Javna dobra

Javni sektor i državna intervencija nastali su usled nemogućnosti tržišnog mehanizma da

samostalno obavlja sve funkcije. Naime, tržište kao koordinacioni mehanizam obavlja
informativnu funkciju, na osnovu cena koje se formiraju sučeljavanjem ponude i tražnje,
selektivnu funkciju, vršeći selekciju, pri čemu opstaju oni ekonomski subjekti koji efikasnije
obavljaju svoju delatnost, dok se manje efikasni i neefikasni uklanjaju, alokativnu funkciju,
tržište vrši alokaciju resursa usmeravajući ih ka određenim aktivnostima za čijim je proizvodima
prisutna tržnja, i distributivnu, vrši primarnu ili personalnu raspodelu dohotka.

Ukoliko tržište ne može dati optimalne rezultate, onda država interveniše, najčešće vršeći
preraspodelu resursa i dohodaka, odnosno realokaciju i redristibuciju.

Realokacijom država može alocirati resurse ka onim aktivnostima za kojima postoji potreba, u
smislu razvoja, tako može subvencionisati neku određenu delatnost.

Redistribucija se odnosi na davanje različitih transfera i socijalnih pomoći onim domaćinstvima

koja nisu sposobna da učestvuju u kreiranju društvenog proizvoda tako što se oporezuje deo
dohotka onog dela stanovništva koje prima visoke dohotke.

Međutim, pored ovih funkcija, javni sektor obavlja još niz delatnosti koje su u funkcija
zadovoljavanja društveno-ekonomskih potreba. Neke od njih su: potreba za uspostavljanjem
javnog poretka koji će omogućiti nesmetano funkcionisanje tržišnih institucija i mehanizma
konkurencije, gde država sprovodi mere antimonopolske mere.

Država obezbeđuje javna dobra, rešava problem eksternalija, obavlja stabilizacionu funkciju i
vodi anticikličnu politiku, pri čemu održava stabilnost u ekonomskom sistemu. Država takođe
preduzima mere kako bi podstakla proizvodnju i rast BDP-a do nivoa pune zaposlenosti. Dakle,
u mnoštvu ekonomskih funkcija koje država obavlja, ona uvek mora imati za cilj društveno
blagostanje.

Kao što privatni sektor proizvodi dobra i usuge za čije korišćenje stanovništvo plaća direktnu
cenu, tako i država može proizvoditi izvesne proizvode i usluge za koje društvo ne plaća cenu,
takva dobra nazivamo javna dobra.
Dakle, država proizvodi određena dobra koja ne mogu biti proizvedena u uslovima perfektne
konkurencije. Osnovne karakteristike javnih dobara jesu: 1) neisključivost, 2) nekonkurentnost
u potrošnji, odnosno raspoloživost. Neisključivost zapravo znači da se pojedinac ne može
isključiti iz potrošnje javnog dobra. Tačnije, svaki stanovnik ima prava da uživa korist koje mu
pruža javno dobro. Nekonkurentnost ili raspoloživost znači da jedno dobro za jednog učesnika

jeste podjednako raspoloživo za drugog učesnika, odnosno nepostoji konkurencija u potrošnji

čisto javnih dobara, korist jednog potrošača neće biti umanjena ukoliko i drugi potrošač koristi
javno dobro. Ovakve odlike poseduju čista javna dobra. Takva dobra jesu narodna odbrana,
policija, uprava, zaštita životne sredine, sudstvo i slično. Država ovakva javna dobra obezbeđuje,
finansira, iz javnih prihoda, dakle iz budžeta. Nasuprot čisto javnim dobrima postoje čisto
privatna dobra, koja odlikuju rivalitet i isključivost. Raspodela ovih dobara se vrši putem tržišta,
za njih se plaća cena, što može dovesti do isključenja pojedinaca iz njihovog korišćenja i
finansiraju se iz prihoda po osnovu prodaje. Pored čisto javnih i privatnih dobara postoje i
nečista javna dobra. Ovakva dobra nisu isključiva, ali su konkurentna. Nečista javna dobra
mogu se obezbeđivati po tržišnim principima, što znači da se finansiraju po osnovu prodaje.
Međutim, u slučaju da ne postoji dovoljna tražnja za tim dobrima (koja može opasti usled male
ekonomske snage pojedinaca) može doći do pada proizvodnja i nemogućnosti da postojeće
potrebe za tim dobrom budu zadovoljene. Iz tog razloga se država uključuje u finansiranje takve
proizvodnje, s obzirom da je zainteresovana da svi imaju pristup tim proizvodima. Reč je o
saobraćajnicama, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i sličnom. Sledeća vrsta javnih dobara jesu
mešovita dobra koja imaju karakteristike i privatnih i javnih dobara, odnosno prisutan stepen ili
isključivosti ili konkurencije. Primer može biti protivpožarna zaštita, ali i struja. Ukoliko nismo
platili račun za struju ili taksu za zaštitu od požara, možemo biti isključeni „iz potrošnje“, a
troškovi ovakvog isključenja su vrlo visoki. Odnosno ukoliko bi npr. došlo do požara na dva
mesta istovremeno u jednom gradu, a pri tom postoji samo jedna vatrogasna jedinica može se
dogoditi da ne budemo usluženi ukoliko je drugo lice plaćalo taksu, a mi ne. Postoje i izvesna
dobra na čiju potrošnju država sugeriše, odnosno interveniše tako što nameće korišćenje
određenih dobara, jer sami pojedinci imaju korist od toga. Takva dobra jesu osnovno
obrazovanje, sigurnosni pojasevi i nazivaju se meritorna dobra.

Ksenija Maričić

Institut za pravo i finansije