Bezvremeno

Postojanje
Zoran Gruičić Milica Gruičić
Novi Sad 2007.
SADRŽAJ:

UVOD................................................................................................................................................3
BOGOTRAŽITELJI..........................................................................................................................4
1. VRSTE BOGOTRAŽITELJA...................................................................................................4
2. PRIMARNI POTENCIJALI......................................................................................................5
3. CILJ (SVRHA) BOGOTRAŽENJA.........................................................................................5
4. ELEMENTI BOGOTRAŽENJA...............................................................................................6
MEDITACIJA....................................................................................................................................8
1. CILJ MEDITACIJE...................................................................................................................8
2. PRISTUP MEDITACIJI............................................................................................................9
2.1. Istraživanje..........................................................................................................................9
2.2. Prepuštanje........................................................................................................................10
2.3. Tehnika meditiranja..........................................................................................................11
3. TOKOVI MEDITACIJE..........................................................................................................12
3.1. Pročišćavanje....................................................................................................................12
3.2. Osvešćivanje.....................................................................................................................13
3.3. Sjedinjavanje....................................................................................................................14
4. PREPORUKE ZA MEDITIRANJE........................................................................................15
a) Posmatranje.........................................................................................................................15
b) Istraživanje..........................................................................................................................15
c) Prepuštanje..........................................................................................................................15
d) Dinamizam meditiranja.......................................................................................................16
5. PRIMENA MEDITAClJA (ISKUSTVA MEDITANATA)......................................................16
ULOGA UČITELJA........................................................................................................................18
a) Aspekti Sveca......................................................................................................................18
b) Aspekti Savršenog Učitelja.................................................................................................18
c) Aspekti Mudraca..................................................................................................................18
d) Aspekti Avatara....................................................................................................................18
1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE UČITELJA.......................................................................18
2. ULOGA UČITELJA................................................................................................................20
2.1. Usmeravanje uma.............................................................................................................20
2.2. Smirivanje i povlačenje uma............................................................................................21
2.3. Transformacija uma..........................................................................................................22
3. KAKO PREPOZNATI UČITELJA.........................................................................................23
4. "IZUZETNE OSOBE"............................................................................................................24
SVEST I SVESNOST.....................................................................................................................25
1. POJAM SVESTI......................................................................................................................25
2. NASTANAK I NESTANAK SVESTI....................................................................................26
2.1. Stvarnost i manifestacije...................................................................................................26
2.2. Igra iluzije.........................................................................................................................27
3. IDENTITET I USLOVI SVESNOSTI....................................................................................28
3.1. Identitet.............................................................................................................................28
3.2. Uslovi svesnosti................................................................................................................29
4. SVESNOST (O SEBI).............................................................................................................29
1
 5. "VIDOVI" SVESNOSTI.........................................................................................................31
6. PUT SVESNOSTI...................................................................................................................32
UM I ŽIVOT...................................................................................................................................34
1. POJAVLJIVANJE ŽIVOTA....................................................................................................34
2. UM KAO NOSILAC ŽiVOTA...............................................................................................35
3. UM - ŽiVOTNA ENERGIJA, DISANJE I TELO..................................................................37
4. PULSIRANJE ŽIVOTA..........................................................................................................37
5. POSMATRANJE-SVEDOČENJE..........................................................................................38
6. IGRA ŽiVOTA........................................................................................................................39
7. ŽIVOTNA SITUACIJA..........................................................................................................40
SADAŠNJI TRENUTAK................................................................................................................42
1. POJAM SADAŠNJEG TRENUTKA......................................................................................42
2. IZVOR SADAŠNJEG TRENUTKA.......................................................................................42
3. SADRŽAJ SADAŠNJEG TRENUTKA.................................................................................44
4. PUT DO SADAŠNJEG TRENUTKA.....................................................................................46
5. SPONTANOST SADAŠNJEG TRENUTKA.........................................................................48
LJUBAV..........................................................................................................................................50
1. POJAM: LJUBAV...................................................................................................................50
2. SVESNOST I LJUBAV...........................................................................................................50
3. SADRŽAJ LJUBAVI..............................................................................................................51
4. ISPOLJAVANJE LJUBAVI.....................................................................................................52
5. MEĐUSOBNO ISPOLJAVANJE LJUBAVI...........................................................................53
6. LJUBAV I STRAH..................................................................................................................54
7. MEDITACIJE..........................................................................................................................54
O SMRTI.........................................................................................................................................56
1. POIMANJE O SMRTI.............................................................................................................56
2. "PREVAZILAŽENJE" SMRTI...............................................................................................57
BEZVREMENO POSTOJANJE.....................................................................................................59
1. TRAGANJE.............................................................................................................................59
2. POTPUNA SVESNOST..........................................................................................................59
3. BEZVREMENO POSTOJANJE.............................................................................................60
ZAKLJUČAK..................................................................................................................................62
INDEKS POJMOVA....................................................................................................................63
Literatura koju preporučujemo........................................................................................................71

2
 Um projektuje svet iz sebe da bi ga ponovo uvukao u sebe. Kada um osvane iz Boga (Stvarnosti,
Apsoluta) pojavljuje se i svet kao igra života igra uma, a kada se svet manifestuje, ta sama pojavnost
zaklanja Istinu, odnosno Stvarnost i obratno, kada svet sa celokupnom igrom života nestaje, pojavljuje
se Istina, odnosno Stvarnost.

UVOD
Knjiga koja je pred vama nadovezuje se na prethodnih pet - "Svet Energija", "Sazrevanje
Svesti", "Isceljivanje Energijama", "Zrela Svest" i "Bivanje", u kojima se izlaže višegodišnjim
istraživačkim radom sistematski prikupljeno znanje i iskustvo na putu sagledavanja čovekove suštine i
svrhe postojanja, kao i načina za njeno spoznavanje, odnosno ostvarivanje.
Sadržaj knjige čine obrađeni tekstovi koje smo pripremili na osnovu predavanja održanih u
periodu 2005-2007. godine. Namera nam je bila da omogućimo bliže upoznavanje sa našim pristupom
pojedinim pitanjima o suštini čoveka, te da im saznanja o ovim temama učinimo dostupnim, ali i da
otklonimo propuste učinjene prilikom pomenutih predavanja.
Knjiga je podeljena u devet poglavlja:
- Prvo poglavlje - govori o Bogotražiteljima ukazujući da su svi ljudi u osnovi baš to.
- Drugo poglavlje - ujedno i najobimnije, razmatra ciljeve, pristup, tokove i preporuke za
meditiranje.
- Treće poglavlje - ukazuje na ulogu učitelja, i na odnos učitelj -učenik.
- Četvrto poglavlje - govori o pojmovima "Svest" i "svesnost".
- Peto poglavlje - razmatra ulogu uma kao nosioca života.
- Šesto poglavlje - sadrži objašnjenja pojma Sadašnji Trenutak, kao veze između Boga i
manifestacije.
- Sedmo poglavlje - govori o povezanosti, ljubavi i svesnosti.
- Osmo poglavlje - razmatra pojam smrti i kako je "prevazići".
- Deveto poglavlje je rekapitulacija prethodnih poglavlja i ujedno ukazuje na Beskonačno
Postojanje kao čovekovo izvorno stanje.
Želimo da izrazimo zahvalnost prijateljima, saradnicima, učenicima i svim meditantima koji su
doprineli da ova knjiga bude dostupna širem krugu zainteresovanih.

3
BOGOTRAŽITELJI
U osnovi, svi ljudi su Bogotražitelji, i to iz najmanje dva razloga:
Prvi je taj što pored nagona za samoodržanjem (za životom) i nagona za održavanjem vrste
(seksualni nagon), imaju i onaj treći, najvažniji, - nagon za samoostvarivanjem. Ovaj nagon jedino
ima čovek, i kod većine ljudi on počinje da se manifestuje između 32-42 godine. 1) To možemo
prepoznati kroz niz pitanja koja se u tom periodu počinju postavljati, a najčešća među njima su: "Ko
sam ja?", "Odakle sam ja?" i "Šta je svrha života?"...
Drugi dolazi od činjenice da je čovek jedino biće koje ima sposobnost verovanja, iz koje
proizilazi sposobnost posvećivanja, u čijoj osnovi jeste um, ali ga posvećenost prevazilazi. Ovaj proces
-posvećivanje, ima za rezultat osvešćivanje uma, odnosno njegovu transformaciju, koja podrazumeva:
- spokojstvo uma, odnosno neuznemirenost, nevezanost, odsustvo strahova, slobodu od ciljeva,
dualnosti i opčinjenosti, stalno usmeravanje emocija i misli ka Bogu (Stvarnosti, Apsolutu,
Sopstvu); i
- osvešćeno angažovanje uma, kao stalni i optimalni proces ispoljavanja i međusobnog
povezivanja manifestacija individualne Svesti, u čijoj osnovi je Ljubav prema Bogu u sebi.

1. VRSTE BOGOTRAŽITELJA
Bogotražitelje možemo razvrstavati u okviru dve osnovne kategorije. U prvoj su svi čija je glavna
odrednica - cilj traganja, a u drugoj - pristup traganju (metoda traganja).
A) Prema cilju, uopšteno rečeno postoje tri grupe Bogotražitelja:
Prvi su oni koji teže-žele da upoznaju i zadobiju Božju "naklonost", "darežljivost", "milost" kao
što su:
- oni koji se zbog raznih strahova (strah od bolesti, strah od smrti...) mole da im Bog oprosti
grehove, da bude milostiv, te da završe u raju, a ne u paklu,
- oni koji od Boga traže moć - ekonomsku, političku, vojnu i svaku drugu.
”O Bože! Ako Te obožavam u strahu od pakla, baci me u pakao da gorim. Ako te obožavam s
nadom u raj, zabrani mi ulazak u raj. Ali ako Te obožavam radi Tebe samog, ne taji mi Svoju večnu
divotu." (Rabija)2
Drugi tvrde da je Božja suština nedokučiva, neprepoznatljiva, negde van čoveka - filozofi,
teolozi... No, i pored toga, oni ne odustaju od pokušaja da Boga (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo) definišu
na neki od sledećih načina:
- kao Biće, koje "živi" svojim životom i koje sveprožimajuće upravlja svim procesima, na taj
način se samorealizujući, odnosno postojeći,
- kao Princip, koji u sebi sadrži opšte i posebne principe po kojima se kao prema nekakvom
zakonu (tzv. Božjem zakonu) odvijaju procesi u vidljivom i nevidljivom Univerzumu,
- kao Vibraciju-Energiju, uz koju se, kao i uz izraz Svest, dodaju navedeni atributi.
Treći ne pokušavaju da ga definišu, niti od Njega išta traže, ali nastoje da kroz doživljaj i
spoznaju budu jedno sa Njim, što već i jesu. Pri tome im je jasno da su i "doživljaj" i "spoznaja" samo
procesi koji mogu da eliminišu smetnje da budemo u celini ono što zaista jesmo. Svaki doživljaj ili
spoznaja sigurno nije Bog (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo), jer u stanju Boga (Stvarnosti, Apsoluta,
Sopstva) nema individue, nema ko šta da spozna ili doživi, niti postoji proces doživljavanja i
spoznavanja.
B) Prema metodu bogotražiteljstva (tj. - prema pristupu), možemo govoriti opet o tri grupe:
Prvi su posvećenici Bogu - oni koji posvećuju svoju pažnju, osećanja i misli ka Njemu (Buda,
Isus, Muhamed, Mahatma Gandi... ).

1
Karl Gustav Jung je detaljno obrazložio značaj i ulogu ovog nagona, nazvavši njegovo ispoljavanje procesom
samoindividuacije.

2
Vidi: "Sufizam - mistici islama", Rejnold A. Nikolson, IP Babun, Beograd, 2004, str. 83.
4
 Drugi su umetnici - ljudi koji su tokom umetničkog stvaranja često ulazili u stanje tzv. "flow"-a,
tj. prepuštanja i tako osvešćivali um sve do potpunog sazrevanja Svesti (Leonardo Davinči, Volfgang
Amadeus Mocart, Vilijam Šekspir, Vladimir Nabokov, Valter Gropius... ).
U treću grupu spadaju naučnici - oni koji se, udubljivanjem u proces naučnog istraživanja,
dovode u stanje zanosa identičnog "flow" stanju i time osvešćuju um (Nikola Tesla, Isak Njutn, Blez
Paskal, Paracelzus, Ajnštajn, Arhimed...).
Treba reći da je navedena podela uslovna, jer su se gotovo uvek dešavali kombinovani procesi,
tako da su naučnici bili i posvećenici, umetnici - naučnici i sl.
U suštini, reč je o procesu individualizacije Svesti, ili sazrevanju Svesti, koje može da se ostvari:
- trenutno, ili
- postepeno.
Trenutno sazrevanje Svesti se veoma retko dešava. Ono je često praćeno različitim propratnim
pojavama koje us lovno možemo podeliti u dve grupe:
a) katarza - procesi koji postepeno intenziviraju do erupcije, posle čega dolazi do osećanja
rasterećenosti i smirivanja,
b) blaženstvo - nema nekih posebnih fizičkih manifestacija, ali ga možemo opisati kao doživljaj
mira, "ispunjenosti", rasterećenja i sl.
Postepeno sazrevanje Svesti sastoji se od usklađivanja manifestacija Svesti sa samom Svešću, što
dovodi do osvešćivanja sebe kao Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva). Proces se jednovremeno odvija
na svim nivoima: materijalnom (fizičko telo), vibratorno-energetskom (aura, Svetleće telo, Duša i um),
i na nivou Svesti - kao proces "sjedinjavanja" individualne i Beskonačne Svesti.
U oba slučaja (trenutnom i postepenom) pojedinac (tragalac) je lišen svesnog individualnog
postojanja.
Svi ljudi su spontani Bogotražitelji, ali osnovno što treba imati u vidu je da:
- u suštini postoji samo jedan greh (iz koga proizilaze i svi drugi grehovi), a to je - odricanje od
Boga, tj. od ljubavi prema Njemu,
- ne smemo biti ogorčeni na svoju sudbinu, i za nesreću prozivati Boga,
- u sebi, drugima i svemu treba da otkrijemo božansku suštinu.

2. PRIMARNI POTENCIJALI
Svaki čovek ima snagu Boga (Apsoluta, Stvarnosti, Sopstva), odnosno, snagu suštine koja se u
vremenu i prostoru može prepoznati kroz primarne ljudske potencijale:
Prvi nazovimo "razumnost" - tj. sposobnost čoveka da razume različite procese, kako svoje tako i
one drugih ljudi, kao i svet oko sebe, polazeći od suštine nastanka i funkcionisanja uma, odnosno
dualističkog principa uma.
Drugi ćemo definisati terminom "razmena vibracija", što je - sposobnost da dajemo i primamo
Ljubav kao emociju iz koje proizilaze i sve druge razmene Vibracija.
I poslednji, treći, možemo nazvati "spontanost", tj. - sposobnost da ulazimo u tzv. flow stanje kroz
namerno ili nenamerno harmonizovanje mentalnog i radnog uma.
Navedene potencijale svakako treba spoznati i potom koristiti za rešavanje konkretnih problema u
tzv. realnom životu, međutim, mnogo je važnije upotrebiti ih u svrhu spoznavanja sebe, odnosno za
samoponiranje sve do same suštine, odnosno do onoga što nazivamo - Bog (Stvarnost, Apsolut,
Sopstvo).

3. CILJ (SVRHA) BOGOTRAŽENJA

Jedina mogućnost da se reši misterija čoveka, odnosno odgovori na pitanja: Ko je čovek?, Šta je
čovek?, Odakle dolazi? i sl, je samorealizacija, ili samoostvarivanje kroz bogotraženje.
Traženja Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva) je, posmatrano umom, najzagonetnija od svih
delatnosti, jer se njime "uništava" svet u kojem živimo.
Zaista je teško razumeti (shvatiti) da živimo u svetu koji je privid i da to ide dotle da mislimo da
smo odvojeni od Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva). Većina ljudi shvata da se proces koji zovemo
5
život odvija u datom vremenu i prostoru, a ne shvata da su vreme i prostor neodvojivi od uma. Emocije
i misli stvaraju svet koji doživljavamo kao stvaran, odnosno - um sumira Vibracije primljene preko
čula i tako oblikuju svet. Sve što vidimo (ali i ono što ne vidimo, uključujući i "nevidljivi kosmos"),
samo su odrazi i projekcije našeg uma.
Poistovećujući sebe sa umom, fizičkim telom i drugim manifestacijama procesa individualizacije
Svesti, većina ljudi se nalazi u njegovom začaranom krugu u kome i proces individualizacije Svesti
doživljava kao nešto odvojeno od Boga.
Bogotraženje zahteva osvešćivanje uma koje je povezano sa raskidanjem vezanosti za:
- fizičko telo; većina veoma lako shvata i prihvata da nisu samo fizičko tel o
- um; od koga se većina teško odriče jer pretpostavlja da treba da ga eliminiše, umesto da ga
transformiše
- individualnu Svest; ona je poslednja "nada" samodefinicije i posebnosti, jer ljudi misle da ako se
"odvežu" od sopstvene Svesti gube sebe, a reč je o međusobnom osvešćivanju individualne i
Beskonačne Svesti, u kome nema šta da se dobije, niti izgubi.
Zbog svih ovih poistovećivanja sa fizičkim telom, umom i Svešću, i jake vezanosti za njih, te
stoga stvorenog doživljaja odvojenosti od Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva), javljaju se različiti
strahovi. Ali, ako je motiv Istina, odnosno Istina o sebi, strahovi će postepeno nestati.
Tu ste gde jeste, to ste što jeste, i Istinu tražite zbog sebe samih.
Mnogi u bogotraženju vide napredak u duhovnosti, ali i želju da poboljšaju tzv. dnevni život,
zdravlje, materijalni status, društveni položaj..., no to mogu biti samo namerni ili nenamerni, ali ipak
sporedni procesi proizašli iz traženja Istine o sebi.
Ako u bogotraženju i postoji nešto što nedovoljno precizno možemo nazvati "ambicijom", ili
"ciljem" ("svrhom"), to tada treba da ima samo jedan nivo - eliminaciju smetnji za spontano Bivanje
kao naše prirodno stanje.

4. ELEMENTI BOGOTRAŽENJA
Spontani proces bogotraženja karakteriše niz elemenata, od kojih ćemo izdvojiti samo neke:
- Čoveku kao krajnjem (najuzvišenijem) spontanom procesu manifestovanog sveta (Univerzuma)
dato je sve što je potrebno da pronađe ono što nikada nije izgubio.
- Čovek ima sve potrebne instrumente, pre svega telo, um i Svest, koje može da koristi pri
samospoznavanju, odnosno istraživanju sebe.
- Uz pomoć Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva) koji je polazište vlastitog Sopstva, odnosno
putem saobraćanja sa Njime, ostvaruje se proces koji započinje i završava u nama samima.
- Saznanje "ja jesam" jeste iskustvo uma, koje rađa sve Energije i procese u vremenu i prostoru.
- Ako se istražuje bez Ljubavi (prema Bogu u sebi i drugima) nikada se neće ništa spoznati. Pri
tome je lično iskustvo najvažnije, a potom je potrebno osloboditi se i tog Iskustva i biti u Bogu
(Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu).
- Osnovni praktični savet (o kome ćemo kasnije govoriti) jeste da se ne beži ni u prošlost niti u
budućnost, nego da treba biti "ovde i sada".
- Sve aktivnosti su deo totalne manifestacije. Ako tražite, bilo šta, polazeći od teze da ste
individua, bićete izgubljeni, tj. izgubićete se u umu.
- Biti sa svojom ženom i decom, sa rođacima i prijateljima, i baviti se bilo kojom delatnošću uz
Ljubav prema Bogu u sebi, podjednako je sveto kao i otići na Himalaje, Arunačalu ili Svetu
Goru, i živeti u "apsolutnoj" samoći.
- Sve je spontano, i ništa ne može da se bira, jer da može onda mnogi ne bi uzeli telo koje imaju,
ne bi živeli gde žive, radili ono što rade itd. Iluzija da može da se bira je proizvod uma, zasnovan
na njegovom dualističkom konceptu.
- Ne težite da budete savršeni, samo budite to što jeste - ne savršenstvo, nego celovitost
(potpunost). Savršenstvo u vremenu i prostoru ne postoji, jer su to manifestacije, ali savršenstvo
postoji u stanju Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva), no tamo nema individue.

6
- Ako dozvolite da vas "vodi" manifestacija izgubićete se u njenom začaranom krugu, zato što na
osnovu prošlosti stvarate koncepte o dobrom i lošem koje projektujete u budućnost, gubeći tako
sadašnji trenutak.
- Kada nešto učite, studirate, istražujete - vi samo pokušavate da se setite nekog koncepta.
- Vodite računa da ne idealizujete principe logičkog razmišljanja.
- Duhovna praksa je posvećenje koje se sprovodi dvadeset četiri časa.
- Različite metode meditiranja i razna pravila ponašanja jesu ograničenja koja su nužna dokle god
je čovekov um "nedisciplinovan". Sa njegovim osvešćivanjem, emocije i misli polako postaju
spontane i usklađene sa Svešću.
- Kada se obraćate Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu) u formi molitve ili samo pomišlju - to
kao da odzvanja u vama samima usmeravajući vas na vašu suštinu. Obraćanjem Bogu pokreću
se procesi "iznad uma" (u Svesti) koje je inače nemoguće aktivirati samo upornošću (voljom).
- Ukoliko upućujete molbu sa nekom željom, povećava se zavisnost od želje; zato je dobro uputiti
molbu i sačekati bez očekivanja.
- Često je proces bogotraženja povezan sa potrebom da se sakupi i ima (poseduje) znanje, ali to
znanje je uvek ograničeno vremenom i prostorom u kome se individua ispoljava. Zato svo takvo
znanje, zajedno sa individuom, treba da nestane.
- Mora postojati spremnost da se izgubi individualnost, jer nje nema u Bogu (Stvarnosti, Apsolutu,
Sopstvu).
- Ono što ne znamo kao individua to je pravo Znanje, ono što se ne može doživeti je jedino pravo
Stanje.
- Ostvarenje spoznaje ne znači ništa drugo nego spoznati ono što jesmo i što smo oduvek bili.
- Bogotražitelji traže sebe, i proces koji je započeo negde u Beskonačnosti tamo i završava,
konstatacijom:
"Ja i Otac jedno smo."3)
“... da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi."4)

3
Novi Zavet, Biblijsko društvo Beograd, Evanđelje po Jovanu, Beograd, 1992, Jovan 10-30, str. 207.
4
Isto, Jovan 17, 18-21, str. 222.
7
MEDITACIJA
Meditacija je proces namernog izazivanja i usmeravanja vibratornih, energetskih i materijalnih
tokova pojedinca. Pri tome, um je osnovni instrument u funkciji Svesti uz pomoć koga se utiče na
glavne tokove meditacije:
SVEST - VIBRACIJA·ENERGIJA - MATERIJA
U praktičnom smislu reči, meditacija ili tehnika meditiranja zasniva se na sledećim principima:
- opuštanje: umirivanje psihofizičkih procesa (emocija, misli i fizičkog tela) najmanje do onog
nivoa koji je dovoljan da se nesmetano odvija dalji tok meditacije (što sigurno ne mora da znači
potpuno fiksiranje tela),
- koncentracija: usmeravanje pažnje na objekte meditacije (što može biti tačka na zidu, "treće
oko", druga osoba...) ili još bolje na subjekat meditacije, na našu suštinu (Bog u nama,
Stvarnost, Apsolut, Sopstvo, Jastvo),
- vizuelizacija: kada meditiramo na neki objekat tada ga i vizuelizujemo (na primer, tačka na zidu,
"treće oko", druga osoba...), a kada je u pitanju subjekat tada nema vizuelizacije, jer se naša
stvarna suština ne može vizuelizovati, i
- aktivizacija: pokretanje mentalnim putem (naprezanjem uma) vibratorno-energetskih i
materijalnih tokova kod meditanta ili kod drugih, koji treba da dovedu u stanje "neometenosti" -
naše prirodno stanje.
Detaljno o primeni navedenih principa i tehnika meditiranja govorili smo u našim prethodnim
knjigama, ali pre svega kao praktičnoj aktivnosti, a sada ćemo ukazati na neke opšte principe pristupa
meditaciji iz kojih će meditant po svom nahođenju koncipirati sopstveni put u praktičnoj primeni, a to
su:
- cilj meditacije,
- pristup meditiranju,
- tokovi meditacije, i
- preporuke za meditiranje.

1. CILJ MEDITACIJE
Pitanja kao što su:
- Šta je ovo telo?
- Šta je ovaj um?
- Šta radim ovde?
- Koji je smisao života?
- Ko je taj koji razmišlja?, i druga slična pitanja, ali i konstatacije:
- Ja sam ovo telo
- Ja nisam slučajno rođen i imam neki zadatak
- Ja sam um
- Ja sam Svest
- Ja sam telo, um i Svest, i sl, spontani su izrazi nagana za samorealizacijom koji traže i nalaze
odgovor kroz proces saznavanja.
Meditacija je prirodan proces, nešto sa čime smo rođeni; ona je suština našeg bića, naša priroda.
Kao što je svojstveno čoveku da se hrani, pije, raste i razvija... isto tako mu je svojstveno da postavlja
pitanja i traži odgovore.
Meditacija (u širem smislu reči kao proces razmišljanja i usmeravanja emocija i misli) je prirodan
proces individualizacije Svesti, odnosno spontano ispoljavanje naše suštine, Boga (Stvarnosti,
Apsoluta, Sopstva, Jastva) u nama - našeg Ja.
Da bismo pronašli Istinu, najlakše i jedino moguće je da prođemo kroz sopstveno iskustvo -
meditacija je oprobano sredstvo u tome.
Meditacija u suštini ima dva cilja:
1. da omogući da se dođe do odgovora: ko sam ja?, odnosno - koji je moj pravi identitet?
8
 2. da se pruži dokaz da je dobijeni odgovor tačan.
Skoro svaki čovek se najmanje jednom, pa i mnogo puta, zapitao o sebi, što govori da niko od njih
ne zna ko je, a kada bi dobio neki odgovor, nije bio siguran da je to onaj pravi, pa je iznova postavljao
isto pitanje. To je zato što skoro niko ne pridaje dovoljno pažnje onom našem suštinskom sebi, nego
našim manifestacijama, pre svega fizičkom telu i umu, poistovećujući se sa njima.
Meditacija omogućava da se osvesti i spozna naša suština i da se "stigne" do izvora fizičkog tela i
uma, potom naše Svesti i najzad, izvora Svesti.
Kroz meditaciju se ne može rešiti problem u celini, ali se može doći u stanje (nivo) kada
meditacija nije više potrebna. Spoznajom da nismo samo fizičko telo, um niti Svest, prestaje potreba za
meditiranjem i označava samorealizaciju kao stanje Bivanja u kome se stalno razlikuje Stvarnost i
iluzija.
Samorealizacija, kao krajnja svrha meditacije, jeste stanje u kome se ima znanje da smo jedno sa
Bogom, i u kojem možemo samo biti sopstveni cilj i delo. Prema tome, konačnu sigurnost ("dokaz")
dobijamo u samoZnanju u kome se gubi identitet i nema sećanja, jer nema ko da se seti - sami smo
sebi dokaz.
Koncept da do njega postoji cilj i put kroz meditaciju, obrazloženje je uma koje proizilazi iz
doživljaja odvojenosti čoveka od Boga. Osloboditi se ideje o odvojenosti, što podrazumeva
oslobađanje od vezanosti za "lažno ja" kroz meditaciju, a potom i lišavanje same meditacije - to je
otklanjanje neznanja.
"Umiranje lažnog "ja" nije lagan zadatak. U poredenju s tim, oživljavanje mrtvaca je dečija
igra." 5)
2. PRISTUP MEDITACIJI
Pristupi meditaciji mogu biti različiti, a razlikuju se po tome čemu više pridaju pažnje. U osnovi
možemo govoriti o tri pristupa:
- put posvećenja, ili put ljubavi, odnosno posvećenja nekom idealu, uzoru, nekoj osobi (učitelju),
u krajnjoj liniji Bogu, pri čemu se izgrađuje skoro lični odnos u težnji za sjedinjavanjem (na
primer, pristupi raznih religija, bahti joga...),
- put znanja, ili put mudrosti, koji putem analize različitih tema kao što su: prostor, vreme,
univerzum, rođenje, život, smrt, reinkarnacija, inkarnacija, večnost, beskonačnost itd. dolaze do
saznanja (na primer filozofi, teolozi, đnana joga...),
- put akcije, ili put delovanja, što je povezano sa različitim ritualima, postupcima, naukom... (na
primer, kabala, taj či, naučna istraživanja, karma joga...). U osnovi ovog putaje angažovanje uma
kroz neposrednu delatnost.
Naravno, ni jedan pristup nije isključiv i svaki od tri navedena u sebi sadrži i ona druga dva. Na
primer, put posvećenja ne može bez znanja i akcije, odnosno put znanja ne može bez posvećenja i
akcije, i na kraju, put akcije ne može bez posvećenja i znanja. U osnovi svih ovih "puteva" je
dovođenje sebe u flow stanje.
Zato i pristup meditaciji treba da je integralan - znanje i ljubav povezani sa akcijom. Može se reći
da je meditacija kombinacija:
- istraživanja, i
- prepuštanja.
2.1. Istraživanje
Istraživanje nastaje kao spontani izraz nagona za samorealizacijom, a koje se manifestuje kroz
upitanosti: Ko sam ja?, Odakle sam ja? itd. U suštini reč je o istraživanju sebe i pokušaju da se nađu
odgovori na navedena pitanja.
Kako čovek iz sopstvenog iskustva zna (umom) da on jeste - "Ja jesam" (ne možemo poricati
sebe), on prirodno traži šta to znači, ko je to "Ja" ili "Ja jesam". Ranije smo već obrazložili da je "Ja"
ili "Ja jesam" osnova svekolikog iskustva koje započinje već momentom začeća.

5
"Sve i ništa", Meher Baba, Babun, Beograd, 1994, str. 64.

9
 "Ja" ili "Ja jesam" je neodvojivo od uma i jednovremeno sa njim nastaje i nestaje. Kako se um
tokom života obogaćuje kroz umnožavanje iskustava (što možemo prepoznati kroz umnožavanje
emocija i misli), tako se kod većine povećava poistovećenost osobe sa svojim fizičkim telom i samim
umom. Proces se nastavlja dalje sve dok um osobe ne počinje da pravi koncept da je suština čoveka
njegova Svest. To dovodi do toga da ako neko smatra:
- da je fizičko telo, pojavljuje se "svet materije" ili grubi svet,
- da je um, pojavljuje se svet vibracija-energija, ili suptilni svet zasnovan na emocijama i mislima,
i
- da je Svest, kada se ne pojavljuje ništa što može da se definiše kao "svet Svesti", jer se on nalazi
"iznad uma", te se umom i ne može opisati.
Sve dok se um ne usmeri na samorealizaciju i ne utemelji se na njoj, stvaraće se ideje, procesi,
slike, reči na koje će se meditirati itd, što će dovesti do lutanja misli ili padanja u san. Pomenuto
usmerenje dovodi do sticanja sposobnost da se um smiri i da mu se ne dopusti da luta. Međutim, dokle
god se meditant ne uvežba, njemu će se, čim započne meditaciju, nagomilavati razne ometajuće misli
koje će ga udaljiti od onih misli koje se odnose na samorealizaciju (nekoliko sličnih i povezanih, a
može biti i samo jedna). Vremenom se, srećom, kroz praktikovanje meditacije postiže proces
kanalisanja misli i njihovo svođenje na nekoliko sličnih, i konačno na jednu. Neophodno je često i
redovno meditirati sve dok to stanje izazvano meditacijom ne postane uobičajeno i neprekidno tokom
celog dana.
Proces istraživanja ili samoistraživanja kao spontan (prirodan) proces meditiranja na pomenuta
pitanja: ko sam ja?, odakle sam ja?..., eliminiše suvišne sadržaje uma i vodi ka izvoru. Ko sam ja?,
oslobađa nas naučene ideje koja nas pritiska - da smo (samo) fizičko telo i um. Odakle sam ja?, je
dopuna prethodne meditacije i pomaže da se um svesno usmerava i prati do svog izvora.
2.2. Prepuštanje
Prepuštanje nastaje kao spontana manifestacija nagona za samorealizacijom kroz verovanje u
kome se prepuštamo "nekome" ili "nečemu".
Samo prepuštanje dovodi do eliminacije suvišnih sadržaja uma. Pri tome, ono ne znači odsustvo
ili eliminaciju emocija i misli nego naprotiv, njihovo osvešćivanje tj. usklađivanje sa Genetskim
kodom. Takođe, prepuštanje ne znači gubitak koncentracije-pažnje, nego upravo osvešćivanje procesa
u kome "posmatramo" nastanak-trajanje-nestajanje emocija i misli. U početku se ovaj proces
koncentracije čini sa naporom, da bi tokom vremena napor u potpunosti nestao, a prepuštanje nas
dovodi u stanje u kome sve češće postoji odsustvo emocija i misli koje nisu usklađene sa Genetskim
kodom.
Nije logično da u meditaciji postoji početak i kraj, ili da ćemo dobiti konačne odgovore. Saznati
nešto o stanju "pre početka" ili "nakon kraja" sebe, a da se to može preneti drugome u vidu opisa ili
definicije, nije moguće, jer ono što se saznaje kao "prenosivo" odvija se u prostoru i vremenu, odnosno
u umu, a to su tzv. - relativna znanja.
Kada sebi postavimo pitanje ko sam ja?, odgovori koji stižu najčešće se svode na rezultate
istraživanja po prošlosti, odnosno na naučene koncepte prenete od strane roditelja kao i stečene
sopstvenim iskustvom - ja sam fizičko telo, um, Svest ili ja sam čovek, pa sve do toga da sam ja Bog
(Stvarnost, Apsolut, Sopstvo, Jastvo).
Kroz prepuštanje ponovo stižu isti odgovori - ja sam fizičko telo, um, Svest, ili - ja sam čovek itd.
Svi ti odgovori svakako nisu nevažni i predstavljaju proces koji dovodi do Izvora Istine, ali samo pod
uslovom da se za saznanja definisana umom ne vezujemo.
U meditaciji se mogu dobiti različita znanja i to "odmah" i "sada", ali se ne sme zaboraviti da su to
tzv. relativna znanja, tj. ona koja su ograničena vremenom i prostorom i koja je moguće preneti
drugima, za razliku od tzv. apsolutnog znanja koje pak ne možemo preneti drugima, jer smo "mi" to
Znanje u kome nema subjekta (nema "ja" i "mi"), te nema ko da (ga) prenosi, niti kome.
Svakako da je kod upitanosti razumevanje potrebno, ali nije dovoljno. Treba da mislimo da smo
mi to Znanje, odnosno Bog, ali kada nestane misao o tome - tada smo zaista To, bolje reći - tada smo u
stanju u kome smo uvek bili, u stanju Boga. Sa druge strane, kroz prepuštanje i predavanje mi se u

10
potpunosti sjedinjujemo sa Bogom i dolazimo u stanje (iz koga nikad nismo ni otišli) Boga samo onda
kada se emocije ljubavi usklade sa Genetskim kodom Svesti i nestanu, jer nestaje subjekat koji ih
kreira.
Može se reći da pristup meditaciji treba da je takav da kroz upitanost spoznajemo šta je
destruktivno, te da to kanališemo i eliminišemo (destruktivne emocije i misli), odnosno da ono što je
konstruktivno prepoznajemo i to stimulišemo kroz prepuštanje. A potom treba da napustimo i
istraživanje i prepuštanje i kroz spontano sjedinjavanje individualne sa Beskonačnom Svešću budemo
jedno sa Bogom.
2.3. Tehnika meditiranja
Najveći broj tehnika meditiranja podrazumeva subjekta koji meditira i objekat meditacije.
Subjekat meditacije je pojedinac bez obzira da li ga definišemo kao Svest, um, ili to dvoje
zajedno. U krajnjoj liniji subjekat, koga prepoznajemo kao konkretnu osobu u prostoru i vremenu,
jeste manifestacija Boga.
Objekat meditacije je nešto ili neko na šta se meditira, odnosno usmerava pažnja. To mogu biti:
- spoljni, a to je sve što nije usmereno na suštinu kao što su procesi kod čoveka (nervni sistem,
imunološki sistem), čovečanstvo, univerzum...,
- unutrašnji, usmeren na suštinu pojedinca i neopisiv rečima - Bog u nama.
U početnoj fazi meditiranja, kada su subjekat i objekat odvojeni, mogu se koristiti tehnike
usmeravanja ka spoljnim objektima koje pomažu kanalisanju energetsko-vibratornih procesa dovodeći
do smirivanja uma.
U narednoj fazi mora se shvatiti da su subjekat i objekat jedno, i da meditiranje o objektu bez
obzira da li je on apstraktan ili konkretan, stvara doživljaj odvojenosti tj. dvojstva remeteći prirodno
stanje Jednosti. Napušta se proces meditiranja koji podrazumeva odvojenost osobe koja meditira i
objekta meditacije.
Sve što je potrebno je da emocije i misli okrenemo ka unutra, na ono što jesmo po svojoj suštini.
Tako nestaju spoljašnji objekti (koji nisu ništa drugo nego projekcija našeg uma), kada posmatrač
(svedok) i posmatrano - postaju jedno.
Naime, um ne može sam sebe da poništi niti transformiše, ali kada se traga za njegovim izvorom
kroz pitanje ko sam ja?, ili kroz neka slična pitanja, um se spontano transformiše. Sa druge strane, ako
se meditira uz pomoć konstatacija - "ja sam Bog", "ja sam Stvarnost", ''ja jesam", i tako dalje, um se
takođe spontano transformiše kroz prepuštanje.
U oba slučaja (pristupa) kroz meditativni proces transformiše se dualnost "subjekat-objekat" u ne-
dualnost. Šire posmatrano u jazu izmedu subjekta i objekta leže svi problemi čoveka kao individue i
čovečanstva kao projekcije.
Napredak u meditiranju se vidi u nestajanju onih emocija, misli i doživljaja koji ometaju
samorealizovanje, mada za to nema merila. Napredak se donekle može prepoznati kroz sledeće dve
odlike:
- sve češće za one koje srećemo i upoznajemo pomislimo da su Božanske manifestacije,
- sebe "vidimo" u drugima, i obrnuto.
Najpre su to umne konstatacije, a potom procesi "iznad uma" koji se odvijaju spontano.
Najefikasniji oblik meditiranja je kada se procesi u meditaciji prenose i produžavaju i u tzv. budno
stanje, kao i u san. Aktivnosti u meditaciji kroz samoistraživanje, prepuštanje i njihovu kombinaciju će
~ontano slediti proces meditiranja, kada će se procesi u tzv. budnom stanju i snu odvijati sami po sebi
sve dok se ne postigne neometano stanje Bivanja, naše prirodno stanje u kojem nestaje potreba za
meditiranjem. Ovo stanje najpre izranja u pauzama između dve emocije, dve misli ili dva doživljaja da
bi potom bilo konstantno.
Treba napomenuti da je potrebna opreznost kod čestih pojava tzv. "ekstatičnih iskustava"
(doživljaji svetlosti, odvojenosti od tela ... ), jer ona ukazuju na vrlo suptilnu vezu sa umom. No, nekad
ova iskustva, ako se ne vezujemo za njih, mogu dobro da posluže· jer se uz pomoć njih u kratkom
periodu transformiše um dovodeći nas u spokojstvo (tzv. spokojstvo uma) i tzv. budno spavanje
(osvešćeno angažovanje uma).

11
3. TOKOVI MEDITACIJE
Pod tokovima meditacije podrazumevamo procese koji se kod meditanta odvijaju tokom
meditiranja, a to su:
PROČIŠĆAVANJE - OSVEŠĆAVANJE - SJEDINJAVANJE
Navedeni procesi nisu odvojeni nego su povezani u celinu i odvijaju se istovremeno, da bi
rezultirali jedinstvenim procesom - procesom sazrevanja Svesti.

3.1. Pročišćavanje
Pročišćavanje se u suštini odnosi na pročišćavanje uma, zbog toga što su pročišćavanje tela kroz
post, uz pomoć raznih vežbi (joga položaj, sistemi disanja...), korišćenjem fitoterapije i sl, samo
sporedni procesi ako nisu praćeni pročišćavanjem uma. Čak i različiti postupci uzdražavanja-odricanja
od hrane, pića, seksa... su bezvredni ako nisu praćeni "odricanjem-kanalisanjem" u umu. Odricanje
može biti samo u odnosu na 'Ja", a ne u odbacivanju spoljnih objekata.
Često se naglašava uloga položaja i pokreta u meditaciji (prilikom vršenja religioznih obreda, kod
joge, taj čija...), ali to treba prihvatiti sa rezervom zbog toga što precizno zauzimanje određenog
položaja ili izvođenja pokreta može zbog "vezanosti za telo" da izgubi prvobitni smisao meditacije.
Potrebno je zauzeti položaj (izvesti pokret) u kome se najlakše meditira što znači da se može sedeti,
hodati i sl. Mnogi učitelji kažu daje najbolje biti u "položaju Sopstva (Jastva)", ali se on ne može
definisati.
Pročišćavanje uma za mnoge znači njegovu eliminaciju, odnosno, u užem smislu reči - eliminaciju
ega, što se često identifikuje sa gašenjem svih želja i eliminacijom misli. Već ranije smo naglasili da se
ne zalažemo za eliminaciju uma, nego njegovo osvešćivanje, što na kraju procesa dovodi do toga da se
emocije i misli spontano emituju, ali su one usklađene sa Genetskim kodom Svesti. Pri tome,
najjednostavniji procesi postoje kada se obraćamo Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu, Jastvu); oni
sami po sebi dovode do kanalisanja emocija i misli.
Kako je Bog naša suština, to izgleda kao da se obraćamo sebi, a obraćanje sebi je proces okretanja
uma ka unutra. To treba shvatiti kao koncentraciju-usmeravanje na Božanske manifestacije, što se
završava procesom usmeravanja emocija i misli bez daljeg koncentrisanja na nekog ili nešto. Poenta je
u tome da se "zaposli" um, ali i da se ne izgubimo u njemu. Iako izgleda kao da se obraćamo sami sebi,
to je samo kanalisanje uma kroz njegovo angažovanje i usmeravanje.
Meditacije kroz molitve koje se izgovaraju u sebi, ili se na njih ima pomisao, su tim efikasnije što
su jednostavnije, jer manje angažuju um. Na primer: Molim Boga da mi odgovori ko sam ja?, biće još
efikasnije ako se izgovori, ili pomisli, samo Ko sam ja? U oba slučaja reč je o obraćanju Bogu,
odnosno sebi, ali u drugom se manje angažuje um.
Veoma je važno da se doživljaji ili osećaji koji se u toku meditiranja pojavljuju kao reakcije na
upitanost, ne pretvore u razmišljanje. Na primer, ako dobijemo odgovor Ja sam Bog (ili Ja sam
Stvarnost), baš kao i ako ne dobijemo nikakav odgovor, treba se čuvati igre uma koja će uvek ići u
pravcu sopstvenog očuvanja. One funkcionišu po principu novih pitanja kao što su - zašto je stigao baš
taj odgovor?, ili - zašto nije došao nikakav odgovor?, ili nas navode na razmišljanje o odgovoru na
njih, ili pak o nekim u meditaciji doživljenim fenomenima, kao što su utisak bestelesnosti, osećaj
izlaženja iz tela, vizija svet1osti itd.
Prema tome, da bi se proces pročišćavanja odvijao nesmetano, treba razumeti da bilo kakva
pitanja, odgovori ili doživljaji koji se pojavljuju ne mogu po meditativno stanje biti destruktivni ukoli-
ko ih prihvatimo bez procene i vezivanja, tj. ako ne razmišljamo o njima. Imajući bilo kakva
očekivanja u meditaciji, mi se vezujemo za cilj i ne postižemo smisao meditacije.
"Dokle god neko žudi za oslobodenjem, dotle se može smatrati zarobljenim."6)
S obzirom da tokom meditiranja dolazi do spontanog naviranja emocija, misli i doživljaja,
potrebno je preduzeti nešto od sledećeg (što možemo nazvati "lekovima" protiv gubitka koncentracije i
flow stanja):

6
Atma-Vičara - put samoispitivanja" - po učenju Šri Ramane Maharišija, "OM" Beograd, 2001, str. 15.
12
 - Uvek kada se pojave druge misli ili doživljaji bilo bi dobro neprekidno usmeravati svoje emocije
i misli ka Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu, Jastvu) kroz ponavljanje - Ja sam Bog, Ja sam
Stvarnost itd, jer ćemo tako kanalisati um.
- Može se postaviti zadatak umu kroz pitanje - šta je um? i prosto pustiti da se procesi odvijaju
tako što će se posle nekog vremena kanalisati suvišne emocije, misli i doživljaji.
- Ukoliko se usmeri pažnja na pitanje - ko je taj kome se događa naviranje emocija, misli i
doživljaja?, spontano će doći do smirivanja uma.
- Meditirati na jednu misao bez obzira da li je u formi pitanja - ko sam ja? ili u formi konstatacije
- ja sam Bog, ja sam Stvarnost... u dužem periodu. Takva jedna misao preovladaće i kanalisati
sve druge, suvišne misli.
- Usmeriti pažnju na disanje, odnosno pratiti dah (bez obzira koji se sistem koristi: joga, taj či...)
čime će se broj misli smanjiti.
- Vizuelizovati (zatvorenih očiju) vrh nosa ili "trećeg oka" iznutra, što će dovesti do smanjivanja
broja misli i njihovog kanalisanja.
Treba napomenuti da često korišćeni metodi za povećavanje koncentracije-pažnje, koji su ujedno i
metodi pročišćavanja, kao što su koncentracija na plamen sveće, na tačku, usmeravanje pažnje na lik
(učitelja, sveca...), zatim na simbole (trougao, kvadrat, krug, krst...), mogu samo na početku i u kraćem
roku da daju rezultate, ali trajnije efekte ne.
Sve dok postoje pitanja, odgovori i doživljaji, to znači da pročišćavanje još uvek traje, i stoga je
potrebno nastaviti sa meditacijama. Meditant treba da meditira bez ikakve namere i sa potpunom
pažnjom na sam proces.
3.2. Osvešćivanje
Kroz proces pročišćavanja um polako postaje konstruktivni faktor meditiranja, odnosno
instrument Svesti u funkciji osvešćivanja. Um ne nestaje, ali postaje smiren, emocije i misli nastaju,
traju i nestaju, a individualna Svest se spontano pojavljuje u ulozi "posmatrača" ili "svedoka", i mi
tako spoznajemo sebe kao "posmatrača" ili "svedoka".
U tom procesu pored posmatranja emocija i misli, može se ponekad "čuti" i najsuptilniji zvuk koji
je čulom sluha nedokučiv (na primer, kad se pokriju uši, ne čuje se zvuk ali se osete vibracije koje se
ne mogu opisati). Taj zvuk ne treba ponavljati niti insistirati na tome da ga se sećamo, jer to može
suvišno angažovati um. Takođe, mogu da se pojave i drugi doživljaji kao što su svetlost ili doživljaj
bezbojnosti, na šta ne treba obraćati pažnju i oni će jednostavno kroz proces "posmatranja" nestati.
Gore navedeno možemo slikovito objasniti kao postepeno smanjenje svetlosti, kontrolisane
regulatorom.
Posmatrajte svoje emocije i misli i posmatrajte kako posmatrate!
Dalji tok meditacije odvija se kroz tzv. iskustvo praznine i tzv. iskustvo tišine. Praznina povezana
sa tišinom izranja najpre povremeno, a potom sve češće i u dužem periodu. Proces se najčešće odvija u
dve faze:
- "Praznina uma" je prvi korak u kome um konstatuje povremene "praznine" i "tišinu", odnosno
konstatuje da postoji odsustvo emocija i misli i bilo kakvih doživljaja. Svakako da je i sama
konstatacija umom pokretanje-angažovanje, što znači da se "praznine" i "tišine" mešaju sa
angažovanjem uma.
- "Praznina praznine" je drugi korak koji spontano nastaje kada nestaje pomisao na "prazninu" i
"tišinu", odnosno kada nema umne konstatacije emocija, misli ili doživljaja. Ovi periodi
"praznina praznine" postaju sve češći i duži, a ne mogu se definisati umom, jer je on tada
prigušen i ne registruje ništa (radi u "leru") . Može se reći da se "ima Svest" o tom stanju, ali ne i
sećanje.
Koliko je potrebno često i dugo u toku meditiranja biti u "praznini praznine" da bi proces
osvešćivanja nesmetano tekao, nije moguće meriti, niti definisati. Periodi odsustva emocija, misli i

13
doživljaja, i nisu periodi, jer tada vreme stoji. Dovoljna je i sama iskrica ovakvog stanja da proces
osvešćivanja otpočne.7)
Treba imati u vidu da odsustvo uma ne znači njegovo "potapanje" u Bogu (Stvarnosti, Apsolutu,
Sopstvu, Jastvu). Iako se um u dubokom snu "potapa", Životna Energija se ne potapa. Prema tome,
osvešćivanje praznine je korak napred u nastojanju da prevaziđemo trenutnu eliminaciju uma, te da,
kada se "vratimo", um opstaje (makar za trenutak) kao spokojan i osvešćeno angažovan.
Svaki Bogotražitelj se na svom putu traganja za istinom pre ili kasnije susretne sa "prazninom",
"tišinom", "prazninom uma" i "prazninom praznine". Najčešće nakon tih iskustava oni donose odluku
da li će ići putem:
- odricanja, odlazeći u pustinju, manastir... provodeći vreme u molitvi ili nekom drugom obliku
meditacije, pokušavajući da održe i produže stanje "praznine" i "tišine", što u krajnjoj liniji
podrazumeva povlačenje iz običnog života, ili
- "igre života" u kome aktivno učestvuju prenoseći iskustva iz meditacije na druge ljude, pre
svega svojim postojanjem, ali i de1atnošću koju vrše.
Obe odluke su konstruktivne i vode istom cilju - Istini.
3.3. Sjedinjavanje
Postepeni ulazak u stanje van uticaja uma dovodi do sjedinjavanja individualne i Beskonačne
Svesti. Proces koji je započeo saznanjem: "Ja nisam fizičko telo", potom se nastavio saznanjem "Ja
nisam moje emocije i misli", završava se tamo gde je i započeo, u Svesti - saznanjem "Ja nisam Svest".
Ovo saznanje podrazumeva:
- spoznaju da je svako iskustvo uz pomoć Svesti moguće, i
- da u Svesti sve nastaje i nestaje, tj. da se odvija proces koji kao konkretan proces (individualna
Svest) započinje negde u Beskonačnosti (Beskonačna Svest) u kojoj i završava.
U tom smislu Svest je opšti faktor ispoljavanja.
Sjedinjavanje donosi blaženstvo (približno se može definisati izrazom "ispunjenost") koje je samo
umna konstatacija o nečemu što se njime ne može konstatovati. Tako svako ko priča o blaženstvu kao
o nekom sopstvenom stanju-doživljaju, sigurno ne zna šta je to i živi u iluziji blaženstva koja se
najčešće tada poistovećuje sa smirenim umom.
Istinsko blaženstvo podrazumeva stanje van pojmova svesnog i nesvesnog, u kome nema
subjekta, a time ni sećanja o blaženstvu, jer nema ko da se seća. Blaženstvo je stanje bez subjekta,
odnosno bilo kakvog subjektivnog doživljaja ili saznanja.
Spoznajući Božansku suštinu kroz individualno ispoljavanje čovek spoznaje da te individualne
suštine i nema, i kroz to gubljenje individualnosti on opstaje u Bogu, što podrazumeva odsustvo svake
individualnosti.
Spoznajom Boga kao svoje suštine, samu spoznaju transcendiramo u nespoznaju, jer nestajući u
Bogu oslobađamo se ideje ili koncepta da nismo odvojeni od njega.
Sjedinjavanje je iluzija, jer nema ko s kim da se sjedini.
Uz pomoć meditacije postepeno se spoznaju svi procesi kao spontana igra Svesti. Čula, um,
intelekt, sve su to igre Svesti, sve je to ne stvarno - iluzija koju spoznajemo kroz meditaciju. Umom se
intelektualno mogu razumeti procesi koji se odvijaju u meditaciji, ali je potrebno ići dalje, i to tako što
ćemo se identifikovati sa onim što razumemo, i biti zajedno sa procesima meditiranja.
"Nakon što spoznaš to čime spoznaješ ovo (svet), okreni um unutra i onda ćeš jasno videti (tj.
spoznati) blistavost Sopstva"' 8)
Praktikovanjem meditiranja dobijeno znanje, koje ne može biti ništa drugo nego znanje uma (tzv.
relativno znanje), odlazi u "neznanje" i to je krajnji rezultat koji se može ostvariti meditacijom.
Kroz meditaciju se ne može postići savršenost, jer nje nema u manifestacijama, ali se
meditiranjem kroz sjedinjavanje može dostići savršenstvo u kome nema ni početka, ni kraja.
7
Interesantno je napomenuti da se u nekim školama joge insistira na što dužim periodima "praznina praznine", pa se i
utvrđuje meri lo da je za početnu fazu osvešćivanja potrebno 12 puta 12 sekundi, ukupno 144 sekunde, odnosno za tzv.
ozbiljniju fazu još puta 12 ili 1728 sekundi (oko 29 minuta).
8
"Joga Vašišta Sara - Odabrani stihovi", Arunačala, Beograd, 1998, str. 2l.
14
 Na kraju procesa meditiranja, spoznaja se odvija neposredno, i tada nikakav dokaz nije potreban, a
i ne može da se pruži, jer nema ko da ga pruži, niti kome. Jednom spoznato stanje Boga (Stvarnosti,
Apsoluta, Sopstva, Jastva), kao stanje u kome makar za trenutak nema individualnosti (bolje reći u
stanju odsustva vremena), više se nikada ne gubi. Tako se spoznaje sloboda od svakog ropstva-
vezanosti, koja je naša prava priroda. No, kako nema ropstva, jer nema ko da je u ropstvu (nema
individualnosti), samim tim nema ni oslobođenja - sloboda od bilo kakve vezanosti je prirodno stanje
čoveka.
Spoznaja Boga kroz samoostvarivanje deluje u životu automatski tako da se On "vidi" u svakom i
svemu kao Jedno. Tako se sopstveno samoostvarivanje reflektuje i kao ostvarivanje svih.
"Ali u stvari nema drugih kojima treba pomoći. Jer, samoostvarena osoba vidi jedino Jastvo."9)
4. PREPORUKE ZA MEDITIRANJE
a) Posmatranje
- "Posmatrajte" zatvorenih očiju svoje fizičko telo.
- "Posmatrajte" um (proces nastanka, trajanja i nestajanja emocija i misli).
- Konstatujte umom "prazninu" - momente kada emocija i misli nema.
- "Posmatrajte" kako "posmatrate" um.
- "Posmatrajte" kako "posmatrate" momente odsustva emocija, misli i doživljaja - "posmatranje
praznina".
- Sjedinite se sa "procesom posmatranja" (sjedinjavanje individualne i Beskonačne Svesti).
- "Uronite" u stanje u kome nema individualnosti - nema sećanja.
b) Istraživanje
Istražujte sebe (samoistraživanje, samoispitivanje, samoponiranje...) bez obzira kakav imate
koncept o tom procesu, a još je bolje ako koncept ne postoji. Istraživanje je najbolje praktikovati
pitanjima:
- Ko sam ja?
- Odakle sam ja?
- Šta je izvor svega manifestovanog?
- Ko je taj ko postavlja pitanja?
- Šta je Stvarnost?
- Šta je iluzija?
- Šta je moja priroda? itd.
Jednostavno uputite neko od navedenih pitanja i prepustite se... Mogu se upućivati sva ova
pitanja, ili slična, ali je najbolje da odaberete jedno i na njemu istrajete u dužem periodu, ne samo u
toku dana (nekoliko desetina minuta), nego i u toku više dana, meseci, pa i godina.
c) Prepuštanje
Prepustite se bez obzira kakav imate koncept o tom procesu, a još je bolje ako koncept ne postoji.
Prepuštanje je najbolje praktikovati konstatacijama:
- "Ja sam Bog."
- "Ja sam Apsolut."
- "Ja sam Stvarnost."
- "Ja sam Sopstvo."
- "Ja sam Jastvo."
- "Ja sam onaj koji jesam."
- "Ja jesam" itd.
Jednostavno izgovorite ili još bolje pomislite na neku od navedenih konstatacija i prepustite se...
Možete koristiti sve navedene konstatacije, ili slične, ali je najbolje da odaberete jednu i na njoj
istrajete u dužem periodu, ne samo u toku dana (nekoliko desetina minuta), nego i u toku više dana,
meseci, pa i godina.

9
"Atma-Vičara - put samoispitivanja" - po učenju Šri Ramane Maharišija, "OM" Beograd, 2001, str. 18.
15
 Posmatranje, istraživanje i prepuštanje je dobro kombinovati u početnoj fazi, a potom će se kroz
prepuštanje (flow stanje) sve kanalisati u pravcu pojednostavljenja tako da to bude jedna rečenica, ili
misao. Na takav način rašće mogućnost uma da obitava na izvoru.
Najkvalitetnije meditacije su uvek one kada sami odaberete jednu rečenicu ili jednu misao.
Emocije i misli mogu da dolaze i odlaze, ali ako koristite upitanost i konstatacije neprestano,
pažnja neće biti ometena, jer se um sabira u jednu misao.
"Zar je potrebno da ti pokazujem put u tvojoj sopstvenoj kući? To je u tebi." 10)
d) Dinamizam meditiranja
Pod dinamizmom meditiranja podrazumevamo procese koji su povezani sa meditiranjem u toku
dana:
- U tzv. budnom stanju: posmatranje, istraživanje i prepuštanje dovešće do spontane svesnosti o
sebi, koja će rezultirati "spokojstvom uma" i "osvešćeno angažovanim umom".
- Neposredno pre spavanja: zaspite sa nekom od navedenih konstatacija - "Ja sam Bog, Ja sam
Stvarnost..."
- Spavanje i sanjanje: kanališite se u početku nekom od neposrednih molitvi: "Molim Boga da mi
osvesti spavanje", "Molim Boga da mi osvesti sanjanje"..., a kasnije će se osvešćeno spavanje
("spavam, a znam da spavam") i osvešćeno sanjanje (tzv. lucidni snovi - "sanjam, a znam da
sanjam") odvijati sami po sebi i bez meditacije. Spontano će iščeznuti sanjanje.
- U dubokom snu: um opstaje, ali prigušen, gotovo da ga nema; meditativno ne činite ništa. Tada
ne postoji znanje o vremenu i prostoru i životnim tokovima. Opstaje znanje (imanje svesti...) o:
tzv. nesvesnom, beskonačnoj praznini, individualnoj i Beskonačnoj Svesti, Jednosti i o
kontinuitetu svesti u tri stanja: u tzv. budnom, pri spavanju i u dubokom snu.
Vremenom se procesi tzv. budnog stanja, spavanja i dubokog sna harmonizuju, i razlike između
njih nestaju. Tako se:
- najpre duboki san, spavanje i sanjanje stapaju u stanje približno onom između sanjanja i jave, a
potom se sa ovim stanjem
- sjedinjuje i tzv. budno stanje, da bi se proces okončao
- u neometanom stanju Bivanja koje traje konstantno.
Kroz proces meditiranja, iskreno tražeći svoju suštinu, ona sama po sebi "izranja", tako da sve
drugo u manifestovanom svetu dolazi spontano, čime se gubi potreba za meditiranjem.
Sreća - bez obzira kako se definiše, je naša spontana priroda.
5. PRIMENA MEDITAClJA (ISKUSTVA MEDITANATA)
Višegodišnji rad sa meditantima, odnosno njihova iskustva u radu na sebi, ukazuju na neke opšte
tendencije koje ukratko iznosimo sa idejom da mogu da pomognu i drugima u praktičnoj primeni
meditacija:
- samoistraživanja: "Ko sam ja?"
- posvećenosti: "Ja sam Bog (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo, Jastvo, ja sam onaj koji jesam, ja sam
TO)".
1. U prvih nekoliko meseci, pa i godinu dana, meditanti su najčešće kombinovali samoistraživanje
i posvećenost (tzv. konstatacije) sa procesom posmatranja, na takav način da se neizmenično
koristilo upućivanje pitanja (ili pomisao u sebi): "Ko sam ja?" Sačekalo se neko vreme (najčešće
nekoliko minuta), i ako odgovor nije "stigao", konstatovalo se izgovaranjem u sebi ili pomišlju:
"Ja sam Bog, Ja sam Apsolut, Ja sam Stvarnost...", ali tako da se odabrao samo jedan tip odgovora
- Bog ili Stvarnost ili Apsolut.
2. Posle nekoliko meseci pa i godinu dana, meditanti su se. opredeljivali zajednu od dve
mogućnosti: samoistraživanje ili konstatacije, i istrajavali na tome.
Približno 70% meditanata se opredelilo sa samoistraživanje, a 30% za neku od konstatacija.
U toku ovog perioda većina meditanataje povremeno koristila i jednu posebnu verziju upitanosti:

10
"Atma-Vičara - put samoispitivanja" - po učenju Šri Ramane Maharišija, "OM" Beograd, 2001, str. 44.

16
 "Da li sam ja telo, ili nisam telo, ili ni jedno niti drugo?" "Da li sam ja um, ili nisam um, ili ni
jedno niti drugo?"
"Da li sam ja svesnost, ili nisam svesnost, ili ni jedno niti drugo?", itd.
Upućivanje navedenih upitanosti uz prepuštenost dovodilo je do eliminacije suvišnih emocija i
misli i doživljaja da postoji "neko ja" koje posmatra fizičko telo i um kao manifestacije, apotom je na
momente i to "neko ja" nestajalo.
3. U toku meditiranja kod većine su se u manjoj ili većoj meri javljali problemi u koncentraciji i
prepuštanju u vidu naviranja misli ili utonjavanjti. u neku vrstu sna (kao laki dremež).
Korišćeni su razni metodi da se povrati koncentracija i prepuštenost, a ovo su najčešći:
a) praćenje daha
- primenjivani su razni jogistički sistemi disanja sa ili bez vizuelizacije
b) vizuelizacija
- vrha nosa
- "trećeg oka" iznutra (kao da se iz mozga gleda u pravcu "trećeg oka")
- tzv. duhovnog srca (približno predeo četvrte čakre)
- vrha glave (približno me sto sedme čakre)
c) pomisli
- Ko je taj koji gubi koncentraciju?
- Kome se dešavaju misli?
- Odakle sam ja?
Na primer: Ko sam ja?... Ako imamo gubitak koncentacije-prepuštenosti, sledi neko od disanja ili
vizuelizacija, ili pomisli, u trajanju 1-2 minuta; pa ponovo: Ko sam ja?.. itd, i to onoliko puta koliko se
gubi koncentracija-prepuštenost.
Isto važi ako se koristi neka od konstatacija.
4. Meditirajući na ovakav način većina je uspevala da sebe dovede u kraće ili duže vreme flow
stanja - tj. stanje poistovećenosti sa procesom meditiranja. Dovođenje sebe u ovo stanje nije
moglo samo po sebi da dovede do "stanja bez sećanja", ali je otklanjalo smetnje za to.

17
ULOGA UČITELJA
Zrela individualna Svest je ona koja je proces individualizacije (samoostvarivanja,
samoosvešćivanja, samoprepoznavanja...) završila. Uopšteno posmatrano, Zrela individualna Svest je
spoznala Boga (Apsolut, Sopstvo, Jastvo) kao (jedinu) Stvarnost, a sve ostalo kao ne-Stvarnost,
odnosno iluziju.
Zrele individualne Svesti se po svojoj suštini ne razlikuju, ali je različito njihovo pojedinačno
ispoljavanje kao manifestacija u prostoru i vremenu, u vidu konkretnih osoba i konkretnog života.
Međutim, upoređivati ih i određivati kao "više" ili "niže", "manje zrele" ili "zrelije", i tako
ustanovljavati hijerarhiju, pogrešno je. Takođe, bilo kakvo precizno definisanje razlika u ispoljavanju
nije moguće, pa zato možemo ukazati samo na osnovne aspekte njihovog ispoljavanja:
a) Aspekti Sveca
- drži se svojih religioznih opredeljenja, uvažavajući u potpunosti i druga;
- razlikuje se od drugih svetaca, jer su njihova životna i religiozna iskustva različita;
- obraća se Bogu molbom;
- ima osvešćen um, što podrazumeva i osvešćenost religioznog opredeljenja;
- cilj: osvešćivanje kroz neposredno, lično religiozno iskustvo.
b) Aspekti Savršenog Učitelja
- nema religiozna uverenja;
- ima osvešćen um i uvek se pojavljuje kada je učeniku potreban;
- u drugima otklanja prepreke za samospoznaju ("razgoni tamu");
- u obilju životnih mogućnosti predočava učeniku one koje su u skladu sa njegovim individualnim
putem;
- cilj: da u svakom učeniku probudi učitelja.
c) Aspekti Mudraca
- ima prigušen um i konstituišega samo kada stupa u komunikaciju sa drugima;
- učenje Mudraca potiče iz njegove tišine, čime pobuđuje;
- ravnodušan je prema životu i smrti, sreći i nesreći, radosti i tuzi...;
- saglasan je sa svakom delatnošću i odbacio je želju za plodovima sopstvene delatnosti;
- cilj: nema cilja, Mudrac jednostavno postoji.
d) Aspekti Avatara
- konstituiše um samo kada stupa u komunikaciju sa drugima;
- on je sam sebi autoritet;
- reaguje samo na samog sebe;
- obično živi u tišini, a kada je prekida svojom neposrednom aktivnošću - ubrzava razvoj Svesti
čovečanstva;
- cilj: svojim postojanjem budi čovečanstvo.
Aspekti ispoljavanja Sveca, Savršenog Učitelja, Mudraca i Avatara su samo umne konstatacije o
ispoljavanja Jednog u vremenu i prostoru. S obzirom da je reč o manifestacijama koje pomažu u
samospoznaji, mi ih sve zovemo učitelji. Da bismo lakše razumeli njihovu ulogu u daljem tekstu ćemo
ukazati na:
- njihove osnovne karakteristike,
- ulogu u učenju (prenosu Znanja),
- način prepoznavanja učitelja,
- projekat "izuzetne osobe".
1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE UČITELJA
Karakteristike učitelja je nemoguće u potpunosti opisati, zato navodimo samo neke od bezbrojnih,
čije razumevanje može pomoći da lakše stvorimo sliku o njemu, a u onoj meri koliko je dokučivo
umom:
18
 - istinski učitelj je onaj koji je spoznao svoje unutrašnje biće - Boga (Stvarnost, Apsolut,
Sopstvo, Jastvo) i principe ispoljavanja;
- samoostvareni učitelji su oni koji su se oslobodili "lažnog ja".
Učitelj je "slobodan" od onog što nije, ali i od onog što jeste, jer u onom što jeste nema
individualnosti, pa nema ko da je slobodan;
- on ne traži potvrdu drugih o sebi - sam je sebi dokaz;
- učitelj vidi stvari onakvima kakve one zaista jesu - oslobođen od svakog straha "vlada"
životom i smrću;
- ima osvešćeno stanje beskonačnog blaženstva (tzv. stanje nirvane) do koga je došao
prevazilazeći čulne doživljaje. On se ne odriče ničega, jer odricanje nije istinska nevezanost. Zna
da je svet lažan (manifestacija) i stalno razlikuje Stvarnost od ne-Stvarnosti, što je istinska
nevezanost;
- konstantno stvara i širi atmosferu blaženstva, što može da se ispoljava kao osećaj smirenosti i
opuštenosti kada se boravi u neposrednoj blizini takve osobe, ili samom pomišlju na nju;
- ljubav koju ispoljava je istovetna prema svima, jer u svakoj osobi prepoznaje isto - Boga u
njima;
- vidi sva bića u sebi i sebe u drugima. Spoznao je božansku suštinu u sebi i u svakome, baš kao i
specifičnu (pojedinačnu) manifestaciju svakog čoveka u vremenu i prostoru;
- doživljava sreću kroz sreću drugih što znači da odašilje vibracije ljubavi, jer zna da je jedino
vredno truda (u manifestovanom svetu) ono što čini za druge;
- njegova mudrost proizilazi iz osvešćenosti da je Bog beskonačni i sveprisutni izvor njegovog
iskustva;
- svojim postojanjem ispoljava argumente zasnovane na sopstvenom iskustvu. Ima osvešćeno da
je prenos Znanja sopstvenim postojanjem neuporedivo značajniji vid u odnosu na prenos Znanja
govorom, pokretom, slikom i sl;
- ispoljavanje mudrosti potiče iz milosti 11) koja je stalna i univerzalna;
- nema dužnosti, jednostavno postoji - on je svedok života;
- ono što učitelj govori nije ni novo niti staro, ono je bezvremeno, odražava stanje "ovde i sada";
- nema opterećenja prošlosti, niti je talac budućnosti, nego postoji "ovde i sada" u večnoj
sadašnjosti;
- ne analizira, niti planira, jer zna daje to cena slobode. Nema iluzije kontrole i razgonetanja
zagonetne budućnosti koja se postiže planiranjem i programiranjem (umom);
- ne stvara kod sebe niti kod drugih iluziju nade zato što zna da ona, ispunjena Vibracijama,
onemogućava osvešćivanje sadašnjeg trenutka;
- ispoljava "neograničenu individualnost", znači postojanje u Jednosti sa Bogom, ali sa
individualnim obeležjem kao specifičnom manifestacijom u prostoru i vremenu;
- vidi suštinu u svim procesima na nivou materija-Energija-Vibracija-Svest, znači kretanje u
mirovanju i mirovanje u kretanju ("aktivnost u neaktivnosti" i "neaktivnost u aktivnosti");
- spoznao je početak i kraj Beskonačne Kreacije, Beskonačne Svesti i Beskonačnog Postojanja,
odnosno spoznao je da je On sam njihov izvor;
- On svedoči o nastanku i nestanku univerzuma (vidljivog i nevidljivog) i tako mu prethodi;
- nikada ne zapada u neaktivnost, jer ima osvešćeno da, dok je ograničen telom, aktivnost nužno
postoji. A pošto "svaka aktivnost u sebi sadrži nesavršenstvo", ne može se govoriti o bilo kojoj
performansi kao savršenoj, pošto ona kao takva ne postoji;
- oslobođenje uslovljenosti pojavnog sveta, jer razlikuje Stvarnost od iluzije i ima osvešćeno da je
sve što se događa samo u umu. Ali isto tako ima osvešćeno da je iluzija instrument
samospoznavanja Stvarnosti;
- oslobođenje od večnog toka zbivanja. Za učitelja ne važi zakon kauzaliteta iz koga je izveden i
tzv. zakon reinkarnacije;
11
Božanska milost se ne može opisati rečima, ali su njene manifestacije: Znanje, Ljubav, Istina, Beskonačno
Postojanje, Beskonačno Stvaranje, Beskonačna Kreacija, suština, praštanje, predanost, milosrđe, žrtvovanje, blaženstvo,
oslobađanje, tišina, mir
19
 - oslobođen je astrološke sudbine, jer osvešćeni um upravlja psiho-fizičkim procesima tako da su
vibracije takve osobe van uticaja planeta;
- oslobođen je "numerološke sudbine", definisane "zakonima numerologije", jer beskonačnost
Svesti takve osobe apsorbuje konačnost "procesa u procesu", tako da stanje Jednosti samo po
sebi transformiše-eliminiše vibratorne uticaje svodeći ih na one koji se umom ne mogu
definisati;
- miran um učitelja (tzv. spokojan i osvešćeno angažovan) neuznemiren strahovima i željama,
oslobođen od ideja i razmišljanja, spontano reflektuje Stvarnost;
- on upotrebljava memoriju, ali memorija ne upotrebljava njega. Nije u vlasti naučenih
koncepata, ali ih upotrebljava kada je to potrebno;
- kod učitelja su emocije i misli u izvornom obliku, kao univerzalna Vibracija - Ljubav, a kod
drugih ljudi jasno uočava različite emocije i misli, što znači da prepoznaje univerzalnost Ljubavi
kod svakog, ali i različito ispoljavanje u vremenu i prostoru kao različite emocije i misli;
- zna šta je vredno spoznavanja i to svojim postojanjem prenosi drugima, a to je da je jedino
Znanje ono koje nije individualno (apsolutno Znanje), a sve drugo je neznanje (relativno
znanje);
- ima osvešćeno da se proces samospoznavanja ne može odvojiti od čovekove prirode - od
Božanskog u njemu, te da se kroz nagon za samospoznavanjem izražava spontano st Božanskog
u čoveku;
- ima potpuno Znanje o Stuarnosti i da je on To sam, ali je daleko od toga da insistira na sjaju
svog Postojanja i ispoljavanja;
- deluje isključiuo na "nivou" svesnosti o sopstvenom Postojanju, posmatrajući kao "svedok"
spontanost manifestovanog sveta, što samo po sebi ima za posledicu spontanost konstituisanja
Vibracija;
- nijedan učitelj neće sebe označiti kao učitelja, jer zna da je jedini učitelj Bog (Stuarnost,
Apsolut, Sopstuo, Jastvo).
2. ULOGA UČITELJA
Nagon za samorealizacijom zahteva od čoveka da istražuje sebe, pre svega da odgovori na pitanje
ko je on sam, a i zato što je većina nezadovoljna i nesrećna onim što ima i onim što im se dešava u
životu. Racionalan pristup u traganju za razrešenjem donosi neke rezultate, makar kroz to da se neke
želje i htenja ispune. Ali, nove želje stalno naviru, a sa njima i strahovi da li će se one ispuniti. U
nemogućnosti da se želje ispune i problemi reše mnogi se obraćaju Bogu. Tako se um spontano i
postepeno pročišćava sve dok čovek ne prepozna u sebi potrebu za "dubljom" spoznajom sebe,
odnosno Boga u sebi. Ako je pristup učenika iskren, Bog se manifestuje i u obliku Učitelja koji se
pojavljuje podučavajući ga, pokrećući procese pročišćavanja, osvešćivanja i sjedinjavanja. Učenik tako
postaje sposoban da um sve više usmeri ka unutra...
Ulogu Učitelja možemo sagledati kroz sledeća tri povezana procesa:
- da um učenika usmeri ka unutra sve do tačke kada se
- um smiruje i povlači ka sopstvenom Izvoru, i najzad
- um se transformiše, opstajući u spokojstvu i osvešćenosti.
2.1. Usmeravanje uma
Usmeravanje uma ka "unutra" možemo nazvati inicijatičkim procesom, što ne znači ništa drugo
nego:
- pokretanje procesa samospoznaje, ili
- stimulisanje već započetog procesa samospoznaje.
Susret Učitelja i učenika nije slučajan, ali nije ni nameran.
Proces se odvija spontano u smislu spontanog ispoljavanja Svesti, što je nedokučivo umom.
Ako se uslovno posmatra pozicija Učitelja, može se reći:
- da je u osnovi bez želje, a pogotovu nema nikakvu želju da bilo koga i bilo kada podučava;
- da ne pravi izbor među onima sa kojima se susreće o tome šta i kako će postupiti, niti će
izdvojiti bilo koga kao svog učenika;
20
 - da ne donosi odluke ni o čemu - jednostavno postoji.
Ako se posmatra pozicija učenika, može se reći da većina njih doživljava i misli da su telo i um, i
isto tako doživljavaju i misle da je Učitelj telo i um koji će učiniti "nešto" (neki poseban "klik"), čime
će u njima pokrenuti proces prepoznatljiv na fizičkom i/ili mentalnom planu.
Međutim, u postupcima Učitelja, na primer kada nešto radi, sedi i ćuti, ili kada govori, nema
nikakve namere, jer sve ono što čini ili "ne čini" je izraz njegove prirode. Pomoć koju pruža svojim
postojanjem je njegova priroda koja se odvija sama po sebi.
Priroda ispoljavanja Učitelja jeste takva da se spontano kod učenika izaziva tzv. duhovna
Vibracija, koja inicira ili stimuliše procese "okretanja uma ka unutra", najlakše kroz upitanost: Ko sam
ja? Odakle sam ja? Proces delovanja se odvija "unutra" u spiritualnom domenu u čijoj osnovi je:
- eliminisanje suvišnih emocija i misli, i
- kanalisanje uma u pravcu postepenog usklađivanja preostalih emocija i misli sa Genetskim
kodom.
Naravno, mogu se desiti i neke "spoljne" promene kod učenika kao što su: doživljaj mira i
harmonije, samoisceljenje i sl, ali to je manje važno.
Izazivanje tzv. duhovne Vibracije samo po sebi dovodi do bitnih procesa kod učenika od kojih
navodimo samo neke značajnije u ovoj fazi:
- česta sklonost učenika da u Učitelju i njegovim postupcima "prepozna" (pridaje takvu
konotaciju) lični autoritet i autoritativno ponašanje koje se, navodno, pojavljuje kao rezultat
odgovornosti Učitelja za sebe, sopstveno razmišljanje, ponašanje i, posebno, izgovorene reči.
Međutim, Učitelj niti hoće niti traži, niti želi da ima i nameće sopstveni autoritet;
- nestaje vezanost za doživljaj učenika da je poseban zato što je sreo Učitelja i zato što se bavi
duhovnošću. Ova vezanost se kreće od doživljaja "ponositosti na sebe" do gordosti kao jednog
od najvećih grehova. Nezainteresovanost i ravnodušnost u odnosima učenika prema drugima,
odnosno nepoštovanje drugih je osnova ovakve vezanosti;
- nestaje ideja o posedovanju znanja tj. o tome da im Učitelj može pružiti neka posebna tzv. "tajna
znanja", ili znanja koja se odnose samo na učenika, i koja će on zadržati za sebe, itd.
Okretanjem uma ka unutra kreće se u istraživanje i saznavanje sopstvene prave prirode, pri čemu
Učitelj svojim postojanjem spontano instruiše i ohrabruje učenika. Tako se intenzivira napor učenika u
samoistraživanju, ali i povećava njegova odgovornost za samog sebe.
U krajnjoj liniji može se reći da Učitelj ne čini ništa - On postoji, a proces obavlja učenik sam.
Proces okretanja uma ka unutra je proces pročišćavanja.
2.2. Smirivanje i povlačenje uma
Smirivanje i povlačenje uma obuhvata procese o kojima smo govorili u prethodnom poglavlju:
- posmatranje procesa nastanka, trajanja i nestajanja emocija i misli,
- konstatovanje umom "praznina" - periodi odsustva emocija i misli,
- iskustvo "praznine" i "tišine",
- osvešćivanje procesa posmatranja-svedočenja ...
a) korišćenje reči
U ovoj fazi pokušaj učenika da u potpunosti razume ono što Učitelj govori je uzaludan. Dovoljno
je da učenik samo sluša i procesi će se kod njega odvijati sami po sebi. Učeniku se često čini da su
neke reči nedovoljno jasne i precizne, jer on polazi od dualističkog koncepta uma pokušavajući da
razume procese iznad uma koje te reči izazivaju.
Jednostavno učenik treba da sluša reči, da ih razume u svom osnovnom značenju, te da se prepusti
procesima unutar sebe koje te reči izazivaju, što dalje može dovesti do iskustva "tišine" i "praznine".
Svakako da ovde dolazi do izražaja odgovornost učenika prema sebi u tom smislu da je on odgovoran
samo za ono što može da promeni kod sebe, a to je stav prema sebi.
b) tišina
Učitelj je, u stanju tišine, uvek sve stan procesa koji se odvijaju u umu učenika te zato kod njega
spontano izviru reči prekidajući tišinu samo onda kada je neophodno nešto na takav način objasniti, a
potom opet uranja u stanje tišine.

21
 Tišina Učitelja je najbolji oblik učenja, jer u takvoj tišini se najbolje može doživeti iskustvo
"praznine" i "tišine" i osvestiti proces posmatranja-svedočenja. Na kraju, najvažniji sadržaj kao
vrhunac učenja u tišini je spoznaja učenika daje Svest izvor svekolikog iskustva.
Smirivanje i povlačenje uma je proces osvešćivanja.
2.3. Transformacija uma
Učitelj ne pokušava da promeni učenika, već samo pomaže da učenik shvati ko je on sam. Proces
započinje onda kada učenik uđe u vizuru Učitelja koja može biti:
- kao neposredno, "fizičko" viđenje,
- kao spoznaj ni proces, kada postojanje Učitelja spontano emituje Vibracije kojima učenik biva
privučen.
Svojim postojanjem Učitelj otklanja prepreke za samorealizaciju, koja se odvija kroz
transformaciju uma.
Znanje Učitelja je univerzalno i zbog toga uvek primenljivo, te tako pomaže učeniku da usmerava
um ka izvoru, i to eliminacijom suvišnih emocija i misli, sve dok ne ostane samo nekoliko misli (kao
što su, na primer, - ko sam ja?, - odakle sam ja?, - ja sam Stvarnost i sl). Vremenom se misli svode na
samo jednu, a potom i ona nestaje.
Aktivirana od strane učenika, beskonačna i stalna milost Učitelja otklanja i poslednje smetnje, od
kojih je najvažnija da učenik shvati da nema razlike između njega i Učitelja.
Sve dok postoji dualnost kod učenika, on će smatrati da se razlikuje od Učitelja i tragaće za njim.
Priroda odnosa učenika i Učitelja je delimično dokučiva umom, a najvećim delom ona ne može da
se spozna intelektualno. Posebno je to nemoguće u momentima tzv. "bljeskova prosvetljenja", kada se
kod učenika za trenutak eliminiše um, i on ulazi u stanje o kome nema sećanje. Um se spontano vraća,
ali će sada, makar u kraćem roku, biti spokojan i sposoban da se osvešćeno angažuje. Neposredno
(fizičko) prisustvo Učitelja, ali i samo mentalno prisustvo koje inicira učenik, pomaže da se duže održi
spokojan i osvešćeno angažovan um, što je očigledan pokazatelj da je došlo do njegove transformacije.
Um se, u celini ili najvećim delom, veoma retko transformiše u kratkom roku. Ovaj proces se
najčešće odvija u dužim periodima koje nije moguće definisati. Važno je da učenik prepozna da je u
pitanju proces spontanog emitovanja emocija i misli koji se u početku i ne odvija tokom celog umno
aktivnog dela dana. Vremenom procesi transformisanog uma (dakle - spokojnog i osvešćeno
angažovanog) tokom dana sve češće i sve duže uzimaju prevagu, da bi takvo stanje konačno
obuhvatilo čitav dan, a potom prešlo i na vreme spavanja, dajući kao rezultat najpre tzv. lucidne snove,
a potom i stanje bez snova.
Važno je napomenuti da se korišćenjem raznih oblika meditiranja može postići privremeno
eliminisanje uma, ali to ne znači da je um, kada se spontano vrati, imalo transformisan, makar i u
manjem delu. Spokojan i osvešćeno angažovan um jeste merilo da je eliminacija uma (kroz
pročišćavanje i osvešćivanje) završila u stanju o kome nema sećanja, a to je - sjedinjavanje i nestajanje
u Bogu.
Prema tome, uslov za transformaciju uma je potpuno prepuštanje i predavanje Bogu, odnosno
nestajanje individualnosti u Njemu. Nakon toga se osoba ponovo rađa, ali sa transformisanim umom.
Uloga Učitelja u transformaciji umaje gotovo nezamenljiva, jer on svojim postojanjem otklanja
prepreke. Veoma retko se dešava da se transformacija uma ostvari i bez Učitelja.
Dokle god postoje nedoumice, nejasnoće i pitanja, dotle transformacija uma i samo učenje nije
završeno, paje pomoć Učitelja dobrodošla.
Smisao postojanja Učitelja nije u stvaranju novih učenika, nego Učitelja. Svi navedeni procesi, pa
i međusobni odnosi Učitelja i učenika su iluzija i igra koja se odvija u umu učenika, jer je Učitelj isto
što i Bog (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo, Jastvo).
"Sve dok misliš da si odvojen ili da si telo, spoljašnji učitelj je neophodan i pojaviće se fizički.
Kada pogrešna poistovećenost sa telom prestane, otkriva se da učitelj nije niko drugi nego
Jastvo"'12) Transformacija uma je proces njegovog ucelovljavanja koji rezultira svesnošću o
sopstvenoj individualnosti kao iluziji.
12
"Atma-Vičara - put samoispitivanja" - po učenju Šri Ramane Maharišija, "OM" Beograd, 2001, str. 50.
22
3. KAKO PREPOZNATI UČITELJA
Bog, koji je "sobom" sveprisutan, svojim postojanjem se manifestuje u skladu sa dostignutom
osvešćenošću (zrelošću) uma svakog čoveka. Spontano ispoljavanje nagona za samorealizacijom
pokreće takve procese u učeniku da traži Istinu o sebi, da spozna svoju suštinu. Obraćajući se Bogu
i/ili nekom ili nečem drugom što ne može definisati umom, traganje ga najčešće navodi na Učitelja. On
misli daje Učitelj neko ko postoji sa određenim imenom i prezimenom u definisanom vremenu i
prostoru. Tako on stvara i prihvata koncept o odnosu između Učitelja i učenika, shvatajući sebe i
Učitelja kao fizičko telo i um... Međutim, postojanje Učitelja deluje tako da se u učeniku konstituišu
Vibracije koje kroz pročišćavanje i osvešćivanje uma omogućavaju otklanjanje prepreka da se krene
sopstvenim putem. Postojanje Učitelja samo po sebi sumira rezultate traganja učenika i procese polako
kanališe u pravcu prevazilaženja vezanosti za telo i um, nastavljajući dalje ka Istini.
Nemoguće je definisati kriterijume ili elemente kao precizno uputstvo tragaocima na osnovu kojih
će prepoznati Učitelja, ali se može ukazati na činioce koji mogu pomoći:
- Sve dok učenik misli da je telo i um, a samim tim i da je Učitelj to isto, treba da traži Učitelja jer
mu je potreban da otkloni prepreke.
- Uz pomoć molitve, prepuštanja i predavanja sopstveni Učitelj (onaj koji je u učeniku samom) će
ga nepogrešivo odvesti do Učitelja manifestovanog u fizičkom telu i uz pomoć koga će spoznati
da nema razlike izmedu Učitelja i učenika.
- Um učenikaje nestrpljiv da nađe svog Učitelja manifestovanog u fizičkom obliku, te se to retko
događa, jer nestrpljenje blokira traganje. Iskrena molitva, prepuštenost i predavanje,
omogućiće da se procesi spontano odvijaju i da do susreta dode.
- Učitelj je uvek tu, spreman i ne treba ga tražiti na osnovu koncepata da je on telo i um, nego
treba meditirati (moliti se,) i procesi traženja, odnosno "samotraženja" će se odvijati spontano i
nepogrešivo.
- Najbolji način prepoznavanja Učitelja je intenzivna meditacija, pre svega obraćanjem Bogu na
neki svoj način.
- Sve do stanja samorealizacije nužan je napor, te je pomoć Učitelja dobrodošla.
- Spoznaja sopstvene prave prirode prethodi spoznaji prave prirode Učitelja.
- Učitelj ne donosi samoostvarenje, on jednostavno svojim postojanjem otklanja prepreke.
Božanska suština čoveka je uvek ostvarena, ali neosvešćen um je taj koji onemogućava tu
spoznaju.
- Često se govori daje Učitelj eva milost uslov za samoostvarivanje, međutim ona je izvan
emocija, misli i reči, uvek prisutna u nama samima. Učitelj pomaže da to otkrijemo u sebi.
- Duhovna praksa je potrebna da se izazove ispoljavanje milosti, jer je ona stalno prisutna, ni
aktivna niti pasivna - jednostavno postoji, i učenik je aktivira tako što se obraća Bogu, a potom
se prepušta i predaje tom procesu i tek tada milost spontano sama izranja.
- Preterano korišćenje uma u traganju neće puno pomoći, jer um učenika pravi projekciju kada i
kakvog Učitelja treba da sretne, a ona je suvišna jer procesi teku sami po sebi.
Na kraju, iskreni tragalac sreće Učitelja pored koga:
- oseća mir, spokojstvo, sigurnost ...
- zna da je "ovde i sada"
Ali to nije dovoljno, jer ako nije spoznao sebe u Učitelju i obratno, tj. da su Jedno, a da to Jedno
nije ništa drugo nego Bog (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo, Jastvo), traganje će biti samo jedan "duhovni
izlet".
"I učitelji i učenici umiru, što god misliš da si, umreće"13)
4. "IZUZETNE OSOBE"
U poslednjih nekoliko godina su tzv. "izuzetne osobe" postale predmet pažnje nauke, pre svega
pozitivne psihologije.14) Naravno, to ne treba mešati sa pojmom Učitelja, ali postoje neke sličnosti.
13
"A Visual Journey", Nisargadatta Maharaj, Inner Directions Publishing, Carsbad, California, 2003, str. 53.
14
Vidi opširnije: "Destruktivne emocije" - naučni dijalog sa dalaj-Iamom, Danijel Goleman, Geopoetika, Beograd,
2004, str. 40-42.
23
 Psiholog Pol Ekman je došao do zaključka da takvi ljudi postoje u svakoj kulturi i verskoj
tradiciji, te da se najčešće imenuju rečju "mislioci". Bez obzira na tu činjenicu, oni imaju četiri
zajedničke osobine:
Prva, "zrače dobrotom" što je očigledna osobina koju svi drugi primećuju. Ova dobrota je
uklopljena u celokupnu ličnost, te se odražava sve vreme jer postoji podudarnost između njihovog
ličnog i javnog života.
Druga, "nesebičnost" koja se posebno izražava u tome da ih ne zanima njihov materijalni i
društveni status, te da postoji stalna spremnost da se pomogne drugima.
Treća, da ljudi vole da su u prisustvu takvih osoba, jer im je, pre svega, prijatno, mada ne mogu
da objasne pravi razlog zašto je to tako.
Četvrta, da imaju izuzetnu moć pažnje i koncentracije. U stanju su da satima slušaju i
razgovaraju, a da ne gube koncentraciju. Pored toga, svojim prisustvom oni spontano povećavaju
pažnju i koncentraciju drugih prisutnih osoba.
Dalaj-lama je komentarisao da iznete osobine nisu isključivo duhovno iskustvo, nego da mogu da
posluže i kao sredstvo u rešavanju: "... šire lepeze kognitivnih zadataka." Međutim, dodao je da "viša
duhovna stanja svesti" kao što su dobrota i saosećanje kod drugih stvaraju osećaj da su "izuzetne
osobe" pouzdane i hrabre.15)
Sigurno da postoje izvesne sličnosti između osobina koje se pripisuju tzv. "izuzetnim osobama" i
nekih od osobina koje smo naveli opisujući Učitelja.
Usko povezano sa "izuzetnim osobama" su i tzv. transpersonalna iskustva gde su religijska i
mistična iskustva, bez sumnje najinteresantnija i najizazovnija za nauku. Ovde navodimo samo dve
grupe:
- vrhunski doživljaj (tzv. peak experience) koji po nauci nastaje spontano, ničim izazvano (bar ne
namerno) traje neko vreme i nestane. Podrazumeva prolazno lično iskustvo u toku kojeg osoba
gubi osećaj neposrednog identiteta i ima doživljaj ekstaze, odnosno gubitak ega i njegovo
prevazilaženje.
- visoki plato (tzv. high plato) gde je prisutan kognitivni naboj (u prethodnom emotivni) kada
osoba vidi svet koji nije samo sveden na konkretne procese života nego znatno "iznad", te je
moguće suočenje sa smrću, prolaznošću života itd.
Za sada nauka ove procese objašnjava promenom u funkciji metabolizma nervnih ćelija tako da
somatsko prethodi psihološkom, a psihološko potom deluje na somatsko.16)
Svakako je zanimljivo istraživati ove procese kao spontane ili eventualno podstaknute upotrebom
stimulativnih sredstava, ali je mnogo zanimljivije istraživati one osobe koje svojom svesnošću mogu
namerno izazvati ove procese.
Savremena psihologija i srodne nauke će sigurno u narednom periodu nastaviti proučavanje
"izuzetnih osoba" i to u pravcu analize kako psiholoških tako i fizioloških procesa u cilju jasnijeg
shvatanja sopstvenog života i ponašanja.
***
Na kraju treba zaključiti:
- sve dok neko doživljava i misli daje telo i um, učitelj manifestovan u konkretnoj osobi je
dobrodošao, i
- "Najveći Guru je vaše unutrašnje sopstvo"17)

15
Isto, str. 41 i 42.
16
Vidi opširnije: "Svest - naučni izazov 21. vek", Zbornik radova sa ECPD seminara, 1996, Beograd, str. 104-105., dr
Stevan P. Petrović.
17
"I am That", Talks with Sri Nisargadatta Maharaj, Chetana, USA and Canada, by The Acorn Press, Durham, 1982,
str. 149.
24
SVEST I SVESNOST
Problem definisanja pojma Svesti i svesnosti, te određivanje njihove uloge i značaja, jeste nešto sa
čime se susreću nauka i religija, ali i svi oni koji se na bilo koji način bave sobom na putu
bogotraženja.
Naša namera nije da analiziramo različite (pre svega naučne) pristupe ovoj temi, nego samo da
ukažemo na neke bitne elemente Svesti i svesnosti u cilju lakšeg samoistraživanja sebe kroz
meditativne procese. U tom smislu ukazaćemo na:
- pojam Svesti
- nastanak Svesti
- identitet i uslove svesnosti
- svesnost o sebi
- vidove svesnosti, i
- put svesnosti ..
1. POJAM SVESTI
U cilju ilustracije pojmovnog definisanja Svesti, navešćemo nekoliko primera:
- "...1. Zastarelo značenje - sve što je psihičko, subjektivno, mentalno. 2. U svakodnevnom govoru
- budnost, prisebnost, jasno doživljavanje onog što činimo (na pr. "pri punoj s.", "izgubiti s."). 3.
U filozofiji - ontološka kategorija, subjektivni bitak, suprotstavljen materijalnom. 4. Najopštije
značenje u psihologiji, sveukupnost vlastitih psihičkih doživljaja (oseti, opažaji, sećanja,
mišljenja, predstave, asocijacije, osećanja, potrebe i sl) koje smo u stanju neposredno da
opazimo introspekcijom i relativno jasno opišemo, ili na drugi način izrazimo ... "18)
- "Ako prihvatimo da je Svest zapravo univerzalno vreme beskrajnog prostora, onda u ontološkom
smislu Svest definišemo kao princip kontinuiteta, i dodatno je možemo opisati kao neprostornu.
Ontološki, Svest je kontinuitet.
Dokaz za to jeste da bi ukidanjem vremena i Svest bila ukinuta.19)
- " ... sposobnost moralnog vrednovanja postupaka, tj. svest."
- "Ako se Svest definiše kao totalitet predstava, očigledno je da povećanjem brojnosti ovih
predstava mehanizam njihovog aktiviranja postaje složeniji."
- "Svest je organizovana grupa procesa i nervnog tkiva koji su nastali kao odgovor na prethodna
delovanja intrapsihičkih i ekstrapsihičkih događaja, povezanih sa sećanjem, procesa koji se klasifikuju,
transformišu i kodiraju pre nego što će nastupiti delovanje čije posledice je moguće predvideti u
zavisnosti od početne informacije. To je svojstvo organizma koje je neorgansko."
"Svest je subjektivni izraz neuroloških procesa i stanja." "Pregled ogromne naučne literature o
svesti pokazuje konsenzus naučnika o sledećem: Svest je funkcija čovekovog mozga."
"Svest je stanje budnosti."
- "Dakle, Svest možemo posmatrati kao namerno uređenu informaciju."
Navedenim definicijama svesti dodaćemo i onu koju smo koristili u našim knjigama da bi olakšali
praktičan rad i razumevanje procesa individualizacije Svesti.
Svest je matrica (opšti obrazac) koja omogućava spontani proces izazivanja i usklađivanja
Vibracija Svesti pojedinaca. Na ovaj način definisana Svest ne govori o njenoj suštini, nego o tome
daje ona izvor Vibracija pojedinaca. U tom smislu može se reći:
- Svest je opšti faktor ispoljavanja,
- u Svesti sve nastaje i nestaje,
- svako iskustvo uz pomoć Svesti je moguće,
- sve što se odvija u prostoru i vremenu je spontana igra Svesti.
Ovakave definicije Svesti ne govore o njoj samoj, nego o njenim manifestacijama.
Osnovna vibratorno-energetska manifestacija Svesti je um koji ne može da postoji bez fizičkog
tela. Taj osećaj da postojimo i da smo individua odvojena od celine je glavni uzrok dualnosti na kojoj
18
Žarko Trebješanin, "Rečnik psihologije", Treće pregledano izdanje, Stubovi kulture, Beograd, 2004, str. 476.
19
"Svest - naučni izazov 21. vek", Zbornik radova sa ECPD seminara, 1996, Beograd, str. 5. Velimir Abramović
25
se zasniva funkcionisanje uma. Tako se stvara spontani osećaj "ja", "ja sam", "moje", kao prirodna
karakteristika ispoljavanja Svesti uz pomoć uma i fizičkog tela.
Svet koji spoznajemo čulima je "vidljiv", "čujan", "mirisan", "ukusan", "taktilan" zato što postoji
dualnost uma, a kada te dualnosti nema tada i svet nestaje. Um koji nije ništa drugo nego zbir utisaka
nastalih od momenta začeća ispoljenih u formi emocija i misli, stvara koncepte o sebi - "ja", "ja sam",
"ja sam to"... Svo delovanje uma odvija se kroz koncepte i oni sami povratno upravljaju njime. Na taj
način svet koji nastaje i nestaje u Svesti je samo igra koncepata sve dotle dok neko veruje da je
individua. Kada se protok emocija i misli usporava i nestaje, um se prigušuje, postaje tih i iskustvo
sveta nestaje.
Priroda uma kao manifestacije Svesti je da se bori za svoj opstanak na svaki način, "stvarajući"
sve što mu se dopada i ne dopada samo da bi sebe održao. Njemu su dostupna svekolika iskustva, ali
samo u prostoru i vremenu koji su njegovi sadržaji. Um ne može da ima iskustvo Svesti ili o Svesti,
zato što je manifestacija Svesti. Svaki pokušaj definisanja same Svesti je uzaludan, jer je ona izvor
uma i "iznad" uma.
Treba znati:
Prvo, umom se mogu definisati samo pojave i procesi koji su na nivou Vibracija-Energije i
materije, a Svest to nije. Naravno, da se na osnovu nekih manifestacija Svesti kao što su emocije,
misli, vreme, prostor, materija ... mogu umom spoznati neka svojstva Svesti, ali ne i sama Svest.
Drugo, doživljaj uma o postojanju individue, pa tako i individualne Svesti odvojene od
Beskonačne Svesti u svakom pojedincu dodatno komplikuje situaciju stvarajući potrebu uma da sve
"individualizuje" ("ja", "moje" ...). Čak i kada se govori o Univerzalnoj Svesti, Kosmičkoj Svesti,
Kolektivnoj Svesti i individualnoj Svesti, kao deo toga ili njihovih manifestacija postoji potreba uma
da sačuva sebe po svaku cenu skrivajući sliku o Svesti. Spoznaja Svesti se ostvaruje samo u stanju
odstustva uma. Tako se i proces međusobnog prepoznavanja individualne i Beskonačne Svesti odvija
iznad uma i o tome nema umnog opisa niti se to može na bilo koji način definisati.
Treće, čak ni prosvetljene osobe, niti osobe sazrele Svesti, ne mogu definisati Svest pošto za to
moraju koristiti um, jer druge instrumente nemaju. Njihov spokojan i osvešćeno angažovan um govori
na indirektan način da oni imaju spoznaju o Svesti, ali ne kao individua. Svest se spoznaje samo u
odsustvu individualnosti, a o tome se ne može imati sećanje, jer nema ko da se seća.
2. NASTANAK I NESTANAK SVESTI
2.1. Stvarnost i manifestacije
Bog je, kao jedina Stvarnost, večno - i u stanju bivanja ("sobom") - i u stanju manifestovanja.
Osnovna manifestacija Boga je Božanska Svest, što je zajedničko ime za tri međusobno nerazlučiva
Viša Oblika Svesti (Znanje, Ljubav i Moć) i tri međusobno povezana vida Beskonačnosti (Beskonačna
Svest, Beskonačno Postojanje i Beskonačna Kreacija). Viši Oblici Svesti, odnosno Božanska Svest i
Beskonačnost, su van pojma svesno-nesvesno. Zovemo ih "višim" jer se nalaze "iznad" poimanja
umom.
Na nivou čoveka ispoljavanje Božanske Svesti prepoznajemo kao "čovekovu Svest", tj. kao
individualnu Svest, Individualno Postojanje i Individualnu Kreaciju, odnosno Individualno Znanje,
Individualnu Ljubav i Individualnu Moć. Znanje, Ljubav i Moć su čovekova priroda sadržana u
njegovom Genetskom kodu.
Na nivou Vibracija-Energija, ispoljavanje Božanske Svesti prepoznajemo kao Božansku Energiju,
odnosno njena tri vida - Energiju Jedinstvenog Polja, Hristovu Energiju i Energiju Svetog Duha, dok
se na nivou čoveka, ta ista Božanska Svest očituje kao um, Svetleće telo, Duša, aura i Životna Energija
neposredno u fizičkom telu.
Na nivou svog "krajnjeg" ispoljenja, Božansku Energiju prepoznajemo kao materijalni svet,
odnosno materijalni aspekt kosmosa, što se na nivou čoveka manifestuje kao fizičko telo.
Evolucija formi ispoljavanja Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva, Jastva) preko Viših Oblika
Svesti, odnosno vidova Beskonačnosti, završava se formom čoveka kao optimalnom, jer u sebi sadrži
sva tri postojeća elementa: Vibracije, Energiju i materiju, i to u odnosu koji je optimalan za
ispoljavanje, razvoj i sazrevanje Individualne Svesti.
26
 Zaokruživanje procesa povezivanja Beskonačnog i konačnog ostvaruje se uz pomoć uma, kroz
koji se ostvaruje mogućnost da se čovek "oduži" Bogu za svoje postojanje usmeravanjem osećanja i
misli ka Njemu.
Čovek je otelotvorenje Boga koji, kroz igru uma, traga za svojim izvorom; kada ga otkrije i
spozna, biva jedno sa Njim, a da to, uistinu, nikad nije prestao da bude.
Život čoveka uobičajeno definišemo rođenjem i smrću, a tu možemo dodati i začeće. Bliže ga
određujemo prostorom (mestom začeća, rođenja, života i potom smrti) i vremenom (datumom začeća,
rođenja i smrti).
Prostor i vreme su forme uz pomoć kojih se ispoljava proces individualizacije Svesti ili
Individualna Svest, i oni su sastavni delovi uma koji nastaju i razvijaju se upravo sa njegovim
nastankom i razvojem. Samim tim, paralelno sa postepenom eliminacijom uma, nestaju i vreme i
prostor, kada dolazimo u stanje slično dubokom snu, posle koga se ne sećamo nijednog njegovog
sadržaja - usporavajući i zaustavljajući um, zaustavljamo život.
Osvešćujući um, osvešćujemo da mi nismo fizičko telo, niti samo (naše) emocije i misli. Ovaj
proces se tako odvija da se Vibracije emocija i misli postepeno usklađuju sa Genetskim kodom Svesti,
odnosno samom Svešću. Potom, individualna Svest osvešćuje sebe kao specifičan proces koji je
jednak Beskonačkom Procesu Beskonačne Svesti i, najzad, međusobno se osvešćuju individualna i
Beskonačna Svest, tj. - osvešćuje se Jednost.
U Jednosti individualna Svest osvešćuje da je specifična (individualna), ali da se ta individualnost
može prepoznati samo kroz njenu manifestaciju u datom vremenu i prostoru, odnosno kao život
konkretnog čoveka. Tako individualna Svest osvešćuje da je život iluzija, koju neosvešćeni um
prepoznaje kao stvarnost.
Svi procesi se isključivo dešavaju u Božanskoj Svesti ili Višim Oblicima Svesti. Kako su
Božanska Svest ili Viši Oblici Svesti jedno - tj. manifestacije (iluzije), tako se ustvari ništa i ne
dešava, a individualna Svest kao "proces u procesu" nije ništa drugo do - "iluzija u iluziji".
2.2. Igra iluzije
Sve što se dešava, dešava se u iluziji, a započinje individualnizacijom Svesti kao "ja" ili "ja
jesam", čime se iniciraju procesi koje prepoznajemo kao začeće, rođenje i smrt.
"Ja jesam" je ono jedino što možemo da kažemo iz sopstvenog iskustva ("niko ne može poricati
sebe"), jer bez njega nema ispoljavanja.
Sav ovaj svet koji se doživljava čulima i "sintetičkim" čulom umom, postoji stoga što postoji
individua ("ja"), koja se ispoljava u prostoru i vremenu kao "ja jesam" i uslovljava kod većine ljudi
podelu na unutrašnji i spoljašnji svet.
Sa aspekta uma nije moguće u potpunosti odgovoriti na pitanja - ko je i šta je: "ja", "ja sam" i "ja
jesam"?, jer on pojedinca ograničava na nivo odgovora - "ja sam fizičko telo", što je nivo materije, -
"ja sam moje emocije i misli", što je nivo Vibracije-Energije i - "ja sam (moja) Svest", što je ideja o
Svesti i nivoima Svesti. Ograničenja koja tako postavlja um ne sadrže se samo u poistovećivanju sa
telom, samim umom i Svešću, nego i u nesagledavanju da su sva tela, umovi i Svesti samo ispoljavanja
nas kao Boga (Stvarnosti, Apsoluta).
Svako onaj ko misli i govori da se začeo i rodio, govori o iluziji identiteta, a isto tako, ko misli i
govori o smrti, govori o iluziji spasavanja, ili propadanja, kojih nema. Ne može da umre nešto što se
nije ni rodilo, jer ono stvarno u nama je bezvremeno, bez početka i kraja, van rođenja i smrti. Ništa ne
nastaje prvo, niti postoji nešto što će nestati poslednje: naša Svest je izvor svih procesa, a ona je,
sama po sebi, - iluzija. Tako na primer i reinkarnacija ne podrazumeva ništa drugo nego reinkarnaciju
sebe kao Svesti, odnosno samo oni koji misle da su rođeni mogu misliti da se ponovo rađaju.
Mi osećamo ovaj svet kao stvaran zato što osećamo daje naše telo stvarno. Taj doživljaj
sopstvenog postojanja, a time i naš život, zasnovan je na konceptu "ja jesam". Tek nakon što se pojavi
koncept "ja sam" ili "ja jesam", rađaju se i ostali koncepti "ja sam ovo", "ja sam ono" pa i koncept ja
sam Svest". Koncept "ja sam ... ", kao i svi drugi koncepti, skrivaju Boga (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo,
Jastvo) i zasnovani su na dualnosti uma. Sve što um stvara uvek je zasnovano na dualnosti, te tako i
shvatanje o Svesti pa i o Bogu jesu samo koncept i uma koji nestaju sa njegovim nestajanjem. To ne

27
znači da Boga nema, da Svesti nema, nego da su nedokučivi umom. Samo u stanju odsustva uma,
znači i odsustva individualnosti, može se direktno spoznati Svest, ali se to ne može opisati rečima. Ona
je nemi svedok svake manifestacije, ali po svojoj suštini nema individualnost.
Pre začeća i posle smrti mi nismo svesni sebe kao individue, ali ni nas kao Viših Oblika Svesti i
bilo kog oblika Beskonačnosti. Dokle god postoji fizičko telo i um, postoji i Svest. Fizičko telo i um su
neophodni uslov za manifestaciju Svesti i na neki način oni su "sudbina" Svesti. Fokus kroz koji se
Svest izražava je čovek. Spontano, bez umno dokučivih razloga, Svest se manifestuje manifestujući
život čoveka i omogućava mu (svakom ponaosob) da jeste na neki način centar sveta i njegov izvor
kroz projekcije uma. Ovu činjenicu ne može niko da vam potvrdi osim vas samih - sami ste sebi dokaz.
U krajnjoj liniji, svaki čovek je dokaz da Bog postoji.
Posmatrano umom Svest se manifestuje kao Vibracija-Enegija i materija, a um to doživljava kao
stvarnost. Sa aspekta Boga sve je iluzija i nestvarnost, što se spoznaje u stanju odsustva uma, ali u
takvoj spoznaji nema individue, pa nema ko da svedoči o tome.
Svest je koncept uma, ona ne nastaje niti nestaje, odnosno kao koncept (i iluzija) ona nastaje sa
nastankom uma i nestaje njegovim nestajanjem.
3. IDENTITET I USLOVI SVESNOSTI
U literaturi i raznim oblicima komunikacije koriste se pojmovi: "svesnost", "svesnost sebe",
"samosvest", "svest o sebi", "svest o sopstvenom ja", "svesnost o sebi" itd, koji najčešće govore o
znanju o svom identitetu. Mi smo se opredelili za izraz "svesnost o sebi" koji se sastoji od dva
elementa:
- "sebe" ili "ja" u smislu sopstvenog identiteta,
- "svesnost" koja govori o doživljaju sebe prema okruženju (drugi ljudi, priroda, informacije... )
3.1. Identitet
Identitet svakog čoveka obuhvata:
- personalnost,
- individualnost i
- duhovnost.
a) Personalnost
Čovek postoji u prostoru i vremenu, a bliže se određuje začećem, rođenjem i smrću. Svaki čovek
spoznaje sebe kroz čula i sintetičko čulo um. Ova spoznaja potiče od toga što je doživljaj da postojimo
naš primarni doživljaj i nešto što ne treba dokazivati, jer ste sami sebi dokaz sopstvenog postojanja
("ne može se poricati sopstveno postojanje"). Ovaj doživljaj proizilazi iz toga što se čovek identifikuje
sa tim da je fizičko telo i um. Proces doživljaja sebe koji se odvija u vremenu i prostoru (a to su
sastavni delovi projekcije uma) zasniva se na memoriji, jer su u njoj pohranjeni utisci od začeća do
danas. Čovek postoji samo u sadašnjosti koju identifikuje sa prošlošću i istu sadašnjost projektuje u
budućnost, i na takav način doživljava život kao proces koji je započeo začećem, odnosno rođenjem i
završiće se smrću.
personalnost = fizičko telo + um
b) Individualnost
Individualnost govori o tome da je pojam čoveka uvek povezan sa pojmom Svest, odnosno
individualna Svest.
Specifičnost čoveka u odnosu na sva druga bića je u tome što samo kod njega postoji proces
individualizacije Svesti kao vid samoprepoznavanja Beskonačne Svesti. Naime, Beskonačnoj Svesti je
neophodna forma za njeno spontano ispoljavanje, a to je fizičko telo. Zaokruživanje procesa
povezivanja Beskonačnog (Beskonačne Svesti) i konačnog (individualne Svesti) ostvaruje se uz
pomoć uma.
Važno je istaći da individualnost čoveka nije nastala ni namerno niti slučajno, ona je rezultat
ispoljavanja Božanskog plana u čijoj osnovi je postojanje Boga "sobom" kao jedine stvarnosti i
spontanost ispoljavanja svega manifestovanog kao iluzije. Samim tim se i Beskonačna Svest, kao
iluzija, spontano ispoljava uz pomoć takođe spontanog ispoljavanja individualne Svesti kao "iluzije u
iluziji".
28
 individualnost = fizičko telo + um + individualna Svest
c) Duhovnost
Božanska kreacija čoveka je takva da mu omogućava da pronađe put do Boga i na taj način se
"oduži" Bogu za svoje postojanje. Fizičko telo, um, Svest i nagon za samorealizacijom su dovoljni
instrumenti da se ostvari duhovnost, u čijoj suštini je otkrivanje sopstvenog identiteta.
U osnovi duhovnosti je otkrivanje (spoznaja) izvora svega manifestovanog kroz otkrivanje
sopstvenog identiteta - istine o sebi, jer u suprotnom duhovnost se pretvara u zabavu uma u kojoj se od
Boga traži Njegova naklonost, darežljivost, moć itd.
Duhovnost je spontani proces u čoveku, a odstupanje od njega je najteži oblik povređivanja sebe, i
u suštini govori o odricanju ljubavi prema Bogu.
Duhovnost je, stoga, realizacija nagona za samorealizacijom.
duhovnost: = fizičko telo + um + individualna Svest + samorealizacija
3.2. Uslovi svesnosti
Uslove svesnosti (o sebi) možemo sagledati kroz sledeće aspekte:
- racionalnost,
- emocionalnost i
- duhovnost.
a) Racionalnost
Racionalnost je sposobnost uma da na osnovu uzročno-posledičnih povezanosti različitih pojava i
procesa kod sebe, drugih, ili u okruženju, stvara logičke celine. Racionalnost je kvalitet uma zasnovan
na osnovnom principu funkcionisanja uma - dualnosti. Ona se može meriti, u nekoj meri, kroz IQ, tj.
klasičnu inteligenciju.
b) Emocionalnost
Emocionalnost je sposobnost prepoznavanja sopstvenih i tuđih emocija kao i ostvarivanje
komunikacije shvaćene u najširem smislu, a ne samo po principu sličnih (privlačenje sličnosti) ili
suprotnih (privlačenje suprotnosti) emocija.
Ona se može meriti, u nekoj meri, kroz EQ tj. emocionalnu inteligenciju.
c) Duhovnost
Duhovnost u sebi sadrži racionalnost i emocionalnost koji, ako se svrsishodno koriste, mogu da
dovedu čoveka:
- najpre u tzv. flow stanje (stanje poistovećenosti sa onim što se radi kada su mentalni i radni um
usklađeni) i
- potom u "stanje bez sećanja" u koje se ne dospeva voljno, nego se ono jednostavno dogodi, kao
spontani proces; o ovom stanju se ne može imati neposredno iskustvo, ali se nakon ponovnog
konstituisanja uma može zaključiti da se desilo usled transformacije uma.
Sposobnost da se ostvare navedeni procesi može se u nekoj meri izraziti kroz SQ, tj. spiritualni
koeficijent.
4. SVESNOST (O SEBI)
Kada se govori o svesnosti o sebi najčešće se misli na nešto što se može izrazit nekim od sledećih
konstatacija:
- znanje o svom integritetu,
- znanje o svojoj posebnosti u odnosu na druge osobe,
- znanje o svom identitetu,
- doživljaj sopstvenog sadržaja,
- puna orijentacija o mestu i vremenu prema sebi i drugima,
- znanje o sopstvenom stanju samosvesti (ona Svest koja uviđa samu sebe),
- "Kompleksna Svest o sopstvenom ja kao izdvojenom, osobenom i neponovljivom entitetu, kao i
njegovim pojedinim aspektima (fizičkim, socijalnim, moralnim) i odlikama."20)

20
Vidi: "Rečnik psihologije". Treće pregledano izdanje, Žarko Trebješanin, Stubovi kulture, Beograd, 2004, str. 476.
29
 - " ... šta onda znači biti svestan? To jednostavno znači da se određeni specifični svesni događaji
(oseti, osećanja, misli, namere) pojavljuju i da smo u stanju da upravljamo njihovim tokom."21)
Svesnost o sebi nastaje i nestaje sa umom, što znači da nastaje začećem a nestaje smrću. Prema
tome, pre začeća i posle smrti nemamo svesnosti o sebi.
Svesnost se poistovećuje sa formom, najpre sa fizičkim telom, a potom sa vremenom i prostorom i
naposletku sa emocijama i mislima. Ali, ona mora da istražuje dalje tragajući za svojim izvorom.
Svesnost je ta koja čoveka vodi da čita knjige, meditira, traži učitelja ... Ona je ta koja čezne za
znanjem Istine o sebi.
Svesnost o sebi je tzv. relativno znanje koje je zasnovano na dualističkom konceptu uma o sebi
kao personainom, individualnom i duhovnom biću, koje se ispoljava u prostoru i vremenu. Kad god
postoji prostor i vreme Svest se manifestuje kroz svesnost kao manifestacija koju karakteriše pojavnost
svih mogućih procesa i fenomena. Ti procesi se uvek spoznaju sa pozicije pojedinca, jer i nisu ništa
drugo nego samo njegova projekcija. U tom smislu svesnost o sebi je koncept uma zasnovan na
primarnom doživljaju o sopstvenom postojanju.
Sama svesnost je um, emocije i misli, sve pojave i fenomeni, odnosno sve manifestacije. Kojim
god konceptom da se "hrani" svesnost, ona će ga manifestovati u vremenu i prostoru. Ako se nekog
koncepta držimo intenzivno, to ćemo i postati.
Može se reći da se svesnost manifestuje kroz sledeće procese:
- svesnost o sebi kao personaInom, individualnom i duhovnom biću,
- svesnost o sopstvenom celokupnom svetu koji okružuje pojedinca, ali koji je ipak njegova
projekcija,
- svesnost o postojanju (na osnovu manifestacija) "neopisivog", odnosno Boga (Stvarnosti,
Apsolutu, Sopstvu, Jastvu).
Svesnost o sebi nameće ideju (potrebu) da sebe definišemo kao nekog i nešto. Takva namera samo
jača um i sve smo dalje od suštine. Za spoznaju suštine nije potrebno da znamo ko jesmo, dovoljno je
znati ko nismo. Svesnost o sebi je znanje o sebi kao individui koje pojedinac doživljava kao znanje
koje on sam poseduje, i sve dok neko tako misli, samo može da se izgubi u lavirintima sopstvenog
uma.
Najviše što kroz svesnost može da se spozna je sopstveno ograničenje sebe kao individue.
Svesnost je sveukupnost i ona neće izdvojiti deo sebe (parcijalni deo uma) kao deo neke
sveukupne manifestacije i poistovetiti se sa tim (na primer, "ja sam ovo ili ono"). Pravi je blagoslov
saznati da čovek nije telo, niti elementi uma, nego da postoji svesnost o telu i umu. Međutim, svesnost
nije svesna sama sebe (celina uma ne zna za sebe) bez fizičkog tela. Prirodno svojstvo svesnosti
(znanja) je da zadrži sebe što duže vezujući se za telo. Transformacijom uma oslobađamo se vezanosti
za telo (ne negirajući ga) i tada svesnost nema više potrebu za individualnošću.
Kad neko spozna sopstveno biće, on tada počinje da svedoči (bude posmatrač) svemu što je
istinito. Međutim, svedok-posmatrač nije osoba ni kao personalno, individualno, niti duhovno biće.
Kao Bog, svako od nas je beskonačan, bezvremen, bezobličan ... i svestan je sebe bez svesnosti o
sebi. Kao ispoljenje sebe u prostoru i vremenu, naša konačnost se manifestuje kroz svesnost o sebi.
Kao Bog, mi nemamo iskustvo o sebi pre začeća, pa tako nemamo ni svesnost o sebi. Ono što smo
mi svi po svojoj suštini prethodi svesnosti o sebi. Primarni koncept o sebi kao individui, odnosno
individualnom postojanju, se nalazi u stanju Boga. Da bi to stanje samo sebe izrazilo, neophodno je
fizičko telo i um, tako da dok postoji fizičko telo i um - postoji i svesnost.
Tako je Bog izvor svega manifestovanog, a krajnja svrha tog spontanog procesa je svesnost o sebi.

5. "VIDOVI" SVESNOSTI
Svesnost sama sebe iskušava kroz manifestacije tj. preko vidova svesnosti u obliku sledećih
stanja:
- tzv. budno stanje,
- iskustvo subjektivnog sveta,

21
"Tok", Mihalj Čiksentmihalji, Forum, Novi Sad, 1999, str. 37.
30
 - duboki san,
- stanje stvarnosti.
a) Tzv. budno stanje
Ovo stanje karakteriše:
- doživljaj "realnosti" poznat svima kao iskustvo da postojimo, živimo, radimo ...
- pažnja čoveka je uglavnom okrenuta ka spoljnim manifestacijama, registrujući i suočavajući se
sa raznolikošću sveta koji ga okružuje,
- nauka proučava procese ovog stanja nazivajući, u suštini, projekcije uma objektivnom realnošću,
pokušavajući da ustanovi zakonitosti na osnovu kojih ona funkcioniše,
- ovo stanje je zasnovano na memoriji svakog pojedinca kao iskustvo o dobrom (želi da se
ponovi) i lošem (želi da se ne ponovi), odnosno utiscima od momenta začeća do danas,
- oni koji ovo stanje doživljavaju kao realnost su kao mesečari jer polaze od teze da su individua,
da nešto rade, da im se nešto događa - oni i dalje sanjaju.
b) Iskustvo subjektivnog sveta
Kroz proces samoposmatranja um se polako okreće ka "unutra", kada je pažnja usmerena ka
sopstvenim procesima privučena, pre svega, suptilnim kreacijama (projekcijama uma) - um sam sebe
"posmatra".
Osnova subjektivnog sveta je primarni osećaj o sopstvenom postojanju - "ja sam", "ja postojim" ...
Ovo iskustvo podrazumeva:
- doživljaj sebe kao fizičkog tela,
- doživljaj sebe kao fizičkog tela i uma.
Tzv. budno stanje i iskustvo subjektivnog sveta se povezuju u celinu koja rezultira shvatanjem da
postoji subjekat (osoba) i tzv. objektivno okruženje - svet koji ga okružuje i u kojem živi. Ovakvo
shvatanje zasnovano na dualističkom konceptu uma stvara doživljaj odvojenosti i u osnovi je lažno.
"Ti veruješ u potpunosti da si stvoren. Ovo verovanje je zasnovano na nametnutom konceptu, koji
određuje tvoju sreću ili nesreću i tvoje ideje o rođenju i smrti. Sve je ovo igra koncepata u akciji dok ti
veruješ da si ti onaj koji dela" 22)
c) Duboki san
Procesu spavanja prethodi želja za spavanjem kroz doživljaj pospanosti (umor, smanjivanje pažnje
... ), a završetak spavanja karakteriše doživljaj fizičkog i mentalnog oporavka.
Sam proces spavanja može se podeliti u više faza, od kojih su najbitnije:
- sanjanje, u kome je um aktivan u "telu koje spava", i koje je izazvano procesima uma u tzv.
budnom stanju,
- periodi između sanjanja i jave; stanje slično floow-u, tj. stanje u kome su u velikoj meri
usklađeni mentalni i radni um, - duboki san, u kome um miruje.
U dubokom snu:
- svesnost je prigušena, jer je um prigušen, ali ipak postoji,
- svesnost koju karakteriše tzv. budno stanje i iskustvo subjektivnog sveta je maksimalno
redukovana do nivoa kada je u potpunosti nema,
- čovek je u najvećoj meri u stanju izvan dualnosti, što prethodi vibracijama emocija i misli koje
iz tog stanja izranjaju,
- sve se zaboravlja (iskustva vezana za fizičko telo i um) što omogućava potpuno opuštanje i
unutrašnju harmoniju,
- je potpuna praznina zbog prigušenosti uma koja je "negativ" stanja Bivanja u tom smislu što
postoji potpuno odsustvo emocija i misli,
- zaboravljamo na sopstvene manifestacije.
d) Stanje Stvarnosti
Stanje stvarnosti je izvor i svrha svesnosti svakog čoveka.
Put individualizacije svesti kao kretanje "iluzije u iluziji" završava njenim nestajanjem u izvoru iz
koga je i manifestovana - u Stvarnosti.

22
"A Visual Journey", Nisargadatta Maharaj, Inner Directions Publishing, Carsbad, California, 2003, str. 19.
31
 Međutim, dok neko zamišlja daje individua odvojena od drugih neće moći da dosegne Stvarnost
koja je u osnovi impersonalna, bezlična, bezoblična ... Stoga, ne-vezanost za individualnost dovodi do
toga da se svaki doživljaj doživljava kao sveukupno doživljavanje, a to ne može da se deli. Tada se
svesnost ne koristi za izgradnju života od koncepata - nego se život spontano odvija.
Stvarnost ne može da se opiše terminima u čijoj osnovi su atributi vezani za individualnost. U
nekoj meri se o stvarnosti može govoriti kao o nečemu što nije, ili što individua nije. Na primer,
stvarnost nije fizičko telo, materijalni svet, um i sav vibratorno-energetski svet, individualna i
Beskonačna Svest ...
U ovom stanju nema se svesnost o sopstvenom postojanju.

6. PUT SVESNOSTI
Put, ili razvoj svesnosti, ima svoje prirodne elemente koji se najčešće nadovezuju jedan na drugi
sledećim redom:
1) Oproštaj i saosećanje
Oproštaj sebi i drugima za sve svesno i nesvesno što je učinjeno podrazumeva stanje bez ega,
kada se emocije i misli o sebi kao individui usaglašavaju sa umom kao celinom. Tada se makar za
trenutak spoznaje povezanost, a potom odsustvo razlike među ljudima. Upravo doživljaj jednosti se
nalazi u osnovi oproštaja.
Saosećanje podrazumeva da se deo sopstvenog uma harmonizuje sa drugim delom, a zatim umom
kao celinom.
Kroz oproštaj i saosećanje spoznaje se ljubav kao svesnost.
2) Prekid razmišljanja
Zaustavljanjem misaonih tokova kroz različite oblike meditiranja, u kraćem ili dužem periodu,
ostvaruje se prekid razmišljanja. Um kroz stalni proces "potrebe da razmišlja" stvara sebi identitet ("ja
razmišljam", "ja imam problem" ... ). Prekidom razmišljanja raskida se vezanost za sopstveni identitet
koji je u osnovi lažan.
3) Tišina
Um spontano stvara tišinu kao formu koja dolazi kao rezultat kanalisanja emocija i misli, najpre
kroz selektivno razmišljanje i pamćenje (eliminacija suvišnih emocija, misli i memorije), a potom kroz
povremeni prekid razmišljanja, kada se u periodima odsustva misaonih tokova "ulazi" u tišinu.
U tišini sva čovekova čula su isključena, a ona se "čuje" celinom uma.
4) Praznina
Praznina je takođe forma uma. To je stanje u kome je um kao celina prisutan (svestan sebe), ali
ničim nije uznemiren, te se emocije i misli kao procesi ne dešavaju. U stanju praznine celovit um
(potpuna svesnost) zna (svestan je) da je celina.
Za razliku od tišine koja spontano nastaje kao rezultat kanalisanog i utihnutog uma, praznina je
svesnost celine uma o njemu samom kao celini. Tada postoji potpuna svesnost o stanju odsustva
emocija i misli - tzv. svesnost praznine.23)
5) Prepuštanje
Prepuštanje se, najpre, odvija kao parcijalni proces usklađivanja pojedinačne emocije ili misli,
odnosno grupe emocija i misli, sa drugom pojedinačnom emocijom i misli, odnosno grupom emocija i
misli - tzv. delimični flow. Zatim se proces harmonizacije širi sve dok ne zahvati celokupan um u
smislu svih emocija i misli - tzv. potpuni flow. Svesnost prati proces postepenog usklađivanja
pojedinačnih i grupnih emocija i misli sve do njihovog potpunog harmonizovanja, kada se uz potpunu
svesnost ostvaruje i potpuno prepuštanje.
6) Predavanje
Prihvatanjem postojanja nedokučivog umom uz potpuno flow stanje, spontano se odvija
predavanje. Ideja izrečena kroz pojam Bog (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo, Jastvo) tada postaje otvoreni

23
Kada se dođe u ovo stanje, povremeno konstituisanje i dekonstituisanje emocija i misli ne treba da brine jer tzv.
svesnost praznine opstaje kao osnovni tok
32
koncept kome se svako predaje ponaosob, uzimajući u obzir da se umom nedokučivo može rečima
izraziti samo kroz ono što to nedokučivo nije.
7) Svesnost o Sadašnjem Trenutku
Potpuna svesnost podrazumeva transcendentirani um koji konstantno razlikuje Stvarnost (kao
nešto što nije moguće definisati) i manifestaciju kao igru uma (koja može da se definiše). Svesnost o
Sadašnjem Trenutku ruši iluzijuo sebi kao individui konstituišući spokojan i osvešćeno angažovan um.
Svi navedeni elementi svesnosti su tačke u kojima kroz proces ucelovljavanja uma umire "lažno
ja". U tom procesu povezuju se u celinu manifestacije svesnosti - ljubav, kao emocija, i - znanje, kao
misaoni tok, postajući identični na nivou celine uma.
Svaka manifestacija Svesti je sama po sebi dualnost, jer je um taj koji omogućava manifestaciju.
Svet koji postoji i koji nas okružuje postoji samo u našoj svesti, a njegova spoznaja čulima se
dešava upravo zbog dualnosti uma. Sa nastankom i nestankom dualnosti svet nastaje i nestaje.
Svesnost kao znanje o sopstvenom identitetu i međuodnosu identiteta prema okruženju, i
okruženja prema identitetu, zasniva se na dualnosti, i u osnovi je lažno.
Okretanje ka sebi u svrsi traženja Istine odakle izvire svesnost i Svest daće odgovor ako
pronađemo ono što je nepromenljivo, neobjašnjivo ...

33
UM I ŽiVOT
U prethodnom tekstu o Svesti i svesnosti ukazali smo na to da:
- je Svest opšti faktor ispoljavanja,
- u Svesti sve nastaje i nestaje,
- je uz pomoć Svesti svako iskustvo moguće,
- je sve što se odvija u prostoru i vremenu spontana igra Svesti.
Um je forma ispoljavanja Svesti koja u sebi sadrži međusobno povezane i uslovljene elemente:
- percepciju,
- emocije,
- misli,
- svesnost,
- doživljaj prostora,
- doživljaj vremena i
- memoriju,
a to su ujedno elementi koji određuju pojavljivanje i iščezavanje života.
1. POJAVLJIVANJE ŽIVOTA
Svesnost kao najvažniji element uma i života manifestuje se kroz sledeće procese:
- svesnost o sebi kao personalnom, individualnom i duhovnom biću,
- svesnost o celokupnom svetu koji okružuje pojedinca,
- svesnost o postojanju "neopisivog", odnosno postojanju Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva,
Jastva).
Svesnost se pojavljuje i iščezava sa umom, što znači da nastaje začećem, a nestaje smrću. Prema
tome, pre začeća i posle smrti nemamo svesnosti o sebi.
Svesnost je znanje o sebi zasnovano na dualističkom konceptu uma o sebi kao personalnom,
individualnom i duhovnom biću koje se ispoljava u prostoru i vremenu kao konkretna osoba sa
prepoznatljivim životnim tokovima.
Svest se manifestuje kroz mnogobrojne pojavne oblike od kojih je najvažnija svesnost koju
karakteriše pojavnost svih mogućih procesa i fenomena. Ti procesi se uvek spoznaju sa pozicije
pojedinca, jer i nisu ništa drugo nego samo njegova projekcija. Um kao celina na osnovu utisaka, a uz
pomoć čula, kreira emocije i misli koje deponuje u manjoj ili većoj meri u memoriju. Najzad, svi ovi
procesi kreiraju "životne procese", događaje, fenomene koji su svesnošću povezani u relacije:
- individua prema procesima unutar nje same, tzv. unutrašnji procesi - ili unutrašnji svet, i
- individua prema okruženju, tzv. spoljni procesi - ili spoljni svet.
Na takav način svesnost i svet, odnosno životni procesi, nastaju i iščezavaju zajedno i
jednovremeno.
Sa primarnim doživljajem da postojimo ("ja", "ja jesam", "ja postojim" ... ), nastaje svet koji se
odvija u nama, i svet koji doživljavamo da nas okružuje. Prema tome, sa doživljajem sebe kao
individue, život i svet nastaju u tzv. budnom stanju i stanju sanjanja (kao refleksija i manifestacija
iskustava u tzv. budnom stanju), i naravno, nestaju u dubokom snu kroz prigušivanje uma.
Spontano ispoljavanje individualne Svesti odvija se bez ikakvog umom dokučivog razloga,
odnosno život i svet se ne mogu objasniti sa stanovišta dualističkog koncepta uma. Ideja o tome da je
svet i čovek nastao:
- da bi Bog (Stvarnost, Apsolut) pokazao svoju ljubav,
- da bi Bog (Stvarnost, Apsolut) pokazao svoju moć,
- da bi Bog (Stvarnost, Apsolut) pokazao svoje znanje,
- da bi Bog (Stvarnost, Apsolut) dobio odgovor na pitanje ko je On sam, itd,
samo su koncepti uma u kojima on za sve traži razlog, i koji u osnovi negiraju savršenstvo Boga
(Stvarnosti, Apsoluta). "Božanski plan" se ispoljava u svojoj punoći upravo u bezrazložnom
ispoljavanju, odnosno manifestovanju Svesti, a Svest se ispoljava u vremenu i prostoru kao život
svakog pojedinca, zajedno sa njegovim doživljajem sveta koji ga okružuje.
34
 Usled toga što postoji Svest (Beskonačna i individualna) kao manifestacija-iluzija, postoji i svako
od nas, ali takođe kao manifestacija-iluzija, a ta činjenica uzrokuje da život i svet postoje kao naša
pojedinačna projekcija-manifestacija.
Svest ispoljava samu sebe, a umom se to prepoznaje kao konkretan život pojedinca, zajedno sa
doživljajem sveta koji ga okružuje. Svaki proces u životu i svetu je uzrokovan, i zavisi od primarnog
doživljaja i saznanja da "ja jesam", "ja postojim" ... Doživljaj i saznanje o sopstvenom postojanju
imanentno nosi u sebi ljubav prema sopstvenom postojanju, iz koje proizilaze sve životne aktivnosti
(odnosno onaje njihov primarni izvor). Ljubav u sebi sadrži dva povezana aspekta koja čine jednu
jedinstvenu celinu i uvek postoje zajedno: ljubav, kao univerzalna kategorija (princip), koja je kao
neposredno iskustvo pojedinca bezvremena, bezoblična, impersonalna, neopisiva ... , nije dokučiva
umom, i jednaka je Znanju, odnosno apsolutnom Znanju.
(APSOLUTNA) LJUBAV = (APSOLUTNO) ZNANJE
Pa ipak, iako nisu dokučivi umom (intelektualno, instinktivno, iskustveno), Ljubav (apsolutna) i
Znanje (apsolutno) postoje kao suptilno stanje manifestovanog Boga, identično Svesti (Beskonačnoj
Svesti, Božanskoj Svesti), u kojem se, u potencijalnom obliku, nalaze - um, Energija i materija, a
ljubav kao emocija proizilazi iz primarnog doživljaja sopstvenog postojanja, koje ne može da se
negira ("ne možemo poricati sebe"). Pa čak i kada postoji autodestrukcija, koja u svom
najekstremnijem obliku može imati vid mržnje prema sebi i drugima, ona proizilazi iz primarnog
doživljaja o sopstvenom postojanju.
Fizičko telo je neophodan uslov manifestovanja Svesti kao individualnog procesa. Zato, kada se
začinjemo i potom rađamo u vidu fizičkog tela, jednovremeno sa njim rađa se i svet kao projekcija
individue, odnosno individualnog uma. Fizičko telo i um su povezani i međusobno uslovljeni, i jedno
drugome ne prethode. Fizičko telo je materija, a ona nije ništa drugo nego zgusnuta Vibracija-Energija.
Kako je um zgusnuta Vibracija-Energija izgleda kao da um prethodi fizičkom telu. Međutim, um i
fizičko telo su konačni, individualni procesi i forme manifestovanja Beskonačne Svesti, jedno drugo
uslovljavaju i međusobno su povezani u neraskidivu celinu, tako da nastaju i nestaju zajedno
ijednovremeno.
Primarni doživljaj sopstvenog postojanja je izvor konstituisanja primarne dualnosti (doživljaj
sebe kao individue koji rezultira doživljajem odvojenosti pojedinca od celine), koja je izvor iluzije o
životu i svetu. Manifestacija Svesti je sama po sebi dualnost, jer je omogućena umom, a bez dualnosti
kao njegove osnovne karakteristike on ne bi mogao da spozna sam sebe, tj. procese koji se odvijaju u
njemu - tzv. unutrašnji svet, niti procese koji se manifestuju kao njegovo okruženje - tzv. spoljašnji
svet.
Sve što se percepira čini se uz pomoć čula (ukus, miris, vid ... ), zatim se to objedinjuje uz pomoć
sintetičkog čula - mozga, gde se skupljaju informacije u vidu vibracija, i najzad povezuju u uzročno-
posledične veze u umu. Svi ovi procesi ne bi bili mogući da nema dualnosti uma. Tako se dualnost
uma pojavljuje kao jedini instrument spoznaje svega što se odvija u prostoru i vremenu stvarajući
zalihu tzv. relativnih znanja, deponujući ih u sopstvenoj memoriji.
Ljubav prema životu i svetu je refleksija ljubavi prema sebi i sopstvenom postojanju, te se stoga
svet pojavljuje kao kreacija uma svakog pojedinca ponaosob. život i svet nisu odvojeni od pojedinca,
nego izviru iz njega, pa iz toga može da se zaključi da je prvo nastala individua, a potom život i svet,
ali to nije tako. Individua, život i svet su neodvojiui - nastaju i nestaju zajedno, jednovremeno.
Ispoljavanje života je sakriveno u sukobu, odnosno parovima suprotnosti - upravo zato da bi bilo
otkriveno.
Kroz proces spontanog iznedravanja života i sveta koji se odvija u prostoru i vremenu, individua
svakog trenutka iznova i iznova stvara i poništava sebe kao manifestaciju, u skladu sa nastankom i
nestankom (prigušivanjem) uma.
2. UM KAO NOSILAC ŽiVOTA
Um je životna sila ("životna Vibracija") koja stvara misao o sebi samoj, odnosno individui i
okruženju (u najširem smislu reči - vidljivom i nevidljivom univerzumu). Čulnim zapažanjima
(prijemom Vibracija) um u prostoru i vremenu daje oblik svemu manifestovanom, čega je stoga, u
35
suštini, autor. U osnovi ovog procesa su utisci koji se primaju preko čula u vidu Vibracija, a potom se
konstituišu emocije i misli koje se ovim utiscima "hrane". Zbog dualističkog načina funkcionisanja
uma stvaraju se ideje i koncepti o - sebi kao individui, i - svetu kao "nečem" što tu individuu okružuje.
Preovlađujući koncept i uma definišu stav pojedinca o sebi i svetu. Um tako interpretira svet kao
"objektivnu datost" van individue, i individuu kao posebnost u svetu koji je okružuje.
Često se i život interpretira kao "neslučajnost" definisana specifičnim planom sa posebnim
naglaskom na tome da svaki čovek ima specifičnu ulogu i zadatak, te je baš zbog toga rođen na
određeni datum i u određenom mestu, od odabranih roditelja ... i naravno, koncept ide dalje, odabrani
partneri se sreću sudbinom, događaju se i mnoge druge situacije iz kojih treba nešto da se nauči (tzv.
izazovi), rađaju se deca koja su takođe izazovi uz pomoć kojih se učenje nastavlja, dolazi starost koja
donosi mudrost... itd ... itd.
Mnogi život čoveka tumače kao rezultat funkcionisanja univerzuma i kao istorijski proces koji se
može definisati vremenskim i prostornim kategorijama (godine, vekovi, milenijumi...; Sunčev sistem,
Mlečni put, kosmos ... ). Posebno su zanimljive različite pretpostavke i teorije o nastanku svemira kao
što je ona o tzv. velikom prasku, evolutivnom nastanku i razvoju čoveka i sl.
Čak i u mnogim veštinama meditiranja kao što su joga, taj či i sličnim, govori se o uzimanju prane
(životne energije) iz okruženja, uzimanju čija (životne energije) kao energije Zemlje i energije Neba,
tako da se može pogrešno zaključiti da postoji odvojenost životne energije od čoveka, odvojenost
energije Zemlje i Neba od čoveka, pa onda čovek uzima nešto od nekog - u ovom slučaju energiju od
Neba-Zemlje. S obzirom da ovi procesi energetskog kretanja, ili energetske razmene, mogu da se
dožive pa čak i registruju posebnim aparatima koji mere protok energije kroz telo, odnosno utvrđuju
energetsko stanje pojedinih organa, stvara se utisak da postoji odvojenost čoveka (subjekta) od okoline
(objekta ili okruženja) i od prirode. Na osnovu ovakvih i sličnih procesa nastali su i mnogi pokreti
(zahtevi) koji teže povratku prirodi, sjedinjavanju sa prirodom, prirodnoj ishrani i sl. Međutim, suština
svih ovih procesa je češće podsvesna, nego svesna potreba za samospoznajom kroz "okretanje uma ka
unutra".
Ne postoji odvojenost čoveka od prirode (okruženja) - to je samo doživljaj odvojenosti. Ne postoji
"uzimanje" energije iz Zemlje ili Neba - to je konstituisanje energije u čoveku koje on doživljava kao
uzimanje energije itd.
Sve ove ideje i koncepti se zasnivaju na doživljaju da je neko individua i da je individua ta koja
deluje. Takvo verovanje polako postaje ono što individua počinje da usvaja kao sopstveni stav.
"Kakvu moć imaju rezultati verovanja! Budi svestan ove činjenice."24)
"Spoznaj Istinu i napusti sve koncepte"25)
Ovakvi procesi uma su omogućeni zato što njega kao spontanu manifestaciju Svesti karakteriše:
- da je "sintetičko čulo", koje uz pomoć asocijativne funkcije povezuje Vibracije primljene preko
drugih čula,
- doživljavanje, koje rezultira konstituisanjem emocija, a u čijoj osnovi je primarni doživljaj o
sopstvenom postojanju ("ja", "ja jesam", "ja sam ovo ili ono", itd.),
- "misaoni proces" (proces da-ne), tj. uočavanje i razlikovanje procesa i pojava sa pozicije
posmatrača (individue),
- rasuđivanje (tzv. intelektualna funkcija), koje povezuje procese i pojave kroz uzročno-
posledične veze,
- pamćenje, tj. skladištenje emocija i misli u vidu pojedinačnih ili grupnih relativno zaokruženih
celina, procesa i pojava.
Jednom započet proces uma (momentom začeća) prijemom Vibracija, doživljavanjem, misaonom
funkcijom, rasuđivanjem i najzad, memorisanjem kao međusobno povezanim procesima u sebi,
uključuje i percepciju koja sadrži sve procese, a pre svega iskustvo o dobrom i lošem, deponovano u
memoriju. Tako slika o sebi kao individui i svetu kao okruženju, ne predstavlja ništa drugo nego
sakupljena sećanja. Proces se komplikuje jer se tzv. unutrašnje doživljavanje sebe (procesi unutar
individue) mešaju sa tzv. spoljnim procesima i događajima, snažeći predstavu o odvojenosti. Kod
24
A Visual Journey", Nisargadatta Maharaj, Inner Directions Publishing, Carisbad, California, 2003, str. 20.
25
"A Visual Journey", Nisargadatta Maharaj, Inner Directions Publishing, Carisbad, California, 2003, str. 20.
36
većine se na taj način stvara ideja i koncept da individua postoji u svetu (okruženju), a ne da je um
individue sam izvor tog sveta i daje svet u njoj samoj.

3. UM - ŽiVOTNA ENERGIJA, DISANJE I TELO

Neophodni elementi za manifestovanje uma u vremenu i prostoru, a u neposrednoj vezi sa
procesom života su:
- Životna Energija, koja nastaje momentom začeća, zajedno sa umom. Um je "drži" sve do
momenta smrti kada nestaje zajedno sa njim. Da li će se Životna Energija definisati kao:
Univerzalna Energija konstituisana u čoveku u vidu ki - energije, tao konstituisan u vidu či
energije, kosmička supstanca i kosmički duh konstituisani u vidu prane, Božanska Energija u
čoveku - sve to je manje važno. Bitno je da ona ne postoji bez uma i obratno.
- Disanje, ili kako se često naziva "vitalno disanje", obuhvata disanje deteta u utrobi majke i
kasnije obično disanje do kraja života. Disanje je proces koji povezuje Vibracije-Energiju i
materiju, odnosno povezuje pet elemenata u čoveku: etar, vazduh, toplotu, vodu i zemlju.
- Fizičko tela, kao neophodan uslov manifestovanja Svesti, odnosno materijalizacije vibratorno-
energetskih tokova.

Um, koji je manifestacija Svesti, se manifestuje jednovremeno sa svojim manifestacijama:

Životnom Energijom, disanjem i fizičkim telom. Ova tri elementa su nužni uslovi i elementi
manifestovanja - oni nastaju i nestaju zajedno sa umom.

4. PULSIRANJE ŽIVOTA
Začeće, rođenje i smrt su samo tačke u vremenu između kojih pulsira život, ili obrnuto
posmatrano, pulsiranje života se odvija između događaja nastanka (začeća) i nestanka (smrti)
individue. Ceo život se može odrediti i kao zbir događaja koji se vremenski i prostorno mogu
definisati, a sve što se može definisati (umom) je ograničeno na nešto što nastaje i nestaje, pa samim
tim nije Stvarnost.
Stvarnost ne možemo opisati ili definisati osim indirektno kroz negaciju, tj. da kažemo sve što
Stvarnost - nije. Ona nije - materija, Energija, vibracija, vreme, prostor, emocije, misli, događaji ... ,
niti život. Sve što se može definisati su manifestacije zasnovane na utiscima i memoriji procesa i
događaja kojima um daje opis. Između procesa i događaja koje prividno spaja vreme ili tzv. vremenski
kontinuitet, ali u kome se sve to i odvija, nalazi se nešto što ne možemo definisati. To nešto koje um ne
može definisati sem izrazom - "sve" , ili suprotno - "ništa" (opet koncept uma: sve - ništa), je izvor iz
koga, uz pomoć uma, nastaje i nestaje život.
37
 Stvarnost iz koje spontano proizilazi um, a sa njime svesnost, vreme, prostor, emocije, misli ... ,
ne čine momenti, događaji niti procesi kao nešto što se može vremenski definisati, nego upravo
odsustvo vremena, tj. bezvremenost. Tako, i kada se kaže daje Stvarnost "ovde i sada", ne misli se na
vremensku odrednicu (sekundu, delić sekunde ... ), nego na odsustvo vremena. Pri tome su prošlost i
budućnost (kao i sve druge manifestacije) samo nešto što se odvija u umu, i kada on nestaje, zajedno sa
njim takođe nestaju prošlost i budućnost, a Stvarnost se "pojavljuje" (mada nikada i nigde nije nestala)
u svojoj celovitosti i savršenstvu.
Na ovakav način posmatrano, ne negira se život i svet, nego se ukazuje na to da naša suština (Bog,
Stvarnost) svedoči-posmatra kako život i svet izranjaju i iščezavaju u Svesti kao spontane
manifestacije u vremenu i prostoru, tj. u umu.
Vreme i prostor su indikatori sveta (univerzuma), jer se on odvija u vremenu i prostoru. Ako um
prožmemo svesnošću o prostoru i vremenu, doživljaj odvojenosti će postepeno nestati i tada postajemo
svesni da su prostor i vreme u umu.
U Bogu kao izvoru se spontano manifestuje Svest, a u njoj život i svet izranjaju i nestaju zajedno
sa umom. To znači da smo "autori" života i sveta mi sami kao individue (preciznije rečeno, naš um), a
suštinski izvor smo opet "mi" tj. Bog u nama, ali ne kao individua ili "individualni Bog" u svakom od
nas pojedinačno, jer je On nedeljiv. Prema tome, svako postojanje, procesi, događaji, ili bilo koja
forma ispoljavanja, jesu u Svesti (odvijaju se u njoj), ali um je taj koji ih kreira i daje formu
projektujući vibracije, a potom ih registruje čulima kao procese koji se odvijaju u prostoru i vremenu.
Poenta priče o životu i svetu nije u njihovom negiranju bez obzira što su to manifestacije uma i
kao takve iluzija, nego što u krajnjoj liniji nema individue koja "živi" život, niti sveta u kome ta
individua postoji i u kome se odvija njen život. Život treba prihvatiti onako kako on spontano dolazi,
odnosno onako kako svet nastaje i nestaje u tzv. budnom stanju i stanju sanjanja. To nikako ne znači
pasivan odnos i doživljavanje života i sveta kao sudbine, nego aktivan odnos kroz svesnost kada se um
okreće ka unutra (ka svom izvoru) rušeći sve koncepte, a pre svega da on sam postoji. Svesnost
"rešava" sve probleme i teškoće, jer osvetljava stanje u kome postoji odsustvo vremena i prostora, i u
kome sve teškoće i problemi iščezavaju, jer oni jedino i postoje kao projekcija datog vremena i
prostora od strane uma individue.

5. POSMATRANJE-SVEDOČENJE
Ranije smo naveli da postoje tri nivoa posmatranja-svedočenja:
Prvi - um kao celina posmatra sopstvene parcijalne procese zasnovane na dualnosti uma, odnosno
proizašlim uzročno-posledičnim vezama:
- procese nastanka, trajanja i nestajanja emocija i misli,
- projekcije nastale na osnovu emocija i misli proizašlih iz utisaka deponovanih u memoriji,
- doživljaje od kojih su najvažniji doživljaji sopstvenog postojanja kao individue, doživljaj
"praznine" itd.
Drugi - Svest kao nešto što ne možemo definisati i što se odvija samo po sebi, svedoči o svemu
manifestovanom u vremenu i prostoru. Direktno iskustvo Svesti kao individualno iskustvo ne postoji.
Iskustvo Svesti kao svedoka lišeno je svake individualnosti, a time i mogućnosti da se na bilo koji
način opiše ili definiše. Transformisan um (tzv. spokojan i osvešćeno angažovan um) govori o
svedočenju, o manifestacijama života i sveta, ali ne kao iskustvu individue, nego samo o iskustvu
svedočenja kao takvog, bez opisa unutrašnje sadržine, jer je to nemoguće. Na primer, "svi su u meni i
ja u njima" je samo koncept o tome kako Svest svedoči, što ne znači negaciju Svesti, nego
naglašavanje da je umom nedokučiva.
Često se reč svetlost koristi za opis doživljaja Svesti što jeste najpribližnije, ali ne i ispravno. To
stoga što Svest nema formu, a sa pojavom svetlosti javlja se i forma koju um može da opiše. Granica
između "neopisivog i opisivog" može da se doživi kao svetlost, pa ipak to je samo koncept o
postojanju granice koji može da pomogne u okretanju uma ka unutra.
Treće - Bog (Stvarnost, Apsolut) svedoči o Svesti i procesima Svesti, ali i o stanju Bivanja, tj.
jedinstvenom stanju Boga i manifestacija koje u potpunosti sadrži prethodna dva nivoa svedočenja.

38
 Na drugom i trećem nivou svedočenja ne postoji subjekat (pojedinac) koji svedoči, odnosno
"onaj" koji posmatraje bez ikakvih atributa, pa i takvih kao što su: beskonačan, bezvremen,
bezobličan ... , koji ga ne mogu opisati, već samo predstavljaju koncepte uma o Njemu. Ovo ne znači
negiranje Boga, nego ukazivanje da On nije personalan, da ne može da se dokuči i opiše umom.
Um se plaši da posmatra život i svet sa pozicije Stvarnosti, pa makar to bilo samo zamišljanje
takve situacije, jer tada spontano nestaje njegova uloga gospodara koja je uvek povezana sa
individualnošću. Pa čak i kada se kaže da je Bog jedan, to je pokušaj uma da ga personalizuje i doživi
van sebe. Stoga je znatno bolje imati u vidu da Bog jeste, što će spontano dovesti do okretanja uma ka
svom Izvoru.
Bog sam po sebi "svedoči" o svemu manifestovanom. Međutim, ometajući elementi uma (pre
svega destruktivne emocije i misli) skrivaju sliku o suštini Stvarnosti, i kada ti elementi nestanu tzv.
drugi i treći nivo svedočenja neometano se ispoljavaju. Ova stanja ne nastaju niti nestaju - ona
spontano postoje.26)
Većina ljudi se kreće u okviru neosvešćenog uma, čime se zamagljuju navedena dva nivoa
posmatranja. Tako, na primer, oni misle da je svet koji doživljavaju kao svoje okruženje isti za sve i da
ga svi vide isto. Međutim, život i svet osobe spokojnog i osvešćeno angažovanog uma je stvaran,
nepromenljiv, bezobličan ... , u njemu vlada ljubav kao univerzalni princip. Takav um razlikuje
Stvarnost od ne-Stvarnosti, i dovodi u stanje svedočenja u kome odsustvuje individualnost. Život i svet
većine ljudi nastaje i nestaje u skladu sa stanjima njihovih umova zasnovanim na primarnom
doživljaju o sopstvenom postojanju i sebi kao individui, a taj doživljaj nisu osvestili ni prevazišli.
Svi problemi i teškoće čoveka, kao što smo ranije rekli, postoje samo u stanjima kada je um
najaktivniji - u tzv. budnom stanju. U dubokom snu problemi nestaju i ponovo se vraćaju sa buđenjem,
jer se um nije transformisao, odnosno osvestio. Problemi proizilaze iz želje da se dobro iskustvo
ponovi, a loše ne ponovi, kao i iz strahova o tome da li će se želje ostvariti, odnosno, koncepata koje
stvara bilo kakva želja. Problemi se jedino mogu rešiti kroz osvešćivanje uma, tj. rešenje je tamo gde
oni i nastaju - na nivou uma.
Osvešćivanjem uma oslobađamo se vezanosti za "lažno ja", odnosno spoznajemo nevezanost za
život, jer nema individue koja "živi" život, nego postoji neko ili nešto što nije individua i posmatra,
svedoči o životu.
Život i svet treba prihvatiti onako kao oni dolaze - kroz um, i oni su kreacija našeg uma i ničijeg
drugog. Svet je u nama, a ne mi u svetu. Na primer, ako se ljutite ili negodujete na život i svet, to
ustvari činite prema sebi. Ako to hoćete da promenite, tada promenite sopstveni um kroz proces
samoosvešćivanja koji će prožeti život i svet menjajući ih. Tako će nestati glavni ometajući faktori -
strahovi. a pre svega strahovi od smrti. bolesti... , jer nestaje strah od života.
Kroz osvešćivanje uma izranja svesnost o sopstvenoj beskonačnosti, bezvremenosti. bezobličnosti
... i takva konstantna svesnost postaje način života.

6. IGRA ŽIVOTA
U stanju osvešćenosti se "vidi" daje život samo igra uma. Život kao projekcija uma u prostoru i
vremenu nije ništa drugo nego njegova igra čiji je cilj samoočuvanje. Tako um stvara razne ideje,
koncepte, opsesije kako bi se sačuvao od stanja u kome nema prošlosti. niti budućnosti. nego samo za
njega nezadovoljavajuće sadašnjosti.
Um ne može da funkcioniše bez vremena (bez prošlosti i sadašnjosti) u kome kontroliše sve
procese i u kome je on sam sebi scenarista, režiser i glavni glumac. Zato večnu i bezvremenu
sadašnjost smatra kao najveću pretnju sebi.
Iluzija o tome da sve ima početak i kraj, da ima formu, da može da se opiše kao dešavanje u
vremenu i prostoru, proizilazi iz primarnog doživljaja o sopstvenom postojanju koji potom kroz
dualistički princip funkcionisanja uma skriva našu suštinu prekrivajući je zaboravom.

26
Naša sugestija na putu traganja za svedočenjem je i čitanje "Bhagavad-gite", ali ne tako da se čitalac identifikuje sa
glavnim junakom Arđunom, već sa bogom Višnuom, i tek tada se "Božanska pesma" otkriva u svom punom sjaju
39
 Koncept koji većina ljudi ima o sebi kao individui kreira i sve druge okolnosti koje su u skladu sa
tim polaznim stanovištem, pri čemu misli osmišljavaju život kao sudbinu za koju neosvešćeni um
veruje da je nešto dato, neminovno, objektivno, na koje ne može suštinski da se utiče. Svakodnevni
događaji koji se nižu u vremenu i prostoru, pa i čitav život, od početka do kraja skrivaju Istinu.
Um nameće opsesivnu potrebu da sebe definišemo, da uspemo, da negde stignemo, da u
duhovnom životu ostvarimo najviši cilj. Kroz želje se formira sudbina kao put kojim se ide, i to baš
onakav kakav nam se sada dešava, nikako drugačiji. Stoga se često konstatuje da život i nije mogao
biti drugačiji nego samo ovakav ("to je moj put"), jer u suprotnom se pojedinac ne bi formirao baš
takav kakav jeste. Kada na tom putu nedostaju mnogi odgovori, um će se braniti sopstvenim
neiskustvom, neinformisanošću i sl, i to može da ga dovede do toga da on prihvati stanje kakvo jeste sa
konstatacijom da nije ni moglo biti drugačije. U krajnjoj liniji, optužiće i nauku da nije dostigla nivo
zrelosti koji daje odgovore, ali prihvata da će do toga jednog dana doći.
Traganje za beskonačno dalekim u kosmosu dovešće do pronalaženja praznine, ali i traganje za
beskonačno malim dovešće opet do praznine. Kada se beskonačnost pokušava dokazati kroz konačnost
kao inverzni proces27), to nije ništa drugo nego napor uma da zadrži kontrolu nad sobom, a time i nad
svojim projekcijama.
Igre uma koje se zasnivaju na njegovoj dualnosti nisu destruktivne sve dotle dok ne stvaraju
konflikte i druge procese koji ga odvlače od izvora sve dalje i dalje. Moglo bi se reći da je svrsishodna
upotreba uma ona u kojoj je on u neposrednoj funkciji ljubavi, i kao opštem (univerzalnom) principu,
ali i kao konkretnom odnosu subjekata - nivo emocija.
Strahovi, strepnje, briga, tuga ali i sve druge manifestacije u igri života koje ometaju proces
samospoznaje, a vode jačanju "vlasti" uma uzrokovane su:
- destruktivnim iskustvima deponovanim u sadržajima memorije koje se odražava kao
dominantno ponašanje - "vlast prošlosti", tj. vezanost za prošlost,
- planovima, tj. projekcijama koje se odnose na budućnost i kojih po obimu i sadržini ima toliko
da postaju dominantno ponašanje zbog "vezivanja" za njih - "vlast budućnosti", tj. vezanost za
budućnost.
"Zapadna civilizacija stavlja preveliki naglasak na ideju nade i na taj način žrtvuje sadašnji
trenutak. Nada se odnosi na budućnost. Ona nam ne može pomoći da otkrijemo radost, mir ili
prosvetljenje u sadašnjem trenutku ...
Ne mislim da ne treba da se nadate, ali nada nije dovoljna. Nada se može pretvoriti u prepreku
i ako ste ispunjeni energijom nade nećete moći da se vratite u sadašnji trenutak."28)
Da li kod neke osobe dominira vezanost za prošlost u odnosu na vezanost za budućnost ili
obratno, nije od posebnog značaja, važno je da se u obe situacije ugrožava svesnost "prisustva"
sadašnjeg trenutka - prisustvo "ovde i sada".

7. ŽIVOTNA SITUACIJA
Život postoji kao sadašnjost bez vremena i nije ništa drugo nego Bivanje, odnosno stanje Boga i
manifestacije, ali u kome nema ničeg individualnog i jedino može da se spozna u stanju nevezanosti za
sebe kao individuu kroz spokojan i osvešćeno angažovan um.
Životne situacije se odvijaju u vremenu, odnosno, kao tzv. psihološko vreme prošlosti i
budućnosti ispunjeno igrom uma čiji su sastavni delovi. Svaka životna situacija može da se definiše
vremenski - ima svoj početak i kraj.
Sadašnji trenutak je veza između života i životnih situacija u kome je svesnost potpuna,
podrazumeva individuu, ali transformisanog uma (spokojno i osvešćeno angažovanog). Svesnost o
sadašnjem trenutku je moguća zato što je osnova svake individue sloboda od svega.
Sve što se odvija kao proces u prostoru i vremenu podrazumeva subjektivan (a drugi i ne može
biti) doživljaj koji je uvek igra uma, a Stvarnost u odnosu na njega je nešto objektivno. Rađanje i
umiranje, radost i tuga, želje i patnja su stvarnost za onoga čiji se život odvija kroz životne situacije i

27
"God's secret formula", Peter Plichta, Element Books Limited, Shaftsbury, Dorset, 1998.
28
"Mir je svaki korak"- put svesnosti u svakodnevnom životu, Tič Nat Han, skripta, str. 35.
40
na taj način stvara granicu koja je ustvari granica uma, odnosno subjektivnog doživljaja o sopstvenoj
individualnosti i odvojenosti. Proces doživljaja odvojenosti može da ide do te mere da uzrokuje
strahove, agresiju, a potom i nasilje kao krajnji rezultat odvojenosti.
Čovek može okretanjem uma ka unutra (transformacijom uma) poništiti korene doživljaja
sopstvene odvojenosti i tako ukloniti granice projekcija uma u kojima se odvija život kroz životne
situacije. Ujedno sa razbijanjem dualističkog koncepta uma dolazi do saznanja, odnosno svesnosti da
ne postoji dobro i loše, nego manje ili više savršeno. Ova konstatacija je takođe koncept, ali pomaže
da se transformiše um.
Proces transformacije uma polako dovodi do toga da igra života prerasta u svesnost, tj.
posmatranje spontanog odvijanja životnih situacija i otkrića tajne života da rađanje i smrt ne postoje
u Stvarnosti, nego samo u iluziji. To ne znači negiranje rođenja i smrti, jer bi to bilo negiranje Boga,
nego naprotiv, njihovo prihvatanje kao manifestacije čime se spontano stvaraju uslovi da se Stvarnost,
koja je uvek tu, "pronađe".
Um projektuje svet iz sebe da bi ga ponovo uvukao u sebe. Kada um osvane iz Boga (Stvarnosti,
Apsoluta) pojavljuje se i svet kao igra života - igra uma, a kada se svet manifestuje, ta sama
pojavnost zaklanja Istinu, odnosno Stvarnost i obratno, kada svet sa celokupnom igrom života
nestaje, pojavljuje se Istina, odnosno Stvarnost.
Svakom čoveku je na raspolaganju da izabere procese koji su više ili manje konstruktivni u
procesu osvešćivanja uma. Većina ljudi bira ono što ugađa umu, a to u principu znači ispunjenje želja
čime se um "hrani". Želje mogu zadovoljavati čitav spektar umnih potreba, i to od onih sasvim
bezazlenih i jednostavnih do onih mračnih koje izazivaju potrebu da se vlada nad drugima. Bilo kakva
želja je ipak želja(!) i predstavlja vezanost za projekciju koju konstituiše um da bi se održao u igri
života.
Vezanost za igru života je često tako izražena da se mnogi spontano "zaljubljuju" u sopstvenu
životnu dramu - u projekciju koju sam um stvara. Mnogi vole takvu igru, jer ne žele da izađu iz iluzije,
odnosno "komotne" neistine o sebi. Takav pristup čini da je čovek neslobodan, vezan za sopstvene
želje i udobnost koju pruža iluzija zatvarajući ga u sopstveni um. Ljudi se plaše slobode, jer je to za
njih velik rizik i celokupna odgovornost je na pojedincu, a nju ne može da prenese na drugog.
Kroz osvešćivanje uma susret sa sobom prekida igru života i stvara mogućnost da se realizuje
sloboda. Svako odlaganje tog procesa je samozavaravanje i pokušaj da se proces života, odnosno
umiranja produži. Osvešćivanjem uma spoznaje se da nema ni rođenja, niti smrti, jer nema kome to da
se desi, tako da se u suštini sve odvija "ovde i sada" - u odsustvu vremena.
Neznanje stvara strahove, nezadovoljstvo, tugu ..., a osvešćivanje donosi samoispunjenje i
slobodu.

41
SADAŠNJI TRENUTAK
1. POJAM SADAŠNJEG TRENUTKA
Sadašnji Trenutak je veza između Boga (Stvarnosti, Apsoluta) i Njegovih manifestacija
omogućena umom.
Sadašnji Trenutak nastaje i nestaje sa umom. Nastaje kao spoznaja o sebi, odnosno individui, i
nestaje sa nestajanjem uma kao stanje u kome nema individualnosti. Potpuno znanje o Sadašnjem
Trenutku ne može da se ima jer zahteva odsustvo individualnosti, ali se može najsveobuhvatnije
naslutiti uz pomoć osvešćenog (transformisanog) uma. Kada celoviti um (um kao celina) posmatra sve
svoje segmente, sam proces posmatranja omogućava da on "vidi" (spoznaje) konstantni njegov
nastanak i nestanak kao kombinovani i istovremeni proces, ali ujedno i nastanak i nestanak pojedinih
njegovih delova.
Reč je o odvijanju jedinstvenog (povezanog) procesa i delova tog procesa u kome um
jednovremeno "zna" sebe kao celinu, i sve pojedine procese kao sopstvene delove. Pri tome, delovi
(emocije i misli) "znaju" da su delovi i deo celine kao i obratno, celina uma "zna" da je celina i da su
unutar nje delovi. Misli, koje kod većine proizilaze iz emocionalne reakcije, odvijaju se tada spontano
te su emocionalna i misaona reakcija identične ijednovremene.
EMOCIJE = MISLI
Svesnost o Sadašnjem Trenutku tada dolazi do potpunog izražaja, jer se svesnost zasnovana na
konceptima transformiše u transcendentnu svesnost - svesnost bez koncepata.
Rečima se svesnost bez koncepata ne može u potpunosti opisati, jer je ono stanje tišine koje reči
samo narušavaju. Tako svaki pokušaj da rečima opišemo svesnost bez koncepata, pa i opis koji smo mi
dali, treba shvatiti kao pomoć čitaocu da nasluti takav proces, jer je to isto kao kada se na osnovu jedne
kapi iz okeana (koja ga reprezentuje, ali ipak to nije) pokušava stvoriti slika o okeanu, a to može samo
u nekoj meri, mada ne u potpunosti.
2. IZVOR SADAŠNJEG TRENUTKA
Izvor Sadašnjeg Trenutka je Ljubav.
Unutrašnji (introspektivno spoznavanje mentalnih tokova - emocija, misli) i spoljni svet
(spoznavanje okruženja) su spontani izraz individualnog postojanja svakog čoveka ponaosob, odnosno
stanja Bivanja (Boga i manifestacija). Taj svet (unutrašnji i spoljni) nastaje i nestaje kroz individualno
postojanje kao međusobno povezani i uslovljeni procesi. U osnovi veze Boga i manifestacija
(Beskonačnog i konačnog, Stvarnosti i manifestacija ... ), koju definišemo kao sadašnji trenutak, je
Ljubav koja proizilazi iz primarnog doživljaja o sopstvenom postojanju - ljubavi prema sebi.
Individualno postojanje je samo po sebi ljubav iz koje proizilazi i ljubav prema drugima i svetu, a
drugi ljudi i svet nisu ništa drugo nego naša projekcija (manifestacija).
Bog i Njegove manifestacije mogu da se realizuju samo kroz um čoveka, a um kroz fizičko telo.
Um i fizičko telo su povezani i jednovremeni procesi. "Mi" ili ono što smo po svojoj suštini se nikad
ne rađa (i ne umire), ono što se rađa je um i fizičko telo.
"Ti ne postojiš bez Boga, a Bog ne postoji bez tebe."29)
Individualno postojanje ima kvalitet da postoji (ispoljava se) dokle god dopiru naše emocije i
misli, odnosno, potpunije rečeno, dokle god dopire svesnost. Niko nikada nije pronašao neko odvojeno
"ja" od trenutnog doživljaja (bez obzira koja je vrsta doživljaja), niti doživljaj odvojen od "ja". Pa čak i
kada neko kaže da mu se čini da postoji povremeno neko njegovo drugo "ja", ono je ipak samo
doživljaj vezan za ja.

29
"A Visual Journey", Nisargadatta Maharaj, Inner Directions Publishing, Carisbad, California, 2003, str. 48.
42
43
 Sve što vidimo i doživljavamo samo su slike koje se pojavljuju kao na ogledalu i jesu sopstveni
odrazi, odnosno projekcije. Mistično obilje manifestovanog sveta i sva različitost ispoljavanja u
svekolikoj prirodi (i u širem smislu čitavom vidljivom i nevidljivom Univerzumu) samo su odraz
našeg uma kroz koji sav svet dolazi i odlazi. Sve ono što doživljavamo i mislimo i što stvara sliku o
nama samima i svet koji nas okružuje su igrokaz i u teatru naših umova.
Primarni doživljaj o sopstvenom postojanju kao i emocije i misli koje iz tog procesa proizilaze
kod većine su usmereni ka sopstvenim manifestacijama u vremenu i prostoru, a mnogo manje ka Bogu
(Stvarnosti, Apsolutu ... ), iz koga te manifestacije uz pomoć uma izviru. Prirodna težnja uma da sebe
održi i sačuva dovodi do toga da se on odupire spoznaji o Sadašnjem Trenutku bežeći u misli o
prošlosti i budućnosti.
"Sadašnji trenutak predstavlja jedinu tačku koja vas može odvesti izvan uskih okvira uma. To je
vaša jedina tačka pristupa bezvremenom i bezobličnom carstvu bića"30)
Prošlost omogućava stvaranje identiteta (kao personalnog, individualnog i duhovnog aspekta
čoveka), a budućnost stvara nadu za bilo koji oblik realizacije (materijalne, psihičke, duhovne ... ),
odnosno spasenje. Na taj način jača ego koji se odupire svesnosti o Sadašnjem Trenutku nalazeći
utočište u prošlosti i budućnosti.
Spoznaja Sadašnjeg Trenutka kroz svesnost je jedina mogućnost koja može da nas dovede da
prevaziđemo dualistički aspekt uma.

3. SADRŽAJ SADAŠNJEG TRENUTKA

Izraz "Sadašnji Trenutak" asocira na pomisao da je reč o nekom vremenskom intervalu bez obzira
koliko on trajao - delić sekunde, sekundu, minut ... , u svakom slučaju period koji se može definisati
jer ima početak i kraj.
Znanje o Sadašnjem Trenutku ne može se preneti u celini, ali može se simbolično nagovestiti tako
da se kroz svesnost u nekoj meri prepozna.
Sadašnji Trenutak reprezentuje Bivanje kroz svesnost, da stalno razlikujemo Stvarnost i iluziju na
takav način da celinom uma (potpunom svesnošću) uočavamo:
- momenat kada nastanak emocija i misli obeležava nastanak individue - konstituisanje uma,
- momenat kada nestajemo kao individua utapajući se kao individualna Svest u Beskonačnu Svest
gubeći individualnost - dekonstituisanje uma.
Treba napomenuti da um ne može da se dekonstituiše (nestane) u potpunosti, on može biti
prigušen do nivoa održavanja fizičkog tela jer je neophodan uslov njegovog funkcionisanja.
Svesnost "klackalice" - um se prigušuje, gotovo da ga nema i um oživljava - je svesnost o
Sadašnjem Trenutku. Na primer, ako pokušavamo da se setimo šta je bilo pre naše prve misli (ili
doživljaja) nakon sna, nećemo uspeti zbog prigušenog uma, i obratno, šta je bilo posle poslednje misli
nakon što smo zaspali. Međutim, svesnost tog procesa "um nastaje i nestaje" je svesnost o postojanju
Sadašnjeg Trenutka, što jeste znanje (ali tzv. relativno znanje), ali ne Znanje u potpunosti (tzv.
apsolutno Znanje), jer ono podrazumeva odsustvo individue (svesnosti).
Svesnost o Sadašnjem Trenutku je svesnost (znanje) o konstituisanju i dekonstituisanju uma, a ne
spoznaja samog Sadašnjeg Trenutka.
Svesnost o Sadašnjem Trenutku možemo još približiti kroz izraz "osećaj "ja" - "J!':' bez misli" ,
kada je proces spoznavanja jednak celini uma - tada misli same po sebi nestaju osim misli o celini
uma, a ona je jedna. Pa ipak, to jeste približno objašnjenje, ali ne i potpuno; ono kroz reči može samo
da se nasluti.
Prošlost i budućnost su segmenti u okviru celine uma, te nastaju i nestaju sa njim. Oni su forma
ispoljavanja vremena, a Sadašnji Trenutak podrazumeva "vezu" (između Boga i manifestacija, Svesti i
svesnosti ... ), kada vreme odsustvuje zajedno sa umom. Vreme projektuje forme koje prepoznajemo
kao životne situacije, a Sadašnji Trenutak je između ostalog i veza između Beskonačne Svesti koja je
bezvremena i individualne Svesti koja: a) započinje ispoljavanje začećem (konstituisanjem uma) i b)
završava smrću (dekonstituisanjem uma). Konstituisanje i dekonstituisanje uma su jednovremeni

30
"Moć sadašnjeg trenutka", vodič za duhovno prosvetljenje, Ekarl Tol, Čarobna knjiga Beograd, 2004, str. 58.
44
procesi ispoljavanja Beskonačne Svesti kroz individualnu Svest. Ovaj proces se može jedino spoznati
celinom uma u kome nastaje i nestaje vreme, gde se odvijaju začeće, rođenje i smrt, sa kojima celina
uma nastaje i nestaje.
Koncept "ja sam" (primarni doživljaj sebe) pojavljuje se spontano (sa aspekta neosvešćenog uma
može se reći neočekivano), a Sadašnji Trenutak je veza između bezvremenog i vremenskog koje
započinje primarnim doživljajem sebe i nestaje nestajanjem doživljaja sebe. Veza između konstatacije
"ja sam" i nepostojanja "ja sam" je Sadašnji Trenutak.
Mnogi misle da je svet koji nas okružuje - Zemaljska kugla, Sunčev sistem i čitav kosmos - jako
star31), ali on nastaje i nestaje sa svesnošću individue. Upravo je najveće "čudo" postojanje svakog
čoveka sa čijim nastajanjem i nestajanjem svet nastaje i nestaje. Zbog toga je sav ovaj svet nastao u
jednom trenutku i nestaće u jednom trenutku :zajedno sa procesom svesnosti. Sadašnji Trenutak je
veza između Izvora univerzuma (Onog iz čega je nastao) i samog univerzuma. Sve što se odvija u
vremenu - u vremenu je nastalo i u vremenu će nestati - i sva saznanja o tome pripadaju u tzv. relativna
znanja i jesu koncept uma o postojanju vremena kao nečeg stvarnog. Sve što je vremenski ograničeno
je neistina, sa aspekta osvešćenog uma.
Celokupno vreme izvire iz Sadašnjeg Trenutka kao veze između Stvarnosti i iluzije, a manifestuje
se zajedno sa umom čiji je sastavni deo.
U Sadašnjem Trenutku se ispoljava potencijal Svesti da se spontano ispoljava kroz svesnost. Veza
Svesti i svesnosti je Sadašnji Trenutak.
Spoznaja o Sadašnjem Trenutku pretpostavlja:
- svesnost o tome da imamo Znanje o Bogu (Stvarnosti, Apsolutu) i da to jesmo po svojoj suštini,
ali To podrazumeva odsustvo individualnosti. Ne može se To spoznati umom, ali se njime može
definisati šta To nije;
- konstantnu spoznaju kroz doživljavanje i misaoni proces (emocije i misli) o prisustvu
Božanskog kroz manifestacije što podrazumeva individuu.
Svesnost sopstvenog postojanja kao manifestacije postiže se kada um kao celina "posmatra"
sopstveno konstituisanje i dekonstituisanje zajedno sa konstituisanjem i dekonstituisanjem
pojedinačnih emocija i misli. To govori o svesnosti svog bivanja, odnosno to znači biti svestan
osećanja, misli, delovanja ... kao spontanih procesa.
Svesnost o Sadašnjem Trenutku je ključ slobode, jer je ona samo sada ovde i u nama - sloboda je
svesnost o suštinskom sebi kao umom nedokučivom, i o manifestaciji kao nečem što proizvodi i
registruje um. U manifestovanom svetu celokupna prošlost je sadržana u ovom trenutku i svaki novi
trenutak sadrži kumulativ svega do sada (celu prošlost). Sa druge strane, budućnost je takođe sada kao
projekcija sa pozicije sada. Ali, ni prošlost ni budućnost nisu odvojeni od primarnog doživljaja o
sopstvenom postojanju - od "ja", "ja postojim".
Pozivajući se na prošlost (iluzija identiteta), ili budućnost (iluzija nade), čovek se udaljava od
svoje suštine bežeći od odgovornosti za svoj život koji se upravo uvek odvija sada kroz životne
procese. U krajnjoj liniji, vezujući se za sopstvenu individualnost kao nešto odvojeno od drugih i u
okruženju koje takođe doživljava van sebe, takva osoba ne shvata da sve nedaće i haos u svetu nisu
ništa drugo nego kreacija sopstvenog uma.
Zašto se nešto dešava u nekom vremenu i prostoru ne može se objasniti sa dualističkog aspekta
uma. Zašto postoji veza između Stvarnosti i iluzije, takođe ne može da se objasni umom, pa ipak
Sadašnji Trenutak postoji. Oni koji ga kroz svesnost spoznaju u onoj meri koliko je to moguće celinom
uma kao sliku u ogledalu, imaju potpuno ispunjenje sopstvenog života. Oni imaju svesnost da ih ništa
ne odvaja od suštine (Boga, Stvarnosti, Apsoluta), odnosno kroz spokojan i osvešćeno angažovani um
njihov život se odvija kroz životne situacije povezane konstantnim razlikovanjem stvarnosti i iluzije.
Sadašnji Trenutak je koncept o postojanju veze izveđu Boga i manifestacija koji se prevazilazi
svesnošću.

31
Najnovija naučna istraživanja govore o starosti kosmosa od 13,7 milijardi godina posle Velikog praska
45
4. PUT DO SADAŠNJEG TRENUTKA
Put do Sadašnjeg Trenutka je put samospoznavanja kroz proces sagledavanja celinom uma o tome
šta to mi nismo, nakon toga, ono što ostane - To mi jesmo! Na "putu" povratka sebi treba imati u vidu
sledeće:
- postizanje flow stanja32), stanje poistovećenosti (čoveka) sa onim što radi (slika, peva, svira,
sluša muziku, trči, pliva, leti...), stanje samozaborava, sa energetskog aspekta stanje u kome su
mentalni i radni um kao vibracije usklađeni. U ovom stanju postoji (zadržava se) individualnost i
svesnost,
- postizanje stanja "bez sećanja", (jedno sa Bogom, Apsolutom, Sopstvom) koje podrazumeva
odsustvo individualnosti i svesnosti, odnosno stanje u kome je um gotovo u potpunosti prigušen - nivo
održavanja fizičkog tela.
Postoje mnogi metodi samospoznaje u čijoj osnovi je ulazak u flow stanje. Najrasprostranjeniji su
oni koji se zasnivaju na različitim oblicima meditiranja ili molitvi baziranih na religijskim konceptima.
Bitno je istaći da je dosezanje flow stanja preduslov za "stanje bez sećanja", ali ono samo po sebi ne
znači da će se automatski dostići i "stanje bez sećanja". "Stanje bez sećanja" se spontano dešava - ono
je naše stvarno stanje i uvek treba imati u vidu da smo već u njemu, a da postizanje tog stanja samo po
sebi ima preduslov osvešćivanje uma, odnosno spoznavanje celinom uma onog što mi nismo, a što
preostane, to jesmo.
Veza između "stanja bez sećanja" i flow stanja je Sadašnji Trenutak. Potrebno je boraviti na
granici svesnosti i odsustva svesnosti. Napomenućemo neke odrednice koje mogu da pomognu u
spoznavanju Sadašnjeg Trenutka kroz proces šta to stanje nije, odnosno kroz ogledalo tog stanja u
vremenu i prostoru posmatrano celinom uma:
- posebna životna situacija nije potrebna, svaka situacija se može upotrebiti za ulazak u flow
stanje, a potom "pustiti" da se sve spontano odvija. Dok se obavlja bilo kakva delatnost: čitanje,
pisanje, sviranje, pevanje, razgovaranje, posmatranje, bavljenje sportom, proučavanje,
ispitivanje, eksperimentisanje, odmaranje ... može se pratiti proces nastanka, trajanja i nestajanja
emocija i misli (introspekcija) kroz koje se reflektuje životni proces, odnosno može se imati
svesnost da se mi u svakom trenutku jednovremeno rađamo i umiremo zajedno sa
konstituisanjem i dekonstituisanjem uma,
- prilika da se spozna "ovde i sada" je uvek, pa čak i kada postoje sukobi sa okruženjem koji je
uvek u suštini sukob sa sobom. Kada svesnošću uočavamo ono što je udomenu nesvesnog, ono
što se potiskuje, ono što ne prihvatamo u nama samima, ono što ne volimo kod sebe, onaj deo
koji znamo da postoji u nama, a izbegavamo da se susretnemo sa tim,
- - svako novo "ovde i sada" povezano je Sadašnjim Trenutkom koji se projektuje u svakom
novom (sledećem) "ovde i sada". Pokušaj da umom (pa i celinom uma) uhvatimo Sadašnji
Trenutak kao vezu između dva "ovde i sada" nam uvek izmiče, jer ga pomisao zaklanja, a
upravo stanje pre pomisli je Sadašnji Trenutak. Uzaludni su zahtev i raznih sistema meditiranja
da "silom" (snagom volje i koncentracije) postignu i zadrže tzv. stanje bez misli, jer i mali napor
u tom pravcu remeti samospoznaju celinom uma koja nas vodi u stanje bez sećanja u čijoj
osnovi je stanje bez misli. Dovoljno je samo posmatrati celinom uma procese koji su parcijalni u
njemu samom, i ti procesi posmatranja dovode do spoznavanja u kome se celinom uma "vidi"
početak i kraj neke misli i iz spontanog saznanja da ono što prethodi pojedinačnoj misli i celini
uma je Sadašnji Trenutak.33)
- posebna životna situacija nije potrebna, svaka situacija se može upotrebiti za ulazak u flow
stanje, a potom "pustiti" da se sve spontano odvija. Dok se obavlja bilo kakva delatnost: čitanje,
pisanje, sviranje, pevanje, razgovaranje, posmatranje, bavljenje sportom, proučavanje,
32
Na više mesta u našim knjigama smo govorili o značaju ovog stanja, a sa psihološkog aspekta može se videti
opširnije: "Tok (Flow) - psihologija optimalnog iskustva", Mihalj Čiksentmihalji, Forum, Novi Sad, 1999.
33
U više navrata smo izvodili eksperiment sa meditantima da meditiraju tako da pokušaju da posmatraju nastanak i
nestanak emocija i misli. Sama meditacija je trajala 40 minuta, a meditanti su imali doživljaj da je ona trajala 10-15 minuta.
Nepodudaranje stvarne dužine vremena meditacije i njihovog doživljaja o protoku vremena je zbog toga što su oni bili u
Sadašnjem trenutku, tj. stanju odsustva emocija i misli.
46
 ispitivanje, eksperimentisanje, odmaranje ... može se pratiti proces nastanka, trajanja i nestajanja
emocija i misli (introspekcija) kroz koje se reflektuje životni proces, odnosno može se imati
svesnost da se mi u svakom trenutku jednovremeno rađamo i umiremo zajedno sa
konstituisanjem i dekonstituisanjem uma,
- prilika da se spozna "ovde i sada" je uvek, pa čak i kada postoje sukobi sa okruženjem koji je
uvek u suštini sukob sa sobom. Kada svesnošću uočavamo ono što je u domenu nesvesnog, ono
što se potiskuje, ono što ne prihvatamo u nama samima, ono što ne volimo kod sebe, onaj deo
koji znamo da postoji u nama, a izbegavamo da se susretnemo sa tim,
- - svako novo "ovde i sada" povezano je Sadašnjim Trenutkom koji se projektuje u svakom
novom (sledećem) "ovde i sada". Pokušaj da umom (pa i celinom uma) uhvatimo Sadašnji
Trenutak kao vezu između dva "ovde i sada" nam uvek izmiče, jer ga pomisao zaklanja, a
upravo stanje pre pomisli je Sadašnji Trenutak. Uzaludni su zahtev i raznih sistema meditiranja
da "silom" (snagom volje i koncentracije) postignu i zadrže tzv. stanje bez misli, jer i mali napor
u tom pravcu remeti samospoznaju celinom uma koja nas vodi u stanje bez sećanja u čijoj
osnovi je stanje bez misli. Dovoljno je samo posmatrati celinom uma procese koji su parcijalni u
njemu samom, i ti procesi posmatranja dovode do spoznavanja u kome se celinom uma "vidi"
početak i kraj neke misli i iz spontanog saznanja da ono što prethodi pojedinačnoj misli i celini
uma je Sadašnji Trenutak.34)
- - promena strukture interesovanja - preusmeravanje emocija i misli. Sve dok se većina emocija
i misli usmerava ka manifestovanom svetu, na ono što se odvija u tzv. životnim situacijama i
procesima, dotle se nema vremena da se um okrene ka Izvoru i on "beži" smišljajući sve nove i
nove situacije da bi se održao. Imanentni proces uma je stalno kreiranje potreba koje teže
zadovoljenju. Kada se celinom uma osvešćuju potrebe (usklađuju njihove vibracije sa
Genetskim kodom) tada se one transformišu u spontano ispoljavanje i ne zarobljavaju um, što u
krajnjoj liniji znači nevezivanje. Proces transformacije uma ne zahteva nikakvo odricanje, nego
osvešćivanje. Za nekog (osobu neosvešćenog uma) ko to posmatra sa strane, to može doživeti da
se osoba osvešćenog uma nečeg odriče i sebi uskraćuje, a on u stvari spoznaje celinom uma
pojedine delove koji se tako osvešćuju. Tako um osvešćuje da u suštini nema ko i čega da se
odrekne, a tada se manifestacije spontano odvijaju.
- nevezivanje za prošlost niti budućnost. Preterano analiziranje prošlosti i stalno vraćanje
(pozivanje) na prethodni period odvlači um od izvora i svesnosti o Sadašnjem Trenutku. Isto
tako preterano razmišljanje o budućnosti koje se često pretvara u očekivanja, sputava spontanost
svesnosti o Sadašnjem Trenutku. Prošlost treba daje instrument u funkciji spoznavanja
Sadašnjeg Trenutka, jer je celokupna prošlost sadržana u "ovde i sada". Budućnost takođe treba
da je instrument u spoznavanju Sadašnjeg Trenutka, u vidu ideje o osnovnim procesima
spoznavanja, ali ne u vidu preciznog definisanja tokova životnih situacija, jer se često stvara
vezanost za ciljeve (projekcije) koja blokira spoznaju Sadašnjeg Trenutka.
Molbe i drugi načini meditiranja za "reprogramiranje" prošlosti i budućnosti, u suštini menjaju
trenutna događanja, jer usmeravaju um ka Izvoru. Ništa ne može da se promeni u prošlosti, ali ni u
budućnosti, može samo sada i ovde.
- primarna iluzija "ja", "ja jesam", "ja postojim", odnosno doživljaj da smo Božansko biće kao
individua, je izvor doživljaja prošlosti i budućnosti, jer sebe doživljavamo kao nekog ko se
dešava u vremenu i prostoru. A u stvari naše emocije i misli stvaraju vreme i prostor koji nastaju
i nestaju sa umom kao njegovim delovima.
Meditacije u vidu upitanosti, kao što su: Ko sam ja?, Odakle sam ja?, Štaje izvor uma?, pomažu
spoznavanju primarne iluzije i oslobađaju nas od koncepata osvešćujući um. Metod samoispitivanja
ruši svet iluzije i unosi "svetlost" kroz svesnost, ananosi bol i neprijatnost onome ko želi da ostane u
tami (u smislu neznanja) zarobljen vezanošću za "lažno ja".
34
U više navrata smo izvodili eksperiment sa meditantima da meditiraju tako da pokušaju da posmatraju nastanak i
nestanak emocija i misli. Sama meditacija je trajala 40 minuta, a meditanti su imali doživljaj da je ona trajala 10-15 minuta.
Nepodudaranje stvarne dužine vremena meditacije i njihovog doživljaja o protoku vremena je zbog toga što su oni bili u
Sadašnjem trenutku, tj. stanju odsustva emocija i misli.
47
 - vreme kao prepreka. Na proces osvešćivanja o Sadašnjem Trenutku nema šta da se čeka, jer se
Sadašnji Trenutak ispoljava "ovde i sada". Većina u vremenu vidi razrešenje, ispunjavajući
vreme iluzijom nade ili obratno, nadu definišu vremenom imajući ideju da postoji razvoj. Reč je
o manipulaciji uma koji pokušava da se prikrije i pobegne od svesnosti o Sadašnjem Trenutku,
odnosno sebe kao iluzije. Svesnost da je "budućnost" samo i uvek "ovde i sada" spontano dovodi
do slobode od:
a) strahova, koji proizilaze iz poistovećivanja sebe sa fizičkim telom i umom i vezanost za to,
odnosno doživljaja sebe kao individue odvojene od Boga (Sopstva, Apsloluta).
b) želja, u čijoj osnovi je prethodno iskustvo o prijatnom i neprijatnom deponovano u memoriji iz
čega proizilaze želje da se dobro ponovi, a loše izbegne.
c) prinudnog razmišljanja, odnosno nekontrolisanog priliva emocija i misli, opterećenost
problemima koji se stalno vraćaju u vidu misli koje potom prate emocionalne reakcije, itd.
- spoznaja o Sadašnjem Trenutku se nikada ne gubi. Kada se jednom dostigne svesnost u smislu
da celina uma posmatra sebe kao celinu i posmatra momenat izviranja emocija i misli kao
pojedinačne procese, spontano izranja svesnost o Sadašnjem Trenutku koja se više nikada ne
gubi. Svesnost o umu kao celini i celina uma su jedno.

5. SPONTANOST SADAŠNJEG TRENUTKA

Spoznavanje o Sadašnjem Trenutku izranja spontano. Molitva ili različiti oblici meditacije mogu
da pomognu, ali preduslov je dovođenje sebe u flow stanje u smislu poistovećenosti subjekta (celine
uma) i objekta posmatranja (opet celina uma) sa procesom posmatranja (opet celina uma).
celina uma = celina uma = celina uma
(subjekat) (posmatranje) (objekat)
Navedeni proces je iznad procesa introspekcije, ali ga sadrži u sebi. Introspekcija se obično svodi
na to da parcijalni deo uma posmatra njegov parcijalni deo. To je zato što kod većine postoji znatni deo
tzv. podsvesnog uma, stoga je prateći uslov spoznavanja o Sadašnjem Trenutku osvešćivanje
podsvesnog uma u onoj meri koliko je potrebno da se nesmetano odvija proces posmatranja.
Kod većine ljudi koji ostvaruju f1ow stanje (pri slikanju, vajanju, sviranju, u toku zanosa u
naučnom radu, slušanju muzike, plivanju, penjanju ... ) ono nije potpuno, nego je najčešće delimično u
smislu da se odnosi na one emocije i misli koje su usmerene (angažovane) na delatnost kojom se tog
momenta bavi, dok su ostale emocije i misli "gurnute u stranu", najčešće u podsvesni um. Često se
može čuti da neko kaže "ja, kada slikam, sam samo u tome", "kada slušam muziku, ne čujem ništa
drugo" ..., ali kada to ne rade, vraćaju se emocije i misli koje ometaju flow stanje: strahovi,
nezadovoljstva .. .itd. Naravno, svaki ulazak u flow stanje je afirmativan i odražava se na celokupan
tok životnih situacija.
Da bi se postigla spontanost spoznavanja celinom uma, flow stanje treba da je sve češće i duže,
bez obzira na koji način se postiže, tako da se posle nekog vremena postigne "kritična masa" flow-a
koja je dovoljna da to stanje preovlada i samo po sebi pročišćava i osvešćuje um. Svakako da ne
postoje kvantitativne i kvalitativne merne jedinice za definiciju "kritične mase", zbog toga što je to deo
uma koji se odnosi na celinu, a celina se ne može definisati sa pozicije dela, pa zato ni izraziti
procentima niti na neki drugi način.
Za postizanje spontanosti potrebno je biti spontan u dnevnim aktivnostima, kroz proces
"posmatranja" manifestacija uma, što podrazumeva da celina uma posmatra delove. Ako se tako ne
praktikuje, manifestacije postaju okean strahova, bola, nezadovoljstva, a doživljaji ispunjenosti bivaju
veoma retki.
Zanesenost i "tiha" ushićenost koji prate flow stanje postepeno ustupaju mesto spontanosti
"posmatranja" koja dovodi do transformacije uma i on biva spokojan i osvešćeno angažovan. Emocije
po svojoj vibratornoj suštini postaju sve bliže mislima postepeno se prožimajući sa njima, što dovodi
konačno do toga da one postaju jedno - emocije su tada jednake mislima i obratno.
Spontanost svesnosti o Sadašnjem Trenutku podrazumeva eliminaciju "lažnog ja", odnosno ne-
vezanost za:
- fizičko telo, ali uvažavanje da je ono neophodan uslov da se svesnost izrazi,
48
 - um (emocije i misli), ali uvažavanje da on upravo omogućava svekoliki manifestovani svet čiji
je sam "autor",
- za sebe kao "individualnost" u smislu odvijanja procesa individualizacije Svesti, ali se proces
ipak odvija,
- za sebe kao "spiritualnost" u smislu procesa samospoznavanja, ali se ipak taj proces odvija.
Eliminacija navedenih vezanosti, samo po sebi donosi nevezanost za život, ali uvažavanje života
onako kako se on odvija kroz životne situacije, a ne negiranje života.
Konstantna svesnost o Sadašnjem Trenutku je element stanja Bivanja, a nije pogrešno reći da je
tom stanju identična, i to stanje donosi spoznaju ograničenja manifestovanog sveta i sebe kao
individue i najvažniju konstataciju da niko nije rođen niti će iko umreti.
Iskustvo svesnosti celine uma - potpuna svesnost je najznačajnije iskustvo i iskustvo potpunog
identiteta.
Suština spontanog spoznavanja o Sadašnjem Trenutku dolazi samo po sebi do izražaja, ali u prvi
plan ne stavlja svesnost o Zreloj Svesti, prosvetljenju ... nego život u skladu sa tim. Prema tome,
konceptualna svesnost (izražena kao uzročno-posledične veze između pojava) se transcendentira u
svesnost bez koncepata (spontanost posmatranja celinom uma sebe kao celine i parcijalnih delova kao
jednovremenih procesa).

49
LJUBAV
1. POJAM: LJUBAV
U mnogim romanima, filozofskim raspravama, religioznim knjigama i svim drugim knjigama koje
najpre govore o čoveku kao biću, možete naći mnogobrojne definicije pojma "ljubav". Navodimo
samo neke čije i samo čitanje izaziva procese u umu čoveka koji vode harmoniji:
Sokrat: Ljubav je zajedničko traganje za znanjem.
Tagore: Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.
Lao-Tse: Kada čovek ima ljubavi, nema straha.
Latinska poslovica: Ljubav rađa ljubav.
Japanska narodna poslovica: Tamo gde ljubav vlada, nema ni velikih ni malih.
Prust: Ljubav je prostor i vreme mereno srcem.
Tolstoj: Glavna stvar u životu je ljubav. A voleti se ne može ni u prošlosti ni u budućnosti. Voleti
se može samo u sadašnjosti.
Buda: Neka blagost pobedi ljutnju. Neka dobro savlada zlo. Neka gramzivca pobede darovi. Neka
lažljivca nadigra istina. O, neka mržnji preko ljubavi dođe kraj.35)
Navedenim definicijama dodaćemo još jednu sa psihološkog aspekta:
"Osećanje ljubavi je prijatno osećanje koje subjekat ose ća prema onom objektu koji doživljava
izuzetno vrednim i koji smatra sastavnim delom svog intimnog sveta."36)
Ako pođemo od ranije navedene definicije da je svesnost odnos prema sebi i drugima, tada ljubav
u najširem smislu možemo definisati upravo kao svesnost. Prema tome:
SVESNOST = LJUBAV
LJUBAV = SVESNOST
2. SVESNOST I LJUBAV
Svesnost, odnosno Ljubav, se ispoljava u tri oblika:
Prvi je posmatranje sopstvenih emocija i misli (introspekcija) koja je kod najvećeg broja ljudi
takva da deo uma posmatra drugi deo uma uspostavljajući međusobni odnos i uticaj. Koncept
zasnovan na primarnom doživljaju o sebi kao individui, o sebi kao subjektu, uspostavlja odnos sa
drugim delom sebe, opet kao individuom, odnosno delom te individue. To je odnos gde subjekat
(poistovećen sa fizičkim telom i umom) uspostavlja odnos sa drugim delom subjekta - sebe (opet
poistovećen sa fizičkim telom i umom).
Drugi je posmatranje okruženja, odnosno svega onoga što pojedinac doživljava da je van njega
(drugi ljudi, priroda i sve što ga okružuje), kada se uspostavlja međusobni odnos subjekta prema
objektu, odnosno okruženju. Doživljavajući sebe kao individuu, većina ljudi doživljava da su odvojeni
od celine te da uspostavljaju međusobni odnos sa okruženjem kao nečim objektivnim ("objektivna
datost"). Tako deo uma uspostavlja odnos sa okruženjem, odnosno drugim delom uma, jer okruženje
nije ništa drugo nego projekcija uma zasnovana na konceptu o sebi kao individui.
Treći je prihvatanje postojanja nedokučivog umom u kome, kod većine ljudi, deo uma stvara
odnos prema konceptu o nedokučivom (Bogu, Stvarnosti, Apsolutu), znači opet drugom delu uma.
Reč "koncept" ne treba shvatiti destruktivno, jer neki koncepti pomažu da se um okrene ka svom
Izvoru i time poveća svesnost o sebi. Svakako da koncept i o Bogu, Stvarnosti, Apsolutu ne znače
njihovo negiranje, nego ukazuju na to da su umom nedokučivi.
Sa pozicije svesnosti možemo govoriti o tri vrste ljubavi:
- Apsolutna Ljubav je iznad poimanja umom i kao koncept ona je jednaka Apsolutnom Znanju i
Apsolutnoj Moći. Dodajući joj i druge atribute (osim "apsolutna") kao što su beskonačna,
bezvremena, bezoblična i sl, mi samo izgovara mo reči ili pomišljamo na Nju, ali je ne dotičemo
i ne možemo je opisati, jer svaki opis je samo koncept o Njoj. Po svojoj suštini mi smo

35
Vidi: "Biseri mudrosti", Jasmina Puljo. GRO Prosveta, Beograd, 1979, str. 103-113
36
Vidi: "Emocije - psihoterapija i razumevanje emocija", Zoran Milivojević, Prometej. Novi Sad, 1993, str. 560.
50
 Apsolutna Ljubav, ali ne kao individua, stoga i iskustvo i znanje o Njoj su nemogući sa pozicije
individue.
- Primarna Ljubav, izvire iz Apsolutne Ljubavi, ona je Ljubav bez forme, ona podrazumeva
potpunu svesnost, ona je slika u ogledalu Apsolutne Ljubavi. Primarna Ljubav jednaka je
svesnosti o sebi kao celini, o umu kao celini, i kada kažemo da je bez forme mislimo na to da je
bilo koja reč ne može opisati, jer reči su samo segmenti uma. Primarna Ljubav jednaka je
svesnosti, pa čak nema ni polnost koja je samo segmentiranje uma. Primarna Ljubav
podrazumeva spokojan i osvešćeno angažovan um:
a) svesnost (ljubav) sebe koja se manifestije kao individua u vremenu i prostoru gde ništa ničemu
ne prethodi, a to znači jednovremenost: svesnosti individue, vremena i prostora,
b) svesnost (ljubav) da su drugi ljudi i celokupno okruženje samo projekcija individualnog uma,
c) svesnost (ljubav) o nedokučivom, odnosno nedokučivom umu, a da su reči, kao što su Bog
(Stvarnost, Apsolut) samo koncepti.
Primarna Ljubav je svesnost-ljubav prema svemu manifestovanom (u vremenu i prostoru) koja se
odvija uz pomoć uma i u njemu samom. Pa ipak, ako pokušavamo da "uhvatimo" Primarnu Ljubav,
ona nam izmiče, pojavi se i nestane sve dok se kroz transformisani um ne dođe u stanje u kome celina
(uma) posmatra i "zna" (celina uma), a u toj celini se sve odvija. Konstantna svesnost o Stvarnosti (kao
nešto što se definiše kroz to šta Stvarnost nije - nije fizičko telo, um, niti svesnost) i manifestaciji gde
su emocije jednake mislima, je Primarna Ljubav. Na mnogo načina se rečima može definisati Primarna
Ljubav, ali je te reči samo nagoveštavaju (na primer, potpuni flow, ucelovljenje, svesnost o celovitosti
sebe ... ), pa ipak ona to nije, reči je ne mogu opisati. Onog momenta kada krenete da opišete Primarnu
Ljubav vi je gubite, stoga je ona u tišini u stanju svesnosti stalnog i jednovremenog rađanja i umiranja,
zajedno sa nastajanjem i nestajanjem uma.
Primarna Ljubav je stanje kada se "posrnatra" kako konačno (definisano) vreme prekida
beskonačno vreme moment om začeća i završava smrću.
Primarna Ljubav je proces koji stanuje u telu kao neophodnom uslovu sopstvenog izražavanja i sa
njim nastaje i nestaje.
- Sekundarna Ljubav, izvire iz Primarne Ljubavi i jeste njena specifična manifestacija. To je
odnos dela (uma) prema delu (uma), ili manifestacije prema manifestaciji. Do nje dolazi zbog
sekvencioniranja misli od emocija i uspostavljanja povezivanja tako razdvojenih mnogobrojnih
emocija i misli sa drugim emocijama i mislima na bazi sličnosti ("slično se sličnim privlači") i
različitosti ("privlačenje suprotnosti"). Svakako se u ovim procesima prepoznaje dualistički
koncept uma koji se sjajno "zabavlja" praveći svemoguće kombinacije. Reč je o razmeni
Vibracija, ali uvek o Vibracionim procesima koji se odvijaju unutar samog našeg uma.
Na nivou parcijalnog uma čovek kroz emocije i misli izražava Ljubav kao želju za bivanjem sa
nekim, pripadanjem nekom, kao potrebu da se za nekog veže, da voli i bude voljen, čak i ako jasno ne
zna šta to znači. To je doživljaj da postoji odnos dva subjekta (dve osobe) koji razmenjuju Vibracije,
dok se na nivou celine uma odvija Ljubav koja nemajući dve strane ne može da se doživi kao lična,
subjektivna, nego samo kao svesnost o celini uma i parcijalnim procesima unutar njega samog.
3. SADRŽAJ LJUBAVI
Svesnost i Ljubav su isto, ali sadržaj Svesnosti je doživljaj (osećanje) prisustva, odnosno
postojanja. Samo ako postoji ovaj doživljaj mogu se pojaviti emocije i misli. Nikakva aktivnost ne
može da se odvija ako nema osećanja postojanja (prisustva). Doživljaj prisustva ne zahteva nikakvu
aktivnost uma da bi čoveku bilo shvatljivo da je prisutan - jednostavno, svako zna da postoji, da je
prisutan.
Zbog toga što je osećaj prisustva vezan za fizičko telo, Primarna Ljubav se manifestuje u vidu
emocija i misli. Može da se kaže da se život odvija kroz životne situacije, zato što se Primarna Ljubav
ispoljava kroz doživljaj o svom postojanju. Taj osećaj, odnosno Svesnost prisustva, je jedino stvarno
bogatstvo koje čovek ima u vremenu i prostoru.
Ljubav je kvalitet doživljaja postojanja izražena kroz Svesnost o postojanju. Što je Svesnost veća,
izražena kroz sposobnost "posmatranja" procesa unutar sebe i sopstvenih projekcija (okruženja), to je
51
njeno širenje u prostoru i vremenu veće. Postoji korelacija u tome da što je veća Svesnost sebe kao
celine, to je veća Ljubav prema drugima, kao sopstvene projekcije. U osnovi ove korelacije je Svesnost
sopstvenog postojanja, odnosno Ljubav prema drugima ima svoj izvor u Ljubavi prema sebi.
Prirodni proces doživljaja sopstvenog postojanja jeste da se on stalno održava. Iz tog procesa
proizilaze različite emocije i misli (koje su, budući da su deo uma, selektivne) - ka nekome (sebi, ili
drugima), ili ka nečemu (okruženju). Primarna Ljubav je celovita i zato nije selektivna, dok su emocije
i misli selektivne. Kod većine ljudi preovladava Sekundarna Ljubav u čijoj osnovi su želje koje
proizilaze iz vezanosti za fizičko telo, tj. emocije i misli. Čovek veoma retko dođe u stanje povećane
svesnosti, ali kada se to ipak desi, ono se sa pozicije parcijalnog uma tumači kao velika sreća, s tim da
je većina njih izražava kao "neopisivu sreću", što je uglavnom intuitivno saznanje o višim nivoima
svesnosti.
Sa rastom svesnosti dolazi se do toga da je svesnost jedini "zakon" na osnovu koga se odvija
život.
"U mom svetu ljubav je jedini zakon."37)
Neposredni emocionalno-misaoni procesi koji proizilaze iz Primarne Ljubavi su:
a) praštanje, ono se odnosi na:
- praštanje sebi, odnosno prihvatanje sebe u ispoljavanju (fizičko telo, um, roditelji, vreme i
prostor odvijanje života... ) onakvim kakvi jesmo, sa svim tzv. pozitivnim i negativnim
osobinama, tj. ograničenjima,
- praštanje drugima, odnosno prihvatanje drugih takvima kakvi jesu, sa svim svojim pozitivnim i
negativnim osobinama, tj. ograničenjima koje nameće samo ispoljavanje,
- praštanje svetu, tj. celokupnom okruženju, odnosno, prihvatanje ljudske civilizacije sa svim
pozitivnim i negativnim tendencijama.
Praštanje eliminiše osećaj krivice prema sebi ili bilo kom drugom. U krajnjoj liniji praštanje je
samokorekcija sopstvenih projekcija i jeste usklađivanje dela uma sa celinom uma.
b) saosećanje, koje se ispoljava u tome da prepoznajemo teškoće i probleme drugih i da im
pomože mo da ih se oslobode. Naravno, i ovo je samokorekcija sopstvenih projekcija. Treba imati u
vidu da je svako iskustvo patnje manifestacija ljubavi, zato što postoji ljubav prema sopstvenom
postojanju iz koga proizilaze sva iskustva.
Prihvatanje i saosećanje su mehanizmi usklađivanja dela uma (parcijalna svesnost) sa celinom
uma (potpuna svesnost), u kome se postepeno osvešćuje da je celokupan manifestovani svet samo naša
projekcija. To ujedno znači da svet u svojoj potpunosti ne možemo spoznati pre nego što smo spoznali
sebe, ali i prihvatanje "odgovornosti" za svoje projekcije.

4. ISPOLJAVANJE LJUBAVI
Ispoljavanje Ljubavi nije ništa drugo nego svesnost, odnosno ispoljavanje svesnosti koje
započinje začećem, a završava smrću. Tokom ispoljavanja svesnosti (kroz život čoveka) možemo
govoriti o tri vrste Ljubavi, a to su:
- Ljubav prema Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu, Jastvu) ,
- Ljubav prema drugima,
- Ljubav prema sebi.
Posmatrano sa pozicije potpune svesnosti (celine uma), reč je uvek o jednoj Ljubavi - o svesnosti:
postojanja nedokučivog umom, o drugima kao našoj projekciji, i o sebi kao specifičnoj manifestaciji u
prostoru i vremenu.
Posmatrano sa pozicije delimične svesnosti (parcijalnog uma), reč je o tri vrste Ljubavi:
a) Ljubav prema sebi, koja proističe iz primarnog doživljaja o sopstvenom postojanju, govori o
prihvatanju:
- sebe kao individue u smislu procesa individualizacije Svesti, koji je kod svake osobe drugačiji,
- sebe kao uma, odnosno svojih specifičnih emocija i misli, različitih od onih kod drugih ljudi,

37
Vidi: "I am that", Talks with Sri Nisargadatta Maharaj, The Acorn Press, Durham, NC, USA, 1982, str. 286.
52
 - sebe kao fizičkog tela, koje je neophodan uslov da se realizuju upravo sopstvene emocije i misli,
i sopstveni (i uvek različit za svakog čoveka ponaosob) proces individualizacije Svesti.
b) Ljubav prema drugima, koja proizilazi iz Ljubavi prema sebi, govori o prihvatanju drugih
takvima kakvi jesu. U suštini, deo uma uspostavlja komunikaciju sa drugim delom uma (sopstvenom
projekcijom), i to na bazi "sličnosti", ili pak "suprotnosti" Vibracija.
c) Ljubav prema Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, jastvu, Sopstvu) je usmeravanje emocija i misli ka
umom"nedokučivome", ali čiju refleksiju prepoznajemo kao svekoliki manifestovani svet. Tako se
stvaraju koncept i o Bogu iz kojih proizilaze različiti oblici religioznog shvatanja:
"Religiozne tradicije su zasnovane na konceptima. Kada se ovi koncepti napuste zavlada tišina.
Krajnja religija je samoostvarenje - to je celovito stanje Bivanja u kome nema straha."38)
U pokušaju da se parcijalnim umom definiše Bog (Stvarnost, Apsolut...) najčešće mu se dodaju
atributi: Biće, princip, sudija o dobru i zlu, Ljubav, Znanje, Moć itd. To su sve koncepti koji proizilaze
iz doživljaja sebe kao individue odvojene od Njega. Svaki pokušaj da se Bog jezički izrazi uvek
završava u konceptima zasnovanim na tzv. relativnom Znanju. Ekstremi ovih pokušaja završavaju
strahom od Boga - strahom od sopstvenog Izvora.
Više puta smo naglasili da nemogućnost definisanja Boga umom ne znači Njegovo negiranje,
nego obratno, prihvatanje da se umom ne može dokučiti. Slika Božanskog manifestovanja najpotpunija
je potpunom svesnošću (celovitim umom), kada se On može definisati kroz to šta On nije!
"Ja sam isti prema svim stvorenjima: nikoga ne mrzim, nikoga ne volim, no oni koji me
obožavaju s predanošću prebivaju u Meni i Ja u njima."39)
Obožavanje Boga jeste usmeravanje emocija i misli (delova uma) ka spoznaji i prihvatanju da
postoji umom nedokučivo, kada se postepeno kroz celoviti um najpotpunije spoznaje Božanska
manifestacija kao najvernija slika o Bogu.
Sa aspekta individue to je maksimum koji se postiže kroz transformisani um, a to je da On spozna
sebe kao iluziju te da razlikuje Stvarnost od ne-Stvarnosti kroz to šta Stvarnost nije.
Ljubav (figurativno razdeljena) prema sopstvenom postojanju, drugima i Bogu, nije potpuno
stanje. Kada se parcijalni delovi uma transformišu u celovito stanje uma, potpuna svesnost ovladava i
tek tada vlada potpuno stanje Ljubavi.

5. MEĐUSOBNO ISPOLJAVANJE LJUBAVI

Ova tema zahteva da, pre svega ukažemo na neke bitne odrednice međusobnog ispoljavanja
Ljubavi:
- Većina ljudi doživljava ljubav kao odnos dva subjekta, a u suštini drugi ljudi su samo projekcija
našeg uma, i obratno.
- Razmena svesnosti, kada kroz spoznaju drugog mi spoznajemo sebe, u suštini je razmena
Vibracija, emocija i misli unutar uma samoga, ali se doživljava kao da postoje dva subjekta.
- Doživljaj ljubavi, u smislu spoznaje da nekog volimo i obratno, manifestuje se kao novi
doživljaj - doživljaj ispunjenosti, zbog toga što je reč o usklađivanju parcijalnog dela
(pojedinačnih emocija i misli) sa celinom uma.
- Doživljaj ispunjenja spontano stvara nove doživljaje, što obogaćuje i ispunjava čoveka,
osvešćujući mu um i upućujući ga na celovitost.
- Doživljaj celovitosti spontano donosi spoznaju o sebi kao individui, u smislu posebnog
(jedinstvenog) procesa ispoljavanja u vremenu i prostoru kao iluziji, što dovodi do oslobađanja
od svakog oblika vezanosti, a pre svega za fizičko telo i parcijalne elemente uma.
- Doživljaj jedinstva sa drugim eliminiše sebičnost koja je izvor svih problema u međusobnom
ispoljavanju ljubavi, jer stvara emocije i misli koje po vibratornim svojstvima odudaraju od
jedinstvene Vibracije (uvek različite od osobe do osobe) ce1ovitog sopstvenog uma.
- Gušenje ljubavi u bilo kom pogledu, koje može da se manifestuje kao mržnja, netrpeljivost,
osuda, prezir itd, rezultira sigurnim smanjivanjem svesnosti.
38
Vidi: "A Visual Journey", Sri Nisargadatta Maharaj, Inner Directions Publishing, Carisbad, California, 2003, str. 35.
i 37
39
Vidi: "Bhagavad-gitta", GRAFOS, Beograd, str. 56
53
 - Ispoljavanje agresije prema drugom u bilo kom obliku govori o tome da u osobi postoji
"program samouništenja" kroz smanjivanje svesnosti na takav način da se na osnovu doživljaja
o sopstvenoj odvojenosti od Boga stvara specifična grupa emocija i misli koja govori o sebi kao
"posebnosti". Tako se osnovna Vibracija celovitog uma remeti parcijalnom koji vodi u vrtlog
vezivanja i smanjivanja svesnosti.
- Osnovni princip Ljubavi: Kada "dajete" (emitujete) tada ste slobodni, a kada "uzimate"
(doživljaj da primate), vi ste vezani, odnosno zavisni od nekog ili nečeg. .
- Ljubav za Bivanjem je izvor svih želja, ali najpre da se održi sopstveno postojanje, odnosno
doživljaj o sopstvenom postojanju kao spontano, prirodno svojstvo (svake) manifestacije.
- Kod većine je veza između ljudi ukorenjena u iluziji doživljaja o sebi kao "posebnosti", koja se
identifikuje sa telom i umom (ali ne celovitim), a ne o svesnosti sebe.
- Snažna potreba parcijalnog uma da voli i bude voljen može da se privremeno zadovolji vezom
("vezivanjem") sa drugom osobom, ali ako to ne rezultira međusobnim povećanjem svesnosti,
vezanost će postati zavisnost, baš kao alkohol, droga i sl.
- Ljubav sa potpunom svesnošću nema suprotnosti. Na primer, ne možete u jednom trenutku
nekog voleti, a potom ga napadati. Takva ljubav skriva potrebu parcijalnog uma (ega) za
potpunijim osećanjem sebe, ali izražena na način koji guši svesnost.
- Prihvatite partnera onakvog kakav jeste, bez namere da ga osuđujete ili menjate. Promenom
sebe, odnosno povećanjem svesnosti kroz težnju za ucelovljenjem, menjaće se i partner tj.
projekcija o njemu.
- Ljubav kao potpuna svesnost uvek boravi "ovde i sada" kao svesnost o Sadašnjem Trenutku.
- Ljubav podrazumeva žrtvovanje, jer na taj način nestaje zaokupljenost sobom.
6. LJUBAV I STRAH
Ljubav prema sebi je izvor svih emocija i misli. Ljubav nema opoziciju (suprotnost), jer je ona
svesnost koja može biti manja ili veća, ali ne može da je nema. Na primer, mržnja nije opozicija od
ljubavi, milost je opozicija mržnji, itd.
Najudaljenija emocija od Ljubavi, tj. emocija koja u sebi sadrži najmanje svesnosti, je strah.
Strah je gušenje Ljubavi i proizilazi iz poistovećenosti sebe sa fiziološkim telom i umom. Sa
rastom svesnosti, spontano se smanjuje strah.
Na osnovu toltečkog iskustva Don Miguel Ruis iznosi razmišljanje o odnosu Ljubavi i straha koje
nije potrebno komentarisati.
"Zamislite dva koloseka. Jedan je kolosek ljubavi, a drugi straha ... Čista ljubav ima sedam odlika:
1. Ljubav ne zna za očekivanja. - Strah podstiče očekivanja.
2. Ljubav ne zna za obaveze. - Strah se hrani obavezama. Kada postupamo iz obaveze, otpor koji
osećamo tera nas da patimo. Ako ne postupimo kako nam obaveze nalažu, osećaćemo se krivim.
3. Ljubav je poštovanje, ne samo prema drugima već i prema sebi. - Strah ništa ne poštuje,
uključujući i sebe. Kada te sažaljevam, ja te ne poštujem.
4. Ljubav je strpljenje. - Strah je nestrpljenje.
5. Ljubav nije sažaljenje. - Strah tera čoveka da sažaljeva, naročito samog sebe.
6. Ljubav nije posedovanje. - Strah nas podstiče da se vezujemo za stvari i da se užasavama same
pomisli da bismo mogli ostati bez njih.
7. Ljubav je obzirna. – Strah je suviše obuzet sobom da bi bio obziran."40)
7. MEDITACIJE
Predlažemo sledeće meditacije:
1. "Molim Boga da mi poveća (osvesti) Ljubav prema Bogu."
2. "Molim Boga da mi poveća (osvesti) Ljubav prema drugima."
3. "Molim Boga da mi poveća (osvesti) Ljubav prema sebi."
Napomena:

40
Vidi: "Iza granice straha", Don Miguel Ruis, Meno & Manana , Beoknjiga, Beograd, 2005, str. 205.

54
 - U principu se meditacije praktikuju bez vizuelizacije.
- Vreme ne može da se definiše i zavisi od osobe do osobe.
Uopšteno može da se kaže - od nekoliko minuta do nekoliko desetina minuta za svaku molbu.
Obrazloženje:
Sve tri meditacije imaju za cilj da parcijalne delove uma (u vidu specifičnih emocija i misli)
usklade sa celinom uma. Na taj način se razbija koncept odvojenosti: sebe od Boga, sebe od drugih i
"sebe od sebe" (u smislu poistovećivanja sebe sa fizičkim telom i umom).
Ljubav je uvek celovita (kao što je i svesnost celovita), ali parcijalni um je doživljava kao različitu
od osobe prema osobi, zbog doživljaja sebe kao individue.
Postepeno kako svesnost raste parcijalni delovi uma (različite manifestacije Ljubavi) se
harmonizuju između sebe i ucelovljavaju. Um se na taj način osvešćuje i proces se završava tako da se
on transformiše (transcendentira) i postaje svestan sebe kao celine.
U konkretnim životnim situacijama to približno (ne može se u potpunosti rečima opisati!) izgleda
kao da se dešavaju paralelni procesi (a oni su jedinstveni). Na primer, osobi potpune svesnosti dok
razgovara sa nekim ili obavlja bilo koju drugu delatnost, jednovremeno sa tim promiču emocije (koje
su jednake mislima) o Bogu, drugima i sebi. To nisu tzv. efekti podeljene pažnje, nego spokojan i
osvešćeno angažovan um koji spontano emituje emocije i misli, koje su po svojim Vibracijama
usklađene sa globalnom Vibracijom celovitog uma.
LJUBAV = SVESNOST
SVESNOST = CELINA UMA
UCELOVLJEN UM = POTPUNA LJUBAV

55
O SMRTI
Kod većine ljudi i sama pomisao ili ideja o smrti izaziva nelagodivost, strah ili neku drugu
traumu. Najčešće se takve situacije rešavaju:
- željom (namerom) da se ne razmišlja o smrti ("neću o tome da mislim"),
- spontanim potiskivanjem misli o smrti u podsvest,
- preusmeravanjem misli ka nečem drugom,
- prihvatanjem smrti kao nečeg neminovnog, sudbinskog ("svako mora jednog dana umreti"), itd.
1. POIMANJE O SMRTI
Da li je smrt samo reč? Kako je doživeti? Da li bilo ko ima pravo da govori o smrti, kada niko živ
nije imao to iskustvo?
Da li imati fizičko telo znači - živ sam, a nemati ga znači - mrtav sam?
Da li svako (ili sve) ko se rodi mora jednog dana (a što je taj dan dalje to bolje) umreti?
Ovakva i slična poimanja i ideje o smrti imaju osnovu u razmišljanju da je suština čoveka vezana
isključivo za fizičko telo.
Lav Tolstoj nam ukazuje:
"Onaj ko lažno shvata život, lažno će shvatiti i smrt."41)
Primarni doživljaj o sopstvenom postojanju, pre svega kroz "prijatno neprijatno dovodi do
vezanosti za telo, odnosno poistovećivanje sebe sa fizičkim telom.
Konstatacija o sopstvenom postojanju - "ja sam", "ja jesam" ... dovodi do vezanosti za parcijalne
elemente uma i poistovećivanja sebe sa umom, prvenstveno parcijalnim umom.
Vezanost za fizičko telo i um dovodi do konstatacije: "imam fizičko telo, osećam i mislim - znači
živ sam". Ovaj koncept "živ sam" ima svoju suprotnost u tome da ću jednog dana biti mrtav.
Dualistički princip uma tako stvara sam sebi sliku da ako se neko rodio mora i umreti.
Koncept "ja", "ja jesam" nije tolerantan prema impersonalnom postojanju i otud problem sa
strahom od smrti.
Briga o smrti dovodi do straha zato što većina ljudi ne zna šta je to, ili makar sa čime je smrt
povezana. Tako se život koji se manifestuje kroz životne situacije shvata kao period od momenta
začeća (ili rođenja) do momenta smrti. Borba sa strahom pretvara se u borbu sa vremenom. Očekivanje
da svaki trenutak koji dolazi pređe u naredni, stvara iluziju vremena da bi se ublažio strah od iluzorne
smrti.
Na taj način se izbegava razmišljanje o smrti kroz razmišljanje o zamišljenoj budućnosti. Strah se
preko podsvesti razlaže na delove i "preoblači" u mnoge druge strahove i "strahčiće", odricanje,
nezadovoljstvo, ljutnju i mnogobrojne druge destruktivne emocije i misli.
Strah je jedna od primarnih formi vezanosti koji je u neposrednoj vezi sa drugim oblicima
vezanosti kao što su: vezanost za materijalno, za zadovoljenje čula, za ispoljavanje sposobnosti, za
prošlost i budućnost, za odnose sa drugima (partnerski odnosi) ... , odnosno, globalno posmatrano, za
život.
Bilo koji strah, pa i strah od smrti, proizilazi iz vezanosti za telo i um. Čovek se plaši smrti jer se
plaši da ne izgubi identitet. Strah od smrti nije izražen toliko u tome da neko ima doživljaj da ga neće
biti, nego da će umreti neispunjen, nerealizovan ...
Začeće, rođenje i smrt su pojmovi koji su vezani za pojam vreme, a vreme je sastavni deo uma.
Iskustvo vremena nastaje zajedno sa doživljajem sebe kao fizičkog tela i uma, i sveta kao okruženja.
To je slično doživljaju kao kada se završi san. Vreme se nalazi u nama samima, a ne mi u njemu.
Trenutak kada spoznamo da jesmo ("ja jesam") označava početak vremena i kada nestaje spoznaja o
tome da jesmo, to označava kraj vremena.
Vreme se pokazuje kao proces, a rođenje i smrt su deo tog procesa. Svakodnevne životne situacije
nižu se po spontanom diktatu vremena i imaju svoj početak i kraj.

41
Vidi: "Biseri mudrosti", Jasmina Puljo, GRO Prosveta, Beograd, 1979, str. 243.
56
 Unutar uma nalazi se vreme, odnosno u njemu se nalaze začeće, rođenje i smrt kao koncepti
zasnovani na postojanju individue. Gde je vreme u dubokom snu? Nema ga, jer prigušeni um ne može
da ga registruje (bolje reći - projektuje). Vreme se pojavljuje (naravno, u umu) sa rođenjem.
Ošo Radžneš objašnjava:
"Čovek dolazi u ovaj svet kroz um. Kroz um dolazi u ovo telo. I zato što god da postigne, to je
uvek kroz um."42)
U momentu začeća Svest se manifestuje kao svesnost zajedno sa Životnom energijom i materijom
koja se potom razvija u fizičko telo. Kasnije, na osnovu razvoja emocija i misli, stvara se koncept o
vremenu, a zatim o začeću i rođenju, i to ne kao neposredno (direktno) iskustvo, nego samo zato što
nam je to neko rekao - i mi tako prihvatili.
U momentu smrti telo se raspada, a Životna Energija nestaje (tj. dekonstituiše se). Zajedno sa
telom (materijom), koje je bilo neophodan uslov manifestovanja, nestaje um, odnosno Svesnost. Da
podsetimo, telo ne nastaje pre svesnosti i uma, nego svesnost i materija (buduće telo) nastaju i nestaju
jednovremeno. Upravo ta jednovremenost zbunjuje um, jer je on naučio da sve ima neki redosled
(poimanje o vremenu koje teče), i da postoji za sve uzročno-posledična veza (dualistički koncept uma),
odnosno objašnjenje.
"Um drži pranu u telu sve do trenutka smrti, a kada telo umre um silom odnosi pranu."43)
Za doživljaj o sopstvenom postojanju je suštinsko rođenje koje se rečima izražava sa "ja sam" ili
"ja jesam". Taj doživljaj tj. znanje o sebi (naravno, kao manifestaciji) nestaje kada i telo nestaje.
Univerzalno Znanje (ili Apsolutno Znanje, Apsolutna Svest) "iskušava" samog sebe kroz individuu, a
posle smrti to znanje koje je bilo u vremenu i prostoru, figurativno rečeno, utapa se u Univerzalno
Znanje, i naravno nema atribute individualnosti.
Apsolutno Znanje se manifestuje kroz tzv. relativno znanje uz pomoć uma. Svo to relativno
Znanje sa smrću (nestajanjem individue) se "utapa" u Apsolutno Znanje. Pošto je relativno znanje uvek
vezano za individuu, u suštini sa nestajanjem individue, nestaje i znanje o sebi kao znanje o individui.
Čovek umire kada se iscrpi Ljubav prema sopstvenom postojanju, odnosno nestajanjem
Svesnosti jednovremeno se gasi i telo i um.
Posle smrti nema nikakvog sećanja, jer nema individue i nema ko da se seća. Razne priče o
"razgovorima" sa mrtvima su samo projekcije uma u kome onaj koji "razgovara" sa mrtvima u stvari
razgovara sa samim sobom. Kada čovek umre, samo drugi koji su živi mogu da svedoče o toj činjenici.
Zato o mrtvima samo živi svedoče.
Kao um i fizičko telo rađamo se samo jednom i umiremo samo jednom.
Pa ipak, kada neko nestaje, nestaje i čitav svet. S obzirom da smo svi Jedno, šta može da nestane?
Nestaje telo i um, nestaje Svesnost, ostaje bezlična Svest kao primarna Božanska manifestacija.
2. "PREVAZILAŽENJE" SMRTI
Svest se manifestuje kroz Svesnost koja nastaje začećem i nestaje smrću. Kada Svest uz pomoć
Svesnosti spontano "proizvede" sledeće telo i um, nastaje sledeći proces svesnosti. Tako se odvija
Bivanje kao stanje Boga i manifestacija.
Čitava ova igra se odvija u Svesnosti i, jednom dolazi kraj igri.
Ali, to nije vaš kraj, jer potpunom svesnošću shvatate da je vaša suština ona koja prethodi
Svesnosti i ostaje posle nje.
Sa procesom rasta Svesnosti, spoznavajući sebe, spoznaje se da razlike između toga šta je bilo pre
začeća i onog posle smrti - nema.
Celovitim umom, odnosno potpunom svesnošću, stvara se mogućnost da se manifestovani život
oblikuje u vidu životnih situacija kao potpuno spontani proces. Tada se shvata da život nije nagrada, a
smrt kazna, nego koncept o spontanom procesu manifestovanja Boga (Stvarnosti, Apsoluta).
"Kada se ne unosi hrana, fizičko telo prestaje da funkcioniše i bivanje u njemu nestaje. Ovo se
naziva "smrt", ali ko je umro?"44)

42
Vidi: "Vrhovna Alhemija", prvi tom, Osho Rajneesh, IP Esotheria, Beograd, 1990, str. 161
43
Vidi: "Sabrana dela", Šri Ramane Maharišija, privatno izdanje, Vladimir Ribar, Ivan Antić, Beograd, 2001, str. 12
44
Vidi: "The Nectar of Immortality", Sri Nisargadatta Maharaj, Blue Dove Press, San Diego, California, str. 35
57
 Samo ucelovljenim umom (potpunom svesnošću) može se shvatiti da je iskustvo o tome da je
neko živ samo obmana parcijalnog uma, zasnovana na doživljaju o sebi kao individui, odnosno
poistovećivanju sebe sa emocijama, mislima i fizičkim telom.
Potpunom svesnošću spoznaje se da um kao celina nastaje i nestaje, a sa njim nastaju i nestaju sve
forme ispoljavanja u prostoru i vremenu, tako sa umom nastaje:
- rođenje, kao koncept da je neko i nekad nastao, koji nam je nametnut ne kao naše iskustvo, nego
kao nešto što nam je neko rekao. Celovitim umom može da se doživi i spozna svoje rođenje
(odnosno začeće), ali kao nešto što nastaje i nestaje sa umom. Na taj način se i spoznaje da je
individua samo manifestacija, a da postoji nešto što smo mi po svojoj suštini i što je izvor
manifestacije, ali upravo se celovitim umom spoznaje da individua ne može spoznati izvor kao
individua. Spoznati celinom uma (potpunom svesnošću) potpunu refleksiju Boga (Stvarnosti,
Apsoluta) je sloboda, prvenstveno sloboda od svih vezanosti.
- smrt, kao koncept koji govori o tome daje pre nje bilo rođenje; i opet nam je to neko rekao, bez
našeg neposrednog iskustva.
Svesnošću o tome kako svakog trenutka um nastaje i nestaje se spoznaje iluzija o rođenju i smrti.
Doživljaj da je neko individua govori o doživljaju odvojenosti od Boga (Stvarnosti, Apsoluta), što
bi značilo da postoji nešto van Boga (Stvarnosti, Apsoluta) i negiralo bi Božansku celovitost.
"Prevazilaženje" smrti (a nema ko da je prevaziđe, jer nema individue) nije oslobođenje od
teškoća i raznih drugih iskušenja i izazova, nego oslobođenje od dualističkog koncepta uma koji kao
takav stvara forme na osnovu emocija i misli.
Dokle god neko misli da je telo i um - on umire, i to dokazuje da još uvek postoji poistovećivanje
sebe sa telom i umom. Samo na nivou forme postoje rođenje i smrt.
Na nivou celovitog uma nema dualnosti, on je transformisan i funkcioniše kao spokojan i
osvešćeno angažovan, pri čemu su emocije jednake mislima i obrnuto. Konceptualnu dualnost, nastala
na osnovu doživljaja o sebi kao individui, zamenjuje svesnost bez koncepata ili svesna konceptualnost.
Svesna konceptualnost govori o tome da je svaka izgovorena ili napisana reč koncept, ali i to da je
svesna konceptualnost sama po sebi koncept.
"Stvari, naime, nemaju postojanje samo po sebi, a ono što nema postojanje ne može ni prestati
da postoji. Jer, poništenje, znači, pretpostavlja da samo postojanje postoji, a to je mnogoboštvo. Ako,
dakle, sebe bez postojanja ili poništenja poznaješ, onda poznaješ Boga; a ako ne, onda ne poznaješ
ni Boga.
Tvoje postojanje samo po sebi je ništa, a ništa ne može ničemu biti pridodato bilo da je prolazno
ili neprolazno, postojeće ili nepostojeće."45)
U smrti jedino umire telo. Svest ne, a Bog (Stvarnost, Apsolut), koja je naša suština, ostaje da
postoji isto kao i pre našeg rođenja, i zato On Jeste. Samo nerođeno je besmrtno.

45
Vidi: "Ko samog sebe poznaje ... ", Ibn 'Arabi, Zlatni zmaj, Beograd, 2005, str. 16-17
58
BEZVREMENO POSTOJANJE
1. TRAGANJE
Nagon za samorealizacijom kao kardinalni nagon čoveka (pored nagona za životom i
produženjem vrste), spontano se ispoljava kroz traganje za Istinom o sebi.
Prvo na čega se nailazi je identifikacija sebe sa sopstvenim telom, koja proizilazi iz primarnog
doživljaja o sopstvenom postojanju preko čula.
Drugo sa čime se susreće tragalac je identifikacija sa umom (sa emocijama i mislima). Vibracije
primljene preko čula se sinhronizuju i sintetišu, i tako konstituišu emocije, a potom i misli.
Treće, do čega dolazi tragalac je identifikacija sa svesnošću, odnosno procesom individualizacije
Svesti. Prateći proces nastanka, trajanja i nestajanja emocija i misli unutar sebe i konstatujući da
postoji okruženje (drugi ljudi i svekoliko drugo okruženje) on otkriva svesnost i sa njom se
identifikuje.
Dodatnu komplikaciju traganja prave koncepti o vremenu i prostoru, pri čemu identifikacija sa
telom i umom stvara iluziju da individua postoji u vremenu i prostoru. Na ovaj koncept dodaju se i
drugi, među kojima je i taj da individua misli da začeće, rođenje i smrt postoje kao procesi koji se
odvijaju u vremenu.
Sve ove vezanosti dovode do toga da se javljaju i druge vezanosti koje se kod većine završavaju
strahovima od života, smrti i mnogim drugim. Poneki nađu utehu u konstataciji da postoji sudbina i da
je treba prihvatiti, a da pri tome ne shvataju da je to samo manipulacija strahovima.
Pa ipak, nešto iznutra, pre svega nagon za samorealizacijom i određeni nivo svesnosti 46), dovode
do toga da se čovek pita da li je on samo fizičko telo, um i proces svesnosti. Čiji se život odvija po
diktatu vremena, ili postoji još nešto?
Spontani razvoj svesnosti dovodi do toga da se individua pita: Da li sam ja fizičko telo, ili još
nešto? Da li sam ja fizičko telo i um, ili još nešto? Da li sam ja fizičko telo, um, svesnost, ili još nešto
drugo? Odnosno, ko sam ja?
Kroz ova pitanja um se polako okreće "ka unutra", ka izvoru.47)
Traganje se nastavlja dalje i "stižu" konstatacije: Ja nisam samo fizičko telo, možda sam još
nešto? Ja nisam samo fizičko telo i um, možda sam još nešto? Ja nisam samo fizičko telo, um i
svesnost, možda sam još nešto?
Suptilniji oblik traganja se manifestuje u formi suptilnije upitanosti: Da li sam ja fizičko telo, ili
nisam fizičko telo? Ili ni jedno niti drugo? Da li sam ja fizičko telo i um, ili nisam fizičko telo i um? Ili
ni jedno niti drugo? Da li sam ja fizičko telo, um i svesnost ili nisam fizičko telo, um i svesnost? Ili
ništa od toga?
Razne forme upitanosti koje smo naveli, kao - Ko sam ja? (ali mogu biti i mnoge druge), su samo
inverzni oblici konstatacija: ja sam ovo, ili ono, nastale od primarnog doživljaja: "ja jesam".
Priroda dualističkog koncepta uma se izražava i u dualizmu:
"Ja sam ovo, ili ono" - "Ko sam ja?"
Kada se ova dva koncepta spoje u jedno: okretanje uma ka unutra (Izvoru) kroz upitanost i
prepuštanje (ulazak u flow stanje) kroz konstataciju, tada se neminovno proces parcijalne svesnosti
povezuje, upotpunjuje i ucelovljuje u potpunu svesnost čija je svrha da odagna ne-Znanje.
2. POTPUNA SVESNOST
Potpuna svesnost je identična potpunoj Ljubavi, odnosno celovitom umu. Kao što smo ranije rekli
ovo stanje ne može u potpunosti da se opiše, jer su reči samo simboli parcijalnog uma i izražavaju
određenu emociju (ili više emocija) i misao (ili više misli).
Približno potpunu svesnost možemo opisati na sledeći način:
- znanje o tome kada emocije i misli nastaju i nestaju kao pojedinačni procesi zajedno sa
celinom uma (koja nema opis),
46
Često se kombinacija nagona za samorealizacijom i određeni nivo svesnosti naziva intuicija. Preciznije intuiciju
treba definisati kao jedinstvo: percepcije situacije, dosadašnje iskustvo, znanje i spontanu reakciju
47
Svrha ovih pitanja je da se otkrije zašto i odakle je nastalo iskustvo o samom sebi i svetu
59
 - znanje o praznini, tj. znanje o celini uma u kome se ne odvija ništa, znanje o odsustvu emocija i
misli, pri čemu ako se to mentalno konstatuje pomišlju o praznini, ona se narušava,
- znanje o Bivanju, kroz znanje o manifestacijama koje zavise od uma, a i on sam je
manifestacija. Posmatranje celinom uma celine uma i praznine u toj celini, te momenata
nastanka i nestanka pojedinih emocija i misli u praznini, stiče se znanje o manifestacijama,
- znanje o sebi kao individui, odnosno manifestaciji, tj. o momentu konstituisanja uma (celovitog
i delova) i njegovom dekonstituisanju, kao i o momentima nastanka i nestanka individue,
- znanje o Bogu iz koga potiču manifestacije, ali samo kroz to šta On nije, zato što se umom ne
može definisati šta On jeste,
- znanje o vremenu i prostoru kao mentalnim kategorijama koje nastaju i nestaju sa umom,
- znanje o smislu objašnjenja nastanka sveta, kao putu ka otkrivanju Boga, pri čemu se kroz
spoznaju sveta kao iluzije otkriva Božansko, itd.
Svesnost može da posmatra i zna samo ono što se menja, što je proces. Samospoznaja je
najdragocenije znanje.
Potpuna svesnost jednaka je transformisanom (transcendentiranom) umu, koja podrazumeva:
- spokojstvo uma, da u momentima kada je aktivan (i kao celina i kao njegovi delovi), on "zna" da
je on sam, pre svega, iluzija, ali i da je iluzija sve što se spontano manifestuje,
- osvešćeno angažovanje uma, koje podrazumeva da su emocije i misli koje se spontano odvijaju
usklađene sa globalnom Vibracijom celovitog uma.
Svakako da spokojan i osvešćeno angažovan um podrazumeva da su emocije jednake mislima i
obratno.
Kroz transformisan um se postiže trajnost (stalnog) stanja Bivanja koje je naše prirodno stanje.
Upravo i funkcija transcendentacije uma je da se "dostizanje" (u smislu eliminacija smetnji) stanja
Bivanja realizuje kao stalni proces u smislu stalnog odsustva smetnji.
Bivanje podrazumeva:
- slobodu od svih vezanosti, a najvažnije, vezanost za sebe kao individuu,
- slobodu od svih koncepata, kada se konceptualna svesnost zamenjuje svesnom
konceptualnošću.
Vezanosti i koncepti samo zbunjuju, ali nikada ne treba odustati od svoje prave prirode koja se
spoznaje u Bivanju.
Bivanje, odnosno spoznaja o Bivanju nije nagrada za određeno ponašanje, molitve, meditacije ...
ono je ovde i sada - jednostavno postoji. Svi su u tom stanju, ali mnogi to nisu spoznali.

3. BEZVREMENO POSTOJANJE
Kao rezultat Bivanja u Bezvremenom Postojanju, upotpunjuje se znanje koje se rečima u nekoj
meri može izraziti na sledeći način:
- Bezvremeno Postojanje je sinonim za Boga, Apsolut, Stvarnost, Sopstvo, Jastvo.
- U tom izvornom stanju nema iskustva, jer nema individue, nema ko da iskusi to stanje.
- Ne može se sumnjati u Bezvremeno Postojanje, jer onaj koji može da sumnja je individua, što
podrazumeva da postoji neko odvojen od Boga, a On je celovit, jedinstven.
- Spoznavanje Bezvremenog Postojanja je spoznavanje Boga kao onog jedinog iz kojeg sve što
postoji dobija svoje postojanje.
- Bezvremeno Postojanje je van uma, pa i van celovitog uma, ali se njime najpotpunije spoznaje
kao odraz u ogledalu.
- Bog (Stvarnost, Apsolut) nije ni subjekat, ni objekat, ni princip, ON JESTE.
- U Bezvremenom Postojanju sve je ovde i sada i sve je jedno.
- Bezvremeno Postojanje je koncept o Božanskom kvalitetu.
- Bezvremeno Postojanje nije beskrajno vreme, već bezvremena sadašnjost.
- Bezvremeno Postojanje ima svoj kvalitet, svesnost lišenu vremena, a ne svesnost o vremenu.
- U Bezvremenom Postojanju se "umire" kao individua, a postoji u Bogu, bez atributa
individualnosti.

60
 - U Bezvremenom Postojanju nema doživljaja, ali može da se kaže daje "ja=Ja i Ja=ja"; stanje bez
misli i bez emocija; postoji samo Ljubav.
- U Bezvremenom Postojanju nema ni posebnosti, niti univerzalnosti, to je stanje van oba, to je
naše Istinsko stanje.
- U Bezvremenom Postojanju nema tvrdnje da sam ja to ili ovo, to je stanje bez obeležja
(individualnosti), to je naše prirodno stanje.
- Bezvremeno Postojanje se dešava spontano, odnosno meditacijom se ne može dospeti do njega,
ali meditacija pomaže.
- Svesnost o Bezvremenom Postojanju donosi slobodu od želja i strahova.
- Svesnost o Bezvremenom Postojanju kao permanentnom stanju, odnosno prirodnom stanju,
dovodi do oslobođenja od svih vezanosti.
- Svesnost o Bezvremenom Postojanju dovodi do saznanja da nema oslobođenja zato što nema
ropstva.
- Svesnost o Bezvremenom Postojanju dovodi do saznanja da kao ihdividua ne možete ništa
pronaći (pre svega, svoj Izvor), jer ništa niste izgubili.
- Svesnost o Bezvremenom Postojanju dovodi do saznanja da je pravo stanje bilo, jeste i biće pre
nastanka fizičkog tela, uma i svesnosti i biće posle nestanka fizičkog tela, uma i svesnosti.
- Trajni mir individua stiče otklanjanjem ne-Znanja kroz potpunu Svesnost da kao individua
možemo spoznati samo iluziju ("iluzija pozna iluziju").
- Samorealizacija se okončava saznanjem da je ona Znanje bez obeležja individualnosti.
" ... onaj ko samog sebe poznaje, celo svoje postojanje vidi kao Njegovo postojanje i ne vidi
nikakvu promenu u svom biću ili svojim svojstvima i primećuje da on nije bio postojanje svog bića,
već da jedino nije imao znanje o poznavanju sebe. Jer, ako "samog sebe poznaješ" tvoj egoizam
biva odstranjen i ti spoznaješ da nisi ništa doli Bog"48)

48
Vidi: "Ko samog sebe poznaje .. :', Ibn'Arabi, Zlatni zmaj, Beograd, 2005, str. 25-26
61
ZAKLJUČAK
Svi ljudi su Bogotražitelji zbog toga što imaju nagon za samoostvarivanjem i sposobnost
verovanja, odnosno, čovek je obdaren mogućnošću da bude potpuno svestan svoje manifestacije.
Bogotraženjem kroz meditaciju, koja nam je urođena, otkrivamo Istinu o sebi - svoj identitet.
Kombinujući upitanost "ko sam ja?" i konstataciju "ja sam ... ", put svesnosti započinje
oproštajem i saosećanjem, potom nastavlja prekidom razmišljanja, tišinom, doživljajem praznine i
prepuštanjem, kada se dostiže flow stanje - stanje poistovećenosti uma sa procesom meditiranja.
Prihvatanje da postoji umom nedokučivo, put svesnosti se nastavlja predavanjem, i završava
transformacijom uma.
Oslobodivši se vezanosti za "lažno ja", kroz svesnost spoznajemo sebe kao "TO" što ne može da
se definiše, što se ne rađa i ne umire. Potpuna svesnost ili ljubav se tada spontano manifestuje kao
spokojan i osvešćeno angažovani um.

62
INDEKS POJMOVA
Aktivna pasivnost
- aktivno delovanje na sniženim moždanim talasima za vreme "boravka", ili u stanju usmerene
pažnje; biti opušten i smirenog uma sa stalno aktivnom Svešću.
Amigdale
- dve međusobno povezane žlezde, oblika i veličine badema (grč. amygdalon - badem), koje se
nalaze približno u sredini slepoočnica, naležući na bazu mozga; imaju izuzetan značaj u emotivnim
procesima.
Apstraktna zračenja
- potiču od čoveka. Ljudi svojim pozitivnim i negativnim mislima i emocijama svesno ili
nesvesno izazivaju Vibracije koje se šire oko čoveka, vezuju za prostor, predmete itd; mogu biti
pozitivna i negativna.
Astralna projekcija
- proces konstituisanja astraInog tela, lika, ili oblika, kojima se može svesno upravljati.
Aura
- energetsko-vibratorna manifestacija Svesti koja počinje da se konstituiše 28. dana od začeća.
Rast, razvoj i sazrevanje aure direktna su posledica ukupnog razvoja čoveka kao bića.
- Aura u užem smislu - podrazumeva: Obruč, Središte (u kome su Centri za Sivu i Belu Životnu
Energiju, Siva i Bela Životna Energija), Energetski stub i Energetsko telo.
- Aura u širem smislu - podrazumeva ukupnost Vibracija Svesti pojedinca koje se prostiru u
Beskonačnoj Svesti; ne može se vremenski i prostorno definisati.
Bela i Siva Životna Energija
- Životna Energija čoveka se sastoji iz Bele i Sive Energije koje postoje u telu i auri. U auri i
Energetskom stubu aure odnos Sive Energije prema Beloj je 69,3 : 30,7, dok je u Životnom stubu i
samom fizičkom telu 90,1 : 9,9 u korist Sive. Siva Životna Energija je prvenstveno posledica
upravljanja Svesti fizičkim procesima, dok je Bela Životna Energija prvenstveno posledica upravljanja
Svesti mentalnim procesima.
Beskonačna individualnost
- Jednost; ne može se opisati rečima, u njoj se može samo biti.
Bioenergija (Životna Energija)
- uslov postojanja ljudskih bića i jedan od osnovnih elemenata njihove energetske strukture;
u našoj terminologiji - Životna Energija. Konstituiše se u auri i fizičkom telu. Njeno konstituisanje
biva izazivano Svešću pojedinca.
Bioenergetski potencijal
- sposobnost svakog pojedinca da izazove pojačano konstituisanje Sive Životne Energije kod sebe,
ili drugoga.
"Ostvareni", ili "aktivirani bioenergetski potencijal", označava mogućnost voljnog usmeravanja,
odnosno aktiviranja Sive Životne Energije. Bioenergetski potencijal je moguće registrovati, ali ga je
veoma teško meriti, jer posle određenog perioda vežbanja, ili tretiranja, dolazi do izazivanja
konstituisanja dve vrste Energija, ili više njih, koje se ne mogu meriti odvojeno.
Bindu centar
- mesto u mozgu gde Svest konstituiše Vibracije koje se preko parasimpatičkog i simpatičkog
nervnog sistema prenose do svake čelije i vezuju za DNK.
Bindu Energija
- (sskr. - seme) zgusnute Vibracije koje se konstituišu u svakoj ćeliji ali najlakše u predelu mozga,
od hipotalamusa prema vrhu potiljka.
Bivanje
- Bog (Stvarnost, Apsolut) i Njegove manifestacije.
Božanska Energija
- manifestacija Viših Oblika Svesti; čine je Energija Jedinstvenog polja, Hristova Energija i
Energija Svetog Duha.
63
 Božanska Sve st
- jedna od manifestacija Stvarnosti, koju čine Viši Oblici Svesti (Znanje, Ljubav i Moć).
Božanski Znak
- manifestacija procesa individualizacije Svesti; Vibratorno-energetska struktura čija je funkcija da
sinhronizuje razvoj i sazrevanje aure, Svetlećeg tela i Duše.
Centar Svetlećih tela
- oblik Svesti koji preko svojih Svetlećih tela stvaraju sazrele Svesti. Centar se uvek mora
posmatrati u neposrednoj vezi sa Zrelim Svestima, jer su Zrela Svetleća tela, od kojih je sastavljen,
manifestacije tih Svesti. Dakle, iako nisu "u njemu", Centru "pripadaju" i Zrele Svesti, baš kao što i
tzv. Mestima Moći, odnosno Zrelim Svestima koje se tamo ispoljavaju, "pripadaju" Zrela Svetleća tela
Centra"
Centralni kanal čakri
- energetska struktura koja povezuje sedam osnovnih čakri u jedinstveni sistem.
Centri za Belu i Sivu Životnu Energiju
- nalaze se u auri i predstavljaju mesta primarnog konstituisanja navedenih Energija.
Centri (Mesta) Moći
- nastaju usled delovanja molitvi (usmeravanja emocija i misli ka Bogu), kojima se postepeno
konstituišu izuzetno pozitivne energetske strukture.
Vibracije Zrelih Svesti retkih pojedinaca, posle fizičke smrti, bivaju privučene energetskim
strukturama na tim mestima i tako dodatno potenciraju njihovu snagu i značaj.
Čakre
- (sskr. - vir, točak) energetsko-senzitivni centri uz pomoć kojih se konstituiše i dekonstituiše
Energija u čoveku. Prema većini učenja, postoji sedam osnovnih (sistemskih) čakri.
Čakre na koži
- deo sistema čakri čoveka. Ima ih oko 240.000. Prvenstvena funkcija im je olakšavanje procesa
konstituisanja i dekonstituisanja Životne Energije u koži.
Čaura
- energetska struktura koja počinje da se konstituiše kada aura približno dostigne sedam boja u
Obruču. Onaje sive boje, debljine od nekoliko centimetara do 25 cm. Posledica je razvoja Svesti i aure.
Čaura predstavlja "model" uz pomoć koga se aura sažima i postepeno dobija izgled uspravnog
elipsoida.
Čini
- mentalno-energetski programi koji imaju za cilj da deluju negativno na nečiju energetsku
strukturu.
Čovek
- jedinstvo Svesti, Vibracija, Energija i materije.
Dimenzije
- različite manifestacije Beskonačne Kreacije, Beskonačne Svesti i Beskonačnog Postojanja, koje
u sebi sadrže različite odnose:
Svesti - Vibracija - Energija - materije.
Dubinsko meditiranje
- isto što i tehnika meditiranja na sniženim moždanim talasima.
Duša
- vibratorno-energetska tvorevina koja se konstituiše momentom nastanka embriona. Predstavlja
manifestaciju Svesti čija je osnovna funkcija transformacija Vibracija primljenih preko čula
(uključujuči i aspekt uma kao čula). Duša je neophodnost, jer se pojedinačna Svest uz pomoć nje
samoprepoznaje.
Ego (energetski aspekt)
- frekvencije misli i emocija koje se odnose na čovekovu procenu kako i koliko doživljava sebe u
realizaciji postavljenih ciljeva, stavova i htenja.
Emocije
- Vibratorne reakcije Svesti na Vibracije primljene i transformisane Dušom.
64
 Emocionalna inteligencija
- sposobnost ostvarenja sopstvene ličnosti; sposobnost da se saoseća sa drugima, stvaraju dobri
odnosi, realno procenjuje itd.
U nauci ne postoji usaglašeno definisanje ovog pojma.
Energetski kanali ruku
- posebni kanali koji kreću od potiljka, preko vrata, gde se račvaju levo i desno u ramena, i
spuštaju se kroz ruke do šaka.
Energetski Stub aure
- nalazi se u središtu aure i nastaje delovanjem Centara za Belu i Sivu Životnu Energiju. Funkcija
mu je omogućavanje konstituisanja Životnog Stuba u fizičkom telu.
Energetsko isključivanje
- smanjivanje mogućnosti, ili potpuno onemogućavanje komunikacije sa Višim Energetskim
Strukturama i njihovim manifestacijama, kao posledica određenih negativnih postupaka, ili stanja uma.
Energetsko pročišćenje
- uklanjanje negativnih energetskih sadržaja iz tela, Duše i aure.
Energetsko srce
- energetska struktura koja se konstituiše svaki put kada postoji neravnoteža u telu. Formira se u
nivou četvrte čakre, na 30-40 cm od tela, sa ciljem da "informacije" o neravnoteži šalje prema Obruču
aure.
Energetsko tela
- stvara se momentom prvog udaha pri rođenju deteta ("moždani bljesak"). Ono je sivobele boje i
ima izgled ljudskog tela, bez naglašenih ličnih karakteristika. Uvek se nalazi na 5 do 15 miza fizičkog
tela. Energetsko telo pomaže u regulisanju funkcionisanja pojedinih organa i tela kao celine,
održavajući nivo Životne Energije.
Energetski tragovi
- loptaste energetske strukture koje nastaju nenamernim negativnim delovanjem drugih ljudi.
Posledica su boravka u neposrednoj blizini osoba koje emituju negativne misli i emocije, trpe bolove
itd. Ometaju protok Energija u auri.
Energija
- predstavlja zgusnute Vibracije.
Energija Stvaranja
- oblik ispoljavanja Božanske Energije; predstavlja način komunikacije (uz pomoć nje pojedinac
može lakše da komunicira) sa Višim Energetskim Strukturama i Višim Oblicima Svesti.
Energija Svetlosti
- posledica Vibracija individualne Svesti pri njenom intenzivnom prožimanju strukture Duše, što
ima neposredni uticaj na funkcije fizičkog tela i doživljava se kao isijavanje svetlosti.
Eterično telo
- isijavanje koje je proizvod vibriranja unutar DNK ćelija.
Flow
- (engl. - tok) stanje bez ega, koje nastaje potpunim usmeravanjem na delatnost koja se tog
momenta vrši (umetničko stvaranje, naučni rad, predanost igri ...). Glavna obeležja f1ow-a su stanje
samozaborava, spontane radosti, zanesenosti ...
"Fugne" (emotivni ožiljci)
- nastaju kao posledica emotivne reakcije na stresnu situaciju. Mogu da se nalaze bilo gde u
"oblasti" Svesti i njenih manifestacija, ali su najčešće u Obruču aure.
Geopatološka zračenja
- negativna zračenja koja se emituju iz zemlje. Deluju na fizičko telo, remeteći optimalne
Vibracije pojedinih organa.
Hristova Svest (i Energija)
- poseban oblik Svesti čiji je izvor Beskonačno Blaženstvo Stvaraoca. U osnovi izražava
univerzalni princip Ljubavi.
Individualizacija
65
 - proces sazrevanja (pojedinačne) Svesti. To znači proces postepenog uspostavljanja harmonije
unutar Svesti i njeno usklađivanje sa Beskonačnom Svešću, Beskonačnim Procesom Stvaranja i
Beskonačnim Postojanjem.
Individualna Svest
- Božanski proces u čoveku. Konstituiše se jednovremeno sa začećem embriona, kao poseban
proces i entitet kroz koji se međusobno (samo)prepoznaju i opšta (univerzalna) i pojedinačna
(individualna) Svest; osnovni način (model, ili matrica) međusobnog usklađivanja Vibracija pojedinca
i njihovo usklađivanje sa Beskonačnom Svešću.
Informaciona Energija
- u širem smislu, svaka Energija je i informaciona Energija.
- u užem smislu, to je Energija-Vibracija, koju Svest sajedne strane stvara, a sa druge pretvara u
Znanje (dostupno kao racionalno znanje)
Inkarnacija
- podrazumeva celokupan proces začinjanja "novog" čoveka u kome se ostvaruje uticaj
Kolektivne Svesti na Genetski kod i na prenos genetskih osobina, ali označava i dalji tok života, koji je
takođe pod pomenutim uticajem.
Intuicija
- način vančulnog primanja informacija-saznanja.
Inteligencija
- proces u kome se izražava sposobnost Svesti da koristi informacije radi upravljanja umom.
Jednost
- kada se "pojedinačno SVE" nalazi u SVEMU i kada se SVE nalazi u "pojedinačnom SVEMU".
Jednost je beskonačna individualnost u Beskonačnom Postojanju, Beskonačnoj Kreaciji i
Beskonačnom Stvaranju. Jednost ne može da se vidi i opiše, ona jeste.
Kanal trećeg oka
- energetska struktura koja se konstituiše iza trećeg oka, u vidu njegovog produžetka; počinje na
čeonoj kosti, a završava na potiljačnoj.
Karma
- (sskrt. - matrični protok) opšti obrazac (matrica) koji određuje posebne obrasce u izazivanju i
usklađivanju Vibracija Svesti pojedinaca, a one su isto što i Genetski kod Svesti, Genetski kod
individualne Svesti, ili jednostavno - Svest.
Kolektivni NMES
- nastaje kada u jednom "kolektivu" veći broj članova ima Negativne Mentalno Energetske
Sklopove iste frekvencije (nastale na temelju istih mentalnih sadržaja), čije delovanje prvo postaje
sinhronizovano, da bi tokom vremena došlo do stvaranja strukture kolektivnog NMES-a.
Kolektivna Sve st čovečanstva
- nju čine (ali ne isključivo) individualne sazrele Svesti koje se manifestuju jednovremeno kao
Zrele Svesti i zrela Svetleća tela. (Nije reč o dvema odvojenim pojavama, nego o dva aspekta jedne
pojave.)
Kombinovano meditiranje
- naziv za meditaciju pri kojoj se koristi i tehnika snižavanja moždanih talasa i tehnika usmerene
pažnje.
Korona (Radna Energija)
- svaka ćelija, organ, odnosno fizičko telo kao celina, radeći (trošeći Životnu Energiju), kao
posledicu sopstvenog rada proizvodi Radnu Energiju, koja se oslobađa u vidu "isijavanja". Mnogi su,
videći ovu pojavu oko fizičkog tela, mislili da je to aura.
Kosmičke Energije
- energetske manifestacije Viših Energetskih Struktura.
Kundalini
- (sskr. - navoj, rupa, udubljenje) Kundalini je energetska manifestacija onog dela Svesti koji je
genetski programiran za održavanje vrste, a koji je ispoljen kao seksualna Energija.
Latice inteligencije
66
 - energetska struktura u mozgu čija je uloga svođenje informacija, koje se primaju u vidu
Vibracija, na osvešćeno, realno prepoznato Znanje, odnosno, na informaciju koju prvenstveno možemo
izraziti mislima. Njihov maks imalan broj kod čoveka je 21, a prosečan 10,6.
"Lažno ja"
- u užem smislu: stanje poistovećenosti, pre svega sa umom i fizičkim telom, ali i Svetlećim telom,
Dušom, i aurom.
- u širem smislu: stanje neprepoznavanja Istine o suštini čoveka - da je naše istinsko Biće
božanske prirode.
Ličnost
- ukupno st načina na koji se usklađuju Vibracije u procesu individualizacije Svesti.
Loptasti negativno-energetski sklopovi
- energetske strukture negativne frekvencije koje podsećaju na oblačiće. Nalaze se u auri.
Predstavljaju podSvesnu reakciju na situaciju koju označavamo kao nepoželjnu po nas. Relativno su
trajne, jer mogu da postoje i po nekoliko meseci, da bi se zatim postepeno razgradile.
Ljubav
- manifestacija izvedena iz beskonačnog stanja blaženstva Stvaraoca. Onaje poseban oblik Svesti.
Za čoveka, to je univerzalna Vibracija koja dovodi do stanja blaženstva.
Meditacija
- proces svesnog izazivanja i usmeravanja vibratornih, energetskih i materijalnih tokova kod
pojedinca.
Mentalno telo
- Vibracije Energije koja se konstituiše kao posledica delovanja uma.
Mentalni vid
- sposobnost Svesti da tako angažuje um (pre svega misleći i radni), da preko njega dobije
informacije o nekom organu u fizićkom telu, ili o energetskim strukturama, i to u vidu slike-saznanja.
Misleći um
- emocije i misli kojima stvaramo koncepte, svrstavamo i upoređujemo utiske, doživljaje i
saznanja, kojima sumnjamo, postavljamo pitanja, zamišljamo, sudimo, ili doživljavamo/izražavamo
tugu, radost, ljutnju, patnju, zabrinutost, znatiželju ...
Misao
- reakcija Svesti na emociju.
Moć
- manifestacija Stvaraoca; poseban oblik Svesti koji izražava proces Stvaranja.
Mozak
- organ čula uma; instrument u funkciji Svesti čiji je osnovni zadatak da sabira informacije u vidu
Vibracija i da ih, uz pomoć latica inteligencije, pretvara u praktično upotrebljive informacije.
"Mozgići"
- specifićne mentalno-energetske strukture koje u sebi sadrže energetski kod različitih znanja.
Njihov izvor je Svest, a svojim kretanjem konstituišu Obruč aure.
Nadikanali
- (ssh - tok, strujanje) Čovek ih ima oko 72.000. Polaze od Centralnog kanala čakri i idu ka
periferiji tela. Olakšavaju dekonstituisanje Radne Energije.
Negativna Energetska Polja
energetske strukture koje nastaju kao posledica:
- prenosa naslednih (karmičkih) dugova u momentu začeća, kada se negativne energetske
strukture preko roditelja prenesu ("vezuju") na potomstvo (takve strukture mogu se
prenositi kroz više generacija);
- izuzetno jakih i dugotrajnih stresova (kada se emotivni ožiljci ("fugne") grupišu u zbirne
strukture);
- pojedinačnih ili više povezanih NMES-a;
- nasleđenih ili stečenih prokletstava;

67
 - vezivanja za izvore negativnih apstraktnih zračenja;
- povezivanja sa Negativnim Energetskim Poljima drugih ljudi itd.
Negativne Vibracije Svesti
- Vibracije koje Individualna Svest proizvodi dokle god se ispoljava fizičkim telom, a koje nisu
saglasne sa procesom individualizacije Svesti.
Negativni energetski blokovi
- nastaju kao trenutna reakcija čoveka na situaciju koju doživljava kao neprijatnu, odnosno,
psihofizički "opasnu" po njega. Svest situaciju označava kao neprijatnu, apodSvest odreaguje na nju,
inicirajući stvaranje energetske blokade sa ciljem da se osoba "zaštiti" od situacije, odnosno nečijeg
delovanja.
Negativni Mentalno Energetski Sklopovi
- predstavljaju energetske strukture koje čovek stvara svojim negativnim mislima i emocijama,
tako što emitovana emocija i misao privlači druge slične emocije i misli, stvarajući energetske celine.
"Obruč" aure
- predstavlja komandno-funkcionalnu oblast aure.
Osetilna funkcija ruku
- sposobnost da se uz pomoć ruku registruju razne energetske pojave.
Paranormalno "viđenje"
- "isključivanje" očiju i maksimalno "uključivanje" centra za vid u procesu prijema informacija
različitih od optičkih; nastaje svođenjem frekvencija informacija-znanja na slike.
"Podsvesni" um
- one emocije i misli koje ne možemo opisati - o kojima nemamo "saznanje", osim onih koje su
upravo u procesu transformacije u sadržaje svesnog uma.
PodSvest
- deo Svesti čoveka koji nije prepoznat, zato što ima različite Vibracije u odnosu na osvešćeni deo.
Različitost Vibracija na kojima se ispoljavaju Sve st i podSvest uslovljava njihovu podelu.
- Uži aspekt: podrazumeva neosvešćeni deo uma; emocije i misli čije Vibracije preko latica
inteligencije nisu svedene na tzv. svesno Znanje, i ne mogu se opisati, preneti drugome, ili,
jednostavno rečeno, nema se Svest o njima. Iz toga proizlazi da je podSvest jednaka podSvesnom umu.
- Širi aspekt: podrazumeva Znanje primljeno preko Vibracija koje čovek nije "osvestio". To su
Vibracije koje nisu usklađene sa Svešću. Ova se znanja ne mogu spoznati umom, pa ni izraziti mislima
i emocijama, ali se mogu preneti drugima putem Vibracija, bez učešča latica inteligencije.
Prepuštanje
- jedan od postupaka na putu prosvetljenja koji se zasniva na usmeravanju emocija i misli ka
Stvaraocu.
"Prokletstvo"
- posebni oblici "čini", koji pretpostavljaju svesno ili nesvesno konstituisanje negativnih
energetskih struktura i programa, vezanih za porodicu kao celinu, ili za neke njene članove.
Prosvet1jenje
- proces individualizacije Svesti koji završava sazrevanjem Svesti. Ima dva aspekta: prepuštanje i
spoznaju.
Radni um
- transformisane emocije i misli koje omogučavaju ulazak u tzv. flow stanje.
Reinkarnacija
- proces u kome se Beskonačna Svest samoprepoznaje kroz procese individualizacije Svesti. "Se-
ćanje na prethodne živote", u suštini predstavlja prepoznavanje delova života umrlih, ali i živih ljudi,
preko Kolektivne Svesti čovečanstva.
Sazrelo Svet1eće telo
- manifestacija sazrele individualne Svesti. Kao sazrela struktura neodvojiva je od sazrele Svesti i
u Jednosti je sa njom.
Spiralni razvoj
- jedinstvo energetskog i duhovnog aspekta procesa individualizacije Svesti.
68
 Spoznaja
- jedan od aspekata delovanja na putu prosvetljenja koji se zasniva na sticanju znanja.
Stanje usmerene pažnje
- ono koje se postiže zaustavljanjem toka misli uz pomoć molbe.
Stvaralac
- jedan od aspekata posmatranja manifestacija Boga (Stvarnosti).
Stvarnost
- reč koju koristimo umesto reči Bog, što podrazumeva Bog = Stvarnost; nešto što je neprolazno,
neiskazivo. nedokučivo ...
Superego (energetski aspekt)
- frekvencije onih misli i emocija koje se tiču odnosa prema najbližima, okolini, gradu, državi.
Zemaljskoj kugli ... ili se odnose na filozofiju, religiju itd, odnosno na uzvišene ciljeve.
SVE
- sveukupna manifestacija Stvaraoca koja se najbliže izražava Božanskim Postojanjem.
Božanskim Stvaranjem i Božanskom Svešću.
"Svesni" um
- one emocije i misli koje možemo relativno lako opisati. o kojima imamo "saznanje".
Svest
- matrica (opšti obrazac) koja definiše izazivanje i usklađivanje Vibracija Svesti pojedinca; isto što
i Genetski kod Svesti. ili Genetski kod individualne Svesti.
Svetleće telo
- vibratorno-energetska manifestacija individualne Svesti. Izražava manifestaciju Procesa
univerzalnog principa Ljubavi koji inicira njegovo konstituisanje, omogućavajući prethodno
usklađivanje Vibracija embriona.
Tačke transformacije
- momenti u toku života kada su superego i ego u ravnoteži i kada se dešava pomak u razvoju
Svesti.
Talisman
- predmet na kome je mentalno (u meditaciji) izvedeno programirano konstituisanje i vezivanje
Energija.
Tan tijen
- (Tan tian, ili Tan ćien) jedan od mogućih prevoda sa kineskog bio bi "primopredaja nebeske
slasti" centar za akumulaciju i isijavanje energije.
"Treće oko"
- Energija koju uz pomoć mozga stvara Svest. Osnovne funkcije su mu: sinhronizacija rada čakri,
"oko intuicije", organ paranormalnog viđenja itd. Treće oko nije šesta čakra, ali se u njoj konstituiše.
Um
- čulo Svesti;-instrument uz pomoć kojeg Svest upravlja Energijama. To su emocije i misli.
Više Energetske Strukture
- manifestacije Viših Oblika Svesti. Za čoveka su najvažnije tri stalne Energije: Energija
Jedinstvenog polja, Hristova Energija i Energija Svetog Duha.
Viši Oblici Svesti
- osnovne manifestacije Stvaraoca: Znanje, Ljubav i Moć.
"Zaposednutost"
- pojava kada se grupa tuđih, izuzetno jakih i međusobno povezanih negativnih Vibracija
konstituiše i pomeša sa Vibracijama Svesti pojedinca tako da njihov uticaj preovlađuje.
Znanje
- manifestacija Stvaraoca; poseban oblik Svesti-Bića, koji ima Sve st i o Stvaraocu i o Sebi.
Zrela (individualna) Svest
- Svest koja je proces individualizacije (samoostvarivanja, samoosvešćivanja,
samoprepoznavanja...) završila, dosegavši beskonačnu individualnost u kojoj razlikuje Boga kao
jedinu realnost od svega drugog kao iluzije. Čoveku Svest može sazreti za života, ili, mnogo ređe, u
69
procesima posle smrti. Strogo gledano, Zrela Svest živućeg čoveka biće potpuno zrela tek posle
njegove smrti, odnosno, odvajanja od uma i tela. Za razliku od nesazrelih Svesti, Zrela Svest se u
posmrtnim procesima ne razlaže ...
Zrele Energetske Strukture
- jednom stvorene (od strane ljudi), postoje i emituju Energiju. Imaju obeležje individualnosti. U
širem smislu, pojam se odnosi i na Zrelu individualnu Svest, koja je završila proces individualizacije,
te Svesno doživljava stanje Beskonačne Praznine.
Životni stub u fizičkom telu
- stub unutar fizičkog tela koji konstituiše energetski stub aure. U Životnom stubu je odnos Sive
Energije prema Beloj 90,1 : 9,9.

70
Literatura koju preporučujemo
- Hilandarski prevodi, Obitavanje bezgraničnog u srcu, Manastir Hilandar, 1997.
- Dr med. Petar J. Stanković, Božanstvena medicina, Nova knjiga, Beograd, 1998.
- Šri Šrimad A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada, Bhagavad-Gita kakva jeste Tiskarna Rijeka,
Rijeka, 1991.
- Laoce, Konfucije, Čuangce, Izabrani spisi, Prosveta, Beograd, 1983.
- Mr Ljubiša Stojanović, Isceljenje, Budućnost, Novi Sad, 1995.
- Dr sci. Ljubiša Stojanović, Mesta moći, D.O.O. "Bolar", Novi Sad, 1998.
- Mirča Elijade, Joga - besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd, 1984.
- Danijel Goleman, Emocionalna inteligencija, Geopoetika, Beograd, 1997.
- Dr Dipak Čopra, Stvaranje zdravlja, Mono & Maiiana, Beograd, 1998.
- Slobodan Andrejević, Do nedokučivog, Sfairos, Beograd, 1997.
- Barbara En Brenan, Izranjanje svetlosti, Mono & Maiiana, Beograd, 1998.
- Svami Satjananda Sarasvati, Biharska škola joge - Kundalini tantra, Biblioteka "OM", Beograd,
1990.
- Paramhansa Swami Maheshwarananda, Skrivene snage u čoveku, Biblioteka Yoga, Novi Sad,
1987.
- Etijen Gije & Kristina Ardi, Alhemija života, Nolit, Beograd, 1991.
- Lajl Votson, Superpriroda - naučni pogled na natprirodno, Prsten, Beograd, 1995.
- Aleksandar Loven, Bioenergetika, Nolit, Beograd, 1991.
- Dr Stevan P. Petrović, Stanja izmenjene svesti, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1990.
- Arnold Foks, m. d. i Beri Foks, ph. d, Alternativno lečenje, Mono & Maiiana, Beograd, 1998.
- Dr Aleksandar Gorbovski, Proroci, sveci i kosmička banka podataka, Biblioteka Tesla, Beograd,
1999.
- Džems Bedford, Volt Kensington, Eksperiment DELPAS, Divit, Beograd, 1997.
- Milovan Matić, Teslino proročanstvo, No limit books, Beograd, 1999.
- Žak La Maj, Medicina stanovanja, NIŠRO Oslobođenje, Sarajevo, 1986.
- Mihalj Čiksentmihalji, TOK (Flow) - Psihologija optimalnog iskustva, Forum, Novi Sad, 1999.
- Dana Zohar, Jan Maršal, SQ - Duhovna inteligencija, krajnja inteligencija, Svetovi, Novi Sad,
2000.
- Arhiepiskop Luka Vojno - Jasenecki, Duh, duša i telo u Hrišćanstvu i nauci, Svetigora, Cetinje,
2000.
- Bhagavana Šri Ramana, Maha Yoga, Arunačala, Beograd, 1998.
- Arhimandrit Sofronije, O molitvi, Manastir Hilandar, 2000.
- Vedran Korunić, Svijet Božanskih simbola - Uvod u duhovnu tehnologiju, Korunić d.o.o.,
Zagreb, 1998.
- S. N. Lazarov, Dijagnostika Karme - Sistem samoregulacije polja, Di konstanta, Beograd, 1995.
- S. N. Lazarov, Dijagnostika Karme - Ljubav, Diskreta, Beograd, 2000.
- Dr Ivan Nastović, Psihopatologija ega, Drugo izdanje, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1990.
- Iskre Meher Babe, IP Esotheria, Beograd, 1996.
- Ričard Bah, Iluzije - avanture kolebljivog mesije, IP Esotheria, Beograd, 1997.
- Ošo Radžniš, Vrhovna alhemija, I i II tom, IP Esotheria, Beograd, 1990.
- Sveto drvo, Refleksije o duhovnosti starosedelačkih naroda Amerike, Biblioteka Noosfera, Takt-
Beograd, 2001.
- Meher Baba, Besede, IP Esotheria, Beograd, 1991.
- Viktor Frankl, Bog podsvesti - psihoterapija i religija, IP Žarko Albulj, Beograd, 2001.
- Viktor Frankl, Zašto se niste ubili - traženje smisla življenja, IP Žarko Albulj, Beograd, 1994.
- Sogjal Rinpoće, Tibetanska knjiga života i smrti, LOM, Beograd, 2001.
- Erih Nojman, Istorijsko poreklo svesti, Prosveta, Beograd, 1994.
- Lama Ole Nidal, Stvari kakve jesu - savremeni pristup Budinom učenju, Marpa, Beograd, 1997.
71
- Mitropolit Jerotej Vlahos, Pravoslavna psihoterapija Pravoslavna misionarska škola, Beograd
1998.
- Milena Marović, Zbogom iluzije GrafoZIM, Kragujevac, 1999.
- B. K. Nevjarovič, Terapija duše po svetim ocima - mutacija duše savremenog čoveka Svetigora,
Cetinje, 2001.
- Dr Šeri Konrad i dr Majki Milbern, Seksualna inteligencija, Tajm press, Beograd, 2001.
- Peter Plichta, God's secret formula, Element Books Limited, Shaftsbury, Dorset, 1998.
- Dr Snežana Milenković Vrednosti savremene psihoterapije Prometej, Novi Sad, 1997.
- Dr Snežana Milenković Psihoterapija i duhovnost Čigoja, Beograd, 2002.
- Joga Vašišta Sara - odabrani stihovi Arunačala, Beograd, 1998.
- Atma-Vičara: Put samoispitivanja - po učenju Šri Ramane Maharšija Biblioteka "OM",
Beograd, 2001.
- Rejnold A. Nikolson, Sujizam - mistici islama, IP Babun, Beograd, 2004.
- Nisargadatta Maharaj, A Visual Journey, Inner Directions Publishing, Carisbad, California, 2003.
- Lao Ce, Načela Taoa, Narodna Knjiga Alfa, Beograd, 1996.
- Danijel Goleman, Destruktivne emocije - naučni dijalog sa dalaj-lamom, Geopoetika, Beograd,
2004.
- Žarko Trebješanin, Rečnik psihologije, Treće pregledano izdanje, Stubovi kulture, Beograd,
2004.
- Svest - naučni izazov 21. vek, Zbornik radova sa ECPD seminara, 1996, Beograd,
- Takuan Soho, Oslobođeno srce, Odin, Beograd, 2004, str. 43.
- Ekart Tol, Moć sadašnjeg trenutka, vodič za duhovno prosvetljenje, Čarobna knjiga Beograd,
2004.
- Zoran Milivojević, Emocije - psihoterapija i razumevanje emocija, Prometej, Novi Sad, 1993.
- Don Miguel Ruis, Iza granice straha, Mono & Manana, Beoknjiga, Beograd, 2005.
- Sri Nisargadatta Maharaj, The Nectar of Immortality, Blue Dove Press, San Diego, California
- Ibn 'Arabi, Ko samog sebe poznaje ... , Zlatni zmaj, Beograd, 2005
- Oldous Haksli, Večna filozofija, Metaphysica, Beograd, 2006.
- Mahatma Gandhi Svi ljudi su braća - Autobiografska razmišljanja V.B.Z., Biblioteka 1000
cvijetova, Zagreb, 2003.
- Nil Donald Volš, Razgovori s Bogom za tinejdžere, Leo commerce, Beograd, 2006.
- Nil Donald Volš, Razgovori s Bogom 1 - jedan neobični dijalog, Biblioteka Buđenje, Leo
commerce, Beograd, 2007.
- Nil Donald Volš, Razgovori s Bogom 2 - jedan neobični dijalog, Biblioteka Buđenje, Leo
commerce, Beograd, 2006.
- Nil Donald Volš, Razgovori s Bogom 3 - jedan neobični dijalog, Biblioteka Buđenje, Leo
commerce, Beograd, 2006.
- Karl Onore, Pohvala sporosti - Kako jedan svetski pokret prkosi kulturi brzine, Algoritam,
Beograd, 2006.
- D. 1. Suzuki, Misticizam: hričćanski i budistički, Liber, Beograd, 2007.
- Masaru Emoto, Poruka vode, Zlatni zmaj, Beograd, 2003.
- Marko Aurelije, Samom sebi, Plato, Beograd, 1998.
- Ralf Valdo Emerson, Spiritualni zakoni - Izabrani eseji, Wort, Zrenjanin, 2005.
- Lav N. Tolstoj, Traganje za Bogom, Lento, Beograd, 2003.
- Lav N. Tolstoj, Moj život, LOM, Beograd, 2004.
- Lav N. Tolstoj, Jevanđelje, Metaphysica, Biblioteka Svetionik, Beograd, 2004.
- Lav N. Tolstoj, Put kroz život, Ateneum, Beograd, 2005.
- Majster Ekhart, Jaka kao smrt je ljubav - izbor iz dela, Svetovi, Novi Sad, 1999.

72