na
ubicu smrtno ozbiljnog da ga pošalje na sto okružnog
mrtvozornika. Takođe, nije gajio nikakve iluzije da može
pobediti Kelija u borbi jedan na jedan. Ubica je bio mnogo
jači i nemilosrdniji. Bel jedva da je uspeo da ispali dva hica
pre nego što se Keli dovoljno oporavio da ga zgrabi za vrat
žestinom gorile i njegove masivne ručerde počele su da guše
život u detektivu. Pao je preko Bela, pritisnuvši ga telesinom
na tepih, a njegova ogromna težina drobila je Belov torzo i
prikleštila mu ruke tako da nije mogao ponovo da opali iz
kolta. Keli ga je stezao smireno i promišljeno, kao da su meci
u njegovom telu samo dosadni komarci.
Bel nije mogao ni da se mrdne ni da posegne rukom
nagore barem da pokuša da ukloni prste koji su mu se
zabijali u vrat. Kelijeva snaga je mnogostruko nadmašivala
Belovu. Detektiv nije nimalo sumnjao da on nije prvi čovek
koga je Keli zadavio. Ako veoma brzo ne učini nešto, neće biti
ni poslednji. Crnilo je počelo da nagriza ivicu njegovog vidnog
polja koje je iz časa u čas postajalo sve tamnije i tamnije.
Više od spoznaje da je svega nekoliko sekundi udaljen od
smrti, Bela je zanimalo šta se dogodilo sa dva metka koje je
ispalio u Kelija. Bio je siguran da je pogodio golijata u telo.
Bel je gledao u dva oka tamna kao samo zlo i krv koja je
pretvorila donji deo Kelijevog lica u užasnu grimiznu masku.
Šta ga je održavalo u životu, zašto snaga nije počela da mu
opada? Ovaj tip nije bio ljudsko biće!
Onda je Bel osetio kako Kelijev pritisak počinje lagano
da popušta. Umesto da pokuša da ukloni ručerde koje su ga
stezale za vrat, Bel je zario palčeve u Kelijeve bezizražajne
oči, znajući da će mu to biti poslednji potez pre nego što ga
tmina proguta. Nasilnim, žestokim pokretom, Bel je izvio telo
ispod Kelijevog.
Gorostasni bokser je zaječao i šakama prekrio oči.
Oslepljen, počeo je da puzi prema Belu koji se žestoko ritnuo
i udario ga nogom u stomak. Tek tada je ispod Kelijevog
grudnog koša ugledao dve rupe od metaka, iz kojih je curila
krv i natapala mu košulju. Šta ga goni napred, zapitao se Bel.
Dosad je već trebalo da umre. Međutim, umesto toga, Keli je
ispružio ruku i zgrabio Bela za nogu.
Bel je osetio kako ga grmalj vuče preko tepiha
natopljenog i uprljanog njegovom krvlju. Zamahnuo je
slobodnom nogom. Odbila se od Kelijevog tela, koji se
ponašao kao da nije ni primetio udarac. Stisak oko Belovog
lista se pojačao. Nokti su se kroz pantalone zakopali u
njegovo meso. Keli ga je privlačio sve bliže sebi, a Bel je video
lice iskrivljeno od bola i oči koje su bleštale mržnjom.
Kucnuo je čas da se ova jeziva borba okonča. Bel je i
dalje stezao kolt. Sa hladnokrvnom smirenošću, podigao je
pištolj sve dok se otvor cevi nije našao svega nekoliko
centimetara od Kelijevog lica, povukao okidač i poslao metak
kalibra 44 u Kelijevo desno oko.
Nije se začuo nikakav vrisak, niti užasni grgotavi
samrtni ropac. Iz Kelijevog grla je izašao samo jedva čujni
dahtaj, a telo mu se izvrnulo na tepih poput nekakve velike
zveri koja se u smrtnom grču ruši na zemlju.
Bel se podigao u sedeći položaj na podu i počeo da
masira grlo dahćući od iznemoglosti. Okrenuo je glavu i
zagledao se u ljude koji su kroz ulazna vrata utrčavali u
apartman. Šokirano su se ukopali u mestu kada su ugledali
more krvi i ogromnu telesinu čoveka čije je lice predstav-jalo
krvavu, neprepoznatljivu masu. Lice je izgledalo naročito
groteskno zbog zlatnih zuba jer su virili kroz otvorene usne iz
kojih je isticala krv.
Keli je umro gadnom smrću, a zbog čega? Novca?
Vraćanja duga? Osvete? Svakako ne zbog potonjeg. Bel
nikada nije pokrenuo istragu protiv diva sa Barbari Kousta.
Mora da je Keliju neko platio da ga ubije i da mu je platio
izuzetno dobro.
Bel se zapitao hoće li ikada saznati odgovor.

Sledećeg jutra, Bel je izašao iz velike porcelanske kade,

obrisao vodu koja mu je kapala s tela i pogledao se u
ogledalu. Grlo mu nije izgledalo dobro. Bilo je naduveno, sa
ljubičastim masnicama toliko očiglednim da je mogao da vidi
oblik Kelijevih prstiju na mestima gde su se ukopali u meso.
Obukao je čistu belu košulju i sa zadovoljstvom primetio da
visoki, uštirkani okovratnik, premda mu je grebao bolnu
kožu, potpuno skriva modrice.
Masnice na vratu nisu bili jedini ljubičasto-zelenkasti
tragovi na njegovom bolnom telu. Bio je modar na nekoliko
mesta od pada preko stolice, bacanja po prostoriji i udaranja
u zid. Modrice su ga bolele i na najmanji dodir i neće izbledeti
u skorije vreme.
Nakon što je obukao svoje prepoznatljivo laneno odelo,
Bel je izašao iz hotela i otišao do ispostave telegrafske
kompanije Vestern junion, odakle je poslao telegram Džozefu
van Dornu obaveštavajući ga o pokušaju napada na njega.
Kada je lagano ušao na vrata kancelarije, Agnes Marfi se
zabezeknuto zabuljila u njega. Ustala je sa stolice sa izrazom
majčinske zabrinutosti na licu.
„Oh, gospodine Bel. Čula sam za vaš nesrećni slučaj.
Nadam se da ste dobro.“
„Nekoliko modrica, Agnes, ništa više.“
 Kertis i Irvin su začuli Belov glas i izašli iz sale za
sastanke, a za njima se ubrzo pojavio i Aleksander. Oba
agenta su energično zatresla glavom - pomalo previše
energično, pomislio je Bel, trzajući se od nelagode koja mu je
putovala kroz bolno telo. Aleksander je naprosto stajao
pozadi, kao da je tek slučajni posmatrač na nekom svečanom
prijemu.
„Drago mi je što vidim da si živ i zdrav“, rekao je Kertis.
„Čuli smo da je to bila borba i po.“
„Bio sam blizu da bacim kašiku, bliže nego ikada pre“,
rekao je Bel.
„Nakon razgovora s tobom preko telefona", rekao je
Kertis, „poslao sam tvoj opis Crvenog Kelija našoj kancelariji
u San Francisku. Proveriće Kelija i sve njegove klijente koji su
možda imali razloga da žele tvoju smrt.“
„Užasna stvar“, rekao je bezosećajno Aleksander.
„Nezamislivo je da neko pokuša da ubije Van Dornovog
agenta.“
Bel je uputio Aleksanderu dugačak osoran pogled.
„Čudi me samo kako je Keli znao gde sam odseo.“
„Keli je bio poznati šef kriminalaca u četvrti Barbari
Koust u San Francisku“, rekao je Irvin. „Da li neki od tvojih
bivših prijatelja koje si strpao iza rešetaka, ili prijatelji i
rođaci kriminalaca pogubljenih nakon što si ih uhapsio, kojim
slučajem potiču iz San Franciska?“
„Ne, koliko ja znam“, odgovorio je Bel. „Ako bih morao da
pogađam, rekao bih da iza pokušaja mog ubistva stoji Bandit
Krvolok.“
„ Ako zna da si ti postavljen na čelo istrage", rekao je
Irvin, „to bi mu svakako bio dovoljan motiv.“
Aleksander je rekao:
„Nećemo se smiriti sve dok ne saznamo ko je odgovoran
za ovo.“ Belu su njegove reči zazvučale šuplje. „Ne mogu vam
opisati koliko mi je drago što ste živi i zdravi.“ Potom se
okrenuo i vratio natrag u svoju kancelariju.
 Čim je Aleksander nestao iz vidokruga, Bel je rekao:
„Ovo predstavlja još jedan ekser u banditovom
mrtvačkom kovčegu, gospodo. Ključ za otkrivanje njegovog
skrovišta jeste San Francisko.“
 18
Kada su Bel, Irvin i Kertis sišli sa trajekta iz Ouklanda,
obreli su se u ogromnoj zgradi pristaništa, u trospratnoj
dvorani sa nizovima lukova i staklenim krovom. Izašli su na
Embarkadero, na početku Trgovačke ulice. Dok su Irvin i
Kertis pokušavali da zaustave taksi, Bel se okrenuo i proučio
sedamdeset pet metara visoku sat-kulu, sagrađenu po uzoru
na Hiraldu, zvonik podignut u dvanaestom stoleću u Sevilji u
Španiji. Dugačke kazaljke pokazivale su jedanaest minuta
posle četiri.
Bel je proverio vreme na svom časovniku i primetio da
sat na zgradi žuri jedan minut.
Budući da je na terminalu bila velika gužva jer su se
istovremeno iskrcala četiri trajekta, agenti nisu uspeli da
pronađu slobodan taksi. Bel je zaustavio fijaker koji su vukli
konji, ugovorio cenu i naredio kočijašu da ih preveze do
hotela Palas u Montgomerijevoj ulici.
Dok su se nameštali u sedištima, Kertis je rekao Belu:
„Koliko nameravaš da otkriješ Van Dornovim agentima u
San Francisku?"
„Idemo na večeru sa okružnim direktorom. Zove se Horas
Bronson. Jedanput sam radio s njim u Nju Orleansu. On je
srdačan čovek i veoma je efikasan. Pošto sam mu poslao
telegram, javio mi se i ponudio svu saradnju koja je u
njegovoj moći. Obećao je da će poslati nekoliko agenata da od
trgovaca oružjem nabave imena ljudi koji su pazarili
automatski kolt kalibra 38.“
Irvin je među prstima vrteo nezapaljenu cigaretu.
„Ja ću otići do banaka Kromvel i Kroker i videti mogu li
nam ikako pomoći da uđemo u trag serijskim brojevima
ukradenih novčanica."
Bel je rekao Irvinu:
 „Možda bi trebalo da proveriš i ostale velike banke u
gradu, kao što su Vels Fargo i Italijanska banka, za slučaj da
se neke ukradene novčanice nalaze u njihovom vlasništvu.
Ukoliko je bandit iz San Franciska, vrlo je verovatno da ih je
rasturao širom grada.“
„Dakle, svako od nas je dobio svoja zaduženja", rekao je
Kertis. „Ja ću pokušati da uđem u trag vagonu O’Brajanove
fabrike nameštaja.“
Bel je ispružio noge u kočiji i rekao:
„Pošto se sretnemo sa Bronsonom, ja ću napisati
novinski članak o lažnoj pošiljci novca u Banku Dolina San
Migela u Teluridu i pokušaću da nagovorim urednike glavnih
gradskih novina da ga objave.“
Fijaker je stigao do veličanstvenog hotela Palas i skrenuo
u Garden kourt, elegantni ulaz hotela za kočije, iznad kojeg
se nalazilo sedam spratova balkona od bleštavog belog
mermera, sa više od stotinu ukrasnih stubova. Svetlost sunca
se prelamala kroz ogromni vitražni svetlarnik u obliku
kupole.
Bel je platio kočijašu dok su portiri unosili prtljag u
hotel. Trojica Van Dornovih detektiva ušetali su u prostrano,
veličanstveno predvorje. Nakon što su se prijavili
recepcioneru, otišli su u svoje sobe hidrauličnim liftom čija je
unutrašnjost bila obložena panelima od kalifornijske sekvoje.
Bel je sredio da sve tri sobe budu spojene, čineći na taj način
jedan veliki apartman.
„Znate šta“, rekao je Bel Irvinu i Kertisu. „Već je skoro
pet sati posle podne, tako da danas više ništa ne možemo da
postignemo. Hajde da se odmorimo i sredimo. Potom ćemo
izaći u grad, pojesti pristojan obrok, dobro se naspavati i
početi da istražujemo čim ustanemo sutra ujutru."
„Nemam ništa protiv“, rekao je Irvin dok mu je stomak
glasno krčao - nisu ništa jeli u poslednjih osam sati.
„Koji restoran si imao na umu?“, upitao je Kertis.
„Bronson je član Boemskog kluba. Sredio je da večeramo
s njim u njihovoj trpezariji.“
„Zvuči ekskluzivno."
Bel se nasmešio.
„Nemaš pojma koliko je, zapravo, ekskluzivno.“

Tačno u osam sati, detektivi su izašli iz taksija ispred

ulaza silnog elitnog Boemskog kluba u Tejlorovoj ulici. Bio je
osnovan 1872. godine kao sastajalište novinara, umetnika i
književnika, a u njegove članove su se ubrajali i Mark Tven,
Bret Hart, Embrouz Birs i Džek London. Tokom godina, moćni
i uticajni ljudi, koji su predstavljali poslovnu elitu grada,
priključivali su se klubu i uskoro postali dominantna grupa.
Ženama nije bilo dozvoljeno članstvo, a supruge i nevenčane
gošće članova kluba morale su da ulaze u klub na stražnji
ulaz.
Te večeri je ženama ipak bio dopušten ulaz u trpezariju
kluba jer je počasni gost bio Enriko Karuzo, a slavni tenor je
zahtevao da i njegova supruga prisustvuje događaju.
Upravnici kluba su to smatrali posebnom prilikom pa su zato
napravili jedan od retkih izuzetaka.
Irvin i Kertis sledili su Bela ka glavnoj recepciji i sačekali
nekoliko trenutaka sve dok visoki muškarac sa mladolikim
licem i snažnim mišićavim telom nije izašao napolje i
energično se rukovao sa Belom.
„Ajzače, drago mi je što te ponovo vidim.“
„Zadovoljstvo je samo moje“, uzvratio je Bel zadovoljan
što vidi starog prijatelja, unapred pripravan na rukovanje od
kojeg pucaju kosti u šakama. „Izgledaš kao da si u dobroj
kondiciji.“
„I dalje redovno vežbam.“ Klimnuo je glavom Irvinu i
Kertisu i nasmešio se. „Zdravo, ja sam Horas Bronson.“
Glas mu je bio hrapav i odgovarao je širokim ramenima
koja su delovala kao da će svakog trena pocepati šavove fino
skrojenog sivog odela. Njegove mladalačke crte lica, ispod
guste šume suncem izbeljene kose, činile su da liči na
školarca.
Bel ih je predstavio i zabavljeno posmatrao treptanje
očima i stegnute izraze na licima svojih agenata kada im je
Bronson stisnuo ruku svojom ogromnom šapom. Premda je
rukovodio kancelarijom sa deset agenata u velikom gradu,
Bronson je bio potčinjen Belu, koji je zauzimao mnogo viši
položaj u agenciji. On je izuzetno poštovao Bela zbog njegovog
velikog iskustva i zavidne reputacije u hvatanju kriminalaca.
Takođe, bio je dužnik glavnom detektivu, koji ga je preporučio
Van Dornu za položaj starešine ogranka u San Francisku.
„Pođimo u trpezariju", rekao im je srdačno. „Klub je
čuven po gurmanskom jelovniku i finim vinima."
Bronson je poveo grupu iz veličanstvenog velikog
predvorja u prostranu i upečatljivu trpezariju, čiji su zidovi,
pod i tavanica bili obloženi panelima od mahagonija.
Razmenio je nekoliko reči sa šefom sale.
Bronson je spustio ruku na Belovo rame.
„Zatražio sam sto za kojim obično obavljam poslovne
razgovore. Nalazi se u ćošku trpezarije, gde možemo na miru
da razgovaramo a da nas pritom niko ne čuje.“
Šef sale ih je odveo do izdvojenog stola u uglu prostorije,
ali sa nesmetanim pogledom na ostale stolove u trpezariji.
Konobar, koji je stajao nedaleko od stola, stavio je platnene
salvete na njihova krila čim su seli i strpljivo sačekao da
Bronson pomno prouči vinsku kartu i saopšti svoj izbor. Čim
je konobar otišao van dometa glasa, Bronson se opustio i
pogledao u Bela.
„Proverio sam broj prodavnica vatrenog oružja koje
prodaju Koltove automatske pištolje kalibra 38 otkako su se
pojavili na tržištu. Sveukupno ih ima šezdeset sedam. Poslao
sam četiri agenta da to istraže. Trebalo bi da dobijemo
odgovor za dva ili tri dana - možda i ranije ako budemo imali
sreće.“
„Hvala ti, Horase“, rekao je Bel. „To će nam uštedeti
dosta vremena, a vreme nam je preko potrebno da se
pozabavimo drugim tragovima.“
„To je najmanje što mogu da učinim“, odvratio je
Bronson sa širokim osmehom. „Osim toga, gospodin Van Dorn
mi je naredio da vam pružim svu potrebnu pomoć.“
„Biće nam potrebna sva pomoć koju možemo da
dobijemo."
„Imate li ikakvih drugih tragova o Banditu Krvoloku?“
„Moraćeš da mi se zakuneš da nikome nećeš prozboriti
ni reč o ovome. Saznao sam da Krvolok ima špijune u našoj
agenciji.“
„U mene možeš imati poverenja“, rekao je Bronson sa sve
većom zabrinutošću. „Teško je poverovati da nam se može
desiti takav upad u naše redove. Zna li Van Dorn za to?“
Bel je potvrdio.
„Zna.“
Zatim je Bel sažeto upoznao Bronsona sa dokazima, ma
koliko oskudnim, koji su ih doveli u San Francisko. Ispričao
mu je kako je Irvin pronašao serijske brojeve ukradenih
novčanica, kako je Kertis otkrio teretni vagon kojim je bandit
bežao i vlastito otkriće o banditovoj boji kose i nedostatku
jednog prsta. Ispričao je to pažljivo, uz poprilično detalja, ali
bez doterivanja. Irvin i Kertis su takođe komentarisali ono što
su pronašli tokom svojih istraga. Kada je Bel završio izveštaj,
Bronson je nekoliko trenutaka sedeo i ćutao.
Napokon je rekao:
„Tvoja istraga je napravila veliki pomak, Ajzače. Sada
imaš nešto opipljivo, čega nije bilo do pre samo nekoliko
nedelja. Nažalost, to teško da je dovoljno da se identifikuje
bandit.“
„Ne, nije“, složio se Bel, „ali u pitanju je nit koja može
odvesti do uzice koja može odvesti do konopca.“
Konobar je doneo vino koje je Bronson naručio -
kalifornijski šardone iz podruma Čarlsa Kruga, najstarije
vinarije u dolini Napa - i posle propisne degustacije, sipao ga
u čaše. Sva priča o banditu stavljena je na led dok su uživali
u vinu i proučavali jelovnik.
„Šta ti izgleda primamljivo?" upitao je Bronson Bela.
„Na meniju imaju krezle u bešamel sosu. Mislim da ću
probati to jer sam veliki ljubitelj krezli.“
„Zar to nisu bivolji testisi?“, upitao je Kertis sumnjičavo.
„Ti misliš na ostrige sa Stenovitih planina“, rekao je
Bronson kroz smeh. „Izuzetno cenjena među gurmanima
širom sveta“, objasnio je Bel, „krezla je, zapravo, grudna
žlezda goveda. Postoje dve žlezde, jedna u grlu i druga
nedaleko od srca. Kuvari grudnu žlezdu smatraju
najukusnijom...“
Bel je najednom zastao na pola rečenice i usredsređeno
se zagledao preko prostorije. Ljubičaste oči mu se suziše
zagledane u daljinu. Njegov pređašnji opušteni stav je nestao
i Bel se ukočio na stolici kao da je upravo ugledao duha.
„Šta je bilo, Ajzače?“, upitao je Irvin. „Izgledaš kao da si
upravo video kako Isus uskrsava.“
„U neku ruku i jesam“, promrmljao je Bel, očiju uperenih
na par koji je upravo ušao u trpezariju i razgovarao sa šefom
sale. Posredi su bili upadljivi muškarac i žena za kojom su se
okrenule sve oči u prostoriji. Oboje su imali istovetnu
plamenoriđu kosu. Žena je bila iste visine kao i muškarac,
koji je, u stvari, bio onizak.
Nosila je dvodelnu žutu haljinu sašivenu u imperijalnom
stilu, čiji se donji deo širio nadole u obliku zvona i imao
kratki deo koji se vukao po podu. Bluza joj je bila nakićena
čipkom, a preko nje je nosila kratki blejzer sa izuzetno
dubokim izrezom oko vrata, koji je služio da pokaže
veličanstvenu dijamantsku ogrlicu. U epohi kojom je vladala
formalnost, njen pomodni široki šešir Vesele udovice{18} sa
raskošnim perjanim obodom, savršeno je upotpunjavao
svečanu haljinu. Oko ramena je nosila prebačeno lisičje
krzno.
Muškarac je bio odeven u skupoceno crno odelo sa
prslukom. Debeli zlatni lanac visio je iz jednog džepa prsluka
i prolazio kroz rupu za dugme do drugog džepa u kojem se
nalazio časovnik. Na zlatnom lančiću je visio okačen veliki
dijamantski ukras. U njegovim očima je blistao pogled pun
samopouzdanja, kojem ništa nije moglo da promakne.
Prelazio je očima preko trpezarije kao da je poseduje.
Ugledavši nekoliko osoba koje je poznavao, ovlaš se nasmešio
i dostojanstveno klimnuo glavom. Šef sale je odveo par do
stola u središtu trpezarije, na položaju izuzetno vidljivom
svim ostalim gostima Boemskog kluba. Posredi je bio
izvežbani ulazak, izveden sa sofisticiranom elegancijom.
„Ko su ovo dvoje koji su upravo izveli toliko upečatljiv
ulazak?“, Bel je upitao Bronsona.
„Muškarac se zove Džejkob Kromvel, vlasnik je
Nacionalne banke Kromvel. On je član Boemskog kluba.
Zgodna žena s kojom je ušao je njegova sestra.“
„Sestra?“
„Da, zove se Margaret i deo je društvene elite San
Franciska. Bavi se dobrotvornim radom. Oboje su veoma
bogati i uticajni. Žive na brdu Nob.“
„Dakle, pravo ime joj je Margaret Kromvel“, rekao je tiho
Bel. „U Denveru sam je upoznao kao Rouz Manteku.“
Irvin je pogledao u Bela.
„Je li to ta žena o kojoj si nam pričao, špijunka Bandita
Krvoloka?“
„Osim ako nema sestru blizankinju“, odgovorio je Bel, „to
je ona.“
„Nemoguće“, rekao je Bronson glasom punim podsmeha.
„Tvoja pretpostavka je potpuno besmislena. Ona i njen brat
čine više dobra za zajednicu San Franciska nego svi ostali
bogataši u gradu zajedno. Podržavaju brojna sirotišta, kao i
društva za zaštitu životinja lutalica i za ulepšavanje grada.
Daju velike dobrotvorne priloge mnogobrojnim hvale vrednim
ciljevima. Oboje su veoma poštovani i dostojni divljenja.“
„Njegove reči imaju smisla', rekao je Kertis. „Ako
Kromvelovi poseduju veliku banku u San Francisku i već su
bogati, zašto bi se bavili pljačkanjem i ubijanjem?“
„Da li je gospođica Kromvel udata?“, Bel je upitao
Bronsona.
„Nije. Neudata je i uživa reputaciju pomalo razuzdane
osobe.“
„Da li je moguće da si je pogrešno procenio, hoću reći, da
je ona špijun baš za Bandita Krvoloka?“, sugerisao je Kertis.
Bel je napeto zurio u Margaret Kromvel i upijao svaki
detalj njenog ljupkog lica. Izgledala je udubljena u razgovor
sa bratom i nije se okrenula u Belovom pravcu.
„Moguće je da sam pogrešio“, promrmljao je neubedljivo
Bel. „Ipak, sličnost između nje i žene koju sam sreo u
Denveru zaista je neverovatna.“
„Lično poznajem Džejkoba Kromvela“, rekao je Bronson.
„Sarađivao je sa Agencijom Van Dorn na slučaju bankarske
podvale koju je banda bivših robijaša koristila da prevari
lokalne biznismene. Hodi, predstaviću te.“
Bel je odmahnuo glavom i ustao sa stolice.
„Nema potrebe. Sam ću se predstaviti."
Ustao je, obišao stolice postavljene oko stola za ručavanje
i zaputio se prema stolu za kojim su sedeli Kromvelovi.
Namerno im je prišao s leđa kako ga Margaret ne bi primetila.
Ignorisao je Kromvela, zagledao se u Margaret sa
snishodljivim osmehom i zapitao u sebi kako će reagovati na
njegovu pojavu.
„Izvinjavam se, gospođice Kromvel, ali verujem da smo se
upoznali u Denveru. Zovem se Ajzak Bel, ako me se sećate.“
Margaret se ukočila u stolici i nije se ni okrenula da ga
pogleda. Zurila je preko stola u bratovljeve oči sa nečitljivim
izrazom na licu - možda sa iznenađenjem, ili zapanjenošću, ili
nečim trećim, nečim što se graničilo sa šokom ili
preneraženošću. Na trenutak, izgledalo je kao da ne zna kako
da odreaguje. Potom se oporavila u treptaju oka.
„Žao mi je, ali zaista ne poznajem nikakvog gospodina po
imenu Ajzak Bel.“ Glas joj je bio staložen, bez ikakve naznake
drhtaja. Progovorila je ne gledajući u njegovom pravcu. Znala
je da će, ukoliko to učini, prizor Ajzaka Bela delovati na nju
poput udarca u stomak. Bila je zahvalna što nije stajala jer bi
se onda njene noge pretvorile u gumu, a ona bi se stropoštala
na tepih.
„Oprostite mi“, rekao je Bel, sada sasvim siguran da je
ona zaista žena koju je upoznao pod imenom Rouz Manteka.
„Mora da sam vas zamenio s nekim drugim.“
Kromvel je učtivo ustao sa stolice držeći u rukama
platnenu salvetu. Posmatrao je Bela poput boksera koji
odmerava protivnika u ringu pre gonga za početak prve
runde. Nije pokazivao ni tračak iznenađenja ili neshvatanja.
Ispružio je ruku. „Džejkob Kromvel, gospodine Bel. Jeste li
član Boemskog kluba?“
„Nisam. Gost sam Horasa Bronsona, iz Detektivske
agencije Van Dorn.“ Bel se rukovao sa Kromvelom, čudeći se
što bankar nije skinuo rukavice za vreme večere. Iz navike
stečene tokom brojnih godina provedenih u detektivskoj
službi, bacio je pogled na mali prst rukavice na levoj
Kromvelovoj šaci. Materijal rukavice oko malog prsta bio je
ispunjen i čvrst. Ni na trenutak nije pomislio da postoji i
najmanja šansa da je Kromvel mogao biti bandit. To je bila
suluda ideja.
Kromvel je klimnuo glavom.
„Poznajem Horasa Bronsona. Odličan čovek. Služi na
čast vašoj agenciji."
Bel je iz blizine primetio da je Kromvelova riđa kosa
uredno podšišana i da je počela da se proređuje na potiljku.
Bankar je bio nizak i mršav i više ga je odlikovala ženska
gracioznost negoli muška grubost. Bel je u čovekovom
pogledu ugledao istovetan izraz koji je jednom prilikom video
u očima kuguara kojeg je ubio u Koloradu. Beše to hladan,
maltene mrtav pogled iz mračnih dubina duše.
„Da, odista služi.“
 „Bel, kažete? Čini mi se da nikada ranije nisam čuo to
ime “, rekao je Kromvel kao da pokušava da se nečega priseti.
Odbacio je pomisao kao da nije preterano bitna. „Živite li u
San Francisku?“
„Ne, u Čikagu.“
Margaret i dalje nije mogla da se natera da pogleda
nagore u Bela. Osećala je neukrotivu vatru duboko u svom
telu. Od nelagodnosti je pocrvenela kao bulka. Potom se
ražestila, ne toliko na Bela koliko na samu sebe zbog iskrslih
emocija.
„Moj brat i ja bismo želeli da nasamo uživamo u večeri,
gospodine Bel. Ukoliko biste bili ljubazni, molim vas da nas
izvinite?“
Bel je video kako njen dugački vrat rumeni i osetio nalet
zadovoljstva.
„Naravno, naravno. Izvinjavam sa zbog upadice.“
Klimnuo je glavom Kromvelu.
„Gospodine Kromvel." Potom se okrenuo i vratio za svoj
sto.
Čim se uverio da je Bel izašao van domašaja glasa,
Kromvel je frknuo kroz nos.
„Šta kog đavola on traži u San Francisku? Mislio sam da
se Crveni Keli postarao za njega.“
„Očigledno da je Keli omanuo“, rekla je Margaret sa
određenim osećajem zadovoljstva u stomaku.
„Kako je znao da ćeš ti biti ovde?“
„Ne gledaj u mene“, rekla je razdraženo Margaret.
„Doputovala sam vozom iz Denvera u Los Anđeles kao Rouz
Manteka i tamo sam kupila konja pod drugim imenom. Potom
sam odjahala u Santa Barbaru, gde sam se ukrcala na voz za
San Francisko kupivši kartu pod trećim lažnim imenom.
Nema nikakve šanse da je uspeo da prati moj trag.“
„Treba li da ovo onda smatram pukom slučajnošću?“
Izgledala je poput izgubljenog pseta.
„Ne znam. Naprosto ne znam.“
 „Bez obzira na razlog zbog kojeg se Bel nalazi u San
Francisku, njegovo prisustvo znači nevolju“, zaključio je
Kromvel, otvoreno zureći sa usiljenim osmehom u pravcu
četvorice agenata koji su sedeli za svojim stolom. „Mislim da
još nije sabrao dva i dva, ali pošto te je video i saznao da si
moja sestra, i ako gaji i najmanju sumnju da si na bilo koji
način povezana sa banditom, počeće da njuška unaokolo.“
„Možda je vreme da odem negde na odmor.“
„To uopšte nije tako loša ideja.“
„Čim ustanem sutra ujutru, rezervisaću kartu za Džuno
na Aljasci.“
„Zašto baš Džuno?“, upitao je Kromvel. „Tamo je hladnije
nego na veštičjoj sisi.“
„Zbog toga što je to poslednje mesto na kojem će me
tražiti." Zastala je, a oči joj poprimiše prepreden izraz.
„Takođe, tamo je i Judžinov otac, Sem Batler, i trenutno
nadgleda svoje rudnike koji se nalaze tik izvan Džunoa.“
Margaret se nasmejala popuštajući kontrolu nad svojim
osećanjima. „To će mi pružiti priliku da nadgledam svoje
buduće finansijske interese.“
„Draga sestro“, rekao je Kromvel veselo, „ti predstavljaš
beskonačni i neprestani izvor neočekivanog.“ Potom se drsko
zagledao preko trpezarije u Bela. „Pitam se“, promrmljao je,
„šta se dogodilo sa Crvenim Kelijem.“
„Možda ga je Bel ubio.“
„Možda“, rekao je Kromvel. „Ako je zaista tako, onda je
Bel mnogo opasniji nego što sam mislio. Sledeći put ću se
lično pobrinuti za njega.“

Nedugo pošto se Bel vratio za sto, pristigao je i njegov

obrok. Podigao je viljušku, unapred uživajući u ukusu
poslastice, ali su ga svi za stolom zasuli pitanjima.
„Da li je ona žena koju si upoznao u Denveru?“,
zahtevao je da zna Bronson.
 Bel je izbegao pitanje ne želeći da se zadržava na
izuzetno škakljivoj tematici za Bronsona.
„Verovatno sam pogrešio, priznajem. Međutim, sličnost
je zbilja zapanjujuća."
„Imaš oko za žensku lepotu“, zakikotao se Bronson.
„Šta misliš o Kromvelu?“, upitao je Irvin. „Misliš li da će
biti raspoložen da nam pomogne kada zakažem sastanak s
njim da porazgovaramo o ukradenim novčanicama koje su
prošle kroz njegovu banku?“
„Ne znam. Moraćeš to da pitaš Horasa, a ne mene. Nisam
pominjao našu istragu. Delovao mi je dovoljno pristojno, iako
malčice uštogljeno."
„Prati ga reputacija nadmene osobe“, rekao je Bronson.
„No, oči u oči, prilično je pažljiv prema sagovorniku i siguran
sam da će biti veoma predusretljiv u vašoj istrazi.“
„Videćemo", rekao je Bel uživajući u zalogaju krezle.
Pošto ga je progutao, klimnuo je glavom Irvinu. „Mislim da ću
ti praviti društvo prilikom posete Kromvelovoj banci.“
„Želiš da se ponovo sretneš sa njim?“, upitao je Bronson.
Bel je odmahnuo glavom.
„To mi nije prioritet, ali želeo bih da malo pronjuškam
po njegovoj banci.“
„Šta očekuješ da pronađeš?“, upitao ga je Kertis.
Bel je nehajno slegnuo ramenima, ali u očima mu se
nazirao slabašan sjaj.
„Znaš, trenutno nemam ni najblažu predstavu.“
 19
Merion je sedela za stolom i kucala pismo kada su dva
muškarca ušla u kancelariju. Podigla je pogled sa
Andervudove pisaće mašine, model broj pet, i osmotrila ih.
Jedan muškarac sa gustom i neočešljanom kestenjastom
kosom nasmešio se prijateljskim osmehom. Bio je mršav i
izgledao bi bolesno da nije bilo njegovog preplanulog tena.
Drugi je bio visok i plavokos. Nije mu videla lice jer je
okrenuo glavu u stranu i proučavao luksuzni dekor
kancelarije.
„Gospođica Morgan?"
„Da, izvolite?“
„Zovem se Irvin“, pružio joj je vizitkartu agencije. „Moj
partner, Ajzak Bel, i ja smo iz Detektivske agencije Van Dorn.
Imamo zakazan sastanak sa gospodinom Kromvelom.“
Merion je ustala sa stolice, ali se nije nasmešila.
„Naravno. Vaš sastanak je zakazan za pola deset.
Poranili ste pet minuta.“
Irvin je raširio ruke.
„Znate već kako glasi stara poslovica...“
„Ptica koja prva dođe dobija crva?“, upitala je zabavljeno.
Visoki plavokosi muškarac se okrenuo ka Merion:
„ Ali tek drugi miš dobija sir.“
„Veoma pronicljivo, gospodine Bel...“, kazala je Merion, a
glas joj je iznenada zastao u grlu.
Njihovi pogledi se susretoše i Merion je, gledajući u
plavoljubičaste oči, iznenada osetila nešto što nikada ranije
nije osetila. Sada je shvatila da je visok preko sto osamdeset
pet centimetara, sa žilavim telom odevenim u fino skrojeno,
belo laneno odelo. Njegovi veliki brkovi bili su iste nijanse kao
i fino začešljana kosa boje lana. Nije bio zgodan na tipičan,
lepuškast način, već su njegove crte lica bile grube i
muževne. Posedovao je izgled čoveka koji se oseća podjednako
komotno i na Divljem zapadu i okružen udobnostima
gradskog života. Otvoreno je zurila u njega dok su njene
emocije, obično čvrsto sputane, ključale u njoj. Nijedan
muškarac nikada nije ovako delovao na nju, naročito ne
prilikom prvog susreta.
Bela je takođe pogodila Merionina lepota i aura
ljupkosti. Pod mu je zadrhtao pod stopalima dok je zurio u
njene oči. Izgledala je nežno, ali istovremeno i čvrsto.
Okruživalo ju je spokojno osećanje samopouzdanja koje je
nagoveštavalo da ona može da nadvlada bilo koji složeni
problem. Bila je staložena i graciozna i - video je da ima duge
noge, osmotrivši je od uzanog struka do poruba njene
dugačke suknje. Gusta, sjajna kosa joj je stajala sakupljena
u punđu na vrhu glave, sa jednim dugačkim, uzanim
pramenom, koji joj je padao nadole bezmalo sve do struka.
Bel je pretpostavljao da je približno njegovih godina, možda
godinu ili dve gore-dole.
„Da li je gospodin Kromvel zauzet?“, upitao je, s mukom
se prisetivši svrhe njihove posete.
„Jeste“, rekla je s naznakom mucanja, „ali vas očekuje.“
Pokucala je na vrata Kromvelove kancelarije, ušla
unutra i najavila dolazak gospode Bela i Irvina iz Detektivske
agencije Van Dorn. Potom je stala u stranu pokazujući im
rukom da uđu, dok je Kromvel ustajao sa stolice kako bi ih
pozdravio. Dok su prolazili, pre nego što je zatvorila vrata, Bel
se namerno rukom očešao o Merion. Osetila je kako joj je
električno strujanje prošlo kroz telo.
„Sedite, gospodo", rekao je Kromvel. „Horas Bronson mi
je rekao da dolazite povodom ukradenih novčanica koje su
prošle kroz moju banku.“ Delovalo je kao da Irvin to ne
primećuje, ali Bel se ponovo zapitao zbog čega Kromvel nosi
rukavice.
„To je tačno“, rekao je Irvin budući da mu je Bel
unapred prepustio vođenje razgovora. „Saznali smo da je
jedna od ukradenih novčanica, sa serijskim brojem 214799,
deponovana u vašu banku.“
„To je vrlo moguće“, rekao je Kromvel igrajući se sa
nezapaljenom cigarom. „Pretpostavljam da je reč o banknoti
od pedeset ili sto dolara, budući da nikada ne beležimo
serijske brojeve novčanica manjeg iznosa.“
Irvin je proverio zabeleške u svojoj beležnici.
„Zapravo, novčanica potiče iz cvećare u Girijevoj ulici.
Rinsler, upravnik cvećare, obratio se Agenciji Van Dorn zato
što je pomislio da je novčanica možda falsifikat. Ispostavilo se
da nije. Izjavio je da ju je dobio u Kromvelovoj nacionalnoj
banci kada je prebacivao novac u privatni sef.“
„Rinslerovi razlozi nam zvuče pomalo sumnjivo“, dodao je
Bel, „ali ako je prekršio zakon, to već predstavlja problem
lokalne policije."
„Milioni dolara prolaze kroz ovu banku u toku godine“,
rekao je Kromvel. „Ne shvatam zašto je jedna novčanica toliko
važna."
„Zato što je provera serijskog broja otkrila da novčanica
potiče iz opljačkane banke u Elkhornu u Montani, gde je
pljačkaš ubio četvoro službenika i mušterija“, objasnio je Bel.
Kromvel je sačekao dodatno objašnjenje, ali su i Bel i
Irvin ćutali. Irvin je pregledao svoje zabeleške, a Bel je
pažljivo posmatrao Kromvela. Bankar je susreo agentov
nepokolebljivi pogled ne skrenuvši oči u stranu. Saznanje da
učestvuje u igri nadmudrivanja sa najboljim detek- tivom
Agencije Van Dorn stimulisalo je njegov ego.
„Žao mi je, gospodo“, rekao je i spustio pogled sa Belovih
očiju na nezapaljenu cigaru koju je držao u ruci. „Ne uviđam
kako bih ja mogao da vam pomognem. Ukoliko su i ostale
ukradene novčanice prošle kroz Nacionalnu banku Kromvel,
odavno su puštene u svakodnevni promet i više ne postoji
nikakav način da im se uđe u trag, niti da se sazna ko ih je u
našu banku doneo.“
„To je tačno“, odgovorio je Bel. „Ali moramo da proverimo
svaki mogući trag, bez obzira na to koliko beznačajno
izgledao.“
„Novčanice su bile nove i imale su uzastopne serijske
brojeve“, objasnio je Irvin. „Da li je moguće da ste zabeležili
serijske brojeve pre nego što ste ih pustili u promet?“
„Sasvim je moguće, budući da, kao što sam vam već
rekao, beležimo banknote od pedeset i sto dolara.“
„Da li biste naložili vašem knjigovođi da pregleda
izveštaje?“, upitao je Bel.
„Vrlo rado.“ Kromvel je pritisnuo dugme ispod stola. U
roku od nekoliko sekundi, Merion je stajala u dovratku.
„Gospođice Merion, da li biste bili ljubazni da zamolite
gospodina Hopkinsa da dođe u moju kancelariju?“
Klimnula je glavom.
„Naravno.“
Kada se pojavio, Hopkins nije bio ono što je Bel
očekivao. Umesto bezličnog, beživotnog čovečuljka sa
naočarima i olovkom zataknutom iza uva, koji provodi život
piljeći u nizove brojeva u plesnivim knjigama, ugledao je
čoveka sa izgledom sportiste: brzog, robusnog i gipkog.
Hopkins je klimnuo glavom kada mu je Kromvel predstavio
Bela i Irvina.
„Gospodin Bel i gospodin Irvin su iz Detektivske agencije
Van Dorn. Ovde su da provere serijske brojeve novčanica
ukradenih za vreme pljačke banke u gradu Elkhorn u
Montani. Banknota od pedeset dolara bila je položena u našu
banku pre nego što je kasnije izdata mušteriji koja je
unovčavala ček. Ova gospoda misle da su i ostale ukradene
novčanice možda prošle kroz našu banku. Želeli bi da
proveriš spisak serijskih brojeva koje smo zabeležili.“
Hopkins je izgledao iskreno srdačan kada se nasmešio.
„Biće mi potrebni serijski brojevi.“
„Potražite sve novčanice sa serijskim brojevima iznad i
ispod broja 214799“, odgovorio je Kromvel oslanjajući se na
svoje sećanje.
 „Odmah, gospodine“, primio je k znanju Hopkins. Blago
se naklonio Belu i Irvinu. „Ako postoje, pronaći ću brojeve u
roku od nekoliko sati.“
„Hvala vam unapred“, rekao je Bel.
„Još nešto, gospodo?“, upitao je Kromvel završavajući
razgovor.
„Ne, bili ste od velike pomoći. Hvala vam.“
Bel je pustio Irvina da hoda ispred njega na putu do
lifta, namerno zaostajući. Zastao je kraj Merioninog stola i
zagledao se u nju.
„Gospođice Morgan?“
Kromvelova sekretarica je okrenula stolicu od pisaće
mašine prema Belu, ali nije podigla pogled ka njegovom licu.
„Svestan sam da je ovo izuzetno drsko s moje strane, ali
mi vi izgledate kao odvažna dama i pitao sam se da li biste
napravili izuzetak, pustili oprez niz vetar i izašli na večeru sa
mnom kasnije u toku dana?“
Njen prvi impuls bio je da ga odbije, ali su se neka
zabravljena vrata u njoj otvorila i sada je u njenom umu
besnela bitka između principa i želje.
„Nije mi dopušteno da izlazim sa mušterijama banke.
Osim toga, kako mogu da znam da smem verovati potpunom
strancu?“
Nasmejao se i nagnuo prema njoj.
„Pod jedan, ja nisam mušterija vaše banke. I pod dva,
ako ne možete da verujete zakletom detektivu, kome onda
možete da verujete?“
Stravičan talas bojazni prostrujao je kroz njeno telo dok
se borila u unapred izgubljenoj bici. Njena poslednja barijera
se srušila, a zajedno s njom i njena konačna samokontrola.
Sve samosavlađivanje je isparilo.
„U redu“, Merion je čula svoj sopstveni glas kao da
pripada nekom potpunom strancu. „Završavam s poslom u
pet sati po podne.“
„Odlično“, rekao je, možda sa malo previše oduševljenja.
„Sačekaću vas ispred glavnog ulaza u banku.“
Posmatrala ga je dokje odlazio prema liftu.
„Gospode bože“, promrmljala je Merion sebi u bradu.
„Mora da sam sasvim sišla s uma kada sam pristala da
izađem na večeru s potpunim neznancem.“
Ipak, dok je prekorevala samu sebe, u oku joj je zasijala
neobična iskra.

Irvin je čekao Bela pored lifta.

„O čemu je tamo bilo reči?“
„Zakazao sam sastanak sa Kromvelovom sekretaricom.“
„Ti baš ne dangubiš“, rekao je Irvin s divljenjem.
Bel se nacerio.
„Kockice su se naprosto složile.“
„S obzirom na to koliko te poznajem, ne bi me iznenadilo
da, osim očiglednih, imaš i prikrivene zadnje namere.“
„Moglo bi se reći da mešam posao sa zadovoljstvom.“
„Možda se igraš s vatrom“, rekao je ozbiljnim glasom
lrvin. „Ako sekretarica prokljuvi da je koristiš kako bi gurnuo
nos u Kromvelove lične posliće, može doći do nevolje.“
„Brinuću o tome kada za to bude vreme“, rekao je
opušteno Bel.
Za vreme vožnje nazad do hotela, Belove misli nisu bile
usredsređene na poslovni deo predstojeće večere, već na
zadovoljstvo.
 20
Merion to samoj sebi nije umela da objasni. Nije
doživela takvo osećanje još otkako joj se nasmešio dečak o
kojem je maštala u osnovnoj školi. To je bio sav njihov
kontakt. Dotični dečak joj nikada nije prišao, niti je
razgovarao s njom. A sada, dok je u separeu sedela za stolom
za dve osobe, osećala se vetropirasto poput šiparice.
Bel ju je sačekao ispred Kromvelove banke u
motorizovanom taksiju tačno u pet sati. Taksista je uvezao
automobil direktno sa ulice u sedmospratnicu u kojoj se
nalazio čuveni restoran Francuza Delmonika. Ušli su u lift
koji ih je odveo na gornji sprat, gde ih je šef sale uveo u
zatvorenu privatnu prostoriju sa ogromnim prozorom kroz
koji je pucao pogled preko grada ka zalivu.
Ljudi koji su to sebi mogli da priušte obično nisu obraćali
preteranu pažnju na konzumiranje večere sastavljene od
deset različitih jela, pri čemu je svako jelo pratilo različito
vino. Bel je naručio rokfeler ostrige u kiselom sosu od karija,
za kojima su usledili ukusni bujon, poširana jesetra iz Velikih
jezera, žablji bataci a la poulette, svinjski odresci, piletina na
kijevski način, probrana pečena divljač, kuvani krompir i
pire od graška.
Merion nikada u životu nije ovako raskošno obedovala.
Istina, poželjne i bogate neženje San Franciska izvodile su je i
ranije na skupocene večere, ali nijedan se nije ponašao
ovoliko rasipnički. Bila je zahvalna na tome što porcije nisu
bile velike, ali je zažalila što unapred nije olabavila korset.
Za dezert, Bel je naručio crepes suzette, flambirane
palačinke sa sokom od pomorandže. Dok je konobar stajao
pored stola i stručno kašikom prelivao flambiranu mešavinu,
Merion je naterala sebe da pogleda direktno u Belove oči.
„Mogu li da vas upitam nešto, gospodine Bel?“
 Njegov osmeh je bio očaravajući.
„Verujem da se poznajemo dovoljno dobro da me
oslovljavate imenom.“
„Više bih volela da se zadržim na gospodinu Belu, ako
nemate ništa protiv“, sklopila je polako rečenicu trudeći se da
bude ispravna.
Osmeh se razvukao agentovim licem.
„Biće kako vi želite.“
„Kako možete da priuštite sve ovo sa platom običnog
detektiva?“ Nasmejao se.
„Hoćete li mi poverovati ako vam kažem da sam štedeo
mesec dana samo da bih vas zadivio?“
„Ni na trenutak“, odgovorila je oholo.
„Da li je Kromvelova banka najveća u San Francisku?“
Merion je bila zatečena Belovim iznenadnim pitanjem.
„Ne, postoje još dve banke veće od Kromvelove,
uključujući i Vels Fargo. Zašto me to pitate?"
„Moja porodica poseduje najveću banku u Novoj
Engleskoj.“ Pokušala je da poveruje u njegove reči, ali nije
mogla.
„Da li ćete mi zameriti ukoliko vam kažem da vam ne
verujem?“
„Pitajte vašeg šefa. On će potvrditi moje reči.“
Merion se zbunjeno namrštila.
„Zašto onda radite kao unajmljeni detektiv kada već
možete biti predsednik banke?“
„Igrom slučaja, više volim istraživanje zločina od
bankarstva. Osećam se kao u kavezu sedeći za stolom u
kancelariji. Takođe, uživam u izazovima nadmetanja sa
zločinačkim umovima.“
„Jeste li uspešni u tome?“, upitala je začikavajući ga.
„Recimo da više dobijam nego što gubim", odgovorio je
iskreno.
„Zašto baš ja?“, upitala ga je. „Zašto ste izveli na večeru i
vino običnu sekretaricu umesto osobe koja više priliči vašem
društvenom položaju?“
Bel joj je otvoreno odgovorio.
„Zbog toga što ste privlačni i pametni, a ja sam očaran
vašom lepotom.“
„Ali vi mene uopšte ne poznajete.“
„Nadam se da će se to promeniti“, rekao je uništavajući je
svojim očima. „A sad, dosta priče. Uživajmo u dezertu.“
Pošto su završili ukusni crepes suzette, Bel je zamolio
konobara da im donese dve čaše porta starog pedeset godina.
Potom se zavalio unazad u naslon stolice, u potpunosti
prezasićen.
„Pričajte mi o Džejkobu Kromvelu.“
Hrana i piće su dobro odradili svoj posao. Merion je bila
isuviše raspilavljena da bi naslutila zamku u koju upada.
„Šta želite da znate?“
„Odakle potiče, kako je pokrenuo svoju banku, da li je
oženjen. Nakon sastanka s njim, shvatio sam da je izuzetno
zanimljiva osoba. Čuo sam da su on i njegova sestra Margaret
vodeći dobrotvori San Franciska."
„Radim za gospodina Kromvela već punih devet godina i
mogu sa sigurnošću da kažem kako je on veoma pametan i
promućuran čovek. Nije oženjen. Osnovao je banku 1892.
godine sa vrlo malim početnim kapitalom i uspešno je
pregrmeo ekonomsku depresiju iz poslednje decenije prošlog
veka. Zarađivao je novac i tokom najgoreg perioda privredne
krize. Najveći broj banaka je došao veoma blizu toga da stavi
katanac na vrata tokom tih teških vremena, ali ne i
Kromvelova nacionalna banka. Zahvaljujući mudrom
upravljanju i primeni čvrstih bankarskih principa, gospodin
Kromvel je izgradio finansijsko carstvo čija vrednost danas
prevazilazi nekoliko miliona dolara.“
„Snalažljiv čovek“, rekao je Bel s divljenjem. „Očigledno,
osoba koja je sama stvorila sve što poseduje.“
Klimnula je potvrdno glavom.
„Rast Kromvelove nacionalne banke zaista predstavlja
neponovljivo finansijsko čudo.“
„Odakle mu novac da osnuje banku?“
„To je pomalo tajna. Gospodin Kromvel je veoma ćutljiv
kada su posredi njegovi poslovni poduhvati koji su prethodili
osnivanju malene banke u Trgovačkoj ulici. Glasine kažu da
ju je osnovao sa početnim kapitalom od svega pedeset hiljada
dolara. Kada sam ja došla da radim, imovina banke je već
iznosila više od milion dolara."
„U kakve poslove ulaže svoje pozamašno bogatstvo?“
Merion je podigla ruke iznad glave u gestu predaje.
„Zaista ne znam. Meni nikada nije pominjao svoje lične
poslovne poduhvate, a ja nikada nisam videla nikakve papire
ili poslovnu korespondenciju. Pretpostav- ljam da ulaže profit
natrag u svoju banku.“
„Šta je sa njegovom porodicom? Odakle potiču on i
njegova sestra?“ Merion je ponovo izgledala izgubljeno.
„Nikada mi nije pričao o svojoj prošlosti. Jedanput je
pomenuo da je njihov otac posedovao farmu u Severnoj
Dakoti, u gradiću po imenu Bafalo. Sem toga, njegove
porodične veze su zakopane u prošlosti."
„Siguran sam da ima razloga za to“, rekao je Bel. Nije
želeo da pretera sa pitanjima pa je skrenuo temu razgovora
na vlastito detinjstvo provedeno u elitnom bostonskom
društvu. Pričao joj je o svom studiranju na Jejlu i očevom
izrazitom nezadovoljstvu kada je otišao da radi u Detektivskoj
agenciji Van Dorn umesto u porodičnoj banci. Zatim se
zaobilaznim putem vratio na Džejkoba Kromvela. „Kromvel mi
deluje kao veoma obrazovan čovek. Pitam se gde li je išao u
školu.“
„Margaret je jedared spomenula da su pohađali koledž u
Minesoti“, rekla je Merion, tapkajući salvetom usne nakon što
je dovršila svoju porciju flambiranih palačinki.
„Margaret je prelepa žena“, rekao je pažljivo osmatrajući
njenu reakciju. Merion je jedva uspela da prikrije
netrpeljivost prema Kromvelovoj sestri.
 „Znam da ona učestvuje u velikom broju dobrotvornih
aktivnosti, ali Margaret nije osoba koju bih izabrala za blisku
prijateljicu.“
„Ne može joj se verovati?“, pretpostavio je Bel.
„0na ne govori uvek istinu. Takođe, kolaju glasine o
nekakvom Margaretinom skandalu koji je gospodin Kromvel
uspešno zataškao. Čudno, ali izgleda kao da ga ne potresaju
ludorije njegove sestre. Štaviše, deluje kao da bezmalo uživa
u njima.“
„Putuje li mnogo?“
„O da, gospodin Kromvel je često odsutan. Odlazi u
ribolov u Oregon, uživa u odmaralištu Boemskog kluba u
šumi sekvoja ili lovi na Aljasci. Takođe, posećuje najmanje tri
bankarske konferencije godišnje, koje se održavaju u
različitim delovima zemlje. Jednom godišnje, on i Margaret
odlaze na putovanje po Evropi.“
„Dakle, on ne rukovodi svakodnevnim poslovima banke.“
Odmahnula je glavom. „Ne, naprotiv, gospodin Kromvel je
uvek u vezi s bankom gde god da je. Takođe, postoji i odbor
direktora u kojem se nalaze najsposobniji umovi u poslu.“
Konobar je na srebrnom poslužavniku doneo dve čaše
porta. Pijuckali su u tišini nekoliko trenutaka pre nego što je
Merion ponovo progovorila.
„Zbog čega mi postavljate sva ova pitanja o gospodinu
Kromvelu?“
„Ja sam detektiv. Jednostavno sam prirodno radoznao."
Sklonila je pramen sa čela i izravnala kosu.
„Osećam se odbačeno.“ Pažljivo se zagledao u nju.
„Odbačeno?“
„Da. Postavljate mi sva ta pitanja o mom šefu, ali me
niste nijednom upitali ništa o meni. Većina muškaraca koje
sam upoznala uvek su me pitali za prošlost na prvom
sastanku."
„Smem li da kročim na tu teritoriju?“, upitao je
zadirkujući je.
 „Ništa nepristojno“, kazala je smejući se. „Zapravo, moj
život je bio prilično dosadan. Poreklom sam iz Kalifornije i
rodila sam se na drugoj strani zaliva, u gradu Sausalito.
Majka mi je umrla kada sam bila veoma mlada, a moj otac,
koji je radio kao mašinovođa za železničku kompaniju
Zapadni Pacifik, unajmljivao mi je privatne učitelje sve dok
nisam stasala da pođem u prvu gradsku školu za sekretarice.
Džejkob Kromvel me je zaposlio odmah nakon što sam
diplomirala i otad radim u njegovoj banci. Od obične
daktilografkinje sam napredovala do nje- gove lične
sekretarice.“
„Jeste li se ikada udavali?“
Nasmešila se sramežljivo.
„Imala sam nekoliko bračnih ponuda, ali nikada nisam
pošla do crkvenog oltara.“
Pružio se preko stola i uhvatio njenu ruku.
„Nadajmo se da će se princ na belom konju pojaviti
jednog dana i oboriti vas s nogu.“
Izvukla je svoju ruku iz Belove, više kako bi ispoljila svoj
autoritet nego da bi ga odbila.
„Ovih dana, prinčeva na belim konjima baš i nema
previše. Jedan tek treba da se pojavi u San Francisku.“
Bel je odlučio da ne zalazi na tu teritoriju. Bio je odlučan
u nameri da je ponovo pozove da izađu i vidi gde će ih talas
obostrane privlačnosti odvesti.
„Uživao sam u ovoj večeri. Nemam baš često priliku da
uživam u društvu tako dražesne dame koja ume da brani
vlastite stavove u razgovoru.“
„Veoma dobro laskate."
Spustio je pogled s njenih očiju. Bel nije želeo da
iskušava sreću, ali postojala je još jedna zagonetka na koju je
morao da dobije odgovor.
„Postoji još nešto u vezi s Kromvelom što me kopka.“
Bel je po izrazu njenog lica video da je razočarana i da je
očekivala da je pita da ponovo izađu. Osetio je i da počinje da
sumnja u njegova osećanja prema njoj.
„Šta to?“, glas joj je iznenada postao leden.
„Kada sam ga prvi put ugledao u trpezariji Boemskog
kluba, a i danas u njegovoj kancelariji, nosio je rukavice. Da
li ih uvek nosi kada obeduje ili radi za svojim stolom?“
Merion je presavila salvetu i stavila je na sto kao znak da
je večera, barem što se nje tiče, završena.
„Kada je bio dečak, nastradao je u požaru. Obe šake su
mu gadno izgorele pa nosi rukavice kako bi sakrio ožiljke.“
Bel je osetio krivicu jer je iskoristio Merion. Ona je zaista bila
živahna, prelepa i pametna žena. Ustao je, obišao oko stola i
pomogao joj da ustane.
„Zaista mi je žao zbog toga što sam dozvolio da me
savlada vlastita neumerena detektivska ispitivačka priroda.
Nadam se da ćete mi oprostiti. Hoćete li mi pružiti priliku da
se iskupim?“
Merion je uvidela da je Bel zbilja ozbiljan i osetila je
tračak uzbuđenja, a nada da je zaista zainteresovan za nju
ponovo se rasplamsala u njenim grudima. Bio je kudikamo
privlačniji nego što je zamišljala.
„U redu, Ajzače, izaći ću ponovo sa vama. Ali sledećeg
puta bez pitanja.“
„Bez pitanja“, rekao je osetivši tračak zadovoljstva zato
što ga je oslovila po imenu. „Obećavam.“
 21
Dva dana kasnije, četvorica detektiva sastala su se u
kancelarijama Detektivske agencije Van Dorn u Trgovačkoj
ulici, na petom spratu zgrade novinske redakcije Kol. Sedeli
su u polukrugu za okruglim stolom i međusobno upoređivali
beleške. Svi su bili u košuljama, a sakoi su im visili prebačeni
preko naslona stolica. Trojica su oko uštirkanih okovratnika
nosila prave, konzervativne kravate. Samo je jedan detektiv
imao leptir-mašnu. Trojica su pijuckala kafu iz šolja sa logom
Agencije Van Dorn, oslikanim na porcelanskoj površini, a
četvrti je pio čaj. Hrpa papira i uvezanih izveštaja prekrivala
je radnu površinu stola.
„Napisao sam članak o tome kako će jedna od najvećih
pošiljki ikada tek odštampanih novčanica biti pod teškom
stražom poslata iz kovnice novca u San Francisku u rudarski
gradić Telurid u Koloradu, radi isplate zarada i bonusa za
deset hiljada rudara“, rekao im je Bel. „Nisam naveo tačan
iznos, ali sam nagovestio da suma iznosi negde oko pet
stotina hiljada dolara.“
„Iskoristio sam poznanstvo sa urednikom novina i sredio
da se članak objavi“, rekao je Bronson. „Biće odštampan u
sutrašnjem broju.“ Irvin je polako vrteo porcelansku šolju po
tacni. „Ako bandit zaista živi u San Francisku, biće na
Tantalovim mukama da pokuša pljačku.“
„Ako živi u San Francisku“, ponovio je Kertis. „Prilično
rizikujemo s ovim. Može se lako desiti da završimo u
ćorsokaku.“
„Znamo da su teretni vagon i nekoliko ukradenih
novčanica završili ovde“, rekao im je Bel. „Mislim da postoje
veoma dobri izgledi da bandit živi negde u okolini zaliva.“
„Pomoglo bi ako bismo zaista bili sigurni“, rekao je
Bronson umorno. Pogledao je u Irvina. „Rekao si da je tvoja
potraga za ukradenim novčanicama završila u ćorsokaku.“
„Pravi pravcati fijasko“, priznao je Irvin. „Trag je bio
previše hladan i nije postojao nikakav način da se
novčanicama uđe u trag pre nego što su ponovo puštene u
promet.“
„Banke nisu posedovale izveštaje o tome ko ih je doneo?“,
upitao je Bronson.
Irvin je odmahnuo glavom.
„Blagajnici nemaju načina da znaju jer ne prave
spiskove serijskih brojeva. To tek kasnije rade knjigovođe.
Dok smo uspostavili vezu, već je bilo prekasno. Ko god da je
doneo novčanice u banku, odavno je zaboravljen.“
Bronson se okrenuo prema Kertisu.
„Kako je prošla tvoja potraga za teretnim vagonom?“
Kertis je izgledao kao da mu je uginuo pas.
„Vagon kao da je u zemlju propao“, rekao je beznadežno.
„Pretražio sam ranžirne stanice i nisam otkrio nikakav trag.“
„Možda ga je odvukao teretni voz koji je otišao iz grada“,
ponudio je kakvo-takvo objašnjenje Bel.
„Izveštaji kažu da nijedan teretni voz kompanije Južni
Pacifik, koji je napustio grad tokom prošle nedelje, nije vukao
furgon u vlasništvu O’Brajanove fabrike nameštaja.“
„Hoćeš da kažeš da vagon nikada nije napustio ranžirnu
stanicu?“
„Tačno.“
„Zašto onda ne možemo da ga pronađemo?“, zapitao se
Bronson. „Nemoguće da je tek tako ispario.“
Kertis je bespomoćno podigao ruke u vazduh.
„Šta da vam kažem? Dvojica vaših agenata i ja smo
pretražili ranžirnu stanicu od vrha do dna. Vagon
jednostavno nije tamo.“
„Znaju li skretničari kompanije Južni Pacifik gde je
vagon prebačen nakon što je pristigao?“, upitao je Bel.
„Odvučen je na sporedni kolosek jednog doka za utovar,
nedaleko od napuštenog skladišta. Proverili smo ga. Vagon
nije bio tamo.“
Irvin je pripalio cigaru i otpuhnuo oblačić dima. „Postoji
li ikakva šansa da je prikačen na voz bez znanja
skretničara?“
„Nema šanse" odvratio je Kertis. „Znali bi da je vagon
potajno pridodat njihovom vozu. Kočničari koriste formulare
da zavedu serijske brojeve vagona onim redosledom kojim su
prikačeni na voz. Nakon što vagoni pristignu na označeno
odredište, onda znaju kako najlakše da ih otkače sa
kompozicije pre nego što voz nastavi dalje.“
„Možda je bandit shvatio da je furgon postao beskoristan
pa ga je uništio ili bacio u staro gvožđe.“
„Ne verujem“, rekao je zamišljeno Bel. „Pretpostavljam da
ga je bandit naprosto prefarbao, prikačio novi serijski broj i
promenio dosadašnji natpis imenom neke nove nepostojeće
kompanije.“
„On više nije bitan“, rekao je Kertis. „lonako ne bi mogao
da ga koristi.“
„Kako to misliš?“, upitao ga je Bel.
„Samo železnička kompanija Južni Rio Grande ima
polaske za Telurid.“
„Pa to ga ne sprečava da jednostavno prefarba obeležja
Južnog Pacifika i zameni ih obeležjima kompanije Južni Rio
Grande?“
„Nikakav problem, osim što bi to predstavljalo potpuno
gubljenje vremena. Vozovi kompanije Južni Rio Grande
koriste prugu uskog koloseka. Vozovi Južnog Pacifika koriste
prugu standardnog koloseka, širu skoro trideset centimetara.
Nema nikakve šanse da se pruga prilagodi banditovom
vagonu.“
„Ispao sam budala“, promrmljao je Bel. „Zaboravio sam
da kroz Stenovite planine prolazi samo pruga uskog
koloseka."
„Nemoj da se sekiraš zbog toga“, rekao je Bronson. „Ni
meni to nije palo na pamet.“
 Irvin je osujećeno tresnuo pesnicom po stolu.
„Bandit nikada neće zagristi naš mamac jer ne može da
pobegne u svom privatnom teretnom vagonu.“
Bel se kiselo nasmešio.
„Bandit poseduje brojne vrline, ali takođe ima i mane.
Računam na njegovu pohlepu i ego i njegovo osećanje
nepobedivosti. Ubeđen sam da će progutati naš mamac i
pokušati da opljačka banku u Teluridu. Izazov je isuviše
veliki da bi mogao da mu odoli.“
„Želim ti sreću“, rekao je Bronson. „Ako iko može da
uhvati bandita, onda si to ti, Ajzače.“
„Šta je s tobom, Horase? Jesi li imao sreće u
pronalaženju banditovog pištolja?“
„Ništa ohrabrujuće“, odgovorio je trezveno Bronson.
„Kupovine novog vatrenog oružja ne moraju da se registruju.
Bilo koji kupac jednostavno može da položi novac na pult i
odšeta iz prodavnice sa pištoljem u ruci. Nismo uspeli da
saznamo ama baš ništa od trgovaca. Čak i da se sećaju kome
su prodavali Koltove automatske pištolje kalibra 38, neće nam
otkriti imena kupaca.“
Irvin je zagledao u zid koji nije video.
„Čini mi se, gospodo, da su svi naši tragovi, koje smo sa
tolikom mukom prikupili, završili u ćorsokaku.“
„Privremeni zastoj, tu se slažem“, promrmljao je tiho Bel,
„ali igra nije gotova - ne još. I dalje imamo šansu da dobijemo
partiju.“
 22
Kromvel je sedeo za stolom, doručkovao i čitao novine.
Presavio je naslovnu stranu časopisa i bez reči je pružio preko
stola svojoj sestri Margaret.
Ona je pročitala vest, zatreptala kada joj je priča iz
članka doprla do mozga, i potom ga upitno pogledala.
„Nameravaš li da pokušaš da opljačkaš taj novac?“
„Zvuči veoma primamljivo, priznajem', odgovorio je.
„Osečam se kao da mi je rukavica bačena u lice.“
„Šta znaš o Teluridu?“
„Samo ono što sam pročitao u članku. Nalazi se u
zatvorenom kanjonu, ima prilično veliku četvrt crvenih
fenjera, a Buč Kasidi je 1889. godine opljačkao gradsku
banku Dolina San Migela.“
„Da li je uspeo u tome?“
Kromvel je klimnuo glavom.
„On i njegova banda su pobegli sa plenom od preko
dvadeset hiljada dolara.“
„Ako je njemu pošlo za rukom, pretpostavljam da misliš
da će to onda svakako poći i tebi.“
„Kasidijeva banda izvela je amaterski prepad i odjahala
iz grada na konjima“, rekao je teatralno Kromvel. „Moji
metodi su daleko prefinjenije prirode.“
„Ako se Telurid nalazi u zatvorenom kanjonu, to znači da
postoji samo jedan ulaz u grad. I samo jedan izlaz iz njega.
Potera bi imala dovoljno vremena na raspolaganju da
zaustavi voz i pretraži vagone."
„lonako ne bih mogao da koristim furgon. Morao bih da
ga ostavim u San Francisku."
„Ne razumem."
„Prugu koja prolazi kroz Telurid drži Južni Rio Grande.
Njihovi vozovi koriste prugu uskog koloseka, čije su šine
postavljene preblizu jedna drugoj da bih koristio moj vagon za
Južni Pacifik. Naprosto ću morati da smislim neki drugi način
da napustim grad bez izlaganja opasnosti da budem
uhvaćen.“
Margaret je ponovo pročitala članak.
„Imam loš predosećaj o ovome.“
„Ne bavim se osećanjima. Ja radim sa čvrstim
činjenicama i igram na sigurno tako što uzimam u obzir svaki
detalj, ma koliko beznačajan bio.“ Posmatrala ga je preko
stola dok je sipao još jednu šolju lcafe. „Biće ti potrebna
pomoć u ovom posliću.“
Podigao je pogled sa šolje.
„Šta ti je na pameti?“
„Poći ću s tobom.“
„Šta bi sa tvojim putovanjem u Džuno na Aljasci?"
„Jednostavno ću ga odložiti.“
Kromvel je na trenutak razmislio o sestrinim rečima.
„Ne bih da te dovodim u opasnost.“
„Dosad nisi nikad omanuo“, podsetila ga je Margaret.
„Međutim, ovoga puta će ti možda biti potrebna moja pomoć.“
Kromvel je ćutao nekoliko trenutaka. Potom se nasmešio.
„Verujem da bi pošla sa mnom čak i da ti naredim da ne
smeš.“
Nasmejala se.
„Jesam li se ikada povinovala tvojim zahtevima?“
„Nisi, čak ni dok smo bili deca“, rekao je prisetivši se.
„Iako si dve godine mlađa od mene, nikada nisam mogao ni
na šta da te nateram.“
Obrisala je crvene usne platnenom salvetom.
„Onda smo se dogovorili. Zajedno smo u ovom posliću.“
Kromvel je uzdahnuo.
„Pobedila si. Ali nadam se da neću zažaliti zbog toga što
te nisam strpao na brod za Aljasku.“
„Šta želiš da uradim?"
Kromvel se zagledao zamišljeno u površinu stola i počeo
da kruži vrhom viljuške po stolnjaku, kao da vidi nekakvu
apstraktnu sliku.
„Sutra idi vozom u Kolorado, a odatle u Telurid.“
Zagledala se u njega.
„Želiš da krenem pre tebe?“
Klimnuo je glavom.
„Odstupiću od svoje uobičajene prakse. Umesto da
provedem izvesno vreme mešajući se sa meštanima i
proučavajući poslovanje banke, to možeš i ti da učiniš.
Budući da si žensko, moći ćeš pomno da ispitaš situaciju, a
da pritom ne probudiš nikakvu sumnju.“
„Žena u Teluridu?“, kazala je Margaret zabavljeno.
„Moraću da se predstavljam kao prostitutka.“
„Još bolje, predstavi se kao ostavljena supruga čiji je
muž otišao za zlatnom groznicom u potrazi za srećom i nestao
bez traga i glasa. Tako niko neće biti sumnjičav što postavljaš
pitanja i njuškaš unaokolo.“
„ A kako bih imala od čega da živim, moraću da se
zaposlim u burdelju."
„Neka ti bude“, rekao je, popuštajući kao i uvek pred
sestrinim hirovitim prohtevima.
„A ti?“
„Doći ću u Telurid nekoliko dana kasnije, pošto proverim
verodostojnost pošiljke novca i detaljno razradim planove za
pljačku i potonje bekstvo." Zastao je i zagledao se u Margaret
sa izrazom bratske ljubavi na licu. „Mora da su mi vrane
popile mozak čim ti dopuštam da učestvuješ u tako rizičnom
poduhvatu.“
„I ja sam luda“, nasmejala se veselo. „Luda sam od
uzbuđenja i želje za avanturom.“ Pogledala ga je poput mačke
koja se sprema da skoči na miša. „Dabome, pomisao da se
pretvaram da sam prostitutka predstavlja dodatnu neodoljivu
draž.“
„Poštedi me detalja.“
Margaret se iznenada uozbiljila.
 „Šta ćemo da radimo sa Ajzakom Belom?“
Slegnuo je ramenima.
„Šta s njim?“
„Izgleda kao da se pojavljuje svuda; možda će se pojaviti
čak i u Teluridu."
„Ta pomisao mi je pala na pamet, ali kad se uverim u
verodostojnost pošiljke novca, verujem da ga to u velikoj meri
eliminiše. On je odveć zauzet jurcanjem za duhovima po San
Francisku da bi se kao grom iz vedra neba obreo u Teluridu.“
„Ne bi trebalo da ga potcenjujemo."
Kromvel se nasmejao.
„Razveseli se, draga sestro. Ovo će biti lagana šetnja po
parku, baš kao i sve ostale pljačke. Sačekaj i videćeš.“
 23
Prolećni dan je bio vedar i prohladan kada je Bel sišao
sa voza na železničkoj stanici i krenuo prema raskrsnici ulica
Aspen i Kolorado, gde je pronašao trospratnu drvenu
građevinu sa znakom postavljenim iznad ulaznih vrata, na
kojem je pisalo: PANSION MEJMI TABS. U ruci je nosio
pohabanu putnu torbu i bio je odeven u iznošeni vuneni
kaput sa prslukom i flanelskom košuljom ispod. Pantalone su
mu bile od debelog pamuka, toliko gusto izatkanog da je
maltene podsećao na platno. Na nogama je nosio čizme koje
su izgledale kao da su prešle osam hiljada kilometara, a na
glavi je imao stari stetson šešir. Brižljivo osmišljeni izgled
upotpunjavala je izdužena lula sa glavom u obliku zvona,
uglavljena između njegovih zuba. Bel je takođe primetno
hramao pri hodu, kao da mu je jedna noga ukočena.
Zakoračio je u salon pansiona, gde ga je pozdravila
Mejmi Tabs, vesela žena sa telom u obliku ogromne kruške.
Seda kosa joj je visila niz potiljak skupljena u dve pletenice, a
imala je lice koje je nalikovalo velikom tanjiru sa nosom.
„Pozdrav, stranče“, rekla je dubokim, maltene muškim
glasom. „Tražite li mesto da odsednete?“
„Da, gospođo“, odgovorio je uljudno Bel. „Tek sam stigao
u grad.“
„Smeštaj košta sedam dolara nedeljno. Obroci su
uključeni u cenu, ali pod uslovom da budete za stolom kada
ih poslužim.“
Bel je zavukao ruku u džep, izvadio nekoliko
presavijenih novčanica, i izbrojao sedam dolara.
„Izvolite kiriju za nedelju dana unapred. Nemam mnogo,
ali imam dovoljno da se snađem izvesno vreme.“
Gospođa Tabs je primetila njegovo šepanje kada je ušao
u salon pansiona.
 „Nadate se poslu u rudnicima?“
Bel se potapšao po butini.
„Moji rudarski dani su okončani kada me je povredio
pogrešno postavljen štapin dinamita.“
Mejmi Tabs ga je pogledala podozrivo i zapitala se odakle
će doći novac za njenu buduću rentu.
„Pa gde onda očekujete da pronađete posao?“
„Prijatelj mi je već pronašao posao domara u hotelu Novi
Šeridan.“
Nasmešila se.
„Zar nisu mogli da vam obezbede i sobu u podrumu
hotela?“
„Rudari su zauzeli sve krevete u podrurnu", slagao je
Bel. Nije znao zasigurno ni spavaju li uopšte rudari u
podrumu hotela.
Znao je da će utisak obogaljenog rudara zadovoljiti Mejmi
Tabs u dovoljnoj meri da ne tračari po gradu o svom novom
podstanaru. Odvela ga je do njegove sobe, u kojoj je Bel
raspakovao putnu torbu. Uklonio je peškir obmotan oko
automatskog kolt-brauninga kalibra 45, sa specijalno
napravljenim magacinom u koji je moglo da stane dvadeset
metaka i kundakom koji se uklapao u žleb iza drške. Zavukao
je oružje ispod kreveta, ali je zadržao svoj verni remington
derindžer u stetson šeširu. Pritegao je povez obmotan oko
kolena, koji je služio da mu ometa normalno kretanje.
Nakon što je večerao porciju goveđeg paprikaša u
trpezariji Mejmi Tabs, upoznao se sa ostalim stanarima
pansiona. Većina behu rudari, ali je bilo prisutno i nekoliko
činovnika, kao i bračni par koji je otvarao restoran u gradu.
Posle večere, Bel se prošetao Avenijom Pacifik i proučio plan
grada.
Telurid - čije je ime navodno nastalo od izraza to hell you
ride{19} - osnovan je nakon nalaženja zlata u obližnjoj reci San
Migel. Zlatom i srebrom bogata ruda, pronađena visoko u
planinama San Huan, veoma je brzo privukla armiju tragača
za zlatom i rudara, koji su nastavili da dolaze narednih
pedeset godina. Do 1906. godine, u Teluridu je živelo više
milionera po glavi stanovnika nego u Njujorku.
Rudari su na kraju prokopali pet stotina šezdeset
kilometara tunela, koji su poput saća prošarali okolne
planine, od kojih su neke dopirale i do tri i po hiljade metara
nadmorske visine. Broj stanovnika je ubrzo premašio pet
hiljada i nepodnošljivo bučni gradić vrveo je od divljeg i
suludog života, pomešanog sa zavidnom količinom korupcije.
U gradu je postojalo preko trideset saluna i stotinu osamdeset
prostitutki, koji su zajedničkim snagama održavali armiju
rudara u dobrom raspoloženju nakon dvanaestočasovnih
smena u rudnicima Srebrno zvono, Sindikat krijumčara i
Zvono slobode, za koje se plaćalo svega tri dolara dnevno.
Kada je sunce potonulo iza planina i pao mrak, u gradu
se uključila električna ulična rasveta. Vlasnik rudnika L. L.
Nan je 1892. godine unajmio Nikolu Teslu, genija za
elektriku, da mu sagradi najbolju električnu centralu
naizmenične struje na svetu, kako bi žičarom mogao da
spušta rudu sa planina, a o istom trošku da odvozi rudare iz
grada u rudnike. Nakon što su dalekovodi električne centrale
stigli i do naselja, Telurid je postao prvi grad u istoriji
čovečanstva sa električnom uličnom rasvetom.
Bel je prošao mimo ozloglašenih kolevki u kojima su
prijateljice noći upražnjavale najstariji zanat na svetu. Četvrti
u kojima su se nalazili domovi više klase nazvani su Senat i
Srebrna lepotica. Kroz otvorene prozore zgrada okrenutih
prema ulici dopirala je muzika; neko je na klaviru svirao Dill
Pickles {20} i ostale regtajm melodije. Ulica se zvala Aleja
kokica, a ime je dobila zbog lupanja vratima koja su otvarana
i zatvarana tokom cele noći.
Bel je Avenijom Kolorado stigao do centra grada i
pogledao kroz prozore Prve nacionalne banke u Teluridu.
Sutra će se sastati sa gradskim šerifom i upravnikom banke
kako bi zajedno isplanirali zasedu za Bandita Krvoloka, samo
da razbojnik zaista zagrize mamac i pokuša da opljačka
banku. Prošao je pored stare banke Dolina San Migela, koju je
Buč Kasidi orobio pre sedamnaest godina.
Temperatura vazduha opala je naglo nakon što je sunce
zašlo iza vrhova planina. Bel je primetio da je zbog
nadmorske visine od dve hiljade i sedam stotina metara
primoran da diše duboko. Prošao je kraj mnogobrojnih saluna
načičkanih duž glavne ulice i zaputio se pravo prema hotelu
Novi Šeridan.
Bel je u predvorju zamolio recepcionera da pozove
upravnika hotela. U roku od jednog minuta, niski čovek
zajapurenog lica i ćelave glave izašao je žustrim korakom iz
kancelarije, poput miša koji istrčava iz rupe u zidu. Nasmešio
se zvaničnim osmehom, ali ne previše srdačno, odmeravajući
Belovu prilično aljkavu pojavu.
„Žao mi je, ali sve naše sobe su zauzete. Šeridan je
dupke pun.“
„Ne želim da iznajmim sobu“, rekao je Bel. „Jeste li vi
gospodin Maršal Bakman?“
Osmeh je iščezao sa upravnikovog lica, a oči mu se
suziše. „Da, ja sam Bakman.“
„Ja sam Ajzak Bel iz Detektivske agencije Van Dorn.“
Bakmanove oči se razrogačiše i blago se naklonio.
„Gospodine Bel. Primio sam vaš telegram. Dozvolite mi
da vam kažem da će hotel Šeridan sarađivati sa Agencijom
Vari Dorn na svaki mogući način.“
„Najvažnija stvar“, objasnio je Bel, „jeste da svim
osobama koje se budu raspitivale o meni potvrdite da radim u
vašem hotelu kao domar.“
„Da, naravno“, rekao je snishodljivo Bakman. „Možete da
se oslonite na mene.“
„Hvala vam, gospodine Bakman. A sada, ako nemate
ništa protiv, mislim da ću popiti jednu čašicu najboljeg viskija
koji imate u baru.“
„Ovde služimo samo najkvalitetniji viski najboljih
proizvođača. U Šeridanu ne tolerišemo lokalne brlje.“
Bel je klimnuo glavom, okrenuo leđa Bakmanu i pošao
prema baru. Usput je zastao i pročitao ploču sa spiskom
pravila za mušterije hotela.
Ne pucajte upijanistu, trudi se izpetnih žila!
Zabranjeno je uvoditi konje na gornje spratove!
Najviše pet osobapo krevetu!
Sahrane su na račun kuće!
Kreveti koštaju pedeset centi, sa posteljinom sedamdeset
pet!
Na ulazu u bar, Bel se sklonio u stranu dok je plavuša,
čije je lice skrivao šešir sa širokim obodom, prolazila mimo
njega. Primetio je samo da žena ima skladnu figuru.
S druge strane, dok je hodala prema stepeništu koje je
vodilo u njenu sobu, žena nije obratila nikakvu pažnju na
šepavog čoveka.
Mnogo kasnije, Bel je prokleo samog sebe što nije odmah
prepoznao plavušu, baš kao što je Margaret Kromvel krivila
samu sebe zbog toga što nije uočila hromog čoveka sve dok
nije bilo prekasno.
 24
Bel je objasnio situaciju šerifu Henriju Pardiju i
upravniku banke Mariju Oksnardu. Trojica muškaraca sedela
su za stolom i obedovala doručak koji im je spremila šerifova
supruga. Pardijeva kuća nalazila se odmah iza šerifove
kancelarije i zatvora. Prišao je vra- tima, proverio da li su
zaključana, a zatim je navukao zavese kako niko ne bi mogao
da ih vidi unutra.
Bel je bio oduševljen šerifom. Jedan zid dnevnog boravka
je od poda do plafona bio prekriven policom za knjige sa
delima Šekspira, Platona, Voltera, Bejkona i Emersona, skupa
sa nekoliko knjiga na latinskom je- ziku. Bel nikada nije
upoznao toliko načitanog policajca u malom gradu.
Pardi je provukao prste kroz gustu grivu posedele kose i
čupnuo krajeve nakostrešenih brkova.
„Hoćete da nam kažete, gospodine Bel, kako mislite da će
Bandit Krvolok opljačkati baš našu gradsku banku.“
„Ne mogu to da tvrdim zasigurno", odgovorio mu je Bel.
„Ali ako ostane dosledan dosadašnjoj praksi, velika pošiljka
novca koja pristiže u vašu banku iz Prve nacionalne banke u
Denveru predstavlja mamac kojem neće moći da odoli.“
„Ja ne znam ni za kakvu pošiljku novca“, rekao je Mari
Oksnard. Bio je visok i ćutljiv čovek, sa širokim ramenima i
uzanim kukovima. Retko kad se smešio, a lice mu je stalno
bilo natmureno.
„Ne postoji nikakva pošiljka novca", objasnio im je Bel.
„Posredi je varka da izmamimo bandita iz skrovišta.“
Pardi je zadobovao prstima po površini stola.
„Ako je razbojnik odista tako pametan, kao što sam čitao
u novinama da jeste, iskopaće istinu i shvatiće da je u pitanju
nameštaljka.“
Bel je odmahnuo glavom.
 „Ne, gospodine, upravnici banke u Denveru pristali su da
podrže i potvrde našu priču.“
„Ako smem da vas upitam“, reče Pardi, „zbog čega ste
izabrali baš naš Telurid?"
„Zato što se vaš grad nalazi u zatvorenom kanjonu sa
samo jednim ulazom i izlazom ka zapadu. To je idealna
situacija da banditu blokiramo odstupnicu ako ne uspemo da
ga uhvatimo za vreme pokušaja pljačke.“
„Ne sviđa mi se to“, rekao je Oksnard. „Poznato je da
bandit ubija a da pritom i ne trepne. Ne smem da izložim
svoje zaposlene riziku, niti želim da nosim njihovu krv na
rukama.“
„Nisam ni mislio da vi ili vaši službenici budete prisutni
u banci kada i ako dođe do pljačke. U banci ću biti ja i još
jedan detektiv Agencije Van Dorn. Još jedan agent će
osmatrati vozove koji dolaze i odlaze, budući da nam je
poznato da bandit beži sa mesta zločina koristeći teretni
vagon.“
„Šta je sa mojim mušterijama?“, nastavio je da se protivi
Oksnard. „Ko će se postarati za njihove poslove?“
„Moj saradnik i ja smo u potpunosti obučeni da
obavljamo svakodnevne bankarske poslove. Ako bandit dođe
do kaveza u kojem borave blagajnici, bićemo spremni za
njega.“
„Znate li kako izgleda?“, upitao je Pardi.
„Osim da mu nedostaje mali prst na levoj šaci i da ima
riđu kosu, nemamo nikakav drugi opis.“
„To je zbog toga što ubija sve koji ga mogu identifikovati.
Nemate baš mnogo podataka za istraživanje."
„I dalje ne mogu da pristanem na to“, rekao je Oksnard.
„Neko od mojih klijenata može se naći u pogrešno vreme na
pogrešnom mestu i biti upucan.“
„Preduzećemo sve potrebne mere predostrožnosti“, rekao
je trezveno Bel. „Zaista postoji određeni rizik, ali ovaj bandit
mora biti zaustavljen. Već je ubio više od trideset ljudi. Ko zna
koliko će još osoba umreti ako ga ne uhvatimo."
„Šta ja mogu da uradim da vam pomognem?" upitao je
Pardi uputivši Oksnardu ledeni pogled.
„Nemojte obilaziti banku sa vašim zamenicima kako ne
biste uplašili bandita", odgovorio je Bel. „Budite u blizini, van
pogleda ako je to moguće, ali budite pripravni da reagujete u
slučaju da se pojavi. Utanačićemo signal kada razbojnik
obznani svoje prisustvo."
Premda je Oksnard i dalje bio podozriv u vezi sa
postavljanjem zamke, Pardi je već zamišljao slavu koju će
steći ukoliko bandit bude uhvaćen na delu u njegovoj
jurisdikciji. Što se njega ticalo, debata je bila završena. Imao
je samo još jedno pitanje.
„Kada bi ta navodna pošiljka novca trebalo da pristigne u
grad?“
„Sutra“, odgovorio mu je Bel.
Oksnard ga je upitno pogledao.
„Šta je s novcem za isplatu rudara koji se već nalazi u
trezoru?"
„Ostavite ga unutra. Jemčim vam da ga bandit neće ni
pipnuti.“ Pardi je uvrnuo krajeve gustih brkova. „Jeste li
ikada bili u nekom rudarskom gradu prilikom isplate
rudarskih plata, gospodine Bel?“
„Nisam imao priliku, ali čujem da atmosfera u gradu
ume da bude poprilično zagrejana i raskalašna.“
„To je istina“, rekao je Oksnard sa slabašnim osmehom.
„Svaki put kad je isplata, u gradu nastane prava ludnica.“
Pardi je uzvratio osmeh.
„Da, kolevke će biti dupke pune sve dok rudari ne
protraće i poslednju paru teško zarađenog novca na viski i
kockanje.“ Zaćutao je na trenutak i pogledao u Bela. „Gde ste
odseli, za slučaj da moram da vas nađem?“
„Iznajmio sam sobu u pansionu Mejmi Tabs.“
„To je dobro mesto da ostanete van pogleda“, rekao je
Oksnard. „Mejmi je dobra stara cura i odlična kuvarica."
 „Jemčim za njen paprikaš“, rekao je duhovito Bel.
Nakon doručka, sastanak se završio. Bel i Oksnard su se
zahvalili gospođi Pardi na ukusnom doručku. Potom su sva
trojica izašli napolje i prošetali po gradu, a Pardi ih je
napustio kada je stigao do svoje kancelarije i zatvora. Bel je
sa Oksnardom otišao do banke da bi proučio unutrašnji
raspored prostorija.
Prizemlje je bilo isto kao i u hiljadama drugih banaka.
Upravnikova kancelarija nalazila se iza kaveza blagajne,
potpuno okružene staklom, osim dela ispred kasa s novcem.
Taj deo šaltera bio je otvoren i zaštićen uskim šipkama.
Trezor banke je bio više nalik velikom sefu i stajao je u
udubljenju u zidu s jedne strane predvorja. Bel je saznao da
je on zatvoren tokom radnog vremena i da se otvara isključivo
kako bi se uzeo novac ili kada se sav papirni novac i kovanice
vraćaju nakon zatvaranja banke.
„Nemate pravi trezor?“, Bel je upitao Oksnarda.
„Nije nam potreban. Novac za plate rudara najčešće
odlazi u rudnike pod jakom stražom odmah dva dana nakon
što pristigne u banku.“
„Zašto baš za dva dana?“
„Potrebno nam je vreme da ga prebrojimo i proverimo da
li je iznos koji je pristigao iz banke u Denveru tačan.“
„To znači da bandit ima ograničen vremenski period u
kojem može da dela.“
Oksnard je klimnuo glavom.
„Ako je naumio da pokuša pljačku, moraće to da učini
sutra.“
„Da li ste videli ili razgovarali sa nekim novim
klijentima, ili ljudima koji su jednostavno ušetali u banku, a
zatim ponovo izašli napolje?“
„Novi nadzornik rudnika Zvono slobode otvorio je kod
nas štedni račun.“ Zastao je i zamišljeno se zagledao u
tavanicu. „Takođe, račun je otvorila i jedna veoma privlačna
žena. Veoma skromni štedni račun. Veoma tužno.“
 „Tužno?“
„Nju je suprug ostavio u Ajovi i otišao u Kolorado u
nameri da se obogati. Nikada joj se više nije javio, a poslednje
vesti koje je čula o njemu preneo joj je prijatelj, kondukter na
železnici. On joj je rekao da mu je njen suprug ispričao kako
namerava da ode u Telurid i zaposli se u rudnicima. Došla je
ovamo pokušavajući da ga pronađe. Nesrećnica. Njen muž je
najverovatnije bio samo još jedan među mnogobrojnim
ljudima koji su skapali u rudnicima.“
„Želeo bih da saznam ime nadzornika rudnika“, rekao je
Bel, „kako bih mogao da ga proverim.“
„Odmah ću vam ga nabaviti.“ Oksnard je otišao u
kancelariju i vratio se za manje od minuta. „Zove se Oskar
Rejnolds."
„Hvala vam.“
Oksnard se zagledao u Bela.
„Zar nećete da proverite i ženu?“
„Bandit nikada ranije nije radio sa ženom, niti sa drugim
muškarcem kad smo već kod toga. On svoje zločine uvek vrši
sam.“
„Kako god želite“, uzdahnuo je Oksnard. „Nesrećnica.
Otvorila je račun na samo dva dolara. Kako bi imala šta da
jede, verovatno će morati da se zaposli u javnoj kući budući
da su poslovi za žene retki u Teluridu. A one postojeće poslove
već obavljaju žene rudara.“
„Čisto za svaki slučaj, voleo bih da dobijem i njeno ime.“
„Rejčel Džordan.“
Bel se tiho nasmejao.
„Njenog imena ste se odmah setili.“
Oksnard se nasmešio.
„Lako je setiti se imena koje prati lepo lice.“
„Da li je žena rekla gde je odsela?“
„Nije, ali pretpostavljam da je odsela u kolevkama."
Uputio je Belu prepreden pogled.
„Nameravate li da je potražite?“
 „Ne“, odgovorio je zamišljeno Bel. „Čisto sumnjam da je
ta žena Bandit Krvolok.“
 25
Margaret nije živela životom prostitutke u kolevkama na
Aveniji Pacifik. Naprotiv, živela je sa stilom u luksuznom
hotelu Novi Šeridan. Nakon što je otvorila bedni štedni račun
u gradskoj banci, kako bi dobila priliku da prouči plan
prizemlja, broj zaposlenih, način na koji su raspoređeni i tip
sefa, Margaret je obišla rudarske kompanije raspitujući se za
sudbinu svog odavno nestalog supruga, koji nikada nije ni
postojao. Taj trud je pružio verodostojnost njenoj priči i
uskoro je poslata glavna tema gradskih abrova.
Otišla je toliko daleko sa svojom lažnom pričom da je čak
posetila i šerifa Pardija, kako bi se lično uverila kakav je on
čovek. Gospođa Alisa Pardi ušla je u kancelariju u trenutku
kada je Margaret molila šerifa za pomoć u potrazi za nestalim
suprugom. Alisa se smesta sažalila na ženu u jeftinoj,
izbledeloj pamučnoj haljini, koja je ispredala tužnu priču o
napuštenoj ženi u očajničkoj potrazi za nepromišljenim
mužem. Alisa je pretpostavila da je žena po imenu Rejčel
Džordan izgladnela i nije oklevala da je pozove u njihovu
kuću na večeru. Margaret je prihvatila poziv i pojavila se u
istoj jeftinoj haljini, koju je pazarila u San Francisku u
prodavnici polovne odeće za siromašne.
Te večeri, Margaret je napravila pravu predstavu
pomažući Alisi Pardi u kuhinji, ali je šerifovoj ženi bilo jasno
da se njihova gošća ne snalazi baš najbolje za šporetom. Alisa
je poslužila večeru koja se sastojala od jagnjećih odrezaka,
kuvanog krompira i barenog povrća, sa pitom od jabuka za
dezert. Posle večere je poslužila čaj i svi su se preselili u
dnevni boravak, gde je Alisa zasvirala melodije na starom
pijaninu.
„Kažite mi, gospođo Džordan“, upitala je Alisa, zastavši
da promeni notni list, „gde ste odseli?"
 „Fina gospođa, koja se zove Bili Magvajer, unajmila me je
kao konobaricu u svom pansionu.“
Pardi i njegova žena razmeniše mučne poglede. Alisa je
usisala vazduh kroz zube. „Velika Bili je gazdarica burdelja
Srebrna lepotica“, rekla je. „Zar ne znate za to?“
Margaret je navukla smeten izraz na lice.
„Nisam imala predstavu." Alisa je poverovala u
Margaretinu laž, ali Pardi nije. Znao je da nema nikakve
šanse da ijedna žena ne uspe da prepozna razliku između
pansiona i javne kuće. Klica sumnje pustila je žilice u
njegovom umu, ali je njegova supruga bila preplavljena
samilošću.
„Jadnice“, kazala je zagrlivši Margaret oko ramena.
„Nećeš ostati u Srebrnoj lepotici ni jedan jedini minut duže.
Boravićeš ovde sa Henrijem i sa mnom sve dok ne pronađeš
svog supruga.“
„Ali on možda uopšte nije u Teluridu“, rekla je Margaret
plačnim glasom. „Onda ću morati da nastavim dalje, a ne
želim da vam smetam.“
„Koješta“, rekla je Alisa. „Smesta idi do Velike Bili i
pokupi svoje stvari. Postaviću ti rezervni krevet.“
Margaret se uživela u ulogu ostavljene žene i prolila
nekoliko suza.
„Kako da vam se ikada dovoljno zahvalim? Kako da vam
se ikada odužim?“
„Nemoj se zamarati s tim. Henriju i meni je drago što
možemo da pomognemo osobi u nevolji. To je hrišćanski.“
Dok je pijuckala kafu, Margaret je skrenula temu
razgovora na Pardijev posao.
„Mora da živite veoma uzbudljivim životom, šerife“, rekla
je. „Telurid mi izgleda kao nesputan i raskalašan grad.
Sigurno imate pune ruke posla.“
„Rudari zaista umeju da budu prilično goropadni s
vremena na vreme“, složio se Pardi, „ali se ozbiljni zločini,
poput ubistva, dešavaju zaista retko, svega jednom u šest
meseci, ili tako nešto. U gradu vlada mir još od rudarskih
štrajkova pre dve godine, kada je guverner poslao vojsku da
uguši nerede."
Margaret je obazrivo i odmereno odgovarala na šerifova
pitanja o nestalom suprugu. Zauzvrat se uopšteno raspitivala
o gradu i rudnicima.
„Mora da mnogo novca prolazi kroz banku na putu do
rudarskih kompanija“, rekla je neusiljeno.
Pardi je klimnuo glavom.
„Plate mogu da dostignu astronomske iznose.“
„Zar se nimalo ne plašite pljačkaša i lopova?“, upitala je
bezazleno.
„Rudari su čestita gomila i retko kad se upuštaju u
zločine. Izuzev povremenih tuča u salunima, ili ponekog
ubistva kada tuče izmaknu kontroli, grad je prilično mirno
mesto.“
„Kada sam bila u banci, videla sam da sef izgleda veoma
čvrsto i sigurno.“
„Čvrst je, nego šta“, rekao je Pardi paleći lulu. „Ni pet
štapina dinamita ne bi moglo da ga otvori.“
„A upravnik banke je jedina osoba koja zna
kombinaciju?"
Pardiju je bilo neobično što žena postavlja takva pitanja,
ali je svejedno odgovorio bez oklevanja.
„Zapravo, mehanizam sefa je podešen tako da se otvori
svakog jutra tačno u deset sati. U tri sata po podne, upravnik
zatvara vrata trezora i podešava tajmer.“
„Neko mi je u Srebrnoj lepotici rekao da je Buč Kasidi
ovde opljačkao banku.“
Pardi se nasmejao.
„To se davno desilo. Otada u gradu nismo imali nijednu
pljačku banke.“
Margaret je vodila računa da ne pretera s pitanjima, ali
su postojali podaci koje je morala da zna kako bi njen brat
izveo uspešnu pljačku.
 „Da li se plate rudara prenose direktno u rudarske
kompanije čim pristignu u banku?“
Pardi je odmahnuo glavom i ispričao Belovu priču.
„Plate su stigle danas i otišle su direktno u banku. Novac
će sutra biti prebrojan, a prekosutra prosleđen u rudnike.“
„Postoje li u banci dodatni čuvari zarad zaštite novca?“
„Nema potrebe za tim“, odgovorio je Pardi. „Svako ko
pokuša da opljačka banku neće stići daleko. Budući da su
telegrafski stubovi postavIjeni duž čitave pruge, policajci
širom zemlje bi istog trena bili upozoreni, a potere okupljene
da sačekaju pljačkaše kada pokušaju da pobegnu.“
„Znači, takav zločin bi praktično bilo nemoguće izvesti.“
„Mislim da se može tako reći“, izjavio je samopouzdano
Pardi. „Nema nikakve šanse za uspešnu pljačku.“
Margaret je napustila dom Pardijevih i krenula prema
Srebrnoj lepotici. Čim je izašla van vidokruga, potrčala je niz
ulicu ka hotelu Novi Šeridan kako bi spakovala svoju
oskudnu odeću. Osećala se zadovoljno samom sobom i nije
mogla da poveruje koliku je sreću imala. Boravak u šerifovoj
kući omogućiće joj slobodan pristup bilo kojem domu u
gradu. Nakon što njen brat dođe u Telurid, posedovaće
dovoljno informacija kako bi mogao da isplanira savršen
zločin.
Za Margaret je jedinu nepoznanicu predstavljalo mesto
boravka njenog brata. Koliko je znala, Džejkob još nije stigao
u grad, a plate su mogle biti opljačkane samo sutradan, pre
nego što prekosutra budu poslate u rudnike i razdeljene
rudarima. Počela je da se oseća izuzetno nelagodno.
 26
Narednog jutra, crnokosa žena vozila se na čezama koje
je drumom za Telurid vukao pegavi zekan. Put je vodio od
rančerske zajednice Montrouz, krajnjeg odredišta železničke
kompanije Južni Rio Grande. Pristigla je vozom iz Denvera i u
lokalnoj štali iznajmila čeze i konja. Bila je odevena u
dugačku suknju od jelenske kože, koja joj je padala preko
zašiljenih kožnih čizama. Gornji deo tela joj je prekrivao fino
ispleteni zeleni džemper, preko kojeg je nosila kaput od
vučjeg krzna. Na glavi je imala žensku verziju ravnog
kaubojskog šešira. Bila je pomodno odevena za zapadne
delove Sjedinjenih Država, ali ne i previše razmetljivo.
Došla je na Aveniju Kolorado, prošla mimo zgrade
okružnog suda San Migela i zauzdala konja ispred gradske
štale. Sišla je sa čeza i privezala dizgine za stub. Vlasnik štale
je izašao i podigao šešir u znak pozdrava.
„Dobar dan, gospođo. Kako mogu da vam pomognem?“
„Napojite i nahranite mog konja, molim vas. Moram da
nastavim put za Montrouz kasnije u toku popodneva.“
„Da, gospođo“, rekao je vlasnik štale uljudno, blago
zatečen ženinim glasom koji je zvučao prilično grubo i
hrapavo. „Pobrinuću se za vašeg konja. Kad ste već ovde,
pritegnuću i prednje točkove čeza. Izgledaju mi pomalo
rasklimani.“
„Veoma ste ljubazni. Hvala vam. Oh, uzgred, moja sestra
će doći po čeze kasnije u toku dana i platiće račun.“
„Dobro, gospođo."
Žena je izašla iz štale i krenula niz ulicu prema hotelu
Novi Šeridan. Prišla je recepcioneru i upitala:
„Da li je gospođica Rejčel Džordan odsela u vašem
hotelu?"
Službenik je odmahnuo glavom, pogledao u osobu koja
mu je izgledala kao vrlo privlačna žena i rekao:
„Ne, gospođo, gospođica Džordan se odjavila iz našeg
hotela prošle noći.“ Zastao je, okrenuo se i izvukao kovertu iz
pregrade za poštu. „Međutim, rekla je - ako je neko bude
tražio, da mu predam ovo.“
Žena se zahvalila recepcioneru, izašla na trotoar, otvorila
kovertu i pročitala poruku. Zatim je stavila papir u torbicu i
počela da šeta kroz grad. Nakon kratke šetnje, došla je do
groblja Usamljeno drvo, na brdu severno od reke San Migel.
Prošla je kroz ulaznu kapiju i krenula između nadgrobnih
spomenika, primetivši da je većina preminulih umrla od
nesreća u rudnicima, snežnih lavina i tuberkuloze pluća.
Lepuškasta plavuša sedela je na klupi nedaleko od
jednog groba, glave zavaljene unazad i izložene sunčevoj
svetlosti. Krajičkom oka je primetila približavanje druge žene.
Uspravila se i zagledala u pridošlicu, koja se za- ustavila i
zauzvrat zagledala u nju. Margaret je zatim počela da se
smeje.
„Gospode bože, Džejkobe“, prodahtala je naposletku.
„To je najgenijalnija maska koju si ikada smislio.“
Kromvel se nasmešio.
„I pomislio sam da će ti se svideti."
„Sva sreća da si nizak, mršav i žilav.“
„Ne znam zbog čega mi ovo nikada ranije nije palo na
pamet.“ Nezgrapno je prikupio krajeve suknje od jelenske
kože i seo na klupu pored Margaret.
„Reci mi, draga sestro, šta si saznala otkako si ovde?“
Margaret mu je ispričala kako se sprijateljila sa šerifom i
njegovom suprugom. Predala mu je skicu unutrašnjosti Prve
nacionalne banke u Teluridu i opisala izgled zaposlenih
osoba. Njen izveštaj je uključivao i obaveštenje o prispeću
pošiljke novca iz banke u Denveru i današnjem
prebrojavanju pre nego što novac sutradan bude prosleđen u
rudnike.
Kromvel je pogledao na sat.
 „Imamo još sat vremena pre nego što se banka zatvori. To
predstavlja najbolje vreme da pokupimo novac i napustimo
grad.“
„Spazila sam čoveka u blizini železničke stanice. Nisam
sigurna, ali mislim da je to Van Dornov agent koji te je tražio
u San Francisku.“
Kromvel je delovao zamišljeno.
„Čak i da je Van Dorn poslao agente da posmatraju
dolaske i odlaske vozova za vreme isporuke rudarskih plata,
oni samo jure duhove. Nema šanse da znaju koju banku
nameravam da opljačkam."
„Ukoliko su prokljuvili da upotrebijavaš teretni vagon,
dobro je što si ga prefarbao.“ Pogledala ga je upitno. „Reci mi,
kako si tačno zamislio da pobegnemo iz grada nakon što
opljačkaš banku?“
Kromvel se nasmešio vučjim osmehom.
„Ko će posumnjati u dve fino odevene i privlačne dame,
koje polako odlaze iz grada na čezama?“ Margaret je zagrlila
brata. „Najjednostavniji plan je ujedno i najbolji. Ti si
genijalan, brate. Ne prestaješ da me zapanjuješ.“
„Hvala ti na lepim rečima“, rekao je i ustao sa klupe.
„Nemamo mnogo vremena na raspolaganju. Čekaju nas plate
rudara.“
„Šta želiš da ja uradim?“
„Idi u gradsku štalu i preuzmi čeze na kojima sam stigao
u grad. Rekao sam vlasniku štale da će moja sestra doći da ih
pokupi. Potom me sačekaj ispred zadnjeg ulaza u banku.“

Dok je Irvin osmatrao železničku stanicu i gradsku

ranžirnu stanicu, Bel i Kertis su čekali u banci. Dok je sedeo
u kancelariji Marija Oksnarda, Bel je počeo da misli kako se
kladio na pogrešnog konja. Do zatvaranja banke preostalo je
još samo deset minuta, a od bandita nije bilo ni traga ni
glasa. Igrajući ulogu blagajnika, Kertis se spremao da zatvori
blagajnu, očekujući još neku okasnelu mušteriju.
Bel je bacio pogled na kolt kalibra 45 u otvorenoj fioci
stola i zažalio zbog toga što neće dobiti priliku da ga upotrebi
na Banditu Krvoloku. Metak u čelo predstavlja isuviše lepu
sudbinu za tog kučkinog sina, pomislio je Bel. Ne nakon što je
ubio toliko nevinih ljudi. Ipak, njegova smrt bi poreskim
obveznicima uštedela troškove suđenja. Bel je sada bio
primoran da prizna poraz i iz početka započne istraživanje na
osnovu oskudnih tragova koje su on i njegovi detektivi
sakupili.
Irvin je prišao vratima kancelarije i naslonio se ramenom
na dovratak.
„Ne sporim da je ovo bio dobar pokušaj“, rekao je
turobnim glasom. „Čini se da bandit nije zagrizao mamac“,
rekao je polako Bel.
„Možda nije pročitao članak u novinama zato što ne živi u
San Francisku.“
„Izgleda da je tako.“
Ulazna vrata banke su se u taj čas otvorila, a u predvorje
je ušetala žena u suknji od jelenske kože, sa šeširom
navučenim toliko nisko da joj je skrivao oči. Bel je pogledao
mimo Irvina, ali se smesta opustio ugledavši fino odevenu
ženu. Klimnuo je glavom Irvinu, koji se vratio natrag u kavez
blagajnika i rekao:
„Izvolite, gospođo?“
Kromvel je blago podigao glavu i pogledao u Irvinovo lice.
Potom se uspaničeno ukočio jer je istog trena shvatio da je
čovek pred njim jedan od muškaraca koji su sedeli sa Belom i
Bronsonom u trpezariji Boemskog kluba svega nekoliko dana
ranije. Nije odgovorio Irvinu iz straha da će ga glas odati.
Kromvelovo telo se ukočilo od napetosti budući da je shvatio
da je posredi zamka. Potom je usledila pauza kada je spustio
glavu, dok mu je mozak radio punom parom razmatrajući šta
mu je činiti. Njegova prednost je bila u tome što ga agent
očigledno nije pre- poznao preobučenog u ženu i što nije bio
svestan činjenice da se bandit nalazi svega metar i po sa
druge strane šaltera.
Kromvel je mogao ili da ubije agenta i uzme sav novac iz
sefa, ili da se jednostavno okrene i išeta iz banke. Odabrao je
drugu opciju. Taman se spremao da se žurno povuče kada je
Bel izašao iz kancelarije. Kromvel je smesta prepoznao Bela.
Prvi put u svojoj zločinačkoj karijeri, osetio je pravi napad
panike.
„Kako mogu da vam pomognem, gospođo?“, ponovio je
Irvin, neodređeno se zapitavši zbog čega mu žena nije
odgovorila prvi put.
Bel ga je posmatrao sa upitnim izrazom na licu, kao da
mu je žena ispred šaltera odnekud poznata. Bel je bio
stručnjak za identifikaciju i imao je fotografsko pamćenje
kada je reč o licima. Njegove oči su nedvosmisleno odavale
činjenicu da pokušava da se seti gde je ranije video tu ženu.
Potom mu se pogled spustio na Kromvelove šake prekrivene
kožnim rukavicama. Istog trena, kao da je ugledao sablast,
Bel je shvatio da gleda u bandita. Spoznaja ga je poput čekića
udarila u glavu. Belove oči se razrogačiše. Zarežao je:
„Ti!“
Kromvel nije traćio vreme. Iz velike kožne ženske torbice
potegnuo je kolt kalibra 38, čija je cev bila obmotana debelim
platnom. Bez ikakvog oklevanja, uperio je pištolj u Irvinove
grudi i povukao okidač. Glasni prasak je odjeknuo kroz
predvorje banke. Potom je, pre nego što se Irvin, poput
krpene lutke, stropoštao na pod, okrenuo cev i opalio u Bela.
Da se Bel nije instinktivno okrenuo i bacio na pod iza
stola, metak bi ga pogodio pravo u stomak. Žustri skok ga je
spasao, ali mu se metak ipak zario u meso butine. Bel jedva
da je i primetio žestoki bol. Jednim pokretom ruke nagore
izvadio je kolt iz otvorene fioke stola. Bez vremena da
nanišani, ispalio je hitac prema Kromvelu koji je promašio
banditov vrat za svega nekoliko centimetara.
Potom su, brže od udara groma, oba muškarca ponovo
opalila, a pucnjevi su odjeknuli toliko brzo jedan za drugim
da su zvučali kao jedan.
Kromvelov drugi metak iskopao je plitku brazdu na
Belovoj glavi, probivši kožu, ali ne oštetivši lobanju. Belov vid
se zamaglio i detektiv je utonuo u crni ponor nesvestice. Krv
je brzo curila iz rane i slivala se niz lice. To nije bila
smrtonosna rana, ali je Kromvelu, koji je i dalje stajao na
nogama, izgledalo kao da je metak razneo polovinu Belove
glave.
Bandit nije izašao iz okršaja neozleđen. Belov metak ga
je pogodio u bok, ali je prošao kroz meso a da pri tome nije
oštetio nijedan vitalni organ. Kromvel se zateturao i, samo
zato što se uhvatio za ivicu blagajničkog kaveza, zadržao se
da se ne sruši na pod. Stajao je tako nekoliko trenutaka
boreči se sa bolom. Potom se okrenuo, otključao stražnja
vrata i pomerio u stranu, kad je Margaret uletela u banku.
„Čula sam pucnjeve“, povikala je šokirano. „Šta je
krenulo naopako?“
„Bila je to zamka", promrmljao je Kromvel dok je strah
ustupao mesto gnevu. Držeći jednu ruku preko rane na boku,
uperio je cev revolvera prema podu kancelarije. „Ubio sam
Ajzaka Bela.“
Margaret je zakoračila u kancelariju i pogledala naniže u
okrvavljenog Van Dornovog agenta, a u očima joj se pojavio
užasnuti izraz kada je prepoznala Bela uprkos tome što mu je
krv prekrivala veliki deo lica.
„Oh, gospode bože!“ Osećala se kao da će svakog časa
povratiti, ali je nalet mučnine ubrzo prošao kada se okrenula
i videla da njen brat takođe krvari. „Povređen si!“, prodahtala
je.
„Nije toliko strašno kao što izgleda", procedio je kroz
stegnute zube. „Moramo da što pre pobegnemo odavde.
Pucnjevi će privući šerifa i uzbuniti polovinu meštana u
Teluridu.“
Margaret je povređenog brata napola iznela, a napola
odvukla kroz stražnja vrata banke. Napolju su ih čekale čeze
sa upregnutim konjem.
Upotrebila je svu svoju snagu da ugura brata na sedište,
odvezala je dizgine privezane za obližnji stub i popela se na
sedište.
Podigla je korbač kako bi ošinula konja i naterala ga u
galop, ali ju je Kromvel zgrabio za zglob i zaustavio.
„Ne, vozi polako, kao da smo dve žene u svakodnevnoj
vožnji. Izgledaće sumnjivo ako izjurimo iz grada.“
„Šerif je pametan čovek. Poznajem ga. Nećemo ga lako
zavarati."
„Čak ni pametan čovek neće posumnjati da je žena
opljačkala banku i ubila dva čoveka“, promrmljao je Kromvel.
Na kraju sokaka, Margaret je skrenula u bočnu uličicu, a
zatim se zaputila zapadno ka izlazu iz grada. Kromvel je
skinuo kaput od vučjeg krzna i smotao ga u krilo kako bi
sakrio džemper natopljen krvlju. Gurnuo je kolt u čizmu,
zavalio se u naslon sedišta i pokušao da sačuva prisebnost i
ignoriše bol koji mu je pulsirao u boku.

Bel je šerifu Pardiju rekao da će kao signal da se bandit

pojavio u banci, opaliti iz pištolja. Međutim, Pardi je odmah
znao da je došlo do nevolje kada je začuo pet pucnjeva, od
kojih su neki bili glasni poput udaljenih eksplozija dinamita
u obližnjem rudniku. Izjurio je na ulicu iz gvožđare u kojoj je
čekao u zasedi, uplašen da je bandit upucao ženu koju je
malopre video kako ulazi u banku.
Videvši ga kako juri prema banci, četvorica njegovih
zamenika su poiskakala iz skrovišta i pojurila za njirn, dok je
peti potrčao prema železničkoj stanici da upozori Kertisa. Sa
otkočenim smit i vesonom, Pardi je uleteo u banku. Isprva nije
video nikoga. Irvin je ležao na podu iza šaltera, a Bel se
nalazio s druge strane stola. Potom je obišao oko kaveza i
ugledao Van Dornovog detektiva koji je ležao na podu u lokvi
krvi. Šerif je opipao Irvinov puls kako bi se uverio da je čovek
zaista mrtav, a zatim je ušao u kancelariju i pronašao Bela.
„Jel’ riknuo?“, upitao ga je jedan zamenik, muškarac
krupan poput medveda, sa ogromnim stomakom koji je
rastegao tregere njegovih pantalona do granice pucanja, sa
skraćenom sačmaricom na gotovs.
„Metak mu je samo očešao lobanju“, odgovorio je Pardi.
„Još je živ.“
„Šta je sa ženom?“
Pardijev mozak na trenutak uopšte nije registrovao
zamenikove reči. Potom mu je sinulo.
„Sa ženom koja je maločas ušla u banku pre nego što su
se začuli pucnjevi?“
„Aha, baš sa tom.“
„Mora da ju je oteo bandit."
„Ali nismo videli nikoga da ulazi u banku ni pre ni posle
nje.“
Pardi je zbunjeno ustao vrteči glavom u neverici. Bila
mu je potrebna sva moć mašte da uobliči zamisao da je ta
žena, zapravo, Bandit Krvolok.
„Bandit mora da je ušao u banku kroz stražnji ulaz.“
„Ne znam, šerife", rekao je zamenik češući se po bradi.
„Vrata su sigurno bila zaključana sa unutrašnje strane, kao i
uvek.“
Pardi je otrčao do stražnjih vrata i otkrio da su
nezaključana. Naglo ih je otvorio i pogledao niz ulicu, ali nije
video nikoga.
„Grom i pakao!“, promrmljao je. „Pobegla je!“
„Neće daleko stići“, rekao je zamenik.
„Okupi ljude!“, brecnuo se Pardi. Mahnuo je rukom
drugom zameniku koji je stajao pored ulaznih vrata banke.
„Idi i dovedi doktora Medisona. Reci mu da je Van Dornov
agent ranjen u glavu i da se što pre dovuče do banke.“ Pardi
je kleknuo i ponovo pregledao Bela. „Takođe, kaži mu da je
pogođen i u nogu.“
 Zamenik jedva da je izašao kroz vrata kada je Pardi
potprašio pete i potrčao prema svom konju privezanom za
stub ispred njegove kancelarije. Izgleda nemoguće, pomislio
je, da je baš sve krenulo zlo i naopako. Tek tada mu je sinulo
da je bandit zapravo muškarac preobučen u ženu i da je
sirota udovica, koju su on i njegova supruga primili u svoj
dom, najverovatnije njegova saučesnica.

Čim su napustili gradsko područje Telurida i prošli

drum koji je vodio prema Ofirovim rudnicima dalje ka jugu,
Margaret je ošinula konja bičem i naterala ga da projuri kroz
kanjon, niz drum koji je išao na zapad prema Montrouzu.
Tokom desetak minuta otkako su napustili banku, Kromvel je
imao dovoljno vremena da razmisli. Pokazao je rukom prema
procepu u drveću, koji je vodio prema mostu preko reke San
Migel. Bila je to staza zarasla u šipražje, koju su koristile
ekipe za održavanje železničkih šina.
„Siđi sa glavnog druma“, rekao je Kromvel Margareti.
„Pređi preko mosta i kreni prema šinama.“
Okrenula se i pogledala ga.
„Zar nisi rekao da niko neće posumnjati u dve žene na
čezama?“
„Jesam, ali to je bilo pre nego što mi je palo na pamet da
su šerif i njegovi zamenici sasvim sigurno osmatrali banku.“
„To se podrazumeva, ali kakve veze to ima sa našim
bekstvom?"
„Zar ne shvataš, draga sestro? Ja sam poslednja osoba
koja je ušla u banku, a nije izašla. Pardi nije budala. Mora da
je dosad već sabrao dva i dva i sada traži i mene i tebe. Ali mu
nikada neće pasti na pamet da vozimo čeze po železničkim
pragovima. Biće uveren da smo krenuli drumom.“
„Šta misliš da će šerif uraditi ako nas ne pronađe?“
„Vratiće se natrag i misliće da smo se sakrili među
drvećem i da čekamo da nas on i potera mimoiđu. Do tada,
bićemo na vozu koji polazi iz Montrouza, odeveni kao dva
muškarca.“
Kao i obično, Kromvel je bio kilometrima ispred svojih
progonitelja kada je reč o nadmudrivanju. Mada je bio malo
obeshrabren zbog toga što ga je Bel nasamario postavivši mu
dobro osmišljenu zamku, pronašao je određenu dozu
zadovoljstva u uverenju da je ubio čuvenog Van Dornovog
agenta.
Baš kao što je Kromvel i predvideo, šerif i njegova potera
projurili su niz drum koji se nije video sa železničkih šina
skrivenih među drvećem i, budući da nisu pronašli nikakav
trag svoje lovine, okrenuli su se i vratili natrag u Telurid.
Vožnja čezama preko železničkih pragova bila je neudobna i
truckava, ali su Kromvelovi pronašli utehu u saznanju da su
obmanuli šerifa koji će na kraju ostati praznih šaka.
 27
Bela su odneli u teluridsku gradsku bolnicu, gde se
gradski doktor pobrinuo za njegove rane. Prvi metak iz
Kromvelovog kolta prošao mu je kroz butinu, nanevši pritom
samo omanju štetu na tkivu. Doktor je rekao da će se rana
zalečiti za mesec dana. Doktor se zatim postarao za ranu na
glavi, ušivajući brazgotinu pažljivo poput krojača koji prišiva
poderani džep kaputa.
Pošto je ignorisao doktorove zahteve da ostane u bolnici
na posmatranju narednih nekoliko dana, Bel je othramao do
železničke stanice kako bi se ukrcao na sledeći voz za Denver.
Noseći šešir kako bi sakrio ranu na glavi, Bel je, zajedno sa
Kertisom, sa gnevom i tugom posmatrao kako zamenici šerifa
Pardija utovaruju u teretni vagon kovčeg sa Irvinovim telom.
Potom se okrenuo i ispružio ruku ka Pardiju.
„Šerife, ne mogu dovoljno da vam se zahvalim na vašoj
pomoći.“
Pardi se rukovao sa Belom.
„Žao mi je zbog vašeg prijatelja", rekao je iskreno. „Da li
je imao porodicu?“
„Na svu sreću, nije imao ni ženu ni decu, ali je živeo sa
ostarelom majkom.“
„Nesrećnica. Pretpostavljam da je sada čeka boravak u
domu za siromašne."
„Irvinova majka biće smeštena u pristojan starački dom.“
„Pristojni starački domovi nisu nimalo jeftini. Da li je
Irvin imao novca?“
„Nije“, odgovorio je Bel, „ali ga ja imam.“
Pardi se uzdržao od dodatnih pitanja.
„Samo da su se stvari razvijale onako kako smo
očekivali...“
„Naši brižljivo smišljeni planovi pretvorili su se u pravi
fijasko“, rekao je Bel posmatrajući kako se vrata vagona
zatvaraju za mrtvačkim kovčegom. „Bandit je napravio
budalu od mene.“
„To nije tvoja krivica“, rekao je Pardi. „Sve nas je
napravio budalama, a ja sam ispao najveća budala od svih.
Sada sam siguran da je siromašna udovica, koju smo moja
supruga i ja primili u kuću, bila u dosluhu s banditom.
Trebalo je da posumnjam u nju istog časa kada je počela da
se raspituje o načinu rada banke.“
„Ipak, niste joj rekli da smo postavili zamku za bandita.
Kromvel nikada ne bi ušao u banku da je posumnjao da ga
čeka zaseda.“
Pardi je odmahnuo glavom.
„Progutali su tvoju varku - mamac, udicu i olovo. Da smo
samo znali da će nositi žensku odeću, ne bismo nimalo
oklevali da ga upucamo kao pseto, što i jeste.“
„Sudeći prema izveštajima o ostalim pljačkama, bandit
se nikada ranije nije preoblačio u ženu.“
„Bez obzira na to što naša zamka nije uspela, trebalo je
da ih moja potera i ja uhvatimo prilikom bekstva. Glupavo
sam pomislio da će ostati na glavnom drumu. Nijednom mi
nije palo na pamet da će pobeći iz grada vozeći se po
železničkim šinama, sve dok nije bilo prekasno. Kada sam
naposletku prokljuvio kako su me namagarčili, oni su već
odavno otperjali iz Telurida.“
„Da li su u Montrouzu proverili spisak putnika putničkih
vozova?“
„Poslao sam telegram šefu stanice u Montrouzu, ali oni
su već otišli vozom za Grand Džankšen“, odgovorio je Kertis.
„Ne seća se da je video dve žene kako se ukrcavaju na voz, ali
je primetio dvojicu muškaraca. Rekao je da je jedan izgledao
bolesno.“
„Na stražnjim stepenicama banke pronašli smo tragove
krvi“, rekao je Pardi sa sumornim osmehom. „Mora da si ga
ranio.“
 „Očigledno, ali nedovoljno ozbiljno da ga zaustavim",
promrmljao je tiho Bel.
„Poslao sam telegram saveznom maršalu. On je razaslao
svoje zamenike da pretraže sve vozove u Grand Džankšenu
koji odlaze na istok ili na zapad, ali nisu pronašli nikakav
trag dve žene koje putuju zajedno.“ Bel se oslonio na štap za
hodanje koji mu je dao Pardi. „Počinjem da razumem kako
radi banditov mozak. On se ponovo obukao kao muškarac, a
takođe je i svoju sestru obukao u mušku odeću. Savezni
maršal, koji je tražio dve žene, nije imao nikakvog razloga da
posumnja u njih.“
„Lukav je čovektaj Kromvel.“
„Da“, priznao je Bel, „veoma je lukav."
„Šta sada nameravate da radite?“, upitao je Pardi.
„Da se vratimo u Denver i počnemo sve iznova.“
„S tim što sada znate banditovo ime i navike.“
„Istina, ali je podizanje optužnice protiv njega nemoguće.
Nijedan državni tužilac neće traćiti vreme na suđenje sa
toliko ništavnim dokazima.“
„Kad-tad ćete ga srediti“, rekao je Pardi samo-pouzdano.
„Trudićemo se, sad čak i više, budući da imamo ličnih
razloga da ga vidimo na vešalima“, rekao je Bel.

Kada su Bel i Kertis stigli u Denver kasno uveče,

mrtvačka kola su već čekala da odnesu Irvinovo telo u
lokalnu mrtvačnicu.
„On mi je bio najbolji prijatelj“, rekao je Kertis. „Utešiću
njegovu majku i pobrinuću se za organizovanje sahrane.“
„Hvala ti“, rekao je Bel. „Ja ću se postarati za troškove.“
Bel se taksijem odvezao do Braunove palate. Pošto je
ušao u apartman, skinuo je odeću i opustio se u kadi punoj
vrele vode, oslonivši ranjenu nogu na ivicu kako bi izbegao da
se zavoj pokvasi. Zatvorio je oči i pustio da mu misli lutaju,
prisećajući se događaja od prethodnih nekoliko dana. Bel je
sada znao da je žena pored koje je prošao u hotelu Novi
Šeridan bila Margaret Kromvel. Kada je njen brat kroz
prednja vrata ušao u banku, ona je čekala iza banke sa
čezama. Slika Kromvela maskiranog u ženu mu se gadila, ali
nije mogao da se ne divi preprede- nom i sračunatom umu
Bandita Krvoloka. I izbegavanje potere šerifa Pardija vožnjom
kočije po železničkim šinama bio je potez genija.
Bel je isprva mislio da Kromvel neće okušati sreću sa još
jednom pljačkom. Ta mogućnost je izgledala malo verovatna,
ali, kao i u slučaju svih ostalih kriminalaca koje je uhvatio,
Bel je počeo da stiče uvid u način na koji radi Kromvelov
mozak. Izvežbao je sebe da razmišlja kao bandit. Što je Bel
više mislio o tome, postajao je sve ubeđeniji da Kromvel
veruje da je nepobediv i imun na svaku istragu pripadnika
zakona, a naročito agenata Detektivske agencije Van Dorn.
Sledeći korak moraće da bude veoma pažljivo promišljen.
Belov mozak je razmatrao mogućnosti prikupljanja dovoljne
količine dokaza za Kromvelovo hapšenje, kada je začuo
iznenadno kucanje na vratima. Oslanjajući se na zdravu
nogu, a pritom mu se u glavi zakratko zavrtelo zbog rane na
glavi, Bel je nespretno izašao iz kade, navukao bademantil i
odšepao do ulaznih vrata apartmana. Pošto ih je otvorio,
iznenadio se kada je ugledao Džozefa van Dorna u hodniku.
Van Dorn je pogledao zavoj obmotan oko Belove glave, na
kojem se širila bledocrvena mrlja, i turobno se nasmešio:
„Ajzače, izgledaš očajno.“
„Uđite, gospodine, i osećajte se kao kod svoje kuće.“
Van Dorn je proučavao svog ranjenog agenta. Bio je
zabrinut, ali je dao sve od sebe da izgleda nonšalantno.
„Da li te mnogo boli?“
„Ništa što nekoliko aspirina neće zalečiti.“
Van Dorn je ušao u apartman i osvrnuo se oko sebe.
„Obožavam agente koji putuju sa stilom, naročito kada
ne troše moj novac.“
„Želite li da pozovem sobnu uslugu i naručim vam nešto
za jelo ili piće?“
Van Dorn je odmahnuo rukom.
„Ne hvala, jeo sam u vozu iz Čikaga, baš pre nego što
sam stigao u Denver. Doduše, prijaće mi čaša porta.“ Bel je
telefonom preneo Van Dornov zahtev sobnoj usluzi i spustio
slušalicu.
„Nisam očekivao da će gazda lično proputovati više od
hiljadu i po kilometara samo da bi me video.“
„Naš sastanak nije samo prikladan, već je i od vitalnog
značaja za nastavak istrage." Van Dorn je utonuo u
tapaciranu fotelju. „Više volim detaljan izveštaj nego nekoliko
šturih reči u telegramu. A sad, ispričaj mi šta se dogodilo u
Teluridu i nemoj ništa da izostaviš.“
„Najveći deo onoga što mogu da vam kažem pošlo je
naopako“, rekao je Bel kiselo.
„Nemoj da kriviš sebe“, utešio ga je Van Dorn. „Voleo bih
da sam dobio po dolar za svaki plan koji sam osmislio i koji se
izjalovio.“
Konobar je doneo čašu porta, a zatim je Bel proveo
narednih četrdeset minuta detaljno obaveštavajući Van Dorna
o planu da se uhvati Bandit Krvolok i o tome kako je Kromvel
nasamario i njega i šerifa Pardija.
Ispričao mu je za Irvinovu smrt i vlastito ranjavanje,
završivši priču buđenjem u teluridskoj bolnici.
Pošto je Bel završio, Van Dorn ga je upitao:
„Jesi li siguran da je Džejkob Kromvel naš Bandit
Krvolok?“
„Njegova maska je predstavljala remek-delo genija, a
Irvin i ja smo bili uhvaćeni spuštenog garda. Ali nema
nikakvih sumnji da je Kromvel osoba koju sam prepoznao
odevenu u žensku odeću u banci. Pardi i ja smo identifikovali
i njegovu sestru Margaret, koja je boravila u gradu kako bi
mu pomogla da opljačka banku.“
Van Dorn je dohvatio tabakeru iz džepa na prsluku,
otvorio je, izvadio tanku, dugačku cigaretu i zapalio je
šibicom koju je kresnuo noktom palca.
„To nema nikakvog smisla. Ako je Kromvel zaista bogat,
poseduje banku čija imovina vredi nekoliko miliona dolara i
živi na brdu Nob u San Francisku, šta dobija pljačkama i
ubistvima, osim što rizikuje da sve to izgubi?“
„Sudeći prema onome što sam uspeo da prokljuvim,
ukradeni novac je koristio da otvori svoju banku i razvije
posao.“
„Ali zašto baš sad, kada je finansijski obezbeđen, a
njegova banka sasvim dobro posluje? Zašto nastavlja sa
zločinima?“
Bel se zagledao kroz prozor u plavetnilo neba iznad
grada.
„Odgovor je jednostavan - čovek je lud. Sastavio sam
njegov psihološki profil u svom umu. Siguran sam da ubija i
pljačka samo zato što uživa u tome. Novac više ne predstavlja
njegov pokretački motiv. Izgubio je svaku važ- nost. Poput
čoveka zavisnog od viskija ili opijuma, Kromvel ne može da
prestane da seje pustoš i da ubija. Veruje da je nedodirljiv i
da mu policija ne može ama baš ništa. U svom umu, on je
nepobediv i svaki zločinački čin naprosto smatra izazovom da
nadmudri zakon.“
„Moraš priznati", rekao je Van Dorn, dunuvši veliki oblak
plavičastog dima preko prostorije, „da je dosad odradio
prilično dobar posao čineći da svi policajci zapadno od
Misisipija, i mi skupa s njima, izgledaju po- put gomile
amatera.“
„Kromvel nije nepogrešiv. On je samo čovek, a ljudi
greše. Kada za to nastupi vreme, nameravam da budem
tamo.“
„Šta sledeće planiraš da uradiš?“
Bel je napravio grimasu.
„Voleo bih kada bi svi prestali da me to pitaju.“
„Dakle?“
Belov pogled bio je usredsređen i smiren dok je zurio u
Van Dorna.
„Vraćam se u San Francisko da sakupljam dokaze protiv
Kromvela.“
„Sudeći po onome što si mi rekao, to neće biti nimalo
lako. Imaš vrlo malo dokaza da podigneš optužnicu. Advokat
odbrane će te razapeti na krst kada budeš na klupi za
svedoke. Nasmejaće se tvojoj identifikaciji muškarca odevenog
u ženu, tvrdeći da je nemoguće uvideti razliku. A bez još
jednog svedoka, ili bilo kakvih otisaka prstiju, moram da
kažem da vodiš unapred izgubljenu bitku.“
Bel je fiksirao Van Dorna ledenim pogledom.
„Sugerišete li da se povučem sa čela istrage?“
Van Dorn se namrštio.
„Ne sugerišem ništa slično. Jednostavno ukazujem na
činjenice. Znaš savršeno dobro da je ovo slučaj sa najvišim
prioritetom u našoj agenciji. Nećemo se smiriti sve dok se
Kromvel ne nađe iza rešetalca."
Bel je nežno dodirnuo glavu, kao da želi da se uveri kako
je rana i dalje tamo.
„Čim završim nekoliko zaostalih poslića ovde u Denveru,
vraćam se u San Francisko.“
„Mogu da sakupim tim agenata da ti pomognu. Treba
samo da zatražiš."
Bel je odmahnuo glavom.
„Ne. Sa Kertisom kao desnom rukom i podrškom
Bronsona i njegovih agenata, imaću sve ljudstvo koje mi je
potrebno. Bolje da nastavimo da radimo u potaji, bez armije
agenata koji bi samo dodatno zakomplikovali stvari.“
„Šta je sa pukovnikom Danzlerom i Odeljenjem za borbu
protiv kriminala u Vašingtonu? Može li vlada nekako da
pripomogne u ovom slučaju?“
„Da, ali samo u pogodnom trenutku. Kromvel ima
neverovatno veliki uticaj među političarima i bogatašima u
San Francisku. On je vodeći filantrop u gradu. Ako i
pribavimo dovoljno dokaza da podignemo optužnicu, njegovi
prijatelji će okupiti vagone u krug i boriti se protiv nas na
svakom koraku. Tada će nam biti potrebna sva pomoć vlade
koju možemo da dobijemo.“
„Kakav je plan?“
„U ovom trenutku, nemam nikakav određeni plan.
Kromvel je sad debeo, glup i srećan mačor posle klope, i ne
zna da mu svakog dana prilazimo sve bliže."
„Ali sada nisi ništa bliže njegovom zarobljavanju nego što
si bio pre tri nedelje."
„Da, ali sada imam jednu izrazitu prednost.“
Van Dornove obrve su se znatiželjno podigle, a on je
skeptično pro- mrmljao: „Koja je to prednost?“
„Kromvel ne zna da sam još živ.“
„Njegov ego će pretrpeti strašan udarac kad sazna da si
se vratio iz mrtvih.“
Bel se slabašno nasmešio.
„Računam na to.“
 28
Kromvelova ozleda, koju mu je naneo Belov metak, nije
bila ozbiljna. Nije otišao do doktora da je pregleda sve dok se
sa Margaret nije vratio u San Francisko, gde mu je lekar
antiseptičnim sredstvom očistio ranu na boku, a zatim je
zašio i previo. Doktor, stari Kromvelov prijatelj, nije postavljao
nikakva pitanja, ali bez obzira na to, Kromvel mu je ispričao
prikladnu laž kako se slučajno sam upucao dok je čistio
pištolj. Budući da je njegova supruga dobila velikodušnu
donaciju od Kromvele banke za svoj projekat Baletskog
društva San Franciska, doktor nije podneo izveštaj policiji i
zakleo se da nikada neće po- minjati nezgodu.
Kromvel se vratio u svoju kancelariju u banci i brzo
privikao na staru rutinu upravljanja finansijskim carstvom.
Njegov prvi projekat po povratku bio je da napiše govor koji će
održati prilikom otvaranja staračkog doma, finansiranog i
sagrađenog zahvaljujući njegovoj darežljivosti. Skromnost nije
bila jedna od Kromveiovih vrlina i nazvao je starački dom
svojim imenom. Pozvao je Merion Morgan da prepiše i sredi
beleške za govor.
Sekretarica je sela na stolicu pored njegovog stola i
pogledala ga:
„Oprostite mi što vas pitam, gospodine Kromvel, ali jeste
li dobro? Izgledate malčice bledo.“
Usiljeno se nasmešio dok je instinktivno rukom nežno
dodirnuo povređeni bok.
„Prehladio sam se dok sam pecao noću. Već sam
prezdravio.“
Predao joj je svoje beleške, okrenuo se u kožnoj stolici i
zagledao kroz prozor u okolni grad.
„Ispravite beleške za govor i slobodno predložite sve
izmene koje smatrate podesnim.“
 „Da, gospodine.“
Merion je ustala sa stolice i krenula da izađe iz
Kromvelove kancelarije, ali je zastala kraj vrata.
„Izvinite, ali pitala sam se jeste li se ponovo čuli sa
detektivom iz Agencije Van Dorn?“
Kromvel se okrenuo prema njoj i znatiželjno je pogledao.
„Sa Ajzakom Belom?“
„Verujem da se tako zove.“
Kromvel nije mogao da sakrije blagi osmeh kada je
kazao:
„On je mrtav. Čuo sam da je ubijen za vreme pljačke
banke u Koloradu.“
Merionino srce skupilo se u grudima kao da su ga
prikleštila dva ledena brega. Nije mogla da poveruje u
Kromvelove reči. Usne su joj zadrhtale pa je okrenula glavu u
stranu kako on ne bi primetio šok na njenom dražesnom licu.
S naporom zadržavši smirenost, nije ništa kazala dok je
izlazila iz kancelarije i zatvarala vrata za sobom.
Merion je kao u transu sela za svoj radni sto. Nije
razumela osećanje bola i žalosti zbog čoveka koga jedva je
poznavala i sa kojim je samo jedanput večerala. Međutim, u
mislima je videla njegovo lice kao da stoji direktno ispred nje.
Kratka veza među njima bila je okrutno presečena. Nije
umela da objasni sebi osećanje tuge, nije ni pokušala.
Osećala se kao da je izgubila prisnog prijatelja.
Drhtavim rukama, uvukla je list papira u pisaću mašinu
i počela da prekucava Kromvelove beleške za predstojeći
svečani govor.

U pet sati posle podne, Kromvel je stajao na stepenicama

nove trospratne građevine od crvene opeke na raskrsnici
Girijeve i Filmorove, slušajući dugačak i kitnjast uvod
gradonačelnika Judžina Šmica, Kromvelovog bliskog prijatelja
koji je prilično profitirao od pozamašnih priloga tajno
uplaćivanih na njegov račun u Kromvelovoj banci.
Inauguraciji je prisustvovalo oko pet stotina ljudi, zajedno sa
pripadnicima policije i vatrogasnim odeljenjem, političkim
šefovima i pedesetak starijih pacijenata koji su mlitavo sedeli
u invalidskim kolicima.
Kromvelov govor je bio kratak i sažet. Skromno je govorio
o samom sebi kao o poniznom glasniku Gospoda koji je odlučio
da pomogne onima koji nisu bili u mogućnosti da pomognu
sebi. Pošto je završio, aplauz je bio učtiv i slab, kao što i
dolikuje formalnoj prilici. Presekli su traku na glavnom ulazu
u zgradu, a Kromvelu su srdačno čestitali. Rukovao se sa
svakom osobom koja se našla pred njim. Napravio je čitavu
predstavu od grljenja sa bolesnicima koji su čekali da uđu u
zgradu. Gradonačelnik Šmic mu je poklonio bronzanu ploču
za njegove filantropske napore i obznanio da će odsad pa
nadalje 12. april biti Dan Džejkoba Kromvela.
Probivši se kroz buljuk ljudi koji su mu želeli sve
najbolje, Kromvel je stigao do parkirališta na kojem ga je
čekao mercedes simpleks. Margaret je već sedela za volanom,
izgledajući predivno u zelenoj vunenoj haljini i ogrtaču sa
kapuljačom.
„Vrlo dobro si to odradio, brate. Još jedno dobro delo pod
barjakom porodice Kromvel.“
„Nikada ne škodi imati prijatelje na visokim položajima,
kao ni obožavanje smrdljive rulje.“
„Zar ti nisi čovekoljubac?" upitala ga je sarkastično.
„Šta je sa tvojim dobrotvornim projektima koji nekako
uvek nađu put do naslovnih stranica novina?“, uzvratio je.
„Tuše.“
Kromvel je prišao prednjem delu kola i navio kurblu.
Margaret je dala kontakt i zapalila smesu benzina i vazduha.
Motor je oživeo i oglasio se grlenim urlikom. Kromvel se popeo
na suvozačevo sedište, a Margaret je pritisnula kvačilo,
ubacila menjač u prvu brzinu i nagazila papučicu za gas.
Mercedes simpleks je prosto izleteo na ulicu između tramvaja
i kola za prevoz piva.
Kromvel se dosad već navikao na sestrinu suludo brzu
vožnju i opustio se u sedištu, ali je bio pripravan da iskoči iz
automobila ukoliko katastrofa pomoli glavu.
„Vozi na Pacifik Hajts i stani kod parka Lafajet."
„Postoji li neki određeni razlog za to?“
„Možemo da se prošetamo dok razgovaramo."
Nije ga dodatno ispitivala. Mercedes simpleks je lagano
jezdio uzbrdo do Pacifik Hajtsa. Skrenula je sa Filmorove u
Ulicu Sakramento, vozeći sve dok nije došla do parka, a
potom se parkirala na početku staze koja je vodila među
drveće. Petominutna šetnja ih je odvela do vrha parka, odakle
se otvarala predivna panorama naniže ka gradu.
„O čemu želiš da razgovaramo?" upitala je Margaret.
„Odlučio sam da izvedem još jednu pljačku.“
Zastala je u pola koraka i s nevericom se zabuljila u
njega.
„Mora da se šališ.“
„Mrtav sam ozbiljan.“
„Ali zašto, pobogu?“, zahtevala je da zna. „Šta dobijaš
time? Zamalo su te uhvatili u Teluridu. Zašto ponovo
iskušavaš sreću bez preke potrebe?“
„Zbog toga što volim izazove. Osim toga, prilično uživam
u tome da budem legenda svoga doba.“
Okrenula se i zabezeknuto pogledala u stranu.
„To je glupo.“
„Ne shvataš", rekao je zagrlivši je oko struka.
„Shvatam da je to suludo i da će te jednog dana sreća
izdati, a tada će te obesiti."
„Neće, barem ne još neko vreme“, rekao je. „Ne dok
njihov najbolji agent leži u grobu."
Margaret se prisetila neobičnih plavoljubičastih očiju i
Belove ruke oko svog struka dok su plesali zajedno u
Braunovoj palati. Učinilo joj se kao da čuje njegov glas negde
izdaleka.
 „Bel mrtav - u to je teško poverovati.“
Pogledao ju je radoznalo.
„Zvučiš kao da ti se dopadao."
Slegnula je ramenima i pokušala da izgleda
nezainteresovano.
„Oh, dobro je izgledao, na neki neobičan način.
Pretpostavljam da je drugim ženama bio i te kako privlačan.“
„Nema veze. Aizak Bel je sada prošlost.“ Kromvel je stao i
krenuo natrag prema automobilu. „Prevariću i Van Dorna i
sve ostale tupave policajce koji žele da me vide na vešalima.
Nikada im neće pasti na pamet da ću toliko brzo počiniti novi
zločin, i to u banci u gradu na koji nikada neće posumnjati.
Još jednom ću ih uhvatiti sa spuštenim pantalonama.“ Suza
joj je kliznula iz oka i Margaret ju je obrisala maramicom,
nesigurna da li je ta osećanja podstakla Belova smrt ili
bratovljevo ludilo.
„Gde?“
„Ovoga puta se neću zamajavati platama rudara“, rekao
je cereći se. „Baciću im prašinu u oči i opljačkati grad koji me
ne očekuje, i još jednom ih ostaviti u nemoćnoj osujećenosti.“
„Koji grad?“
„San Dijego, ovde u Kaliforniji."
„To je još malo pa u našem zadnjem dvorištu.“
„Tim bolje", rekao je Kromvel. „Moje bekstvo će utoliko
biti mnogo lakše.“
„Zbog čega je San Dijego toliko poseban?“
„Zbog toga što je gradska banka Vels Fargo do krova
puna novca silnih trgovaca i brodova koji uvoze robu u luku. I
zato što bih veoma voleo da izbušim rupu u svom najvećem
konkurentu.“
„Ti si lud.“
„Ne zovi me ludim!“, rekao je grubo.
„Kako, onda, ti sebe nazivaš? Sve što smo s tolikom
mukom sagradili moglo bi da se sruši poput kule od karata
ako te uhvate.“
 „Neće jer imaju posla sa superiornim umom“, rekao je
hvalisavo.
„Kada ćeš prestati s pljačkama?“, upitala je Margaret.
„Kada Kromvelova nacionalna banka bude velika poput
banke Vels Fargo, a ja postanem kralj San Franciska“,
odgovorio je sa opasnim svetlucanjem u oku.
Margaret je znala da je potpuno uzaludno raspravljati se
sa njim. Bez Džejkobovog znanja, ona je malo-pomalo u potaji
prebacivala imovinu tokom poslednjih nekoliko godina u
banku Vels Fargo, gde mu nikada neće pasti na pamet da je
potraži. Njen skupoceni nakit bio je bezbedno zaključan u
trezoru. Ukoliko dođe do najgoreg, a njenog brata uhvate i
obese, ona će napustiti San Francisko, preseliti se u Evropu i
živeti na visokoj nozi pre nego što pronađe nekog bogatog
supruga sa plemićkom titulom.
Stigli su do automobila i Džejkob je pomogao sestri da
sedne za volan. Dok je navijao kurblu za paljenje, Kromvel je
pucao od samopouzdanja. Nalik brodu koji isplovljava na
uzburkano more sa razvijenim jedrima, opasnost je postala
izazov koji se graničio sa zavisnošću. Na pomisao da će
ponovo nasamariti svakog policajca u zapadnom delu
Sjedinjenih Država, Kromvelovo lice je zasijalo poput lica
verskog fanatika koji je upravo prisustvovao čudu.
Ni Džejkob Kromvel niti njegova sestra Margaret nisu
obratili pažnju na čoveka odevenog poput radnika, koji je
sedeo na klupi nedaleko od automobila i opušteno pušio lulu
držeći kutiju za alat u krilu.
 29
Bel je stigao vozom u San Francisko u osam sati izjutra.
U devet sati, sastao se sa Kertisom, Bronsonom i petoricom
njegovih agenata. Svi su sedeli okupljeni oko velikog
konferencijskog stola, dva puta dužeg od onog u Denveru. Bel
je bio mrtav umoran, rane su ga i dalje bolele, ali je ignorisao
bol i gurao napred, baš kao što je radio i prilikom ranijih
povreda.
„Gospodo", započeo je, „sada kada je Džejkob Kromvel
postao naš glavni osumnjičeni, stavičemo njega i njegovu
sestru Margaret pod dvadesetčetvoročasovnu prismotru.“
„To znači da ćemo nadzirati svaki pokret koji načine
izvan brda Nob“, dodao je Bronson.
Jedan agent je podigao ruku uvis.
„Gospodine, biće nam potrebne njihove fotografije radi
identifikacije, budući da najveći deo nas nema pojma kako
oni zapravo izgledaju.“
Bronson je podigao podebeli izveštaj sa stola.
„Fotografisani su dok su švrljali po gradu.“
„Ko ih je fotografisao?“ upitao je Bel.
Bronson se nasmešio i klimnuo glavom prema agentu
koji je sedeo sa druge strane stola.
„Dik Kroford, on je izvanredan fotograf.“
„Zar Kromvelovi nisu postali sumnjičavi zbog toga što ih
fotograf prati po gradu?“, upitao je Kertis.
Bronson je glavom dao znak Krofordu.
„Dik, ispričaj svima kako si uspeo da ih uslikaš a da te
ne primete."
Kroford je imao uzano mrzovoljno lice, sa uskom vilicom i
žbunastim obrvama ispod ćelave glave. Bio je ozbiljan čovek,
sa karakterom potpuno lišenim humora.
„Bio sam odeven u radnički kombinezon i nosio sam
kutiju za alat sa malom rupom za objektiv foto-aparata,
isečenom na jednoj strani. Trebalo je samo da posegnem
rukom u kutiju, podesim fokus objektiva i uslikam fotografiju.
Nisu imali pojma da ih fotografišem i nijednom nisu pogledali
u mene.“ Potom je stavio mali foto-aparat na sto i počeo da
objašnjava kako naprava funkcioniše. „Pred sobom vidite
Kodakov foto-aparat sa brzim fokusom, koji snima fotografije
veličine poštanskih razglednica."
Dok je Kroford govorio, Bronson je razdelio agentima
fotografije Džejkoba i Margaret Kromvel.
„Primetićete da su fotografije izuzetno oštre i jasne“,
nastavio je da govori Kroford. „Jedinstvena osobina ovog foto-
aparata jeste da, za razliku od ostalih sa podesivim
objektivom, mogu da podesim razdaljinu korišćenjem točkića
koji vidite sa strane. Sve što je zatim trebalo da uradim jeste
da pritisnem dugme, a prednji deo objektiva se sam podesi na
tačnu razdaljinu radi bolje ekspozicije.“
Okupljeni agenti su proučavali fotografije. Na njima su se
videli Kromvelovi, pojedinačno ili zajedno, kako šetaju ulicom
ili izlaze iz prodavnica ili restorana. Na nekoliko fotografija se
video Džejkob Kromvel kako ulazi i izlazi iz svoje banke. Dve
su ga prikazivale kako drži govor prilikom otvaranja staračkog
doma. Kroford ih je čak pratio u park Lafajet i fotografisao dok
su šetali stazom. Bel je sa naročitim zanimanjem posmatrao
fotografiju na kojoj se videla Margaret za volanom automobila
egzotičnog izgleda.
„Mercedes simpleks“, rekao je sa divljenjem. „Kromvelovi
imaju dobar ukus za automobile.“
Bronson je pogledao fotografije na kojima se video
automobil.
„Izgleda skupoceno. Koliko može da razvije?“
„Najmanje devedeset, a možda čak i punih stotinu
trideset kilometara na sat“, odgovorio je Bel.
„Sumnjam da u San Francisku postoji automobil koji bi
mogao da ga sustigne u poteri“, rekao je agent sa
razbarušenom kosom, koji je sedeo na drugom kraju stola.
„Sada postoji“, rekao je Bel, a usne mu se raširiše u
osmeh. „Jutros je istovaren sa teretnog vagona.“ Pogledao je u
Kertisa. „Jesam li u pravu, Arture?“ Kertis je klimnuo glavom.
„Tvoj automobil se trenutno nalazi u skladištu železničke
kompanije Južni Pacifik. Unajmio sam dečaka koji radi na
ranžirnoj stanici da ga očisti.“
„Poslao si automobil ovamo iz...“
„Čikaga“, završio je Bel.
„Znatiželjan sam“, rekao je Bronson. „Koji automobil je
toliko poseban da si ga dovukao ovamo čak iz Čikaga?“
„Brz automobil može biti veoma koristan. Osim toga,
kako stvari stoje, sasvim lako može da parira Kromvelovom
mercedesu u slučaju da dođe do potere."
„Koje je marke?“, upitao je Kroford.
„Lokomobil“, odgovorio je Bel. „Vozio ga je Džo Trejsi u
trci Vanderbilt na Long Ajlendu 1905. godine, kada je stigao
treći na cilj.“
„Koliko je brz?“, upitao je Bronson.
„Može da razvije brzinu od stotinu sedamdeset
kilometara na sat na pravom drumu.“
Prostorijom je zavladao muk. Svi prisutni su
zabezeknuto ćutali. Nikada nisu videli niti čuli za automobil
koji može tako brzo da se kreće. Profesionalne automobilske
trke, u kojima učestvuju timovi suparničkih fabrika
automobila, još nisu stigle na zapad Sjedinjenih Država.
„Neverovatno“, rekao je zapanjeno Bronson. „Ne mogu ni
da zamislim vozilo koje može da putuje brzinom od sto
sedamdeset kilometara na sat.“
„Možeš li da ga voziš po gradskim ulicama?“, upitao je
Kertis.
Bel je potvrdio.
„Ugradio sam branike i prednja svetla, a izmenio sam i
sistem prenosa brzine kako bi automobil bio podesan za
gradski saobraćaj."
 „Moraćeš jednom da me provozaš u njemu“, rekao je
Bronson.
Bel se nasmejao.
„Mislim da se to veoma lako može srediti.“ Bronson je
ponovo obratio pažnju na fotografije Kromvelovih. „Imamo li
ikakvu ideju šta će bandit uraditi sledeće?“
„Posle Telurida“, rekao je Kertis, „kladim se da su njegovi
dani pljačkanja i ubijanja okončani.“
„To mi zvuči logično budući da je saznao da smo mu na
tragu“, složio se Bronson.
„Ne možemo da budemo sigurni u to, a naročito zato što
Kromvel veruje da su svi svedoci njegovog fijaska u Teluridu
mrtvi, uključujući i mene“, kazao je Bel. „On je ludak sa
nezajažljivim porivom da pljačka i ubija. Ne verujem da on
ikada može tek tako da prestane. Kromvel veruje da se
njegovim zločinačkim delima ne može ući u trag. On se
jednostavno ne uklapa u profil kriminalaca kakvi su bili Crni
Bart, Džejmsova banda, braća Dalton ili Buč Kasidi. U
poređenju sa Kromvelom, oni su bili gomila sirovih i
neotesanih seljačina amatera.“
Jedan agent se sa divljenjem zagledao u Bela.
„Dakle, vi mislite da će bandit ponovo napasti.“
„Da.“
„Pošlo ti je za rukom da ga navučeš na tanak led pomoću
priče o pošiljci novca u Telurid", rekao je Bronson. „Ali ako je
Kromvel zbilja pametan koliko tvrdiš da jeste, neće dvaput
napraviti istu grešku i uleteti u još jednu zamku.“
Bel je odmahnuo glavom.
„Plašim se da je šansa za tako nešto sada veoma mala.
Za sada, sve što možemo da uradimo jeste da pokušamo da
predvidimo njegove poteze i, ako omanemo u tome, da
nastavimo sa sakupljanjem dokaza protiv njega sve dok ga ne
osudimo."
„Ako ništa drugo, sada barem znamo da nije nepogrešiv.“
Bronson je zabrektao:
 „Bogami, nije daleko od toga.“
Bel je nasuo sebi šolju kafe iz lončeta koje je stajalo na
konferencijskom stolu.
„Naša prednost je u tome što Kromvel ne zna da
posmatramo svaki njegov potez. Moraćete da budete izuzetno
oprezni i da ne pobudite njegovu sumnju, ili njegove sestre.
Budemo li uspeli da mu ostanemo na tragu sledeći put kada
napusti San Francisko radi pljačke, imamo šansu da stavimo
tačku na njegov talas zločina."
Bronson je pogledao agente okupljene oko stola. „Izgleda
da je svako dobio svoja zaduženja, gospodo. Pustiću vas da
sami između sebe odredite smene nadziranja Kromvelovih.
Primio sam telegram od gospodina Van Dorna. Rekao je da
damo sve od sebe. On želi da uhvatimo Bandita Krvoloka po
svaku cenu, bez obzira na uloženi trud.“
Bel je kazao Bronsonu:
„Pitam se možeš li da mi učiniš uslugu.“
„Treba samo da kažeš šta.“
„Pozovi Kromvelovu kancelariju i zatraži da razgovaraš sa
gospođicom Merion Morgan. Kaži joj da zoveš u najstrožoj
tajnosti i da nikome ne sme da zucne ni reč, uključujući i
svog šefa. Reci joj da te za vreme pauze za ručak sačeka na
severoistočnom uglu raskrsnice Montgomerijeve i Saterove,
udaljenoj jedan blok od Kromvelove banke.“
„Šta da joj kažem ako me pita zbog čega?“
Bel se nasmešio.
„Samo budi neodređen i reci joj da je veoma hitno.“
Bronson se nasmejao. „Daću sve od sebe da zvučim zvanično.“

Nakon sastanka, Bel i Kertis su otišli taksijem do

teretnog skladišta železničke kompanije Južni Pacifik.
Prijavili su se kod nadzornika, pregledali automobil,
proveravajući da li je bilo oštećenja, i pošto nisu pronašli
ništa, potpisali su neophodne formulare.
„Pravi lepotan“, rekao je Kertis sa divljenjem, zureći u
 jarkocrveni automobil sa bleštavim mesinganim hladnjakom
na kojem je stajao bronzani orao sa raširenim krilima i
termometrom u grudima. Iza hladnjaka se nalazila hauba u
obliku krova ambara. Veliki cilindrični rezervoar za benzin
stajao je iza dva putnička sedišta. Uzane gume bile su
pričvršćene na ogromne drvene točkove koji su izdržali i
jurnjavu po vijugavim putevima Long Ajlenda tokom
automobilske trke Vanderbilt.
Bel se smestio na sedište iza krupnog volana nakačenog
na dugačku osovinu, uključio dugme za paljenje na drvenoj
kontrolnoj tabli i podesio ručicu za gas na upravljaču. Zatim
je uzeo ručnu pumpu i podigao pritisak u rezervoaru za
gorivo, terajući benzin u karburator. Tek tada je prišao
prednjem delu automobila, desnom rukom uhvatio kurblu i
počeo energično da je okreće. Motor je zakloparao i oživeo
prilikom drugog pokušaja, uz gromoglasni urlik iz auspuha.
Potom je Bel, kojem se u međuvremenu pridružio i
Kertis, seo na crveno kožno sedište i ubacio menjač u prazan
hod. Nakon otpuštanja mesingane ručne kočnice, pritisnuo je
kvačilo i ubacio u prvu brzinu. Zatim je pustio kvačilo i
pritisnuo papučicu za gas, što je privuklo go- milu radnika iz
skladišta koji su klicali dok se gizdavi automobil polako
kotrljao napred.
Dok je lokomobil ubrzavao niz drum kraj železničkih
šina, Kertis je glasno upitao:
„Vraćamo li se natrag u kancelariju?“
Bel je odmahnuo glavom.
„Pokaži mi put do skladišta u kojem je bio parkiran
teretni vagon O’Brajanove fabrike nameštaja."
„Onda skreni levo na sledećem prelazu preko šina“,
rekao je Kertis. Nekoliko minuta kasnije, Bel je parkirao
lokomobil iza praznog skladišta i isključio veliki motor. Dok je
Kertis predvodio, popeli su se uz rampu doka za utovar.
Jedan jedini teretni vagon nalazio se na spored- nom
koloseku.
 „Je li ovde završio Kromvelov lažni teretni vagon?“,
upitao je Bel.
„Sudeći po rasporedu vožnje teretnih vozova kompanije
Južni Pacifik“, odgovorio je Kertis. „Proverio sam raspored
vožnje teretnih vagona kompanije. Furgon sa serijskim
brojem 16173 više ne postoji u spiskovima kompanije. Kao da
je iščezao preko noći.“
Bel je proučavao bočne strane furgona parkiranog duž
doka za utovar.
„Možda je prefarban i dat mu je nov serijski broj.“
„Sasvim je moguće.“ Kertis je pogledao u broj, a zatim je
klimnuo glavom. „Vagon broj 16455. Proveriću ga.“
„Ovaj vagon je nedavno prefarban“, rekao je polako Bel.
„Na njemu nema ni jedne jedine ogrebotine.“
„U pravu si“, promrmljao je zamišljeno Kertis. „Izgleda
novo, kao da je juče izašao iz fabrike.“
Bel je prišao vratima za utovar i uhvatio bronzanu bravu
koja je sprečavala ulaz u unutrašnjost vagona. „Zbog čega bi
prazan vagon na sporednom koloseku bio zaključan?“
„Možda je već natovaren i sada čeka da ga prikače za
neki voz.“
„Voleo bih da znam šta se nalazi unutra“, rekao je Bel.
„Da ga otvorimo na silu?“, upitao je Kertis sa rastućom
napetošću. Bel je sporo odmahnuo glavom.
„Bolje da ga zasad ostavimo na miru. Sve dok ne
proverimo serijski broj, nećemo znati istoriju ovog vagona. A
ukoliko zaista pripada Kromvelu, znaće da smo petljali oko
brave.“
„ Ako dokažemo da je ovo teretni vagon koji je Kromvel
koristio da pobegne iz opljačkanih gradova, moći ćemo da ga
uhapsimo.“
„Ništa nije toliko jednostavno. Možda je ovo naprosto
prazan vagon koji je privremeno skrenut na ovaj sporedni
kolosek. Kromvel nije budala. Ne bi tek tako ostavio dokaze
da leže unaokolo i čekaju da ih neko pronađe. Unutra
najverovatnije ne postoji ništa što bi moglo da ga optuži, a
svakako ne dovoljno da ga odvede pod dželatovu omču.“
Kertis je slegnuo ramenima s razumevanjem.
„Držaćemo vagon na oku, ali sumnjam da će ga Kromvel
koristiti u skorije vreme, ako ga uopšte ikada više i bude
koristio sa obzirom na to koliko je bio blizu tome da bude
uhvaćen u Teluridu.“
„Ipak, pre ili kasnije, saznaće da sam još živ i znaće da
sam ga identifikovao“, rekao je Bel sa širokim osmehom. „To
će zaista sve učiniti veoma zanimljivim."

Merion je spustila slušalicu i bacila pogled ka vratima

koja su vodila u Kromvelovu kancelariju. Kao i obično, bila su
zatvorena. On je gotovo uvek radio u samoći, obavljajući
svakodnevne poslove preko telefona ili sistema razglasa koji
je ugradio širom banke.
Bacila je pogled na regulator firme Set Tomas, veliki zidni
časovnik sa klatnom koje se njihalo napred-nazad. Kazaljke
su pokazivale tri minuta do dvanaest. Pošto je prekinula vezu
nakon što je odslušala Bronsonova uputstva, Merion je bila
rastrzana između odanosti Kromvelu - da li da mu kaže za
poziv - i rastućeg uzbuđenja koji joj je strujao kroz telo na
pomisao da čini nešto u potaji. Zbog toga što se između nje i
Kromvela tokom prošle godine pojavio duboki jaz, a pogotovo
nakon one noći na Barbari Koustu, kada su se on i Margaret
ponašali veoma čudno, Merion je osećala znatno manje
odanosti i poštovanja prema njemu. On više nije bio isti čovek
kojem je verovala toliki niz godina. Postao je udaljen i
rezervisan, hladan i pretežno nepristojan prema njoj.
Čim je mala kazaljka pokazala na broj četiri, a velika na
dvanaest, Merion je uzela tašnicu, stavila šešir i izašla iz
svoje kancelarije, sve vreme držeći na oku vrata Kromvelovog
ureda. Prošla je pored lifta i stuštila se niza stepenice u
predvorje. Prošavši kroz velika ulazna vrata, okrenula se i
požurila niz Saterovu ka Montgomerijevoj. Ulice i trotoari su
za vreme pauze za ručak bili zakrčeni ljudima i bilo joj je
potrebno dobrih deset minuta da se probije kroz gužvu. Pošto
je stigla do raskrsnice, zastala je i osvrnula se oko sebe, ali
niko nije gledao u njenom pravcu, niti je hodao prema njoj.
Nikada nije upoznala Bronsona i nije imala pojma kako on
izgleda.
Nakon minut-dva, njenu pažnju, kao i pažnju
mnogobrojnih prolaznika, privukao je veliki jarkocrveni
automobil koji se bez muke probijao kroz saobraćaj. Vozilo je
izgledalo neobično snažno i činilo se kao da leti preko
kaldrme čak i dok se kretalo samo trideset pet kilometara na
sat. Jarkocrvena boja bila je uglancana do blistavog sjaja. Sve
u vezi sa automobilom odisalo je snažnom elegancijom.
Budući da joj je pažnja bila upravljena na automobil,
Merion nije primetila čoveka za volanom, sve dok se nije
zaustavio pred njom i rekao:
„Merion, molim te uđi u kola.“
Merion je prebledela, podigla jednu ruku i uhvatila se za
vrat, preneražena što gleda u ljubičaste oči Ajzaka Bela, koje
kao da su je uvlačile u njegovu dušu.
„Ajzače“, promrmljala je šokirano. „Džejkob mi je rekao
da si mrtav.“
Ispružio je ruku, uhvatio njenu i uvukao je na kožno
suvozačevo sedište sa lakoćom i snagom koja ju je zapanjila.
„To samo dokazuje da ne možeš verovati svemu što
čuješ.“
Nesvestan gomile koja se okupila oko automobila, Ajzak
je obuhvatio rukom Merion oko struka. Potom ju je zagrlio i
poljubio.
„Ajzače!“, prodahtala je pošto ju je Bel pustio iz zagrljaja.
Njeno protestovanje bilo je više reda radi nego zbog prave
neprijatnosti. „Ne pred svim ovim ljudima.“
Raju koja se okupila zbog automobila sada je počelo da
zabavlja ponašanje muškarca i žene na prednjim sedištima.
Počeli su da aplaudiraju i da kliču.
Bel se odmakao nazad i vragolasto nasmešio.
„Nikad nisam mogao da odolim prelepoj dami.“
Merion je bila skoro ponesena trenutkom - skoro, ali ne
sasvim.
„Možemo li da odemo odavde, molim te?“, zahtevala je.
Bel se nasmejao, mahnuo šeširom ljudima koji su im
klicali i ubacio menjač lokomobila u prvu brzinu. Blago je
nagazio papučicu za gas i ugurao se na ulicu usred gustog
saobraćaja. Krenuo je na sever Montgomerijevom, a onda je
skrenuo levo u Kinesku četvrt. Ušao je u uličicu i zaustavio se
iza velikog restorana sagrađenog u mandarinskom stilu,
obojenog u crvenu i zlatnu boju, sa krovom nalik na krov
pagode. Poslužitelj, koji je čekao pred ulazom, ljubazno se
naklonio.
„Ja ću vam pričuvati kola, gospodine."
Bel mu je dao napojnicu od koje se čovekove oči
iskolačiše.
„Računam na tebe.“ Potom je pomogao Merion da siđe sa
sedišta na zemlju.
„Šangajska carica“, rekla je zureći u bogato ukrašeni
natpis. „Oduvek sam želela da obedujem ovde.“
„Ima dobre preporuke.“
„Pitala sam se kako znaš za stražnji parking.“
Nakon što su prošli kroz dugački ulaz, pozdravila ih je
prelepa žena sa dugačkom sjajnom crnom kosom, koja je bila
odevena u kinesku svilenu haljinu sa visokim izrezima na
bokovima. Odvela ih je na sprat do male privatne trpezarije i
postavila sto. Dok su proučavali jelovnik, posluga je donela i
sipala čaj.
„Ti šepaš“, primetila je Merion.
„Mala uspomena iz Telurida u Koloradu.“
Po prvi put, kada je Bel skinuo šešir, Merion je opazila i
zavoj na njegovoj glavi. Namrštila se i upitno izvila obrve.
„Još jedna uspomena?“ Klimnuo je glavom i zagonetno
se nasmešio.
Merion je pogledala u Belove oči, a pogled joj postade
zamagljen.
„Ne znaš koliko sam srećna što nisi mrtav.“
„Tvoj šef je svakako dao sve od sebe.“
„Gospodin Kromvel!“, uzviknula je, a raspoloženje joj se
iz saosećanja izmenilo u strepnju. „Ne razumem.“
„On je osoba koja me je upucala, a Van Dornovog
agenta, koji mi je bio prijatelj, ubila.“
„Mora da se šališ.“
„Svidelo se to tebi ili ne, Džejkob Kromvel je Bandit
Krvolok koji je orobio više od dvadeset banaka u poslednjih
dvanaest godina i ubio oko četrdeset nevinih ljudi.“
„To je suludo!“, Merion se ugrizla za donju usnu.
Izgledala je izgubljeno, kao da nema kuda da krene. „On nije
mogao da uradi to što tvrdiš.“
„Ono što tvrdim je istina“, rekao je Bel sa iznenadnom
nežnošću. „Imamo dokaze. Možda ne dovoljno da ga osudimo,
ali svi redom vode na Kromvelov prag.“
„Ali on je pomogao tolikom broju ljudi u nevolji“,
usprotivila se.
„Obična fasada“, rekao je Bel ledenim glasom. „On je
sagradio zid oko svog carstva koje čuva vojska dobrih
građana uverenih da su on i Margaret velikodušne osobe koje
žele da pomažu siromašnima. To je sve gluma. Kromvel
nimalo ne mari za siromašne. Koristi ih za sopstvenu
promociju. U očima gradskih pokvarenih političara, on ne
može da učini ništa loše sve dok ih podržava tajnim
donacijama.“
Merion je zbunjeno pijuckala čaj, a ruke su joj vidno
drhtale.
„Naprosto odbijam da poverujem u to“, promrmljala je.
Bel je preko stola uhvatio obe njene ruke.
„Veruj mi, Merion, to je istina. Pogledao sam ga u oči i
prepoznao istog trena kada je pucao na mene u banci u
Teluridu.“
Izvukla je ruke iz njegovih i čvrsto ih sklopila na
grudima.
„Oh, Ajzače, sve je to previše fantastično. Zašto bi
Džejkob pljačkao banke s obzirom na to da već poseduju
drugu banku po veličini u San Francisku? Pomisao je odveć
apsurdna da bi bila istinita.“
„Ne mogu da ti dam zadovoljavajući odgovor, Merion. U
početku je krao novac kako bi osnovao vlastitu banku.
Međutim, pošto se obogatio, pljačke i ubistva postali su mu
opsesija. Video sam mnogo slučajeva kao što je Kromvelov.
Pljačke i ubistva za njega su poput narkotika. Ne može da se
obuzda i nastaviće da ubija sve dok ga ne zaustavim."
Pogledala je preko stola u njegove osećajne ljubičaste oči.
Postale su tamne i hladne.
„Ti, Ajzače? Moraš li to da budeš ti?“
„Ne mogu da mu dozvolim da nastavi da ubija ljude.“ Bel
je izgovarao reči monotonim glasom, kao da čita optužnicu u
sudnici. „Neću mu dopustiti da se ruga zakonu i da nastavi da
slobodno trčkara unaokolo poput nekakvog Deda Mraza.“
Potom je dodao: „A to važi i za njegovu sestru Margaret. I ona
je do guše upletena u njegove zločine.“
Merion je zbunjeno spustila pogled, a obod šešira joj je
pokrio oči.
„Poznajem Džejkoba i Margaret već godinama, a ipak ih
uopšte nisam poznavala.“
„Znam da je teško“, rekao je Bel tiho, „ali moraćeš to da
prihvatiš.“
Zabacila je glavu unazad, a prednji deo oboda njenog
širokog šešira podigao se tako da je Bel mogao da je pogleda
direktno u koralnozelene oči.
„Kako ja mogu da ti pomognem?“ upitala je tiho.
„Kao prvo, moraš nastaviti da se ponašaš kao da ništa ne
znaš. Nastavi da obavljaš svoje dužnosti kao Kromvelova
verna sekretarica. Naši agenti će držati Kromvela i njegovu
sestru pod neprestanom prismotrom. Sve što moraš da uradiš
jeste da prijaviš bilo šta neobično ili sumnjivo u vezi sa
Džejkobovim akcijama.“
„Hoćeš da kažeš, naravno, da prijavim tebi.“
Potvrdio je glavom.
„Da.“
Iznenada je osetila kako je Bel koristi i da se zanima za
nju samo kao za potkazivača. Okrenula je glavu u stranu
kako ne bi video suze koje su joj se nakupljale u uglovima
očiju.
Bel je smesta osetio šta joj se mota u glavi. Pomerio je
stolicu oko stola sve dok joj se nije našao dovoljno blizu da je
zagrli oko ramena.
„Znam o čemu razmišljaš, Merion, i to nije istina. Znam
da tražim od tebe da počiniš podmuklu stvar, ali mnogobrojni
životi zavise od toga. Ali nije samo to u pitanju. Nisam ti se
obratio samo da bih te molio za pomoć.“ Zastao je da prikupi
hrabrost. „Volim te, Merion. Ne mogu da objasnim zašto se to
dogodilo tako iznenada, ali ipak se dogodilo. Moraš mi
verovati.“
Merion ga je pogledala u oči i u njima ugledala samo
ljubav. Njene suze nestadoše u trenu kada se nagnula napred
i poljubila ga u usta. Onda se odmakla i vragolasto nasmešila.
„Verovatno misliš da sam prava bestidnica."
Nasmejao se kada je video da su joj obrazi pocrveneli od
stida.
„Taman posla. Štaviše, uživao sam.“
Pogled u njenim očima je omekšao.
„Moram da priznam da sam osetila nešto kada sam te
videla kako stojiš tamo u kancelariji."
Onda je on poljubio nju.
Posle nekoliko dugih trenutaka, odmakao se nazad i
nacerio.
„Možda bi trebalo da naručimo pre nego što nas zamole
da napustimo restoran zbog nedoličnog ponašanja.“
 30
Merion se nakon ručka sa Belom vratila u kancelariju.
Bila je usred kucanja jednog pisma na pisaćoj mašini kad ju
je Kromvel pozvao u svoju kancelariju. Prikrila je nervozu
tako što ga nije gledala u lice dok je govorio.
„Merion, prisustvovaću Nacionalnoj konferenciji državnih
banaka koja se ove godine održava u Los Anđelesu između
28. i 30. marta. Možeš li, molim te, da ugovoriš neophodne
putne aranžmane i da mi rezervišeš sobu u hotelu Frimont u
centru grada?“
„Da biste stigli u Los Anđeles do dvadeset osmog marta,
morali biste da krenete već sutra“, rekla je Merion.
„To je veoma malo vremena.“
„Znam“, rekao je Kromvel nehajno odmahnuvši rukom.
„Nisam nameravao da prisustvujem, ali sam se predomislio.“
„Želite li da uzmete u zakup privatni automobil?"
„Ne, privatne automobile prepuštam predsednicima
Krokera i Vels Farga. Kada već idem na poslovno putovanje,
putovaću vozom, kao i sav običan svet, kako bi moje mušterije
znale da na umu imam njihove najbolje interese i da ne
arčim uzalud njihov teško zarađeni novac.“ Merion je ustala
zašuštavši svojim suknjama.
„Pobrinuću se za to.“ Čim se vratila za svoj sto, podigla je
slušalicu telefona i tihim glasom, maltene šapatom, zatražila
od operatera da je poveže sa Detektivskom agencijom Van
Dorn. Kada je Merion rekla svoje ime čoveku na drugom kraju
veze, odmah je dobila Bela.
„Ajzače?“
„Merion? Baš sam krenuo da te pozovem i pitam hoćeš li
da izađeš sa mnom na večeru i u pozorište.“
Bila je zadovoljna zato što je Belu bilo drago što čuje njen
glas.
 „Imam informaciju za tebe“, rekla je ozbiljno. „Džejkob
odlazi van grada.“
„Znaš li kuda ide?“
„U Los Anđeles", odgovorila je. „Prisustvovaće
nacionalnoj konferenciji državnih banaka, nekoj vrsti foruma
gde se bankari sastaju kako bi razmenili najnovija dostignuća
u bankarstvu.“
„Kada se ta konferencija održava?"
„Od 28. do 30. marta.“
Bel je razmislio na trenutak.
„Moraće već sutra da se ukrca na voz ako želi da stigne u
Los Anđeles do 28. marta.“
„Da, tako je“, potvrdila je Merion. „Čim završim razgovor
s tobom, moram da obavim neophodne rezervacije. Putovaće
vozom, kao običan putnik.“
„Ne liči na tvog šefa da štedi novac.“
„Tvrdi kako želi da zadivi klijente time što neće rasipati
imovinu banke.“
„Šta ti misliš, Merion? Da li je ovo putovanje opravdano?“
Nije oklevala s odgovorom.
„Znam da se u Gradu anđela zaista održava nacionalna
konferencija za bankare u tom vremenskom periodu.“
„Postaraću se da neko od naših agenata bude uz
Kromvela tokom čitavog putovanja.“
„Osećam se prljavo zato što mu radim iza leđa“, rekla je
Merion osećajući grižu savesti.
„Nemoj se kajati, draga“, odgovorio je Bel nežno.
„Džejkob Kromvel je rđava osoba.“
„Kada ćeš doći po mene?“, upitala je, srećna što skreće
temu razgovora sa Kromvela.
„Pokupiću te u šest kako bismo imali dovoljno vremena
da večeramo pre odlaska u pozorište“
„Idemo li tvojim trkačkim kolima?“
„Da, ukoliko nemaš ništa protiv.“
„Naprotiv, uživam u brzoj vožnji.“
 Bel se nasmejao.
„Znao sam da postoji nešto u tebi što me je privuklo.“
Merion je spustila slušalicu, iznenađeno primetivši da joj srce
ubrzano kuca u grudima.

***
Podstaknut šestim čulom i saznanjem da su Bel i njegov
agent Irvin njuškali unaokolo pre nego što ih je ubio, Kromvel
je sačinio složene planove da još pedantnije prikrije sopstvene
tragove. Bio je uveren da če Van Dorn nakon gubitka dva
agenta pojačati pritisak i još temeljnije istražiti svaki trag.
Mogao je da očekuje da će se uskoro još agenata pojaviti sa
pitanjima o ukradenim novčani-cama koje su bile rasturene
kroz trgovačke radnje i ostale banke u gradu.
Čisto za svaki slučaj, Kromvel je pozvao glavnog
otpravnika vozova železnice Južni Pacifik i obavestio ga da će
uputiti pismeni zahtev za premeštanje svog teretnog vagona,
sada sa serijskim brojem 16455, koji se nalazi u praznom
skladištu, na novu lokaciju sa druge strane zaliva, u
Oukland. U roku od svega nekoliko minuta, šef ranžirne
stanice primio je naređenje i otposlao manevarsku lokomotivu
da odvuče vagon na trajekt.
Kromvel je takođe naručio i specijalan voz, privatna
Pulmanova kola koja je vukla lokomotiva sa tenderom.
Odredište: San Dijego. Narudžbina je došla od O’Brajanove
fabrike nameštaja, dugogodišnje i poštovane mušterije
železničke kompanije Južni Pacifik.
Tek tada se Kromvel zavalio unazad u naslon stolice,
zapalio skupocenu cigaru i opustio, u potpunosti uveren da je
ponovo deset koraka čak i ispred najmanje sumnje koju je
mogao gajiti Van Dorn ili bilo koja druga agencija za
sprovođenje zakona.
Bio bi još samozadovoljniji da je kojim slučajem saznao
kako je teretni vagon, pre nego što je Bronson uspeo da
pošalje agenta da motri na to ko mu se približava, bio ukrcan
na trajekt i prebačen na sporedni kolosek železnice Južni
Pacifik u Ouklandu.
 31
Rano sledećeg jutra, Kromvel se oprostio od Margaret i
ušao u rols-rojs limuzinu. Abner je glatko provezao automobil
kroz gradski saobraćaj do železničke stanice Južnog Pacifika,
odakle su na sever i jug polazili putnički vozovi koji nisu
morali da prelaze preko zaliva. Abner se zaustavio pred
ulazom u stanicu, otvorio vrata automobila i dodao Kromvelu
putnu torbu.
Dok se rols-rojs odvajao od ivičnjaka, Kromvel je
opušteno ušetao u stanicu, pokazao kartu vrataru i pridružio
se ostalim putnicima koji su se kretali preko platforme. Popeo
se uza stepenice trećeg vagona i ukrcao na voz.
Van Dornov agent ga je posmatrao kako se ukrcava, a
zatim je sačekao dok voz nije krenuo kako bi se uverio da se
Kromvel neće vratiti natrag na platformu. Tek tada je uskočio
na poslednji vagon i počeo da se kreće kroz putničke vagone,
sve dok nije došao do onog u koji se ukrcao Kromvel. Na
njegovo zaprepašćenje, Kromvela nije bilo nigde na vidiku.
Uzbunjen, agent je, tražeći ga, projurio kroz preostale vagone
kompozicije, sve dok na kraju nije došao do zaključanih vrata
koja su vodila u vagon sa prtljagom. Kromvela i dalje nigde
nije bilo. Potom je pojurio prema zadnjem delu voza,
pomislivši da je možda nekako prevideo bankara, ali
Kromvela i dalje nije bilo nigde u vozu. B a b a c B a l k a n d
o w n l o a d.org
Neprimećen, Kromvel je sišao sa putničkog vagona kroz
vrata na suprotnoj strani i prešao preko šina do druge
platforme, gde ga je čekao specijalni voz koji je prethodno
naručio. Popeo se u svoj privatni vagon, a zatim opustio u
luksuzu i raskoši pravog dvorca na točkovima. Skinuo je
kaput, zavalio se u fotelju tapaciranu somotom i otvorio
jutarnje novine. Konobar mu je poslužio doručak, koji je
specijalno samo za njega pripremio lični kuvar u vagonu.
Kromvel je natenane čitao Hroniku San Franciska dok je voz
napuštao železničku stanicu, krenuvši prema Los Anđelesu
svega petnaest minuta posle redovnog putničkog voza u
kojem mu je Merion rezervisala sedište.

„Moj agent sa stanice se ne javlja, tako da mogu samo da

pretpostavim kako se Kromvel nalazi na putu za Los Anđeles“,
rekao je Bronson.
Bel je podigao pogled sa mape San Franciska i obližnjeg
velikog grada ka jugu.
„Trebalo bi da njegov voz stigne u Los Anđeles u pola pet
po podne. Rečeno mi je da će odsesti u hotelu Frimont.“
„Imao sam sreće. Uspeo sam da pošaljem telegram Bobu
Haringtonu, šefu odeljenja agencije u Južnoj Kaliforniji, pre
nego što je nenadana bujica negde južno prekinula
telegrafske linije. Poslaće agenta prerušenog u taksistu da
pokupi Kromvela i odveze ga u hotel. Moj agent na vozu će
mu ga pokazati. Odatle će Haringtonovi agenti moći da ga bez
ikakvog problema drže na oku.“
„Njegovo putovanje izgleda sasvim bezopasno. Ipak, ja u
to ne verujem. Nešto je nameračio. Osećam to u kostima."
„Ako Kromvel bilo šta pokuša, neće daleko dogurati“,
rekao je samopouzdano Bronson. „Načini li i najmanji
sumnjivi korak, desetak agenata će se obrušiti na njega poput
tone cigala.“
Bel se vratio u praznu kancelariju i telefonom pozvao
Merion.
„Jesi li preživela prošlo veče?“, upitao je s ljubavlju.
„Divno sam se provela, hvala ti. Večera je bila prelepa, a
predstava čarobna.“
„Budući da je mačka trenutno odsutna, šta kažeš na to
da miševi izađu, recimo, na ručak?“
„Dogovoreno.“
 „Pokupiću te ispred banke.“
„Nemoj. Sačekaću te na mestu na kojem smo se prošli
put sreli“, rekla je Merion bez oklevanja. „Ne želim da naša
veza bude očigledna. Ukoliko me bilo ko od zaposlenih u
banci vidi kako ulazim u tvoj jarkocrveni automobil, kolege će
sasvim sigurno početi da ogovaraju, a glasine mogu stići i do
Džejkobovih ušiju.“
„Isto vreme, isto mesto“, rekao je pre nego što je spustio
slušalicu.
Kasnije tog jutra, glasnik Vestern juniona utrčao je u
kancelariju.
„Imam hitnu poruku za gospodina Horasa Bronsona“,
rekao je recepcioneru, gutajući vazduh zbog jurnjave od
kancelarije Vestern juniona.
Bronson, koji se upravo vraćao iz toaleta na kraju
hodnika, reče:
„Ja sam Bronson. Daj mi poruku.“ Dobacio je glasniku
novčič i pocepao kovertu. Dok je čitao poruku, usta mu se
čvrsto stegnuše, a čelo namršti. Pojurio je kroz kancelariju do
Bela.
„U nevolji smo“, objavio je.
Bel ga je upitno pogledao.
„U kakvoj nevolji?“
„Moj čovek je izgubio Kromvela.“
Bel je posrnuo, potpuno izbačen iz ravnoteže.
„Kako je mogao da ga izgubi u vozu?“
„Mora da je Kromvel sišao sa voza i smesta prešao na
drugu stranu koloseka, a da ga pritom moj agent nije video."
„Trebalo je da nas tvoj agent ranije obavesti o tome“,
brecnuo se ljutito Bel.
„Voz je već bio napustio stanicu i nije mogao da siđe sve
do sledećeg zaustavljanja u San Hozeu“, objasnio je Bronson.
„Odatle nam je poslao telegram.“
„Mogao nam je uštedeti trideset minuta da je koristio
telefon.“
 Bronson je bespomoćno raširio ruke.
„Telefonske linije su nepouzdane i često u kvaru."
Bel je utonuo u stolicu, osećajući se ošamućeno i
razjareno, kao da mu je neko naglo izvukao tepih ispod nogu.
„Kromvel smera da ponovo pljačka i ubija“, rekao je, lica
crvenog od osujećenosti. „Kučkin sin nam se smeje u lice.“
„Kada bismo samo znali gde“, rekao je Bronson glasom
otežalim od poraza.
Bel je prišao prozoru i zagledao se preko krovova
gradskih zgrada. Zurio je u daljinu izgubljen u mislima.
Napokon se okrenuo.
„Kromvel nam se ruga“, rekao je polako. „Očekuje da
tumaramo unaokolo poput pilića odsečenih glava i pitamo se
koji grad će sledeći da opljačka.“
„Očigledno se zaputio u suprotnom pravcu od onoga koji
je rekao svojoj sekretarici." Bronson je uputio Belu
sumnjičavpogled. „Osim ako nas ona ne laže.“
Bel mu nije uzvratio pogled. Ta pomisao je i njemu pala
na pamet.
„Ne, siguran sam da mi je Merion rekla istinu.“
Bronson je prišao mapi Sjedinjenih Država na zidu.
Zagledao se u nju zbunjen. „Sumnjam da će se zaputiti na
sever, u Oregon ili Vašington. Verovatno se vratio natrag u
zgradu pristaništa, prešao preko zaliva i ukrcao na voz prema
istoku.“
Osmeh se polako raširio Belovim licem.
„Kladim se u lokomobil da Kromvel i dalje putuje na jug.“
Bronson ga je pogledao.
„Zašto bi nastavio da putuje na jug kada nas je bukvalno
omeo sa svog traga?“
„Znam kako taj čovek razmišlja“, rekao je Bel glasom koji
nije trpeo protivljenje. „Mada Kromvel ne zna da posmatramo
svaki njegov pokret, on nikada ništa ne rizikuje i pažljivo
razmatra svaku mogućnost."
Bronson je pogledao na džepni časovnik.
 „Sledeći voz polazi tek u podne.“
„To je isuviše kasno“, rekao je Bel. „Kromvel poseduje
preveliku početnu prednost."
„Ali kako to da znamo, budući da je iskočio iz voza?“
„Ispričao je Merion nekakvu apsurdnu izmišljotinu o
tome kako putuje običnim putničkim vozom da mušterije
njegove banke na bi pomislile da je uobražena i pretenciozna
osoba. Kladim se u svoj lokomobil da je zakupio ceo privatni
voz u istom pravcu.“
Bronson i dalje nije u potpunosti shvatao.
„Haringtonovi ljudi ga i dalje mogu pratiti nakon što
pristigne u Los Anđeles.“
Bel je odmahnuo glavom.
„Njegovi agenti neće moći da ga prepoznaju. Tvoj agent je
sišao na stanici u San Hozeu kako bi te obavestio da Kromvel
nije na vozu. Verovatno je i dalje tamo i čeka sledeći voz za
povratak u San Francisko.“
„To zaista predstavlja problem“, složio se Bronson. „Ali i
dalje mogu da ga zgrabe kada se prijavi u hotel Frimont.“
„Ako Kromvel uopšte odsedne u hotelu Frimont“, rekao je
prepredeno Bel. „Budući da je sišao sa putničkog voza, malo
je verovatno da će i ostatak priče koju je ispričao gospođici
Morgan biti istinit.“
„Ako ne u Los Anđeles, gde je onda pošao?“
„Kromvel može da zaustavi svoj voz bilo gde između San
Franciska i Los Anđelesa, ali pretpostavljam da namerava da
prođe kroz Los Anđeles
„Kroz?“, začudio se Bronson.
„Kroz Los Anđeles, pa onda, dokle?“
„Do poslednjeg mesta za koje bismo mogli da
pretpostavimo da namerava da ga opljačka, do najmanje
verovatnog odredišta."
„A to je?“
„San Dijego.“
Bronson je razmišljao nekoliko trenutaka u tišini.
Naposletku je rekao:
„To je prilično nategnuta pretpostavka.“
„Možda. Ali to je sve što imamo za sada“, rekao je Bel.
„Kromvel je već pokazao da ne napada isključivo rudarske
gradiće. Zašto onda ne bi pokušao da opljačka banku
prepunu novca bogatih trgovaca i vlasnika velikih rančeva
širom Južne Kalifornije?"
„Nategnuto nagađanje ili ne, ne smemo tek tako da
isključimo i tu mogućnost. Kada bih samo nekako mogao da
upozorim Haringtona da pošalje svoje agente na završni
peron u San Dijegu, da tu sačekaju dolazak Kromvelovog
privatnog voza. Ali telefonske i telegrafske linije od San Hozea
do Los Anđelesa su još u kvaru zbog poplave.“
Bel je odmahnuo glavom.
„Kromvel je previše pametan da bi tek tako ušao vozom
direktno u grad. Parkiraće ga na nekom sporednom koloseku
i upotrebiti neko drugo prevozno sredstvo da uđe u grad,
najverovatnije isti motocikl koji je koristio prilikom
prethodnih pljački.“
„Kada bi samo Harington posedovao Kromvelov opis“,
rekao je Bronson. „Ionako ne bi mogli da ga identifikuju;
verovatno će biti prerušen.“ Bronsonov optimizam je
najednom nestao kroz prozor. „Pa, šta ćemo onda da radimo?“
Bel se nasmešio.
„Moraću da odem u San Dijego i lično mu se suprot-
stavim.“
„To je nemoguće“, rekao je Bronson. „Dok unajmimo
poseban ekspresni voz, postavimo ga na šine i krenemo,
Kromvel će već obaviti prljavi posao i biti na pola puta natrag
ka San Francisku.“
„Istina“, složio se Bel. „Međutim, uz malo sreće, moći ću
da stignem u Los Anđeles pre nego što njegov voz pristigne i
da mu postavim zasedu.“
„Pa kako ćeš da stigneš u Los Anđeles pre Kromvela?
Letećeš na leđima velike ptice?“, upitao je sarkastično
Bronson.
„Nije mi potrebna ptičurina.“ Bel je uputio Bronsonu
lukav pogled. „Imam nešto što je podjednako brzo.“ Potom se
sumorno nasmešio. „Međutim, najpre moram da otkažem
dogovoreni sastanak."
 32
Veliki jarkocrveni lokomobil projurio je kroz San
Francisko poput bika koji trči ulicama Pamplone u Španiji za
vreme Festivala San Fermina. Bel je sedeo na crvenom
kožnom sedištu, obema rukama je čvrsto stezao donji deo
velikog volana i upravljao automobilom dlanova ispruženih
nagore, koristeći bicepse da okreće kruti mehanizam u
krivinama i na raskrsnicama.
Bilo je petnaest minuta do deset.
Pored njega je sedeo Bronson, čiji je posao bio da održava
pritisak u rezervoaru za benzin. Na svakih nekoliko minuta,
izvlačio je ručicu pumpe, postavljenu na gornju drvenu ploču
iznad iskošene podne daske, i gurao je napred, upumpavajući
tako benzin u karburator. Osim što je hranio veliki gladni
motor, Bronson je takođe obavljao i posao navigatora budući
da Bel nije poznavao kalifornijske predele. Dok je Bel vozio,
Bronson se odupirao nogama o drveni pod, a leđima o naslon
kožnog sedišta, kako ne bi izleteo iz automobila na ivičnjak,
osećajući se kao da ga na svakoj krivini ispaljuju iz topovske
cevi.
Izbegavajući da skida ruke sa upravljača, Bel je
Bronsonu dao i zadatak da trubi velikom sirenom. Izgledalo je
da agent veoma uživa u pritiskanju sirene i trubljenju
okolnim vozilima i pešacima, a naročito na raskrsnicama. Ali
nije prošlo dugo, a mišići ruke su ga zaboleli.
Bronson je bio odeven u dugački kožni kaput, a na
nogama je nosio kožne čizme. Glavu mu je pokrivala kožna
kapa sa ogromnim naočarima zbog kojih je izgledao poput
sove u potrazi za glodarom. Naočare su bile neophodne
budući da lokomobil nije imao zaštitno vetrobransko staklo.
Automobil nije prešao ni stotinu metara, a Bronson je
već shvatio u šta se uvalio kad je zahtevao da Belu pravi
društvo u ovoj suludoj jurnjavi ka San Dijegu, u otvorenom
trkačkom automobilu, na putu koji nije bio mnogo bolji od
obične kravlje staze.
„Kakve su kočnice na ovom inženjerskom čudu
mehanike?“, upitao je zajedljivo Bronson.
„Ne baš sjajne“, odgovorio je Bel. „Jedine kočnice nalaze
se na osovini zadnjih točkova, na lančanom prenosu.“
„Moraš li da voziš tolikom brzinom kroz grad?“,
protestovao je Bronson.
„Kromvelov privatni voz ima više od jednog sata početnu
prednost“, povikao je Bel nadglasavajući dreku izduvne cevi.
„Potreban nam je svaki minut koji možemo da dobijemo.“
Pešaci koji bi začuli grleno urlanje izduvne cevi, za kojim
bi usledilo neobično treštanje sirene, zabezeknuli bi se kad
ugledaju crveni lokomobil kako juri pravo na njih. Zureći u
automobil s nevericom, brzo bi se sklanjali s ulice, sve dok
mašina ne projuri mimo njih. Dve izduvne cevi, koje su jedva
virile sa leve strane poklopca motora, bubnjale su poput
topova.
Dvojica radnika, koji su prenosili veliko prozorsko staklo
preko ulice, ukopali su se u mestu kada je automobil
protutnjao pored njih, pri čemu se staklo u njihovim rukama,
zbog gromoglasnog urlika iz auspuha lokomobila, rasprslo u
paramparčad. Ni Bel ni Bronson se nisu osvrnuli preko
ramena, jer je njihova pažnja u potpunosti bila usredsređena
na gusti saobraćaj zbog kojeg je Bel morao da cima volan
levo-desno, kao da vozi po stazi sa preprekama. Pronalazio je
veliko zadovoljstvo u upravljanju automobilom - gde god bi
poželeo da automobil ide, mašina je reagovala kao da mu čita
misli.
Dok je jurio ulicama San Franciska, Bel je grčevito
premeštao stopalo sa papučice za gas na kočnicu, i obrnuto,
oštro ulećući u krivine na glavnoj ulici koja je vodila van
grada. Povremeno bi poželeo da je čarobnjak koji bi mogao da
učini da sav saobraćaj na ulicama magično nestane. Bel je za
dlaku promašio kamion koji je prevozio prljav veš,
proklizavajući na sva četiri točka kako bi ga izbegao. Žestoko
je okretao debeli obruč drvenog volana dok je jurio između
vozila koja su zakrčivala ulice. Vozači ostalih motornih vozila
zapanjeno su posmatrali brzinu automobila, koji se poput
munje pojavljivao otpozadi i podjednako brzo nestajao sa
vidika. Konji za čezama i kočijama propinjali su se na zadnje
noge, pre- plašeni bukom koja je njihovim vlasnicima
nalikovala na pakleni hor.
Dok su se približavali južnoj periferiji grada, saobraćaj
na ulicama je počeo da se proređuje. Bel je usporio lokomobil
ulazeći u krivinu na glavni put, koji je vodio južno, paralelno
sa železničkim šinama. Odahnuo je s olakšanjem kada je
video da automobila i kočija ima sve manje i manje. Takođe je
bio zahvalan zbog toga što sada ima dovoljno prostora da
zaobilazi sva vozila koja bi mu se našla na putu. Ogromni
automobil je neverovatno tačno odgovarao na njegove
komande. Bel je nagazio na papučicu gasa do daske, a
automobil je poput rakete poleteo niz pravi drum sa vrlo malo
krivina. Što je lokomobil brže išao, to je stabilnije klizio niz
put, dok su se zupčanici lančastog pogona oglašavali
prodornim metalnim zujanjem.
Ubrzo je put postao prav, prolazeći kroz kalifornijsku
ravnicu. Živopisne poljoprivredne zajednice pojavljivale su se
na horizontu i brzo nestajale u oblaku prašine koji su podizali
točkovi automobila. San Karlos, Menlo Park, a zatim i San
Hoze, gradovi povezani glavnim drumom El Kamino Real, koji
su početkom osamnaestog stoleća koristili franjevački monasi
koji su tu sagradili dvadeset i jedan manastir, međusobno
udaljene po svega jedan dan putovanja.
Uživajući u pravom, otvorenom drumu, na kojem je bilo
veoma malo saobraćaja, Bel je pritisnuo papučicu za gas do
daske i poterao automobil do krajnjih granica izdržljivosti.
Lokomobil se sada nalazio u elementu, jureći brzo kao u trci
Vanderbilt, gde je postao prvi američki automobil koji je
učestvovao u nekom međunarodnom trkačkom događaju.
Poput trkačkog konja koji je otišao u penziju, a zatim se vratio
na hipodrom, lokomobil je urlao niz drum nalik razjarenom
slonu, pri čemu su cilindri njegovog moćnog motora bez po
muke okretali ogromno kolenasto vratilo.
Bel je voleo tu veliku mašinu. Posedovao je izuzetan
osećaj za njen temperament i ponašanje. Uživao je u njenoj
snazi i jednostavnosti, bio je opijen brzinom koju je proizvodio
veliki gromoglasni motor i vozio je kao opsednut, radosno
posmatrajući ogromni, kovitlavi oblak prašine koji se dizao za
lokomobilom.
Bronson je bacio pogled prema Belu, odevenom u kratki
kožni kaput, pantalone za jahanje i čizme. Nosio je zaštitne
naočare, ali ne i kožnu kapu - više je voleo da čuje tutnjavu
motora. Na njegovom licu je bio izraz potpune koncentracije.
Izgledao je neumoljivo odlučan u nameri da pobedi Kromvela
u njegovoj vlastitoj igri. Bronson nikada ranije nije video
nikoga sa tako žestokom i nepokolebljivom rešenošću.
Okrenuo je glavu i bacio pogled na kartu. Potom je potapšao
Bela po ramenu.
„Malo dalje postoji račvanje na putu. Skreni levo. Drum
je u boljem stanju dalje prema unutrašnjosti kopna nego uz
obalu. Ovom brzinom, stižemo u grad Salinas za jedan sat.
Nakon njega sledi Soledad.“
„Koliko je sati?“, upitao je Bel ne skidajući ruke sa
volana i ne vadeći džepni časovnik.
„Jedanaest i deset minuta“, odgovorio je Bronson
nadglasavajući riku izduvnog sistema. „S obzirom na to da ne
znam kojom brzinom putujemo, ne mogu da znam koliko smo
smanjili prednost Kromvelovog voza.“
Bel je klimnuo glavom sa razumevanjem.
„Trkačka kola nemaju brzinomer niti tahometar, ali
rekao bih da idemo brzinom od oko sto četrdeset kilometara
na sat.“
Bronson je polako počeo da se privikava na vetar koji
mu je šibao u lice i na prizor telegrafskih stubova koji
brzinom munje proleću kraj njih. Međutim, baš tada je
komad druma postao prilično izbrazdan i izlokan, Bronson je
brzo shvatio kakav bi osećaj bio da se našao unutar zvečke
razjarene zvečarke. Jednom rukom je zgrabio ram sedišta
dok je drugom hrabro pumpao pumpu za gorivo.
Stuštili su se niz uzani seoski drum i prešli u okrug
Monterej, stigavši do poljoprivredne zajednice Salinas.
Obradive površine duž obe strane druma bile su čudesno
lepe, jarkozelenih preliva na prolećnom suncu. Na svu sreću,
glavni put kroz grad bio je maltene prazan, sa svega dva- tri
automobila i šačicom konjskih zaprega, koje su bile
parkirane uz ivičnjak. Ljudi su začuli tutnjavu izduvnog
sistema lokomobila još dok je vozilo izdaleka ulazilo u grad.
Okrenuli su se i bez reči posmatrali kako velika jarkocrvena
mašina proleće kroz poslovnu gradsku četvrt. Nisu imali
vremena da zadovolje svoju znatiželju jer je lokomobil za tren
odjurio niz drum, dalje prema jugu.
„Koji je sledeći grad?“, upitao je Bel.
Bronson je pogledao kartu. „Soledad."
„Koliko je daleko?“
„Otprilike četrdeset kilometara. Bolje da tamo stanemo i
napunimo rezervoar, zato što odatle do narednog grada ima
više od tri stotine kilometara.“ Okrenuo se i pogledao u
ogromni cilindrični mesingani re- zervoar za gorivo postavljen
iza sedišta. „Koliko litara benzina staje u rezervoar?“
„Sto sedamdeset litara.“
„Trebalo bi da u Soledadu imaju garažu koja uslužuje
automobile i poljoprivredne mašine."
Tek što su te reči napustile Bronsonove usne, udarivši u
oštar kamen, probušila se leva zadnja guma. Lokomobil je
krivudao po putu dobrih stotinu metara pre nego što je Bel
uspostavio kontrolu i zaustavio ga.
„Bilo je samo pitanje vremena kada će se to desiti“, rekao
je rezignirano. „Ovo je jedna od teškoća trkanja po
drumovima."
Izašao je iz automobila i za svega tri minuta postavio
ručnu dizalicu i zadigao zadnju osovinu, a Bronson je za to
vreme već skinuo jednu od dve rezervne gume prikačene na
zadnji kraj vozila. Bel je skinuo točak i zamenio probušenu
gumu u roku od deset minuta. Otkako je došao u posed
lokomobila, menjao je gume mnogo puta jer su one brzo
pucale pri vrtoglavim brzinama. Potom je odvojio gumu od
točka i dobacio je Bronsonu. „Ispod tvog sedišta je pribor za
krpljenje. Zakrpi rupu dok se vozimo. Vratiću je na točak
kada stignemo u Salinas.“
Čim su se ponovo našli na relativno ravnom putu, u
daljini su se na vidiku pojavila kola sa senom koja su vukla
dva konja. Verujući da dva kilometra unaokolo nema nikog
živog, vozač je terao kola tačno po sredini druma, pri čemu je
svega nekoliko koraka prostora ostalo do korova i žbunja duž
ivice puta, iza kojih su drvene tarabe štitile zasade artičoka,
ljutih papričica, pečuraka i zelene salate.
Bel je počeo da koči, ali nije imao drugog izbora osim da
sleti sa druma i protera automobil preko zemlje, omašivši kola
sa senom za svega nekoliko centimetara. Ni tako nije ostalo
dovoljno prostora za slobodan prolaz. Porušio je dobrih deset
metara krhke drvene ograde, pri čemu automobil, na svu
sreću, nije pretrpeo nikakvu ozbiljniju štetu. Samo je desni
deo prednjeg branika bio ulubljen i iskrivljen i počeo je da se
tare o gumu svaki put kada bi točak prešao preko džombe na
putu.
Bel se nije okrenuo da vidi kako zemljoradnik besno
maše pesnicom i proklinje ga dok su se konji propinjali na
zadnje noge i zamalo prevrnuli kola sa senom na bok. Niti je
bio srećan zato što ga je zasula oluja prašine koju su podigli
pogonski točkovi lokomobila.
„To je jedan pobesneli ratar“, rekao je Bronson
okrenuvši se u stranu i bacivši pogled preko ramena.
„On je verovatno sagradio i ogradu koju smo upravo
uništili“, rekao je Bel sa podmuklim osmehom.
Nakon pređenih petnaestak kilometara, na vidiku se
pojavio grad Soledad. Nazvan po manastiru Nuestra senjora
de la Soledad i osnovan pre više od stotinu godina, grad je
predstavljao važnu železničku postaju za prevoz
poljoprivrednih proizvoda, koje je iz doline trebalo prebaciti
na pijacu što je brže moguće. Bel je usporio tek kad su ušli u
grad, a uskoro je pronašao i garažu u kojoj je mogao da kupi
benzin za automobil. Dok su Bronson i vlasnik garaže istakali
kanistere sa gorivom u veliki rezervoar, Bel se rvao sa
ulubljenim prednjim branikom i nekako ga odvojio od gume.
Potom je uzeo gumu, koju je Bronson u međuvremenu
zakrpio, i vratio je na točak, a njega je zatim pažljivo
pričvrstio na zadnji kraj lokomobila.
„Jeste li vi na čelu trke koja prolazi kroz grad?“, upitao
je vlasnik garaže odeven u umašćeni radni kombinezon.
Bel se nasmejao.
„Ne, sami smo.“
Vlasnik garaže je pogledao u prašnjavi i oštećeni
automobil i odmahnuo glavom.
„Mora da ste u ogromnoj žurbi.“
„Vala jesmo“, rekao je Bel, tutnuvši vlasniku garaže u
šaku novčanice koje su daleko prevazilazile cenu benzina.
Čovek je naprosto stajao tamo i češao se po glavi,
posmatrajući kako lokomobil odlazi, ubrzo postaje udaljena
crvena tačkica na glavnoj ulici i konačno nestaje izašavši iz
grada na otvoreni drum.
„Ovi tipovi mora da su ludi“, promumlao je. „Nadam se
da znaju da je bujica odnela most preko potoka Solvang.“
Petnaest minuta kasnije i trideset pet kilometara dalje
niz drum od Soledada, oštra krivina ulevo, sa
kontranagibom, približila im se vrtoglavom brzinom. Znak
pored puta je samo proleteo mimo njih.
„Šta je pisalo?“, upitao je Bel
„Uspeo sam da uhvatim samo nešto o nekom mostu“,
odgovorio je Bronson.
Barikada sačinjena od drvenih železničkih pragova
blokirala je središnji deo puta, a Bel je ugledao gornji deo
mosta koji je izgledao kao da se slomio po sredini. Grupa ljudi
je popravljala središnji deo, dok je druga grupa pobadala
stubove i ponovo povezivala telegrafske i telefon- ske linije
koje je pokidala poplava.
Bel je skinuo stopalo sa papučice za gas i naglo okrenuo
volan u stranu. Nagazio je obema nogama kočnicu, blokirajući
zadnje točkove i zanoseći stražnjicu automobila prekoputa. U
poslednji čas je ispravio automobil, a onda su poleteli kroz
vazduh preko ivice nagiba i sjurili se niz strmu obalu široke
jaruge, koja je nekada bila suvo rečno korito. Prizemljili su se
podigavši oblak prašine tek šest metara ispred širokog i
šezdeset centimetara dubokog potoka koji je tekao prema
moru.
Teška metalna šasija i masivni motor, terani napred
silom inercije, uleteli su u potok uz ogroman vodoskok kaljave
blatnjave vode, koja je u džinovskom talasu zasula lokomobil.
Žestok udar je protresao svaku kost u Belovom i Bronsonovom
telu. Voda je pokuljala preko hladnjaka i šasije i preplavila
ih, zapljuskujući obojicu tečnim blatom. Primajući svu silinu
udara, osetili su se kao da voze kontrasmeru velikom
morskom talasu.
Potom je automobil izjurio na suprotnu obalu potoka,
brekćući i oslobađajući točkove iz mulja. Bel je istog trena
nagazio papučicu za gas do daske, nadajući se da se moćni
motor neće udaviti i umreti. Nekim čudom, svećice, magnet i
karburator preživeli su potop i nastavili da funkcionišu, a
velika četvorocilindrična komora za sagorevanje i dalje je
radila bez i jednog jedinog preskoka. Poput vernog bojnog
konja, lokomobil se uspeo uz naspramnu kosinu i ponovo se
našao na nivou tla, nakon čega ga je Bel vratio na drum.
Nakon bliskog susreta sa katastrofom, Bel i Bronson su
sa ogromnim olakšanjem skinuli zaštitne naočare kako bi
obrisali blato i mulj sa stakala.
„Bilo bi lepo da nas je tip u garaži upozorio na vreme“,
rekao je Bronson, mokar do gole kože.
„Možda su ljudi sramežljivi u ovim predelima", našalio se
Bel.
„To je bilo mesto na kojem je poplava uništila telegrafske
i telefonske linije.“
„Kontaktiraćemo sa tvojim kolegom u kancelariji u Los
Anđelesu kada se ponovo zaustavimo da natočimo benzin.“
Drum se izravnao i činilo se kao da je prilično dobro
održavan sledećih stotinu pedeset kilometara. Bel je, pomno
osluškujući bilo kakvo preskakanje cilindara snažnog motora,
pustio da lokomobil juri preko zemljanog pošljunćenog puta
onoliko brzo koliko se usuđivao, zahva- lan što nema oštrih
krivina i izuzetno srećan što se nijedna guma nije probušila.
Napokon, sreća ih je napustila kada je automobil naleteo
na deonicu puta prekrivenu sitnim kamenčićima izlizanim
nakon nebrojenih eona kiše. Bel je usporio kako bi poštedeo
gume, ali je jedna naletela na oštar kamen i izduvala se
nakon stotinu metara. Rezervni točak je brzo nabačen na
osovinu. Dok je Bronson ponovo krpio probušenu gumu, Bel
je nastavio suludu jurnjavu prema Los Anđelesu.
San Luis Obispo i Santa Marija dođoše i prođoše.
Nadmorska visina se zatim smanjila dok je drum vijugao duž
obale Tihog okeana. Okean je plavičasto svetlucao pod vedrim
nebom, poprimajući belu boju na mestima gde su se talasi
razbijali na beloj peščanoj plaži istačkanoj cr- nim stenama.
Izvan Santa Barbare, preleteli su preko velikog kamena i
sleteli na zemlju uz udarac koji je Bronsonu isterao sav
vazduh iz pluća. Bronson je bio zapanjen što je stameni
automobil izdržao udar a da se nije raspao u paramparčad.
Ušli su u Santa Barbaru, gde su natočili gorivo, napunili
hladnjak vodom i namestili rezervni točak. Nakratko su se
zaustavili i na železničkoj stanici, odakle je Bronson poslao
telegram svom kolegi Bobu Haringtonu, zamolivši ga da ih
sačeka na stanici u Los Anđelesu.
Umesto da krenu podmuklim vijugavim drumom
poznatim kao Vinova loza, koji je, pre nego što se spusti sa
brda i uđe u Los Anđeles, prolazio preko planinskog prevoja
Tehon, Bronson je kazao Belu da vozi lokomobil duž
železničkih šina koje su napravljene sa znatno blažim
krivinama. Vožnja po džombastom putu napregnula je šasiju
automobila pri prolasku kroz uzani planinski prevoj ispod
hiljadu tri stotine metara visokog planinskog vrha, ali je
mašina izdržala sve dok nisu stigli do dugačke padine koja se
spuštala u dolinu San Fernando.
Najgori deo putovanja bio je za njima. Sada su se nalazili
na završnoj deonici putovanja, a lokomobil je jurio punom
brzinom i smanjivao prednost Kromvelovog privatnog voza sa
svakim pređenim kilometrom. Sudeći po Bronsonovoj proceni,
kasnili su svega petnaest minuta za Kromvelom. Uz malo
sreće, stići će do završnog železničkog koloseka u Los
Anđelesu pre Bandita Krvoloka.
Razveselio ih je prizor visokih građevina koje su se
pomolile u daljini. Dok su se približavali periferiji grada,
počeo je da se pojavljuje i saobraćaj. Bronson se čudio Belovoj
fizičkoj izdržljivosti. Njegove plave oči su bez treptanja
osmatrale put. Čovek se rodio da sedi za volanom trkačkog
automobila, pomislio je Bronson. Pogledao je na sat. Kazaljke
su pokazivale četiri i dvanaest minuta. Vozili su se prosečnom
brzinom od devedeset pet kilometara na sat tokom putovanja
dugačkog šest sto- tina četrdeset kilometara.
Saobraćaj je postajao sve gušći kako su se približavali
centru grada, a Bel je otpočeo svoju sada već dobro poznatu
rutinu zaobilaženja kočija, čeza i automobila. Pao mu je
kamen sa srca kada je zemljani drum napokon prešao u
kaldrmu od opeke. Jurio je oko velikih crvenih tramvaja koji
su prolazili šinama na sredini gradskih ulica. Bio je
iznenađen velikim brojem automobila koji su prolazili mimo
njih, nesvestan činjenice da u gradu, koji je rastao poput
pečurke posle kiše, ima više od dve hiljade motornih vozila i
više od sto dvadeset hiljada stanovnika.
Bel je otkrio da su ulice Grada anđela znatno šire od
onih u San Francisku, pa je vozio kudikamo brže uz mnogo
više prostora za manevrisanje. Prošli su kroz centar grada,
dok su se glave prolaznika okretale za jarkocrvenim
lokomobilom. Pozornik je zaduvao u pištaljku i razbesneo se
kada ga je Bel ignorisao i projurio dalje. Policajac je skočio na
bicikl i krenuo za njima, ali je ubrzo ostao daleko pozadi, sve
dok na kraju nije potpuno nestao sa vidika.
Velika zgrada železničke stanice pojavila se nakon što je
Bel ušao u krivinu vozeći na dva točka. Čovek u braon odelu i
šeširu širokog oboda stajao je na pločniku ispred ulaza u
stanicu i mahnito mahao rukama iznad glave. Bel je legao na
kočnicu i zaustavio automobil tik ispred Boba Haringtona,
Van Dornovog agenta zaduženog za rukovođenje operacijama
u Južnoj Kaliforniji. Harington isprva uopšte nije prepoznao
Bronsona. Čovek u kožnom kaputu i kapi, prekriven
sasušenim blatom, izgledao je poput sablasti, sve dok nije
podigao zaštitne naočare sa lica.
„Gospode bože, Horase, uopšte te nisam prepoznao“,
rekao je čovek preplanule kože i izraženih crta lica. Visok
stotinu devedeset pet centimetara, Harington se poput tornja
nadvijao iznad Bela i Bronsona.
Bronson je ukočeno sišao na trotoar i protegnuo bolne
mišiće.
„Sumnjam da bi me i rođena majka prepoznala
ovakvog.“ Okrenuo se i pokazao na Bela, koji je i dalje
izmoždeno sedeo za volanom. „Bobe, ovo je Ajzak Bel. Ajzače,
Bob Harington.“
Bel je skinuo rukavice za vožnju i rukovao se sa
Haringtonom.
„Drago mi je što sam te upoznao, Bobe.“
„Mnogo sam slušao o tvojim podvizima, Ajzače. Meni je
čast što sam te upoznao.“
 Bel nije traćio vreme na uljudnosti.
„Kakav je status Kromvelovog voza? Jesmo li stigli na
vreme da ga zaustavimo?“
Harington je polako odmahnuo glavom.
„Žao mi je što moram da vam to kažem, ali putnički voz
je skrenuo na sporedni kolosek u Venturi i nastavio dalje.
Kada je stigao u Los Anđeles, mimoišao je železničku stanicu i
krenuo ekspresnim kolosekom južno prema San Dijegu. Time
je uštedeo skoro pola sata vožnje.“
„Pre koliko vremena je prošao?“, upitao je Bel
skršene nade. „Otprilike dvadeset minuta."
„Prestigli bismo ga za deset minuta“, primetio je turobno
Bronson. Bel je pogledao izmučeni lokomobil, pitajući se da li
je u mašini preostalo dovoljno snage za poslednju konačnu
jurnjavu. I bez gledanja u ogledalo, znao je da je on
kudikamo iscrpljeniji od automobila.
Harington je posmatrao dvojicu iznurenih muškaraca.
„Mogu da naredim svojim agentima u San Dijegu da
uhapse Kromvela kada njegov specijalni voz pristigne u
glavnu stanicu u San Dijegu.“
„On je isuviše pametan da bi sišao sa voza na glavnoj
stanici", rekao je Bel. „Zaustaviće voz izvan grada i ući će u
grad pod jednom od svojih mnogobrojnih maski.“
„Šta misliš, kuda se zaputio?“
„U neku od lokalnih banaka."
„Koju?“, upitao je Harington. „Postoji ih najmanje
desetak.“
„Onu sa najvećom koiičinom novca u trezoru.“
„Ti zaista misliš da će usamljeni bandit pokušati da
opljačka Vels Fargo banku u San Dijegu?“, upitao je
skeptično Harington. „To je najbolje obezbeđena banka u
Južnoj Kaliforniji.“
„Što samo predstavlja dodatni razlog zbog kojeg će
pokušati da je opljačka“, odgovorio je Bel. „Kromvel obožava
izazove."
 „Pozvaću telefonom svoje agente i narediti im da ga
čekaju ispred ulaza."
Bel je sumnjičavo odmahnuo glavom.
„Kromvel će primetiti njihovo prisustvo i odustaće od
pljačke. Osim ako ga ne uhvatimo na delu, nećemo imati
dovoljno dokaza da podignemo optužnicu. Takođe, tvoji agenti
nemaju pojma kako Kromvel izgleda, a čak i kad bi znali,
nikada ga ne bi prepoznali prerušenog. On je toliko dobar.“
„Ne možemo tek tako da stojimo po strani i pustimo ga da
neometano ušeta u banku", usprotivio se Bronson. „Pobiće sve
ljude koji se zateknu unutra.“
Bel se okrenuo prema Haringtonu.
„Kaži svojim agentima da zatvore banku sve dok Horas i
ja ne stignemo tamo.“
„Ne nameravate valjda da nastavite put za San Dijego?“,
upitao je Harington u neverici.
„Nego šta“, odgovorio je Bel jednostavno dok je umorno
opet sedao za volan lokomobila. „Koji je najbrži put van grada
prema jugu?“
„Samo ostanite na drumu koji prati železničke šine.
Odvešće vas pravo na jug prema San Dijegu.“
„U kakvom je stanju?“
„Dobro je održavan celim putem“, rekao je Harington.
Pogledao je sumnjičavo u umornu mašinu.
„Trebalo bi da postignete dobro vreme ukoliko tvoj
automobil izdrži.“
„Dovezao nas je dovde“, rekao je Bel sa uzdržanim
osmehom. „Izdržaće i ostatak puta.“
„Kaži svojim agentima da dolazimo“, rekao je Bronson
umorno. Dok je ulazio u automobil, nalikovao je čoveku koji
se penje na vešala.
Harington je ostao da stoji na trotoaru nekoliko
trenutalca i posmatra kako lokomobil, urličući, juri niz drum.
Potom je polako odmahnuo glavom i krenuo prema najbližem
telefonu.
 Deset minuta kasnije, Bel je stigao do periferije grada i
uperio ukras u obliku orla na mesinganom hladnjaku ka
sredini otvorenog druma koji je vodio prema San Dijegu. Čak
i nakon sulude jurnjave od San Franciska, Bronson se i dalje
čudio Belovoj veštini da proceni tačni broj obrtaja motora u
minutu i pravi trenutak da upotrebi kvačilo i povuče visoku
mesinganu polugu koja je pokretala nesinhronizovane
prenosne zupčanike.
Belov umorni mozak bio je podeljen između vožnje po
drumu i zamišljanja kako Džejkob Kromvel pljačka još jednu
banku i ubija sve ljude unutra. Dok su se približavali
konačnom odredištu, nervi su mu poigravali, krv mu se
komešala od navale adrenalina, a verni motor je tutnjao,
udarajući postojanim ritmom zdravog pulsa.
 33
Vreme je letelo i automobil je za nešto manje od dva sata
vožnje proždrao stotinu devedeset kilometara razdaljine
između dva grada. Poslednja dnevna svetlost zamirala je
iznad okeana na zapadu dok su se spuštali sa obronaka
planine Soledad, prema srcu grada koji se, obojen poslednjim
zracima zalazećeg sunca, otvarao pred njihovim pogledom
poput zlatnog ćilima. Premda je automobil posedovao ogromne
acetilenske farove, Bel nije želeo da gubi vreme na
zaustavljanje i njihovo uključivanje.
„Kako stojimo sa benzinom?“, upitao je Bronsona
hrapavim glasom i usta prepunih prašine.
Bronson se okrenuo u sedištu, odvrnuo poklopac velikog
rezervoara za gorivo i gurnuo štap u otvor. Izvukao ga je i
umorno pogledao u vlagu pri samom vrhu.
„Recimo da imamo dovoljno da završimo trku na
isparenjima.“
Bel je ćutke klimnuo glavom.
Strahoviti napor uzeo je danak. Nakon nekoliko sati
neprestanog okretanja velikog volana kako bi pomerao kruti
zglob na prednjim točkovima, ruke su mu bile potpuno
utrnule i osećao se kao da više nisu deo njegovog tela.
Gležnjevi i kolena su ga takođe boleli od neprestanog
naizmeničnog pritiskanja kvačila, papučice za gas i kočnice, a
plikovi su mu poiskakali na obe šake unutar kožnih rukavica
za vožnju. Pa ipak, Bel je poslednjih nekoliko kilometara vozio
automobil punom brzinom prema konačnom odredištu, poput
medveda koji juri za losom.
I lokomobil je bio u užasnom stanju. Čvornovate šare na
mišlen gumama bile su maltene skroz uništene pa su se
točkovi tresli i usled najmanjeg udarca, a verni motor je
ispuštao neobične zvuke dok se vodena para podizala iz
poklopca hladnjaka. No, veličanstvena mašina je i dalje
gurala napred.
„Pitam se šta li se vrzma po Kromvelovom mozgu“, rekao
je Bel. „Kasno je danas za pljačku. Banka je zatvorena sve do
sutra ujutru.“
„Danas je petak“, odgovorio je Bronson. „Banke u San
Dijegu ostaju otvorene sve do devet sati uveče.“
Dok su jurili niz Ulicu Indija, paralelnu sa železničkim
šinama, prema stanici udaljenoj nepunih kilometar i po, Bel
je na trenutak podigao pogled s druma i spazio kako voz sa
samo jednim prikačenim vagonom usporava.
Lokomotiva, koja je vukla privatna Pulmanova kola,
zaustavila se na sporednom koloseku četiri koloseka dalje od
ulice. Dim se lenjo podizao iz dimnjaka dok je mašinovođa
ispuštao vodenu paru iz izduvnih cevi. Ložač se popeo na vrh
tendera i pripremao se da sipa vodu iz velikog drvenog
rezervoara kraj šina. Dok se spuštao mrak, svetla su se
uključila u Pulmanovom vagonu, trenutno parkiranom
kilometar i po dalje od železničke stanice i centra grada.
Bel je istog časa znao da je to Kromvelov privatni voz.
Nije oklevao ni tren. Okrenuo je volan oštro ulevo i
poterao lokomobil preko šina. Prelazeći preko tri koloseka, sve
četiri pohabane gume su pukle, a automobil je stigao do voza
na felnama, pri čemu su varnice iskrile poput pljuska
meteora dok su goli točkovi strugali po čeličnim šinama.
Bronson nije rekao ni reč. Bio je ukočen od šoka i
zbunjenosti sve dok nije ugledao voz i shvatio šta Bel
namerava. Uzbuđenje se pretvorilo u ushićenje zbog spoznaje
da su, nakon osam stotina kilometara hazar- derske vožnje,
napokon stigli na pljucomet od cilja.
Bel je nagazio kočnicu lokomobila i zaustavio vozilo na
šinama ispred lokomotive. Potrošivši i silu inercije, automobil
je bespomoćno stajao dok mu je pregrejani motor pucketao, a
hladnjak ispuštao oblake vodene pare, praćene smradom
zapaljenih pneumatika isečenih na froncle. Njihova suluda i
divlja potera dostigla je prikladan vrhunac ispred plena koji
su progonili kroz divlje, nenaseljene krajeve pakla.
„Možda deljemo ražanj dok je zec još u šumi“, rekao je
Bronson. „Kromvel još nije pokušao da opljačka banku. Ne
možemo da ga uhapsimo bez počinjenog zločina.“
„Možda. Ali za vreme vožnje od San Franciska dovde,
imao sam dovoljno vremena za razmišljanje. Bolje da sad
uhvatimo Kromvela, pre nego što bude imao vremena da dela.
Ukoliko ponovo prozre našu zamku, izgubljeni smo. Kasnije
ću brinuti o prikupljanju dovoljno dokaza da ga osudimo.
Osim toga, ovde se ne nalazi na domaćem terenu. Ne može da
pozove skupe advokate da polože kauciju i izvuku ga iz
zatvora.“
Bel je bio potpuno svestan da niko nije imao dovoljno
vremena da siđe sa voza tokom tih nekoliko minuta koliko je
kompozicija stajala u mestu. Izašao je iz automobila i
teturavim korakom krenuo prema Pulmanovom vagonu, dok
su umor, bol i iznurenost polako napuštali njegovo telo.
Iznenada se ukopao u mestu i zavukao u procep između
Pulmanovih kola i tendera za ugalj, posmatrajući dva
stjuarda kako iznose motocikl iz vagona na zemlju pored šina.
Sačekao je strpljivo nekoliko minuta, sve dok čovek
obučen u uniformu konduktera nije sišao sa Pulmanovih kola
i prebacio nogu preko sedišta motocikla, koji je Bel prepoznao
kao harli-dejvidson. Čovek je bio leđima okrenut Belu, koji je
tiho krenuo duž Pulmanovog vagona i zaustavio se tek kada
se našao svega metar i po iza čoveka koji se naginjao dole
kako bi otvorio ventil za dovod goriva u karburator,
pripremajući se da uključi motor.
„Harli je dobra mašina“, rekao je smireno Bel, „ali ja
lično više volim indijan.“
Muškarac na motociklu se ukočio na zvuk poznatog
glasa. Polako je okrenuo glavu i pred sobom ugledao sablast.
Jezivo osvetljenje padalo je sa električne rasvete duž
sporednog koloseka. Prilika pred njim nosila je kratki kožni
kaput preko pantalona za jahanje i čizme koje su izgledale
kao da su prošle kroz močvaru. Naočare su joj stajale
podignute na čelu, otkrivajući pramenove plave kose
ulepljene sasušenim blatom. Ali smesta je prepoznao lice,
prodorne oči i zaprljane brkove iznad gornje usne.
„ Ti!“
„Nisi preterano originalan“, rekao je cinično Bel. „No,
budući da sam upotrebio isti izraz u banci u Teluridu, neću te
kritikovati.“
Dvojica muškaraca posmatrala su jedan drugog u tišini
koja je, činilo se, trajala čitavu večnost, iako je Kromvelu bilo
potrebno svega nekoliko sekundi da se uveri da je prikaza
pred njim zaista Ajzak Bel. Kromvel je naprosto sedeo na
motociklu i zurio u Bela sa nevericom, a lice mu je iznenada
prebledelo.
„Ti si mrtav!“, prodahtao je. „Upucao sam te!“
„Dva puta, da budemo precizni“, rekao je Bel
neumoljivim glasom. Desnom šakom je stisnuo dršku kolta
kalibra 45 i uperio cev posred Kromvelovih očiju, ruke
nepomične poput železne šipke u betonu.
Po prvi put u životu, Kromvel je bio uhvaćen potpuno
spuštenog garda. Njegov agilni um, ispunjen
samopouzdanjem, nikada se nije pozabavio time šta da radi
ako se ikada desi da bude uhvaćen. Nezamislivo, ali to nikada
nije uzeo u razmatranje. Oduvekje mislio da je nedodirljiv.
Sada je stajao sučeljen licem u lice sa svojim najgorim
neprijateljem, koji bi trebalo da bude mrtav. Osećao se kao
kapetan čiji se nepotopivi brod upravo nasukao na stene.
Njegov kolt kalibra 38 nalazio se u džepu kaputa, ali je
Kromvel znao da će mu Bel razneti glavu pre nego što mu
pođe za rukom da ga potegne. Polako, podigao je ruke iznad
glave priznajući poraz.
„Šta sada?“, upitao je.
„Pozajmiću tvoj voz kako bih te vratio natrag u San
Francisko. Tamo ću te predati policiji, nakon čega će ti suditi
za ubistvo i obesiti,“
„Sve si baš lepo smislio.“
„Ovaj dan je morao da dođe kad-tad, Kromvele. Trebalo
je da prekineš dok si bio u prednosti.“
„Ne možeš da me uhapsiš. Nisam počinio nikakav zločin.“
„Zašto si onda obučen kao kondukter?"
„Zbog čega me jednostavno odmah ne ubiješ i ne završiš
s tim?“, upitao je Kromvel sa starom arogancijom u glasu.
„To bi predstavljalo isuviše blagu kaznu za tvoje zločine“,
rekao je jetko Bel. „Bolje da imaš puno vremena na
raspolaganju da natenane razmišljaš o dželatovoj omči koja se
steže oko tvog ubilačkog vrata.“ Bronson se pojavio sa druge
strane Pulmanovog vagona, sa pištoljem smit i veson
uperenim u Kromvelove grudi. „Alal ti vera, Ajzače. Uhvatio si
našeg druškana pre nego što je uspeo da počini još jedan
zločin.“
Bel je dodao Bronsonu par niklovanih lisica sa
dvostrukom bravom. Agent ih je bez oklevanja navukao na
Kromvelove zglobove. Potom je detaljno pretražio bandita i
pronašao automatski kolt kalibra 38.
„Oružje kojim si počinio više od trideset zločina", rekao je
ledenim glasom Bronson.
„Odakle si se ti pojavio?“, upitao je nadmeno Kromvel
ugledavši Bronsona, znajući zasigurno da njih dvojica ne bi
oklevali ni tren da ga upucaju ukoliko bi pokazao i najmanju
naznaku pokušaja da pobegne.
„ Ajzak nas je dovezao iz San Franciska u svom
automobilu", odgovorio je lakonski Bronson kao da je u
pitanju svakidašnji događaj.
„Nemoguće!“, frknuo je Kromvel.
„To sam i ja mislio“ rekao je Bronson vodeći Kromvela
uza stepenice ka Pulmanovom vagonu, gde je uzeo svoje
lisice, stavio ih oko Kromvelovih nožnih zglobova, a zatim ga
grubo gurnuo na kauč.
Bel je prišao šinama i tužno se zagledao u izubijani
lokomobil. Noseći kanister ulja u rukama, čovek sa grudima
širokim poput bačve, odeven u radni kombinezon i sa kapom
mašinovođe na glavi, prišao je Belu sa leđa i zagledao se
tupavo u automobil.
„Kako se, za ime sveta, ova olupina stvorila na šinama
ispred moje lokomotive?“
„Duga priča“, rekao je umorno Bel.
„Šta će biti s automobilom?“
Bel je progovorio tihim, bezmalo svečanim glasom:
„Poslaću ga natrag u fabriku u Bridžport u Konektikatu, gde
će ga popraviti da bude kao nov.“
„Popravićeš ovu šklopociju?“, rekao je mašinovođa
odmahujući glavom. „Zašto se uopšte trudiš?“
Bel je pogledao lokomobil sa izrazom Ijubavi u očima i
rekao:
„Zato što je to i te kako zaslužila.“
 34
Ti si budala ako misliš da tek tako možeš da me
kidnapuješ i izvučeš se s tim“, izjavio je Kromvel prezrivo.
„Nemaš ovlašćenje da me uhapsiš bez naloga. Čim se vratimo
u San Francisko, moji advokati će zahtevati da me pustite na
slobodu. Pošto napravim budale od svih u Detektivskoj
agenciji Van Dorn, otići ću slobodan kao ptica na grani. Potom
ću pokrenuti lavinu parnica koje će uništiti tvoju agenciju i
udaviti je u moru skandala.“
Kromvel je sedeo prikovan za veliki kauč u središtu
privatnog putničkog vagona. Nožni i ručni zglobovi, pa čak i
vrat, bili su mu okovani čeličnim bukagijama koje su lancima
bile privezane za metalne alke na podu prednjeg dela vagona.
Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Četvorica teško naoružanih
agenata iz Van Dornove kancelarije u Los Anđelesu sedela su
na manje od tri metra od bandita, sa napunjenim
sačmaricama skraćenih cevi položenim preko kolena.
„Možda će ti se pružiti prilika da ispoljiš svoj naduvani
ego pred tvojim prijateljima u gradskoj skupštini, prijatelju
moj“, rekao je Bel. „Ali otići ćeš slobodan koliko i svinja do
najbliže klanice.“
„Ja sam nevin“, rekao je Kromvel bezizražajnim glasom.
„Mogu da dokažem da nisam bio ni blizu opljačkanim
bankama za koje me optužujete. Gde su vaši dokazi? Gde su
vam svedoci?“
„Ja sam svedok“, odgovorio je Bel. „Prozreo sam tvoje
prerušavanje u žensku odeću pre nego što si me upucao.“
„Vi, gospodine Bel? Koja porota u San Francisku bi
poverovala u vaše svedočenje? Suđenje će biti smejurija.
Nemate dovoljno dokaza ni da podignete optužnicu, a kamoli
da me osudite.“
Bel je uputio Kromvelu lisičji osmeh.
 „Ja nisam jedini svedok. Postoje drugi ljudi u gradovima
u kojima si počinio zločine, koji takođe mogu da te
identifikuju."
„Zaista?" Kromvel se zavalio u naslon kauča kao da
nema ni naj- manje brige na svetu. „Sudeći po onome što sam
pročitao u novinama o Krvoloku, on se uvek prerušava tokom
pljačke. Kako mogu da ga identifikuju?“
„Moraćeš da sačekaš i da vidiš.“
„Ja sam veoma uticajna osoba u San Francisku", rekao
je Kromvel sa nepokolebljivim uverenjem. „Umnogome sam
doprineo izboru svakog sudije Višeg i Saveznog suda. Duguju
mi. Isto je i sa dobrim građanima San Franciska. Čak i kada
biste mogli da me dovučete na optuženičku klupu, nikakva
porota sastavljena od mojih sugrađana neće me osuditi,
naročito ne kada uzmu u obzir hiljade dolara koje sam
potrošio na njihovu dobrobit.“
„Kladiš se a da još nisi video podeljene karte“, rekao je
Bel. „Savezni sudija, koji će u tvom slučaju predsedavati, doći
će iz Vašingtona, a suđenje će se obaviti negde drugde, negde
gde nisi gradski miljenik.“
„Mogu da priuštim sebi najbolje advokate u zemlji“,
nastavio je da govori oholo Kromvel. „Nijedna porota, bez
obzira na to koji sudija sedi na klupi, nikada me neće osuditi
za zločine na osnovu toliko oskudnih dokaza, a svakako ne s
obzirom na moju reputaciju dobrotvora koga vole siromašni
građani i beskućnici San Franciska.“
Bronsonovo lice je pomračio izraz gađenja. Bila mu je
potrebna sva snaga volje da ne zabije pesnicu u Kromvelovu
njušku.
„Kaži to porodicama žrtava koje si hladnokrvno pobio.
Reci im kako si potrošio ukradeni novac kako bi sebi
obezbedio raskošan život bankara u luksuznoj kućerini na
brdu Nob.“
Kromvel se drsko nasmešio i nije ništa odgovorio.
Voz je počeo da usporava. Bronson je prišao prozoru i
provirio napolje.
„Ulazimo u Santa Barbaru. Mašinovođa će sigurno stati
da uzme vodu.“
„Voleo bih da na železničkoj stanici siđem“, rekao je Bel.
„Postoji izvesna sitnica za koju bih želeo da se pobrinem.“
Čim se voz zaustavio, Bel je skočio sa stepenica vagona
na putničku platformu i brzo nestao sa vidika. Deset minuta
kasnije, dok je prodorni pisak označavao da mašinovođa
namerava da pokrene pogonske točkove lokomotive, Bel je
dokaskao natrag i ukrcao se u Pulmanov vagon.
„Zašto si silazio?“, upitao je Bronson.
Kromvel je smesta posumnjao da je u pitanju nešto što
mu se neće svideti. Promeškoljio se na kauču i nagnuo
napred da bolje čuje Belov odgovor.
„Telefonske linije preko poplavljene jaruge sada su
popravljene“, Bel je odgovorio Bronsonu. Potom je pogledao u
Kromvela sa pakosnim osmehom na usnama. „Pozvao sam
kancelariju agencije i naložio našim agentima da smeste tvoju
sestru u zatvor kao saučesnika."
„Ti si lud“, uzviknuo je Kromvel.
„Mislim da možemo da dokažemo kako je ona upletena u
ubistva koja je počinio Krvolok.“
Kromvel je pokušao da skoči sa kauča, lica izobličenog u
masku mržnje i gnušanja, ali su ga u tome zaustavili lanci.
„Prljava svinjo“, prosiktao je, „Margaret nema nikakve
veze sa ovim. Nije znala ništa o mojim...“, zaćutao je pre nego
što je okrivio samog sebe. Polako se ponovo spustio na kauč i
povratio uobičajenu staloženost i uobraženo ponašanje.
„Skupo ćete platiti zbog uvlačenja nevine žene u vaše smešne
optužbe. Margaret će se vratiti u svoju sobu nepunih sat
vremena nakon što je lažno optužite za zločine o kojima nije
ništa znala.“
Bel se zagledao u Kromvelove oči sa samopouzdanjem
pantera koji se upravo sprema da odgrize komad mesa sa tela
uhvaćene antilope.
 „Margaret će progovoriti“, rekao je Bel odsečno. „Ispričaće
sve što zna u pokušaju da spase svog brata. Lagaće, naravno,
ali će se saplesti na hiljadu sitnih detalja na koje neće znati
odgovore. Margaret će biti svedok koji će te protiv svoje volje
odvesti na vešala.“
„Čak i da jesam kriv, Margaret nikada ne bi prozborila ni
reč protiv mene“, rekao je Kromvel samouvereno.
„O, progovoriće, i te kako, naročito ako bude znala da će
u suprotnom otići u zatvor do kraja života. Zbog toga, a i zbog
gubitka života na visokoj nozi. Odavanje dokaza pašće joj
sasvim lako ako u suprotnom bude morala da plati paprenu
cenu za svoje ćutanje.“
„Prilično potcenjujete Margaret.“
„Mislim da ne“, rekao je tiho Bel.
Kromvel se uzdržano nasmešio.
„Nikada vam neće poći za rukom da je povežete sa
zločinima, ništa više nego što ćete uspeti da ubedite porotu da
sam kriv.“
Bel se zagledao u bankara.
„Jesi li kriv?“
Kromvel se nasmejao i osvrnuo po putničkom vagonu.
„Pokušavate da me navedete da priznam da sam Krvolok
pred svedocima? De, de, Bele.“ Ovog puta nije bilo gospodina
u Kromvelovom obraćanju. „Vi hodate po tankom ledu i
svesni ste toga.“
Bel je potom skinuo rukavicu sa Kromvelove leve šake i
otkrio metalnu cevčicu na mestu gde mu se nekad nalazio
mali prst.
„Videćemo", razmišljao je naglas Bel. „Videćemo.“

Bel ništa nije rizikovao. Pošto su stigli u San Francisko,

naredio je mašinovođi da mimoiđe glavnu železničku stanicu
i skrene na sporedni kolosek. Bronson je pri ruci imao malu
armiju agenata, koji su sproveli Džejkoba Kromvela do
ambulantnih kola, gde su ga privezali za nosila i tako ga
provezli kroz grad.
„Ne smemo da rizikujemo da smestimo Kromvela u
okružni zatvor“, rekao je Bel. „Njegovi prijatelji će ga izbaviti
za tili čas. Vodite ga preko zaliva u Savezni zatvor San
Kventin. Držaćemo ga na ledu sve dok ne budemo spremni da
podignemo zvaničnu optužnicu.“
„Svaki novinar u gradu biće prisutan da zabeleži taj
događaj“, primetio je Bronson.
„Razaslaće priču telegrafom u sve novine širom zemlje,
odavde do Bangora u Mejnu“, rekao je Bel sa osmehom. „Sve
što sada treba da uradimo jeste da ga sprečimo da nam se
provuče kroz prste. Kromvel će pokušati da podmiti svakog
čuvara koji mu se približi."
„Poznajem upravnika San Kventina", rekao je Bronson.
„Ispravan je kao strela. Kromvel će džabe traćiti dah ako misli
da će mu poći za rukom da novcem kupi izlaz napolje.“
„Nemoj da misliš da neće pokušati.“ Bel je pogledao u
Kromvela koga su grubo unosili u ambulantno vozilo. „Navuci
mu kapuljaču preko glave kako ga niko ne bi prepoznao.
Nateraj upravnika zatvora da obeća kako nikome neće
zucnuti ni reč o ovome. I neka zatvori Kromvela u samicu,
podalje od ostalih zatvorenika. Daćemo mu potrebnu
papirologiju sutra ujutru.“
„Šta je sa Margaret? Sumnjam da će bilo koji sudija, sa
rukama duboko zavučenim u Kromvelove džepove, popuniti
nalog za njeno hapšenje."
„U svakom slučaju, obavi potrebne pripreme,“, odgovorio
je Bel. „Pritisni je. Nakon što sazna da joj se brat nalazi u
pritvoru i da može potonuti zajedno s njim, kladim se da će
Margaret sakupiti sav novac pri ruci i dati se u bekstvo.
Potom će nam pasti pravo u šake.“
Pre nego što se zaputio u Bronsonovu kancelariju, Bel je
svratio do ispostave telegrafa i poslao podugačak telegram
Van Dornu, obaveštavajući ga o hvatanju ozloglašenog
Bandita Krvoloka. Takođe je zatražio i svu pomoć koju je
pukovnik Danzler mogao da im pruži.

Kromvel je bio u pravu u vezi sa jednim. Margaret je

odista išetala iz policijske stanice nepunih trideset minuta
nakon što su je tamo privela dva Van Dornova agenta.
Kromvelovi advokati su već bili tamo i ugovarali su kauciju
kada je ona pristigla. Čak je i njen šofer bio pri ruci kako bi je
odmah odvezao natrag kući, čekajući kraj rols-rojsa
parkiranog u zoni u kojoj nijednom vozilu nije bilo dozvoljeno
parkiranje. I sudija za prekršaje se nekim čudom odmah
pojavio i potpisao neophodne papire za njeno puštanje na
slobodu. Novinaru, koji je bio prisutan u stanici kako bi
napravio reportažu o slučaju provale, izgledalo je da je
Margaretino hapšenje i gotovo trenutno puštanje na slobodu
tek dobro izrežirana formalnost.
U međuvremenu, Bronson i njegovi agenti ukrcali su
ambulantna kola u kojima su prevozili Kromvela na trajekt,
koji ih je prebacio preko zaliva u okrug Marin. Pošto su
napustili dokove, odvezli su se u Savezni zatvor San Kventin.
Kao što je Bronson i tvrdio, upravnik je bio voljan da
sarađuje, pa čak i ponosan što može da drži čuvenog Bandita
Krvoloka u svom zatvoru sve dok Bel i Bronson ne budu mogli
da srede izvođenje na sud.
Pošto je Bel napustio kancelariju telegrafa, otišao je do
Kromvelove banke. Popeo se liftom u glavnu kancelariju i
prišao stolu za kojim je sedela Merion.
„Uzmi šešir“, rekao je bez okolišanja glasom koji nije
trpeo protivljenje. „Provešćeš ostatak dana slobodno."
Merion se štrecnula, sasvim izbačena iz ravnoteže
Belovim iznenadnim pojavljivanjem nakon tri dana odsustva.
Njena vatrena osećanja prema njemu su se istog časa
rasplamsala. Premda je uvidela da s njim nema
raspravljanja, ipak je rekla:
„Ne mogu tek tako da napustim kancelariju kad god mi
se ćefne. Mogla bih da ostanem bez posla.“
„Već si ostala bez posla. Tvoj šef se nalazi iza rešetaka.“
Obišao je oko stola i izvukao stolicu kako bi Merion mogla da
ustane.
Merion se polako osovila na noge i zagledala u njega
ošamućena.
„O čemu to govoriš?"
„Predstava je gotova. Kromvel se nalazi u pritvoru sve
dok ne pribavimo nalog potreban za njegovo hapšenje i
dokumente neophodne za podizanje optužnice.“
Kao da se kreće kroz maglu, Merion je uzela šešir i
tašnicu iz ormana, koji se nalazio iza njenog stola, a zatim je
naprosto stajala tamo nesigurna šta sledeće da uradi.
Spustila je pogled i zagledala se u neverici u pod. Nikada joj
nije palo na pamet kako je moguće da je Džejkob Kromvel
ranjiv, bez obzira na njegove zločine.
Bel je i ranije viđao kako joj obrazi crvene i uvek mu se
dopadala njena smerna reakcija. Uzeo je šešir iz njenih
prstiju i stavio joj ga iskošeno na glavu.
„Dopada mi se to“, rekao je smejući se.
„E pa meni se ne dopada“, rekla je Merion sa tipičnom
ženskom ljutnjom u glasu dok je ispravljala šešir u prikladan
položaj na svojoj ljupkoj glavi. „Gde me vodiš?“
„Na plažu, gde možemo da se prošetamo po pesku i
nadugačko porazgovaramo o skorašnjim događajima.“
„Idemo li tvojim trkačkim automobilom?“
Merion je iznenadio izraz bola koji je prešao preko
Belovog lica.
„Plašim se da se u skorije vreme nećemo njime voziti.“
 35
Izgradnja zatvora San Kventin započela je praćena
povoljnim znamenjima na Dan pada Bastilje, 14. jula 1852.
godine. Niko ne zna zašto je zatvor kasnije nazvan po
zatvoreniku Migelu Kventinu koji je služio kaznu zbog
ubistva. Španska reč san u prevodu znači sveti. Kventin nije
bio nikakav svetac, ali se njegovo ime zadržalo, a zatvor je
vremenom postao poznat kao San Kventin.
U najstarijem saveznom zatvoru u Kaliforniji, prvo
pogubljenje je izvršeno 1893. godine, kada je Hoze Gabrijel
obešen zbog ubistva starog bračnog para za koji je radio. I
žene su takođe bile zatvarane tamo, u izdvojenoj zgradi. Do
1906. godine, preko stotinu zatvorenika je umrlo iza
zatvorskih zidova, a načini tih smrti varirali su od ubistava i
samoubistava, do smrti usled raznih boleština. Tela su
sahranjivana izvan zatvorskih zidina.
Upravnik Ričard Veber bio je krupan muškarac,
energičan i agilan poput gimnastičara, pravi radoholik
potpuno posvećen svom poslu. Razbacane građe i čvrst kao
kamen, na licu mu se neprestano nalazio osmeh koji mu je
blago izvijao uglove usana nagore. Zagovornik stroge
discipline, sa jasnim pristupom prevaspitavanju zatvorenika,
Veber ih je upošljavao da rade u zatvorskim fabrikama i
vrtovima i terao ih da se priključuju mnogobrojnim
obrazovnim kursevima. Njegov program davanja malih
novčanih kompenzacija robijašima za njihov rad, zajedno sa
nagrađivanjem u vidu smanjenja trajanja njihovih kazni,
doneo mu je reputaciju nepopustljivog ali pravednog
upravnika.
Bronson je bio blizu istine kada je tvrdio da je Veber
nepotkupljiv. Upravnik je bio poznat kao čovek daleko iznad
ljage korupcije ili neke druge mutljavine. On i njegova žena
odgajili su osmoro dece. Njegova plata starešine najveće
kaznene ustanove u zemlji bila je pozamašna, ali je, uprkos
tome, ostavljala malo novca za dodatne raskoši. Njegov san o
odlasku u penziju i povlačenju na ranč u San Hoakinovu
dolinu bio je samo to - tek običan san.
Mada se često govori da svaki čovek ima svoju cenu, svi
koji su poznavali Ričarda Vebera mislili su da je nepotkupljiv.
Međutim, kako se ispostavilo, ispod te čvrste oplate
integriteta, on je ipak bio samo običan čovek.
Ubrzo pošto je Kromvel stigao u San Kventin, upravnik
Veber ga je posetio u samici dva nivoa ispod glavne zatvorske
zgrade. Pošto je naredio dvojici stražara da otključaju čelična
vrata, Veber je ušao u ćeliju i seo na malenu stolicu na
rasklapanje koju je doneo sa sobom.
„Gospodine Kromvel", rekao je učtivo, „dobro došli u San
Kventin!“ Kromvel je ustao sa kreveta i klimnuo glavom.
„Možda bi trebalo da vam se zahvalim na gostoprimstvu, ali to
bi bila bezočna laž.“
„Koliko sam shvatio, bićete s nama tek nakratko."
„Sve dok me ne izvedu pred Savezni sud“, rekao je
Kromvel. „Da li vam je to rekao Bronson iz Detektivske
agencije Van Dorn?“
Veber je potvrdno klimnuo glavom.
„Rekao mi je da čeka uputstva iz Odeljenja za borbu
protiv kriminala u Vašingtonu.“
„Znate li zašto sam uhapšen?“
„Rekli su mi da ste vi ozloglašeni Bandit Krvolok.“
„Jeste li upoznati sa mojim društvenim statusom u
zajednici San Franciska?“, upitao je Kromvel.
„Jesam“, odgovorio je Veber. „Vlasnik ste Kromvelove
banke i filantrop dostojan divljenja.“
„Mislite li da je takav čovek sposoban da pljačka banke i
ubije na desetine ljudi?“
Veber se nelagodno promeškoljio na stolici.
„Moram da priznam da mi to deluje malo nategnuto.“
 Kromvel se spremio na završni skok na plen.
„Ako vam dam reč da nisam počinio nijedan zločin i da
ove lažne optužbe predstavljaju bezočan pokušaj Vlade
Sjedinjenih Država da preuzme kontrolu nad mojom
bankom, da li biste me pustili na slobodu?“
Veber je razmislio na tren, a zatim odrično odmahnuo
glavom.
„Žao mi je, gospodine Kromvel, ali nisam ovlašćen da vas
oslobodim.“
„Bez obzira na to što protiv mene nije podignuta nikakva
zvanična optužnica?"
„Gospodin Bronson me je uverio da se optužnica
priprema u trenutku dok razgovaramo.“
„Ako vam garantujem da ne nameravam da pobegnem,
već da moram da odem direktno do mojih advokata u gradu i
da od sudije za prekršaje nabavim neophodne papire za moje
puštanje na slobodu, da li biste mi u tom slučaju dozvolili da
izađem iz zatvora?“
„Možda i bih kada bih smeo“, rekao je Veber. „Međutim,
kao upravnik, ne mogu da vam dopustim da napustite zatvor
pre nego što se neophodni papiri za puštanje na slobodu ne
nađu u mojim rukama. Osim toga, Van Dornovi agenti
patroliraju oko zatvorskih zidova kako bi vas sprečili da
pobegnete.“
Kromvel se osvrnuo po betonskoj ćeliji bez prozora i sa
velikim čeličnim vratima. „Da li je ijedan zatvorenik ikada
pobegao iz samice?“
„Nijedan u čitavoj istoriji San Kventina."
Kromvel je zastao da pripremi svoju zamku.
„Pretpostavimo - samo pretpostavimo, upravniče - da me
vi lično odvedete u San Francisko?“ Veber ga je pogledao sa
zanimanjem.
„Šta imate na umu?“
„Odvezite me do kancelarije okružnog tužioca Horvata i
privatni kurir će vam na kućnu adresu dostaviti pedeset
hiljada dolara u gotovom novcu tačno sat vremena kasnije.“
Upravnik je nekoliko trenutaka razmišljao o Kromvelovoj
ponudi. Znao je da posredi nije prazno obećanje. Bankar je
vredeo mnogo miliona dolara, a suma će biti isplaćena u
gotovom novcu, što je značilo da neće ostaviti nikakav trag
koji bi policijski istražitelji mogli da prate. Pedeset hiljada
dolara je predstavljalo ogromnu svotu novca. Novac bi mogao
da čuva skriven sve do penzije. Veber je znao da je pedeset
hiljada dolara i više nego dovoljno da kupi ranč bez premca u
čitavoj državi. Bila je to ponuda kakvu čak ni nepotkupljiva
osoba nije mogla da odbije.
Napokon, Veber je ustao sa stolice, prišao čeličnim
vratima i pokucao tri puta. Vrata su se otvorila, a u samicu je
ušao uniformisani stražar.
„Navuci kapuljaču preko zatvorenikove glave i odvedi ga
u kancelariju iza moje kuće. Čekaću vas tamo.“ Potom se
okrenuo i izašao iz ćelije.
Deset minuta kasnije, čuvar je gurnuo Kromvela u
Veberovu kancelariju. „Ukloni mu kapuljaču i bukagije",
naredio je Veber stražaru. Čim je čuvar uklonio kapuljaču i
skinuo okove sa Kromvelovih udova, upravnik ga je otpustio.
„Verujem da mogu da se oslonim na vašu džentlmensku
reč da će moja nadoknada stići tačno sat vremena pošto vas
ostavim na stepenicama ispred gradske skupštine?“
Kromvel je trezveno klimnuo glavom.
„Uveravam vas, novac će se naći u vašim rukama već
ovog popodneva.“
„Dobro.“ Veber je ustao i prišao ormanu. Vratio se noseći
u rukama žensku haljinu, šešir, tašnu i šal. „Obucite ovo. Vi
ste nizak čovek, otprilike iste visine kao i moja supruga.
Bićete prerušeni u nju dok budemo prolazili kroz unutrašnje
kapije i glavnu kapiju. Držite glavu pognutu i stražari na vas
neće obratiti nikakvu pažnju. Moja žena i ja često odlazimo
na izlete u prirodu ili idemo u grad.“
„Šta ćemo sa Van Dornovim agentima koji patroliraju s
druge strane zatvorskih zidova?“
Veber se slabašno nasmešio.
„Ja sam poslednja osoba na svetu koju bi osumnjičili za
nepoštenu radnju.“
Kromvel je pogledao žensku odeću i nasmejao se.
„Nešto vam je smešno?“, upitao je Veber.
„Nije“, odgovorio je Kromvel. „Samo, radio sam ovo već
jednom ranije.“ Nakon što je Kromvel obukao odeću
upravnikove supruge, obmotao je šal oko vrata i navukao
šešir skroz nadole kako bi koliko-toliko sakrio dvodnevne
čekinje koje su počele da mu prekrivaju obraze. „Spreman
sam“, obznanio je.
Veber ga je izveo iz kancelarije i poveo preko dvorišta ka
garaži u kojoj je stajao parkiran Fordov model T. Kromvel je
bez napora navio kurblu i popeo se na prednje sedište.
Automobil se zakotrljao po pošljunčenom putu prema
unutrašnjim kapijama i propušten je uz usputno upravnikovo
mahanje rukom. Glavna kapija je predstavljala sasvim
drugačiju priču. Tu su dvojica stražara prišla upravniku kako
bi im lično naredio da otvore kapiju. „Šeri i ja idemo u grad
da kupimo poklon za rođendan njene sestre", rekao je
smireno.
Stražar sa leve strane automobila je savesno salutirao
upravniku i mahnuo mu rukom da prođe. Stražar sa desne
strane je zurio u Kromvela, koji je napravio čitavu predstavu
od pretraživanja tašnice. Čuvar se sagnuo napred kako bi
pogledao ispod šešira, ali je upravnik primetio njegov pokret i
odbrusio: „Prekini da zijaš i otvori kapiju.“
Stražar se naglo uspravio i mahnuo rukom inženjeru u
tornju koji je kontrolisao mehanizam za otvaranje masivnih
čeličnih vrata. Čim se kapija otvorila dovoljno da propusti
ford, Veber je ubacio menjač u prvu brzinu i pritisnuo
papučicu za gas. Automobil je poskočio napred i uskoro se
kotrljao niz drum koji je vodio ka pristaništu trajekta za San
Francisko.
 36
Šta je učinio?“ zaurlao je Bel u slušalicu telefona.
„Šta se dešava?“, upitao je Bronson ulazeći u kancelariju
dok je Bel spuštao slušalicu.
Bel ga je pogledao lica izobličenog od besa.
„Tvoj prijatelj, pravedni i nepotkupljivi upravnik zatvora
San Kventin, upravo je pustio Kromvela na slobodu.“
„Ne mogu da verujem“, rekao je Bronson u potpunoj
neverici.
„Bolje da poveruješ!" brecnuo se Bel. „Upravo sam se čuo
sa Merion Morgan, Kromvelovom ličnom sekretaricom. Javila
mi je da se Kromvel ušetao u svoju kancelariju pre nepunih
pet minuta.“
„Mora da je pogrešila.“
„Ne, u pravu je“, rekao je Kertis stojeći u dovratku.
Pogledao je u Bronsona. „Agent koji je pratio Kromvelovu
sestru Margaret video ga je kako silazi niza stepenice gradske
skupštine i ulazi u njen automobil.“
„Upravnik Veber je primio mito“, promrmljao je Bronson.
„Nikada ne bih pomislio da je tako nešto moguće.“
„Kromvel mu je verovatno ponudio otkupninu dostojnu
kralja“, rekao je Bel.
„Moji agenti ispred San Kventina izvestili su me da je
Veber otišao sa svojorn suprugom automobilom u grad, u
kupovinu valjda.“
„Ovo nije prvi put da se Kromvel prerušava u ženu“,
promrmljao je gnevno Bel. „Nesumnjivo je skinuo haljinu čim
su se udaljili od San Kventina i pre nego što su se ukrcali na
trajekt."
„Šta ćemo sada da radimo?“, upitao je Kertis.
„Poslao sam telegram pukovniku Danzleru, direktoru
Odeljenja za borbu protiv kriminala Sjedinjenih Država.
Upravo sređuje da savezni sudija potpiše nalog za Kromvelovo
hapšenje, koji neće moći da poništi nijedan gradski ili savezni
pravosudni sistem. Čim se nalog nađe u našim rukama,
sklonićemo Kromvela zauvek iza rešetaka."
„Biće potrebno najmanje četiri dana da nalog pristigne
železnicom“, rekao je Bronson. „Šta ćemo da radimo ako
Kromvel pokuša da pobegne iz države? Nemamo zakonske
mogućnosti da ga sprečimo u tome.“
„Nismo imali zakonsko opravdanje ni da ga zarobimo u
San Dijegu“, odvratio je Bel. „Uhvatićemo ga ponovo i
držaćemo ga na ledu na nekom skrivenom mestu, sve dok
nalog ne stigne.“
Bronson je izgledao sumnjičavo.
„Ako ponovo pokušamo da stavimo šape na Kromvela,
njegovi prijatelji - gradonačelnik, šef policije i okružni šerif,
štitiće ga pomoću armije policajaca i zamenika naoružanih do
zuba. Mojih sedam agenata biće brojčano nadjačani dvadeset
prema jedan ako pokušamo da ga ponovo lišimo slobode.“
„Zar Kromvel zaista poseduje toliki uticaj?“, upitao je
Kertis.
„Stepen korupcije u San Francisku čini da mašina
političke organizacije Tamanijev holu{21} Njujorku izgleda
poput samostana“, rekao je Bronson. „Kromvel se iz petnih
žila potrudio da održi gradske zvaničnike srećnim i bogatim.“
Bel se lukavo nasmešio.
„Imaćemo sopstvenu armiju“, rekao je tiho. „Pukovnik
Danzler će pozvati odred vojske stacioniran u Prezidiju, ako to
budem zahtevao.“
„Možda će nam vojska biti potrebna i pre nego što
misliš“, rekao je Bronson. „Ukoliko Kromvel pokupi sav novac
iz svoje banke i zakupi još jedan voz, naći će se sa druge
strane meksičke granice slobodan kao ptičica na grani, i to
pre nego što mi budemo uspeli da mrdnemo prstom.“
„U pravu je“, složio se Kertis. „Kako trenutno stoje stvari,
bespomoćni smo. Ne možemo da ga dodirnemo. Dok Danzler
stupi u kontakt sa zapovednikom iz Prezidija i naredi da
trupe umarširaju u San Francisko, biće već prekasno.
Kromvelov plen će dotle već podmazati njegovo bekstvo iz
grada.“
Bel se naslonio unazad na stolici i zagledao u tavanicu.
„Ne nužno“, rekao je polako.
„Šta se vrzma po tom tvom podmuklom umu?“, upitao ga
je Kertis. „Pretpostavimo da lično predsednik Sjedinjenih
Država zatraži od predsednika železničke kompanije Južni
Pacifik da Kromvelu nipošto ne iznajmi voz?“
Bronson ga je pogledao.
„Da li je tako nešto moguće?“
Bel je klimnuo glavom.
„Pukovnik Danzler ima ogroman uticaj u Vašingtonu.
Van Dorn mi je rekao da su on i predsednik Ruzvelt veoma
bliski. Borili su se rame uz rame u Bici kod brda San Huan.
Mislim da je sasvim sigurno pretpostaviti da će Danzler
uspeti da ubedi predsednika da pristane.“
„A ako Kromvel iznajmi brod?“, upitao je Bronson.
„Onda će ratni brod mornarice Sjedinjenih Država biti
poslat da presretne odbegli brod na moru, uhvati Kromvela i
vrati ga nazad u San Francisko. Dotad ćemo već imati u
rukama neophodne naloge za njegovo hapšenje i suđenje.“
„Zvuči kao da si pokrio sve mogućnostf, rekao je sa
divljenjem Bronson.
„Kromvel je klizav poput jegulje“, rekao je Bel. „Ako
postoji i najmanja mogućnost da se izmigolji kroz našu
mrežu, ona će mu pasti na pamet.“ Zaćutao je i pogledao
zidni časovnik. „Četiri i trideset pet. Imam zakazanu večeru u
šest sati.“
„Sa Merion Morgan?“, upitao je Kertis sa lukavim
osmehom. „Čudi me da se vas dvoje, osim što ona drži
Kromvela na oku, upuštate i u romansu."
Bel je klimnuo.
 „Ona je izuzetna gospa.“ Ustao je sa stolice i obukao
kaput. „Sprema nam večeru u svom stanu.“
Bronson je namignuo Kertisu.
„Naš prijatelj je veoma srećan čovek.“
„Izgubio sampojam o vremenu", rekao je Bel. „Koji je
danas uopšte dan?“
„Utorak, 17. april“, odgovorio je Kertis. Potom je šaljivo
dodao: „Godina je 1906.“
„Znam koja je godina“, rekao je Bel dok je izlazio na
vrata. „Vidimo se sutra ujutru.“
Tužno, ali jedan od trojice muškaraca u prostoriji nikada
neće dočekati sutrašnji dan.

***

Margaret je zaustavila mercedes ispod trema koji je štitio

vozila parkirana pred ulaznim vratima kuće pre nego što se
odvezu u dvorište. Pošto je pokupila brata ispred gradske
skupštine, odvezla ga je u banku gde je Džejkob proveo dva
sata zaključan u svojoj kancelariji. Kada je napokon izašao, u
tišini su se odvezli na brdo Nob. Njihov šofer se pojavio iz
garaže i uvezao automobil unutra. Čim su stupili u predvorje,
Margaret je skinula šešir i kivno ga zavrljačila na pod,
gledajući u brata sa vatrom u očima.
„Nadam se da si sada zadovoljan, brate! Upravo si poslao
našu dobru sreću dođavola!“
Kromvel je poput starca ušetao u dnevni boravak i
umorno se spustio u fotelju.
„Napravio sam grešku i potcenio Bela“, rekao je. „Uhvatio
me je pre nego što sam uspeo da opljačkam banku u San
Dijegu.“
Pod se zaljuljao pod Margaretinim nogama, a čitavo
raspoloženje joj se najednom promenilo.
„Ajzak je živ? Video si ga?“
Pogledao ju je napeto.
 „Čini mi se da se neobično zanimaš za njegovu sudbinu",
rekao je suvoparno. „Da li ti je drago što je naš neprijatelj još
živ i zdrav?“
„Rekao si da si ga ubio u Teluridu."
Kromvel je progovorio kao da vuče vagon pun uglja.
„Mislio sam da jesam, ali je očigledno nekako preživeo.
To je jedina greška koju sam napravio za dvadeset godina.“
„Dakle, onda je on čovek koji te je vratio iz San Dijega i
smestio u San Kventin.“
Kromvel je klimnuo glavom.
„Nije imao nikakvo pravo na to. Prekoračio je granice
zakona. Bel će prevrnuti nebo i zemlju kako bi dokazao da
sam ja Bandit Krvolok i poslao na vešala.“
„Bekstvo iz grada neće biti nimalo lako. Van Dornovi
agenti posmatraju svaki naš korak.“
„Nemam nameru da bežim poput lopova u noći. Kucnuo
je čas da nam oni koji su svih ovih godina uživali u našoj
naklonosti i novcu vrate uslugu tako što će nas držati podalje
od Van Dornovog domašaja sve dok ne budemo spremni da se
tiho preselimo na zelenije pašnjake.“
Pogledala ga je odlučno, sa mislima nepokolebljivo
usmerenim na smer delanja.
„Unajmićemo najbolje advokate u Njujorku. Donošenje
presude protiv tebe biće nemoguće. Učinićemo da Ajzak Bel i
Detektivska agencija Van Dorn postanu predmet podsmeha
čitave nacije."
„Uopšte ne sumnjam da ćemo pobediti na sudu“, rekao
je Kromvel tiho zureći u sestru sa ozbiljnim izrazom na licu.
„No, naša reputacija dobrotvora u San Francisku biće
uništena. Banka će pretrpeti finansijsku katastrofu kada naši
klijenti, plašeći se skandala, otrče u suparničke banke.
Kromvelova nacionalna banka moraće da stavi katanac na
vrata.“ Zastao je radi dramskog efekta. „Osim ako...“
„Osim ako šta?“, upitala je uzvrativši mu neumoljiv
pogleđ.
 „Osim ako krišom, u potaji, ne premestimo naš novac u
neki drugi grad, u drugu državu, gde ćemo osnovati novo
finansijsko carstvo pod drugim imenom.“
Margaret se sada vidno opustila, pošto je shvatila da nije
sve izgubljeno; njen luksuzni način života možda se ipak neće
survati niz liticu.
„Koji grad i koju zemlju si imao na umu? Meksiko?
Brazil možda?“ Kromvel se zločesto nacerio. „Draga moja
sestro, mogu samo da se nadam da gospodin Bel razmišlja
kao i ti.“
Kromvel se osećao naročito samozadovoljno, verujući da
mu nije potrebno više od tri sata kako bi sredio pošiljku
novčanih rezervi iz svoje banke. Papirne vrednosti je već
poslao izvan zemlje kada je otišao u banku. Sada je trebalo
samo da Margaret i on spakuju kofere i zaključaju kuću,
ostavljajući je u rukama trgovca nekretninama koji će je
kasnije prodati. Potom će pred sobom imati čist put, nakon
što pređu granicu i ostave Sjedinjene Države za leđima.

Bel je sedeo i zamišljeno zurio u vatru u kaminu

Merioninog stana dok je ona spremala večeru u kuhinji.
Doneo je bocu kalifornijskog Beringer kaberne sovinjona,
berba 1900, i bio je na polovini prve čaše kada je Merion ušla
u trpezariju i počela da postavlja sto. Podigao je pogled i
osetio žarku želju da ustane i poljubi je.
Izgledala je očaravajuće, sa siluetom u obliku peščanog
sata, bujnih oblina i punih grudi. Nosila je ružičastu tesnu
bluzu od satena, sa ukrasnom čipkom koja joj je dosezala do
brade i izduživala njen dugački, graciozni vrat. Ružičasta
suknja je takođe bila dugačka, u obliku izvrnutog procvetalog
ljiljana. Bez obzira na to što joj je torzo napola bio prekriven
dugačkom keceljom, izgledala je elegantno.
Njena plava kosa svetlucala je pod svetlošću zapaljenih
sveća na stolu. Bila je začešljana unazad i sakupljena iza
njenih nežnih ušiju u svilenkastu spiralnu pundu. Bel je
potisnuo želju da je poljubi i jednostavno je uživao u njenom
prizoru.
„Ne spremam ništa preterano otmeno“, rekla je prilazeći i
sedajući na rukohvat fotelje. „Nadam se da voliš goveđi
lonac.“
„Obožavam goveđi lonac“, rekao je izgubivši svu
samokontrolu. Privukao ju je na krilo i dugo i strasno
poljubio. Merion se ukočila, zatim je zadrhtala, a oči joj
postadoše ogromne i poprimiše tamnozelenu boju. Dok su im
se usne razdvajale, njeno ponašanje se izmenilo. U očima joj
se pojavio drzak, a na licu nepristojan izraz. Disanje joj se
ubrzalo i iskusila je osećanje duboke uzbuđenosti, kakvo
nikada ranije nije osetila u prisustvu nekog muškarca. Sporo
i promišljeno, drhtavo je ustala sa njegovog krila i sklonila sa
čela pramen kose koji joj je pao preko očiju.
„Dosta s ovim, osim ako ne želiš da jedeš zagorelu
govedinu."
„Koliko još dugo moram da se zlopatim praznog
stomaka?“
Nasmejala se.
„Još desetak minuta. Čekam da krompirići omekšaju.“
Posmatrao je kako se vraća u kuhinju, koraka gipkog kao
u gazele. Dok je Merion postavljala tanjire na sto, Bel je
ponovo napunio njihove čaše, nakon čega su seli da obeduju.
Jeli su u tišini nekoliko trenutaka. Potom je Bel rekao:
„Sve je prekrasno. Jednog dana ćeš nekom srećniku
postati predivna supruga.“
Njegove reči su poput toplog povetarca prešle preko
njenog potiljka, a navala krvi je potekla preko njenih grudi
ukrutivši joj bradavice. Duboko u sebi, Merion se nadala da
se Belova osećanja kreću u istom smeru, ali se takođe plašila
da se njegova ljubav može ohladiti i da će on jedne večeri otići
u mrak, da se nikada više ne vrati.
Bel je pročitao Merioninu zbunjenost i uplašio se da
nastavi dalje. Promenio je temu razgovora.
„Koliko dugo se Kromvel danas zadržao u banci?“
Njena osećanja se brzo pretvoriše u bes. Bila je kivna na
samu sebe zbog toga što mu je odgovorila prikladnim rečima,
umesto da smireno izrazi svoja osećanja prema njemu.
„Najveći deo vremena koje je proveo u kancelariji,
izgledao je veoma tajanstveno. Takođe je triput silazio dole u
trezor.“
„Imaš li ikakvu ideju šta je radio u trezoru?"
Odmahnula je glavom.
„Izgledao je veoma tajanstveno." Potom je podigla glavu,
a mali osmeh joj je razdvojio usne. „Međutim, dok je Kromvel
boravio u trezoru, ušunjala sam se u njegovu kancelariju i
bacila pogled na papire razbacane po stolu.“
Bel je sačekao nekoliko trenutaka dok ga je Merion
puštala da se peče na tihoj vatri, kao da želi da mu se osveti
zbog toga što je maločas ignorisao njena osećanja.
„Popunjavao je bankovne čekove i formulare za transfer
novca.“
„To ima smisla. Pretpostavili smo da Kromvel i Margaret
nameravaju da pobegnu iz zemlje i prebace novčana sredstva
iz banke na svoje buduće odredište. Nema šanse da će
Kromvel ostati u gradu i suočiti se s nama u Saveznom sudu.“
„Svakako izgleda tako“, kazala je tiho Merion, želeći da
Bel i ona zajedničko vreme provode razgovarajući o drugim
stvarima.
„Možeš li da mi kažeš kuda je slao novčana sredstva iz
banke?“
Odmahnula je glavom.
„Na čekovima su bili popunjeni samo novčani iznosi, ali
ne i banke koje će ih primiti.“
„Šta misliš da je Kromvel radio u trezoru?“
„Pretpostavljam da je pakovao rezerve novca u kofere
kako bi ih poslao u banku grada gde nameravaju da odu.“
„Ti si veoma pronicljiva dama“, rekao je smešeći se. „Reci
mi, da se ti kojim slučajem nalaziš na mestu Džejkoba i
Margaret, kuda bi otišla?“
„Njih dvoje ne bi bili bezbedni nigde u Evropi“,
odgovorila je Merion bez oklevanja. „Banke na Starom
kontinentu sarađuju sa Vladom Sjedinjenih Država na
zamrzavanju protivzakonitih novčanih sredstava. Postoji
mnogo drugih država u kojima bi mogli da sakriju novac i
iznova započnu izgradnju carstva.“
„Šta misliš o Meksiku?“, upitao je Bel zadivljen
Merioninim rezonovanjem.
Odmahnula je glavom.
„Margaret nikada ne bi mogla da živi u Meksiku. Ta
zemlja je previše primitivna za njen ukus. Buenos Ajres u
Argentini je jedna mogućnost. Grad je veoma kosmopolitski,
ali nijedno od njih dvoje ne govori španski.“
„Singapur, Hong Kong, Šangaj, predložio je Bel. „Da li bi
im ijedan od tih gradova bio zanimljiv?"
„Australija, ili možda Novi Zeland“, rekla je zamišljeno.
„No, tokom godina provedenih u njegovoj službi naučila sam
da Džejkob ne razmišlja kao većina ljudi.“
„Moje iskustvo s njim me je dovelo do istog zaključka“,
rekao je Bel. Merion je zaćutala dok mu je dodavala činiju sa
govedinom, krompirićima i povrćem.
„Zašto ne odmoriš mozak i ne uživaš u plodovima moga
rada?“, rekla je smešeći se.
„Oprosti mi“, rekao je Bel iskreno. „Pravi sam
dosadnjaković."
„Nadam se da voliš puslice sa limunom za dezert.“
Bel se nasmejao.
„Obožavam puslice sa limunom.“
Završili su glavno jelo i Ajzak je ustao kako bi joj
pomogao da raščisti sto. Merion ga je blago gurnula natrag na
stolicu.
„Šta misliš kuda si pošao?“, upitala je.
Bel je izgledao poput dečačića kojeg je majka uhvatila u
nestašluku.
„Želeo sam da ti pomognem.“
„Sedi dole i završi vino“, naredila mu je žustro. „Gosti ne
rade u mojoj kući, a naročito ne muški gosti.“
Pogledao je u nju prepredeno.
„A da nisam gost?“
Merion se okrenula od njega iz straha da će joj se
emocije videti na licu.
„Onda bih te naterala da popraviš cev koja curi, škripavu
šarku na vratima i polomljenu nogaru stola.“
„Mogao bih to da uradim“, rekao je samopouzdano.
„Igrom slučaja, veoma sam spretan sa alatom."
Pogledala ga je u neverici.
„Bankarev sin koji zna da radi po kući?“ Odglumio je
uvređenost. „Nisam oduvek radio u očevoj banci. Po- begao
sam od kuće kada mi je bilo četrnaest godina i priključio sam
se Barnamovom i Bejlijevom cirkusu. Pomagao sam u
podizanju i spuštanju šatora, hranio slonove i popravljao
cirkuski voz.“ Zaćutao je, a tužan izraz mu je prešao preko
lica. „Otac me je pronašao posle osam meseci, odvukao kući i
vratio nazad u školu.“
„Znači, ti si obrazovan čovek.“
„Studirao sam na Harvardu. Počasno studentsko društvo
Fi beta kapa. Diploma iz ekonomije.“
„I pametan, takođe“, dodala je propisno impresionirana.
„A ti?“, upitao je Bel. „Gde si ti išla u školu?“
„Bila sam u prvoj diplomskoj klasi na Stenfordu.
Studirala sam pravo, ali sam ubrzo otkrila da advokatske
kompanije nemaju običaj da zapošljavaju žene advokate, pa
sam se prebacila na bankarstvo."
„Sada je red na mene da budem impresioniran“, rekao je
iskreno Bel. „Izgleda da sam susreo ženu ravnu sebi.“
Merion je najednom zaćutala, a preko lica joj je prešao
neobičan izraz. Bel je pomislio da nešto nije u redu. Žurno joj
je prišao i zagrlio je.
 „Jesi li dobro?“
Pogledala ga je koralnozelenim očima. Izgledale su
tamnozeleno i zamišljeno. Potom je prodahtala:
„Montreal!“
Nagnuo se prema njoj.
„Šta si rekla?“
„Montreal... Džejkob i Margaret će pobeći preko
kanadske granice u Montreal, gde može da otvori drugu
banku.“
„Kako znaš to?“, upitao je Bel, pometen njenim
neobičnim ponašanjem. „Upravo sam se setila da sam videla
reč Montreal naškrabanu na beležnici pored njegovog
telefona“, objasnila je. „Nisam mislila da pred- stavlja išta iole
značajno, pa sam to brzo smetnula s uma. No, sada sve ima
smisla. Kanada predstavlja poslednje mesto na kojem će
vlasti tražiti Kromvelove. Lako mogu da preuzmu novi
identitet i potkupe prave osobe kako bi postali čestiti građani
koji osnivaju solventnu finansijsku ustanovu.“
Izraz zbunjenosti iščezao je sa Belovog lica.
„Mesto odgovara“, rekao je polako. „Kanada je zaista
poslednje mesto koje bi nam palo na pamet. Očigledna
maršruta za bekstvo, koju su zločinci odvajkada koristili, jeste
prelazak preko južne granice u Meksiko, koji je obično
odskočna daska za dalje putovanje na jug.“
Potom su misli o Kromvelu polako nestale iz Belovog uma
i nežno je uzeo Merion u zagrljaj.
„Znao sam da postoji razlog zašto sam se zaljubio u tebe“,
rekao je tihim, hrapavim glasom. „Pametnija si od mene.“
Njeno čitavo telo je zađrhtalo kada ga je obujmila
rukama oko vrata.
„Oh, bože, Ajzače. I ja tebe volim.“
Nežno je prislonio usne na njene dok ju je nosio iz
dnevnog boravka u spavaću sobu. Odmakla je glavu i
pogledala ga sa nestašnim izrazom u očima.
„Šta ćemo da radimo sa puslicama sa limunom?“
 Pogledao je nadole u njene dražesne crte lica i nasmejao
se.
„Uvek možemo da ih pojedemo za doručak.“
Bel nikako nije mogao da predvidi kako će puslice sa
limunom postati tek maglovito sećanje u roku od svega
nekoliko sati.
 37
Smatran zaštitnim znakom Zapada, San Francisko je
1906. godine predstavljao nerazmrsivo klupko
kontradiktornosti. Jedan pisac je grad opisao kao Vavilon
razmetljivosti, Pariz romantike i Hong Kong avanture. Drugi
je pak otišao toliko daleko da ga je prikazao kao rajsku
kapiju.
Možda jeste bio dinamičan i uzbudljiv, ali je San
Francisko, realno, bio prostran, prljav, čađav, smrdljiv,
bučan, korumpiran i vulgaran grad, sa mnogo manje šarma i
od osamnaestovekovnog Londona. U njemu se neverovatno
bogatstvo mešalo sa prosjačkim siromaštvom. Dim od
sagorelog uglja iz mnogobrojnih parobroda, lokomotiva,
čeličana, kućnih furuna i šporeta obavijao je ulice prekrivene
debelim slojem balege hiljada konja. Nije postojao sistem
kanalizacije, a pocrnelo nebo zaudaralo je odvratnim
smradom.
Najveći broj kuća bio je sagrađen od drveta: od finih
kuća na Telegraf Hilu, preko raskošnih kućerina na brdu
Nob, pa sve do čatrlja i udžerica na periferiji grada. Šef
vatrogasne službe opisivao je grad kao more kutija šibica,
koje samo čekaju da planu.
U naredna dva i po minuta, i istina i mit će se
dramatično promeniti.
U pet sati i dvanaest minuta izjutra 18. aprila, sunce je
počelo da se pomalja na istočnom horizontu. Gasne ulične
lampe bile su isključene, a tramvaji su počeli da kloparaju iz
svojih garaža pripremajući se za vožnju po mnogobrojnim
gradskim brežuljcima. Radnici su hitali svojim poslovima,
dok su oni iz treće smene odlazili kućama. Pekari su već
dreždali kraj svojih furuna. Policajci su patrolirali gradom u
ranojutarnjoj smeni očekujući još jedan miran dan, dok je
lagan povetarac, bez uobičajene magle, duvao sa zapada.
Ali u baš u pet sati i dvanaest minuta, mirnim svetom
San Franciska i okolnih gradova prolomio se zlokoban,
gromoglasni urlik sa druge strane zaliva, koji je došao iz
dubina zemlje, nekoliko kilometara ispod mora.
Pakao je došao u San Francisko.
Podrhtavanje je protreslo okolni krajolik i čitavu oblast
zaliva. Dvadeset pet sekundi kasnije, zastrašujući talasi
moćnog zemljotresa prostrujali su kroz grad poput
monstruozne ruke koja ruši kamare knjiga sa stola.
Stenska masa raseda San Andreas, čiji su se zidovi
drobili jedan o drugi milionima godina, naglo se razdvojila
kada su se severnoamerička tektonska ploča kopnene mase i
pacifička podvodna ploča rastavile i pokrenule u suprotnim
smerovima, jedna ka severu, a druga prema jugu.
Nezamisliva sila pojurila je prema bespomoćnom gradu
brzinom od jedanaest hiljada kilometara na sat, u
katastrofalnom naletu koji će za sobom ostaviti pustoš i smrt
monumentalnih razmera.
Udarni talas pogodio ih je divljačkom brzinom. Pločnici
ulica, koje su vodile na istok i zapad, počeli su da se uzdižu i
spuštaju, a onda su se rascepili, dok se zemljotres neumorno
kotrljao napred, a blok za blokom visokih građevina se ljuljao
i njihao poput vrba na uraganu. Drvo, malter i opeka nisu bili
zamišljeni da izdrže takav divljački nasrtaj. Zgrade su jedna
za drugom počele da se ruše, a njihovi zidovi su se poput
lavine survavali na ulice, praćeni oblacima prašine i
krhotinama. Svaki prozor u prodavnicama duž gradskih
avenija rasprsnuo se u paramparčad, a delići stakla
zapljusnuli su trotoare.
Visoke petospratnice i desetospratnice u poslovnoj četvrti
u samom centru grada srušile su se uz groznu tutnjavu, koja
je zvučala kao topovska baražna paljba. Provalije su se
otvarale i zatvarale na ulicama, pojedine ispunjene
podzemnim vodama koja se izlivala u novonastale kanale.
Tramvajske šine su se uvijale i krivile poput špageta. Najžešći
udarni talasi trajali su nešto duže od jednog minuta, a onda
su se primirili, mada su se manji potresi nastavili i narednih
nekoliko dana.
Kada je dnevna svetlost obasjala haos, sve što je ostalo
od velikog grada sa mnogobrojnim prodavnicama,
kancelarijama, bankama, pozorištima, hotelima, restora-
nima, salunima, kuplerajima, kućama i apartmanima beše
stotinu kvadratnih kilometara nazubljenih brežu- ljaka od
smrvljenih opeka, zdrobljenog kamena, izlomljenog drveta i
iskrivljenog železa. Premda su izgledale impresivno, većina
građevina nije bila ojačana i raspala se u paramparčad još u
prvih trideset sekundi zemljotresa.
Gradska skupština, najimpresivnija građevina zapadno
od Čikaga, predstavljala je hrpu ruševina, a njeni stubovi od
kovanog gvožđa ležali su ispresavijani na ulici. Od zgrade
suda ostao je samo skelet raskomadanih čeličnih nosećih
greda. Akademija nauka je nestala kao da je nikad nije ni
bilo. Zgrada pošte je i dalje stajala, ali dobrim delom
razrušena. U pozorištu Mažestik nikad više neće biti izvedena
nijedna pozorišna predstava. Samo je poštovanja vredna
šestospratnica banke Vels Fargo odbila da se sruši, uprkos
opustošenoj unutrašnjosti.
Na hiljade dimnjaka počeli su prvi da padaju. Nijedan
nije bio građen da bude otporan na žestoke zemljotrese.
Postavljeni visoko iznad krovova, nemoćni da se saviju i
zanjišu, a bez ikakve potpore, dimnjaci su zadrhtali, a zatim
naprsli i propali kroz krovove, padajući na ulice već zakrčene
krhotinama. Kasnije je ustanovljeno da je više od stotinu ljudi
umrlo tako što su ih u krevetima zdrobili komadi dimnjaka.
Drvene dvospratne i trospratne stambene kuće naginjale
su se pripito u svim mogućim pravcima, pomerale na
temeljima i ludački gibale pod grotesknim uglovima.
Neobično, nisu se srušile, ali su se pomerile pu- nih sedam
metara sa svojih temelja, pri čemu su mnoge otklizale preko
trotoara na ulice. Premda su njihovi spoljašnji zidovi bili
netaknuti, unutrašnjosti su im bile opustošene, urušenih
podova i izlomljenih nosećih greda, a nameštaj i stanovnici
smrvljeni i zatrpani u podrumima. Jeftinije kuće u
siromašnim delovima grada urušile su se u hrpe rascepkanih
nosećih greda i drvenih zidova.
Ljudi koji su preživeli zemljotres bili su smrznuti u
zgranutom šoku, nemoćni da govore glasnije od šapata. Kada
su ogromni oblaci prašine počeli da se smiruju, povici
povređenih ili zarobljenih ispod porušenih građevina
odzvanjali su poput prigušenog naricanja. Čak i nakon što je
glavni udar zemljotresa prošao, zemlju su i dalje potresali
grčevi koji su nastavili da obaraju zidove od opeke na ulice,
izazivajući u njima drhtanje i neobičnu tutnjavu.
Svega šačica gradova u istoriji ljudske civilizacije
pretrpela je tako sveopšte pustošenje kao San Francisko. Pa
ipak, to je predstavljalo samo uvertiru za još gore razaranje
koje je tek trebalo da usledi.
Krevet u kojem su Ajzak i Merion spavali potres je
zavitlao preko spavaće sobe. Stambena zgrada oko njih je
zatutnjala i zaljuljala se u nizu trzaja. Larma je bila
zaglušujuća dok je posuđe padalo na pod, police sa knjigama
su se rušile, knjige letele po prostoriji, slike padale sa zidova,
a pijanino se zakotrljao preko iskošenog poda, poput kamena
niz liticu planine, da bi naposletku izleteo i pao na ulicu jer se
čitav prednji zid stambene zgrade odvojio od ostatka
građevine i srušio u gomilu krša na pločnik ispod njega.
Bel je zgrabio Merion za ruku i napola je izneo, a napola
odvukao kroz pljusak padajućeg maltera do dovratka, gde su
stajali narednih trideset sekundi dok je strahovita buka
postajala sve više zaglušujuća. Pod se kretao pod njihovim
nogama poput uzburkanog mora. Jedva da su uspeli da
stignu do privremenog skloništa kada se veliki dimnjak na
krovu zgrade urušio, propao kroz dva gornja sprata i proleteo
kroz pod Merioninog stana na svega tri metra od njih.
 Bel je smesta shvatio da je džumbus posledica
zemljotresa. Preživeo je jedan zemljotres, skoro jednako
strašan kao ovaj koji je uništio San Francisko, kada je kao
dečak sa roditeljima bio na proputovanju kroz Kinu. Pogledao
je u Merionino lice bledo kao kreč, a ona mu je uzvratila
pogled, ošamućena i paralizovana od šoka. Nasmešio joj se
smrknuto u pokušaju da je ohrabri, kad je udarni talas
iznenada pokidao pod dnevnog boravka sa nosećih greda i
poslao ga u stan ispod. Bel je mogao samo da se zapita jesu li
stanari dole nastradali ili su nekako ipak uspeli da se spasu.
Bezmalo su čitav minut stajali u dovratku i grčevito
stezali okvir vrata, dok se njihov svet pretvarao u košmarni
pakao koji je prevazilazio najluđe granice mašte.
Potom je podrhtavanje tla polako zamrlo, a jeziva tišina
se spustila nad ruševine stana. Oblak prašine, koji je podigao
malter otpao sa tavanice, ispunio im je nozdrve i otežao
disanje. Tek tada je Bel shvatio da su još na nogama i da se
drže za okvir vrata. Merion je bila odevena samo u labavu
spavaćicu, a on u košulju. Video je da je njena blistava
dugačka kosa pobelela od fine prašine kreča, koja je i dalje
plutala po vazduhu poput izmaglice.
Bel je bacio pogled preko spavaće sobe. Činilo se kao da
je neko prosuo sadržaj kante za đubre po podu. Obuhvatio je
rukom Merion oko struka i povukao je prema ormanu, u
kojem je njihova odeća i dalje visila na ofingerima,
neuprljana prašinom.
„Obuci se i požuri“, rekao je odsečno. „Zgrada nije
stabilna i mogla bi da se sruši svakog časa.“
„Šta se dogodilo?“, upitala je potpuno zbunjena.
„Da li je to bila eksplozija?“
„Ne, mislim da je posredi bio zemljotres."
Merion je zurila kroz ruševine dnevnog boravka i
ugledala uništene građevine sa druge strane ulice.
„Gospode bože!“, prodahtala je. „Spoljašnji zid je nestao.“
Potom je primetila da nema njenog pijanina. „Oh, ne, klavir
moje majke. Gde je nestao?“
„Mislim da se ono što je od njega ostalo nalazi dole na
ulici“, odgovorio je saosećajno Bel. „Nema više priče. Požuri i
obuci se. Moramo da izađemo odavde što pre.“
Merion je staloženo otrčala do ormana, a Bel je mogao da
vidi kako je ona ipak čvrsta - kao i cigle koje su popadale oko
njih. Dok je oblačio odelo koje je nosio prethodne večeri, ona
je preko pamučne bluze navukla jaknu od grube vune i
suknju, kako bi se utoplila, jer se sa mora osećao hladni
povetarac. Ne samo što je prelepa, pomislio je Bel, već je
takođe i praktična žena koja trezveno razmišlja.
„Šta da radim sa nakitom, porodičnim fotografijama i
dragocenostima?“, upitala ga je. „Da li da i njih ponesem?"
„Vratićemo se po tvoje stvari kasnije, pošto se uverimo da
zgrada i dalje stoji.“
Obukli su se za manje od dva minuta i Bel ju je poveo do
ulaznih vrata stana oko zjapeće rupe u podu, koju je napravio
srušeni dimnjak, i oko ispreturanog nameštaja. Merion se
osećala kao da je u nekom drugom svetu dok je gledala u
otvoreno nebo kroz mesto na kojem se donedavno nalazio
spoljašnji zid zgrade, spazivši pritom i komšije koji su
pometeno počinjali da izlaze na ulicu.
Ulazna vrata stana bila su zaglavljena. Zemljotres je
pomerio zgradu i zaglavio vrata u okviru. Bel je znao da nema
svrhe pokušavati da provali vrata ramenom. To bi bilo
uzaludno. Umesto toga, zamahnuo je nogom. Vrata nisu
pokazala nikakav znak da nameravaju da se otvore. Osvrnuo
se po sobi i iznenadio Merion svojom snagom kada je podigao
tešku sofu i njome udario u vrata kao ovnom za probijanje
zidina. Prilikom trećeg udarca, vrata su popustila i otvorila se
pod suludim uglom na jednoj šarci.
Na svu sreću, stepenice su bile netaknute i spuštale su
se neoštećene do prizemlja. Bel i Merion su prošli kroz glavni
ulaz i sa druge strane pronašli hrpu šuta visoku poput
planine, nagomilanu kada se fasadni zid srušio i zatrpao
ulicu. Prednji deo građevine izgledao je kao da je neko
džinovskom satarom odsekao fasadu.
Merion se ukopala u mestu, a oči joj zasuziše na prizor
razbijenog klavira njene majke, čije su krhotine stajale povrh
gomile šuta. Bel je spazio dvojicu muškaraca koji su se vozili
kroz ruševine na kočijama sa dva konja. Ostavio je Merion
samu na nekoliko trenutaka, prišao kočijama i razmenio
nekoliko rečenica sa dvojicom muškaraca, kao da sklapa
dogovor. Klimnuli su glavom, a Bel se vratio do Merion.
„O čemu je tu bilo reči?“, upitala ga je.
„Ponudio sam da im platim pet stotina dolara da odnesu
klavir tvoje majke u Kromvelovo skladište pored železničke
stanice. Nakon što se sve vrati u normalu, postaraću se da
bude popravljen."
„Hvala ti, Ajzače.“ Merion se propela na vrhove prstiju i
poljubila Bela u obraz, iznenađena što muškarac može da
bude toliko pažljiv u vezi sa takvom sitnicom usred katastrofe
ovolikih razmera.
Armija ljudi stajala je nasred ulice čudnovato ćutljiva.
Nije bilo naricanja niti plakanja, nikakve histerije. Svi su
govorili šapatom, srećni što su živi, ali ne znajući šta sledeće
da rade, kuda da idu, niti da li će zemljotres ponovo udariti.
Mnogi su i dalje bili u spavaćicama. Majke su grčevito stezale
decu dok su muškarci razgovarali između sebe i proučavali
štetu nanetu njihovim domovima.
Tišina se spustila nad uništeni grad. Mora da je najgore
već prošlo, mislili su svi. Ipak, najveća tragedija je tek sledila.
Bel i Merion su otišli do raskrsnice Hajdove i Lombardove
i ugledali tramvajske šine koje su sada vijugale poput
srebrnog potoka prema ulicama u podnožju Ruskog brda.
Oblak prašine je istrajno visio iznad ru- ševina, polako se
rasipajući dok ga je na istok nosio vetar koji je duvao ka
moru. Od dokova oko zgrade pristaništa koji su zadirali u
more zapadno od Filmorove ulice, i od severnog zaliva pa
daleko na jug, nekada veliki grad je sada predstavljao samo
okean ruševina i krhotina.
Na desetine hotela i pansiona su se srušili, ubivši pritom
na stotine ljudi koji su čvrsto spavali u krevetima kada je
zemljotres udario. Vrištanje i plač osoba povređenih i
zarobljenih ispod ruševina pronosili su se sve do brda.
Na stotine bandera su popadale, pri čemu su se
električne žice pod naponom prekinule i sada su šibale
napred-nazad po zemlji poput pustinjskih zvečarki, a varnice
su praskale iz pokidanih krajeva. Istovremeno su i cevi
gasovoda popucale i sada su ispuštale svoja smrtonosna
isparenja. Potoci kerozina i benzina, iz rezervoara u
podrumima fabrika za preradu nafte, tekli su prema
električnim lukovima koji su sevali iz žica, a kad su se
susreli, planuli su u eksploziji narandžastog plamena.
Eksplozija je uništila okolne kuće, a garež iz porušenih
dimnjaka potpalila je nameštaj i drvene konstrukcije.
Ubrzo je vetar pripomogao da se veliki i mali požari spoje
u jedan ogroman holokaust. U roku od svega nekoliko
minuta, grad je prekrio dim nebrojenih požara, koji su
izbijali širom San Franciska i koji će za sledeća tri dana,
kada konačno bude ugašen, odneti na stotine života. Mnogi
povređeni i zarobljeni, koji nisu uspeli da se spasu, nikada
neće biti identifikovani, jer će se njihova tela pretvoriti u
prah i pepeo usled siline vreline.
„Postaće još gore, mnogo gore“, rekao je Bel polako.
Okrenuo se prema Merion. „Želim da odeš u Golden Gejt
park; tamo ćeš biti bezbedna. Naći ćemo se tamo kasnije.“
„Kuda ti ideš?“, prošaptala je Merion, zadrhtavši na
pomisao da će ostati sama.
„U kancelariju Van Dornove agencije. Gradu će biti
potreban svaki pripadnik reda i zakona sposoban da
pomogne u kontroli ovog haosa.“
„Zašto ne mogu da ostanem ovde, u blizini mog stana?“
Bel je bacio još jedan pogled na sve jači požar.
„Samo je pitanje vremena pre nego što požar stigne do
Ruskog brda. Ne možeš da ostaneš ovde. Misliš li da možeš
stići pešice do parka?“
„Stići ću“, rekla je klimnuvši hrabro glavom. Potom ga je
zagrlila rukama oko vrata.
„Volim te, Ajzače Bele. Volim te toliko da me boli.“
Zagrlio ju je oko uzanog struka i poljubio.
„I ja tebe volim, Merion Morgan.“ Oklevao je na tren pre
nego što ju je odgurnuo od sebe. „A sad budi dobra devojka i
kreni.“
„Čekaću te na mostu iznad jezerceta.“
Zadržao je njenu ruku u svojoj još koji tren, a onda se
konačno okrenuo i počeo da se probija kroz gungulu ljudi
okupljenih na sredini ulice, što je dalje moguće od okolnih
zgrada, dok je serija blagih potresa nastavila da pulsira kroz
grad.
Bel je krenuo dugačkim stepenicama koje su vodile dalje
od Ruskog brda. Bile su raspuknute na nekoliko mesta, ali
nisu blokirale njegovo napredovanje ka Junio-novoj ulici.
Potom je krenuo prečicom do Stoktonove, a odatle do
Trgovačke. Prizor uništenja nadmašivao je bilo šta što je
njegov um mogao da zamisli.
Nijedan tramvaj nije saobraćao ulicama, a svi automobili,
mnogi od njih potpuno novi modeli rekvirirani iz izložbeno-
prodajnih salona, kao i zaprežna vozila koja su vukli konji,
kružili su okolo kao improvizovana ambu-lantna kola, na
kojima su povređene osobe prevožene u privremene bolnice
podignute na gradskim trgovima. Tela mrtvih, barem ona koja
su mogla biti pronađena, odnošena su u skladišta pretvorena
u privremene mrtvačnice.
Porušeni zidovi nisu zdrobili samo nesrećne Ijude dole
na pločnicima, već i konje koji su vukli gradsku flotilu
zaprežnih kola. Na desetine konja je ležalo pokopano ispod
tona opeka. Bel je ugledao vozača i konja, zdrobljene u kašu
banderom koja je pala na njihova kola za prevoz mleka.
Pošto je stigao do Trgovačke ulice, Bel se sagnuo i prošao
kroz još uvek stojeći ulaz u zgradu Herstovog Egzaminera.
Morao je brzo da potraži utočište kada se na vidiku pojavio
stampedo stoke odbegle iz torova na dokovima. Sluđena
strahom, goveda su protutnjala niz ulicu i maltene smesta
nestala sa vidika, upavši u duboku pukotinu na mestu gde su
siloviti udari zemljotresa rascepili ulice.
Bel nije mogao da poveruje u to koliko se glavna gradska
saobraćajnica, sa svojim veličanstvenim građevinama,
izmenila od prethodne noći. Flote vozila i gužva srećnih,
zadovoljnih ljudi, koji su radili ili kupovali u srcu gradske
poslovne četvrti, behu nestale. Bulevar se jedva mogao
prepoznati. Visoke građevine srušile su se u paramparčad,
ogromni stubovi sa dekorativnim vencima i ornamentima bili
su odvaljeni sa fasada zgrada i zavitlani na pločnike i ulicu
gde su ležali u ispreturanim komadima. Džinovski prozori
kancelarija i prodavnica behu smrskani u prah. I oglasne
table, koje su nekada obaveštavale o poslovima koji su se
mogli obaviti u okolnim zgradama, ležali su razbacani među
ruševinama.
Dok je Bel napredovao kroz sveopšte uništenje, video je
kako se stambeni blokovi dalje ka jugu pretvaraju u okean
plamena. Znao je da je samo pitanje vremena pre nego što
veliki hoteli, državne zgrade, visoki neboderi sa stotinama
kancelarija, ogromne robne kuće i pozorišta ne postanu
zadimljena zgarišta. U gradu je bilo isuviše malo vatrogasaca,
a zemljotres je uništio skoro sve podzemne vodovodne cevi.
Hiljade gradskih hidranata i slavina za vodu najpre su
curkali, a zatim presušili. Vatrogasci su, bespomoćni u borbi
protiv vatrene stihije, započeli he- rojsku borbu da poprave
vodovodne cevi.
Pošto je izbegao automobile koji su prevozili povređene i
prešao preko hrpa opeka, koje su proklizavale i obrušavale
se, Bel je ugledao zgradu Kol. Oblakoder je isprva izgledao u
dobrom stanju, ali kada mu je Bel prišao bliže, video je da se
fasada pomerila šezdeset centimetara trotoarom ka ulici.
Pošto je ušao unutra, otkrio je da nijedan lift ne radi zbog
toga što se unutrašnjost zgrade pomerila sa svog temelja.
Uspeo se uza stepenice do kancelarija Agencije Van Dorn i
prekoračio preko brežuljaka maltera otpalog sa tavanice.
Otisci stopala u malteru ukazali su mu da je pre njega tu
neko već prošao.
Nameštaj razbacan unaokolo za vreme zemljotresa bio je
vraćen na prvobitno mesto.
Bel je ušetao u salu za sastanke i zatekao četvoricu Van
Dornovih agenata, skupa sa Bronsonom koji mu je pritrčao i
energično protresao ruku.
„Nemaš pojma koliko mi je drago što vidim da si još živ.
Plašio sam se da možda ne ležiš zatrpan negde ispod tone
šuta.“
Bel je uspeo da se nasmeši.
„Merionina zgrada izgubila je čitav prednji zid, a njen
stan je u rusvaju." Zaćutao je i osvrnuo se po prostoriji. Ne
videvši nigde Kertisa, upitao je: „Jeste li se čuli sa Artom?“
Izraz na licima prisutnih ljudi jasno je stavio Belu do
znanja ono što je hteo da zna.
„Art je nestao, Ajzače. Pretpostavljamo da je mrtav,
zdrobljen ispod tone cigala dok je dolazio od hotela Palas do
naše kancelarije", odgovorio je trezveno Bronson. „Na osnovu
oskudnih izveštaja koje smo nekako uspeli da sakupimo,
dvojica mojih agenata su ili povređena ili mrtva. Još ne
znamo ništa zasigurno. Ljudi koje ovde vidiš su jedini agenti
koji su neozleđeni preživeli zemljotres.“
Bel je osetio oštar bol u grudima, kao da mu je neko
opasao kolan oko grudi i pritegnuo svom snagom. Viđao je
smrt i ranije, ali izgubiti nekog bliskog predstavljalo je trajnu
bol.
„Kertis mrtav...“, promrmljao je Bel. „Bio je čestit čovek,
dobar prijatelj i jedan od najboljih detektiva s kojima sam
ikada radio.“
„I ja sam izgubio dobre ljude, takođe“, rekao je polako
Bronson. „No, sada moramo da uradimo sve što je u našoj
moći kako bismo ublažili patnje preživelih.“
Bel ga je pogledao.
„Kakav je tvoj plan?“
„Susreo sam se sa šefom policije i ponudio mu usluge
Agencije Van Dorn. Uprkos našim ranijim nesuglasicama, bilo
mu je veoma drago što ima našu pomoć na raspolaganju.
Učinićemo sve što možemo da suzbijemo pljačkanje, da
pohapsimo lopove koji kradu od mrtvih i iz njihovih uništenih
domova i odvedemo ih u gradski zatvor. Na svu sreću, zbog
toga što je sagrađen poput tvrđave, zatvor i dalje stoji.“
„Voleo bih da mogu da se pridružim tebi i ostalima,
Horase, ali moram da obavim drugi posao.“
„Da, razumem", rekao je tiho Bronson. „Džejkob
Kromvel.“
Bel je klimnuo glavom.
„Zemljotres i džumbus koji je ostao za njim pružaju
Kromvelu savršenu priliku da pobegne iz zemlje. Nameravam
da ga zaustavim.“
Bronson je ispružio desnu ruku.
„Želim ti sreću, Ajzače.“ Levom rukom je mahnuo po
prostoriji. „Ova zgrada nije bezbedna. Čak i da se ne sruši
sama od sebe, verovatno će je progutati požar koji se
približava. Moraćemo da ponesemo svu našu dokumentaciju i
napustimo kancelariju.“
„Gde mogu da vas pronađem?“
„Postavićemo komandni centar u zgradi Carine; oštećena
je tek nešto malo. Odredi vojske pristižu da pripomognu u
održavanju reda i mira i borbi protiv požara, a i oni glavni
štab postavljaju tamo.“
„Jedan od nas dvojice mora javiti gospodinu Van Dornu
šta se dogodilo.“
Bronson je odmahnuo glavom.
„To nije moguće. Sve telegrafske linije su u kvaru.“
Bel se rukovao sa Bronsonom.
 „I ja tebi želim sreću, Horase. Javiću ti se čim budem
saznao gde se Kromvel nalazi.“
Bronson se nasmešio.
„Kladim se da se ovakve stvari ne dešavaju tamo gde ti
živiš, u Čikagu.“
Bel se nasmejao.
„Zar si zaboravio veliki požar u Čikagu 1871. go- dine?
Vaša nesreća barem predstavlja čin božje volje. Za požar u
Čikagu je bila odgovorna krava koja se ritnula i oborila fenjer
u štali.“
Pošto se oprostio sa kolegama, Bel se do Trgovačke ulice
spustio niza stepenice iskrivljene do pucanja. Brzo je prešao
preko krhotina i šuta i prošao pored okupljene svetine koja je
posmatrala kako se požar širi kroz Kinesku četvrt i neumorno
ide prema poslovnom centru San Franciska.
Stigao je do hotela Palas, koji je prošao kudikamo bolje
od zgrade Kol. Tik ispred ulaza u hotel stajao je čovek koga je
Bel istog časa prepoznao: Enriko Karuzo, koji je prethodne
večeri odigrao ulogu Don Hozea u zgradi Velike opere, čekao
je dok mu je poslužitelj iznosio prtljag na trotoar. Imao je
dugačku, glomaznu bundu navučenu preko pidžame i pušio
je cigaru. Dok je Bel prolazio kraj njega, čuo je kako veliki
tenor mrmlja:
„Pakao, pravi pakao. Nikad se neću vratiti ovamo.“
Liftovi u hotelu nisu radili zbog nestanka električne
struje, ali su stepenice bile relativno očišćene od krhotina.
Pošto je ušao u svoj apartman, Bel se nije potrudio da
spakuje odeću. Nije video nikakav razlog da se bespotrebno
opterećuje kabastim prtljagom. Ubacio je samo nekoliko
ličnih predmeta u putnu torbu. Pošto prethodne večeri nije
računao da će se izložiti smrtonosnoj opasnosti u San
Francisku, ostavio je kolt kalibra 45 i derindžer u sobi. Kolt je
ubacio u putnu torbu, a derindžer natrag u malu futrolu u
šeširu.
Dok je hodao niz Pauelovu ulicu prema Kromvelovom
domu na brdu Nob, ugledao je malu grupu ljudi koja se
mučila da podigne ogromnu noseću gredu sa gomile ruševina
koja je nekada predstavljala hotel. Jedan čovek mu je
mahnuo rukom i doviknuo: „Dođi da pomogneš!“
Muškarci su se mahnito trudili da oslobode ženu
prikleštenu ispod ruševina oko kojih je plamtela vatra. Žena
je bila u spavaćicu, a Bel je video da ima dugačku
kestenjastu kosu.
Uhvatio ju je na tren za ruku i nežno rekao:
„Budi hrabra. Izbavićemo te.“
„Moj suprug i moja devojčica - jesu li bezbedni?“
Bel je pogledao u natmurena lica spasilaca. Jedan čovek
je polako odmahnuo glavom.
„Ne brini, videćeš ih za koji tren“, rekao je osećajući
vrelinu požara koji se približavao.
Bel je priključio svoju snagu ostalima i iz petnih žila je
pokušao da podigne gredu koja je prikleštila ženine noge.
Beše to vežba iz uzaludnosti. Greda je težila čitavu tonu, a
šestorica muškaraca nisu mogli ni da je pomere. Žena je bila
veoma hrabra i ćutke je posmatrala njihove napore, sve dok
plamen nije zahvatio porub njene spavaćice.
„Molim vas!“, zavapila je. „Nemojte dozvoliti da izgorim!"
Jedan od muškaraca, vatrogasac po zanimanju, upitao je
ženu kako se zove i zapisao njeno ime na komadu papira koji
je zatim stavio u džep. Ostali su se povukli dalje od vreline
pretećeg plamena, užasnuti zbog toga što nisu uspeli da
izvuku ženu.
Njena spavaćica se zapalila i žena je počela da vrišti. Bez
oklevanja, Bel je izvadio derindžer i upucao je između očiju.
Potom su, bez osvrtanja preko ramena, on i vatrogasac
potrčali niz ulicu.
„Morao si da to uradiš“, rekao je vatrogasac položivši mu
ruku na rame. „Goreti živ je najgora vrsta smrti. Nisi mogao
da je pustiš da pati.“
„Ne, nisam mogao“, rekao je Bel sa suzama u očima. „ Ali
to je strašna uspomena koju ću sa sobom poneti u grob.“
 38
Kromvel se probudio u svojoj spavaćoj sobi i ugledao
kako se luster u središtu prostorije njiše poput divljeg klatna,
a njegovi kristalni ukrasi nemirno svetlucaju. Nameštaj je
skakutao po prostoriji kao da je zaposednut demonima. Velika
slika lova na lisice pala je sa zida i uz glasan tresak udarila u
pod od uglačane tikovine. Čitava kuća je škripala dok su se
kameni blokovi zidova drobili jedni o druge.
Margaret je teturavim korakom ušla u njegovu sobu, s
mukom ostajući na nogama dok se zemljotres nastavljao. Bila
je odevena samo u spavaćicu, isuviše šokirana da preko nje
navuče bademantil. Lice joj je bilo belo poput paperja na
grudima morskog galeba, zlatnobraon oči razrogačene od
straha, a usne su joj drhtale.
„Šta se događa?“, upitala je prestrašeno.
Zgrabio ju je rukom i privukao uz sebe.
„Zemljotres, draga sestro. Ništa oko čega treba da brineš.
Već je gotovo. Najgore je već prošlo.“
Glas mu je bio tih i smiren, ali Margaret je videla
nervoznu napetost u njegovim očima.
„Da li će se kuća srušiti na nas?“, upitala je bojažljivo.
„Ne ova kuća“, rekao je odlučno. „Sagrađena je čvrsto kao
Gibraltarska stena.“
Reči tek što su napustile Kromvelove usne kada su veliki
dimnjaci počeli da se ruše i padaju. Na svu sreću, bili su
sagrađeni izvan kućnih zidova i sručili su se sa spoljašnje
strane a da pri tome nisu propali kroz krov. Najveći deo štete
prouzrokovali su delovi spoljašnjih zidova, koji su naprsli i
strmeknuli se na tlo uz potmulu grmljavinu.
Kuća je izdržala najgori deo zemljotresa i zadržala
integritet konstrukcije, izgledajući isto kao i pre, izuzev
porušenog spoljašnjeg zida i tri oborena dimnjaka. Budući da
su unutrašnji zidovi bili sagrađeni od kamena obloženog
drvenim panelima i ofarbani ili ukrašeni tapetima, a tavanice
od mahagonija, u prostorijama nije bilo prašine od otpalog
maltera.
„Gospode bože“, promrmljala je Margaret. „Šta ćemo sad
da radimo?“
„Postaraj se za kuću. Okupi sluge i vidi da li je neko
povređen. Zatim im naredi da počnu da sređuju rusvaj.
Ponašaj se kao da ti je sređivanje kuće prioritet. Ali počni da
se pakuješ, i to samo one dragocenosti i odeću koju možeš da
poneseš na naše bekstvo iz zemlje.“
„Zaboravljaš Van Dornove agente“, rekla je brzo se
oporavljajući od šoka.
„Ovaj zemljotres će se pokazati kao pravi blagoslov. Grad
će biti u potpunom haosu. Mora da Bel i njegove kolege imaju
mnogo ozbiljnije stvari na umu nego da nas drže na oku.“
„Šta ćeš ti da radiš?“, upitala je Margaret uvijajući
spavaćicu čvršće oko sebe.
„Idem u banku da dovršim uzimanje novca iz trezora.
Najveći deo gotovine sam juče spakovao u kofere. Nakon što
spakujem sav novac, Abner i ja ćemo rols-rojsom prevesti
kofere do skladišta i ukrcati ih u moj teretni vagon, kojim
ćemo onda na putovanje do kanadske granice.“
„Zvučiš kao da je sve prosto kao pasulj“, rekla je suvo.
„Što jednostavnije, to bolje.“ Izašao je iz kreveta i krenuo
prema kupatilu. „Do sutra ujutru, zavesa će se spustiti na
našu predstavu u San Francisku i u roku od nekoliko meseci
osnovaćemo novo bankarsko carstvo u Montrealu.“
„Koliko novca ćemo imati na raspolaganju?"
„Već sam prebacio petnaest miliona telegrafom u četiri
različite kanadske banke, u četiri različite provincije“,
odgovorio je. „Ponećemo još četiri miliona u gotovom novcu.“
Margaret se široko nasmešila, a strah od zemljotresa je
najednom bio potisnut u stranu.
„To je više nego što smo imali kada smo pre dvanaest
godina došli u San Francisko.“
„Mnogo više“, rekao je Kromvel utešno. „Devetnaest
miliona dolara više, da budemo precizni."

***

Stigavši do raskošne kuće u Kušmanovoj ulici na brdu

Nob, Bel je omašio Kromvela za samo dvadeset minuta.
Pogledao je građevinu i, nakon što je bio svedok sveopšteg
uništenja većeg dela grada, iznenadio se po- vršnom štetom
koju je pretrpela. Prešao je preko gomile cigala koje su
donedavno sačinjavale zid visok dva i po metra i prišao
prilaznim putem do ulaznih vrata.
Pozvonio je, odmakao se korak-dva unazad i sačekao.
Nakon dugog minuta, vrata su se odškrinula i služavka je,
promolivši glavu, pogledala u Bela.
„Šta želite?“, upitala je bez formalne učtivosti,
zaboravljene usled straha od zemljotresa.
„Ja sam iz Detektivske agencije Van Dorn. Došao sam da
se vidim sa gospodinom Kromvelom.“
„Gospodin Kromvel trenutno nije kod kuće. Otišao je
ubrzo nakon ovog užasa.“
Bel je kroz zavese na zastakljenom delu vrata video kako
se ulazu približava još jedna figura.
„Znate li možda da li je otišao u svoju banku?"
Služavka je zakoračila unazad kada je Margaret prešla
preko kućnog praga. Zabuljila se u čoveka koji je stajao na
stepeniku, odevenog u odelo prekriveno prašinom,
prljavštinom i čađu. Njegovo lice je bilo umrljano pepelom, a
oči su mu bile umorne od posmatranja previše jada i bede.
Jedva ga je prepoznala.
„Ajzače, jesi li to ti?“
„Malčice sam istrošen zbog svega što sam preturio preko
glave, ali da, ja sam.“ Skinuo je šešir. „Drago mi je što te
vidim, Margaret. Drago mi je što si nepovređena preživela
zemljotres.“
Njene tamne oči bile su krupne i blage, kao da ga vidi
prvi put. Zakoračila je natrag u kuću.
„Uđi, molim te.“
Bel je ušao u kuću Kromvelovih i video da Margaret radi
na pospremanju nereda koji je prekrivao pod, uglavnom
polomljenog porcelana, keramičkih figurica i Tifanijevih
stonih lampi. Nosila je udobnu crvenu pamučnu suknju i
vuneni džemper ispod dugačke kecelje. Kosa joj je bila
skupljena u punđu na temenu, sa slobodnim pramenovima
koji su joj padali niz obraze. Uprkos jednostavnom izgledu,
ispunjavala je vazduh oko sebe slatkastim mirisom. Bez
obzira na to da li je bila odevena u skupocenu svilenu haljinu
ili svakodnevnu radnu odeću, Margaret je i dalje bila
očaravajuća žena.
Odvela ga je u salon za dnevni boravak i ponudila ga da
sedne kraj kamina, čiji se pepeo rasuo po tepihu kada se
dimnjak srušio. „Mogu li da te ponudim šoljom čaja?“
„Prodao bih dušu đavolu za šolju kafe."
Margaret se okrenula prema služavci i jednostavno joj
klimnula glavom. Ona je i sama čula Belov odgovor i požurila
u kuhinju. Margaret je otkrila da joj izuzetno teško pada da
gleda direktno u Belove hipnotičke oči. Osetila je rastuću
požudu koju je već jednom ranije iskusila u njegovom
prisustvu.
„Šta želiš od Džejkoba?“, upitala ga je bez okolišanja.
„Mislim da znaš odgovor na to pitanje“, odgovorio joj je
ravnim glasom
„Ne možeš ga ponovo oteti. Ne u San Francisku. Trebalo
bi da si to dosad već shvatio.“
„Ti i on ste potkupili previše podmitljivih političara u
ovog gradu da biste ikada bili izvedeni na sud zbog svojih
zločina“, rekao je Bel ogorčeno. Zaćutao je i osvrnuo se po
prostoriji, posmatrajući sluge koje su raščišćavale metež i
vraćale nameštaj i pokućstvo natrag na mesto. „Čini se kao da
nameravate da ostanete u gradu.“
„Zašto da ne?“, kazala je glumeći ozlojeđenost. „Ovo je
naš grad. Ovde imamo posao koji cveta i mnogo bliskih
prijatelja. Naša srca su uvek otvorena za naše siromašne
sugrađane. Zašto bismo, za ime sveta, otišli odavde?“
Bel se bezmalo našao u iskušenju da poveruje u
Margaretine reči. Dobra je, pomislio je prisetivši se noći kada
su plesali zajedno u Braunovoj palati. Veoma dobra.
„Da li je Džejkob sada u banci?“
„Otišao je da pregleda štetu.“
„Video sam šta je ostalo od Trgovačke ulice. Najveći broj
građevina je u ruševinama, a samo šačica još stoji.
Kromvelova banka nalazi se tačno na putu vatrene stihije.“
Margaret nije delovala preterano zabrinuto.
„Džejkob je sagradio banku da stoji hiljadu godina, kao i
ova kuća koja je, kao što vidiš, preživela zemljotres dok su
ostale rezidencije na brdu Nob, kudikamo pretencioznije,
teško oštećene, ako ne i sasvim uništene. Kuća Kromvelovih
je sagrađena da traje.“
„Neka je to i istina, Margaret", rekao je Bel mrtav
ozbiljan. „Ali upozoravam vas - ne pomišljajte da napustite
grad!“
Margaret je planula i skočila na noge.
„Nemoj da mi pretiš i nemoj ni na trenutak da pomisliš
da možeš da maltretiraš mog brata. Ti samo blefiraš, Ajzače.
Nemaš nikakav autoritet i ama baš nikakav uticaj u ovom
gradu. Moj brat i ja ćemo biti ovde dugo nakon što ti odeš.“
Bel je ustao sa stolice.
„Priznajem poraz na tom polju. Zaista nemam nikakav
uticaj u ovom gradu ili na njegovu političku mašinu.
Međutim, čim izađete van San Franciska, vas dvoje pripadate
meni. Možeš da se kladiš u to.“
„Izlazi!“, prosiktala je divljački. „Izlazi napolje!"
Bel i Margaret su nekoliko sekundi besno zurili jedno u
drugo, raspomamljeni iznenadnim neprijateljstvom. Potom je
Bel polako ustao, stavio šešir na glavu i pošao prema ulaznim
vratima.
Margaret je skočila na noge i povikala:
„Nikada više nećeš staviti svoje šape na mog brata
ponovo! Ni u narednih hiljadu godina! Samo preko mene
mrtve!“
Zastao je kako bi joj uputio poslednji pogled.
„Voleo bih da nisi to rekla.“ Zatim je izašao iz doma
Kromvelovih.

Abner je vešto dovezao rols-rojs do Kromvelove

nacionalne banke na uglu Saterove i Hajdove, zaobilazeći
usput gomile šuta i grupe Ijudi okupljenih na ulicama. Na
jednoj raskrsnici ih je zaustavio policajac i naredio Abneru da
odveze automobil u Paviljon mehanike, ogromnu građe- vinu
i arenu gde je bila smeštena velika arhiva i gde su se
održavali mnogi sajmovi, sportski događaji i koncerti. U
očajničkoj potrebi za ustanovom za pružanje hitne pomoći,
grad je paviljon pretvorio u bolnicu i mr- tvačnicu. Policajac
je uporno zahtevao da Kromvel ustupi rols-rojs kako bi
automobil bio pridodat kolima hitne pomoći za prevoz
povređenih.
„Imam drugu namenu za moj automobil“, odgovorio je
Kromvel nadmeno. Zatim je rekao u komunikacionu cev:
„Nastavi da voziš prema banci, Abnere.“
Policajac je izvadio revolver iz futrole i uperio cev prema
Abneru.
„Lično rekviriram ovaj automobil i naređujem vam da se
odvezete direktno u paviljon, inače ću vašem šoferu oduvati
glavu sa ramena i predati vozilo nekome s trunkom
pristojnosti u sebi!“
Kromvel nije bio impresioniran.
„Lep govor, pozorniče, ali automobil ostaje u mom
posedu.“
Policajčevo lice se zajapurilo od besa. Mahnuo je
revolverom.
„Neću te ponovo upozoriti..."
Kada mu se metak iz Kromvelovog kolta kalibra 38 zario
u grudi, policajac se u šoku zateturao unazad iskolačenih
očiju. Stajao je tako zabezeknut, sve dok njegovo srce nije
prestalo da kuca. Zatim se stropoštao na pločnik.
Nije bilo nikakvog oklevanja, nikakve zabrinutosti,
nikakvog kajanja. Abner je brzo izašao iz automobila, podigao
telo kao da je u pitanju krpena lutka i stavio ga na prednje
suvozačevo sedište. Potom se vratio iza volana, ubacio menjač
u prvu brzinu i nastavio dalje.
Na ulicama je vladala tolika pometnja - urlanje ljudi,
povremena grmljavina kada bi se još neka zgrada srušila i
zavijanje vatrogasnih sirena - da niko nije ni primetio ubistvo
policajca. Šačica ljudi, koji su primetili kako čovek pada na
zemlju, pomislili su da je povređen i da ga vozač unosi u
automobil s namerom da ga odveze u bolnicu.
„Otarasi se posle tela“, rekao mu je Kromvel kao da
poslužitelju nalaže da baci mrtvu bubašvabu u kantu za
smeće.
Abner je rekao u komunikacionu cev:
„Ne brinite za to, gospodine."
„Nakon što završiš, dovezi automobil ispred pomoćnog
ulaza u banku. Uđi kroz stražnja vrata - imaš ključ. Potrebno
mi je da preneseš nekoliko velikih kofera do automobila.“
„Da, gospodine.“
Kada je rols-rojs stigao do ugla Saterove i Trgovačke i
kada je Kromvel uočio razmere uništenja i požar koji je
besneo i brzo se približavao, počeo je da shvata šta će zateći
kada stignu do njegove banke. Sve veći strah pretvorio se u
oduševljenje nakon što se zgrada pojavila na vidiku.
Kromvelova nacionalna banka odolela je zemljotresu
bezmalo neoštećena. Nesavitljiva kamena struktura potvrdila
je Kromvelovo hvalisanje da će potrajati hiljadu godina.
Nijedan zid niti ogromni kanelirani stub nije se srušio.
Polupani vitražni prozori bili su jedina očigledna šteta, a
krhotine stakla pretvorile su pločnik oko banke u kaleidoskop
boja.
Abner je zaustavio rols-rojs i otvorio zadnja vrata.
Nekoliko zaposlenih u Kromvelovoj banci tiskalo se ispred
glavnog ulaza, budući da su iz navike došli na posao i da nisu
imali pojma kako da se drugačije izbore sa tragičnim
prekidom u svojim životima. Kromvel je izašao iz automobila i
bio je na pola stepenica kada su ga okružili, govoreći svi
istovremeno i bombardujući ga pitanjima. Podigao je obe ruke
uvis, zahtevajući tišinu, i rekao im:
„Molim vas, molim vas, idite vašim kućama i budite sa
svojim porodicama. Ovde ništa ne možete da uradite.
Obećavam da ćete nastaviti da primate plate sve dok ova
strašna nesreća traje i dok ponovo ne počne normalno
poslovanje.“
Bilo je to prazno obećanje. Kromvel uopšte nije imao
nameru da im isplaćuje zarade dok je banka zatvorena: video
je da je požar koji besni kroz poslovnu četvrt grada svega
nekoliko sati daleko od toga da proguta zgradu. Iako su zidovi
bili od kamena, drvene krovne grede bile su izuzetno
podložne vatri, koja će brzo progutati banku i pretvoriti je u
praznu ljušturu.
Čim su njegovi radnici odšetali od banke i krenuli natrag
svojim kućama, Kromvel je izvadio niz velikih mesinganih
ključeva iz džepa kaputa i otključao masivna ulazna vrata.
Nije se potrudio da ih zaključa za sobom jer je znao da će
vatra uskoro uništiti svu dokumentaciju u banci. Krenuo je
pravo prema trezoru. Vremenska brava bila je podešena da se
otvori u osam sati, a sada je bilo sedam i četrdeset pet
minuta. Kromvel je smireno prišao tapaciranoj stolici za
blagajničkim stolom, otresao prašinu sa sedišta, seo, iz prsnog
džepa prsluka izvadio tabakeru, a iz nje cigaretu.
Osećajući se kao da u potpunosti kontroliše situaciju,
zavalio se unazad u naslon, pripalio i otpuhnuo oblačić
plavičastog dima prema ukrašenoj tavanici predvorja.
Zemljotres, pomislio je, nije mogao da se desi u zgodnijem
trenutku. Možda će izgubiti koje milionče, ali će osiguranje
pokriti svu štetu nanetu zgradi banke. Njegovi suparnici su
vezivali svoju imovinu za zajmove i kredite, ali je Kromvel
uvek držao gotov novac pri ruci i ulagao u hartije od
vrednosti. Nakon što se pročuje da je pobegao iz San
Franciska, bankovni istražitelji će se poput lešinara obrušiti
na njegovu ustanovu. Uz mnogo sreće, štediše i ulagači u
Kromvelovu banku uspeće da izvuku deset centi na svaki
uloženi dolar.
Tačno u osam sati, mehanizam trezora je škljocnuo i
bezbednosne brave su se otključale jedna za drugom.
Kromvel je prišao trezoru i ogromnom točku sa prečagama
nalik brodskom kormilu, okrenuo ga i oslobodio šipke iz
držača. Potom je s lakoćom, kao da su to vratanca kuhinj-
skog kredenca, otvorio džinovska vrata sa dobro nauljenim
šarkama i ušao u trezor.
Bila su mu potrebna čitava dva sata da završi pakovanje
četiri miliona dolara sa zlatnim sertifikatima u pet glomaznih
kožnih kofera. Završivši sa sakrivanjem tela ubijenog
policajca ispod pokidanog poda gvožđare, pristigao je i Abner i
preneo kofere do rols-rojsa. Kromvela je uvek oduševljavala
Irčeva životinjska snaga. On lično jedva da je mogao da
pomeri jedan kraj punog kofera sa poda, ali ga je Abner
podigao na rame a da pritom nije čak ni zastenjao od napora.
Rols-rojs je bio parkiran u podzemnom ulazu koji su
koristili oklopljeni kamioneti i kola kada su isporučivali
papirni novac ili kovanice iz obližnje kovačnice novca u San
Francisku. Kromvel je pomogao Abneru da utovari kofere u
prostrani prtljažnik, nakon čega ih je prekrio ćebetom koje je
poneo sa sobom od kuće. Ispod ćebadi je postavio jastuke sa
stolica iz predvorja banke, rasporedivši ih tako da podsećaju
na mrtva tela.
Kromvel se vratio u banku i ostavio vrata trezora
otvorena da nadolazeći požar uništi i njegov sadržaj. Potom je
izašao, popeo sa na otvoreni prednji deo automobila i seo kraj
Abnera.
„Vozi ka našem skladištu kraj železničke stanice“,
naredio je.
„Moraćemo da skrenemo ka dokovima na severu i
zaobiđemo požar ako želite da stignemo do stanice“, rekao je
Abner ubacujući menjač u prvubrzinu. Dok je mimoilazio
plamenu stihiju koja je proždirala Kinesku četvrt, krenuo je
prema Blek Pointu na severu. Drvene građevine su se već
pretvarale u zgarišta koja su se dimila, pored kojih su
izlomljeni dimnjaci stajali nalik pocrnelim nadgrobnim
spomenicima.
Pojedine ulice bile su raščišćene u dovoljnoj meri da se
njima vozi, a Abner je zaobilazio one neprohodne i zatrpane
porušenim zidovima. Policija ih je dvaput zaustavila
zahtevajući da se automobil preda za kola hitne pomoći, ali bi
Kromvel samo pokazao na lažna telesa ispod ćebadi i rekao
da su na putu za mrtvačnicu. Policajci su oba puta odstupili
od vozila i mahnuli im rukom da prođu.
Abner je morao da krči put kroz gomile izbeglica iz
spaljenih delova grada, koji su u rukama nosili svoje oskudne
stvari. Nije bilo panike: ljudi su se kretali polako, kao da su
izašli u subotnju šetnju. Uglavnom su čutali, a šačica se nemo
osvrtala preko ramena prema mestima na kojima su se
donedavno nalazili njihovi domovi.
Kromvela je zabezeknula brzina kojom je vatra progutala
obližnju zgradu. Plamen je suknuo ka nebu i poslao pljusak
varnica prema krovu koji se u roku od svega dva-tri minuta
pretvorio u plamteću baklju. Potom je plamena oluja obavila
čitavu zgradu i spalila je do temelja brže nego što je potrebno
da voda proključa na šporetu.
Odredi vojske iz okolnih vojnih baza počeli su da pristižu
kako bi održali red i mir i pripomogli vatrogascima u borbi sa
požarom. Deset četa artiljerije, pešadije, konjice i bolničara,
sveukupno hiljadu sedam stotina ljudi, umarširali su u grad
sa oružjem i bojevom municijom, pri- pravni da čuvaju
ruševine, trezore i sefove banaka i prodavnica, zgradu pošte i
kovnicu novca od pljačkaša. Imali su naređenja da ubiju
svakog čoveka koga uhvate u otimačini.
Mimoišli su povorku vojnika u četiri automobila, čija su
zadnja sedišta bila natovarena kutijama dinamita iz
Kalifornijske fabrike baruta. U roku od nekoliko minuta,
eksplozije su protresle ionako uništeni grad, dok su stambene
i poslovne zgrade dizane u vazduh kako bi se usporilo
napredovanje požara. Gubeći bitku, vojska je brzo počela da
sravnjuje sa zemljom čitave stambene blokove u poslednjem
očajničkom pokušaju da zaustavi besnu plamenu stihiju.
Bolešljiva žućkasta svetlost probijala se kroz debelu
koprenu dima. Nikakva sunčeva svetlost nije padala na
ruševine osim na periferiji grada. Mutni sunčev disk bio je
crvene boje i izgledao je manji nego inače. Eskadroni vojnika,
vatrogasaca i policajaca povlačili su se ispred požara, goneći
beskućnike prema zapadu, što dalje od nadolazećeg
holokausta.
Abner je okretao volan rols-rojsa levo-desno dok je
zaobilazio gomile krša na ulicama i skupine ljudi koji su se
trudili da stignu do pristaništa u nadi da će trajektom preći
preko zaliva u Oukland. Konačno, stigao je do železničkih
šina i pratio ih do ranžirne stanice kompanije Južni Pacifik,
sve dok nije došao do Kromvelovog skladišta. Poterao je
automobil uz prilaznu rampu i parkirao se nedaleko od
teretnog vagona, koji je stajao pored doka za utovar. Primetio
je serijski broj na bočnoj strani furgona: 16455.
Kromvel nije znao da je Bel svestan kako vagon nije ono
što izgleda. Međutim, Bronson je opozvao agenta čija je
dužnost bila da nadzire vagon i dodelio mu druge dužnosti.
Sve je delovalo u redu. Kromvel je proučavao bravu na
velikim kliznim vratima vagona kako bi se uve - rio da je niko
nije dirao. Zadovoljan, uvukao je ključ i otključao bravu, čija
je uloga ionako uglavnom bila da zamaže oči radoznalima, a
ne da pruži pravu zaštitu. Potom je čučnuo, uvukao se ispod
vagona i prišao skrivenim vratima na podu; otključao je
vratašca i ušao u unutrašnjost vagona. Prišao je kliznim
vratima, skinuo teške reze kojima ih je zamandalio iznutra i
širom otvorio.
Bez Kromvelovog uputstva, Abner je počeo da iznosi
teške kofere ispunjene papirnim novcem iz rols-rojsa i da ih
slaže na pod teretnog vagona, odakle ih je Kromvel uvlačio
unutra. Pošto je poslednji kovčeg sa četiri miliona dolara
uklonjen iz limuzine, Kromvel je pogledao naniže u Abnera i
rekao mu:
„Idi u kuću, pokupi moju sestru i njen prtljag, a zatim se
vratite ovde.“
„Vi ostajete ovde, gospodine Kromvel?“, upitao je Abner.
Kromvel je klimnuo glavom.
„Moram da obavim izvestan posao u kancelariji
otpravnika vozova, sa druge strane dvorišta.“
Abner je znao da je povratak iz skladišta u kuću na brdu
Nob maltene nemoguća misija, ali je revnosno salutirao
Kromvelu i kazao: „Daću sve od sebe da dovedem vašu sestru
ovamo zdravu i čitavu, gospodine.“
„Ako to iko na svetu može da uradi, onda si to ti,
Abnere“, rekao je Kromvel. „Imam puno poverenje u tebe.“
Potom je Kromvel zatvorio klizna vrata teretnog vagona i
spustio se kroz vratašca u podu. Dok je Abner silazio
automobilom niz prilaznu rampu skladišta, video je kako
Kromvel korača preko železničkih šina prema kolibi
otpravnika vozova.
 39
Bel se pešice spustio niz brdo Nob i zaustavio da
pomogne grupi ljudi koji su uklanjali ruševine omalenog
hotela, sada tek jedva nešto više od hrpe iscepkanih drvenih
greda i zdrobljenih opeka. Ispod gomile krša dopirao je plač
malog dečaka. Bel i ljudi su grozničavo radili, bacajući krš u
stranu i kopajući rupu ka žalosnim jecajima.
Nakon maltene čitavog sata, napokon su stigli do malog
vazdušnog džepa koji je zaštitio dečaka da ne bude zdrobljen
na smrt. U narednih dvadeset minuta, izvukli su ga iz
ruševina i preneli do parkiranog automobila koji će ga odvesti
do improvizovane bolnice. Izuzev gležnjeva, koji su, činilo se,
bili istegnuti ili naprsli, i nekoliko modrica, dečak nije
pretrpeo nikakvu drugu ozledu.
Belu je izgledalo da dečak nije stariji od pet-šest godina.
Dok je plačnim glasom tražio majku i oca, a ljudi koji su ga
spasli žalostivo su se pogledali između sebe, znajući da
njegovi roditelji, a vrlo verovatno i braća i sestre, leže
zdrobljeni duboko unutar srušenog hotela. Bez reči, okrenuli
su se i otišli svako na svoju stranu, tužni ali zadovoljni što su
barem uspeli da spasu dečaka.
Dva stambena bloka dalje, Bel je prošao pored vojnika
koji je nadgledao grupu ljudi prisilno nateranih da uklanjaju
cigle sa ulice i slažu ih na trotoar. Belu se učinilo da mu je
jedan čovek lepog profila odnekud poznat. Iz radoznalosti,
zaustavio se i upitao starijeg vojnika, koji je nadzirao posao,
zna li ko je ovaj čovek koji se dobrovoljno javio da raščišćava
ulicu.
„To mi je nećak“, rekao je stariji vojnik kroz smeh. „Zove
se Džon Barimor. On je glumac u predstavi Diktator.“ Zastao
je. „Ili bi bilo bolje da kažem da je glumio. Pozorište je
uništeno.“
 „I učinilo mi se da sam ga prepoznao“, rekao je Bel.
„Gledao sam ga u predstavi Magbet u Čikagu.“
Stranac je odmahnuo glavom i nakezio se.
„Bilo je potrebno božje čudo da izvuče Džona iz kreveta i
Vojska Sjedinjenih Država da ga natera na rad.“
Vojnik je pokušao da natera i Bela da pripomogne u
rasklanjanju cigala sa ulice, ali mu je on pokazao
identifikaciju Detektivske agencije Van Dorn i krenuo dalje.
Gomile ljudi su se dosad već razišle i ulice su bile maltene
prazne, izuzev vojnika na konjima i nekoliko prolaznika koji
su se zadržali kako bi posmatrali požar.
Za vreme koje je Belu bilo potrebno da pređe osam
stambenih blokova do Kromvelove banke, srce grada sa obe
strane Trgovačke ulice gorelo je punom silinom. Vatreni zid je
bio udaljen svega pet-šest stambenih blokova kada je Bel
stigao do basamaka koji su vodili ka ogromnim bronzanim
vratima. Mladi vojnik, po izgledu ne stariji od osamnaest
godina, zaustavio je Bela i uperio u njega pušku sa
bajonetom.
„Ukoliko nameravaš da opljačkaš banku, mrtav si čovek“,
rekao je pretećim glasom.
Bel se predstavio kao agent Detektivske agencije Van
Dorn i slagao:
„Ovde sam da proverim banku i pogledam ima li ikakvih
izveštaja ili novca koji se mogu spasti.“
Vojnik je spustio pušku.
„U redu, gospodine, možete proći.“
„Zašto ne pođeš sa mnom? Možda će mi zatrebati još
jedan par snažnih ruku da iznesem iz banke bilo šta od
vrednosti."
„Žao mi je, gospodine", rekao je golobradi vojnik, „ali
dobio sam naređenje da patroliram ulicom ispred plamena da
bih sprečio pljačkanje. Savetujem vam da ne zadržite predugo
unutra. Samo je pitanje minuta kad će požar stići i do ovog
područja.“
 „Biću pažljiv“, uverio ga je Bel. Potom se popeo uza
stepenice i otvorio vrata koja je Kromvel, na svu sreću, ostavio
nezaključana. Unutrašnjost je delovala kao da je banka
zatvorena nedeljom. Prozori na šalteru blagajne, stolovi i
ostali nameštaj stvarali su utisak kao da banka samo čeka
otvaranje u ponedeljak ujutru. Jedinu očiglednu štetu
predstavljali su polupani vitražni prozori.
Bel se iznenadio kada je video da su vrata trezora
otvorena. Ušao je unutra i odmah primetio da najveći deo
novca nedostaje. Samo su se srebrne i zlatne kovanice,
zajedno sa nevelikim brojem papirnih novčanica od pet
dolara i manje, i dalje nalazile u fiokama blagajnika i
pregradama u sefu. Džejkob Kromvel je došao i otišao. Vreme
koje je Bel potrošio pomažući u spasavanju dečaka sprečilo ga
je da uhvati Kromvela na delu dok uklanja pokretnu imovinu
svoje banke.
Bel sada više nimalo nije sumnjao da Kromvel namerava
da iskoristi katastrofu kako bi pobegao iz grada i utekao
preko granice. Opsovao je sebi u bradu žaleći što lokomobil
nije u voznom stanju. Probijanje pešice kroz ruševine
oduzimalo mu je dragoceno vreme i crplo snagu. Napustio je
banku i pošao prema zgradi Carine, koja se takođe nalazila
na putu požaru.

Merion nije u potpunosti poslušala Belova uputstva.

Uprkos njegovom savetu, popela se uz klimave stepenice i
vratila natrag u svoj stan. Spakovala je porodične fotografije,
lične beleške i nakit u veliki kofer, povrh kojih je složila
nekoliko skupocenijih komada odeće. Smešila se dok je
presavijala dve haljine i svileni ogrtač sa kapuljačom. Samo
bi žena spasavala svoju garderobu, pomislila je. Muškarca bi
bilo kudikamo manje briga za fina odela.
Merion je spustila kofer niza stepenice i priključila se
ostalim beskućnicima na ulici koji su nosili ili vukli kofere
ispunjene njihovim oskudnim stvarima, posteljinom i
pokućstvom. Dok su pešačili uz brežuljke grada, niko se nije
osvrtao preko ramena prema napuštenim domovima i
stanovima, ne želeći da razmišljaju o uništenim i razlupanim
ostacima svojih toplih ognjišta u kojima su živeli u miru i
udobnosti sve do današnjeg dana.
Do noći, desetine hiljada žitelja San Franciska pobeglo je
pred neumoljivim vatrama. Čudno, ali na ulicama nije bilo ni
panike ni nereda. Nijedna žena nije plakala, nijedan
muškarac nije besneo zbog svoje ne- sreće. Iza njih su se
vojnici u pravilnim redovima povlačili pred požarom, goneći
masu da nastavi s pokretom, s vremena na vreme gurajući
izmoždene ljude koji su zastali da se odmore.
Tegljenje teških kofera uz i niz strme brežuljke, ulicu za
ulicom, kilometar za kilometrom, naposletku je postalo
preteško breme. Ljudi su počeli masovno da ostavljaju kofere i
njihov sadržaj. Neki su pronašli ašove i zakopali ih na
parkiralištima, nadajući se da će ih pronaći i uzeti nakon što
vatre budu ugašene.
Merionina hrabrost i istrajnost uzdigle su se do visina za
koje nije znala da u njoj postoje. Nosila je i vukla svoj kofer
kao da je omamljena i neosetljiva na umor. Teglila je sat za
satom, potpuno sama jer se nijedan muškarac nije ponudio
da joj pomogne. Oni i njihove porodice bili su zauzeti
herojskim pokušajima da spasu vlastite stvari. Konačno, kada
Merion više nije mogla ni da pomeri svoj kofer, jedan školarac
se ponudio da joj pomogne. Zaplakala je dok mu se
zahvaljivala na pomoći.
Merion i šiparac su tek u pet sati izjutra stigli do parka
Golden Gejt i naleteli na vojnika koji ih je uputio do šatora
podignutih za smeštaj izbeglica. Merion je ušla u jedan šator,
zahvalila se momku koji je odbio da primi ponuđeni novac,
skljokala se na ležaj i za manje od deset sekundi utonula u
dubok san.
 Belov put do zgrade Carine bio je nalik hodanju kroz
vatreni zid. Mada je vladao mrkli mrak, grad je bio osvetljen
jezivim, treperavim narandžastim svetlom. Gomile ljudi
bežale su pred požarom, ali su prethodno užurbano natovarili
dobra iz svojih kuća i prodavnica na kočije, i u poslednji čas
pojurili ka bezbednosti. Vatra se približavala zgradi Carine sa
tri strane, preteći pritom čitavom stambenom bloku. Vojnici
na krovovima susednih zgrada vodili su neprestanu bitku da
ugase plamenove i spasu zgradu Carine, čiji je gornji sprat
bio teško oštećen u zemljotresu. Međutim, donji spratovi bili
su neoštećeni, a odredi marinaca i mornarice, koji su dobili
zadatak da nabave i upravljaju crevima za vodu, koristili su
ih kao operativni centar.
Bel je prošao kroz vojne straže postavljene oko zgrade i
ušao unutra., Pronašao je Bronsona u prostoriji glavnog
foajea, gde je razgovarao sa dvojicom policajaca i vojnim
oficirom ispred velike karte grada raširene na
konferencijskom stolu.
Bronson ga je ugledao prekrivenog pepelom od glave do
pete, lica zacrnjenog čađu, kako stoji u dovratku i isprva ga
nije prepoznao. Potom se osmeh raširio preko njegovog lica i
on priđe Belu i zagrli ga.
„Ajzače, milo mi je što te ponovo vidim.“
„Imaš li nešto protiv da malo sednem, Horase?“, rekao je
izmoždeni Bel. „Prepešačio sam pola grada."
„Ne, naravno da nemam.“ Bronson ga je odveo do stolice
postavljene ispred pisaćeg stola. „Doneću ti šoljicu kafe. I
pored pakla koji vlada svuda oko nas, nismo u mogućnosti da
je zagrejemo - ali nikoga nije briga.“
„Hvala ti, baš bi mi prijala.“
Bronson je sipao kafu iz emajliranog lončeta u šolju i
stavio je na sto ispred Bela. Visoki čovek sa kestenjastim
očima i tršavom tamnobraon kosom, odeven u neuprljanu
belu košulju s kravatom, prišao im je i stao kraj Bronsona.
„Izgledate kao da ste videli i bolje dane“, rekao je Belu.
 „Mnogo njih“, odgovorio je Bel.
Bronson se okrenuo prema strancu.
„Ajzače, ovo je pisac Džek London. Piše esej o
zemljotresu.“
Bel je klimnuo glavom i rukovao se sa čovekom bez
ustajanja sa stolice.
„Rekao bih da imate više nego dovoljno materijala za
deset knjiga.“
„Možda za jednu“, rekao je London smešeći se. „Možete li
mi reći šta ste videli?“
Bel je u kratkim crtama ispričao Londonu sve što je video
po gradu, izostavljajući užasni pucanj u ženu zarobljenu u
zapaljenim ruševinama. Nakon što je Bel završio
pripovedanje, London mu se zahvalio i prišao stolu, seo na
stolicu i počeo da sređuje beleške.
„Kako si prošao s Kromvelom? Jesu li on i njegova sestra
preživeli?“
„Zdravi su i čitavi i na putu prema granici.“
„Jesi li siguran?“, upitao je Bronson.
„Prekasno sam stigao u Kromvelovu banku. Trezor je bio
temeljno očišćen od svih novčanica većih od pet dolara. Mora
da je uzeo tri, možda čak i četiri miliona dolara."
„Neće mu poći za rukom da napusti San Francisko. Ne s
obzirom na metež u kojem se grad nalazi. Dokovi su zakrčeni
hiljadama izbeglica koje pokušavaju da pređu u Oukland.
Nema nikakve šanse da Kromvel može da prenese toliko
mnogo novca u samo nekoliko kofera.“
„Pronaći će način“, rekao je Bel uživajući u hladnoj kafi i
osećajući se ponovo kao ljudsko biće.
„Šta je sa Margaret? Da li je ona pošla s njim?“
Bel je odmahnuo glavom.
„Ne znam. Svratio sam do njihove kuće nešto pre
podneva, a Margaret se ponašala kao da će ona i Džejkob
ostati u gradu i suprotstaviti nam se na sudu. Pošto sam
otkrio da je Džejkob pobegao sa novcem iz njegove banke,
nisam mogao da se vratim na brdo Nob zbog vatrenog zida
koji se približavao. Jedva da sam uspeo i dovde da stignem.“
„A Merion?“, upitao je oprezno Bronson.
„Poslao sam je u Golden Gejt park. Tamo će biti
bezbedna.“ Bronson je zaustio da mu odgovori, ali je u tom
trenutku jedan dečak, ne mnogo stariji od dvanaest godina,
utrčao u prostoriju. Nosio je kapu širokog oboda, debeo
džemper i široke kratke pantalone. Bilo je očigledno da je
pretrčao veliku razdaljinu jer je bio toliko zadihan da je jedva
mogao da govori.
„Tra... tražim... tražim gospodina Bronsona", prodahtao
je u pauzama između gutanja vazduha.
Bronson ga je pogledao zainteresovan.
„Ja sam Bronson", odgovorio je. „Šta želiš od mene?“
„Gospodin Laš...“
Bronson je pogledao Bela.
„Laš je jedan od mojih agenata. Bio je na našem
sastanku ubrzo nakon zemljotresa. Trenutno čuva vladino
skladište kod ranžirne stanice. Nastavi sinko.“
„Gospodin Laš je rekao da ćete mi platiti pet dolara
ukoliko dođem ovamo i prenesem vam šta mi je kazao.“
„Pet dolara?“ Bronson se podozrivo zagledao u dečaka.
„To je mnogo novca za dečaka tvojih godina.“
Bel se nasmešio, izvadio novčanicu od deset dolara iz
novčanika i pružio je dečaku.
„Kako se zoveš, sinko?“
„Stjuart Lojtner.“
„Prevalio si dugačak put od ranžirne stanice kroz vatru i
uništenje, Stjuarte“, rekao je Bel. „Evo ti deset dolara i reci
nam šta ti je Laš kazao.“
„Gospodin Laš je rekao da kažem gospodinu Bronsonu
kako je teretni vagon parkiran ispred skladišta gospodina
Kromvela nestao.“
Bel se nagnuo prema dečaku namrštenog lica.
„Reci to ponovo“, naložio mu je.
 Dečak je pogledao u Bela sa shvatanjem u očima.
„Teretni vagon gospodina Kromvela je nestao."
Bel je pogledao u Bronsona.
„Prokletstvo!“, promrmljao je. „Pobegao je iz grada.“
Zatim je dao dečaku još jednu novčanicu od deset dolara.
„Gde su ti roditelji?“
„Pomažu u raspodeli hrane na Džefersonovom trgu.“
„Bolje da ih što pre pronađeš. Mora da se brinu za tebe. I
vodi računa, drži se podalje od požara.“
Stjuartove oči se razrogačiše dok je buljio u dve
novčanice od po deset dolara.
„Bokca mu, dvadeset dolara. Hvala vam, gospodine.“
Potom se okrenuo i otrčao iz zgrade.
Bel je utonuo u naslon stolice kraj pisaćeg stola.
„Voz? Odakle mu lokomotiva?“
„Sve što znam jeste da je svaki trajekt zakrčen
izbeglicama koji beže preko zaliva u Oukland. Tu železnička
kompanija okuplja svaki putnički voz u krugu od stotinu
pedeset kilometara kako bi ih odvezla iz područja. Nema
šanse da je Kromvel uspeo da unajmi lokomotivu, posadu i
tender.“
„Njegov teretni vagon se nije otkotrljao iz skladišta sam
od sebe.“
„Veruj mi“, rekao je Bronson, „trajekti ne prebacuju
nijedan teretni vagon u Oukland. Samo ljude. Jedini vozovi u
pokretu su oni koji dovoze namirnice i potrepštine sa istoka.“
Bel je ponovo ustao sa stolice, hladnog pogleda
usmerenog na Bronsona.
„Horase, potreban mi je automobil. Ne smem da gubim
vreme pešačeći kroz delove grada koje još nije zahvatio
požar.“
„Kuda ideš?“
„Najpre moram da pronađem Merion i uverim se da je
bezbedna“, odgovorio je Bel. „Onda idem do ranžirne stanice i
otpravnika vozova. Ukoliko je Kromvel unajmio ili ukrao voz
da ga odveze van grada, mora da postoji izveštaj o tome u
kancelariji otpravnika vozova.“
Bronson se nasmešio poput lisice.
„Da li će Fordov model K poslužiti svrsi?“
Bel ga je iznenađeno pogledao.
„Novi model K ima šestocilindrični motor sa četrdeset
konjskih snaga. Imaš li koji pri ruci?“
„Pozajmio sam ga od bogatog vlasnika obližnje
bakalnice. Možeš da ga uzmeš, ali samo ukoliko mi obećaš da
ćeš ga vratiti do sutra po podne.“
„Tvoj sam dužnik, Horase."
Bronson je položio šake na Belova ramena.
„Možeš mi se odužiti tako što ćeš uhvatiti Džejkoba
Kromvela i njegovu zlu sestru.“
 40
Merion je prespavala narednih šest sati. Pošto se
probudila, u šatoru je zatekla još pet usamljenih žena. Jedna
je sedela na ležaju i plakala. Dve su izgledale ošamućeno i
izgubljeno, dok su ostale dve pokazale snagu duha
dobrovoljno se prijavivši da pripomognu u improvizovanim
kuhinjama postavljenim u parku. Merion je ustala sa ležaja,
izravnala odeću i otišla sa svojim novim prijateljicama do
velikih šatora koje su vojnici podigli kao improvizovane
bolnice.
Doktor joj je smesta dao uputstva kako da očisti i previje
rane koje nisu zahtevale usluge lekara, prezaposlenih u
hirurškom odeljenju gde su spasavali živote teško ozleđenih.
Merion je ubrzo izgubila svaki pojam o vremenu. Izborila se
sa pospanošću i iscrpljenošću radeći u pribežištu za decu.
Mnoga deca su bila toliko hrabra da su je grudi zabolele.
Postaravši se za posekotine i masnice male trogodišnje
devojčice koja je u zemljotresu izgubila celu porodicu,
okrenula je glavu u stranu, obraza oblivenih suzama, kada joj
se ona zahvalila jedva čujnim glasom.
Prišla je sledećem ležaju i kleknula pored dečaka koga
su doneli sa hirurškog odeljenja, gde su mu namestili
polomljenu nogu. Dok ga je ušuškavala u ćebe, osetila je
nečije prisustvo iza leđa. Potom je začula poznati glas.

B a b a c - B a l k a n d o w n l o a d.org

„Izvinite, sestro, ali čini mi se da mi je otpala ruka.

Možete li da je zalečite?"
Merion se okrenula na peti i bacila u zagrljaj Ajzaku
Belu.
„Oh, Ajzače, hvala bogu da si dobro. Bila sam tako
zabrinuta za tebe.“
Bel se široko nasmešio kroz sloj prljavštine na licu.
„Malčice sam istrošen zbog svega što sam preturio preko
glave, ali sam i dalje na nogama.“
„Kako si me pronašao, zaboga?“
„Ja sam detektiv, sećaš se? Poljska bolnica je prvo mesto
gde bih te potražio. Znao sam da ćeš krenuti stopama Florens
Najtingejl, pošto je tvoje srce preveliko da ne pomogneš onima
u nevolji, a naročito deci.“ Čvrsto ju je stisnuo i prošaptao u
njeno uvo: „Ponosan sam na tebe, gospođo Bel.“
Odmakla se od njega i zbunjeno zagledala u njegove oči.
„Gospođa Bel?“ Bel nije skidao osmeh s lica.
„Priznajem da ovo nije baš najromantičnije ni mesto ni
vreme za prosidbu, ali - hoćeš li se udati za mene?“
„Ajzače Bele“, povikala je Merion, „kako se usuđuješ da
mi ovo uradiš?“ Potom je smekšala, povukla njegovu glavu
nadole i poljubila ga. Kada ga je pustila, rekla je prepredeno:
„Naravno da ću se udati za tebe. To je najbolja bračna ponuda
koju sam dobila tokom čitavog dana.“
Belov osmeh je izbledeo, usne su mu se zgrčile, a glas
ogrubeo.
„Ne mogu dugo da ostanem. Kromvel i Margaret beže iz
San Franciska. Dokle god ima daha u mojim grudima, ne
mogu dozvoliti da se to ubilačko đubre Kromvel izvuče
nekažnjeno.“
Belova revnost ju je uplašila, ali ga je ipak žestoko
zagrlila.
„Ne dešava se svaki dan da devojku zaprosi njen voljeni,
a da zatim odmah pobegne.“ Ponovo ga je poljubila. „Vrati se
natrag, čuješ li me?“
„Čim budem mogao.“
„Čekaću te ovde. Mislim da niko od nas neće napuštati
ovaj zbeg u skorije vreme.“
 Bel je podigao njene ruke i poljubio ih. Potom se okrenuo
i izašao iz bolničkog šatora.

Bel uopšte nije uzeo u razmatranje povratak u dom

Kromvelovih na brdu Nob kako bi video da li je Margaret još
tamo. Bio je ubeđen da je pobegla zajedno sa svojim bratom.
Raskošne kućerine bogatih i moćnih stanovnika San
Franciska bile su ogromne plamene lomače. Iz svakog dela
grada dopiralo je urlanje plamenova, tutnjava zidova koji su
se rušili i eksplozije dinamita.
Fordov model K bio je lagan i brz. I bio je izdržljiv.
Pentrao se preko gomila šuta na ulicama kao divokoza. I ne
znajući, Bel se kretao maltene istim putem kojim su ranije
prošli Kromvel i Abner, duž severnih dokova, podalje od
požara. Kada je zaustavio automobil ispred rampe
Kromvelovog skladišta, proteklo je nešto manje od pola sata
otkako je napustio Merion. Zadovoljno je primetio da je teretni
vagon zaista nestao.
Manevarske lokomotive kačile su vagone na putničke
vozove kako bi evakuisali izbeglice u južni deo države, gde su
se i dalje nalazile operativne šine, dok su teretni vagoni
otpremani da doteraju namirnice i lekove iz Los Anđelesa.
Uvezao je ford u ranžirnu stanicu i pratio železničke šine sve
dok nije stigao do drvene građevine sa znakom na krovu:
KANCELARIJA OTPRAVNIKA VOZOVA. Bel je zaustavio
automobil, skočio na zemlju i zakoračio u kolibu.
Nekoliko činovnika je užurbano sređivalo papirologiju i
pravilo raspored vožnje, a nijedan nije podigao pogled kada je
Bel ušao.
„Gde mogu da pronađem glavnog otpravnika vozova?“,
upitao je službenika. Činovnik je klimnuo glavom prema
vratima.
„Unutra.“
Bel je zatekao otpravnika vozova kako ispisuje brojeve na
ogromnoj tabli na kojoj su bili prikazani koloseci koji vode do
i od ranžirne stanice. Znak na radnom stolu poručivao je:
MORTON GULD. Bio je to nizak čovek sa uvučenom bradom i
orlovskim kljunom umesto nosa. Tabla je prikazivala preko
trideset različitih vozova otpremanih preko šina koje su se
širile oko ranžirne stanice nalik paukovoj mreži. Bel nije
mogao a da se ne zapita na kojim šinama se nalazi Kromvelov
vagon.
„Gospodine Guld?“
Guld se okrenuo i ugledao čoveka koji je izgledao kao da
je prepešačio sa jednog kraja pakla na drugi.
„Zar ne vidite da sam zauzet? Ako želite da uhvatite voz
koji ide van grada, moraćete da odete do železničke stanice
Južnog Pacifika - ili bar onoga što je od nje ostalo.“
„Zovem se Ajzak Bel. Radim u Detektivskoj agenciji Van
Dorn. Tražim teretni vagon sa serijskim brojem 16455.“
Guld je pokazao rukom na tablu.
„Južni Pacifik pomera nebo i zemlju prevozeći iz grada
na hiljade beskućnika našom flotom trajekata i te- gljača
preko zaliva u Oukland, gde smo sakupili putničke vozove
koji čekaju da ih evakuišu iz područja. Više od hiljadu četiri
stotine pomoćnih vagona pristiže sa svih strana države.
Vagoni, i teretni i putnički, sa ove strane zaliva, svih tri
stotine, usmeravaju se oko južnog dela države. Kako
očekujete da znam gde se nalazi jedan jedini vagon?“
Bel je proučavao Guldove oči.
„Ovaj određeni vagon pripadao je Džejkobu Kromvelu.“
Bio je tamo, jedva primetni nagoveštaj prepoznavanja.
„Ne poznajem nikakvog Džejkoba Kromvela.“ Guld je
zastao i bojažljivo pogledao u Bela. „O čemu je ovde reč?“
„Otposlali ste lokomotivu da vuče njegov privatni teretni
vagon."
„Vi ste ludi. Ne bih slao privatne vozove za vreme nužde
kao što je ova.“
„Koliko vam je platio?“
Otpravnik vozova je podigao ruke u vazduh.
 „Ne vidim kako bi mogao da mi plati čovek koga ne
poznajem. To je smešno."
Bel je ignorisao Guldovu laž.
„Koje je odredište Kromvelovog voza?“
„Sad, gledajte ovamo“, rekao je Guld dok mu je strah
rastao u očima. „Želim da odete odavde, bili vi Van Dornov
žaca ili ne.“
Bel je skinuo šešir i napravio pokret rukom kao da će
obrisati unutrašnju traku. Otpravnik vozova je sledeće
sekunde zurio u cev derindžera. Bel je pritisnuo pištolj na
Guldovu slepoočnicu.
„Ukoliko ne budeš progovorio istinu u narednih šezdeset
sekundi, opaliću i metak će grozno unakaziti tvoje lice, a
usput će ti razneti oba oka. Želiš li da pro- vedeš ostatak
života kao osakaćeni slepac?“
Izraz užasa preleteo je Guldovim licem.
„Ti si lud.“
„Ostalo ti je još pedeset sekundi pre nego što izgubiš vid.“
„Ne smeš!“
„Smem i hoću, osim ako mi ne kažeš ono što želim da
znam.“ Hladan izraz lica, zajedno sa ledenim tonom glasa, bio
je dovoljan da Guld poveruje kako Van Dornov detektiv ne
blefira. Mahnito se osvrnuo oko sebe, kao da postoji način da
pobegne, ali je Bel svirepo nastavio dalje. „Trideset sekundi“,
rekao je povlačeći unazad oroz pištolja.
Guldova ramena se oklembesiše, a oči ispuniše užasom.
„Ne, molim te“, zacvileo je.
„Reci mi!“
„Dobro“, rekao je tihim glasom. „Kromvel je dolazio ovde.
Platio mi je deset hiljada dolara u gotovini da prikačim njegov
vagon za brzu lokomotivu i otpremim voz na šine koje vode ka
jugu.“
Belove oči se suziše u neshvatanju.
„Ka jugu?“
„To je jedini izlaz iz grada", odgovorio je Guld. „Svi
trajekti se upotrebljavaju za transport ljudi preko zaliva u
Oukland i vozova sa potrepštinama u grad. Nije mogao nigde
drugde da ode.“
„Kuda je otišao?"
„Južno do San Hozea, a zatim oko zaliva ka severu, sve
dok njegov voz ne skrene prema istoku, glavnom prugom
preko planina i Nevade, sve do Solt Lejk Sitija.“
„Pre koliko vremena je napustio ranžirnu stanicu?“,
upitao je Bel.
„Pre otprilike četiri sata.“
Bel je nastavio da ispituje otpravnika vozova. „U koliko
sati bi trebalo da stigne u Solt Lejk Siti?“
Guld je brzim trzajima odmahnuo glavom levo-desno.
„Ne znam. Mašinovođa će morati da provede mnogo
vremena na sporednim kolosecima kako bi vozovi, koji
dopremaju namirnice i lekove u San Francisko, mogli da
prolaze bez zastoja. Ukoliko bude imao sreće, njegov voz će
stići u Solt Lejk do sutra uveče.“
„Koji tip lokomotive si odredio da vuče Kromvelov
privatni teretni vagon?“
Guld se nagnuo preko stola i pregledao beleške u velikoj
knjizi.
„Dodelio sam mu Boldvinovu lokomotivu 4-6-2 klase
pacifik, sa serijskim brojem 3025.“
„Brza lokomotiva?"
Guld je klimnuo glavom.
„Imamo samo par njih koje su brže.“
„Kada će još jedna lokomotiva biti slobodna?“
„Zašto pitaš?“
„Želim najbržu lokomotivu koju imaš na raspolaganju“,
odgovorio je Bel pripretivši Guldu derindžerom. „Ovo je
situacija od životnog značaja. Moram da stignem Kromvelov
voz.“
Guld je pogledao na veliku tablu.
„Imam Boldvinovu lokomotivu 4-4-2 klase atlantik,
serijski broj 3455. Ona je brža od klase pacifik. Ali se
trenutno nalazi u Ouklandu zbog popravke.“
„Kada će biti spremna za pokret?“
„Mehaničarska radionica trebalo bi da je osposobi za
vožnju u naredna tri sata.“
„Uzeću je“, rekao je Bel bez oklevanja. „Račun za njeno
korišćenje pošaljite Detektivskoj agenciji Van Dorn.“
Guld je delovao kao da će se usprotiviti i raspravljati sa
Belom, ali je, zureći u cevi derindžera, brzo odustao od te
ideje.
„Ako me prijaviš, mogao bih da izgubim posao i odem u
zatvor.“
„Samo mi daj tu lokomotivu, usmeri je prugom oko San
Hozea prema Solt Lejk Sitiju i neću kazati ni reč.“
Guld je zahvalno uzdahnuo i počeo da priprema
neophodnu papirologiju za otpremanje lokomotive u zakupu
Detektivske agencije Van Dorn. Nakon što je završio, Bel je
uzeo papire i pregledao ih nekoliko trenutaka. Zadovoljan,
izašao je iz kancelarije bez ijedne reči, popeo se u ford i
odvezao prema zgradi pristaništa.
 41
Približavajući se zgradi pristaništa, Bel je prebacio ćebe
preko glave jer je naišao kroz pljusak užarenog ugljevlja.
Video je da na mestu gde se nekada nalazila Kineska četvrt
sada stoji preko stotinu humki ugljenisanih ruševina koje su
se i dalje pušile. Zgrada pristaništa je preživela požar, uz
neznatnu štetu na sat-kuli. Bel je spazio da se sat zaustavio i
da pokazuje pet sati i dvanaest minuta, vreme kada je
zemljotres udario.
Ulice i pločnici oko zgrade pristaništa bile su zakrčene
nebrojenom svetinom. Hiljade stanovnika bežalo je iz grada,
verujući da će čitav San Francisko biti uništen. Bezobličnom
masom vladali su zbrka i pometnja. Pojedini ljudi su bili
umotani u ćebad i natovareni kao mazge stvarima koje su
uspeli da unesu na trajekt. Drugi su gurali omanja kolica ili
čeze, a opet, usred sveg tog košmara, svi su bili učtivi,
ljubazni i obzirni prema drugima.
Bel se zaustavio pored mladića koji je stajao kraj dokova
i dokono posmatrao vatru s druge strane ulice. Pokazao mu je
novčanicu od dvadeset dolara.
„Ako znaš da voziš automobil, odvezi ova kola do zgrade
Carine i predaj ih Horasu Bronsonu iz Detektivske agencije
Vari Dorn i ovo je tvoje.“
Mladićeve oči se razrogačiše u radosnom iščekivanju, ne
toliko na prizor novca koliko zbog prilike da vozi automobil.
„Znam, gospodine", rekao je vedro. „Vozio sam ujakov
maksvel.“
Bel je zabavljeno posmatrao kako mladić ubacuje menjač
u brzinu i odlazi niz zakrčenu ulicu. Potom se okrenuo i
pridružio masi koja je bežala od uništenja grada.
U roku od tri dana, više od stotinu dvadeset pet hiljada
ljudi je napustilo poluostrvo na kojem se nalazio San
Francisko, a železnička kompanija Južni Pacifik ih je sve
prevezla bez nadoknade gde god da su želeli da otputuju.
Tokom dvadeset četiri časa nakon zemljotresa, krcati trajekti
su svakog sata napuštali San Francisko i odlazili u Oukland.
Bel je pokazao službenu legitimaciju i ukrcao se na
trajekt Buena vista. Pronašao je slobodno mesto povrh
točkova sa lopaticama, seo i okrenuo se da bi posmatrao
plamenove koji su skakali po nekoliko desetina metara u
vazduh i kako se gusti dim kovitla na stotine metara prema
nebu. Grad je izgledao kao jedna ogromna logorska vatra.
Pošto je sišao sa trajekta na Ouklandsko pristanište,
službenik železnice ga je uputio prema mehaničarskoj
radionici u kojoj ga je čekala njegova lokomotiva. Mamutsko
čelično čudovište predstavljalo je veličanstven prizor izbliza.
Lokomotiva je od raonika, u obliku slova V, do tendera sa
ugljem bila ofarbana u crnu boju. Bel je pretpostavio da je do
krova kabine bilo najmanje pet metara. Veliki pogonski
točkovi imali su dva metra u prečniku. U svoje vreme,
lokomotiva klase atlantik pred- stavljala je remek-delo
mašinske industrije.
Belu je, međutim, izgledala opako i ružno. Serijski broj
3455 bio je ispisan sitnim belim slovima na bočnoj strani
kabine; a ime kompanije JUŽNI PACIFIK bilo je većim slovima
naslikano na tenderu iz kojeg je kotao snabdevan ugljem i
vodom. Bel je prišao čoveku odevenom u tradicionalni
prugasti kombinezon mašinovođe i prugastu kapu sa obodom.
On je u rukama držao veliku kantu ulja, od onih sa dugim
grlićem, i izgledalo je kao da podmazuje ležajeve na
spojnicama, koje su povezivale pokretni klip cilindra sa
pogonskim točkom.
„Veoma upečatljiva lokomotiva", rekao je Bel sa
divljenjem.
Mašinovođa je podigao pogled. Bio je niži rastom od Bela,
sa pramenovima pepeljastosive kose koji su ispadali ispod
njegove kape. Lice mu je bilo vremešno od mnogobrojnih
godina koje je proveo naginjući se van kabine, glave izložene
snažnom vetru. Obrve iznad para nebesko- plavih očiju bile
su zakrivljene i žbunaste. Bel je procenio da je mlađi nego što
izgleda.
„Nijedna nije bolja od Adeline“, odgovorio je mašinovođa.
„Adelina?“
„To je lakše zapamtiti od četvorocifrenog broja. Većina
lokomotiva ima ženska imena.“
„Adelina izgleda veoma snažno“, rekao je Bel s
divljenjem.
„Sagrađena je da vuče veliki broj putnika. Izašla je iz
Boldvinove fabrike lokomotiva pre manje od pet meseci.“
„Koliku brzinu može da razvije?“, upitao je Bel.
„Zavisi od broja putničkih vagona koje vuče.“
„Recimo da ne vuče nijedan.“
Mašinovođa je razmislio nekoliko trenutaka.
„Na dugačkom, pravom i praznom koloseku, premašiće
brzinu od sto šezdeset kilometara na sat.“
„Zovem se Bel.“ Pružio je mašinovođi papirologiju.
„Zakupio sam vašu lokomotivu zbog specijalnog zadatka.“
Mašinovođa je proučavao papire.
„Dodeljeni detektivu iz Agencije Van Dorn?. Šta je to
toliko specijalno?“
„Jeste li ikada čuli za Bandita Krvoloka?“
„Ko nije? Pročitao sam u novinama da seje smrt kao sam
đavo.“
Bel se nije upustio u detaljnije objašnjenje.
„Idemo za njim. Zakupio je lokomotivu klase pacifik da
vuče njegov privatni vagon. Trenutno je na putu za Solt Lejk
Siti, a onda će se zaputiti na sever prema kanadskoj granici.
Rekao bih da ima početnu prednost od otprilike pet sati.“
„Pre će biti šest, mi tek treba da utovarimo ugalj i
podignemo pritisak vodene pare u kotlu.“
„Rečeno mi je da je lokomotiva na popravci. Jesu li svi
potrebni radovi završeni?“
 Mašinovođa je klimnuo glavom. „Majstori su zamenili
neispravan ležaj u jednom točku.“
„Što pre krenemo, tim bolje.“ Bel je zastao i ispružio
ruku. „Uzgred, ja sam Ajzak Bel.“
Mašinovođa mu je energično prodrmusao ruku.
„Nils Lofgren. Moj ložač se zove Marvin Long.“
Bel je izvadio džepni časovnik i pogledao vreme.
„Vidimo se za četrdeset pet minuta."
„Bićemo kod doka za utovar uglja, tik malo dalje niz
prugu."
Bel je požurio prema završnoj železničkoj stanici u
Ouklandu, sve dok nije došao do drvene građevine u kojoj se
nalazila kancelarija Vestern juniona. Službenik mu je rekao
da je samo jedna žica otvorena prema Solt Lejk Sitiju i da
satima kasni sa slanjem telegrama. Bel mu je objasnio svoj
zadatak, a službenik je bio veoma predusretljiv.
„Kako glasi vaša poruka?“, upitao je. „Postaraću se da je
smesta pošaljemo u Solt Lejk.“
Belov telegram je glasio:

Direktoru kancelarije Agencije Van Dorn u Solt

Lejk Sitiju. Imperativ je da zaustavite lokomotivu koja
vuče teretni vagon sa serijskim brojem 16455. U
njemu se nalazi Bandit Krvolok. Preduzmite sve
moguće mere predostrožnosti. Izu- zetno je opasan.
Uhvatite ga i držite sve dok ja ne stignem.

Ajzak Bel, specijalni agent

Sačekao je da činovnik otkuca poruku, a zatim je izašao

iz kancelarije i otišao do mesta na kojem su Lofgren i Long
uzimali ugalj i vodu. Popeo se u kabinu i upoznao sa Longom,
krupnim muškarcem sa širokim ramenima i mišićima koji su
nadimali šavove njegove košulje od teksasa. Nije nosio šešir, a
njegova riđa kosa je gotovo odgovarala boji plamenova u
ložištu kotla. Skinuo je kožne rukavice i rukovao se s Belom,
šakom čvrstom i žuljevitom od mnogobrojnih sati rukovanja
lopatom za ugalj.
„Spremni smo za polazak", obznanio je Lofgren.
„Onda krenimo“, odgovorio je Bel.
Dok je Long hranio vatru, Lofgren je seo na svoje sedište
na desnoj strani kabine, ubacio Džonsonovu polugu{22} u
brzinu, otvorio ventile na cilindrima i dvaput povukao naniže
uže iznad svoje glave, usled čega je parna pištaljka na krovu
zavrištala upozorenje o skorom polasku lokomotive. Potom je
zgrabio dugačku ručicu za gas i povukao je nazad. Adelina je
krenula i polako počela da ubrzava.
Deset minuta kasnije, Lofgren je dobio signal da se
prebaci na glavni kolosek ka istoku. Povukao je ručicu za gas
a velika lokomotiva klase atlantik je krenula napred. Polako,
voz je vijugao kroz ranžirnu stanicu. Long je počeo da održava
vatru ravnomernom i blistavom. Tokom deset godina koje je
proveo ložeći kotao u lokomotivi, razvio je tehniku kako da
održava vatru da ne gori ni prejako ni preslabo. Lofgren je
cimnuo ručicu za gas, glasni nalet vodene pare prekrio je
pogonske točkove, a crni dim je pokuljao iz dimnjaka.
Bel je seo u sedište na levoj strani kabine, odahnuvši s
olakšanjem zbog toga što je mislio da se napokon nalazi na
poslednjoj poteri za Kromvelom, koga će uhvatiti i predati
vlastima u Čikagu, živog ili mrtvog.
Otkrio je da vibracije kretanja lokomotive po šinama
deluju podjednako umirujuće kao i plutanje u gumenom
splavu na površini planinskog jezera. Brektanje vodene pare,
koja je pokretala pogonske točkove, i toplota, koja je izbijala iz
ložišta kotla, delovali su neodoljivo umirujuće na čoveka na
zadatku. Pre nego što su stigli do Sakramenta i krenuli prema
istoku preko Sijere Nevade, Bel je skliznuo dole u svom
sedištu, zevnuo i sklopio oči. Za nepuni minut, spavao je kao
top, neuznemiren zvečanjem i halabukom brekćuće
lokomotive, dok je Adelina velikim prednjim raonikom
nišanila Sijeru Nevadu i planinski prevoj Doner.
 42
Bačvaste grudi i mišićava ramena Abnera Vida obilno su
se znojili dok je lopatom ubacivao ugalj u ložište kotla.
Stvaranje efikasne vatre bilo je pravu umetnost, a Abner nije
znao kako. Naprosto je ubacivao ugalj kroz otvorena vratašca
u vatru, ne obraćajući pažnju na mašinovođina upozorenja da
će prevelika količina uglja sniziti temperaturu ognja.
Abner se prihvatio posla samo da bi odmenio ložača
Ralfa Vilbenksa, kršnog, mišićavog čoveka, koji se brzo
umorio nakon nekoliko sati održavanja neophodne
temperature vodene pare, koja je pokretala veliku lokomotivu
klase pacifik uz strme padine Sijere Nevade. Dogovorili su se
da se smenjuju: jedan sat lopatania, jedan sat odmora.
Abner je ostao na oprezu i za vreme rada, sa smit i
vesonom umetnutim u pojas pantalona. Držao je na oku
mašinovođu koji je bio neprestano zauzet održavanjem velike
ali bezbedne brzine po mnogim okukama. Istovremeno je
neprekidno osmatrao i šine daleko ispred lokomotive, za
slučaj da naiđu na neku nepredviđenu prepreku, kao što je
iznenadni nailazak voza iz suprotnog smera. Napokon, uspeli
su se na vrh planine i odatle je pruga vodila nizbrdo sve dok
nisu stigli do ravnica pustinje.
„Stižemo u Rino“, povikao je mašinovođa Ves Hol,
nadjačavajući urlanje plamena u ložištu. Prgavi muškarac, sa
licem kao u starog, izboranog kauboja, hteo je iz protesta da
zaustavi voz pošto je saznao da putnici od njega traže da
postavi brzinski rekord prelaska preko planina, ali je
poklekao kada mu je Abner prislonio cev pištolja na čelo i
zapretio da će ubiti i njega i njegovog ložača ako ne učine kao
što im je naređeno.
Hiljadu dolara u gotovini, koje im je Kromvel dao,
pripomogli su u ubeđivanju, pa su Hol i Vilbenks terali
lokomotivu klase pacifik kroz planine najbrže što su se
usuđivali.
„Signal ispred je crveno“, viknuo je Vilbenks.
Hol je mahnuo rukom da bi mu stavio do znanja da ga je
i on video. „Moraćemo da se zaustavimo i pređemo na
sporedni kolosek.“
Abner je uperio pištolj mašinovođi u glavu.
„Lezi na sirenu. Idemo pravo napred.“
„Ne možemo“, rekao je Hol gledajući Abnera u oči.
„Sigurno ekspresni voz sa potrepštinama za San Francisko
ide prema nama na istom koloseku. Radije bih da me ubiješ
nego da izazovem sudar sa drugim vozom koji će pobiti sve
nas i zaustaviti saobraćaj u oba smera nedelju dana.“
Abner je polako zadenuo pištolj za pojas.
„U redu. Ali nas vrati na glavni kolosek čim ekspresni
voz prođe.“
Hol je počeo da vraća ručicu za gas.
„Možemo iskoristiti ovaj zastoj da se snabdemo ugljem i
vodom."
„Dobro. Ali vodite računa o ponašanju ili ću vas obojicu
izbušiti kao sir.“
„Ralf i ja ne možemo izdržati još dugo. Iscrpljeni smo.“
„Zaradićete svoj novac, i ostaćete u životu, samo ako
nastavite da vozite", rekao je preteći Abner.
Nagnuvši se kroz levu stranu kabine, Abner je u daljini
ugledao železničku stanicu i gradić Rino u Nevadi. Dok su se
približavali, Abner je spazio čoveka koji je mahao crvenom
zastavicom stojeći pored skretnice na koloseku. Hol je
zapištao sirenom kako bi najavio njihov dolazak i obavestio
čoveka sa zastavicom da je razumeo njegov signal da uspori i
da je spreman da bude skrenut sa glavnog koloseka.
Hol je zaustavio tender lokomotive tačno ispod drvenog
rezervoara s vodom s jedne strane i sanduka s ugljem s druge
strane šina. Vilbenks je skočio na tender, zgrabio konopac i
povukao nadole sisak privezan za rezervoar, a voda je potekla
terana silom gravitacije. Nakon što je sišao iz kabine sa
kantom ulja u rukama, Hol je počeo da proverava ležajeve i
spojnice lokomotive. Budući da je Kromvel odbio da sačeka
dolazak kočničara, morao je da pregleda i ležajeve na
točkovima tendera i te- retnog vagona.
Držeći na oku Hola i Vilbenksa, Abner je prošao mimo
tendera i prišao vratima teretnog vagona. Udario je dvaput po
vratima drškom pištolja smit i veson, sačekao sekundu-dve, a
zatim udario ponovo. Vrata se otključaše sa unutrašnje strane
i otvoriše. Džejkob i Margaret stajali su u vagonu, gledajući
nadole u Abnera.
„Zbog čega stojimo u mestu?“, upitao je Kromvel.
Abner je iskrenuo glavu prema lokomotivi.
„Prebacili smo se na sporedni kolosek da bismo
propustili ekspresni voz da prođe. Dok čekamo, posada uzima
ugalj i vodu.“
„Gde smo?“, upitala je Margaret. Bila je obučena u
muške pantalone, sa nogavicama uvučenim u kožne čizme.
Džemper plave boje prekrivao je gornju polovinu njenog tela,
a kosa joj je bila vezana bandanom{23}).
„U gradiću po imenu Rino“, odgovorio je Abner. „Prešlo
smo preko planina. Odsad pa nadalje, područje postaje
ravnije i pretvara se u pustinju.“
„Kako stoje stvari sa prugom ispred nas?“, upitao je
Kromvel. „Ima li još vozova koji će usporiti naše putovanje?“
„Proveriću kod skretničara ima li drugih vozova koji
putuju na zapad. Moraćemo da se sklonimo u stranu kad god
naiđu.“
Kromvel je skočio na zemlju i raširio mapu po tlu. Linije
iscrtane po karti označavale su železničke pruge u
Sjedinjenim Državama zapadno od Misisipija. Pokazao je na
tačku koja je predstavljala Rino.
„U redu, mi smo ovde. Sledeći saobraćajni čvor sa
šinama koje idu ka severu nalazi se u Ogdenu, u Juti.“
 „A ne u Solt Lejk Sitiju?“, upitala je Margaret.
Kromvel je odmahnuo glavom.
„Glavna pruga Južnog Pacifika spaja se sa prugom
Junion Pacifika severno od Solt Lejka. Skrenućemo na se- ver
u Ogdenu i zaputiti se prema gradu Mizula u Montani. Odatle
ćemo prugom Severnog Pacifika krenuti u Kanadu."
Abner je držao na oku posadu lokomotive. Video je kako
se ložač bori sa ugljem koji je padao niz žleb u tender, a
mašinovođa hoda unaokolo kao u transu.
„Članovi posade su mrtvi umorni. Imaćemo sreće ako
budu mogli da voze lokomotivu još četiri sata.“
Kromvel je bacio pogled na kartu.
„Postoji ranžirna stanica u gradu Vinemaka u Nevadi,
otprilike dve stotine sedamdeset kilometara dalje niz prugu.
Tamo ćemo unajmiti drugu posadu.“
„Šta ćemo sa ovom dvojicom?“, upitao je Abner.
„Ne smemo da im dopustimo da otrče u najbližu
kancelariju telegrafa i obaveste policiju dalje niz prugu da
dolazimo."
Kromvel je razmišljao nekoliko trenutaka.
„Zadržaćemo ih s nama, a zatim ćemo ih naterati da
iskoče iz voza u zabačenom delu pustinje. Ne smemo
rizikovati da Van Dornovi agenti shvate da smo napustili San
Francisko i da upozore policajce dalje niz prugu da zaustave
naš voz. Usput ćemo preseći i telegrafske linije.“
Margaret se zagledala prema planinskom vencu Sijere
Nevade i šinama kojima su doputovali. „Misliš li da nam je
Ajzak na tragu?“
„Samo je pitanje vremena, draga sestro", rekao je
Kromvel sa svojim uobičajenim samopouzdanjem. „Međutim,
dok Bel shvati da smo pobegli iz San Franciska i pronađe
lokomotivu s kojom bi krenuo u poteru, mi ćemo već biti na
pola puta do Kanade, a on više neće imati nikakve šanse da
nas zaustavi.“
 43
Adelina je bila Lofgrenov ponos i dika. Mašinovođa se
obraćao lokomotivi kao da je prelepa žena, a ne čelično
čudovište koje je bljuvalo vatru dok je jurilo uz krivudave
padine Sijere Nevade i kroz planinski prevoj Doner. Budući
da nije vukla dve stotine tona vagona krcatih putnicima i
prtljagom, prešla je preko planina bez po muke.
Prolećni vazduh je bio svež i prohladan, a sneg je i dalje
prekrivao zemlju. Planinski prevoj Doner predstavljao je
ozloglašeni deo planina, na kojem se odigrao najtragičniji
događaj u čitavoj istoriji Divljeg zapada. Karavan zaprega,
sastavljen od nekoliko porodica koje će ući u legendu kao
Donerova družina, ostao je zarobljen u snežnim olujama u
zimu 1846. godine, a članovi karavana su strahovito propatili
dok naposletku nisu spaseni. Mnogi su preživeli hraneći se
mrtvima. Od prvobitnih osamdeset sedam muškaraca, žena i
dece, svega četrdeset pet ih je preživelo i stiglo u Kaliforniju.
Bel je bio sasvim budan otkako su prošli kroz
Sakramento i opčinjeno je posmatrao spektakularne predele -
okomite, kamenite vrhove; šumu jela sa granama i dalje
prekrivenim snegom; tunele koje su kineski rad- nici 1876.
godine prokopali kroz kamen. Adelina je uronila u crna usta
dugačkog tunela, dok je urlik izduvnog sistema vodene pare
odzvanjao poput stotinu bas bubnjeva. Sićušna tačka
svetlosti pojavila se u tami ispred i brzo postajala sve veća.
Potom je Adelina izletela na bleštavu sunčevu svetlost uz
halabuku nalik grmljavini. Nekoliko kilometara kasnije, na
vidiku se pojavilo jezero Doner, a voz je započeo dugačak i
zavojit silazak ka pustinji.
Dok je lokomotiva zavijala oko oštrih krivina, Bel je sa
izvesnom nelagodom zurio u provaliju duboku preko tri
stotine metara, udaljenu svega korak-dva od šina. Nije bilo
potrebe da tera Lofgrena da vozi brže. Mašinovođa je gonio
veliku lokomotivu brzinom od bezmalo pedeset pet kilometara
po planinskim krivinama, dobrih petnaest kilometara brže
nego što se smatralo bezbednim.
„Prešli smo preko vrha“, obznanio je Lofgren, „i sledećih
sto dvadeset kilometara idemo nizbrdo.“
Bel je ustao i prepustio Longu sedište na levoj strani
kabine. Long je zahvalno seo kako bi došao do daha, dok je
Lofgren zatvorio dovod vodene pare i pustio lokomotivu da
klizi nadole kroz planinski prevoj. Otkako su napustili glavni
kolosek u Sakramentu i krenuli uz strme padine Sijere
Nevade, Long je maltene bez predaha ubacivao ugalj u ložište.
„Mogu li da ti pomognem?" upitao je Bel.
„Samo izvoli“, odgovorio je Long paleći lulu. „Reći ću ti
kako da ubacuješ ugalj u ložište. Iako besposličarimo
narednih sat vremena, ne smemo da dozvolimo da se vatra
ugasi."
„Zar ga jednostavno ne ubaciš lopatom u ložište?"
Long se nasmešio.
„Nije tako jednostavno. I to nije lopata, nego lo- žačeva
alatka, veličina broj četiri."
Naredna dva sata, Bel je kulučio ispred lavirinta cevi i
ventila učeći male tajne loženja vatre u lokomotivi. Tender se
ljuljao levo-desno u krivinama, otežavajući ubacivanje uglja u
ložište kotla. Bio je to lagan posao budući da je Adelina išla
nizbrdo. Bel je brzo naučio da široko otvori vratanca ložišta,
pošto je nekoliko puta udario lopatom u njih i prosuo ugalj po
podu. Takođe, umesto da gomila ugalj na užarenu kamaru,
stekao je osećaj za održavanje ravnomerne vatre koja je
gorela jarkonarandžastom bojom.
Oštre krivine su ostale iza njih dok su hitali nadole
prema podnožju planina. Sat vremena pošto je Bel vratio
lopatu Longu, ložač je doviknuo Lofgrenu:
„Imamo uglja i vode za još nekih osamdeset kilometara.“
Lofgren je klimnuo glavom ne skidajući oči sa šina.
„Taman dovoljno da stignemo u Rino. Tamo ćemo dopuniti
rezerve uglja i vode i unajmiti novu momčad.“
Bel je iznenada shvatio da je prelazak preko planina
uzeo danak Lofgrenu i Longu. Video je da je telesno i umno
naprezanje iscedilo stamenog mašinovođu, a da je održavanje
visokog nivoa vodene pare lišilo snage čak i neumornog
ložača. Belu je izgledalo očigledno da je Kromvelova posada
takođe morala biti potpuno izmoždena. Pogledao je na sat i
zapitao se jesu li iole smanjili prednost Kromvelovog voza.
„Koliko će potrajati okupljanje druge posade?“, upitao je
Bel.
„Onoliko koliko je potrebno da napunimo tender vodom i
ugljem“, odgovorio je Lofgren. Potom se umorno nasmešio,
otkrivajući usta puna krivih zuba, i dodao: „Pod uslovom da
se neka nađe u blizini."
„Hvala vam obojici“, rekao je Bel iskreno. „Odradili ste
herojski posao prelaskom preko Sijere Nevade. Mora da ste
postavili novi rekord.“
Lofgren je iz džepa izvukao veliki Voltamov železnički sat
sa lokomotivom ugraviranom na poklopcu.
„Zaista jesmo“, nasmejao se. „Osam minuta brže od
starog rekorda koji smo postavili Marvin, ja i Adelina pre šest
meseci."
„Voliš ovu lokomotivu, zar ne?“, upitao je Bel.
Lofgren se nasmejao.
„Uzmi sve lokomotive klase atlantik koje su ikada
postavljene na šine: one su najbolje na svetu, sve su
napravljene na potpuno isti način, identičnih dimenzija i
konstrukcije. Pa ipak, svaka je drugačija - poput ljudi, sve
imaju različitu ličnost. Neke mogu da idu brže od drugih sa
istim pritiskom vodene pare. Neke su mušičave dok su druge
baksuzne, vazda sa ovim ili onim kvarovima. Ali Adelina, ona
je prava dragana. Nije svojeglava, nikada nije mrzovoljna,
nepredvidljiva ili narogušena. Postupaj s njom kao sa damom
i ponašaće se poput čistokrvne kobile koja uvek dobija trke.“
 „Govoriš o njoj kao da je ljudsko biće.“
„Adelina možda jeste stotinu sedam tona železa i čelika,
ali poseduje dobro srce.“
Približavali su se Rinu i Lofgren je povukao uže pištaljke
kako bi najavio svoju nameru da se prebaci na sporedni
kolosek da bi dopunio rezervu uglja i vode. Povukao je ručicu
za gas kako bi usporio lokomotivu. Skretničar je povukao
polugu skretnice i spojio konične šine, kao što je to ranije
učinio za Kromvelov voz. Potom je mahnuo zelenom
zastavicom kako bi Lofgrenu stavio do znanja da je sporedni
kolosek otvoren.
Čak i pre nego što se Adelina potpuno zaustavila, Bel je
iskočio iz kabine na zemlju i odjurio preko dvorišta prema
železničkoj stanici, koja je nalikovala hiljadama drugih
postaja u malim gradovima širom države. Odlikovali su je
zidovi od horizontalno postavljenih dasaka, lučno zašiljeni
prozori i krov na dve vode. Platforma za ukrcavanje bila je
prazna, što je Belu stavilo do znanja da se nijedan putnički
voz tamo neče zaustaviti u dogledno vreme.
Zakoračio je u stanicu, prošao pored biletarnice i zastao
ispred malog telegrafskog ureda. Dvojica muškaraca bila su
usred žustrog razgovora kada je ušao unutra. Odmah je video
da njihova lica izgledaju ozbiljno i mrgodno.
„Izvinjavam se“, rekao je Bel, „tražim šefa stanice.“
Viši od dvojice ljudi zagledao se u Bela pre nego što je
traženi kli- mnuo glavom.
„Ja sam šef stanice, Berk Pulver. Kako mogu da vam
pomognem?“
„Da li je u poslednjih deset sati ovuda prošao voz ka
istoku, sa samo jednim teretnim vagonom?“
Pulver je klimnuo glavom.
„Stajali su dva sata na sporednom koloseku dok su dva
ekspresna voza, koji su prevozili namirnice i lekove za žrtve
zemljotresa u San Francisku, prolazila kroz stanicu.“
„Zadržali su se dva sata?“, upitao je Bel najednom
 osetivši optimizam.
„Pre koliko su otišli?“
Pulver je bacio pogled na set tomas časovnik na zidu.
„Pre otprilike četiri i po sata. Zašto me to pitate?“
Bel mu je pokazao službenu legitimaciju i ukratko
objasnio svoju poteru za Kromvelom.
Pulver je pogledao Bela direktno u oči.
„Kažete da se u tom teretnom vagonu nalazio zloglasni
Bandit Krvolok?“
„Bio je u tom vagonu, da.“
„Da sam samo znao, rekao bih šerifu.“
Prednost koju je Kromvel imao bila je manja nego što se
Bel usuđivao da se nada.
„Imate li raspoloživu rezervnu posadu na stanici? Moja
je iscrpljena nakon rekordne jurnjave preko Sijere Nevade.“
„Ko su članovi tvoje posade?“
„Lofgren i Long.“
Pulver se nasmejao.
„Trebalo je da znam da će ta dvojica pokušati da obore
vlastiti rekord." Pogledao je tablu na zidu. „Imam spremnu
posadu.“ Zaćutao je. „I pomislio sam da je nešto čudno sa tim
vozom. Rino je stanica na kojoj svaki voz koji ide ka istoku ili
zapadu uzima rezervnu posadu. Bilo mi je veoma neobično
što nisu uzeli novu momčad. Tvoj bandit neče stići daleko sa
umornim mašinovođom i ložačem.“
Bel je pogledao nadole u službenika telegrafa, ćelavog
muškarca sa providnim zelenim kačketom naherenim na čelu
i podvezicama na rukavima košulje.
„Želeo bih da obavestim pripadnike zakona u gradovima
dalje niz prugu da zaustave voz i uhapse bandita. On se zove
Džejkob Kromvel.“
Telegrafista je odmahnuo glavom.
„Neće moći. Linije su u kvaru. Ne mogu da prosledim
nijednu poruku na istok.“
Bel je uzdahnuo:
 „Kladim se da je Kromvel presekao žice.“
Pulver je pogledao veliku tablu na drugom zidu, na kojoj
su bili popisani vozovi koji treba da prođu kroz Rino.
„Imaću spremnu posadu za tebe u roku od dvadeset
minuta. Trebalo bi da imate relativno brzu vožnju do Elka.
Nakon toga, nadam se da ćeš pronaći telegraf koji radi ili ćeš
rizikovati da se sudariš sa vozom koji putuje na zapad.“
„U tom slučaju“, rekao je cinično Bel, „uživaću u
saznanju da se Kromvel prvi sudario s njim.“
 44
Adelina je davala svoj maksimum na ravnom,
otvorenom delu pruge. Dostizala je brzinu od sto pedeset
kilometara na sat, ričući preko čeličnih mostova postavljenih
preko klisura, leteći kroz gradiće i jureći pored signala koji su
označavali slobodan kolosek. Telegrafski stubovi postavljeni
pored šina proletali su mimo njih kao bezoblične mrlje. Sivi
dim, prošaran varnicama i užarenim ugljevljem, kuljao je iz
dimnjaka, vijoreći se u vodoravnoj pruzi iznad kabine,
odnošen natrag snažnim naletima vetra.
Setni, plavokosi potomak Vikinga, Rus Jongevard, sedeo
je na mašinovođinom sedištu sa jednom rukom na poluzi za
gas, dok je Bil Šej, visoki, veseli Irac, ubacivao lopatom ugalj
u ložište kotla. Nakon što im je Bel rekao da se nalazi u biti il’
ne biti pokušaju da zarobi čuvenog Ban- dita Krvoloka, drage
volje su pristali da se priključe poduhvatu.
Lofgren i Long su takođe ostali u lokomotivi.
„Dobrovoljno učestvujemo u poteri do samog kraja“,
rekao je Lofgren. „Pošto ćemo nas četvorica raditi u dve
smene, nećemo morati da se zaustavljamo kako bismo
pokupili drugu rezervnu momčad.“
Bel je dao svoj doprinos ubacivanjem uglja u ložište.
Njegova rana od Kromvelovog metka u Teluridu nije sasvim
zacelila, ali sve dok se nije previše oslanjao na povređenu
nogu, nije ga mnogo bolela. Njegova lopata je sadržala samo
polovinu količine uglja u poređenju s onom koju su Long ili
Šej ubacivali u ložište, ali je Bel to nadoknađivao
ubacivanjem dve lopate na njihovu jednu.
Dvojica ložača Južnog Pacifika na smenu su držali na
oku manometre vode i vodene pare, starali se da njihova
vatra gori ravnomerno i da pritisak vodene pare ne prelazi
dve stotine funti po kvadratnom palcu, odnosno, da kazaljka
na manometru ne pređe crvenu liniju. Proučavali su dim koji
je isticao iz dimnjaka. Kada bi promenio boju iz sive u
beličastu, dodavali su još uglja u ložište. Kada bi postao crn,
to je značilo da je vatra prejaka i da treba da prestanu sa
loženjem.
Takmičenje, neobjavljeno i potajno, razvilo se između
Lofgrena i Jongevarda, ali nije prošlo neprimećeno. Adelina
jeste pokazala ogromnu snagu svoje mašinerije i zavidnu
brzinu pogonskih točkova, ali su, zapravo, snaga i izdržljivost
dvojice muškaraca, koji su tog dana terali lokomotivu do
krajnjih granica izdržljivosti, postavile brzinski rekord preko
Nevade. Mašinovođe su radile svom snagom i imale žarku
želju da sustignu voz ubice odgovornog za smrt tolikog broja
nevinih ljudi.
Ugledavši semafor koji je signalizirao da je pruga
prohodna izvan grada Elka, Lofgren je gurnuo ručicu za gas
do kraja i proleteo kroz železničku stanicu brzinom od sto
pedeset kilometara na sat. Putnici, koji su stajali na platformi
i čekali putnički voz, prestravljeno su zurili kada je Adelina
proletela pored njih poput ogromnog đuleta ispaljenog iz
topovske cevi.
Na svu sreću, skretnice na šinama bile su retke i
međusobno veoma udaljene - svega šačica sporednih
koloseka koji su se odvajali od glavne pruge - tako da su
održavali veliku brzinu bez usporavanja. Zatim je došlo do
mučnog zastoja u Velsu i opet dalje u Promontoriju, jer su
morali da oslobode prolaz vozovima koji su prevozili
potrepštine ka San Francisku. Posada je iskoristila
nepredviđene zastoje da dopuni rezerve uglja i vode, ali su
svejedno izgubili oko osamdeset minuta.
Na svakoj železničkoj postaji, Bel je ispitivao šefove
stanica o Kromvelovom vozu. Šef stanice u Velsu rekao mu je
da je radnik, koji je proveravao stanje šina nekoliko
kilometara izvan grada, pronašao mašinovođu i ložača koji su
dovezli Kromvelov voz iz Ouklanda. Dovezao ih je u grad,
jedva sposobne da stoje na nogama zbog potpune iscrpljenosti
i dehidracije. Oni su potvrdili ono čega se Bel plašio: Kromvel
je često naređivao da se voz zaustavi da bi se njegov
pomoćnik popeo na banderu i presekao telegrafske žice.
„Kako nam ide?“, upitao je Lofgren kada se Bel popeo
natrag u kabinu lokomotive.
„Šef stanice je rekao da su prošli ovuda pre nešto manje
od tri sata.“
„Znači, smanjili smo njihovu prednost za skoro sat i po
otkako smo napustili Rino“, rekao je Long sa širokim
osmehom, znajući da se njihovi neumorni napori polako
isplaćuju.
„Odavde do Ogdena moraćete da držite otvorena sva
četiri oka. Kromvel usput seče telegrafske žice, tako da ćemo
voziti naslepo i rizikovati da naletimo na voz koji putuje iz
suprotnog smera, ka zapadu.“
„To ne predstavlja preterano veliku pretnju“, rekao je
Jongevard. „Kompanija neće rizikovati da šalje vozove
glavnim kolosekom ako ne budu mogli da uspostave kontakt
sa šefovima stanica i usklade red vožnje. Ipak, moraćemo da
budemo na oprezu, naročito u krivinama gde nećemo moći da
vidimo dalje od kilometar i po.“
„Koliko još ima do Ogdena?“, upitao je Bel.
„Otprilike osamdesetak kilometara“, odgovorio je
Jongevard. „Trebalo bi da stignemo do železničke stanice za
jedan sat.“

Sa Lofgrenom za upravljačkom tablom, Adelina je

pristala u Junionovu železničku stanicu u Ogdenu četrdeset
dva minuta kasnije. Prebacili su je na sporedni kolosek za
dopunjavanje vode i uglja. Njihova rutina je sada već bila
dobro uspostavljena. Dok su Long i Šej utovarali ugalj i vodu
u tender, Lofgren i Jongevard su proveravali lokomotivu i
podmazivali spojnice i ležajeve točkova. Bel je uleteo u
prostranu stanicu i pronašao kancelariju otpravnika vozova.
Punačak čovek je sedeo za stolom i zurio kroz prozor u
dolazeći putnički voz. Njegovu pažnju je naročito privukla
prelepa mlada žena koja je pokazala gležnjeve silazeći sa
stepenica Pulmanovih kola. Bel je pročitao mali znak koji je
stajao na prednjem delu radnog stola.
„Gospodin Džonston?“
Džonston je pogledao u Belovom pravcu i ljubazno se
nasmešio.
„Da, ja sam Džonston. Izvolite?“
Bel je ukratko ispričao priču o svojoj poteri za
Kromvelom, verovatno već šesti put otkako je napustio San
Francisko.
„Možete li da mi kažete kada je njegov voz prošao
ovuda?“
„Uopšte nije prošao“, odgovorio je Džonston.
„Uopšte nije prošao kroz vašu stanicu?“, Belove guste
obrve podigoše se prema grivi plave kose.
„Jašta“, rekao je Džonston, zavalivši se u naslon fotelje i
podigavši nogu na izvučenu fioku stola. „Prebačeni su na
prugu koja vodi ka severu.“
„Kako?“, prasnuo je Bel. „Taj voz nije imao zakazan
raspored vožnje.“
„Neka bogatašica je otpravniku vozova na skretnici
pokazala odgovarajuće papire na kojima je pisalo da je
zakupila voz sa pravom prvenstva prolaza prugom do Mizule
u Montani."
„Banditova sestra“, rekao je Bel. „Pokušavaju da stignu
do granice i prebegnu u Kanadu.“
Džonston je klimnuo glavom s razumevanjem.
„Otpravnik me je pozvao kako bi proverio ima li vozova
koji putuju ka jugu. Nijedan nije bio u redu vožnje do sutra
ujutru, pa sam mu rekao da dozvoli daminom vozu da krene
na sever.“
„Kada se to desilo?“
 „Pre nešto manje od dva sata.“
„Moram da stignem taj voz“, rekao je odlučno Bel. „Bio
bih vam veoma zahvalan ako biste mi dozvolili slobodan
prolaz do Mizule.“
„Zašto naprosto ne pošaljete telegram šerifu u Bjuteu da
zaustavi voz i smesti bandita i njegovu sestru iza rešetaka?“
„Pokušavam to da uradim otkako sam napustio Rino, ali
je Kromvel presekao svaku telegrafsku liniju između Rina i
Ogdena. Ne postoji nikakav razlog da sada prestane s tom
praksom.“
Džonston je delovao zaprepašćeno.
„Gospode bože, mogao je izazvati čeoni sudar.“
„Sve dok njegova sestra i on ne stignu do kanadske
granice, nemaju ništa da izgube, pa čak i da to znači da
moraju da ubiju svaku osobu koja im se ispreči na putu.“
Šok shvatanja razlio se Džonstonovim licem.
„Uhvatite tu prljavu kukavicu“, rekao je glasom obojenim
gnevom. „Drage volje ću vam dati slobodan prolaz do Mizule.“
„Zahvalan sam vam na svakoj vrsti pomoći koju možete
da mi pružite“, rekao je iskreno Bel.
„Koji je serijski broj vašeg voza?“
„Nije u pitanju voz, već samo lokomotiva sa serijskim
brojem 3455 i tenđerom.“
„Koja vrsta lokomotive?“
„Boldvinova 4-4-2, klasa atlantik“, odgovorio je Bel
„Ona je veoma brza. Da li vam je potrebna rezervna
posada?"
„Već imam dve posade koje žele da ostanu uz mene sve
dok ne uhvatimo bandita.“
„U tom slućaju, preostaje mi samo da vam poželim
sreću.“ Džonston je ustao iz fotelje i rukovao se sa Belom.
„Hvala vam.“
„Dva sata predstavljaju đavolski veliku prednost“,
primetio je tiho Džonston.
„Smanjili smo njihovu početnu prednost za dva i po sata
otkako smo krenuli iz Ouklanda."
Džonston je razmislio na tren.
„Bogami, pa vi se nalazite u pravoj pravcatoj poteri. Biće
povuci-potegni.“
„Uhvatiću ga“, rekao je Bel borbeno. „Moram da ga
uhvatim ili će ponovo ubijati.“
 45
Nada je tinjala u grudima ljudi koji su se znojili i dirinčili
kako bi terali Adelinu po šinama. Svi su premašili sopstvene
mogućnosti kako bi ostvarili nemoguće. Muškarci i žene, koji
su kulučili na njivama i rančevima duž pruge, prestajali bi s
radom i iznenađeno posmatrali usamljenu lokomotivu koja bi
najpre zapištala sirenom u daljini, a zatim proletala pored
njih i nestajala s vidika za manje od minuta, ostavljajući za
sobom samo lelujavi trag dima.
Lofgren je terao lokomotivu sve žešće i žešće, sve dok
nisu preleteli granicu između Jute i Ajdaha brzinom od skoro
sto šezdeset kilometara na sat. Gradovi Pokatelo, Blekfut i
Ajdaho Fols dođoše i prođoše. Šefovi stanica mogli su samo da
stoje u mestu i zabezeknuto zure, samo se čudeći pojavi
usamljene lokomotive s tenderom, koja je bez prethodnog
upozorenja došla niotkuda i protutnjala kroz njihove stanice
nečuvenom brzinom.
Pre nego što su napustili Ogden, Bel je nabavio gomilu
ćebadi kako bi posada mogla malčice da odrema između
smena upravljanja lokomotivom i hranjenja njenog nezasitog
kotla. Isprva im je, zbog sveopšte halabuke, šištanja vodene
pare i klopotanja čeličnih točkova po šinama, bilo nemoguće
da bar nakratko odspavaju. Međutim, kako je iscrpljenost
uzimala danak, postajalo im je sve lakše i lakše da utonu u
dremež dok na njih ponovo ne dođe red da upravljaju ili
lopataju ugalj.
Izuzev nekoliko brzih zaustavljanja radi snabdevanja
ugljem i vodom, Adelina nikada nije usporavala. Prilikom
jednog zaustavljanja u gradu Spenser u Ajdahu, Bel je saznao
da kasne svega pedeset minuta za Kromvelovim vozom.
Spoznaja da brzo smanjuju razdaljinu nadahnula ih je da
udvostruče napore i rade još predanije.
 Bela je zbunjivao izveštaj koji mu je podneo šef stanice u
gradiću Spenser. Izgledalo je da se glavna pruga kompanije
Južni Pacifik zaustavlja u gradu Mizula, odakle se samo
sporedni kolosek odvajao i išao narednih sto trideset
kilometara do male luke Vuds Bej na jezeru Flathed u
Montani.
„Šta misliš o tome?“, Lofgren je upitao Bela nakon što je
njegovo mesto za upravljačkom tablom preuzeo Jongevard.
„Izgleda da je Kromvel pronašao drugu posadu nakon što
je skoro nasmrt iscrpeo mašinovođu i ložača iz Vinemaka“,
odgovorio je Bel.
Lofgren je klimnuo glavom.
„Bez telegrafskih veza koje bi nas obavestile drugačije,
počinjem da verujem kako je i njih ostavio u nekoj nedođiji i
primorao odmornu posadu da se ukrca na njegov voz radi
konačnog juriša preko kanadske granice."
„Onda će to morati da uradi vozeći automobil po drumu.“
Lofgren ga je zbunjeno pogledao.
„Zašto to kažeš?“
Bel je slegnuo ramenima.
„Šef stanice u Spenseru rekao mi je da se pruga
kompanije Južni Pacifik završava u luci Vuds Bej na istočnoj
obali jezera Flathed. Pretpostavljam da je automobilski drum
jedini način da Kromvel odatle nastavi putovanje severno ka
Kanadi.“
„Ne slažem se. Meni se čini da će najverovatnije prevesti
voz trajektom na drugu stranu jezera.“
Bel se upitno zagledao u Lofgrena.
„Dereglijom?“
Lofgren je klimnuo glavom.
„Drvena građa iz Kanade prevozi se na otvorenim
teretnim kolima preko granice do male luke po imenu Rolins,
na zapadnoj strani jezera Flathed. Odatle se utovara na
dereglije koje ih prevoze preko jezera. Kada stigne do Vuds
Beja, drvena građa se ukrcava na vozove koji je raznose do
pilana širom jugozapadnog dela države.“
„Zašto kompanija Južni Pacifik jednostavno ne postavi
železničke šine severno sve do Kanade?“
„Velika severna železnička kompanija kupila je prava od
vlade da postavlja pruge po severnom delu Sjedinjenih
Država. Postavili su šine koje idu od iskrcavališta na
zapadnoj strani jezera Flathed do granice na severu, gde se
njihove lokomotive kače za otvorena teretna kola koja prenose
balvane transportovane iz šumskih kampova kanadskom
Pacifičkom železničkom kompanijom. Zvaničnici kompanija
Velika severna i Južni Pacifik odbili su da sarađuju i nikada
nisu postavili šine koje se spajaju na krajevima jezera.“
„Kako znaš sve to?“
„Moj ujak živi u Kalispelu, povrh jezera. Sada je u
penziji, ali ranije je radio kao mašinovođa za Veliku severnu
železničku kompaniju. Vozio je lokomotivu između Spokana i
Helene.“
Zanimanje u Belovom glasu ustupilo je mesto strepnji.
„Dakle, hoćeš da kažeš kako Kromvel može trajektom da
preveze voz preko jezera do šina kompanije Severni Pacifik na
suprotnoj obali i odveze se na sever u Kanadu a da pri tome
ne izađe iz svog teretnog vagona.“
„Tako nešto.“
„Ukoliko pređe preko jezera trajektom pre nego što
budemo mogli da ga zaustavimo...“, glas mu je odlutao.
Lofgren je ugledao izraz shvatanja u Belovim očima. „Ne
brinite, Ajzače“, rekao je samopouzdano. „Kromvel ne može
da se nalazi više od petnaest kilometara ispred nas.
Uhvatićemo ga.“
Bel nekoliko trenutaka nije rekao ništa. Potom je polako
zavukao ruku u džep na grudima i izvadio parče papira.
Polako ga je odmotao i pružio Lofgrenu.
Mašinovođa ga je pogledao i progovorio ne podižući
pogled.
„Liči mi na spisak imena.“
 „I jeste.“
„Čijih imena?“
Bel je snizio glas sve dok se nije jedva čuo od halabuke
lokomotive.
„Muškaraca, žena i dece koje je Kromvel pobio. Nosim ga
sa sobom otkako sam dobio zadatak da ga uhvatim.“
Lofgren je podigao pogled i zagledao se kroz prednji
prozor na šine ispred.
„I ostali bi trebalo da vide ovo.“
Bel je klimnuo glavom.
„Mislim da je sada sasvim prikladan trenutak za to.“
Tri sata kasnije, opet sa Lofgrenom za upravljačkom
tablom, Adelina je počela da usporava dok je ulazila u Mizulu.
Zaustavio je lokomotivu petnaest metara ispred skretnice na
šinama. Šej je iskočio iz kabine, potrčao niz prugu i pomerio
skretnicu, prebacivši šine na sporedan kolosek koji je vodio
do jezera Flathed. Ignorisao je skretničara koji je istrčao iz
svoje kolibe.
„Hej, šta to radiš?“, zahtevao je da zna skretničar,
umotan u kaput zbog jakog vetra.
„Nemam vremena da ti objasnim", rekao je Šej dok je
mahao rukom Lofgrenu, pokazujući mu da je bezbedno da
skrene na sporednu liniju sa glavnog koloseka. Pogledao je
skretničara dok je Adelina polako prolazila mimo njih i pitao:
„Da li je ijedan drugi voz prešao na sporedni kolosek u
poslednjih sat vremena?"
Skretničar je potvrdno klimnuo glavom.
„I oni su se takođe prebacili na sporedni kolosek bez
dopuštenja."
„Pre koliko vremena?“, zahtevao je da zna Šej.
„Otprilike dvadeset minuta.“
Bez odgovora, Šej je potrčao za Adelinom i uskočio u
kabinu u pokretu.
„Ako je verovati skretničaru“, izvestio je, „Kromvelov voz
je prošao ovuda pre nepunih dvadeset minuta.“
 „Imamo sto trideset kilometara da nadoknadimo
prednost od dvadeset minuta“, rekao je zamišljeno
Jongevard. „Biće tesno.“ Gurnuo je ručicu za gas do kraja i,
pet minuta nakon napuštanja skretnice, već je vozio Adelinu
po čeličnim šinama brzinom od sto trideset pet kilometara na
sat.
Jezero Flathed pojavilo se na vidiku dok su jurili prema
istočnoj obali. Najveće slatkovodno jezero u zapadnom delu
Sjedinjenih Država bilo je dugačko četrdeset pet i široko
dvadeset pet kilometara, površine četiri stotine osamdeset
šest kvadratnih kilometara, sa prosečnom dubinom od
pedeset metara.
Sada su se nalazili u završnoj fazi duge i naporne
potere. Lofgren je sedeo na ložačevom sedištu i pomagao
Jongevardu da nadzire šine ispred. Bel, Šej i Long napravili
su požarnu brigadu kako bi bez prestanka hranili ložište
kotla. Budući da nije imao zaštitne rukavice poput dvojice
ložača, Bel je obmotao šake krpama koje su mašinovođe
upotrebljavale da brišu ulje. Zaštita je donekle pomagala, ali
su mu od mnogobrojnih sati lopatanja uglja plikovi
poiskakali svuda po dlanovima.
Ubrzo su postigli veću brzinu nego što su šine sporednog
koloseka mogle da izdrže. Nije bilo usporavanja preko
mostova i prevoja. Krivine su savladavane sa spoijašnje ivice.
Zavrtnji na tenderu bi uvek zazveketali kad bi u žestokom
luku proleteli kroz dvostruku krivinu u obliku latiničnog
slova S. Na svu sreću, pruga je ubrzo postala prava kao
strela. Jongevard je održavao brzinu od sto trideset pet
kilometara na sat sledećih šezdeset pet kilometara.
„Eureka!“, dreknuo je iznenada Lofgren, energično
pokazujući napred.
Svi su se nagnuli izvan kabine, dok im je ledeni vetar
šibao lica i terao suze na oči. Nekih sedamosam kilometara
ispred njih, ugledali su slabašan oblačić dima.
 46
Margaret je leškarila na malom divanu, odevena u
svileni bademantil ukrašen vezom i posmatrala kako se
mehurići šampanjca podižu u širokoj čaši u obliku tanjira.
„Pitam se da li je istina“, rekla je polako.
Kromvel ju je pogledao.
„Šta da li je istina?“
„Da je ova čaša napravljena po obliku dojke Marije
Antoanete.“ Kromvel se nasmejao.
„Da, postoji izvestan element istine u toj legendi."
Margaret se potom zagledala kroz prozor koji je Kromvel
podigao u stražnjem delu vagona - bio je uvučen u stražnji zid
i potpuno neprimetan kada je zatvoren. Izgledalo je kao da se
železnički pragovi, koji su proletali ispod točkova, protežu u
beskonačnost. Videla je da putuju kroz dolinu okruženu
pošumljenim planinama.
„Gde se nalazimo?“
„U dolini Flathed u srcu Stenovitih planina.“
„Koliko još ima do granice?“
„Još trideset minuta do pristaništa za dereglije na jezeru
Flathed“, rekao je Kromvel otvarajući njihovu drugu bocu
šampanjca tog dana. „Pola sata da pređemo na prugu Velike
severne kompanije i bićemo u Kanadi do zalaska sunca.“
Margaret je podigla čašu nazdravljajući:
„U tvoju čast, brate, i za briljantno bekstvo iz San
Franciska! Neka naš novi poduhvat bude jednako uspešan
kao i prethodni!“
Kromvel se samozadovoljno nasmešio. „Nazdraviću u to
ime.“

***
 Ispred teretnog vagona, u kabini lokomotive, Abner je
nadgledao posadu koju je oteo iz malog kafea nedaleko od
ranžirne stanice u Brigam Sitiju u Juti: Lija Hanta,
mašinovođu sa kovrdžavom riđom kosom, i njegovog ložača,
Boba Kara, kršnog muškarca koji je radio kao kočničar pre
nego što je postao ložač, što je predstavljalo stepenik koji će
na kraju, nadao se, dovesti do njegovog unapređenja u
mašinovođu. Hant i Kar su upravo završili prethodnu vožnju i
odmarali se uz šoljicu kafe pre nego što se zapute kući, kada
im je Abner uperio pištolj u glavu i naterao da se popnu u
kabinu lokomotive koja je vukla Kromvelov raskošni teretni
vagon.
Kao i prethodnu posadu, Vilbenksa i Hola izbacili su sa
lokomotive u nekoj nedođiji, što je Abner iskoristio da iseče
žice telegrafa na banderama kraj pruge.
Abner je sedeo na krovu tendera iznad kabine kako bi
mogao da nadzire Hanta i Kara dok voze lokomotivu klase
pacifik prema jezeru Flathed. Crni kovitlavi oblaci iznad
Stenovitih planina privukli su mu pažnju.
„Izgleda da se sprema oluja", doviknuo je Karu.
„Činuk, sudeći po izgledu oblaka“, povikao je Kar preko
ramena dok je lopatom ubacivao ugalj u ložište.
„Šta je činuk?“, upitao je Abner.
„Olujni vetar koji duva sa Stenovitih planina.
Temperatura vazduha može da naraste punih četrdeset
stepeni za svega sat vremena, a vetar može da duva brzinom
od preko sto šezdeset kilometara na sat, dovoljno jako da
oduva vagone sa šina.“
„Koliko dugo pre nego što udari ovde?“
„Možda sat“, odgovorio je Kar. „Otprilike kada stignemo
do doka za ukrcavanje na trajekte u Vuds Beju. Kad
stignemo, moraćete da sačekate da oluja prođe. Nijedan
trajekt ne isplovljava dok činuk duva.“
„Zašto ne?“, hteo je da zna Abner.
„Kada vetar duva brzinom od stotinu šezdeset kilometara
na sat, površina jezera se pretvara u pravi pravcati pakao.
Vetar podiže talase visoke i po sedam-osam metara. Trajekti
nisu sagrađeni za uzburkanu vodu. Nijedna posada vas neće
prevesti preko jezera za vreme činuka.“
„Poslali smo telegram da trajekt čeka na naš dolazak",
rekao je Abner. „Prelazimo na drugu obalu jezera, s vetrom ili
bez vetra."

Iza lokomotive, u Kromvelovoj palati na točkovima,

Margaret je utonula u lak dremež izazvan šampanjcem, dok
je njen brat sedeo u fotelji i opušteno čitao novine koje je uzeo
kada je Abner kidnapovao posadu u Brigam Sitiju. Najveći
deo vesti bavio se zemljotresom u San Francisku. Pročitao je
da su vatre napokon ugašene i zapitao se jesu li njegova kuća
na brdu Nob i zgrada banke preživele požar.
Začuvši neobičan zvuk, drugačiji od klepetanja točkova
po čeličnim šinama, podigao je pogled. Ukočio se kada je
shvatio da čuje pisak drugog voza. Kromvel je bio
zaprepašćen, znajući sa sigurnošću da je progonjen.
„Bel!“, uzviknuo je kivno.
Razbuđena njegovim glasnim uzvikom, Margaret se
prenula iz dremeža i uspravila. „Zašto vičeš?“
„Bel!“, brecnuo se Kromvel. „Progoni nas od San
Franciska.“
„ Šta to trabunjaš?“
„Slušaj“, naredio joj je. „Samo slušaj.“
Potom je i Margaret čula jedva čujan, ali ipak jasan pisak
parne lokomotive u daljini.
Požurila je prema stražnjem prozoru i bacila pogled niz
prugu. Osetila je kao da ju je pesnica udarila u stomak.
Ugledala je kako se oblak crnog dima uzdiže s druge strane
krivine iznad šumarka niskog drveća.
„Moraš da kažeš Abneru!“, vrisnula je.
Kromvel je došao do istog zaključka pre sestre i već se
penjao uz merdevine koje su vodile do otvora za ventilaciju na
krovu vagona. Gurnuo je u stranu poklopac, popeo se na krov
i opalio iz pištolja kako bi privukao Abnerovu pažnju. Abner
je čuo pucanj i požurio preko tendera, sve dok se nije našao
svega nekoliko koraka od Kromvela.
„Voz dolazi za nama“, dreknuo je Kromvel.
Abner je raširio noge kako bi zadržao ravnotežu usled
ljuljanja tendera i zagledao se preko krova vagona. Nadolazeći
voz je sada izašao iz krivine i bio je vidljiv u daljini. Delovalo
je kao da se sastoji samo od lokomotive i tendera, bez
prikačenih vagona. Približavao im se vrtoglavom brzinom, dok
je crni dim kuljao iz dimnjaka lokomotive i smesta nestajao u
daljini.
Sada su se dva voza nalazila na vidiku jedan drugome,
dok se pristanište trajekta u Vuds Beju na jezeru Flathed
nalazilo svega trideset pet kilometara dalje.
 47
Adelina kao da je bila rasna, čistokrvna ždrebica koja
izlazi iz krivine daleko za ostatkom trkačkih konja, proleće
kroz stado, a zatim grabi ka čelu i pobedi. Spojnice pogonskih
točkova bile su samo zamagljene mrlje dok su gonile voz po
čeličnim šinama. Nijedna lokomotiva na svetu nikada nije
radila sa tolikom žestinom. Od železničke stanice u Ouklandu
do divljih predela Montane, Adelina je prevalila veliku
razdaljinu brže od bilo koje druge lokomotive u istoriji. Niko
nije merio njenu brzinu, ali niko u kabini, kao ni oni koji su
je videli kako tutnji kraj njih, uopšte nije sumnjao da je na
pravom i ravnom delu pruge premašivala sto četrdeset pet
kilometara na sat.
Jongevard je gurnuo ručicu za gas do samog kraja,
goneći Adelinu preko šina koje nisu bile predviđene za toliko
velike brzine. Obojica mašinovođa sedela su na sedištima
kabine, pogleda usredsređenih na prugu ispred. Bel i Long su
zajedničkim snagama ubacivali ugalj u ložište kotla, dok je
Šej pažljivo održavao vatru da gori ravnomerno i obezbeđuje
maksimalnu količinu toplote za propisno sagorevanje.
Brektanje sistema za ispuštanje vodene pare postalo je
neprekidno šištanje, a dim je kuljao iz dimnjaka u sve većem
oblaku. Bel je s vremena na vreme prestajao da lopata kako
bi bacio pogled prema vozu ispred, koji je iz minuta u minut
postajao sve veći i veći. Više se nije trudio da se neopaženo
prikrade Kromvelu. Povukao je konopac iznad glave, a parna
pištaljka je ispustila dugački vrisak koji se prolomio kroz
povetarac što je počeo da duva nad jezerom. Belove usne
behu razvučene u mrgodan osmeh. Nadao se da Kromvel zna
da mu se baš on nalazi za petama.
Bel se okrenuo, pogledao nagore i spazio da je zbog
činuka, koji je zavijao sa Stenovitih planina prema istoku,
nebo promenilo boju iz morskoplave u sivu. Ogromni kovitlaci
prašine, lišća i sićušnih krhotina leteli su tamo-amo kroz
vazduh poput pleve iz vršalice. Voda jezera Flathed se iz
mrtvački mirne pretvorila u uzburkanu masu za manje od
dvadeset minuta.
Onda su, iznenada, Jongevard i Lofgren uglas povikali:
„Kola na šinama!“
Sve glave su se okrenule i zagledale u prugu ispred.
Preko šina je prelazio zemljoradnik na zaprežnim kolima
za prevoz sena, koja su vukla dva konja. Čovek je sigurno čuo
pištaljku lokomotive, pomislio je Bel, ali je pogrešno procenio
brzinu voza, verujući da ima i više nego dovoljno vremena da
bezbedno pređe preko pruge. Jon- gevard je povukao unazad
Džonstonovu polugu, usporavajući pogonske točkove sve dok
se nisu zaustavili i zavrteli u suprotnom smeru, silovito kočeći
lokomotivu.
Kada je zemljoradnik shvatio da je čelično čudovište
udaljeno svega nekoliko stotina metara, počeo je da šiba
konje u mahnitom pokušaju da ih ukloni sa putanje
nadolazeće smrti. Međutim, već je bilo kasno.
Adelina se zarila u zaprežna kola uz eksploziju sena,
dasaka, iverja i smrskanih točkova. Ljudi u kabini su se
refleksno zaklonili iza kotla dok su krhotine zveketale po
bokovima lokomotive i letele preko krova ka tenderu.
Nekim čudom, konji su u poslednji čas poskočili napred i
izbegli lokomotivu nepovređeni. Bel i ostali nisu videli kakva
je sudbina snašla zemljoradnika. Čim je Jongevard zaustavio
lokomotivu stotinu metara dalje niz prugu, Bel i posada su
iskočili iz kabine na zemlju i dotrčali natrag do mesta sudara.
Svima im je pao kamen sa srca kada su ugledali
zemljoradnika kako leži manje od pet metara dalje od šina, sa
svim udovima i dalje na broju. Čovek se pridigao u sedeći
položaj i zbunjeno je posmatrao uništene ostatlce svog
zaprežnog vozila.
„Jeste li povređeni?“, upitao je zabrinuto Bel.
 Zemljoradnik je pogledao ruke i noge, a zatim opipao sve
veću čvorugu na glavi.
„Samo gomila otoka i modrica“, promumlao je. „Ali, čudo
nad čudima, još sam u jednom komadu, neka je hvaljen
Gospod.“
„Vaši konji su takođe preživeli sudar.“
Šej i Long su pomogli zemljoradniku da stane na noge i
odveli ga do konja, koji kao da su već zaboravili bliski susret
sa smrću i mirno pasli travu nedaleko od pruge. Čoveku je
bilo drago što vidi da su mu konji zdravi i čitavi, ali je bio
razjaren što su njegova zaprežna kola bila raz- bacana
unaokolo u stotinu komada.
Bel je shvatio šta mu je na pameti i pružio mu vizitkartu
Agencije Van Dorn.
„Obratite se mojoj detektivskoj agenciji“, rekao mu je.
„Oni će vam nadoknaditi gubitak zaprežnih kola.“
„A ne železnica?“, upitao je zemljoradnik zbunjeno.
„Ovo nije bila greška železnice. To je duga priča o kojoj
ćete čitati u novinama.“ Bel se okrenuo i osujećeno pogledao
niz prugu prema sve udaljenijem dimu Kromvelove
lokomotive. Odbio je da poveruje da je omanuo tako blizu
svom cilju. No, još ništa nije bilo izgubljeno. Jongevard je već
vratio Adelinu natrag niz prugu kako bi pokupio Bela i ostale.
Videvši da je zemljoradnik sposoban da se stara o sebi,
Jongevard je doviknuo Belu:
„Uskačite u kabinu. Moramo da nadoknadimo izgu-
bljeno vreme.“
Bel, Lofgren i ložači jedva da su se popeli natrag u
kabinu, a Jongevard je već terao Adelinu punom parom niz
šine u užurbanoj poteri za banditovim vozom. Činuk je sada
već duvao punom silinom. Topli vetar je kovitlao prašinu i
lišće kroz vazduh poput morske pene nakon razbijanja talasa
o hridi. Vidljivost je bila smanjena na svega dve stotine
metara.
Jongevard više nije mogao da izviruje iz kabine jer bi mu
se oči napunile prašinom. Umesto toga, zurio je napred kroz
prednji prozor kabine, nemajući drugog izbora do da smanji
brzinu Adeline sa sto dvadeset na svega sedamdeset
kilometara na sat.
Ugledao je semafor pored pruge sa zastavicom u
horizontalnom položaju, što je predstavljalo signal lokomotivi
da se zaustavi, ali ga je mašinovođa ignorisao. Zatim je naišao
znak sa obaveštenjem da ulaze na teritoriju gradića Vuds Bej.
Ne znajući tačnu razdaljinu do pristaništa trajekta, Jongevard
je još više usporio, sve dok naposletku Adelina nije milela
prugom brzinom od četrdeset kilometara na sat.
Jongevard se okrenuo ka Belu.
„Izvini zbog usporavanja, ali ne vidim da li su dokovi
udaljeni pet stotina metara ili pet kilometara. Moram da
smanjim brzinu da ne naletimo na banditov teretni vagon, ili
teretna otvorena kola sa drvenom građom, parkirana na
šinama.“
„Šta misliš, koliko vremena smo izgubili?“
„Sudeći po mom satu, dvanaest minuta.“
„Uhvatićemo ih“, rekao je Bel sa odmerenim
samopouzdanjem. „Malo je verovatno da će posada trajekta
rizikovati plovidbu preko jezera po ovakvom vremenu.“
Bel je bio u pravu u pogledu pretpostavke da trajekt neće
ploviti preko jezera za vreme oluje, ali je pogrešio potcenivši
Kromvela. Bandit Krvolok i njegova sestra nisu došli ovoliko
daleko da bi se tek tako predali.
Kromvel i Margaret nisu hteli da se zaustave. Njihov voz
se već kotrljao sa pristaništa na trajekt.
 48
Trajekt je već čekao na pristaništu kada je Kromvelov
voz stigao.
Lokomotiva je prebačena na šine koje su vodile preko
drvenog doka na palubu. No, dalje nije mogla da ide. Tročlana
posada je zaključila da nije bezbedno pokušavati prelazak sve
dok činuk ne prođe i dok se uzburkana površina jezera ne
smiri. Sedeli su u maloj kujni u potpalublju, pili kafu, čitali
novine i nisu se potrudili da ustanu kada se Kromvelov voz
dokotrljao na palubu.
Kromvel je sišao sa teretnog vagona i prišao lokomotivi,
boreći se protiv snažnog naleta vetra. Zastao je i pogledao
talase koji su se komešali na jezeru. Podsetili su ga na
uzburkano more. Potom je pogledao trajekt na parni pogon,
pokretan bočnim pogonskim točkovima sa lopaticama.
Izbledeli drveni znak prikačen na kormilarnicu glasio je:
KALISPEL. Brod je bio star. Farba se ljuštila i otpadala, a
drvena paluba bila je oronula i natrula. Trajekt je video
mnogo godina službe - premnogo. Međutim, Kromvelu je
delovao dovoljno stameno da izdrži žestoki vetar i udoline koje
su se formirale između sve većih talasa. Bio je ubeđen da
trajekt može da pređe na zapadnu obalu jezera. Nerviralo ga
je što nigde nije bilo ni traga ni glasa od posade.
Zagledao se niz prugu i laknulo mu je kada u daljini nije
bilo voza koji ih je progonio. Mogao je samo da se zapita šta li
ga je zadržalo. Šta god bio razlog, nije bilo vremena za
dangubljenje. Mahnuo je rukom Abneru u kabini lokomotive.
„Pobrini se da ložač održava vatru u kotlu kako bismo
imali dovoljno visok pritisak vodene pare kad stignemo na
šine Velike severne železničke kompanije."
„Smatrajte to učinjenim', odgovorio je Abner i uperio cev
pištolja u ložača Kara koji je slušao njihov razgovor. „Čuo si
čoveka. Nastavi da lopataš."
„Jesi li video negde posadu trajekta?“, upitao ga je
Kromvel.
Abner je slegnuo ramenima.
„Nisam video nikoga.“
„Bolje ih izvuci iz kreveta. Moramo što pre da krenemo.
Lokomotiva iza nas može da pristigne svakog časa.“
„Šta da radim sa posadom voza?“, upitao je Abner. „Ako
ih ostavim same, možda će pokušati da pobegnu.“
„Poskidaj užad kojima je trajekt privezan za pristanište",
naredio je Kromvel. „Neće moći nigde da mrdnu ako
otplutamo dalje od dokova. Sam ću potražiti posadu trajekta.“
Abner je skočio na palubu Kalispela i potrčao ka
pristaništu. Pronašao je pramac i užad kojima je plovilo bilo
privezano za dok. Talasi su navirali sa sredine jezera i ljuljali
trajekt napred-nazad, gurajući ga prema branicima okačenim
duž desne strane doka. Abner je čekao dok se plovilo
udaljavalo od pristaništa, a užad postajala sve zategnutija.
Kada su talasi poterali trajekt natrag ka pristaništu, užad se
olabavila i Abner je iskoristio priliku da ih skine sa bitava i
baci preko palube Kalispela. Spretan kao mačka, skočio je sa
pristaništa natrag na palubu trajekta i vratio se u kabinu
lokomotive.
Kromvel se popeo uza stepenice do kormilarnice i bilo
mu je drago što može da se skloni sa zavijajućeg vetra.
Kormilarnica je bila prazna, pa je sišao niza stepenice naniže
u kuhinju, u kojoj je pronašao posadu kako besposleno sedi i
čita. Podigli su poglede kada je sišao niza stepenice, ali nisu
pokazali preterano mnogo zanimanja.
„Vi ste gospodin Kromvel?“, upitao je krupni muškarac
sa gustom bradom i zajapurenim licem, odeven u crvenu
kariranu jaknu tipičnu za drvoseče.
„Da, ja sam Kromvel.“
„Čuli smo kad se vaš voz ukrcao na palubu. Ja sam
kapetan Džek Bos, vama na usluzi.“
 Kromvela je razljutilo nemarno ponašanje kapetana
Bosa, koji se nije potrudio ni da ustane sa stolice, i njegove
krajnje ravnodušne dvočlane posade.
„Od izuzetno velikog značaja je da smesta zaplovimo
preko jezera.“
Bos je odmahnuo glavom.
„Nema šanse. Jezero je uzburkano. Najbolje je da
sačekamo da se oluja izduva.“
Smireno, kao da pripaljuje cigaretu, Kromvel je izvadio
kolt kalibra 38 iz džepa kaputa i upucao jednog člana posade
u čelo. Sve je bilo tako iznenada da se čovek skljokao napred i
zagledao u prazno, kao da i dalje čita novine.
„Gospode bože!“, bilo je sve što je Bos izustio, lica
sleđenog od šoka.
Kromvel je uperio pištolj u glavu drugog člana posade,
koji je počeo nekontrolisano da se trese.
„Smesta ćete pokrenuti ovaj trajekt ili će i on umreti.“
„Ti si lud“, prodahtao je Bos.
„Moj pomoćnik je već skinuo užad sa bitava. Predlažem
da ne traćite vreme uzaludno protestujući."
Bos je pogledao mrtvog čoveka i ošamućeno ustao na
noge. Buljio je u Kromvela pogledom ispunjenim gađenjem i
besom.
„Komotno možete da upucate i nas dvojicu“, rekao je
polako. „Ionako ćemo svi pomreti pre nego što pređemo na
drugu obalu.“
„To je rizik koji sam voljan da preduzmem", rekao je
Kromvel pakosnim i otrovnim glasom.
Bos se okrenuo prema preostalom članu posade po
imenu Mark Ragan.
„Moraćeš sam da rukuješ motorom."
Ragan, mladić koji je tek trebalo da doživi osamnaestu
godinu života, klimnuo je glavom, lica bledog kao krpa.
„Mogu to da uradim.“
„Onda naloži kotao i podigni pritisak vodene pare
dovoljno da krenemo.“
Ragan je žurno napustio kuhinju i spustio se niza
stepenice u mašinsko odeljenje. Kapetan Bos se, sa
Kromvelom za petama, popeo u kormilarnicu.
Kromvel je pogledao Bosa.
„Nemojte da vam padne na pamet da postupite suprotno
mojim naređenjima, kapetane, ili će vaš član posade u
mašinskom odeljenju umreti. Neću se nimalo ustručavati da
ubijem i vas ako me ne prebacite do pristaništa na suprotnoj
obali."
„Ti si đavolski ološ“, rekao je Bos lica iskrivljenog od
gneva.
Kromvel se nasmejao i uputio Bosu pogled hladan kao
smrt. Potom se okrenuo i izašao iz kormilarnice.
Dok je hodao natrag prema svom raskošnom vagonu,
začuo je kreštavo pištanje parne sirene voza. Zvučalo je kao
da dopire iz velike blizine, svega nekoliko stotina metara
dalje. A zatim su njegove uši uhvatile šištanje vodene pare i
kloparanje pogonskih točkova lokomotive. Kroz koprenu
prašine i lišća koju je činuk kovitlao kroz vazduh, Kromvel je
video kako se velika lokomotiva pojavljuje iz pomračine.
Prekasno, pomislio je samozadovoljno. Nošen talasima,
Kalispel je već otplovio dva metra dalje od kraja pristaništa.
Niko i ništa na svetu više nije moglo da ga zaustavi.
Nasmešivši se sebi u bradu, Kromvel se vratio natrag do
teretnog vagona i ušao unutra.

Jongevard je uz škripu čeličnih točkova zaustavio

Adelinu svega deset metara dalje od završetka šina na
pristaništu. Čak i pre nego što su veliki pogonski točkovi
prestali da se okreću, Bel je iskočio iz kabine i potrčao prema
kraju pristaništa. Trajekt je, nošen talasima, plutao ka
sredini jezera, a točkovi sa lopaticama počeli su da se okreću.
Udaljenost između pristaništa i trajekta povećala se na tri
metra kad je Bel stigao do kraja doka.
 Bel nije oklevao ni tren. Nije razmišljao niti analizirao
svoje postupke, niti se vratio unazad da se zatrči. Razdaljina
je izgledala prevelika, ali je Bel bez trenutka oklevanja skočio
sa pristaništa. Znajući da je udaljenost prevelika da bi se
dočekao na noge, ispružio je ruke i zgrabio železnu ogradu
trajekta, a telo mu je udarilo o brodsko korito i zanjihalo se
poput klatna. Na trenutak je bio blizu toga da se pusti i surva
u vodu, budući da mu je udarac isterao sav vazduh iz pluća.
Grčevito je stezao ogradu sve dok nije povratio dah, ali oštar
bol u njegovim grudima nije nestao. Polako, mic po mic,
izvukao se preko ograde i srušio na palubu trajekta nedaleko
od Kromvelovog vagona.
Bel je ovlaš prešao prstima preko grudi i shvatio da je
slomio jedno, a možda čak i dva rebra. Stežući zube zbog
oštrog bola, teturavo se osovio na noge i uhvatio prečagu
stepenica koje su vodile na krov Kromvelovog vagona, kako ne
bi pao usled podizanja i spuštanja trajekta koji je plovio pravo
u čeljusti podivljalog činuka. Dok se Kalispel kretao sve dalje
ka sredini jezera, talasi nošeni vetrom prešli su preko pramca
i sručili na palubu, a penušava voda je zasula točkove
lokomotive. Užasni vetar je podigao temperaturu vazduha za
čitavih dvadeset stepeni.
Bel je odbacio bilo kakvu pomisao o opreznosti. Otvorio
je klizna vrata teretnog vagona i uskočio unutra sa koltom
kalibra 45 nagotovs, dahćući zbog snažnog bola u grudima.
Iznenađenje mu je išlo naruku. Kromvel nije bio uznemiren,
verujući da Abner ulazi u vagon. Prekasno je shvatio da je to
njegov najgori neprijatelj.
„Zdravo, Džejkobe“, rekao je Bel sa srdačnim osmehom.
„Jesam li ti nedostajao?"
Usledio je trenutak zaprepašćene tišine.
Bel se najpre osovio na kolena, a zatim je ustao na noge,
sve vreme držeći cev kolta uperenu u Kromvelovo srce.
Zatvorio je vrata vagona za sobom kako bi se zaštitio od
naleta vetra koji je udarao u stari trajekt. Preleteo je
pogledom po unutrašnjosti vagona.
„Gle, gle, gle“, rekao je sa zanimanjem. „Čestitam!“,
mahnuo je slobodnom rukom po luksuzno opremljenom
vagonu. „Znači ovako si, sa stilom, bežao posle izvršenih
zločina.“
„Milo mi je što ti se dopada“, rekao je Kromvel.
Bel se oprezno nasmešio ne spuštajući pištolj. Bacio je
pogled na kožne kofere poslagane duž jednog zida. „Novac iz
tvoje banke. Mora da je suma poprilično velika.“
„Dovoljna da pokrenem novi posao“, odgovorio je
ljubazno Kromvel.
„Pratio si nas?“, upitala je zbunjeno Margaret u neverici.
Bilo je to više pitanje nego izjava.
„Ne baš pratio“, odvratio je učtivo Bel. „Pre bih rekao da
sam vas jurio.“
Predvidljivo, Kromvel je povratio svoju uobičajenu
staloženost.
„Kako si stigao toliko brzo?“
„Na svu sreću, imao sam bržu lokomotivu i posvećenu
posadu.“
„Znao si da smo Margaret i ja napustili San Francisko?"
„Ušao sam u trag tvom teretnom vagonu i shvatio da si
ga prefarbao i stavio novi serijski broj. Moji agenti su ga
držali pod prismotrom, čekajući na trenutak kada ćeš ga
ponovo upotrebiti. Nažalost, onda se dogodio zemljotres, a
moji agenti su imali važnije dužnosti na drugim mestima.“
„A ti si otkrio da je vagon napustio ranžirnu stanicu“,
pretpostavio je Kromvel.
Bel je potvrdno klimnuo glavom.
„Tek nakon što sam otišao u tvoju banku i video da si
pokupio sve novčanice velikog iznosa iz trezora.“
„Ali kako si mogao da znaš da ćemo se zaputiti prema
Kanadi?“
„Rekao mi je otpravnik vozova u kancelariji kompanije
Južni Pacifik", odgovorio je Bel ne želeći da upliće Merion u
priču. „Prislonio sam mu pištolj na čelo i ubedio ga da mi
kaže kojom prugom tvoj zakupljeni voz putuje. Nakon toga,
sve ostalo je bilo naprosto popunjavanje praznina."
„Veoma ste pronicljivi, gospodine Bel“, rekao je Kromvel
sa čašom šampanjca u ruci, posmatrajući Bela sa divljenjem.
„Čini mi se da sam bio sklon da vas potcenjujem.“
„I ja sam tebe potcenio jedanput ili dvaput.“
Margaret je progovorila glasom jedva čujnijim od šapata.
„Šta nameravaš da uradiš?“ Njen šok je prešao u
očajanje.
„Da predam tvog brata lokalnom šerifu nakon što
stignemo na drugu obalu jezera. Potom ću prikupiti
neophodne papire da vas dvoje sprovedem u Čikago, gde će se
Džejkobu suditi po kratkom postupku, i to bez nameštene
porote sastavljene od vaših starih drugara, nakon čega će ga
obesiti zbog njegovih zločina.“ Belov osmeh je postao hladan,
a glas zlokoban i preteći: „A ti ćeš, draga Margaret,
najverovatnije provesti najbolje godine svog života u nekom
saveznom zatvoru.“
Bel je primetio razmenu znalačkih pogleda između
Kromvela i Margaret. Mogao je samo da se zapita o čemu
razmišljaju, ali je bio prilično siguran da u pitanju nije ništa
dobro. Posmatrao je kako Kromvel seda na ivicu skupocenog
kauča.
„Naše putovanje može prilično da potraje po ovakvom
vremenu.“ Kao da želi da dokaže istinitost Kromvelovih reči,
flaša šampanjca je skliznula sa stola i pala na pod. „Šteta.
Nameravao sam da vas ponudim pićem.“ Bel je mogao samo
da nagađa gde Kromvel drži kolt kalibra 38. „Nikada ne pijem
dok sam na dužnosti“, rekao je Bel šaljivo.
Teretni vagon se iznenada ponovo trznuo kada se trajekt
nakrivio u stranu, pri čemu je čitavo brodsko korito
zavibriralo i zaškripalo, a jedan pogonski točak sa lopaticama
izdigao se iznad vode. Margaret je uplašeno uzviknula i
zagledala se u vodu koja je procurila kroz pukotinu ispod
vrata i počela da se skuplja u barice na podu teretnog vagona.

Vetar je urlao napolju, a Kalispel je škripao i ječao pod

naletima džinovskih talasa koji su šibali površinom jezera
Flathed. Umorno staro plovilo uranjalo je pramac u talase
terane olujom, a onda upadalo u procepe. Talas visok kao
kuća slomio je prednje prozore, poslavši pljusak vode u
kormilarnicu.
Kapetan Bos je podigao okovratnik kaputa i očajnički
stezao kormilo dok ga je jak vetar šibao kapljicama vode koje
su ga peckale po koži lica i rukama.
Kroz komunikacionu cev začulo se pištanje iz mašinskog
odeljenja. Bos ju je podigao i rekao:
„Ovde kormilarnica.“
Raganov glas je šuplje odjeknuo iz komunikacione cevi:
„Kapetane, oplata propušta vodu.“
„Mogu li pumpe da je iscrpu?“
„Za sada mogu. Ali oplata baš grozno škripi. Plašim se da
pregrade neće izdržati.“
„Spremi se da zbrišeš odatle ako zagusti. Popni se na
krov iznad kuhinje i odveži čamac za spasavanje."
„Razumem, gospodine“, odgovorio je Ragan. „Šta je sa
vama, kapetane?“
„Pozovi me kada napustiš mašinsko odeljenje. Krenuću
za tobom ako budem mogao.“
„Šta ćemo da radimo sa ljudima na vozu? Ne možemo tek
tako da ih ostavimo."
Bos je bio veoma moralna osoba, čovek velike unutrašnje
snage koji je živeo u strahu od Boga i pripadao staroj gardi
čija je zadata reč bila svetinja. Izuzetno su ga poštovali svi
ljudi naseljeni u okolini jezera. Pogledao je kroz razbijeni
prozor kormilarnice prema udaljenoj obali i uzburkanoj vodi
koja se prelivala preko pramca, shvatajući da Kalispel neće
izdržati.
„Oni su moja odgovornost“, rekao je polako. „Ti gledaj
samo kako da spaseš sebe.“
„Bog vas blagoslovio, kapetane.“
Potom je komunikaciona cev utihnula.
 49
Tadašnji uraganski vetrovi činuka bili su
najdestruktivniji koji su zapamćeni u istoriji. Orkan je
sravnjivao ambare sa zemljom, skidao krovove kuća, čupao
drveće iz korena i obarao telegrafske i telefonske stubove.
Topli vetar je punom silinom besneo iznad jezera Flathed i
žestoko šibao vodu, pretvarajući je u uskomešanu masu koja
je nemilosrdno mlatila Kalispel dok se trošni stari trajekt
valjao procepima između talasa velikih poput kuće. Čamac za
spasavanje, za koji se kapetan nadao da će spasti njihove
živote, već je bio iščupan sa svog uzdignutog postolja i
razmrskan u paramparčad, a njegova olupina odneta u
uzburkanu vodu.
Bos se borio sa kormilom u očajničkom pokušaju da
održi Kalispel na kursu prema zapadnoj obali, sada udaljenoj
svega tri i po kilometra. Gajio je majušnu nadu da će ipak
nekako uspeti da stignu do bezbednog utočišta u malenoj luci
Rolins, ali je ipak, duboko u sebi, znao da su sve šanse protiv
njega i njegovog broda. Postojala je stalna opasnost da će se
trajekt prevrnuti. Lokomotiva, tender i teretni vagon
predstavljali su kap koja je mogla preliti čašu.
Bez njihove težine, Kalispel ne bi tonuo toliko duboko u
vodu niti bi trpeo toliku štetu od ogromnih talasa koji su
zasipali donju palubu. Bos je pogledao naniže ka pramcu i
video da je teško oštećen. Daske na izloženim delovima
pramca popucale su i pokidale se sa svojih greda.
Bos je bio mokar do gole kože, a kaput i odeća potpuno
natopljeni vodom. Skinuo je sumorno jednu ruku sa kormila,
prineo komunikacionu cev ustima i zazviždao. Prošlo je
čitavih trideset sekundi pre nego što mu je Ragan odgovorio.
„Da, kapetane?"
„Kakva je situacija tamo dole?“
 „Pritisak vodene pare je dobar, ali voda i dalje nastavlja
da ulazi“, Raganov glas je bio obojen strahom. „Voda mi sada
doseže do zglobova.“
„Kada ti dođe do kolena, beži odatle“, naredio mu je Bos.
„Želite li i dalje da odrešim čamac za spasavanje?“,
upitao je Ragan zabrinuto.
„Ne moraš džabe da se trudiš", rekao je ogorčeno Bos.
„Talasi su ga već odneli sa palube.“
Strah je sada bio kudikamo primetniji u Raganovom
glasu.
„Šta ćemo da radimo ako budemo morali da napustimo
brod?“
Bos je iskreno rekao:
„Molićemo se da ima dovoljno plutajućih olupina za koje
se možemo držati dok se ova prokleta oluja ne okonča.“ Bos je
spustio komunikacionu cev i snažno stisnuo kormilo kako bi
održao trajekt na kursu, kada je džinovski talas udario u levi
deo pramca Kalispela i gurnuo bok broda prema talasima. To
je predstavljalo ono čega se Bos najviše plašio. Zahvaćen
gigantskim talasom sa boka i nemoćan da povrati ravnotežu,
trajekt će se izvrnuti, a zatim potonuti poput kamena pod
težinom voza.
Boreći se iz petnih žila da održi trajekt pod jakim
naletima vetra, kapetan Bos je bacio kratak pogled naniže na
voz i zabezeknuto video da se žestoko drma napred-nazad
dok je trajekt propadao u udubljenja između talasa koji su se
sada kovitlali oko pogonskih točkova lokomotive.
Bosu je pružalo malo zadovoljstvo saznanje da će,
ukoliko Kalispel potone u dubine jezera Flathed, kriminalci
na vozu umreti zajedno s njim.

U lokomotivi, Hant i Kar su se grčevito držali za bilo koji

ventil, merač ili polugu nadohvat ruke, kako ne bi bili bačeni
na kotao ili zidove kabine. Abner je sedeo na ložačevom
sedištu i nogama se odupirao o upravljačku tablu ispod
prednjeg prozora. Smatrao je da nema potrebe da drži pištolj
uperen u mašinovođu i ložača, budući da su se svi borili da
ne budu zavitlani po kabini i povređeni. On im više nije
predstavljao pretnju. Oluja koja je besnela oko njih bila je
kudikamo veća opasnost.
Poslednja stvar koja je Abneru mogla da padne na pamet
bila je da će se Hant i Kar urotiti protiv njega. Nije ih čuo
kako razmenjuju prigušene reči, niti je video diskretne znake
rukama koje su upućivali jedan drugome. Nije imao ništa
drugo da radi osim da sa ogromnom strep- njom posmatra
uzburkanu vodu koja je divljački napadala stari trajekt.
Mašinovođa je ispao sa svog sedišta, posrnuo preko kabine i
udario u Abnera. Sudar je na trenutak ošamutio Abnera i on
je grubo odgurnuo Hanta natrag na njegovo sedište.
Abner nije obraćao nikakvu pažnju na Kara koji se iz
petnih žila trudio da u isto vreme lopatom ubacuje ugalj u
ložište kotla i zadrži ravnotežu usled propinjanja i padanja
Kalispela. Hant se ponovo zateturao prema Abneru.
Iznerviran, Irac je pokušao da gurne mašinovođa prema
njegovoj strani kabine. Međutim, Hant se ovog puta bacio na
Abnera i prikleštio mu ruke uz bokove. Potom se Hant srušio
na leđa i povukao iznenađenog i razjarenog Abnera sa sobom
na pod kabine.
U isti mah, Kar je zamahnuo lopatom za ugalj visoko
iznad glave i sručio je svom snagom nadole, udarivši Abnera
između plećki. Trajekt je propao kroz talase taman kad je Kar
neverovatnom brzinom ponovo zamahnuo lopatom. Sigurno bi
mu rascopala lobanju da je kojim slu- čajem pogodila cilj, ali
je lopata promašila Abnerovu glavu. Kar je imao osećaj da je
udario oboreni balvan.
Bio je to žestok udarac od kojeg pucaju kosti i koji bi
paralizovao i onesvestio većinu Ijudi, ali ne i Abnera.
Zabrektao je, lica izobličenog od bola, skotrljao se sa Hanta i
osovio na kolena. Izvadio je smit i veson iz pojasa i nanišanio
u Kara. Lice mu je bilo bezizražajno, a oči su mu zurile ne
trepćući kada je povukao okidač. Kar je podigao lopatu kako
bi zadao još jedan udarac, ali je zastao kada ga je metak
pogodio u središte grudi. Udarac ga je odbacio na lavirint
ventila pre nego što se polako srušio na kolena, a zatim
mlitavo opružio po podu kabine.
Bez ikakvog oklevanja, Abner je okrenuo cev pištolja
prema Hantu i upucao mašinovođu u stomak. Hant se
presamitio unapred, zureći netremice u Abnera pogledom u
kojem su se mešali ledena mržnja, bol i šok. Zateturao se
unazad, jednom rukom se držeći za stomak, a drugom
ispruženom upolje. Abner je prekasno shvatio šta je Hant
naumio da uradi. Pre nego što je uspeo da reaguje,
mašinovođa je udario horizontalnu mesinganu polugu za
kočenje, pomerivši je sleva nadesno. Kao svoj poslednji čin,
umiruči čovek je zgrabio ručicu za gas i povukao je prema
sebi dok je padao mrtav na pod.
Pogonski točkovi su se zavrteli, a lokomotiva je poskočila
napred. Abner je, oslabljen strašnim udarcem u leđa, bio
prespor da reaguje na vreme. Vidno polje mu je bilo
zamagljeno po ivicama i bile su mu potrebne tri dugačke
sekunde da shvati da se lokomotiva kreće po palubi trajekta.
Bilo kakav pokušaj da se zaustavi neizbežno, stigao je
prekasno. Kad je Abner konačno uspeo da gurne natrag
ručicu za gas, lokomotiva teška sto trideset četiri tone već je
započela poniranje sa pramca Kalispela u hladne dubine
jezera Flathed.
 50
Isprva, niko u Kromvelovom vagonu nije shvatio da se
voz ne kreće po palubi trajekta zbog žestokog drmusanja
izazvanog vetrom i talasima. Bel je brzo raspoznao drugačije
kretanje i osetio kako točkovi vagona počinju da se okreću.
Otvorio je vrata i na trenutak se zateturao unazad usled silnog
naleta vetra. No, potom je spustio glavu i nagnuo se napolje.
Jednim pogledom je obuhvatio dva grozna prizora. Najpre,
usled kretanja voza izgledalo je kao da se paluba kreće prema
pramcu. Zatim, prednji deo lokomotive već je sa četiri točka
padao sa pramca u uskomešanu vodu ispod.
Bel se okrenuo na peti.
„Voz pada sa broda!“, povikao je nadglasavajući huk
vetra. „Brzo, iskačite iz vagona dok još možete!"
Kromvelu se učinilo da mu se konačno ukazala prilika
koju je čekao i uopšte nije uzeo u razmatranje katastrofu na
pomolu. Bez reči, skočio je sa kauča i u vazduhu izvadio
automatski pištolj. Budalasta greška. Umesto da istog trena
povuče okidač i ubije Bela, zastao je da kaže:
„Zbogom, Ajzače!“
Iznenada, ruka koja je držala pištolj bila je odgurnuta u
stranu, a metak namenjen Belu zario se u dovratak pored
detektivove glave.
Margaret je stajala ispred Kromvela, s gnevnim izrazom u
tamnim očima i usnama čvrsto stisnutih sve dok nije
progovorila. Nije bilo nikakvog straha, nikakve strave; stajala
je sa nogama razmaknutim i čvrsto postavljenim na pod
teretnog vagona.
„Dosta je bilo, Džejkobe!“, rekla je.
Nije imala vremena da kaže ništa više. Bel ju je zgrabio
za ruku.
„Skači!“, dreknuo je. „Brzo!“
 Jedino je Bel uvideo neminovno. Ponovo je izvirio kroz
otvorena vrata vagona i video da je lokomotiva bezmalo već
sasvim nestala ispod talasa i da se tender i vagon kreću sve
brže dok ih je ogromna težina vukla u vodu. Paluba trajekta
stajala je nagnuta pod oštrim uglom, a Kalispel se nalazio u
ogromnoj opasnosti da se prevrne i potone zajedno sa vozom.
Preostalo je još svega nekoliko sekundi pre nego što se teretni
vagon surva sa pramca.
Lica izobličenog mržnjom, Kromvel je opet uperio cev
pištolja ka Belu, ali se Margaret ponovo isprečila između
dvojice muškaraca. Kromvel je napokon shvatio opasnost, s
mukom uvidevši da su poraz i smrt udaljeni svega nekoliko
trenutaka. Pokušao je da odgurne Margaret u stranu kako bi
iskočio iz vagona, ali ga je ona uhvatila rukama oko struka i
uvukla natrag unutra. Zamahnuo je pištoljem i udario je
drškom u grudi. Krv je šiknula, ali Margaret je i dalje stezala
brata u smrtonosnom zagrljaju iz kojeg nije mogao da se
iščupa.
Prednji točkovi teretnog vagona neumoljivo su sledili
tender sa prednjeg dela trajekta. Bel je pokušao da izvuče
Margaret kroz vrata, ali je ona stezala svog brata isuviše
čvrsto. Rukav Margaretinog plavog džempera se pokidao i
njena ruka se otrgla iz Belovog stiska.
Pogledala je u Bela sa suzama u očima.
„Žao mi je, Ajzače."
Pružio se rukom ka njoj, ali je bilo prekasno. Bel je
ispadao kroz vrata vagona.
Bel se uvrnuo žestoko u vazduhu i srušio na drvenu
palubu, udarivši ramenom sa druge strane naprslih rebara.
Udarac je i dalje bio dovoljan da zabrekće u agoniji. Ležao je
na palubi i užasnuto posmatrao kako Kromvelov teretni
vagon nestaje ispod površine vode. Kroz um mu je proletela
nada da je Margaret ipak uspela da iskoči iz vagona u
poslednji čas, da uskoči u vodu i spase se. Ali to nije bilo
suđeno. Penušavi beli zid vode sklopio se nad teretnim
vagonom i pokuljao u unutrašnjost kroz otvorena vrata
takvom silinom da je bilo kome u vagonu bilo potpuno
nemoguće da pobegne. I dalje se nadajući uprkos zdravom
razumu, Bel je ležao na palubi dok se voda kovitlala oko
njega. Buljio je u mehuriće vazduha koji su se uzdizali iz
mračnih dubina dok se trajekt polako udaljavao. I dalje je
zurio u mesto na kojem je voda progutala vagon nakon pada
sa pramca, ali ni Margaret ni njen brat nisu isplivali na
površinu.
Pramac trajekta se naglo propeo, a korito se uzdiglo
maltene čitavih trideset centimetara izvan vode, oslobođeno
stotinu tona tereta. Gotovo istog časa, na beskrajno olakšanje
kapetana Bosa u kormilarnici, sta- bilnost Kalispela se
dramatično povećala. Stari trajekt je počeo da seče talase dok
su ga pogonski točkovi sa lopaticama terali prema zapadnoj
obali jezera.
Belu je bilo potrebno skoro deset minuta da se odvuče
preko palube do vrata iza kojih su se nalazile stepenice koje
su vodile do kormilarnice. Pošto se popeo, izgledajući pritom
poput poslovičnog pokislog miša, Bos se zabezeknuto
zablenuo u njega.
„Odakle si se, dođavola, sad pa ti stvorio?“
„Skočio sam na palubu dok ste napuštali pristanište u
Vuds Beju. Zovem se Ajzak Bel. Ja sam detektiv iz Agencije
Van Dorn.“
„Imao si ludu sreću što nisi potonuo sa ostalima.“
„Da“, rekao je Bel tiho. „Imao sam ludu sreću.“
„Ko su uopšte bili ti ljudi?“
„Dvojica su bili nevini članovi posade voza, koji su držani
kao taoci. Ostalo troje su traženi zbog ubistva i pljačke.
Nameravao sam da ih uhapsim nakon što stignemo u luku.“
„Jadni đavoli. Davljenje nikako nije dobar način da se
umre.“
Bel je bio duboko obeležen osećajem krivice i žalosti. Lice
mu je bilo bezizražajno kada je skrenuo pogled prema vodi
jezera. Talasi više nisu izgledali smrtonosno i smirivali su se
u blago komešanje. Činuk se kretao dalje ka istoku, a užasni
vetrovi su se stišali u blagi povetarac.
„Ne“, promrmljao je Bel. „To uopšte nije dobar način da
se umre.“
NA GORE
IZ DUBINA
16. april 1950. godina, jezero Flathed, Montana

Nakon što je tender s ugljem izvađen i položen na

palubu dereglije iza velike lokomotive klase pacifik, ronioci su
se usredsredili na zadatak da podvuku čelične kablove ispod
teretnog vagona i zakače ih za konstrukciju, kako bi furgon
mogao biti bezbedno podignut sa dna. Uprkos talogu mulja i
sluzi, reči JUŽNI PACIFIK i dalje su bile čitljive na bočnim
stranama tendera.
Kasno po podne, Bob Kaufman, šef operacije spasavanja,
šetkao je nestrpljivo tamo-amo po palubi dok su se ronioci,
stojeći na platformi, vraćali sa dna jezera. Pogledao je gore u
oblake, tamne, ali ne i preteće, i zapalio cigaretu čekajući da
članovi posade skinu mesinganu kacigu sa glave glavnog
ronioca.
Čim su ga oslobodili kacige, Kaufman ga je upitao:
„Da li je spremno?“ Ronilac, proćelavi muškarac u ranim
četrdesetim, klimnuo je potvrdno glavom.
„Kablovi su bezbedno prikačeni. Možeš reći rukovaocu
kranom da počne izvlačenje."
Kaufman je mahnuo rukom čoveku za velikom
dizalicom, koja se sa palube dereglije za izvlačenje olupina
uzdizala prema nebu.
„Svi kablovi su bezbedno zakačeni!“, povikao je. „Diži!“
Potom se Kaufman okrenuo i obratio visokom, postarijem,
srebrnokosom muškarcu, koji je stajao pored njega na palubi.
„Spremni smo da izvučemo teretni vagon, gospodine Bel.“
Ajzak Bel je klimnuo glavom. Lice mu je bilo smireno, ali
se na njemu nalazio izraz iščekivanja.
„Dobro, gospodine Kaufman. Hajde da vidimo na šta liči
nakon svih ovih godina provedenih na dnu jezera.“
Rukovalac kranom povukao je poluge za podizanje i
kablovi su se zategli kada je dizel-motor povećao broj obrtaja
u minuti, naprežući se da izvuče teretni vagon. Postupak nije
bio ni izbliza toliko složen kao izvlačenje lokomotive teške sto
trideset četiri tone. Nakon što se vagon odlepio sa dna jezera,
ostatak operacije je išao kao po loju.
Bel je sa gotovo morbidnom fascinacijom posmatrao kako
se teretni vagon pojavljuje na površini vode, kako se zatim
vinuo u vazduh i kako ga je velika dizalica polako zanela
preko ivice palube. Spretno upravljajući komandama,
rukovalac dizalicom je pažljivo spuštao teretna kola, sve dok
se nisu primirila na palubi iza lokomotive i tendera.
Zureći u voz, Bel je shvatio da mu je veoma teško da
zamisli kako je izgledao pre toliko godina. Prišao je vagonu i
sklonio rastinje sa serijskog broja, jedva vidljivog ispod taloga
sluzavog mulja. Broj 16455 postao je čitljiv.
Bel je pogledao u vrata vagona. Bila su i dalje otvorena,
baš kao i nekad davno, kada je ispao kroz njih. Unutrašnjost
je bila u mraku jer je sunce bilo zaklonjeno oblacima. Sećanja
su pohrlila kada se prisetio tog sudbonosnog dana kada se
vagon zakotrljao preko palube trajekta i strovalio na dno
jezera. Plašio se onoga što će unutra pronaći.
Kaufman se približio noseći merdevine kojima su se
popeli u kabinu lokomotive, i prislonio ih uz otvorena vrata
vagona.
„Posle vas, gospodine Bel.“
Bel je ćutke klimnuo glavom i polako krenuo uz
merdevine, sve dok se nije našao na pragu vagona. Zagledao
se u tminu i oslušnuo vodu koja je kapala sa dna vagona.
Potisnuo je drhtavicu. Činilo mu se da vlaga, glib i sluz
zaudaraju na smrt: prastaru, zlu i beskrajno jezivu.
Nekada raskošno ukrašen nameštaj i dekor teretnog
vagona, sada su izgledali kao scenografija iz najgoreg
košmara. Pod zastrt tepihom bio je prekriven talogom blata,
prošaranim visokim i cvilavim rastinjem. Delikatno
izrezbaren bife, kožne fotelje i kauč, tifani luster na tavanici,
pa čak i slike na zidovima, izgledali su groteskno ispod
naslaga sluzavog mulja i rastinja. Ribice koje nisu uspele da
pobegnu kada je vagon izvučen iz vode, praćakale su se po
podu.
Pokušavajući da odloži neminovno, Bel je počeo da gaca
kroz blato. Pronašao je pet kožnih kofera naslaganih duž
jednog zida, baš gde ih je i video davne 1906. godine. Izvukao
je preklopivi džepni nožić i na silu otvorio zarđale i skoro
zaleđene brave na prvom koferu. Podigao je po- klopac i video
da je unutrašnjost relativno sačuvana od mulja. Pažljivo je
podigao jedan svežanj novčanica. Papirni novac bio je
raskvašen i gnjecav, ali je zadržao oblik i čvrstinu. Štampa na
zlatnim sertifikatom i dalje je bila čitljiva.
Kaufman se pridružio Belu i opčinjeno zabuljio u
naslagane svežnjeve novčanica u koferu. „Šta mislite, koliko
ovde ima novca?“
Bel je zatvorio poklopac i pokazao na četiri preostala
kofera.
„Odokativno, možda četiri ili pet miliona dolara.“
„Šta će se desiti s njim?“, upitao je Kaufman sa
svetlucanjem u očima. „Vratiće se u banku čije su štediše
opljačkane i lišene svojih ušteđevina.“
„Bolje da moja posada ne sazna za ovo“, rekao je
Kaufman mrtav ozbiljan. „Inače, mogli bi da uvrte sebi u
glavu da novac pripada njima, po principu: ko pronađe,
njegovo je.“
Bel se nasmešio.
„Siguran sam da će bankarska komisija u San Francisku
biti veoma velikodušna i da će nagraditi i vas i vašu posadu.“
Kaufman je bio zadovoljan. Pogledom je prelazio po
unutrašnjosti vagona.
„Mora da je ovo bila veoma luksuzna palata na točkovima
pre nego što je potonula. Nikada nisam video teretni vagon
uređen poput Pulmanovih salonskih kola.“
„Vlasnik nije žalio novac“, rekao je Bel posmatrajući
nekoliko flaša starog šampanjca i skupocenog brendija
razbacanih po talogu mulja na podu.
Kaufmanovo lice se namrgodilo kada je klimnuo glavom
prema dve ružne gomilice koje su se uzdizale sa poda.
„Jesu li ovo osobe koje ste tražili?"
Bel je trezveno klimnuo glavom.
„Džejkob Kromvel, ozloglašeni Bandit Krvolok, i njegova
sestra Margaret.“
„Bandit Krvolok“ rekao je Kaufman sa straho-
poštovanjem. „Oduvek sam mislio da je nestao."
„U pitanju je legenda prenošena s kolena na koleno
budući da novac nikada nije bio pronađen.“
Adipozno tkivo, u kojem je nekada bila uskladištena
Kromvelova mast, rastvorilo se, a njegovo telo je, nalik
leševima u kabini lokomotive, poprimilo voskolik izgled zbog
procesa saponifikacije. Nekada ozloglašeni ubica, sada je
izgledao kao nešto što teško da je ikada bilo živo ljudsko biće.
Činilo se kao da se istopio u nerazaznatljivu grudvu
braonkastog želatina. Telo mu je bilo iskrivljeno, kao da je
umro previjajući se u užasu kada su tone vode pokuljale u
teretni vagon koji je pratio lokomotivu dole ka dnu jezera.
Međutim, Bel je znao bolje. Kromvel se možda jeste borio da
preživi, ali nikada ne bi podlegao užasu i panici. Bandit više
nije predstavljao zastrašujuću figuru. Njegova strahovlada
pljački i ubistava okončala se pre četrdeset četiri godine ispod
ledenih voda jezera Flathed.
Bel je zatim počeo da gaca kroz blato prema mestu na
kojem je ležalo Margaretino telo. Njena blistava kosa bila je
raširena po mulju i isprepletana sa stabljikama rastinja nalik
rogozu. Njeno nekada ljupko lice sada je izgledalo poput
skulpture koju je umetnik ostavio nedovršenu. Bel nije mogao
a da se ne priseti njene lepote i živahnosti u noći kada su se
susreli u liftu u Braunovoj palati.
Kaufman je prekinuo tok Belovih misli.
„Njegova sestra?“
Bel je potvrdno klimnuo glavom. Preplavilo ga je
sveprožimajuće osećanje tuge i kajanja. Njene poslednje reči
pre nego što je ispao iz vagona vratile su se da ga proganjaju.
Nikada nije mogao da objasni vlastita osećanja prema
Margaret. Nije osećao nežnu ljubav prema njoj, već više
izvesnu naklonost pomešanu sa mržnjom. Bel nije mogao da
joj oprosti saučesništvo u zločinima njenog brata. Zaslužila je
da umre podjednako koliko i Kromvel.
„Teško je reći po njenom sadašnjem izgledu“, rekao je
Kaufman, „ali možda je bila prava lepotica."
„Da, bila je zaista prelepa“, rekao je tihim glasom Bel.
„Prelepa žena puna života, ali okružena zlom.“ Rastužen,
skrenuo je pogled u stranu, ali u njegovim očima nije bilo
suza.

Nešto pre ponoći, dereglija sa dizalicom uplovila je u

staro železničko pristanište u luci Rolins. Bel se sa
Kaufmanom dogovorio da se kapetan dereglije postara da se
tela prenesu u najbližu mrtvačnicu, a preživeli članovi
porodica Hanta i Kara obaveste o sudbini svojih davno
nestalih rođaka. Prepoznao je Džozefa van Dorna, koji je
stajao na pristaništu okružen četvoricom agenata, nimalo
iznenađen što ga vidi.
Van Dorn je sada imao preko osamdeset godina, ali je i
dalje stajao uspravno kao strela, sa glavom prepunom sive
kose i očima koje nikada nisu izgubile nekadašnji sjaj. Mada
su sada iz kancelarije u Vašingtonu detektivskom agencijom
upravljala njegova dva sina, Van Dorn je i dalje radio u
svojem starom sedištu u Čikagu, gde su ga pozivali i tražili
savete u vezi sa zločinima koji su ostajali nerešeni.
Bel je prišao i rukovao se sa Van Dornom.
„Drago mi je što te ponovo vidim, Džozefe. Mnogo je
vremena prošlo."
Van Dorn se široko nasmešio.
„Moj posao više nije zanimljiv otkako si se penzionisao.“
„Ništa me nije moglo sprečiti da se vratim ovom slučaju.“
Van Dorn se zagledao u teretni vagon. Pod mutnim
svetlima pristaništa, izgledao je poput nekakvog odbojnog
čudovišta iz dubina.
„Da li je bio tamo?“, upitao je.
„Novac? Jeste.“
„A Kromvel?"
„I on i njegova sestra Margaret."
Van Dorn je duboko uzdahnuo.
„Onda je napokon sve gotovo. Konačno možemo da
stavimo tačku na legendu o Banditu Krvoloku.“
„Veliki broj štediša Kromvelove nacionalne banke“, rekao
je Bel polako, „više nije među živima da primi nazad svoj
novac.“
„Ne, ali će njihovi potomci biti obavešteni o
neočekivanom nasledstvu.“
„Obećao sam Kaufmanu i njegovoj posadi pozamašnu
pronalazačku nagradu.“
„Pobrinuću se da je dobiju“, obećao je Van Dorn. Položio
je ruku na Belovo rame. „Svaka čast, Ajzače. No, prava je
šteta što nismo mogli da pronađemo voz pre pedeset godina.“
„Jezero je duboko osamdeset dva metra na mestu gde je
voz potonuo“, objasnio je Bel. „Spasilačka dereglija, koju je
unajmila bankarska komisija davne 1907. godine, pročešljala
je jezero, ali nije mogla da ga pronađe.“
„Zašto nisu uspeli da ga pronađu?“
„Voz je pao u udubljenje na dnu jezera, a kablovi sa
kukama prešli su preko njega.“
Van Dorn se okrenuo i klimnuo glavom prema
automobilu parkiranom na pristaništu.
„Pretpostavljam da se sada vraćaš kući.“
Bel je klimnuo.
„Supruga me čeka. Idemo nazad u Kaliforniju.“
„U San Francisko?“
„Zaljubio sam se u taj grad tokom istrage i odlučio da
ostanem tamo posle zemljotresa. Živimo u staroj Kromvelovoj
kući na brdu Nob.“
Bel se oprostio od Van Dorna i prešao preko pristaništa
do parkiranog automobila. Plava metalik boja kabrioleta
pakard kastom super 8 iz 1950. godine presijavala se na
električnim svetlima pristaništa. Iako je noćni vazduh bio
prohladan, krov automobila bio je spušten.
Žena je sedela na vozačevom sedištu, sa otmenim
šeširom preko kose ofarbane u originalnu plavu boju.
Posmatrala ga je kako se približava automobilu očima koje su
imale istu koralnozelenu nijansu kao i kada ju je Bel
upoznao. Bore smejalice oko njenih očiju saopštavale su da je
reč o osobi koja se lako i često smeje, a njene crte lica
pokazivale su naznake dugovečne lepote.
Bel je otvorio vrata i skliznuo na sedište pored nje. Žena
se nagnula i poljubila ga u usta. Zatim se odmakla i uputila
mu prepreden osmeh.
„Bilo je krajnje vreme da se vratiš.“
„Bio je ovo težak dan“, rekao je uz dugačak uzdah.
Merion je okrenula ključ u kontakt bravi i uključila
motor.
„Jesi li pronašao ono što si tražio?“
„I Džejkob i Margaret i novac - sve je tamo.“
Merion se zagledala preko tamne površine jezera.
„Volela bih da mogu da kažem da mi je žao, ali ne mogu
da nateram sebe da osetim tugu znajući za njihove
grozomorne zločine.“
Bel nije želeo više da razmišlja o Kromvelovima i
promenio je temu razgovora.
„Jesi li se čula sa decom?“
Merion je nagazila papučicu za gas i pokrenula
automobil sa pristaništa prema glavnom putu.
„Sa svih četvoro, danas po podne. Čim stignemo kući,
prirediće nam zabavu povodom godišnjice braka.“
Potapšao ju je po kolenu.
„Jesi li raspoložena da voziš čitave noći?“
Nasmešila se i poljubila mu ruku.
„Što pre stignemo natrag kući, tim bolje.“
 Ćutali su izvesno vreme, izgubljeni u mislima o davno
minulim događajima. Zavesa se spustila na prošlost. Nijedno
od njih dvoje nije se okrenulo da pogleda natrag ka vozu.
 O autoru

Klajv Kasler je autor i koautor trideset pet knjiga:

devetnaest romana o Dirku Pitu, sedam avantura serijala
NUMA dokumenti, pet knjiga serijala Oregonski dokumenti i tri
dela dokumentarne proze. Živi u Arizoni.

Scan i obrada : BABAC

{1}
Engl. Five Card Stud Poker, vrsta pokera gde igrači u početku dobijaju po
pet karata od kojih su neke otvorene (u osnovnoj verziji je samo prva zatvorena,
a četiri otvorene, dok u mnogobrojnim varijantama dve karte ostaju zatvorene
po sistemima 2+3, 3+2, 1+3+1, itd.). Dalje se igra kao klasični poker, odnosno
igrači menjaju željeni broj karata. (Prim. lekt.)
{2}
Države u SAD su grupisane u četirivelika regiona: Severoistok, Jug, Srednji
zapad i Zapad. (Prim. lekt.)
{3}
Engl. derringer, kolokvijalni naziv za mali džepni pištolj. (Prim. lekt.)
{4}
Pulmanova spavaća kola su vrsta putničkih vagona koje je pravila kompanija
američkog pronalazača i industrijalca Džordža Pulmana. Čitav vagon je jedinstven prostor,
bez pregrada, sa slobodnim prolazom kroz sredinu, veoma raskošno uređenom unutrašnjošću
i krevetima na dva sprata koji su pregrađeni zastorima od tkanine. (Prim. prev.)
{5}
Gibsonova devojka je izmišljeni lik iz ilustrovanih satiričnih priča,
tvorevina američkog ilustratora Čarlsa Gibsona. Visoka i vitka, punih grudi i
oblih kukova, Gibsonova devojka je krajem 19. i početkom 20. stoleća postala
oličenje ideala ženske lepote u Sjedinjenim Državama. (Prim. prev.)
{6}
Misli se na cvikere u izvornom značenju, odnosno vrsta naočara koje se na
nosu drže pomoću opruge, bez zaušnjaka. (Prim. lekt.)
{7}
Zar nećeš svratiti do moje kuće.)
{8}
Orig. so soon, u značenju tako brzo, u to vreme je bila neraširena fraza
koju Ajzak razume bukvalno,.u.značenju svake reči pojedinačno, odnosno kao
tako i uskoro. (Prim. lekt.)
{9}
U seni starog jabukovog drveta
{10}
Lat. modus operandi, metoda rada. (Prim. lekt.)
{11}
Peršeron je vrsta velikih, nezgrapnih i jakih konja uzgajanih za težak
fizički rad, uglavnom za viču velikih tereta. Ime su dobili po bivšoj francuskoj
provinciji Perš. (Prim. lekt.)
{12}
Škotski esejista, romanopisac i putopisac. Svetsku slavu stekao je kratkim
romanom Neobični slučaj doktora Džekila igospodina Hajda. (Prim. lekt.)
{13}
Velika boca za vino, zapremine 1,5 litara. (Prim. lekt.)
{14}
Engl. Texas Tommy, brzi ples, preteča modernog svinga. (Prim. lekt.)
{15}
Engl. Turkey Trot, odnosno ćureći koraci, bili su popularni ples
početkom XX veka i igran je uz regtajm. Gotovo potpuno ga je potisnuo fokstrot
(orig. Foxtrot, odnosno lisičji koraci) koji je bio podesniji za velike plesne
dvorane. (Prim. lekt.))
{16}
Engl. Bunny Hug, takođe vrsta plesa koja se igrala uz regtajm početkom
XX veka, a koja je smatrana vrlo besramnom zbog prisne blizine partnera.
(Prim. lekt.)
{17}
Sindrom trećeg čoveka je psihološka pojava u kritičnim situacijama,
kada ugrožena osoba oseća neko nevidljivo prisustvo kraj sebe. U mnogim
zabeleženim svedočenjima, treći čovek je obično pozitivna sila koju su
religiozni ljudi tumačili kao anđela čuvara, ali ta nevidljiva sila ponekad nije
bila prijateljski nastrojena. (Prim. lekt.)
{18}
Engl. The Merry Widow Hat, crni šešir sa velikim obodom, natrpan
perjem i raznoraznim ukrasima, koji je bio deo kostima glavnog ženskog junaka
u opereti Vesela udovica Franca Lehara. Iz brodvejske verzije ovog komada,
koja je premijerno izvedena 1907. godine i odigrana 416 puta, ovaj šešir je
izašao pravo na ulicu i učvrstio se kao modni trend širom SAD i Evrope. (Prim.
lekt.)
{19}
U pakao jašeš
{20}
Regtajm melodija Kiseli krastavćići
{21}
Engl. Tammany Hall, elitno društvo u Njujorku koje je bukvalno
dirigovalo gradskim vlastima i uticalo na sve moguće odluke od 1790. do
1930. godine, kada je počelo da gubi uticaj (zvanično je postojalo sve do
šezdesetih godina XX veka). Bilo je čuveno po korupciji jer se bez njihovog
blagoslova ništa nije moglo uraditi. Poznato je i pod imenima Društvo Svetog
Tamanija, Sinovi Svetog Tamanija i Kolumbijski red. (Prim. lekt.)
{22}
Džonsonova poluga je kolokvijalni naziv za sve poluge koje na rukohvatu
imaju kvačilo, a koje je trebalo stisnuti kada se poluga pomera u različite
položaje. Termin se izvorno odnosi na čeličnu armaturu za beton sa
zakrivljenim kukicama na jednom kraju. (Prim. lekt.)
{23}
Bandana, velika marama, obično šarena i sa nekim natpisom. Najčešće se
koristi za vezivanje kose, ali i kao ukrasni modni detalj. (Prim. prev.)