1

Stara tuga, usled velike

tajne života ljudskog,
potpuno prelazi u tihu i
umilnu radost

Dostojevski

2
 SADRŽAJ
5-6/KOLUMNA
REMINISCENCIJE GRIMIZNIH AURA
7-8/GODIŠNJICE
100 GODINA OD ROĐENJA SELINDŽERA
9-11/KULTURA
KULT SEĆANJA KOD SLOVENA
12-14/PLANET POEZIJA
PESNIČKA NOVA GODINA
15/PRIKAZI 27-30/PRIKAZI 59-60/RECENZIJE 74-75/CITATI
JELENA SKORBIĆ O MIODRAGU LEKIĆU DUŠAN VARIĆAK - MARIANA KUMBAR-
LJUBAV U DOBA
16/HAIGU SLOVENSKA VERZIJA MALIH BOGINJA CITATI IZ ROMANA
PRVI HRVATSKI HAIGU ZBORNIK
17/POEZIJA
RIKARD DIMIĆ NOVOGODIŠNJA NADA
18/POEZIJA Svake nove godine sabiramo rezultate. Nekad je
MAJA HERŠAK godina, manje ili više uspešna, ali svakako
volimo da saberemo utiske i da se zahvalimo na
19/POEZIJA svemu. Za mene su novogodišnji i božićni
MARIO LOVREKOVIĆ LOVRA blagdani miris tople čokolade sa vanilom i
20/POEZIJA cimetom posutim po kiflicama, kolač od limuna
koji pravi moja majka, novogodišnje čestitke
TANJA OCELIĆ PESNIKINJA UNDERGROUND POEZIJE
koje moj tata još uvek šalje rođacima i svima
21-22/INTERVJU onima koji imaju adresu.
STEFAN NIKOLČIĆ - GLUMA KAO AUTENTIČAN IZRAZ U želji da zadržimo dašak onog tradicionalnog,
KOMUNIKACIJE čekamo bolje sutra. Svedoci smo promena ali
moramo biti svesni da smo njihovi nosioci samo
23-26/FOTOGRAFIJA mi. Zato ne čekajmo da nam Deda Mraz donese
UMETNOST FOTOGRAFIJE - BOJANA DURMAN radost, već pričinimo radost bližnjima,
zagrljajem, skromnim poklonom, neka i dobro
27-30/PRIKAZI raspoloženje bude jedan od njih - biće dovoljno.
DUŠAN VARIĆAK - SLOVENSKA VERZIJA „ORKANSKIH VISOVA“ I oni što tužni čekaju novu godinu, oni koji su
31-33/PUTOPIS izgubili nekog, izgubili nešto, i koji će leći pre
ponoći, ipak nisu bez nade. Ne postoji čovek koji
HERCEG NOVI - BORIS MAKSIMOVIĆ je odustao od sebe.
34/RAZGLEDNICA Zato, u ime svih nas okupljenih na peronu, na
BORNA KEKIĆ - RAZGLEDNICA IZ ZAGREBA kolodvoru ispod zvezda, želimo vam srećnu i
uspešnu Novu godinu.
35-40/PREVODI Hvala što ste i dalje sa nama, što nas čitate i
DAJANA LAZAREVIĆ - BELORUSKA POEZIJA pišete za Zvezdani....
41-42/POEZIJA
PETAR GORDIĆ

ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316; GODINA V, 2019; Broj XVI; januar/februar:

Izdavač: Klub umetnika Zvezdani kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica
Tijanić; Redakcija: Boris Mandić, Mario Lovreković, Julija Nikolić, Ivana Minić, Miroslav Vasić,
Mikailo Tijanić, Zoran Dimitrijević; Dušan Varićak: Živko Teodosić; Saradnici: Dragan Maljik,
Franjo Frančič, Mirjana Štefanicki Antonić, Boris Maksimović, Mirjana Magura, Snežana Marko
Musinov, Jelena Skrobić, Rea Petrović, Jovan Pavlović, Petar Gordić, Bojana Durman, Dajana
Lazarević; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Naslovna strana: Fotograija sa sajta
http://pixabay.com Fotografije: Bojana Durman; Dostupno oniline: issuu.com i na blogu:
h t t p : / / k l u b z v e z d a n i k o l o d v o r . b l o g s p o t . r s / ; K o n t a k t :
klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/

3
43/UTISCI 85/POEZIJA 116-126/DEČIJE STRANE
UTISCI O RECITOVANJU ILINKA MARKOVIĆ MILICA JOVIČIĆ; MILICA POPOVIĆ;
44/PEOZIJA 86/POEZIJA DIMITRIJE POPOVIĆ; ĐURĐICA
FATIMA SIBILA H. GORENČEVSKI JASMINKA BJELETIĆ JOVANOVIĆ; NIKOLA KREJOVIĆ ;
JOVANA PLAZINČIĆ; IRENA VAJOVIĆ;
45/KNJIGE 87-89/NAGRADE ĐORĐE SAVIĆ; AMELA TOKIĆ
ZNAK NA PUTU – SNEŽANA MARKO BRANKA VOJINOVIĆ JEGDIĆ DŽENITA BEGOVIĆ; KENAN
MUSINOV 90/AFORIZMI BRITVAREVIĆ; NEDIM SUBAŠIĆ; LANA
48/ISTORIJA UMETNOSTI SLEPI KOLOSEK – ZORAN DODEROVIĆ RISTIĆ; SONJA POPOV
DINASTIJA TANG – IVAN A MINIĆ 91/POEZIJA 127/POEZIJA
49-53/ESEJ IVA HERC CAKIĆ SVETA
EVROPA – KINA: 92/POEZIJA 128-129/NOSTALGIJE
UMETNOST KAO POČELO DIJALOGA JADRANKA BJEDOV ZORAN ŠOLAJA
49/POEZIJA 93/POEZIJA 130/POEZIJA
NEBOJŠA STANOJKOVIĆ MLADOMIR KNEŽEVIĆ ANA SAVKOVIĆ
48/POEZIJA 94/POEZIJA 131/POEZIJA
MIRJANA MAGURA DRAGAN MALJIK OLGA NAUMOVSKA
57-58/PRIČA 95/PROZA 132-133/POEZIJA
DRAGANA MILJKOVIĆ CAKIĆ SVETA SOVJETA GRUBEŠIĆ
59/RECENZIJE 96-/ROMAN 134/POEZIJA
LJUBAV U DOBA MALIH BOGINJA MAJA JAKOVLJEVIĆ – TRI KARTE ZA MIRJANA ŠTEFANICKI ANTONIĆ - JUČE
60/RECENZIJE PARIZ 135/POEZIJA
POEZIJA LJUBAVI I UZVIŠENOSTI 97-98/RECENZIJE BILJANA DIMČIĆ – KAD POŽELIŠ DA SE
61/POEZIJA MILIJAN DESPOTOVIĆ O KNJIZI VRATIŠ
MILAN DRAŠKOVIĆ – PANDORINA SNEŽANE M. MUSINOV 136-137/PROZA
ULICA 99-100/POEZIJA DANA HIL
62/MLADE NADE BELMA HUSOVIĆ 138-139/POEZIJA U SLIKAMA
SLAĐANA LAZIĆ 101/PRIČA TEODORA ŠIKLOŠIĆ
63/POEZIJA ZORANA PETRIČEVIĆ 140/PROZA
MILOŠ NASTIĆ 102-103/PRIČA, POEZIJA MARIJANA JOVANOVIĆ
64-65/POEZIJA VESNA V. MAKSIMOVIĆ 141-143/PRIKAZ
SLAVKO MARKOVIĆ 104-105/PRIČA TATJANA TOMIĆ O KNJIZI DRAGANE
66-68/PORTRET SLIKARA SANJA TRNINIĆ ĆATIĆ
NEMIR KOJI TEŽI SPOKOJU – 106/POEZIJA 144-155/HORIZONTI UMA
UMETNOST MILICE SAVIĆ NATAŠA MARKOVIĆ ŽIVKO TEODOSIĆ – IZMIŠLJENI SVET
69-73/PRIKAZI, POEZIJA, PROZA - ALISA IZA PLANKOVOG ZIDA -
107/PRIČA
SREĆKO ALEKSIĆ DARIJA MARKOVIĆ 156/CITATI
74-75/CITATI CITATI O PESNIŠTVU
108/PRIKAZ
CITATI IZ ROMANA ŽENA S DUŠOM NIKOLA ŠIMIĆ TONIN 157/PESAK U ZUBIMA
KAMELEONA – MARIANA KUNBAR ŽIVKO TEODOSIĆ
109/POEZIJA
76-79/RECENZIJE, POEZIJA IVAN GAĆINA
MIRJANA ŠTEFANICKI; VALENTINA
VULIĆ 110/POEZIJA
GORAN KRAPIĆ
80/PRIČA
VLADO JOVIĆ – ANA SA ZELENIM OČIMA 111/POEZIJA
MARIJANA LAZAREVIĆ
81-82/PREVODI
ŠOLKOTOVIĆ SNEŽANA I MELANIJA 112/POEZIJA
BOJANOVIĆ SPOMENKA DENDA HAMOVIĆ
83/POEZIJA 113/PRIČA
MILA MARKOVIĆ ZORAN ŠOLAJA
84/POEZIJA 115/POEZIJA
VESNA ANDREJIĆ MIŠKOVIĆ KATARINA DESPOTOVIĆ

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 4

 Zorica Tijanić
oezija je
duhovna
energija koja se
tranformiše
putem misli i
poput iscelitelja
obavija oko srca,
duše i tela. Tako
materijalizovana
misao u po-
etskom višeglasju, ambivalentna je sa svim
slojevima energije koji se u bojama slažu sa
telom provejavajući do njegovog središta –
srca. Odolevajući reminisencijama racia, srce
ne zaboravlja. Transformacija putem poezije
ima nesumnjivo najjače dejstvo od svih lekova
koje čovek može da koristi za isceljenje. Čovek
godinama uči da iskorištava tu energiju, bilo
da čita, a čitajući oseća i proživljava pesnikov
astralni svet, ili se radi o samom pesniku koji
piše i tako se otvara poput cveta organizujući
svoje egzistiranje u fizičkom svetu. Cilj je dati
od sebe ono najvrednije i najdragocenije što
REMINISCENCIJE GRIMIZNIH AURA
ima – dušu.
Bilo da je poetski izraz utemeljen na trenutim
impresijama, što je često, i pesma nastane
izlivena u dahu ili na osnovu čežnji, davno
proživljenih osećanja, reminiscencija koje su
obavijene slojevima nesvesnog, služeći se im-
aginarnim i meditativnim, pa tako na kraju
sam produkt – pesma, biva obavijena aurom
pisca, odišući eteričnom atmosferom.
Tako se stvaraju spone između ljudi koji nose
auru i koju samo oni između sebe mogu
prepoznati i razmeniti energiju boje i svetla.
Poniranjem u dubinu duše, osećamo da je ceo
kosmos koherentan, da su ljudi povezani sa
univerzumom, pa neretko možemo i predvi-
deti događaje, ne znajući da su oni već (pred)
određeni u nama. Mnoga napisana dela su
predvidela događaje u bližoj ali i u daljoj
budućnosti.
5 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Poenta je u tome da su ih pisci nosili u sebi, u
dubini svog sveta jer čovek je entitet za sebe.
Pitanje je, da li je on ono što u suštini jeste ili
ono što ga određuje. Završavanjem dela, ot-
krivaju se slojevi ispod aure. Poput svetlosti,
koja se grana i širi geometrijskom progresi-
jom, sakuplja se i vraća u samo biće, i ono tako
ispunjeno bojama nosi duhovnu energiju u
slojevima aura, koje može pokazivati različito
u korelaciji sa već definisanim energijama –
ljudima.
Tada nastaju spone između ljudi i povezanost
koja razdvajanjem odnosi ili razotkriva slojeve
i tako nastaje ranjivost, da ne kažemo emo-
cionalna oštećenost. Niko se ne može zaštititi
od bola već ga samo ublažiti. Poezija nastala
na osnovu reminiscencija, blažeg ili uman-
jenog bola ima jačinu koja deluje tiho iz du-
bine, otvara grimiznu auru i otpušta iz sebe
sve ono što u eteru biva transformisano u po-
etske slike ili višeglasja. Raščlanjujući deter-
minisanost grimiznog, dolazimo do toga da su
crvene nijanse doprinele izrazu trenutnog,
budeći strast i više slojeve energije, dok je pla-
va nijansa posvećena reminiscencijama od
nosno nejasnim sećanjima na ono što je sada
nostalgija ili tiha čežnja, nedorečeno, nedos-
anjano i metafizički.
Pesma nastala iz trenutnog, na osnovu im-
presije, obično potaknuta nekim događajem,
tragedijom, tugom, ali neretko potaknuta ra-
došću i zaljubljivanjem, ima lekovitu energiju
raspršenog maslačka.
Nošena lahorom, njena se energija formira na
eteričkom nivou. Nosi nas svojom energijom,
stvarajući prostor za svoje imaginarno post-
ojanje. Bivamo tada obavijeni najmekšim slo-
jem aure ali ujedno i najranjiviji. Pesma budi u
čoveku najtananije i najnežnije emocije, a
tada, kad je najranjiviji, u sebi integriše kor-
pus snaga kojima brani i ujedno otvara kapije
jednog od najvažnijih slojeva - onog prvog koji
štiti dušu.
Jednom osvešćen, niko se ne vraća u niže slojeve, već duhovno raste kroz prizmu novonastalog
integrisanog bitisanja.
Današnji savremeni pesnik oživljava u novom vremenu oslobođen metrike, rime i ostalih stega
i tereta. Biva oslobođen već nakon pesničkog prevrata čiji su nosioci bili Vasko Popa i Miodrag
Pavlović, srpski Eliot. Sada već možemo eksperimentisati sa pesničkim slikama, stilom i
leksikom bez opterećenja da ćemo doživeti osudu kritike.
Poetskom izrazu vođenom unutrašnjim refleksom prethodi prevashodno estetska i stilska
uklopljenost. Međutim, u današnje vreme nikad nije bilo lakše postati pesnik, a nikad teže biti
pesnik. Vekovima su pesnici bili ili osporavani ili dizani u zvezde. Pesništvo je nešto što se
nameće samo po sebi kao ekvivalent intelektualnom promišljanju mladog čoveka. Kada se ra-
zotkrije plašt eterične sfere emocija, tu prestaje racio, a kada je u pitanju ljubavna lirika, što je
i najčešća tematska okosnica, kreće kaleidoskop emocija. Zato se pesnik ne postaje, već nosi u
svojim genima intencija koja vremenom postaje konstanta, srazmerno njegovom razvoju, a
najčešće emocionalnom i duhovnom.
Poput isposnika koji čisti svoje telo i snaži duh suzdržavajući se od hrane i loših misli, tako i
pesnik čisti dušu ispisujući svoje refleksije i odašiljući ih direktno u eter one bivaju materi-
jalizovane. Samo takve pružaju olakšanje i dar su nekome ko putem njih može osvestiti i su-
očiti se sa samim sobom, svojih strahovima, dilemama, tugama, otkriti ljubav, prihvatiti ili se
pobuniti. Tako se pesnikov unutrašnji svet uliva iz pojedinca u univerzum gde ostaje da vibrira
prenoseći energiju.
Preusmerena energija napušta svet izvan svog entiteta, vraćajući se u telo, um i dušu, gde
kreira novu auru koja će poslužiti za neko vreme, u kome će pesnik, umetnik, shvatiti da nje-
govo stvaranje jednog dana mora nadići sve ono što je plima izbacila na obalu. Tada ostaju tra-
govi, poput onih na pesku, ali uprkos svemu - neizbrisivi.

Ilustracija:
Keti Radevska

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 6

Branislav Banković postala punoletna, udala za Čarlija Čaplina (16.
jun 1943.). Čaplin je bio najslavnija filmska
zvezda na svetu kome su tada bile 54 godine.
Selindžer je bio besan na nju i govorio je da je
PIŠEM DA BIH PREŽIVEO sponzoruša. Ubrzo posle toga odlazi u Englesku
kako bi se uključio u ratna dejstva. Sa svojom
Džerom Dejvid Selindžer, Njujork IV divizijom učestvuje u oslobađanju Pariza
1919. – Korniš, Nju Hempšir 2010. (25. avgust 1944.) gde je sreo Hemingveja koji
mu je u početku bio uzor. Kasnije je kritikovao i
njega, kao i druge pisce. Učestvovao je u
iskrcavanju u Normandiji (6. jun 1944.), a te
Pisac kultnog romana ’’Lovac u raži’’ bio je
zime i u katastrofi epskih razmera, u bitkama za
izvanredno kompleksno i duboko
Hirtgensku šumu. Bila je to prava klanica puna
kontradiktorno ljudsko biće. Rođen je 1.1. 1919.
praiskonskih strahova. Otišao je u vojsku jer je
godine od majke Džilić (1893) katolikinje i oca
želeo iskustvo, nije imao pojma koliko će ga to
Sola (od Solomon 1887) Jevrejina, trgovca.
koštati. Selidžer je iz rata izašao nesposoban da
Imao je stariju sestru Doris (1912) koja se udala
veruje u herojske i plemenite ideale koje po
1933, sa kojom je imao dobar odnos. Kao mali
našem mišljenju zastupaju kulturne institucije.
bio je introvertan i učtiv dečak koji je rastao u
Postao je psihička žrtva konačnog ratnog
mehuru, voleo je svoju majku i ona je volela
otkrovenja. U julu sledeće godine bio je
njega. Otac je bio strog i bavio se uvozom
hospitalizovan u Nirnbergu, u opštoj bolnici na
šunke. U relativno mirnom i srećnom
odeljenju psihijatrije zbog posttraumatskog
detinjstvu njegov jedini problem u određenom
stresa. Iste godine (18. oktobra) se oženio
smislu bio je, nepostojanje problema.
doktorkom francuskinjom. U pitanju je zapravo
U osnovnoj školi bio je loš đak i zvali su ga
bila nemica Silvija Velter koja je radila za
Soni. Soni je bio nespretan i ambivalentan,
gestapo u periodu 1939-42. Teško je poverovati
rastrojen i rasejan dečak koji nije znao šta želi u
da Selindžer, koji je bio kontraobaveštajac u
životu. Kako je stario priželjkivao je ono što je
vojsci, to nije znao. Vratio se sa njom u
tvrdio da prezire: novac i Holivud. Ponavljao je
Ameriku (10. maj 1945.) da bi se nakon samo
u gimnaziji Mekberi a onda je upisao vojnu
mesec dana razveo od nje zbog njenog jasno
školu, pa zatim, vojnu akademiju Veli Fordž.
ispoljenog antisemitizma.
Tada je počeo da ispoljava ljubav prema glumi i
Formirao je sopstveni skup vrednosti i
pisanju. 1936. godine je upisao studije u
sopstvene zahteve. Voleo je da sluša jazz i da
Njujorku koje je ubrzo napustio i otišao sa
piše, nastavio je da objavljuje priče u
ocem u Evropu. Posetili su Austriju (Beč) i
Njujorkeru. Posle pet godina najzad mu je
Poljsku u periodu od 1937-38 radi porodičnog
objavljena priča Mala pobuna kod Medisona.
posla (uvoz šunke i sira). Po povratku u
Na plaži ispred hotela Šeraton u Dejtona
Ameriku ponovo upisuje koledž koji ubrzo
Biču upoznaje Džin Miler (14) sa kojom je bio u
napušta da bi upisao privatni kurs iz pisanja
vezi od 1949-55. Inače, u tom hotelu se razveo
proze Kolumbia Univerziteta. Govorio je
od prve i od druge žene.
“Pisanje mi je važno, mogao bih da vam
1950.godine završava roman Lovac u raži
pokažem mnogo lepih lica na koja sam zgazio
započet još za vreme rata koji mnogi izdavači
kako bih to ilustrovao.’’ U to vreme je zapisao i
odbijaju da štampaju, između ostalih i
“Znam da postoji Bog, ovoliki broj seratora ne
Njujorker, uz obrazloženje da je glavni lik
bi bio u stanju da učini nešto ovako
suviše domišljat i introvertan, ne veruju u
veličanstveno čak ni pukim slučajem da nije ko
njega. Holden je lud, kažu. Knjiga izlazi iz
mudriji zdrave pameti umešao svoje prste.”
štampe tek jula 1951.godine i košta 3 dolara. Na
U leto 1941. godine upoznaje mladu i lepu
poleđini prva dva izdanja nalazi se slika pisca
Unu O’nil, ćerku pisca Judžina O’nila i
koju je autor kasnije uklonio. Komentari i
zaljubljuje se u nju. Izlaze zajedno po
kritike su uglavnom pozitivni osim malog broja
klubovima kada je na odsustvu a kada nije piše
kritičara koji su govorili da je glavni lik lud i da
joj ljubavna pisma od po 10-14 stranica.
je folirant. Knjiga je do danas prodata u preko
Konkuriše za prijem u školu za podoficire i biva
65 miliona primeraka i svake godine se štampa
odbijen. 1943.godine su ga prekomandovali u
u visokom tiražu (250 000 kom).
vojnu bazu blizu Nešvila u Tenesiju i unapredili
u mlađeg vodnika. Tog leta se Una, čim je

7 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Do sada je definisala generacije adolescenata širom sveta. Sam autor nije hteo nikada nikome da
proda autorska prava za snimanje filma i zaveštao je svoje naslednike da to ne čine. Selindžer je
inače voleo filmove, imao je veliku ličnu kolekciju u svojoj kući i gledao ih je gotovo svakodnevno.
Omiljeni film mu je bio 39 Stepenika A. Hičkoka.
Selindžer se venčao sa Kler Daglas (21) u Vermontu (17. februar 1955.), a u decembru iste godine
je postao otac ćerke Margaret. Živeli su na udaljenom imanju u Nju Hempširu gde je on po ceo dan
pisao u svome bunkeru iz koga ponekad nije izlazio i po sedam dana. Decu je čuvala žena kojoj je
pomagala dadilja. 1957.godine žena ga je napustila sa detetom i otišla da živi kod svoga oca u
Njujork. Ubrzo se vratila a sledeće godine rodio mu se sin Metju (1960).
Selindžer stvara danonoćno. Objavljuje knjigu (1961) Freni i Zui a 1963.godine Visoko
podignite krovnu gredu tesari. Te godine ga Žaklina Kenedi poziva telefonom u Belu kuću na
doručak što on odbija držeći se učenja svoje vedantske filozofije; žene i zlato su najstrašniji
neprijatelji prosvetljenju, pri tom žena više nego zlato, pošto ona stvara potrebu za zlatom. Zbog
žene muškarac postaje rob i gubi slobodu. Ne može da se ponaša onako kako bi voleo.
U septembru 1966.godine se razvodi od supruge koja odvodi decu i uzima deo zemlje, on
pristaje na sve. Kler se vraća studijama, završava psihologiju i postaje Jungov analitičar. U životu je
napisala više knjiga od Selindžera i nikada nikome nije govorila ko joj je muž.
U časopisu Njujorker izašla je Selindžerova novela Hepvort 16, 1924. Bio je to poslednji put da
objavljuje. Jedan od razloga zašto je prestao bio je taj što je imao dve gospodarice, umetnost i
religiju. Ostali razlozi su bili: njegova netolerantnost prema građanskom životu, bekstvo u izolaciju,
ljubav prema jednoobraznosti, mržnja prema intelektualnom seciranju, potreba za mladim
devojkama, kratak fitilj, averzija prema tome da ga neznanci dodiruju i dr.
1972.godine počinje da se dopisuje sa Džojs Mejnard (18) koja sledećeg leta na raspustu dolazi
da živi sa njim. Nakon kratkog vremena rekao joj je da ide, nije želeo da ima više dece i razišli su se.
Ona je to teško podnela, kupila je kuću u njegovoj blizini i dugo posle toga je patila. Nije mogla da
shvati njegovo takvo ponašanje /odbijanje/ posle onakvih pisama koje joj je pisao, punih ljubavi i
ohrabrenja za njen spisateljski rad. Za Selindžera nastupa po njegovoj religiji poslednji period
života - odricanje od sveta. Već duže vreme se nije pojavljivao u javnosti (većina nije znala kako
izgleda i da li je živ). Živeo je izolovan u svojoj kući sa visokom ogradom. Poslednji intervju je dao
1953.godine kada je rekao: „U neobjavljivanju ima čudesnog mira. Objavljivanje je strašno
remećenje moje privatnosti. Ja volim da pišem ali pišem samo za sebe i sopstveno zadovoljstvo.
Plaćam takav stav. Poznat sam kao čudan i ohol čovek ali samo pokušavam da zaštitim sebe i
svoje delo. Preživeo sam štošta, pa ću verovatno preživeti i ovo.’’
Nastavlja da piše i da se zaljubljuje u mlade devojke, šalje na stotine pisama ženama koje su
mu na neki način zanimljive i privlačne. Gotovo sve Selindžerove životne priče prate isti krug; lik
želi da umakne od sveta, hoće da prevaziđe čežnju, ego i druge ljude ali na kraju se uvek vraća
običnoj ljudskoj muci, pukom življenju. Njegov život je neuspeli roman, on nikada nije zaista
ponovo prigrlio postojanje
Za sve to vreme čitaoci su bili ‘gladni’ informacija o njemu. 1988.godine je napao dva fotografa
Njujork Posta ispred prodavnice koji su pokušali da ga fotografišu. 1992.godine je izbio požar na
njegovom imanju u Kornišu i javnost je tako saznala za njegovu treću ženu koja je pozvala
vatrogasce. Kolin O’nil je bila medicinska sestra 40 godina mlađa od njega. Požar je opustošio sve
osim njegove spavaće sobe i radne sobe u kojoj su bili dokumenta i rukopisi. On se za sve to vreme
gašenja vatrene stihije kao dete skrivao od vatrogasaca i novinara.
J. D. Selindžer je ostao upamćen po romanu Lovac u raži ali i po tome što je privatnost
uzdigao do nivoa vrste umetnosti. Kada su se 1996/97 pronele glasine da će biti objavljena nova /
stara/ knjiga Hepvort 16, 1924, odmah je izbila na treće mesto najprodavanijih knjiga po
porudžbinama u pretplati. Ništa od toga nije bilo, Selindžer je odustao od svega i zapretio tužbom.
Njegova nekadašnja ljubavnica Džojs Mejnard, sada samohrana majka troje dece, prodala je pisma
koja joj je Selindžer pisao. Prodata su na aukciji u Sotbisu u Njujorku. Kupio ih je bogataš Piter
Norton za 156.000 dolara i vratio Selindžeru. Tako je misterija ispletena oko sfinge nastavila da
traje.
Ostaje pitanje, ko je zapravo J. D. Selindžer? Tajanstvena legenda ili smešni klovn, pustinjak
koji je ćutanje pretvorio u najrečitije delo, umetnik koji je postao ikona svoga doba pokazavši /i
dokazavši/ kako pre tog uzrastanja morate da ubijete ono u šta vas drugi pretvaraju.
Retki prijatelji koji su dolazili u kuću svedoče o postojanju sefa ali šta je u njemu i da li
napisana dela zaista postoje videćemo kad za to dođe vreme. Jedno je ipak sigurno, u tom sefu su
bile sve njegove emocije dok je on uništavao sebe povlačeći se sve dublje u tišinu svedočeći pri tom
o željenom a nikad dosegnutom zaboravu na Unu i na rat.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 8


КУЛТУРА СЕЋАЊА, НОВО
ГРОБЉЕ, КУЛТУРА СМРТИ
Мирлослав Васић, културолог
Ново гробље у Београду, несумњиво,
представља један од најзначајнијих
меморијално-споменичких целина у Београду
и Србији, а има своју вредност и у укупном
споменичком наслеђу те врсте у свету. То је
отворена књига у којој се налазе највећа
имена, великани историје, културе и
уметности“. (Секулић, Ј. НОВО ГРОБЉЕ У
БЕОГРАДУ СПОМЕНИЧКО НАСЛЕЂЕ -
ПРОБЛЕМИ ЗАШТИТЕ у ДК 7.025.3 :726.8)
Историја београдских гробља је повезана
са судбином и историјом града. Хришћани,
православни у Београду имају своје богато
Црква Светог Николе на Новом гробљу
културно наслеђе и културу сећања. Током
турске власти у Београду, Српско гробље
налазило се на Савској падини (гробље се
пружало од Варош Капије до Зеленог Венца).
Већина Срба у Београду је у том периоду
живела око Варош капије. Такође, поред овог
гробља, Срби су своје умрле сахрањивали и око
старе српске цркве (Доситеј Обрадовић).
Еманципација Срба у XIX веку је условила и
културну слободу која је довела и до измене
погледа на културу смрти у Србији. Прво
гробље за Ослободиоце Београда у XIX веку је
подигнуто на Врачару, код Карађорђевог
9 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
КУЛТ СЕЋАЊА
парка. У време Кнеза Милоша Обреновића, на
периферији града у делу Палилуле оснива се
1826. године Ново гробље, познато као
Ташмајданско гробље. Убрзо је 1835. године
изграђена и црвка Св. Марка, ово гробље је
имало сва обележја и црквеног и државног
гробља.
Крајем XIX века, 1886. године оснива се
Ново гробље (на подручју изнад Булбудерског
потока, испод Звездаре), 1893. године је
изграђена црква Св. Николе, задужбина
Станојла и Драгиње Петровић на Новом
гробљу у Рузвелтовој, у стилу средњовековне
византијске архитектуре, по пројектима
арихтекте Светозара Ивачковића. Иконостас је
радио академски сликар Стева Тодоровић.
Црка постаје централно место у гробљу (у
физичком и духовном значењу),
идентификујући гробље као православни
хришћански простор. Ово гробље постаје
уређено гробље и контролисано од стране
државе преко законских регулатива. Посебно
велики значај је дао за формирање овог гробља
Владан Ђорђевић, који се сматра и
утемељивачем савремене комуналне политике
у Београду. „Евроцентричност београдског
Новог гробља уз сво поштовање његовог
православног идентитета, била је норма на
основу које је конституисано главно
београдско гробље“. (Ф. Каниц, „Краљевина
Србија и српски народ“, Београд у
деветнаестом веку, из дела страних писаца,
269). Феликс Каниц, такође, износи став о
толеранцији и мултикултуралности у Београду.
Феникс наводи да Београд нема гета за Јевреје
и потпуна је равноправност Јевреја у Београду
крајем XIX века. Данас је Ново гробље
културно-историјска целина. Ново гробље
чини изузетно богатство скулптурних
споменика, дела најпознатијих вајара. (Ђорђе
Јовановић, Симеона Роксандића, Ивана
Мештровића, Сретена Стојановића, Вука
Велимировић и многи други).
Између два светска рата, почело се са
сахрањивањем на Новом гробљу и осталих
вероисповести: католика, протестаната, јевреја,
муслимана. Русима, који су се населили у
Београду после Октобарске револуције
додељене су парцеле за сахрањивање.
Подигнута је 1907. године Српска
костурница, за ратнике из српско-турских
ратова 1876-1878, и српско-бугарског рата 1885.
године. Посебно су карактеристична војничка
гробља где су сахрањени погинули у
Балканским ратовима, Првом и Другом
светском рату. Почивају припадници српске
и савезничких армија, и непријатеља.
Француско, руско, италијанско, аустро-угарско,
бугарско, немачко и енглеско војно гробље су
посебне целине.
 Алеја великана, основана је 1927. године, намењена сахрањивању личности од посебног
националног значаја код српског народа (Милош Васић, Јован Цвијић, Велимир Михаило
Теодоровић, Петар Кочић, Корнелије Станковић, Илија Милосављевић Коларац, Стеван
Христић...). У истом периоду су уз Рузвелтову улицу настала је још једна просторна целина Аркаде.
На овом простору су сахрањени Никола Пашић, Миленко Веснић, Јанко Вукотић, Сретен
Стојановић и многи други. Капела војводе Радомира Путника подигнута по пројекту Александра
Васића и надгробни споменици Заслужним за отаџбину су прва обележја на Новом гробљу које је
држава подигла у част и сећања на заслужне грађане. После Другог светског рата, Ново гробље
је добило још две просторне нове целине: Спомен-гробље, бораца у окупираном Београду и
Гробље заслужних грађана или Алеја заслужних грађана је изграђена 1965. године (Петар
Лубарда, Стојан Аралица, Данило Киш, Иво Анрић, Милош Црњански, Зоран Ђинђић, Рахела
Ферари, Мија Алексић, Љуба Тадић, Стево Жигон, Милена Дравић, Драган Николић). Шири
комплекс Новог гробља чине још две целине: Гробље ослободилаца Београда 1944. и Јеврејско
гробље. Око Спомен-костурнице бораца из Првог светског рата налази се Алеја народних хероја
Југославије (Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун и многи други)
Данас је простор живота одвојен од света смрти (гробља), у историји човечанства у
појединим цивилизацијама није било такве поделе.
„Најважнији преломни тренуци везани за егсистенцију сваке друштвене заједнице, а који у
одређеној мери нарушавају њен устаљени животни ток, јесу рођење, свадба (склапање брака) и
смрт. То су уједно и прилике да чланови заједнице на адекватан начин обаве традицијом
успостављене ритуалне радње. Основни циљ ових ритуала је да се превазиђе настала,
поремећена друштвена равнотежа. Ако се то посматра са аспекта комуникације, ритуални
постају, на известан начин, регулатори друштвеног живота“ (УДК 393.7/.9(=163.41)
Оригинални научни рад 291, Милина Ивановић-Баришић, Етнографски институт САНУ,
Београд)

Урош Предић, Сироче на мајчином гробу

Страх од смрти је највећи страх код људи. Страх од смрти у рату је „најмања“, она не
фигурира као нешто што је страшно. Она је све присутна, и она тада „влада“. Смрт се у екстремно
ратним ситуацијама доживљава и као „спасење“. Код савременог Западног човека смрт постоје
извор индивидуалног страха од смрти. У пређашњим цивилизацијама смрт је била колективна,
колектив је тај са којим се делила емоција, и колектив је обезбеђивао „излечење“. Данас, смрт је
индивидуални „проблем“, више је апстрактна тема него што је била пре само пар деценија. Ми се
данас више ужасавамо смрти неко што су то наши преци. Целивање умрлог као ритуал који је
посебно значајан за Русе и Србе, све ређе је присутно на сахранама. Примери визуелне културе
смрти у српској уметности, емоционални доживљај и осећајности је посебно изражено на слици
Уроша Предића, Сироче на мајчином гробу, настала 1888. Године.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 10

 Јован Исајловић, Кнез Милан на одру

У нашој уметности има доста примера на тему смрти, Стеван Алексић,

Ауторпортрет у кафани, 1904. године; Јован Исајловић Млађи, Кнез Милан Обреновић
на одру, 1839. године; Ђорђе Крстић, Утопљеница из 1879. године итд. Радикалног
жаљења, даће, задушнице су сведене на минимум у урбаним срединама, већином су се
обичаји задржали у руралним срединама. Истраживања показују да се смрти плаше много
више младе него старије особе. Смрћу се прекида социјална, друштвена и породична веза
са покојником. Култура је у овом тексту разумљива у њезином широком и истовременом
основном значењу. Културу смрти треба да се разуме у историјском, политичком,
друштвеном и социјалном контексту. Смрт је кроз историју различито тумачена.
Филозофија, антропологија, култура, религија, уметност и наука су кроз различите
дискурсе тумачили смрт. Култура смрти се посматра као јединствен јаван феномен који
настаје као последица јавне и приватне људске делатности. Постепен прелазак покојника
из сфере живота у сферу смрти. Тај „прелазак“ почиње тренутком смрти и траје годину
дана по српским обичајима.
То је период када породица покушава да оствари комуникацију са умрлим чланом,
највидљивији вид комуникације су даће, задушнице и подизање надгробног споменика на
гробном месту. Норман Фише је истакао теорију емоционалности као кључну тачку у
дефинисању нововековне културе смрти.

11 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 PLANET POEZIJA

Poetski doček Nove godine i Šarena poetska čorba

Izašli smo iz olimpijskog grada zaodjenutog u prvo ovogodišnje sniježno ruho, neosnovano
strepeći što je bijela vjenčanica poprilično duga u decembarskom jutru na svim putevima. Klizeći
predjelima čarobne zimske idile, istrajavamo u realizaciji poetskog nauma da programima
„Planet Poezije“ povežemo i međusobno zbližimo regionalne umjetnike, ne samo književnike i
pjesnike, već slikare, skulptore, filmske radnike, glumce i muzičare. Zamišljeno je da se
međunarodna manifestacija „Poetski doček Nove godine i Šarena poetska čorba“ odvija na
drugom mjestu ne samo u Sarajevu, gdje smo započeli s druženjima 2013. godine, a do sada smo
odlazili u Maribor (2014) i Zagreb (2016). Domaćin za 2018. je Beograd.
Uprkos historijskom kontekstu, vremenskim (ne)prilikama, hroničnoj pjesničkoj besparici i
vremenskoj oskudici izazvanoj povratkom ranog robovlasništva, u kojem mnogi ne haju a tek
rijetki mare za umjetnost, 15. decembra okupili su se umjetnici koji se razumiju iz dubine duše i
čiji su se otkucaji srca nadopunjavali na Skadarliji, upravo tamo gdje su, a i još dugo će, boemi
osvanjivati kad sav normalan svijet sni.
„Zisov boemski krug“ ushićen je podržao ideju „Planet Poezije“ o upražnjavanju kulture u
suprotstavljanju nekulturi. Tako su se i posjetioci i učesnici oslobodili, pustivši duh slobode iz
čarobne lampe u multimedijalnom programu „Poetski doček Nove godine“. Svako na svoj način
stigao je u galeriju „Polet“ iz zavijanih gradova Hrvatske, Srbije te Bosne i Hercegovine.
„Poletova“ pozornica dopunjena je Novakovim šarenim kokotima, skulpturama od drveta i
metala iz serije „Zornjaci“. Zabava je mogla početi. U premijernom bloku poezije slušali smo
stihove Lili Koci (Zagreb), Ilijane Ilić (Kovin), Gorana Matića (Zemun), Romane Redžić-
Todorović (Beograd) i Belme Glibić (Sarajevo). Za muzički predah pobrinuo se sarajevski duet
Suzana Vinković, profesorica violine, i Enes Ibričević, profesor gitare. Pjesničko druženje
nastavljeno je stihovima Ljiljane Lipovac (Zagreb), Vladanke Cvetković (Beograd), Dževada
Hadžihasanovića (Beograd-Sarajevo) i Ljiljane Miličević (Beograd).

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 12

 Potom je na scenu izašao Ivan Novak,
rođeni Sisčanin iz Petrinje, koji je, pored
tri skulpture, donio gitaru i retro
mikrofon da drugi put muzikom zagrije
atmosferu galerije.
Nastavak novogodišnjih poetskih
putešestvija prošarali su stihovi Lidije
Puđak (Zagreb), Gordane Manigode
(Novi Sad), Milena Šelmića (Novi Sad) i
Jelene Gavrilović (Beograd). Muzičku
supstancu dodatno je začinio kantautor
Džani Hot (Sarajevo) u pratnji orkestra
„Renesans“. Zimske tragove stihovanih
stopa nastavili su risati Julijana Balaban
(Beograd) i Vladimir Vuković (Beograd),
te Tamara Čapelj (Sarajevo) i Dino
Porović (Sarajevo), moderatori
beogradskog „Poetskog dočeka Nove
godine“.

U završnici zvaničnog dijela večeri dodijeljene su zahvalnice Udruženja umjetnika „Planet

Poezija“ iz Sarajeva, i to galeriji „Polet“ (uručena umjetničkoj direktorici Jeleni Pavlović), te
„Dnevnom listu“ iz Mostara i portalu „Fokus.ba“.
U ovo naše moderno doba teško je donijeti bilo kakvu odluku, a kamoli nagraditi nekoga, a
da ta nagrada bude i općeprihvaćena. „Planet Poezija“ nije imala nikakvih dilema da
Specijalno priznanje za doprinos kulturi i umjetnosti u 2018. godini dodijeli plemenitoj
zagrebačkoj pjesnikinji Lidiji Puđak, idejnom osnivaču regionalnog projekta „Pjesničkom
riječju: Stop nasilju nad ženama.“

13 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

I ostatak večeri bijaše podjednako pjesnički poletan i veseo uz muziku dopunjenu plesom u
okviru „Šarene poetske čorbe“, koja se krčkala u galeriji N.EON. Nastavak okupljanja
podrazumijeva učešće svih prisutnih pjesnika koji žele govoriti svoje stihove. Tako su, pored
pomenutih pjesnika u zvaničnom dijelu, svoje stihove govorili i Katarina Sarić (Budva), Pavle
Lazić (Beograd) te Teodor Lorenčić (Beograd). Uz tanane stihove i muzičko tkanje, isprepletene
su zvjezdane niti sjaja sasvim obične večeri. Utiske o „derneku širih razmjera“ čak i dan-danas
prepričavaju savski galebovi kolegama na dunavskim splavovima. Prema neprovjerenim i
zadnjim šumovima iz više izvora, riječnih tokova i jezerskih valova, pernata korespondencija se
proširila i na pristiglu morsku populaciju na Tisi, uključujući kolibriće s kanala za navodnjavanje
D-T-D.
Ne bismo da pišemo hvalospjeve „Zisovom boemskom krugu“ ili „Planet Poeziji“, jer se te večeri
nije znalo ko je domaćin a ko gost. Pobijedila je poezija uz druženje. Zato se zaustavljamo ovdje.
Do narednog planetarnog „Poetskog dočeka Nove godine & Šarene poetske čorbe“, ostaju slike,
uspomene i sjećanja na beogradsku sesiju. Naredni susret zakazujemo u Sarajevu, pa nas do
tada ili ne zaboravite ili, kako to Balašević ispjeva, računajte na nas.

Prilog pripremili:
Tamara Čapelj i
Dino Porović

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 14


JELENA SKROBIĆ O ZBIRCI
„PESMA O ZVEZDI“
MIODRAGA LEKIĆA
Miodrag Lekić (1952) je mladenovački
pesnik čije su najveće životne ljubavi, pored
poezije, porodica, deca i selo. Njegova prva
zbirka pesama, „Poljupčići“, zasnovana je na
izmišljenim pričama koje je pričao deci dok je
uživao u druženju sa njima u prelepoj prirodi
rodnog kraja. Nakon pesama za decu i o deci,
počeo je da piše ljubavnu poeziju, a rezultat
njegovog rada u ovoj književnoj oblasti je
zbirka „Pesma o zvezdi“ koju je objavilo Ud-
ruženje književnika i ljubitelja knjige „Litera-
Mladenovac“.
Stihovi Miodraga Lekića oplemenjuju dušu zato
što su u njima prepletene najlepše reči srpskog
jezika: ljubav, poljubac, sreća, toplina, duša, srce,
proleće... Stihovi Miodraga Lekića odišu životnom
energijom i u njima dominira pozitivan stav pre-
ma budućnosti:
„Ako kiša pada, ti pomiluj kapi“.
„Pomisli na sreću i podeli ljubav“
„sreća nas čeka i lepi dani“ (Pobedimo tugu)
„Nema te zime, ni hladnoće,
i led otopi kad srce hoće,
prolazi zima, ide proleće
umesto leda, cvetaće cveće“.
(Ljubav topi sve)
U srpskoj književnosti postoje dve zvezde
neprolaznog sjaja: Plava zvezda Miroslava Antića i
15
ZVEZDA U OBLIČJU ŽENE
zvezda u beskrajnom plavom krugu Miloša
Crnjaskog. Ovom zbirkom pesama naša
književnost je dobila još jednu Zvezdu. Zvezda o
kojoj peva Miodrag Lekić je mila, sjajna, svetla,
predivnog lica, divnog tela, prelepe kose, lica bela,
„njena je duša vetrom protkana“ (Prolazi zima),
„Veliki borac, srca iskrenog/toplina teče sa lica
njenog“ (Toplinom me greješ). Zvezda lirskog
subjekta Lekićevih pesama ima oblik žene:
„srećan sam što nisi zvezda sa neba,
već dobra i lepa žena“.
(Pišem ti pesmu)
Dajući Zvezdi obličje žene, Miodrag Lekić
nastavlja da korača tragom velikana srpske
ljubavne poezije, poput Milana Rakića i Jovana
Dučića, koji su ispevali neke od najlepših stihova u
čast žene, večite inspiracije umetnika.
Pesnik u više pesama ističe stidljivost Zvezde
jer Zvezda ne bi bila Zvezda kada bi se besramno
nudila. Njena lepota i privlačnost upravo su u
kopreni stida koja je obavija. Zvezda, kao i žena,
skida tu koprenu tek kada joj se priđe iskreno,
nežno i s ljubavlju, a „pesnička ljubav je
dugovečna“, kao što kaže Miodrag Lekić u pesmi
Naredba srca.
Zajedničke crte pesnika i onih koji vole jesu
neprestana sumnjičavost i zapitanost nad svrhom
onoga što čine. Najveće, najlepše i najvrednije što
oni imaju da daju su stihovi i ljubav ili ljubav u
stihovima. Zato je Zvezda „iz srca stihovima
verena/iz duše pesmom venčana“ (Sreća). Oni se
pitaju da li je dovoljno ovo što daju. Da, dovoljno
je. Dovoljno je svima onima koji umeju da
prepoznaju suštinske životne vrednosti. Te
vrednosti smeštaju se u srce, kako kaže naš pesnik
u pesmi U srcu te nosim, jer jedino ako se u srcu
čuvaju, ne mogu da se izgube.
Paralelama između stvaralaštva velikana srpske
književnosti i stvaralaštva Miodraga Lekića može
se dodati i paralela sa Vojislavom Ilićem. Ona se
zasniva na idiličnim zimskim pejzažima, granama
posutim injem, mrazu koji šara prozorska stakla...
Zbog ovoga su pesme Miodraga Lekića ne samo
pesme osećanja, nego i pesme ambijenta.
Lirski subjekt Lekićevih pesama za svojom
Zvezdom čezne („kad bih osetio taj poljubac
nežni/kad bi zraci njeni obavili telo/kad bih
poljubio njeno lice belo“, Trebaš mi), upućuje joj
zdravicu („Danas sa tobom biti neću/ali ti želim
zdravlje i sreću, Čestitka), a ponekad se
zadovoljava i samo time da je vidi i da joj mahne.
On joj hrli u zagrljaj bez bojazni da će biti
povređen ili ostavljen. On veruje u srećnu
budućnost i nova proleća jer ima svoju Zvezdu.
Zato bi trebalo poslušati reči pesnika:
„Ko hoće srcu da ugodi
nek' da srce zvezdi da ga vodi“
(U zagrljaju)
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 HAIGU

„Zvuk vode“ u čast pjesnika Miloša Crnjanskog,

koji je antologijom „Pesme starog Japana“ prvi
upoznao Balkan s haiku formom. Dr. Stjelja,
poznata srpska književnica, politolog i prevo-
diteljica, diplomirala je na Filološkom fakultetu
u Beogradu na katedri za orijentalistiku.
Urednica je web portala „Istočni biser“ i
časopisa za kulturnu raznolikost „Alia Mundi“.
Priključila se zdušno nastanku ove knjige dajući
joj onaj fini, stručni premaz.

„TVOJE KANDILO I MOJOM

SVIJEĆOM PLAMTI“

Književnik, pjesnik, slikar i urednik časopisa

„Sapphoart“, mr. edu. računalstva, s kojim već
neko vrijeme uspješno surađujem u organizaciji
raznih književnih natječaja, Zoran Hercigonja
uložio je u stvaranje ovog zbornika svoje veliko
umijeće i profesionalno znanje, ali i senzibilitet
KAKO JE NASTAO PRVI pjesnika i slikara. Slikarevo je oko znalo
pronaći najljepše likovne predloške, a osjećaj
HAIGA ZBORNIK U HRVAT- pjesnika uočiti sklad teksta i slike. Uredio je
SKOJ zbornik i ilustrirao njegovu naslovnicu na-
dahnutom slikom koja prigodno diše japanskim
ugođajem i koja, jednom viđena, mora ostati u
Marija Juračić, prof. oku gledatelja.
Tako je stvar krenula. Nakon mnogo
Često slučaj piše priče pa je napisao i ovu. Na
dogovaranja i rada, u kojem ni autori haiga nisu
jednom njemačkom haiga portalu upoznala ostali pošteđeni, rodio se prvi haiga zbornik na
sam njegovu urednicu, gospođu Claudiu Bre- ovim našim prostorima koji podastiremo kritici
feld, veliku ljubiteljicu i poznavateljicu ja-javnosti pozivom da ga prolista i donese sud.
panskog pjesništva pa sam pročitala niz njezi-Kandilo autora haiga i uredništva je zaplamsalo
nih radova o haiga stvaralaštvu. Njezino zajedničkim sjajem. U slavu Busona, oca haige.
oduševljenje haigom ubrzo je prešlo na mene,
možda i zato što na portalu „Očaravanje“ već
dugi niz godina njegujemo haiku poeziju. Or- https://view.publitas.com/foi/tvoje-kandilo-i-
ganizirala sam poetsku igru stvaranja haiga ne mojoj-svijecom-plamti- elektronicki-haiga-
govoreći članovima portala da će igra završiti zbornik/page/1
izradom zbornika. Odaziv je bio zapanjujući i
na portal su se počele nizati prekrasne haige.
Varijacijom jednog Busonovog stiha osmislila
sam naziv zbirke. Ujedno me zabavljala misao
kako u dvije različite države postoje dvije žene
koje ni ne znaju koliko su međusobno povezane
finim nitima japanskog stiha: Claudia i Ana.
S dr. Anom Stjeljom sam već surađivala kad je
krenula u ostvarenje prekrasnog haiku zbornika

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 16

 PERONI

NA PERONU

hodala je poput tebe

pognute glave
žena koja drži
svoj dio svijeta u rukama

ja sam bio gol zavezan na

peronu sudbine
ona, isklesano sjećanje na
postanak života

razapet pred njenim nevinim

očima
bičevan pogledima čežnje
osjećam prisustvo ljubavi
u teškim mukama
UPUTE ZA RUKOVANJE
oslobođen tek huktajem sove
imam jedno srce duboko u noći
bez uputstava za upotrebu nakon što je šutke pratila
nađeno uz cestu
probao sam ga posoliti ples usana
dvoje pretučenih
stislo se dvoje krvavih vukova

probao sam ga skuhati

postalo je gotovo metalno
zabijao sam vilicu u nj
rezao ga napola
lomio kao prezrelu lubenicu RIKARD DIMIĆ
ulijevao vruće olovo u pretklijetke
i pržio na logorskoj vatri
te najzad gotovo odustao i
zakopao ga u zemlju
ispod punog mjeseca
tek kroz maglu
čuo sam anđeoski glas:
pogrešno si pretpostavljao
ne trebaju ti uputstva za upotrebu
već upute za rukovanje

ta

rukuj njime nježno

srce je to

17 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 MAJA HERŠAK
KRVNA LINIJA ZA GROB 33

Jutros se grad budi Naših sinova Čijim kanalima Jutros je grad

U nijansama olova Jer nas su odavno Protječe Kristov duh U nijansama olova
Nekoć sam voljela kišu porazile I liječi svetim dlanovima
Njeni čavli sada grebu Unutarnje bitke Napaćen narod Osluškujem kas
lice I trulimo kao stari kolci Moje zjenice pucaju Podmuklih kopita
Stare rđe cijede se Zabodeni u križ A bubnjići krvave I ne smije mi se više
I ne smije mi se više Na grobu bezimenog Od laži Ja se ne bojim smrti
Uzvratim osmijehom na junaka I ne postaju istina Ako dolazi po mene
osmijeh U sporom i bolnom Ako se omotaju Ako dolazi po krvnom
Po navici pristojnosti Umiranju Ukrasnim pridjevima redu
No, koliko je radosti Ovaj svijet je izgrađen Vjerujemo li zaista Ako dođe u bljesku
I istine - pitam se Na kostima palih U hvalospjeve mira I u njemu ode
U pristojnom čovjeku predaka Ministarstva rata Ja se bojim umiranja
I zašto nas zapravo I lomi kosti naših života Čije su duše Onih koji ostaju
Samo oni drugi ljute I znam - zacijeliti će Goblen smrtonosnih Kada se linija preskoči
Još uvijek sam sanjar jednom Grijeha Zbog mira koji
Zaljubljena u stihove Ali slomljena kost Zar ne padaju Nikada nećemo vidjeti
Samo stranice duše Ne zarasta isto Uzalud mrtvi Jer samo mrtvi dočekaju
Ne ispisujem Vrijeme - kažu Kad svijet Kraj ratovanja
Zlatnim mastilom Sve brže prolazi Poslije ratovanja Mene je strah
Moji su snovi No koliko traje Ostaje isti Hodati za tvojim lijesom
Tamnijih boja Pet minuta u rovovima I koliko često Do groba
I teže se budim Metalnih kiša Preživjeli pobjeđuju Osebujnog vodenjaka
Kažu - samoizlječivi smo U zazivu nebeske milosti Očaj svojih snova Što ni spomenik
Bol je u podsvijesti Kroz rešetke zvijezda Čije bi sjene Još nema
Lijek u nadsvijesti I čuje li itko Svakog odvratile Jer koja boja mramora
A ja ne mogu dokazati Promukle jecaje Od bojišta Doliči takvoj naravi, ne
Ni jesam li svjesna Usana posutih barutom Ja se ne bojim smrti znam
Pastuha tame Predugo gledam Mene je strah umiranja Hodaj ti, sine, za mojim
S osebujnim vodenjakom Kako razlike među nama Znoj predaka lijesom
U sedlu smrti Rađaju mržnju i ubijaju Ne štiti A ako mi te zemljom
Što nestaje Uzburkana krv Krv potomstva Prekriju prije mene ipak
Obavijen maglom Kipi u mojim jagodicama Civilizacija napreduje Neka sahrane i sva naša
Na leđima studenog Od bijesa što će moje Jedino u novom načinu Smijanja i uspomene
Iako noćima ruke Svakodnevnih ubijanja Sjećanja i mene živu
Osluškujem Biti nemoćne zadržati Jer moć je data A mrtvu
Podmukli kas potomke Pogrešnim mozgovima U grob trideset tri
Njegovih kopita Iščupane iz zagrljaja Zrakom vonja Pokraj djeda
Pločnikom spomenika mladosti Zadah moderne kuge Pokraj oca
Onih čije vrijeme Predugo gledam Nas ubijaju Pokraj tebe
Još nije stiglo Zgužvanu starost Sporo i bolno
Ja se ne bojim smrti Za okruglim stolom Savijajući
Mene je strah umiranja Što pod krinkom Kičmeni stub
Ja ljubim konačni cilj Patriotizma Dok ne pukne
Jednosmjernog Huška koračnicu Klečeći pred
putovanja Lažnih ideja slobode Gigantskim sijačima
I potajno se radujem U kojoj marširaju Čije usne
Smrti vladavine Tek djeca Žedne klanja
Moralnih patuljaka Predugo slušam Pjevaju o životu
No, neka dođe iznenada Ocvale glasove Kažu - samoizlječivi smo
I brzinom trkaćih konja Nakićenih oltara No, što može zaliječiti
Zađe u suton Što kliču Krvavo srce majke
Zrak vonja Slatkoću Kad se bijeli ljiljan
Otrovima rata Umiranja za mir njenog vrta
Kamatari naših života A prešućuju ubijanja Posiječe za komad
Traže svježu krv Svakog crkvenog brata Trobojnice

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 18


Mario Lovreković
Dva lica pakla
Unakaženi leševi
kotrljaju krugove užarene
lave.
Sizif noktima kida
glasnice razuma
s druge strane pakla.
Bosonoga obitelj čeka
na hladnoj keramici klaonice.
Azazel proždire mržnju
ukrašenu aureolom osvete
s druge strane pakla.
Grkljani u rukama zaklanih
odbacuju krv i zrak.
Kain oštricom kažnjava
mekoću očnih jabučica
s druge strane pakla.
Poremećene sjenke
gutaju najoštrije žilete.
Suicid neprestano
siluje sestru kaosa
s ove strane pakla.
Vjera umire
u mukama
lažnih svjedoka.
Suze gase svijeće
ohlađene radosti.
Smrt pljuje
izbijene zube
po truplu
raspadnutog života,
zadavljenog
u očima tragedije
s obje strane pakla.
POEZIJA
Na poklopcu lijesa
Tragovi su ostali,
nakon tebe. razmišljam o čemu govore.
Vrijeme sam zarobio, Odaju li strah i patnju?
čitajući tvoje znakove, Kajanje?
tvoje poruke Čitam tvoje znakove i znam.
i naposljetku ostadoh slijep. Živu sam te pokopao.
Što si mi to htjela reći? To su samo krvavi,
Zasigurno si htjela otići, slomljeni ostaci tvojih nokti-
bez pozdrava i dodira, ju na poklopcu lijesa.
posljednjeg poljupca,
otići bez strasti i srca.
Zasigurno si htjela ubiti,
stvoreno u zajedništvu,
podariti mi ludost,
silovati mi prokletu dušu
i nevinu djecu našu;
zasigurno si smjerala,
podariti im smrt.
Inače kćeri naše ne bi suzama
vrištale,
ne bi se umorne tresle i prizi-
vale ime Božje.
Ili si beznađem svoje duše,
prizivala demone,
slobodu koja stanuje u vatri,
koja blaguje bez da joj se jelo
nudi.
Što si mi to htjela reći?
Krv s tvojih usana nije nes-
tala,
samo više nije živa i ne teče.
Krvlju tvoje djece goste se
crvi,
niti ona više nije topla i ne
teče.
Ostala je zamrznuta u
majčinoj ljubavi.
Što si mi to htjela reći?
Kćeri naše zaklane snivaju,
spokojne ih tmina proždire.
Da li si mi to htjela reći?
Da si ih ubila?
Čitam tvoje znakove,
19 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 PESNIKINJA UNDERGROUND SCENE
Mario Lovreković Lovra

Tanja Ocelić jedna je od onih koji

neumorno stvaraju i dokazuju da kultura ni- Putovnica poljupca
kada neće biti poražena u raljama pirana Praznovijerno Prepolovljena
zapostavljenog društva. Tanja svoje stihove Paranormalna Priča
Prve Pooble Pentagrama
dijeli u krugovima underground scene te su
reakcije na njezinno stvaralaštvo prilično do- Preorana Prošlost
bre. Rođena 1969. godine u Pakracu, mada Prosuta Po Podiumu
već više od trideset godina živi u Sloveniji. Za Prašnog Putovanja
sebe tvrdi da nije pjesnikinja, književnica te
da je dvojezičnost pisanja poezije, haiku Paklena Prepreka
poezije i kratke proze samo njen drugi Svijet Presjek Paučine Preko Postoja
u kojega voli pobjeći iz surove realnosti, čisto Pocrtan Prugom Postoječeg Pravca
da si nahrani dušu. Članica je više literarnih
klubova i društava u Sloveniji, Hrvatskoj i Prodoran Pogled Prije Prolaznosti
Srbiji. Svoju samostalnu zbirku još uvijek ne- Prekrižanih Plamena
ma, ali radovi su joj objavljeni u mnogobro- Putovnicom Prvog Poljupca
jnim zajedničkim zbirkama po Sloveniji i
Hrvatskoj. Tanja piše zanimljivu poeziju, vri-
jednu čitanja. Sara H
u tijelu opatice
iza zastora glume

Umiljata mačkica mala ružna glupačo

Budi moj besmrtna i božanska
zvijer
sviraj joj cigane
na podijumu noći
zapucketaj pogledom prekrsti
repom po goloj koži dodaj se u njeno ime
umiljato predem
kandžama crtam ti
tragove strasti Čista klasika
udahni Stari gramofon
dobra muzika
izdahni
zaurlaj čista klasika
iščupaj krik iz mojih grudi
(spasi nas rešetaka boli) ploča koja se još vrti
uđi
od bluza do roka
u moje carstvo od muža do žene
nagonom od pulovera do ljubavnice
povedi se od vuka do Crvenkapice
što dublje od lovca do patuljka
prema slobodi od objektiva do kaosa
od gora do mora
od prijateljstva do smrti
od otoka pa do srednjeg oka
od sata do mata
od trube do džeza
od perverzije do bijega
Sve do dna Jack Danielsa

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 20


KULTURA I UMETNOST
_______________________________
Gluma kao
autentičan izraz
komunikacije
Stefan Nikolčić iz Sombora, student
subotičkog univerziteta spojio je
glumu i ekonomiju. Poznat kao
humanista, mladić kome je „stalo“,
što ne krije i često bez pardona ume
da nazove stvari pravim imenom,
kaže da je život bez humora fatalna
greška. Nije ljubitelj društvenih
mreža, ali je i te kako prisutan sa
svojim stavovima i primerom
mladima kako da se okrenu kulturi i
umetnosti čiji je promoter. Stefan se
za sada glumom bavi amaterski, a
kao deo Američkog kutka, kulturnog,
obrazovnog i informacionog centra
koji je nastao usled saradnje grada
Subotice i ambasade SAD-a u
Beogradu, sudelovao je u predstavi
„Veče desetominutnih drama“.
Predstava je održana u junu mesecu
ove godine, u Dečijem pozorištu u
Subotici. Inače, desetominutne drame
su karakteristične za američku
pozorišnu scenu koje se od
sedamdesetih godina šire po Americi i
Evropi. Dramski pisci, na savremeni
stil života odgovaraju tematskim
pozorišnim večerima u trajanju od
deset minuta, nudeći izazov
glumcima. Tako je i ova predstava
zahtevala brzu transformaciju, a
teme su bile: porodica, ljubav, nasilje.
INTERVJU
Kako je došlo do saradnje sa Američkim
kutkom i šta vam je to iskustvo donelo?
Komšinica iz moje zgrade me preporučila devojci, tj
rediteljki koja radi u Američkom kutku i tako je
počela saradnja sa njima. Rad sa njima mi je doneo
iskustvo više, da više verujem u sebe i u moje
sposobnosti.
Porodica i nasilje u porodici su tematska
okosnica desetominutnih drama u kojima
glumite. S obzirom da je sve aktuelnija tema
borbe protiv nasilja, i participira u svim
segmentima društva pokušavajući da
probudi svest kod ljudi, recite nam na koji
način se boriti?
Upravo se radi o tome. Kod nas su trenutno, po
mom mišljenju, prisutni najgori oblici nasilja. Ako
ćemo izdvojiti jedan od najgorih, to je definitivno u
porodici, pa zatim van kuće na raznoraznim
događajima, po društvenim i javnim ustanovama
(diskoteke, kafane, restorani itd...). Boriti se tako
što ćemo uvek da imamo nekoga iza sebe, neko ko
može da nadjača i da se suprotstavi svima onima
koji su pokretači nasilja. Drugo, obratiti se Mup-u i
sličnima. Tako ćemo izbeći posledice i suočiti se sa
situacijama koje su izložene nasilju.
21
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Postoji mnogo vrsta
nasilja, pa i medijskog,
naročito s obzirom na
rijalitije i žutu štampu, pa
nam recite, da li mislite da
su mišljenja podeljena i da
je, kao što pojedinci
sugerišu, u redu samo
promeniti kanal?
Naprotiv. Nisu mišljenja
podeljena, na veliku žalost. Ali
kad bi svi razmišljali
racionalno i kad bi svi bili
složni, pisali bi peticiju da se
ukinu svi rijaliti programi u
Srbiji. To je po meni odsustvo
mozgova i magnet za
beskorisno prikupljanje
informacija i podataka. Jedan
skroz nepotreban i razoran
projekat koji nas je doveo do
minusa. Nije dovoljno
promeniti kanal, jer obično sve
što je prikazano na Tv-u, to je i
na društvenim mrežama
(Fejsbuk, Tviter itd...), pa i u
novinama.
Imali ste priliku da
sarađujete sa Milenom
Dravić. U kakvoj vam je
uspomeni ostala i da li ste
propustili da je nešto pitate
ili da joj nešto kažete?
Bila je to jedna kratka, ali jako
značajna saradnja. Bilo ju je
čast poznavati. Ako neko može
da ti pokloni toliku količinu
ljubavi i saveta, onda je to
apsolutno Milena Dravić.
Ostaće mi u zaista lepom
sećanju, mada ona i dalje živi.
Hteo sam samo da je pitam da
li želi biti moj gost kad sledeći
put dođe u Suboticu.
Šta je za vas gluma:
umetnost ili ujedno i jedna
od mogućnosti autentične
komunikacije s drugima,
jer kako je Prust rekao,
samo pomoću umetnosti
možemo izaći iz sebe i
znati što neko drugi ne vidi
od tog svemira koji nije isti
kao naš?
Za mene je gluma prvenstveno
umetnost, a može i da bude
jedna od mogućnosti
autentične komunikacije, kako
ste i naveli. Nažalost, kada smo
na sceni i kada glumimo, to je
često odraz onoga kakvi smo
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
mi zapravo.
Uvažavam Prustovu teoriju, ali
ne vodim se po njoj, niti bih
nekome preporučio da
razmišlja kao on.
Kakvi su vaši planovi u
budućnosti što se tiče
glume? Da li ste planirali
da ostanete u Subotici i da
se bavite glumom, a možda
i osnivanjem dramske
radionice?
Ako mi verujete, sve što
planiram, nikad mi se ne
ostvari, ali svakako bih voleo
da mi se ostvari to što oduvek
želim. Ako se već pitam da li
bih voleo da ostanem ovde,
apsolutno ne. Nije ovo moj
teren, ne mogu da se naviknem
na boravak ovde, iako je prošlo
više od dve godine. Što znači i
da ne razmišljam o osnivanju
dramske radionice, koliko god
da volim ovu profesiju, iako
sam pozvan da budem deo
ekipe.
Kako vidite sebe za nekih
deset godina?
Vidim sebe kao jednu
ostvarenu i potpuno formiranu
ličnost. Mnogo truda sam
uložio u sebe i u neke stvari u
životu, tako da očekujem sebe
da vidim u tom izdanju. Jer
kako kažu "kako radimo, tako
nam i jeste".
Sigurno je da svaki mladi
glumac želi da bude
autentičan ali ipak moram
da vas pitam da li ste imali
uzore u svetu glume kada
ste poželeli njome da se
bavite?
Svakako. Prodoran i Biću skroman. Želja mi je samo
autentičan, drugačiji od
ostalih. Nabrojaću vam
umetnike iliti uzore pomoću
kojih sam zavoleo ovo
zanimanje: Bata Živojinović,
Nikola Simić, Milorad Mandić
Manda i Dragan Nikolić.
Zatim: Milena Dravić,
Radmila Savičević, Seka Sablić
i Ružica Sokić.
U kojoj pozorišnoj
predstavi biste voleli da
glumite?
Uh, malo teže pitanje. Izdvojiću
dve, možda "Koštana" i "Čudo
u Poskokovoj Dragi"
22
Recite nam da li spadate u
pristalice osavremenjava-
nja lektire? Uvedene su
neke izmene, i da li mislite
da je to dovoljno? Šta biste
vi uveli u obaveznu lektiru?
Pa i ne baš. Upućen sam u to
da je došlo do nekih promena,
ali opet, po meni ne treba više
ništa da se uvodi. Iskren da
budem, lektire mi nikad nisu
bile jača strana. Dok mi je bilo
u obavezi, čitao sam, ali ih
nisam doživljavao. Mislim da
se radi o savremenosti.
Možete li izdvojiti tri knjige
kao vašu preporuku za
čitaoce?
Dobro obratiti pažnju na:
"Stefan Nemanja - rađanje
države" , "Pokondirena tikva" i
"Krvava bajka"
S obzirom da ste apsolvent
ekonomije, da li je ona bila
vaš prvi izbor ili je
porodica imala uticaj na
vas?
Nije, ali roditelji su me
posavetovali da je uvek dobro
imati dva zanimanja i da je
diploma uvek dobrodošla. Lepo
je danas kad imaš neko zvanje,
nešto po čemu se ističeš.
Kako izgleda jedan dan
studenta u Subotici?
Svaki moj dan je kreativan.
Teretana, učenje, prikupljanje
informacija na internetu i
novinama, i izlazak po
mogućnosti. Bitno je da ne
izgubimo vreme i dan na nešto
što nam nije korisno.
Za kraj, podelite sa nama
jednu novogodišnju želju?
da Novu Godinu ne dočekam u
stanu, jer to bi bila četvrta po
redu. Znači bilo gde, u društvu,
okružen zimskim čarolijama i
ljudima koji će ceniti moje
prisustvo.
 UMETNOST FOTOGRAFIJE

Bojana Durman rođena je 26. maja 1992. godine u Beogradu. Završila je

osnovnu i srednju
školu, a trenutno studira Novu akademiju umetnosti, smer fotografija.
Od malih nogu ima sklonosti ka slikarstvu i vajarstvu, kao i ka pisanju poezije i proze.
Objavila je
dve zbirke poezije ,,Melodija srca“ 2015 i „Oluja“ 2016. Član je tri književna kluba.
Fotografijom se bavi 7 godina. Fotografisala je mnoge koncerte, pozorišne predstave,
proteste, promocije knjiga, tribine... Verni prijatelj joj je Canon.
Fotografisala je mnoge ljude iz sveta umetnosti, novinarstva, književnosti, politike... Neki
od njih su: Ljubivoje Ršumović, Zoran Kesić, Dado Topić, Dobrica Erić, Raša Popov,
Mihailo Janketić, Svetlana Bojković, Caci Mihailović, Milan Ćulibrk, Petar Peca
Janjatović, Cune Gojković, Tozovac...
Sarađivala je sa radio Lagunom, Jugotonom (Croatia records), Mikser House – om...
Dobitnik je mnogih nagrada, zahvalnica i pohvalnica.
Dobitnik je i Oskara za humanost a uručio joj ga je lično Dimitrije Bjelica, prvak sveta u
Magičnom šahu.
Živi i stvara umetnost u Beogradu, na njenom omiljenom Voždovcu.

23 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 24
25 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 26
 PRIKAZI

SLOVENSKA VERZIJA “ORKANSKIH VISOVA”

Dušan Varićak
Besciljno lutamo slepim orbitama, bespomoćni, sami

James Douglas Morrison

Biblijska, starozavetna priča (nikako ne i izmaštana legenda) o branju ploda s Drveta

saznanja i Padu, prevedena na rečnik psihologije, znači upravo to – spoznaja ega! Mo-
tivski srodna, a suštinski istovetna, biblijskoj priči je i starogrčki mit o Pandorinoj kutiji –
prva žena, načinjena od zemlje i vode, Pandora (Evin pandan) u posedu je vrča u kome su
bila pohranjena sva zla ovoga sveta. I, naravno, čim ga je otvorila, ova se raširiše na sve
četiri strane; ponovo spoznaja ega kao izvora svih ljudskih patnji i nedaća. “Ja”, kao jedini
i jedinstveni, nasuprot svemu što nije to “ja” – celom svetu, svemu postojećem, svemu što je
“ne-ja”… To je naš najveći usud i prokletstvo.

Posle četiri romana, isto toliko zbirki poezije, prevedene poezije i priča za decu, Zorica Tija-
nić javlja se svojim novim romanom, „Do svidanja Avgustina“, u izdanju Neopresa iz Beo-
grada. Šta reći o novom delu ove savremene srpske književnice i novinarke? Roman je to čija
se radnja odvija u Rusiji, ali i mnogo šire – između jave i sna, života i smrti; isprepletanost je
to ovog i onog sveta, sveta živih i sveta mrtvih, mada su ličnosti (i žive, i one koje to nisu)
uglavnom sa prostora bivše Jugoslavije. Koloplet isprepletanih, teško razmrsivih, zagonet-
nih odnosa između živih aktera, kao i između živih i mrtvih; preplitanje i međuzavisnost
ovostranog i onostranog; ljudska bića i njihovi duhovni „čuvari“ i „pratioci“ s one strane; sve
je to milje u kojem se, kao zbunjeni i ošamućeni prolaznici kroz život (ili ono što se životom
naziva), kreću, glavinjaju bolje rečeno, likovi romana „Do svidanja Avgustina“.
I zašto dvoje ljudi u nekoj svojoj emotivnoj sprezi obično ne mogu da ostvare norma-
lan, zdrav, kreativan i stabilan odnos (kao što to već znamo iz iskustva – i svog, i tuđeg), već
neprekidno tavore u uzajamnom povređivanju svih mogućih vrsta i oblika – prebacivanjima,
optužbama, uvredama i svemu ostalom? Šta je istina o ljubavi između dva ljudska bića, nje-
na suština, i šta se krije iza maske ćudljivog, okrutnog demona? Šta čovek uopšte traži u on-
om drugom, u tom odnosu koji nazivamo ljubavlju? Pitanje je to na kojem su koplja lomili
nebrojeni pesnici, pisci, umetnici uopšte, filozofi, psiholozi i svi ostali, kao i običan svet,
odvajkada.

27 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Ono što čovek traži – to je on sam, traži samog sebe, sopstveni odraz – kao u ogledalu, jer ono
što nas najviše privlači – to smo mi sami! U korenu svake ljubavi je ljubav prema samome sebi
(što bi Milan Rakić rekao u „Iskrenoj pesmi“, „Ja u tebi volim sebe sama“); u osobinama
voljene osobe mi tražimo sopstvena svojstva. Ali – pažnja – tu nije reč tek o običnoj, vulgarno
shvaćenoj narcisoidnosti. Čovek ne želi svoju identičnu kopiju, odraz u kojem će ugledati real-
nog sebe – svoje „realno ja“, on teži da u kombinaciji s „drugim“ nadopuni svoje nedostatke,
nesavršenosti (kao kada u slagalici tražiš, pronalaziš i ubacuješ deliće mozaika koji nedostaju u
kompletnoj slici, i to tačno tamo gde nedostaju), da se nadogradi, ne bi li tako postigao
savršenstvo i ostvario svoju celovitost. On u svom „odrazu“ hoće da ugleda svoje „više“,
savršeno, ono „idealno ja“.
Ali, nažalost, to je tako najčešće samo u teoriji. U tom uzajamnom preklapanju, nadopun-
javanju i nadograđivanju u potrazi za celovitošću, za svojim „idealnim ja“, parovi se neretko
pronalaze u pogrešnim tačkama – u „lošim centralnim kontaktima“, što bi rekli psiholozi. I on-
da kreću problemi – trzavice, svađe, prepucavanja... i tako u nedogled.
Tako se i Augustina i Teo, glavne ličnosti romana, nalaze u neprekidnom nerazumevanju,
sučeljavanjima i razmimoilaženju. Ona je četrdesetsedmogodišnja dobrodržeća nastavnica vio-
line, romantična, željna ljubavi i pažnje, posle traumatične prve mladosti, neprekidno između
jave i sna u kojima komunicira sa pokojnicima. On – duplo mlađi od nje, pomorac, nepoprav-
ljivo problematičan i vazda u nizu sumnjivih poslova, prevejani manipulator sa potrebom da
kontroliše svakog (a pogotovo žene s kojima je), uz to još i patološki ženskaroš i narkoman...
Okreni, obrni – nimalo obećavajuće.

Posle još jednog u nizu njegovih odlazaka, Avgustina počinje da preispituje sebe i njihov odnos
– ubeđena da je konačno shvatila da je Teo (misteriozni Gospodin T.) samo iskorišćava, manip-
uliše njome i da mu ona suštinski ništa ne znači, uprkos njegovim uveravanjima da je stvarno
voli. Mogućnosti da u tako nešto poveruje nimalo ne doprinose ni njegovi protivurečni postupci
– nakon izliva naizgled najiskrenije ljubavi, obično slede salve uvreda ničim potaknute s njene
strane. Misli da je najzad uvidela da joj je Teo bio samo sinonim za iluziju koja joj je prijala, pa
ju je pohranjivala. Prvo joj je pomogao u psihološkom smislu, kroz razgovore, a potom se
udaljio od nje – kada je nekako stala na svoje noge, a on našao novu „žrtvu“ (po njenom
mišljenju), ostavivši joj insulinsku rezistenciju za uspomenu. Stvorio je ovisnost u njoj, a onda
otišao.
„Shvatila sam da volim zarobljenost u kojoj me Gospodin T. držao. Volim i njegovu pos-
esivnost, ludilo, to što me ostavlja. Mazohista u meni voli kad patim.“
Da, na prvi pogled zaista izgleda kao da je tako kako ona zaključuje, i pored dilema koje
nastavljaju da je proganjaju (i na javi, i u svetu snova). Ali, ništa nije isključivo samo crno ili
samo belo, pogotovo pokretač često kotradiktornih čovekovih postupaka koji učestvuju u
kreiranju komplikovanih, zamšenih i teško objašnjivih ljudskih odnosa – ličnost njegova u
prevodu. Ona najčešće obitava u „sivoj“ zoni.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 28

Svaka medalja ima dve strane; tako i Teo ima
neku svoju istinu o njihovom odnosu. Mada
realno bremenit valjda svim mogućim poroci-
ma koji postoje, vezan je za nju na svoj način i
oseća da je ona jedina koju bi zaista mogao da
voli. „Ja sam ništarija, pomorac, narkoman,
neko ko te voli.“ Iskreno želi da joj pomogne,
čak se premišlja i da je prepusti svom rivalu
Darsiju ne bi li je spasao od sebe. On, i takav
kakav je, sudeći samo po suvoparnim činjeni-
cama i postupcima – oličenje zla, razmišlja o
tome da učini nešto krajnje nekoristoljubivo
za nekog drugog, čak i na svoju štetu! Dakle,
nešto što ni na pamet ne bi palo većini
„dobrih“ ljudi.
A Avgustina, sa druge strane (mada na
prvi pogled potčinjena i žrtva u tom odnosu),
kako to obično u životu između dvoje ljudi bi-
va – pokušava da ga promeni i prilagodi sebi,
njega koji, iako želi da joj pomogne, beži od
mira i statičnosti k'o đavo od krsta, nesposo-
ban da izdrži tri dana na jednom mestu, zbog
čega se plaši da ostane s njom da se ne uguši.
Jer Teov životni moto (ili barem jedan od njih)
bi se mogao izraziti sledećim rečima – svaka
pripadnost je gubitak slobode. Njena pos-
esivnost deluje katastrofalno na njihov odnos
baš zbog takve strukture njegove ličnost, te on
stoga neprekidno beži da bi se vraćao; svestan
da bez nje ne bi mogao da diše, ali isto tako i
da ga ne bi držalo mesto.
Prebacuje joj u njihovim postmortem razgo-
vorima, „ Nisi me prihvatila da sam takav ka-
kav sam“ i „ Gušila si me.“ A sebe prekoreva,
„Zašto je nisam mogao voleti? Možda nisam
voleo sebe... Uništio sam sebe, tako što sam
uništio nju.“ Proganja ga „krivica zločinca koji
je ubio ljubav“.
Voli je, a istovremeno i mrzi zato što je
voli. „Ponekad nisam mogla odrediti da li je
njegov pogled strast ili tama“, primećuje
Avgustina. Tako se svaki njihov susret
završava sa „Do svidanja Avgustina.“
29
Zorica Tijanić, dakle, u svom romanu ne pri-
kazuje likove statično, “crno-belo”, već
svakom, uključujući i dva glavna, daje
mogućnost da se “opravda” – osvetljavajući
situaciju u kojoj se nalazi i zbivanja kojih je
akter iz njegovog ugla (kao što se vidi iz
prethodnih primera), pri čemu se jasno
uočava da su obe strane (svaka sa svog stanov-
išta, svoje tačke gledišta) – u pravu! Teo, zato
što beži od njene posesivnosti, kao što bi
valjda i svako drugi na njegovom mestu (jer
kome još prija da ga neko drugi menja i ob-
likuje po svom “kalupu”); a i Avgustina, zato
što želi normalan, što će reći – ustaljen, miran,
bez stresova i trauma odnos.
Na kraju, izmorena tim neprekidnim
odlaženjima i dolaženjima, nesigurna i u sebe i
u sve oko sebe (kao i u realnost onoga što joj
se dešava), naša junakinja umire od insu-
linskog napada. Otišla je Avgustina mirno i
dostojanstveno, baš kao što je i živela. Teo tek
tada u potpunosti shvata da je zaista voleo, ali
više nema pomoći – uviđa da se više nikada
neće pomiriti posle svađe. Sada je konačno
slobodan, samo – šta da radi sa svojom slo-
bodom?
Ostaje mu još samo da vapi put neba, kao
ono Hitklif u “Orkanskim visovima”, “Zašto si
otišla? Zašto Avgustina?” Sve bi sada dao da
može da je vrati, počinje da mu se priviđa i
vodi duge razgovore s njom (psiholozi bi rekli
da je to samo njegovo razračunavanje sa
samim sobom i sopstvenom savešću, ali – da li
je baš tako, da li je samo to?) Agustina mu se
vraća i proganja ga, isto kao što je i Kejt
proganjala glavnog junaka romana Emili
Bronte, tog neverovatnog, fascinantnog dela
koje uveliko prevazilazi okvire vremena u
kome je nastalo i romantizma, pa čak i realiz-
ma. A i Teo razmišlja poput Hitklifa, “Ona
misli da je smrt zapreka da je pronađem.
Znam da koračam prema njoj… Uskoro draga
moja, uskoro.”
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Baš kao kod E. Bronte – dvoje ljudi koji nisu
uspeli da ostvare svoju ljubav za života, traže
se i nalaze po smrti. Kad već zajedno nisu
mogli biti za života, onda makar da to budu u
smrti.
U romanu, sem dva glavna lika, Avgus-
tine i Tea, postoji još sijaset drugih ličnosti –
što živih, što mrtvih ( Ana i Tomas, njihovi
duhovni “pratioci” i “čuvari”; Igor i sin mu
Boris; Darsi, Anin unuk; Dirigent, Avgustinin
prvi ljubavnik s kojim je imala traumatično
iskustvo, i mnogi drugi). Ipak, okosnica dela
se vrti oko to dvoje – Avgustine i Tea. S tim u
vezi, u podtekstu celog romana “Do svidanja
Avgustina” kao da se provlači pitanje koje je
uputio najpoznatiji lik iz književnog dela Meše
Selimovića, “Koje su onda mogućnosti za ljud-
sku sreću?”. I neminovni odgovor velikog pis-
ca, “Svaki čovek je uvek na gubitku.” Tako i
Zorica Tijanić, ne po prvi put u svom ukup-
nom proznom delu, otvara dilemu – postoji li,
uopšte, ikakva mogućnost uspostavljanja
istinskog, suštinski zaista ostvarenog kon-
takta, odnosa i bliskosti između dvoje ljudi; ili
smo osuđeni na večito preganjanje i sukoblja-
vanje dva nadmena, suprotstavljena i nepo-
mirljiva ega?... Sve dok, na kraju, ne bude
prekasno.
Jer biblijska, starozavetna priča (nikako
ne i izmaštana legenda) o branju ploda s
Drveta saznanja i Padu, prevedena na rečnik
psihologije, znači upravo to – spoznaja ega!
Motivski srodna, a suštinski istovetna, bib-
lijskoj priči je i starogrčki mit o Pandorinoj
kutiji – prva žena, načinjena od zemlje i vode,
Pandora (Evin pandan) u posedu je vrča u
kome su bila pohranjena sva zla ovoga sveta. I,
naravno, čim ga je otvorila, ova se raširiše na
sve četiri strane; ponovo spoznaja ega kao
izvora svih ljudskih patnji i nedaća. “Ja”, kao
jedini i jedinstveni, nasuprot svemu što nije to
“ja” – celom svetu, svemu postojećem, svemu
što je “ne-ja”… To je naš najveći usud i
prokletstvo.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
I, logički odgovor na prethodno post-
avljeno pitanje – u kontekstu takvog stanja
stvari, mogućnost ostvarivanja pravog, zaista
suštinskog kontaka i odnosa između dva ljud-
ska bića svedena je na minimum. Retki pri-
meri koji govore drugačije, samo su izuzeci
koji potvrđuju pravilo. Nažalost.
Zorica nam upravo to, uspešnim liter-
arnim sredstvima, i predočava u svom
romanu. Ta neprekidna borba dva bića osuđe-
nih na ljubav, usamljenost i razdvojenost,
posledica je najgoreg mogućeg izbora koji smo
mogli napraviti kada smo uzbrali zatrovani
plod sa Zabranjenog Drveta i survali se u
ponor večne otuđenosti, nerazumevanja i
razmimoilaženja sa svojim “drugim” – dru-
gom polovinom sopstvene celovitosti (po
grčkom mitu, i ne samo po njemu). Kao što je
to sasvim ispravno primetio i Boris Mandić za
autorkin postupak, “Poezija usamljenosti,
vapaj za spajanjem, rat sa sobom, rat protiv
drugog, rat, razdvajanje, uništenje… Proza bo-
la, iz kojeg priča bol za drugi bol.”
Tu mi neminovno na pamet padaju sti-
hovi Džejmsa Daglasa Morisona, “Besciljno
lutamo slepim orbitama, bespomoćni, sami”,
kao ilustracija svega prethodno rečenog. Jer,
orbite su neprekidno i neminovno (po prirodi
stvari) u razmimoilaženju – nikad se ne mogu
susresti u nekoj tački preseka, a kamoli
preklopiti. Isto kao i ljudska bića.
Barem na ovom svetu ne. Ali, ako ne u
ovoj stvarnosti, ovoj dimenziji, zašto u nekoj
drugoj ne? Jer, nema kraja, nema smrti, priča
se nastavlja i dalje, negde drugde. “Smrt ne
postoji, postoje samo seobe”, veli Crnjanski.
“Ljubav ne umire. Smrti se ne boje oni
koji vole, jer ništa nije izgubljeno što je bilo u
nama… Zato nikad ne reci zbogom, već samo
– doviđenja, draga moja, do svidanja Avgusti-
na”, kraj je, ali samo romana.
Do svidanja, do sledećeg susreta sa
Zoricom Tijanić.
30
 PUTOPIS

HERCEG NOVI ILI PRIČA O SOLI, SMRTI I JEDNOM

SEPTEMBARSKOM DANU 1991. GODINE

Putopis: Boris Maksimović

Izvor: https://hodoljub.wordpress.com/

Ne znam u kom mi se tačno trenutku javila želja da idem u Herceg Novi, ali znam da je bila
praćena idejom da u tom gradu nikad nisam bio, da su u njemu živjeli Ivo Andrić i Zuko Džumhur
i da ima predivan stari grad. Nije to bog zna kakav spisak razloga, ali meni i mojoj krasnoj supruzi
bio je dovoljan da se krajem jula ove godine našim automobilom japanske proizvodnje zaputimo
ka tom gradu ne baš sasvim sugurni šta ćemo u njemu da nađemo.

Put od Trebinja ka Herceg Novom izgleda kao da se tu ništa nije promijenilo u zadnjih nekoliko
hiljada godina. Malo je kuća, sve su kamene i izgledaju kao ostaci iz nekog drugog vremena, a
okolna brda i planine daju utisak kao da bi svakog trenutka, umjesto građana koji idu da u slanoj
vodi liječe rane nastale pod uticajem poznog kapitalizma, mogao pored puta da ugledaš humske
sebre kako vode sermiju na ispašu. Prostor je toliko nezagađen primjerima savremene civilizacije
da čovjeku i ne treba puno mašte da zamisli kako je svijet nekada davno izgledao. Ima nešto
zastrašujuće i veličanstveno u tom prizoru, nešto što te tjera da osjetiš strahopoštovanje prema
proticanju vremena, prema svima onima koji su tu živjeli i umrli, koji su naseljavali te krajeve i iz
njih naselili dobar dio prostora na prostoru današnje Bosne, Hrvatske i Srbije. I sama imena
mjesta koja se nalaze uz put djeluju nekako drevno: Rasovac, Tuli, Turmenti, Bugovina…Ako
preskočimo praistorijske žitelje hercegnovskog područja iz mlađeg kamenog i ranog bronzanog
doba, Rimljane, koji su ga oteli od Ilira, rane Slovene, koji su počeli tu da se naseljavaju u
sedmom vijeku, ako preskočimo i Nemanjiće, koji su vladali regijom sve do smrti cara Dušana,
ako, naposljetku, preskočimo Vojinoviće i Balšiće, Herceg Novi na istorijsku scenu stupa 1382.
godine, iako se ni tada nije tako zvao. Prvo njegovo ime bilo je Sveti Stefan, a osnovao ga je kralj
Bosne Tvrtko Prvi Kotromanić. Njegova želja bila je da Bosna dobije sopstvenu luku i tako
postane trgovinski nezavisna od Dubrovnika.

31 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Stvari, ipak, nisu išle baš kako se Tvrtko nadao. Dubrovčani su blokirali grad, natjerali ga da
prizna njihov monopol u trgovini soli i time na krajnje precizan i jasan način artikulisali svoje
viđenje slobodne tržišne utakmice. Ipak, nakon Tvrtkove smrti, grad preuzima Sandalj Hranić
Kosača, „po milosti Božjoj veliki vojvoda bosanski“, ignoriše te sporazume, obnavlja solane i
počinje da trguje njima ne samo iz Herceg Novog, već i iz Budve, kojom je jedno vrijeme
vladao, iako tu trg soli nije bilo legalan. Sandalj je, takoreći, imao dosta fleksibilno viđenje
legalnosti određenih trgovinskih sporazuma i mi to danas možemo lakonski nazvati švercom,
ali možemo reći isto tako i da je on imao i krajnje libertarijanske svjetonazore te da je smatrao
da ovakve regulative samo bespotrebno stoje na putu ostvarenju istinski slobodnog tržišta. Sve
je stvar perspektive. Šta god bilo od to dvoje, istorijska je činjenica da on nije imao djece koja
bi ga naslijedila i da nakon njegove smrti grad preuzima njegov sinovac Stefan Vukčić Kosača,
koji će mu i dati njegovo današnje ime. Herceg Novi tokom njegove vlasti doživljava najveći
razvoj. Nakon njega, gradom je vladao ko je stigao. Ovo će možda zvučati kao stilsko
pretjerivanje, ali sva tri moja čitaoca iz narednog suhoparnog nabrajanja moći će da se uvjere
da to nijednog trenutka nije pretjerivanje. Turci ga osvajaju 1482. godine, Španci ga
preuzimaju na dvije godine (1538-1539), nakon čega opet dolazi pod vlast Turaka i pod njima
ostaje sve do 1687, kada ga preuzimaju Mlečani, koji njime vladaju sve do propasti Mletačke
republike 1797. godine. Nakon toga, preuzimaju ga Austrijanci, koji vladaju gradom sve do
1806, kada ga preuzimaju Rusi. Sudeći po jelovnicima i pićovnicima koje sam imao priliku da
vidim ove godine, a koji su svi redom prevedeni na ruski, oni ga nisu ni napuštali, ali nam
istorija ipak govori drugačije. Naime, Rusi su vladali gradom samo godinu dana, tačno do
1807. godine, kada, po odredbama tzv. Tilzitskog mira, vlast nad njim preuzimaju Francuzi i
ostaju tu sve do 1814. godine. Tokom 1813-1814. gradom je vladala priremena vlada Crne Gore
i Boka Kotorske, ali ipak nakon toga dolazi opet pod vlast K und K monarije, sve do 1918, a
znamo šta se desilo tada.
Herceg Novi dobar dio svoje slave duguje književnicima koji su u njemu boravili tokom jednog
dijela svog života, a urbanističko-literarnu kičmu Herceg Novog predstavlja, krajnje
simbolično – Njegoševa ulica, jer je ipak Njegoš stigao sa 12 godina gdje se školovao u
manastiru Topla, a u obližnju Savinu je često išao na službe. Ako idete njome od restorana
Mimoza ka starom gradu već nakon nekih stotinak metara vidjećete s desne strane kuću Ive
Andrića. On se u Herceg Novi preselio sa suprugom Milicom Babić, jer su joj ljekari savjetovali
da bi mediteranska klima djelovala blagotvorno na njen artritis. U toj istovremeno i prekrasnoj
i krajnje jednostavnoj kući par je živio do njene smrti 1968. Nakon toga Andrić više nije vidio
razloga da se tu zadržava i vraća se u Beograd. Nakon što se Andrić vratio u Beograd tu kuću su
nudili Zuki Džumhuru, ali on je to kratko odbio riječima: „Ko sam ja da živim u Andrićevoj
kući?“ Ali, ako ćemo iskreno, ja sam po Herceg Novom mnogo više tražio Zukine tragove neko
Andrićeve i mnogo me je nerviralo što ne mogu tako lako da ih nađem, jer jer Zuko u istoj
mjeri zadužio ovaj divni grad kao i Andrić. Em je u gradu proveo dvadeset godina svog života,
em je s njegovim stanovcima mnogo više komunicirao nego poslovično samozatajni Andrić –
za kojeg su mi rekli da je samo povremeno mahao ljudima iz svog vrta, dok je Zuko imao svoj
omiljeni sto u svojoj omiljenoj kafani – em je iza njega ostala izreka „Možda u Herceg Novom i
ima loših ljudi, ali ja do sada nijednog takvog nisam tu sreo.“
Banuo sam jedno veče u Kuću Ive Andrića (ili ako ćemo preciznije u Kuću Iva Andrića, kako se
zvanično zove) i još uvijek mokar od mora počeo da ispitujem ono dvoje nesrećnika koji su se
tamo zatekli šta mi mogu reći o Zuki Džumhuru. Znao sam da je imao svoju omiljenu kafanu
koja se zvala Hercegovina, ali nisam znao koja je to tačno kafana. Mogu vam reći da sam se
neobično obradovao kad sam shvatio da sam tu kafanu, koja se odavno tako ne zove, već bio
pronašao i u da sam u njoj– ako ćemo iskreno – obilno jeo i pio. Kao i svi ugostiteljski objekti
kod nas i ona je mijenjala vlasnike i više se ne zove tako nego „Stara kuća“, ali uprkos svemu
tome, mene i dalje veoma raduje činjenica da sam na nju nabasao prije nego što sam znao da
je to ta kafana. I kuća Ive Andrića je, inače, doskora bila kafana. Jednostavno, radilo se o
prostoru koji je bio u vlasti opštine, koja ga je u jednom trenutku odlučila izdavati, a gdje će
bolja namjena za takav prostor nego da postane kafana. Sada ga je ta ista opština pretvorila u
memorijalni prostor.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 32


Možda će se nekome činiti da između „jedinog
našeg nobelovca“ i jednog karikaturiste i putopisca
koji je danas, ne svojom zaslugom, skoro nepoznat
i nema mnogo veze, ali to je samo varka. Između
njih dvojice ima i te kako mnogo veza. Zukin otac
Abduselam bio je imam Bajrakli džamije u
Beogradu, a kasnije glavni imam Vojske Kraljevine
Jugoslavije i s njim se Andrić družio, a priča kaže
da je volio i tufahije njegove supruge Vasvije,
Zukine majke. Kada je Zuko otišao na svoje
putovanje po Bliskom istoku Andrić je čitao
redovno njegove tekstove koje je slao za „Politiku“,
a koji će se kasnije naći u njegovoj prvoj zbirci
putopisa divnog imena „Nekrolog jednoj čaršiji“.
Kada se vratio, Andrić mu je priznao da je iskreno
uživao u njegovim tekstovima i da ih je čak i naglas
znao čitati svojoj supruzi. To je Zuku ohrabrilo da
ga zamoli da mu napiše predgovor za njegovu prvu
knjigu i Andrić je pristao. To je, inače, jedini
predgovor koji je Andrić napisao bilo kome. Zuko
je umro u hercegnovskom hotelu „Plaža“ 27.
novembra 1989. Kažu da je u jednom trenutku,
nakon dužeg perioda bolovanja, uhvatio svoju
suprugu za ruku i samo joj rekao: „Odoh ti ja,
Vezira.“
Ako nastavimo dalje Njegoševom ulicom ka starom
gradu sa lijeve strane vidjećemo kuću na kojoj stoji
ploča koja kaže da je u njoj živio pjesnik Stevan
Raičković, inače veliki Zukin prijatelj. U Herceg
Novom on je napisao i svoj posljednji sonet.
Zadesio se jednog dana na plaži, a do njega su iz
okoline Dubrovnika dopirali zvukovi prvih vojnih
dejstava koja će staviti tačku na državu u kojoj je
čovjek mogao da se osjeća na svome i u Herceg
Novom, i u Dubrovniku, i u Ljubljani, i u Prizrenu,
i u Subotici, i u Sarajevu. U jednom trenutku iznad
plaže je „u gromoglasnom brišućem letu preletela
grupa jugoslovenskih vojnih aviona“. „Imao sam
osećaj da mi je čitav taj pakleni konglomerat
zvukova projurio kroz sami mozak“, zapisao je on.
33
Sve se smirilo nakon toga, ali je u
njemu ostao eho iz kojeg će da
nastane sljedeća pjesma.
NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI
U HERCEG-NOVOM 1991.
GODINE
Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku gde ležim.)
Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il stojim u svom tragu?
Sam nasred pusta žala
Sa glavom koja strši
Pod suncem što je loče:
Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.
Mi koji smo imali tu sreću da dočekamo svršetak
toga što je u tom trenutku počinjalo, sada, ako se
potrudimo, možemo na to da gledamo kao na
košmar iz kojeg smo se, valjda, probudili. Ali treba
biti pošten i reći da naši dani danas u Herceg
Novom nemaju sjenku smrti. Herceg Novi je
zapravo svojevrsna pobjeda života nad smrću jer u
njemu i smrt izgleda nekako blago i podnošljivo, ne
kao prekid, već kao prelaz. Najljepši dokaz za to su
dva gradska groblja – parohijalno groblje uz Crkvu
Svetog Spasa i Savina. Groblje uz Crkvu Svetog
Spasa izgleda kao pariski Per Laše, ono slavno
groblje na kojem su sahranjeni Oskar Vajld, Džim
Morison, Balzak, Marija Kalas, Šopen i mnogi
drugi. Veliki devetnaestovjekovni spomenici
poznatih i nepoznatih gradskih porodica koji
kaskadno poređani na ono malo strmog terena
gledaju na bokotorski zaliv izgledaju kao vječno
počivalište kakvo čovjek samo poželjeti može. Ležiš
i gledaš u more. Šta više čovjek više da traži od
života ili od smrti? Moj prijatelj Osta mi je
jedanput rekao da ja život vidim kao potragu za
kvalitetnim grobnim mjestom i moram priznati da
ima istine u toj izjavi. Istina, pogled ti mjestimično
kvare nove višespratnice koje zaklanjaju more i to
čovjeku strašno zna ići na živce. Umjesto barki koje
u predvečerje uplovljaju u zaliv ti čitavu vječnost
moraš gledati nekoga kako širi veš na balkonu i
zbog toga je manastirsko groblje Savima možda
ipak bolje počivalište. Nema zgradurina koje ti
priječe pogled, more je blizu, povremeno ti, istina,
vječni mir malo naruši neko čeljade koje tu zna
doći s knjigom i čitati, ali to je zahvalan i diskretan
svijet koji zna da cijeni tišinu i spokoj, kako tuđu
tako i svoju – jer inače ne bi ni dolazio tu. A kada
jednog dana kucne čas za varsksenje mrtvih i život
budućeg vijeka možeš biti siguran da ćeš taj život
početi sa najljepše moguće tačke koju si mogao da
izabereš.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 BORNA KEKIĆ - RAZGLEDNICA IZ
ZAGREBA

Grade moj, dao si mi ulice i trgove moje Trešnjevke,

ne mogu bez tebe, moga kvarta s Remizom
tu sam rođen, tu sam rastao, kamo svaki tramvaj
čovjekom postao. hrli na kraju dana.
Rastao sam ja, Dao si mi ljepotu velegrada,
rastao si ti, grade moj. toplinu obiteljskog kvarta,
dao si mi glazbu života,
Volim svirku na tvojim ulicama, volim te. grade moj...
violine u Oktogonu čije strune miluju
moju dušu.
Prolazim tvojim ulicaama i trgovima,
volim miris kestena na Cvijetnom,
golubove na Jelačiču,
i priče moga dide o Banu

Grade moj,
pitam se kakav bih bio da sam odrastao
na nekim drugim ulicama i trgovima,
na nekim livadama i šumama,
bio bih isti, jer ti si mi,
grade moj, dao i livade i šume,

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 34

 BIOGRAFIJE - PREVODI

Дајана Лазаревић је рођена 12.03.1993. године у Шапцу. Завршила је основне

(2016) и мастер студије (2017) на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Члан је Књижевног Клуба Црњански од фебруара 2016. године.

Члан Друштва Живих Песника (и преводилац на енглески језик при истом) од
јуна 2017. године.

Бави се писањем поезије и прозе и превођењем. Објавила је три збирке

песама: „Кроз простор и време“, 2011, „Стазе звезданог бескраја“, 2012, „Странац“,
2014, и роман „Магловити пут талената“, 2015, духовну биографију „Отац Арсеније –
сећање на духовног оца“, 2016.
У 2017. години објавила је, уз помоћ Амбасаде Белорусије у Београду, збирку
поезије „Венац“ белоруског класика Максима Богдановича, коју је превела на
српски језик.
У августу 2017. објављен је зборник поезије ДЖП 4, у издању Друштва Живих
Песника, где је Дајана Лазаревић превела поезију савремених аутора са Балкана, са
српског и сродних језика на енглески језик.
У јануару 2018. године објављен је каталог „Српска књижевност у Првом
светском рату“, у издању Народне библиотеке Србије, којег је превела са српског на
белоруски језик. Каталог је представљен на Књижној изложби у Минску
(Белорусија) од 5. до 12. фебруара 2018.
У августу 2018. објавила је преведену књигу за децу и младе са белоруског
језика „Шушкало и његови пријатељи“ Аљеса Карљукевича. Издање КИЗ Центра.
У септембру 2018. године објављена је збирка поезије за децу „Песничке игре“
Виктора Кажура, коју је Дајана превела са белоруског језика. Издање КИЗ Центра.
Добила је велики број књижевних награда у земљи и иностранству, њена дела
и преводи су објављивана у бројним часописима и зборницима литерарних радова.
Носилац је похвалнице имена Франциска Скарине, коју је доделио Министар
културе Републике Белорусије А. Карљукевича, за досадашњи допринос на
учвршћивању књижевних веза између Белорусије и Србије, 2018.
Дајанина дела су превођена на енглески, француски, руски и белоруски језик.

35 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART


Превод: Дајана Лазаревић
Јанко Купала је
најпознатији
псеудоним
Ивана
Доминиковича
Луцевича,
белоруског
песника,
драматурга,
публицисте,
преводиоца,
класика и једног
од оснивача нове
белоруске књижевности и књижевног језика.
Рођен је у Вјазинки (Виленској губернији
Руске империје) 1882. године, а умро у
Москви 1942. године.
Завршио је Белоруско народно
училиште 1898. године. У периоду од 1903.
до 1908. променио је више радних места –
био је судски писар, практикант, сарадник
новина „Наша њива“, а својевремено и
библиотекар библиотеке „Знања.“ Учио је на
Народном универзитету у Москви 1915.
године, а већ следеће је ступио у војну
службу. Оженио се 1916. године са
Владиславом Луцевич. која после његове
смрти постаје састављач неколико његових
сабраних дела. Нису имали потомке.
Двадесетих година 20. века Јанко
Купала ради за више новинских листова:
„Руњ“, „Слободна застава“, „Пламен“, упркос
томе што су 1921. године власти наредиле
кућно хапшење и конфисковање рукописа.
Како је мајка песника имала кулачко
порекло, заједно са кћерком је 1930. године
раскулачена. Због понижења које је трпео и
оспоравања његовог рада покушао је и да се
убије, али су га спасили. Морао је и јавно да
се покаје и призна грешке и „заблуде“.
Од почетка Другог светског рата је
активно учествовао у антифашистичкој
борби. Његова ватрена песма „Белоруским
партизанима“ је објављивана у више
часописа и данас је једна од његових
најпознатијих песама:
„Партизани, партизани,
Белоруски синови!
За невољу, за окове
Режите хитлеровце погане
Да довека не би васкрсли они!“
Живот је изгубио трагично у Москви
1942. године, у хотелу „Москва“ под
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ЈАНКО КУПАЛА
неразјашњеним околностима,
падом са десетог спрата. Сахрањен
је у Москви, али је 1962. године есхумиран и
сахрањен у Минску.
Поезија Јанка Купале слична је фолкору, а
прву песму на белоруском језику објавио је
1904. године „Моја судба“. Први зборник
песама представио је читаоцима 1908.
године, под називом „Фрула“, а други
„Гуслар“, 1910. године. Најплоднији период
стваралаштва за Купалу био је од 1910, до
1913. године, када излази и трећи зборник
његове поезије „Путем живота“. Четврти
излази 1922. године, под насловом
„Наслеђе.“
У совјетско време штампа се више
Купалиних зборника поезије:
„Безимено“ (1925), „Приповедање стихом“ (у
две књиге, 1926), поеме „Гробница
лава“ (1927), „Над реком Аресом“ (1933),
„Брдо“ (1987), „Увенуће“ (1930), „Песма
градитељству“ (1930), „Белорусији која
ордење носи“ (1937), „Од срца“ (1940) и
„Белоруским партизанима“ (1942).
Купала је писао и драмске и
публицистичке текстове, а такође је
преводио са пољског језика на белоруски,
између осталог и химну Интерналионале.
Купала је проглашен за Народног песника
Белорусије (1925), а био је и академик
Националне академије наука Белорусије
(1928) и Националне академије наука
Украјине (1929); лауреат Државне награде
СССР (1941), за зборник „Од срца“
Име Јанка Купале носи неколико
паркова и споменика у Белорусији, а
популарне су и поштанске маркице и значке
са његовим ликом. У Минску постоји и
спомен „Музеј Јанка Купале“. Неколико пута
је превођен на српски језик и објављиван, а
заступљен је у „Антологији белоруске
поезије“ (прво изд. 1993, друго 2012,
састављач проф. др Иван Чарота, превео
проф. Миодраг Сибиновић).
Поезија Купале уме да делује мрачно,
баш као и животне околности у којима је
песник живео. Али вреди га преводити и
читати, јер његова поезија обилује снажним
осећањима и неуморној борби, упркос свим
проблемима. Ту се јавља и велико осећање за
правду, жеља да се каже истина. Купала је
познат и по томе што је писао сонете, а током
2019. године у Минску светлост дана ће
угледати зборник од 22 сонета Купале
преведен на неколико светских језика. На
српски језик их је превела мр Дајана
Лазаревић.
36
У змроку
Думаць люблю я увечары ў змроку,
Свет апране калі чорныя строі,
Зорка глядзіць у аконца малое,—
0, тады мыслі ўзлятаюць высока!
Мары душу апаноўваюць роем
Аб маёй долі, чарнейшай ад змроку.
Хоць сваё сэрца нячуласцю ўзброю,
Часта сляза набяжыць мне на вока.
Мару й чакаю чагосьці мо болей?
Сам адказаць я на гэта павінен...
Лепшае, здэцца, нейкае долі.
Шчасце мяне калі ж не адкіне,
Як жа пазбудуся смутку і болю?
Хіба ў магіле — ў глухой дамавіне?..
1906
У мраку
Волим да размишљам увече у мраку,
Када свет обуче црна одела,
Звезда у мали прозорчић гледа, -
О, тада мисли узлећу к небу високу!
Снови душу преплављују ројем
О мојој судби, црњој и од мрака.
Иако своје срце хладноћом окујем,
Често ми суза побегне из ока.
Сан чекам или нешто више?
Сам да одговорим на то сам дужан...
Судбе неке, изгледа, лепше.
Ако ме срећа једном одбаци,
Како ћу се избавити од бола и туге?
Да ли под земљом - у глухој гробници?...
1906
37
Беларус
Бачу: змарнелы цень ідзе нейкі,
Бедная світка спіну ахінае,
I галава над лахманнем сівая,
Ногі крывыя ў лапцях старэнькіх.
Твар у барознах, нібы ніва тая,
Цені прыгнечання, лёсу тут здзекі,
Выцвілі вочы, апухлі павекі,
Хрыпла слабымі грудзямі ўздыхае.
Вось беларус, што гаруе і верыць,
Вось беларус, якога скруціла
Ў багне бядоты цемра-хімера.
Можнасць ягоная — домік пахілы,
Мэта ў жыцці — саха і сякера,
Гору сканчэнне — карчма і магіла.
1906
Белорус
Нека омршала сенка иде: видим,
Бедна тканина леђа покрива,
И глава над дроњцима сива,
Ноге криве у папучама старим.
Лице у браздама, као да је њива,
Сенке пригушене, судба у пошалици,
Избледеле очи, натечени капци,
Промукло уздише слабим грудима.
То је Белорус, који тугује и верује,
То је Белорус, којег је искривила
У мочари беде химера - тамница.
Имање његово је крива кућица,
Циљ у животу је да пати и да копа,
Окончање туге су крчма и гробница.
1906
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 АЛАЈЗА СТЕПАНОВНА ПАШКЕВИЧ

Биографија песникиње Цјотке

Превод: Дајана Лазаревић
Алајза Степановна Пашкевич (белор. Алаіза
Сцяпанаўна Пашкевіч), је белоруска песникиња,
публициста, политички ангажована. Рођена је 3. јуна
1876. године у насељу Пешчин у Виленској губернији
(тада Руска империја), а преминула 5. фебруара 1916.
године у Шчушчинској реону.
Док је објављивала своја дела, користила је многе
надимке. А најпознатији надимак јој је Цјотка (белор.
Цётка), што значи Тетка.
Цјотка је завршила гимназија 1901. године и неко
време је радила као сеоска учитељица. Од 1902. до
1904. године учила је у Санкт Петербургу на вишим
едукационим курсевима П. Лесфагта и стекла знања из
медицине, хигијене и педагогије. Била је једна од
учесника у студентском „Кругу белоруске народне просвете.“ У том кругу је формирана и
њена политичка свест: борба против цареве власти, социјалистичко отрежњење
радника, национално отрежњење Белоруса. Тада је почела да пише и објавила прву
збирку песама „Песме“ (Песні, 1903), а заједно са делима Франциска Багушевича
штампана је и њена песма „Сељачка судбина“ (Мужыцкая доля).
Године 1904. Цјотка је прешла у Виљну, где је била болничарка у Новој Виленској
болници. Тада је почела активну пропагандну политику. Ангажовала се при Белоруској
социјалистичкој заједници (белор. Белару́ская сацыялісты́чная грамада́). Да би
избегла одговорност због свог деловања, већ следеће 1905. године се сели у Аустро-
Угарску. Уследили су њени зборници поезије „Виолина белоруска“ (Скрыпка
беларуская, 1906) и „Право на слободу“ (Хрэст на свабоду, 1906). Због политичке
ангажованости, Цјотка је могла само са туђим пасошем да посети царевину Русију. У
фебруару 1912. године Алајза Пашкевич се удала за литванског инжењера Сцјапонаса
Кајриса и његово презиме јој је омогућило да се врати у Виљну.
Цјотка је радила у болницама и школама за време Првог светског рата, као
добровољка и хуманитарка. Године 1916. када је владала епидемија тифуса, и сама
Цјотка се заразила и умрла 5. фебруара исте године.
Цјоткина поезија је синоним за борбу за једнакост људи, социјалну правду,
ослобађање сељака и радника од јарма богатих земљопоседника и капиталиста. Због
оштрог противљења режиму, Цјотка је користила десетину псеудонима, под којима је
објављивала своја дела. Није јој било стало до тога, да њено име остане упамћено – била
јој је важна само борба за оно, у шта је веровала – свет једнакости и разумевања, правда
и слобода. Снага њене борбе прожима сваку песму, коју је написала.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 38

Цјотка
Вера Белоруса (Вера беларуса)
Верујем, браћо: људи постаћемо,
Брзо ћемо испунити сан;
На Божји свет шире погледаћемо,
Век ће нам исписати ред закона.
Не мастилом по папиру,
У архиви њега није, -
Он сакупља крчаге зноја
И на њиву нашу лије.
Земљу поји, стварност рађа
Сок у зрнима за наш хлеб.
Кусамо, а у народу неко
Шапће: „Устај, зар си слеп?“
Верујем, браћо, у нашу силу,
Верујем у слободе наше гард:
Чујем ватру нашу и не бринем,
Видим, браћо, нисмо од карата,
Нисмо од гипса, већ од камена,
Од гвожђа смо, од челика,
Ковали су нас у пламену,
Сада смо, браћо, од гранита,
Душа нам је од динамита,
Рука је тврда, прса су крута,
Време је, браћо, не скретати с пута!
Сеоским женама (Вясковым
кабетам)
О, сестрице, о, сељанчице,
О, невезане цветнице!
Ваша лица, као од воска,
Образе умиле су сузице...
Као што калину град потреса,
Као што гром камење крши,
Судба вас од младости ломи,
Живот вам лепоту распрши.
Колико бола у очима тмурним,
Колико туге на уснама бледим,
Колико сребра у косама густим,
Колико зноја на рукама слабим!..
За труд добићете две даске
И крстове од јела једва скројене,
И у сећање ваше плакаће кћерке,
Јер су и оне, као ви, убијене.
О, жене, о, сељанчице,
О, ви, невезане цветнице!
О, ви, љиљани без језика,
О, ви, птице некрилатице!..

1905. 1908.

Суседима у ропству (Суседзям у Сељачка судба (Мужыцкая

няволі) доля)
Тешко је живети, трудити се,
Од својих кућа, од својих њива,
Када правде нема,
Од све браће, која живеше,
Жито не рађа
Носим сузе, носим јецај,
На сељачким пољима.
Царских звона, која плач клеше.
Код нас је ноћ, увек неко кука,
Од капи блата
Поцрнели смо од страшних мука,
Нема већег јасмина,
Са нас зној лије, суше се груди.
После рада једеш
Трују нас! О, чујте, људи!
Црни хлеб од кукоља.
Чујте, чујте, руку дајте!
Ми смо ваши. Истину знајте:
Дође пролеће, - треба
И сред слободе и сред невоље,
Платити издатке,
Стаћемо у исто поље,
А ту нема хлеба
Руку ка руци са својим братом,
Само новца недостатке.
За слободу пред џелатом.
И живи, како знаш,
1906.
Од беде се спасавај,
Када снаге имаш,
Ти судбу дочекај.

Где си, моја судбо,

Где си се сакрила,
Без тебе је невоља
И беда остала.

39
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 На рукама жуљеви,
Дан и ноћ се трудим,
Немајући среће,
Лежем као бедник.
А устајући рано,
Косу узимам у руке
И идем код господара
Да косим траве луке.
За четрдесет новчића
Цео дан косом машем.
Кажу - господар је добар, -
А ја не знам о томе!
Или можда знам, -
Оно што не бих смео,
Свакога дана чекам
На сену, које сам жео.
Сваки дан слушати треба,
Господска језика бритка.
Не може се без хлеба,
Трпи, мој Микитка.
Трпим, стиснувши зубе,
И косом машем,
Сунце суши усне,
Од жеђи умирем.
А кући се враћам -
Само мало да одахнем -
И поново узимам
Косу, да њоме машем,
Да бих сутра рано,
Са оштром косом
Косио код господара
Откосе међу росом.
Судбо моја, прозбори,
Где си, одговори!
1903.
Бунтовник (Бунтаўнік)
Снежне планине. Мраз притиска,
Мале санке чујеш шкрипом,
А Томаш по Сивки шибне -
Она по мравињаку копитом.
Тако журе кући галопом,
А у хркање се дале звери.
Или да не иде он у сватове?
Можда тамо девојка тугује?
Можда он жури на игранку?
Да тамо музику свира?
Све корбач звижди и звижди,
Све Сивку напред гони.
Долетевши у двориште,
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Санке је бацио, у кућу упао:
"Опрости ми, свекрвице,
И ти ми опрости, татице.
Опрости и ти, Гануља,
Жено драга, срцу мила,
Моја птичица си, кукавица,
Памти то, да не би жалила.
Опрости ми, сине рођени,
Некрштеног сам те оставио, -
Можда ћеш бити гладан,
Можда ћеш сламу јести,
Можда ћеш клети оца,
Можда камен за мном бацити,
Можда ћеш мајку грдити...
Бој се Бога или ћеш погинути.
Отац тебе много воли,
Не може те се нагледати.
А шта учинити, ако звери
Увуку тебе у невољу?
А тамо могу, и не судивши,
На уже тебе, па у планину..."
Ту Томаш, сузу проливши,
Оде кроз врата и у јазбину.
1906.
Срећна Нова година
(З Новым Годам)
Хеј, сестро, Нова годино,
Шта нам ти са собом носиш?
Шта ћеш у народу посејати?
А шта на њивама пожњети?
Хоћеш ли нам пут завезати,
Хоћеш ли нам туге донети?
Да ли ћеш бити љута, немила,
Као што је и стара била?
Хоћеш ли отерати тамне облаке,
И сузу из очију обрисати?
Или ћеш, као мајка, бацити чари
И на спавање нас позвати?
Хеј, хоћеш ли казати?!
1908.
40
 POEZIJA
ПЕТАР ГОРДИЋ
Крст
Некад сам мислио да је прича о Христу измишљена,
Да је то мајка свих митова,
Састављена да људи постану бољи или да њима они гори лакше владају...
Онда је дошла Она које више нема,
Она која је волела па више не воли,
И рекла ту магичну, а ја мислио митску, реч:
„Васкрсење“,
па синтагму:
„Живот вечни“,
па молитву:
„Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш...“
Па се ту негде појавило и оно „Сећајући се дакле свега, Рођења, Крста, Страдања, Гроба,
Вазнесења, Васкрсења...Другог и Славног Доласка“
Све мит до мита, тада...
Једино што је преостало сада.
У шта још увек не верујем… ипак свестан да треба.
Да нема ничега без Њега.

Све те речи ми тек са овог Крста добијају значење...

Ако барем на тренутак поверујете да је Христос био ту са нама,
Ту на Земљи, на води, на гори, у врту, у храму и на крсту,
Тамо на Голготи,
Или овде у овом паклу, у овој срамоти.
Бићете тога трена истински живи, али не као кад живите живи,
Него као кад умрете живи,
Васкрсли живи,
Било да сте као пометина очајни или као Обилић јунаштвом задојени,
заклети,
проклети,
задрти,
И то вас осећање живота може једном,
Када вам најтеже буде.
Спасити смрти.

Сећам се неких својих стихова, које нигде не могу да нађем,

На хартији, диску, на софтверу,
А који опет бораве негде „овде“ и парају душу и исповедају веру:

„Улазе на врата скоро сваког сата,

Фигуре од блата,
Духови пали,
И грабе моје лепо, черупају,
Не питају, само узимају. Моје једино лепо.
Нуде бесмисао, коме хрлим слепо...

41 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Не могу крочити јер немам снаге,
Сањам како ми очи ваде,
А ја без очију и даље видим,
Како се мојим очима сладе,
И како су им слатке,
Очи моје ископане.
Сузе моје још неисплакане.“

„Боже сачувај нас, немој само бдети изнад овог очаја...“

Зашто Га зовеш а не верујеш да је био овде...или је „секс ипак у корену свега“ – што „рече“
„најбољи“ писац овога српског неба...

Пред смрт се увек нижу сећања...

хиљаде њих, лепих и ружних...
нижу се сећања,
као збирка једног живота,
од рођења до гроба,
сећања на један живот,
сећања на једно изгубљено време,
сећања која повезује само ова смеша меса и костију
коју су звали мојим именом,
која је ходала кроз једно доба.
Све грех до греха, јад до јада
Од смеха до смеха, од града до града,
Све само смрад до смрада...
Осим Ње и њих двојице.

Остаје само једна дилема.

Без Ње живот смисла нема
или смисла живота нема без Њега.

За живота се мотах у Друштву мртвих метафизичара

А сада кад умријех,
Без покајања и шансе за опоравак,
Огреховљен као да молим Бога
Да ми једног Анђела мира или барем смиреног Столпника „дода“
Да ми помогне да и...
...након смрти ходам.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 42

 UTISCI

Utisci, pre i posle recitovanja pesme „Šta je sreća“

Fatime Sibile H. Gorenčevski

Tekst: Miroslav M. Marinković – Moki

Svake godine, u organizaciji Udruženja „Snaga prijateljstva“ (AMITU), na čelu sa gospođom

Nadeždom Satarić, i gospođe Suzane Paunović – direktorke za ljudska i manjinska prava Vlade
Republike Srbije, održava se u sali „Beograd“ Palate Srbija (istočni ulaz) na Novom Beogradu
„Okrugli sto“, i to uvek 1. oktobra – na Međunarodni dan starijih. Ove godine, „Okruglom sto-
lu“ su prisustvovali predstavnici Penzionerskih udruženja Srbije, iz gradova: Sremske Mitrov-
ice, Bora, Tutina, Trstenika, Kruševca, Kragujevca i drugih.
Skup su pozdravili ispred Narodne skupštine Republike Srbije potpredsednik prof. Dr
Vladimir Marinković, gospođa Suzana Paunović (u ime Kancelarije za ljudska i manjinska
prava), i gospođa Nadežda Satarić u ime Udruženja AMITU – „Snaga prijateljstva“. Moje pri-
sustvo je bilo u ime KUD-a “Jeleče” sa Novog Beograda. Na kraju izlaganja, po agendi, u
diskusiju smo se uključili i mi – predstavnici Udruženja penzionera, a moje obraćanje bilo je i
u Dnevniku RTS-a 1 u 19. 30 časova.
Nakon druženja u Palati Srbija, po programu je bilo predviđeno krstarenje brodom po
Dunavu, uz bogat kulturno-umetnički program. Tada sam za sve prisutne (učesnike “Okruglog
stola, kao i goste) recitovao pesmu “Šta je sreća” Fatime Sibile H. Gorenčevski, i ova je izazvala
opšte oduševljenje uz ovacije, aplauze i lična čestitanja. Mnogi su tražili i da imaju ove lepe sti-
hove, a kako sam na svu sreću poneo desetak fotokopija pesme, to sam ih podelio posebno
oduševljenima. Pitali su me za autora stihova, te sam im sa puno ljubaznosti pričao o Fati-
minoj poeziji i o tome da je pesnikinja ujedno i glumica-veteran Akademskog pozorišta
“Branko Krsmanović” – najstarijeg studentskog pozorišta u svetu, osnovanog još daleke 1922.
godine!
Kako verujem u emocije i poeziju poetese Fatime Gorenčevski, tako sam sa izrazitim
emotivnim nabojem bio i izgovorio stihove pesme “Šta je sreća”. Gospođa Nadežda Satarić iz
Udruženja AMITU na kraju je zatražila moje generalije i obećala poziv za sledeće nastupe
“Snage prijateljstva”.

43 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 POEZIJA

FATIMA SIBILA H. GORENČEVSKI

Šta je sreća
Sreća je biti živ
I to je sreća
Ni za čiju smrt
I to se može
Ne biti kriv
Ako si dušom uzleteo iz zdravog ploda
U svakom sutonu
Suncu ispod kože
Prepoznati jutro
Da otkriješ lepotu budnog sna
U svakom danu
Novo sutra
Jer život je iluzija od smeha i tuge
Al izbora nema
Sreća je
Već kroz svetlost duge
Kad su ti snovi uvek u srcu
Na zaljubljenoj mesečini
I u sedoj glavi

Sreća je
Kad ubdeiš zloću
Da se zastidi
Kad svoju pobedu
U tvojoj nesreći vidi

Sreća je
Kad prazan želudac
Snagom duha hraniš
I one bolesnog uma
Sa ropskim bogatstvom paklenog boga
U osmehu sahraniš

Sreća je
Imati iskrenog prijatelja
U životnoj nevolji
I biti od zla uvek bolji

Sreća je
U kapi rose prepoznati svemir
I u njenom drhtaju naći svoj mir

Voleti životnu putanju

S nebeskom radovešću
Na kojoj se čovečji prolaznici
Ilustracija:
O tajnama toga hoda raznoglasjem mole
Keti Radevska
Bez mržnjeu srcu i na jeziku

Sreća je
Zasaditi ljudsku rodnicu
S mnogo ljubavi od znanja
Da se život u zrevnici humanosti čoveku klanja

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 44


ZNAK NA PUTU
Tekst: Snežana Marko Musinov
Po beskrajima istine
Kristali haosa
U ne-redu
Proždiru harmoniju
(„Harmonija”), zbirka Pod paklenom pesma,
Golub Jašović
Nedavno je objavljena knjiga čija
tematika je usko vezana sa prolaznošću i
smrću, mada kroz nju i ljubavni momenat
provejava. Na naslovnici je beli origami ždral,
dakle simbol besmrtnosti. Jednom stavljeno na
papir, objavljeno, živi. Dokle će, i kakvim
zamahom pluća, ne zna se.
Belo. Jednostavno. Čisto. Nevino.
Čedno. Čistina. Bistrina. Otvoren put, bez
prepreka. Otelovljenje praznine, ali i mira.
Mesto bez abrova. Dobra volja dodira sa
stvarnošću, i nedodira. Celivanje senki života.
Divota! Treptaj, oslobođenje, smiraj. Paljenje
vatre u peći, dim odbegao kroz odžak, žar i
kraj. Voz od slova u knjižnom povezu pod
prstima.
Listovi počinju da žute, a štamparska
boja bledi. Tek je zaljubljenik u poetiku života,
kao u polusnu, uredno sledi, a mogao bi svako
unutar korica zaranjajući u ruke otvorene,
misli otkačene, da potraži sebe, i druge, i šta su
ti drugi u njemu ostavili ne zaslepivši ih, ne
udarajući im ćuške, onako muške.
Zenice otvorene, ko porozne reči novom
zorom okupane, šire se, u sadašnjost zarivene.
Što se okuje može da se razotkuje, što se zamrsi
ume da se odmrsi, makar i mučki, što se
zakuva gleda da se mrsi ratosilja jer iz mlaza
bistre vode ukus prija dok u vratnim žilama krv
ritmično zbiljom vibrira, do uvira.
15.11.2018.
Vremenski prijatne jesenje večeri, u
centru Zemuna, pred publikom različite dobi,
zanimanja i interesovanja, veče je počelo
zvucima klavira koji su se razlegli po
predivnom prostoru biblioteke, među
mnogobrojnim knjigama. Skočajić Vladimir, na
gitari promotivno pesničko veče ispratio je
pesmama Tears in Heaven (Eric Clapton),
45
KNJIGE
Yesterday (The Beatles) i Those who wait
(Tommy Emmanuel). Gospođa moderator bila
je, otkrivši rafiniranu osećajnost, već na prvi
pogled draga, Darinka Marković, predsednica
Književnog kluba „Ivo Andrić” iz Zemuna u
čijoj su interpretaciji poezije iz knjige
Zaustavljen tok, koju je nasumice odabrala,
uživali svi prisutni, a za čitanje stihova, od
strane izdavačke kuće Književne omladine
Srbije bila je zadužena Milena Milikić dok je
predivno slovo o pesništvu uopšte, i o
predmetnoj poeziji te večeri nadahnuto
govorila, u više navrata, pesnikinja Ilinka
Marković. Foto aparatom, događaj je beležila i
direktorka KOS-a, Verica Sekirarski. Bilo je
prisutno preko pedeset ljudi, što poštovalaca,
što rodbine, što znatiželjnika. Prodato je
devetnaest knjiga.
Sto, osim knjiga, krasili su beli papirni
ždralovi različitih veličina za koje se origami
veštinom postarala vredna studentkinja,
Zemunka, Sara Jovanović, a kako je vreme
odmicalo i predivno cveće.
Povratna informacija o protoku večeri,
gledana sa strane, nosila je ukupan utisak
dobre ispunjenosti vremena, čak van
očekivanja kod nekolicine pridošlih. Niko,
srećom, pri tom nije mislio na kratko drugo
poluvreme, skroman koktel, dok je autorkino
potpisivanje na kupljenim knjigama trajalo, uz
prigodan tekst za uspomenu.
Ulazeći u svet otrežnjenja i ujedno
dajući mašti prostora za delovanje, podelili
smo emocije, pobedili užurbanost petka i
monotoniju dnevne svakodnevice jer kako u
intervjuu reče hrvatska spisateljica Vedrana
Rudan:
Kod smrti nikad ne znaš kako će te i
kad zgrabiti za vrat. (preuzeto iz teksta
Katarine Martić u časopisu „Terminal”).
Prvo izdanje, jedno od deset kandidata
za nagradu Pegaz, u kategoriji poezije, je
počelo da živi već na 63.sajmu knjiga, u
Beogradu, po povlašćenoj ceni, i online
kupovini (Gressus book, online knjižara) po
ceni od 400,00 dinara.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 Pustite mašti na volju, zamislite da Vam ih
Autorkino pozdravno slovo na poklanjam hiljadu, radi nade, zdravlja, sreće i
prvoj promociji knjige dugovečnosti koja im se pripisuje.
Kako moji najbliži srodnici, moji
Zaustavljen tok 5.10.2018. u
roditelji i brat, nisu u mogućnosti da budu
biblioteci „Sveti Sava” u Zemunu večeras, s nama, predlažem da bar pročitam
jednu bratovljevu pesmu, iz tematski
Sve koji ste došli, i izdvojili deo svog kontrastne knjige mojoj, dakle, čisto ljubavne,
slobodnog vremena, na ovu skromnu iz nedavno objavljene zbirke Unutrašnji
promociju poetske knjige, srdačno lavirint kao nagrada za osvojeno drugo mesto
pozdravljam i iskreno Vam se zahvaljujem, za najlepšu ljubavnu pesmu 2017. godine
bilo da smo rodbinski, prijateljski, po peru ili tradicionalnog konkursa Doma kulture u
tek radoznalosti vezani, u nadi da će nam Ivanjici.
svima veče proteći glatko i da će pesničko
slovo u etru ostaviti traga u dušama.
Petog septembra o.g., tačno pre mesec, Vasiona se tobom šminka
dana napisala sam pesmu:
Kao i juče, tako i danas, kao mnogo puta pre,
Obale mostova reči naša pisamca se mimoilaze u etru,
jer istovremeno mislimo jedno o drugom;
razdvojeni prostorom
Iz stiha kutaka romantike
i besmislom u njemu.
mudrina izlazi,
Ostavljamo znakove kraj puta na kojem se
presavija se,
susrećemo.
u tuđe pore zalazi,
Pridržavam noćno nebo
glas razuma
da se opet ne spoji sa zemljom u večnu tugu,
ili tek bol uma.
u haos,
u ništa.
Ispreči se
I pitam se da li jedna raskošno zrela žena to
pred radoznale oči
zna.
u veličini svoje
sadržajne moći.
Volim te još više nego juče, mada je to bilo
nemoguće,
Kad napustimo
dok nisam stvorio novu dimenziju, da ljubav
obale reči
ima gde da se uvećava.
neće nas biti.
Umirem.
Umirem od želje za tobom.
I dok trajem, poželela sam, nakon
velikog broja zajedničkih zbornika u kojima
Vratimo se sada na predmetnu knjigu, i
sam zastupljena u različitim žanrovima, da
stranice 7, 11, 16, 20, 23 i 14 sa pesmama Kad
objavim samostalnu knjigu. Ova pred Vama,
život stane, Mera, Neprikosnovena ljubav,
Zaustavljen tok, je gotovo slučajna. Nastala je
Dizanje iz beznađa, Novo ruho parčeta neba i
od pesama napisanih u različitom periodu, za
Potkovica, jer, kako je kurzivom naznačeno na
potrebe konkursa, te je tematski obojena što
poleđini:
sami naslovi poetskih zapisa govore. Pesme su
i kraće i duže forme, i slobodnog stiha i
Ako nam grobove nekad
rimovane. Broj pesama dosegao je 105,
korovske biljke zarastu
diktirano maksimalnim brojem predviđenih
biće znak da nismo sahranjeni
strana za štampu (126). Lajt motiv je
na pravom mestu.
prolaznost, smrt t.j. nestajanje obeleženo kroz
sijaset situacija i tema. U nasumičnom
Da završim aforizmom: Pojela me
odabiru pesama koje sam predvidela da ovom
trema... Bolje nego crvi.
prilikom pročitam, nadam se da ćete uživati.
Naslovnica većinskom crnom bojom
aludira na mrak, tamu, smrt. Tu je papirni beli
ždral. Namerno, zbog simbolike koju nosi.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 46

Autori poručuju i kad ih ne pitate
Još će se neko vreme, po zatvaranju
sajamskih dveri, polemisati o šezdeset trećem
sajmu knjiga u miholjski toplom Beogradu.
Nesumnjivo. Ima i razloga. Iz godine u godinu
mogućnost izbora se menja. Ranije je isključivi
akcenat bio na knjizi, sada se to malo pomerilo.
Ponosni su glavni organizatori, direktori,
vlasnici, šta već, pojedinih izdavačkih kuća
kojima nije teret da svoju ponudu sami
prezentuju čitaocima, prodajući knjige i lično.
(Kao primer, mogu se navesti gospođa Verica
Sekirarski – Književna omladina Srbije, i
gospodin Đorđe Otašević – Alma). Ne verujem
da su nesuđeni prodavci, za vreme sajamske
manifestacije, nosili u sebi pitanje sa naslovnice
noviteta Emira Kusturice Šta mi ovo treba. Obe
kuće, u ponudi su imale ranija ostvarenja kao i
knjige tek izašle ispod štamparskog čekića, bilo
prvog, bilo ponovljenih izdanja.
Iz široke lepeze ponude, koju ni u snu
niste, ma koliko polako hodali i očima pratili
naslove, mogli da u visokom procentu
obuhvatite, mogli ste birati od klasika do
savremenika, ili onih koji se o književnost tek
češu. Bio je dobar izbor filozofskih misli,
latinskih izreka, pravopisa, rečnika, mogli ste za
nešto manje novca nego u knjižarama doći do
raznih odgovora ubačenih veštom rukom
između korica. Mogli ste se preko slova sresti sa
davno priznatima, ali i osporavanima,
romantičnima, realnima, naučnoj fantastici
vernima, verski nastrojenima. Moglo vam je
privući pažnju Pismo nerođenom detetu
Orijane Falači, iako davno napisano, mogli ste
izdvojiti iz novčanika za dela Branka Đurića
Đure, Božidarke Stojšić, Neleta Karajlića, Siniše
Ubovića, Vesne Dedić... po matičnoj profesiji na
drugu stranu orijentisanih: pevački, glumački,
novinarski itd.
Mogao vas je zaintrigirati brojnim
naslovima Igor Mandić na primer ili mnoga
strana imena poput dobro prodavanog Haleda
Hoseinija npr. Misli vladike Nikolaja nuđene su
po izuzetno niskoj ceni, za neke druge buđelar
bi trebalo da vam je dobro napunjen. U
principu, čitocu nije toliko bitno da li će knjigu
naći kod Lagune, Arhipelagu, Prometeju,
Dereti, Kreativnom centru, Akademskoj knjizi,
Beopolisu, Mladinskoj knjizi, nekoj niškoj,
novosadskoj ili banjalučkoj izdavačkoj kući ili
47
bilo kojoj drugoj iz zemlje i popularno rečeno
regiona. Važno je da mu leži, i da može
finansijski da je priušti sebi ili pokloni drugom
kao preporuku. Neke naslove, naći će kod dva-
tri renomirana ili „mala” izdavača istovremeno.
Volja mu da bira. Težište je na knjizi i autoru.
Ili možda stripu, ako ste ljubitelj? U poslednje
vreme ne tako malu pažnju i otimanje kolača
„slave” odvlače i grafički dizajneri. Što je knjiga
bolje opremljena, ako ima i audio izdanje, tim
bolje.
Svako ima pravo da uključi svoj kulturni
radar i da se njime rukovodi. Možda baš iza
širokom auditorijumu nepoznatog imena leži
dobro štivo? Ako ga ne proprati snažan
marketing, nema mu srećnog života u
književnim vodama gde aždaje jedva čekaju da
progutaju sitnije od sebe.
Za koju god ste se knjigu opredelili da
ponesete u svoj dom neka bude biser niske
kojoj kraja nema. Svet knjiga ne završava se
odlaskom cirkusa. Ko je napisao jednu, gleda da
napiše i drugu knjigu, ko zatvori koricu knjige
kao čitalac, nije na odmet da se lati sledeće.
Dobro će mu doći u spoznajnom, istraživačkom,
terapeutskom čak planu. Ako se odluči za
ljubavnu poeziju, i mladi autori imaju šta da
poruče. I izvan bestselera ima kvaliteta.
Uključite intuiciju, poslušajte preporuku,
otvorite nozdrve i eto vam pravog puta sve do
čitanja Zaustavljenog toka npr. koga sam,
želeći da obeležim nezaustavljivo vreme,
napisala i punudila na uvid radoznalim očima.
Za one kojima je vreme novac, i koji
brižljivo biraju šta će i koliko raditi u koje
vreme, dobro bi poslužili sitni magneti,
obeleživači stranica do kojih ste u čitanju došli,
a mogli ste ih pod kupolama sajma sebi
nabaviti.
30.10.2018.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 ISTORIJA

ДИНАСТИЈА ТАНГ ( 18. јун 618. – 4. јун 907. године)

Текст: Ивана Минић

Основач династије Танг је породица Ли (李), која је дошла на власт током зенита и
распада Суи Царства. Династија је делимично била прекинута за време Друге Џоу
династије, када је царица Ву Цетјен преузела престо, поставши тако једина кинеска
царица која је самостално владала.

Гаозу Ли Јуен; Gaozu Li Yuan - први оснивач Танг

династије из породице Ли.

Д
инастија Танг се сматра врхунцем кинеске цивилизације и златним добом
космополитске кинеске културе. Територија Кине је за време династије Танг
нарасла више него за време династије Хан, а популација је прешла са 50
милиона становника на чак око 80 милиона становника. Захваљујући тако
великом броју становника, династија је могла подизати професионалне и регрутоване
војске од стотина хиљада војника да би се надметала с номадским народима за
доминацију над средишњом Азијом и уносним трговачким путевима уздуж Пута Свиле.
Њена територија, освојена током ратова њених првих владара, била је већа него
територија Династије Хан, а била је подједнака с територијем каснијих династија Јуан
и Ћинг. Династија Танг, са својим главним градом у Чангану, је опшеприхваћена као
највиша тачка у развоју кинеске цивилизације. Имала је и снажан културолошки утицај
на суседне државе попут оних на подручију данашње Кореје, Јапана и Вијетнама.
Династија Танг је на почетку успела са створи снажно централизирано царство са
делотворним системом управљања. Њену владавину подржавао је Царски испитни
систем, чији задатак је био - избор образованих грађана који ће служити царству.
Граничарски генерал Ан Лушан дигао је 755. године буну која је знатно ослабила
династију Танг. У бурним годинама које су уследиле, Кина се повукла из средишње Азије
и постала затворенија.
Крајем 9. века велики сељачки устанак је готово уништио средишњу власт. Кина је
подељена на 10 држава са малим остатком царства којим је владало пет династија у низу
(тзв. Период пет династија и десет краљевстава). Тек 960. године долази до поновног
уједињења земље под династијом Сунг.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 48

 NAGRAĐEN ESEJ

Tekst: Jovan Pavlović

Samo četiri meseca pre tragičnog događaja koji se nikada nije odigrao (februar 1989.),
praznim trgom Tjenanmen prolazio je mladi slikar Ju Mindžun (Yue Minjun), nakon što je
obišao upečatljivu izložbu Kina/Avangarda u Nacionalnom muzeju, gde je među izloženim ra-
dovima kineskih avangardnih stvaralaca tražio originalnu iskru koja će ga inspirisati u potrazi za
sopstvenim izrazom.

Četiri godine pre toga, Mindžun je završio akademske studije na odseku uljanog slikarst-
va. Upoznaje i prati narastajuću scenu savremenog kineskog umetničkog izraza, čiji su uzori, sa-
da već klasični majstori moderne Evrope i postmoderne Amerike. Zahvaljujući skoro već punoj
deceniji otvorenije politike sekretara Jaobanga, kako u unutrašnjoj tako i u spoljašnjoj
društvenoj sferi, umetnici su inspirisani da čitaju i prevode, pa i sami objavljuju teorijske i
kritičke osvrte na savremena umetnička dešavanja. Mindžun (rođen 1962), koji je odrastao u
sasvim drugačijoj deceniji Maove Kulturne revolucije (1966-1976) upijao je grozničavo raznolike
uticaje tokom ove pulsirajuće dekade koja će se uskoro naglo okončati.

EVROPA – KINA:
UMETNOST KAO POČELO DIJALOGA

U iznalaženju, sa jedne strane krajnje pročišćenog pikturalnog jezika koji će na drugoj

strani ostaviti prostora za višeznačna i slojevita tumačenja, možda je osim prelomne posete
izložbi, podjednaku važnu ulogu imao događaj koji se nikada nije odigrao na punom trgu Tje-
nanmen. Za mnoge je slom iluzija značio prelivanje bunta u apatiju. Taj tihi očaj obojiće opšte
raspoloženje narednih godina, dok se nacija oporavljala. Shvativši, po sopstvenom priznanju,
raskorak između stvarnosti i ideala, Mindžun početkom devedesetih odlučuje da se pridruži
umetničkoj koloniji na obodu Pekinga, gde će marljivo brusiti svoj stil.

Zadržavši aktivno u imaginaciji osmeh koji je Ženg Jianji (Geng Jianyi) prikazao na
sopstvenom portretu sa izložbe Kina/Avangarda (ali i sve ono neizrečeno što se iza njega krije)
sa jedne strane, i masovne scene demonstracija sa druge strane, već 1992. nastaju slike poput
Velike solidarnosti, na kojim se umetnikov nasmejani autoportret multiplicira. Ograničen
zvaničnom zabranom prikazivanja u bilo kom obliku bilo kakvog sećanja na proteste na Tjenan-
menu, Mindžun ipak odlučuje da scenu postavi ispred Kapije nebeskog mira.
Gde je bolje još jednom iskazati veliku tradicionalnu kinesku solidarnost nego na velikom
kineskom trgu? Ukratko, slikar instinktivno shvata da se umetničkom intervencijom realnost
može predstaviti drugačije, čak obrnuta naglavačke, a da u sebi ipak zadrži istinu, možda čak i
dublju i potpuniju od proste istine realnih događanja. Baš te godine prodaje svoju prvu sliku
vlasniku galerije iz Hong Konga, za sumu od 1,500 američkih dolara. Lagani porast prodaje i
cena, omogućiće mu da u sledećih nekoliko godina nastavi putem koji se sada već sasvim jasno
ocrtavao, pa tako već naredne godine nastaje i Velika radost smeštena opet ispred kapije Za-
branjenog grada.

49 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Velika radost svakako nije osećanje koje koje karakteriše protestante na trgu tokom 3. i
4. juna 1989, kada vojne snage sa preko 10,000 naoružanih pripadnika konačno stižu i u sa-
mo srce Pekinga, na Tjenanmen. Stradalo je nekoliko stotina (?) pobunjenika u tragičnom
događaju koji se nikada nije odigrao u zvaničnoj Kini a koji je na osnovu malobrojnih
dostupnih informacija brzinom munje na Zapadu imenovan Četvrtojunskim masakrom.

Kolonu od sedamnaest tenkova koja se uputila ka trgu da obezbedi i ojača ponovo

uspostavljeni građanski red i mir, već sledećeg jutra 5. juna zaustavio je na Velikoj aveniji
večnog mira (Chang'an Avenue) anonimni demonstrant, nakon toga širom Zapada daleko
poznatiji kao Čovek tenk (Tank Man). U ovom simboličnom činu koji je sa terase obližnjeg
hotela (gde se pod lažnim identitetom skrivao od progona vlasti) fotografski slučajno
zabeležio Džef Vajdner (Jeff Widener) reporter Asošijeted Presa (Associated Press), uočljiv je
zapravo prelomni preobražaj srčanog bunta u beznadežnu apatiju. Fotografija je munjevito
obišla glasila takozvanog slobodnog sveta, čijim se konzumentima predstavlja kao simbol
neravnopravne ali nesalomive borbe za demokratiju protiv sila mračne prošlosti. Foto-
grafisan nakon što je sišao sa tenka, i po drugi put stao ispred kolone, Čovek tenk sa kesama
za kupovinu prebačenim ovog puta u samo jednu ruku, postaje idealni predstavnik anonimne
mase željne obećanog potrošačkog raja koja od-
bija da se suoči sa naličjem progresa ili očekuje
da neko drugi to učini u njeno ime.

Banksi (Banksy), roden 1974. u Brist ... na zidu

Sve u svemu, vreme pred umetnika postavlja

skoro nerešiv problem: kojim to sredstvima is-
kazati svu dubinu tragičnosti i sve nerazrešive
oprečnosti aktuelnog? Da li je moguće uteći
pogubnoj klopci priklanjanja jednoj strani u
konfliktu? Da li je moguće zadržati neophodnu
objektivnu distancu a ipak svim ljudskim kapacitetima (sa)učestvovati u prikazanom? Da li je
bilo kojim ljudskim činom uopšte moguće odrešiti nerazmrsivo klupko isprepletanih ljudskih
sudbina jakog emotivnog naboja i pružiti bilo kakvo smisleno tumačenje i koliko-toliko
prihvatljivo razrešenje patnje? Kojim umetničkim metodama se poslužiti? Američki slikar
Polok smatra da se (slikarska) metoda prirodno rađa iz potrebe. Naravno, samo ukoliko je
potreba toliko jaka da bez njenog zadovoljenja nema ni života, poput nasušne potrebe za
disanjem, za ljubavlju, za slobodom.
Potreba za (umetničkim) izrazom prerasta u pravi nemi krik koji ograničen sopstvenim vremenom
koje ga ignoriše, prerasta u naboj koji samo traži priliku da eksplodira. Eksplozija će se desiti samo
dva sata nakon otvaranja prelomne izložbe Kina/Avangarda i to upravo u legendarnom
Nacionalnom muzeju. Umetničke postavke u tradicionalnom muzejskom okruženju mogu se
okarakterisati mnogim epitetima ali svakako ne tradicionalnim. Izložba koja je odlagana
prethodne dve godine uzled sprovođenja zacrtane partijske borbe protiv buržoaskog liberalizma,
momentalno prerasta u medijski spektakl. Uostalom, umetnost uvek najavljuje realnost koja to sa
zakašnjenjem priznaje, pa će tako dva hica iz pištolja umetnice Sjao Lu (Xiao Lu, 1962) u
sopstvenu instalaciju tog 5. februara 1989. tek naknadno biti prepoznati kao prvi pucnji na
Tjenanmenu, a cela izložba će dobiti epitet Tjenanmen trg u malom. Četiri meseca pre
demonstracija izložba je nakon intervencije snaga poretka, privremeno zatvorena a umetnica
uhapšena.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 50

 Mindžun je strpljiviji od vršnjakinje Lu. Tek 1994. godine je po prvi put jedna galerija
upriličila njegovu samostalnu izložbu. Njegovo ime ubrzo se pojavljuje pored imena
istaknutih predstavnika možda prvog velikog autentičnog umetničkog pokreta čija je
vrednost prepoznata i van granica savremene Kine. Cinični realizam, nastao nakon
turbulentnih dešavanja 1989, prvi je značajan doprinos globalnoj umetničkoj sceni. Kritičar
Li Sjanting (Li Xianting) koji termin izvodi iz jednog Hakslijevog citata, tvrdi da on
ponajbolje karakteriše preovlađujući kulturni sentiment (mladih) uveliko nagrižen apatijom
i (samo)ironijom.

Iako je neposredno po krvavom okončanju protesta nastavio sveobuhvatnu akciju

ideoloških čistki, nekrunisani vođa Kineske republike još od 1978, Deng Sjaoping uveliko je
zaslužan i za preobražaj Kine u jednu od najbrže rastućih ekonomija. Konačno, iskustva iz
višegodišnjeg studiranja i rada u Francuskoj dobijaju priliku da oblikuju razvoj Kine:
stvaranje uslova za kapitalne investicije i upliv stranog kapitala, revolucionaran iskorak na
globalno tržište i uvođenje ograničene privatne konkurencije rezultovaće neslućenim i
nesumnjivim porastom životnog standarda više
stotina miliona Kineza.
Nove generacije već obuzete kičem i šarenilom
konzumerske prozapadne kulture karakteriše i
fraza Mao postaje popularan (Mao goes Pop)
skovana nakon jedne izložbe u Sidneju 1993.
Sjanting ovu drugu dominantnu struju u umetnosti
imenuje Politički pop (Political Pop) i na
krucijalnoj izložbi Nova kineska umetnost posle
1989. (China's New Art, Post-1989.)
prikazanoj u Hong Kongu krajem januara 1993.
pokušava da izabere i organizuje radove
reprezentativnih stvaralaca tako da odslikavaju
dihotomiju savremenog kineskog društva. No, već
krajem prethodne godine je veliki bard umetničke
kritike i direktor Venecijanskog bijenala,
Yue Minjun - Great Solidarity, 1992. legendarni Akile Bonito Oliva (Achille Bonito
Oil on canvas (200 X 192 cm).jpg Oliva) stupio u kontakt sa Sjantingom, zaintrigiran
previranjima na savremenoj kineskoj sceni što će
imati dalekosežne posledice na prijem i
interpretaciju nove kineske umetnosti na Zapadu. Od dela izabranih za izložbu u Hong Kongu,
koje je Sjanting pojedinačno prezentovao uticajnom zapadnjaku, Oliva je odlučio da izabere
predstavnike koji će obznaniti svoju umetničku viziju kineske kulture zainteresovanoj publici
Zapada u okviru izložbe Prolaz ka Istoku (Passage to the East) u sastavu predstojećeg 45. Bijenala
u Veneciji (1993). Oliva polazi od jednostavnog kriterijuma da izdvojeno delo treba da odslikava
umetnikovu reakciju na vladajuću kinesku ideologiju i da bude (bar delimično) razumljivo
zapadnom gledaocu bez obzira na upućenost u nijanse aktuelne kineske kulture.
Možda upravo slika jednog od izabranih umetnika ponajbolje izražava ova pomešana osećanja u
pokušaju da pomiri obe kontradiktorne dominantne umetničke struje. Fang Lidžun (Fang Lijun,
1963) godinu dana mlađi od Mindžuna, već izvesno vreme na svojim platnima kao aktera
predstavlja ćelavca (bald man) koji je uglavnom autoportret i koji svojim grimasama komentariše
ličnu reakciju na okruženje, a koja se kreće od pasivnog revolta i prezira, preko potpune
ravnodušnosti do (izveštačene?) ekstatičnosti.

51 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Lidžun je stoga dominantni stvaralac Ciničnog realizma u godinama nakon Četvrtojunskog
incidenta, ali na slici 1993 Broj 4, specijalno rađenoj za Bijenale, prihvata i primenjuje popularne
motive koji se pre svega ogledaju kako u izboru šljaštećeg kolorita, tako i u prikazu raznobojnog
kičastog cveća koje okružuje likove u inače sasvim neupadljivoj sceni. Veliki intenzitet zasićenih
boja u potpunosti prevazilazi prikazane likove koji su preplavljeni i nošeni jarkim koloritom,
uključujući i nekoliko umanjenih autoportreta umetnika jedva primetnih u samom uglu slike,
skoro zaboravljenih ostataka iz faze Ciničnog realizma. Lidžun će zadržati i proširivati napadno
drečavilo vorholovskog, često komplementarnog kolorita približavajući se time nadolazećoj
Vulgarnoj umetnosti (Vulgar Art).

Dve razdvojene teritorijalne, vremenske i ideološke zone razmenjivaće sve aktivnije

stvaralačke impulse i inicijatore daljih društvenih promena. Iako Kina sa neskrivenom
idealizacijom teži socijalnim i pogotovo ekonomskim modusima uspostavljenim u najrazvijenijim
demokratijama Zapada, neretko će paradoksalno biti i ispred svog vremena pa su tako recimo
događaji na trgu Tjenanmen zapravo prethodnica komešanja u Istočnoj Evropi tokom niza
Plišanih revolucija iz iste godine. Zapadnjački umetnici u ovoj tački prepoznaju mogućnost
konstruktivne razmene energije i tumačenja sa jednom drugačijom, uzbudljivom i još uvek
neistraženom sredinom.

Da čin revolta anonimne individue poput Čoveka tenka, može da bude i efikasna medijska
taktika pokazaće svojim grafitima i intervencijama u javnom prostoru ulični umetnik pod
pseudonimom Banksi (Banksy, 1974). Banksi će pomoću spreja i šablona na zidovima rodnog
Bristola multiplicirati i svoje preinačenje već kultne scene zaustavljanja kolone tenkova. Britak
britanski humor, krajnje pojednostavljena crno-bela ikonografija dopunjena tipično jetkim
detaljem-sloganom, preuzetim iz potrošačkog miljea, koji otvara nove neslućene dimenzije
interpretiranja, pokušava da prenese svu dubinu i oprečnosti konfuznog pokroviteljskog odnosa
prema Istoku kojeg Zapad podržava u
neminovnim promenama čije negativne
strane već uveliko izjedaju srž društva iz
kojeg potiču.

U takvim okolnostima, negde tokom 1995.

Fang Lijun [China] (b 1963) ~ '1993 ... crylic on
canvas (180 x 230 cm).jpg
Mindžun počinje sa tipičnom
postmodernističkom praksom prepravljanja
i drugačijeg tumačenja istorijskih događaja.
Platna su po inerciji ispunjena uporno
iznova slikanim istim likom, modifikovanim
autoportretom sa neprirodno širokim
osmehom koji će kasnije biti opšte
prihvaćen kao Blesavi čovek (The Silly
Man). Tipičan primer ove prakse je
preinačenje čuvene slike “Pokolj na Hiosu”
koju je Ežen Delakroa naslikao još daleke
1824. Kada su na red došla i dela Eduara
Manea poput legendarnog “Doručka na
travi” iz 1863, konačno su se stekli svi uslovi
za realizaciju kompleksnog viđenja
događaja sa Tjenanmena.

Odlagani stvaralački naboj vremenom je dobio na snazi toliko da Mindžun svoje

“Pogubljenje” („Execution“) iz 1995. godine (dimenzija metar ipo u visinu i puna tri metra u
širinu), po sopstvenom priznanju, slika u roku od mesec dana. Upravo je Mindžunova revizija
Maneovog „Streljanja Cara Maksimilijana“ iz 1868. godine, pod nazivom „Pogubljenje”, postala
svojevrsni amblem umetnika i propusnica za ulazak u sam vrh kineskog savremenog slikarstva.
Na levoj strani prikazane scene nalaze se četiri muškarca samo u belim gaćicama na koje
zamišljenim puškama nišani grupa obučenih muškaraca sa desne strane.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 52

 Na svim licima je prepoznatljiva grimasa. Specifična crvena boja zida ispred kojeg se sve
odigrava podržava opšteprihvaćeno tumačenje da je simbolično prikazan za naciju traumatičan
čin nasilja sa trga Tjenanmen iz 1989. godine.

Slika je prodata vlasniku galerije iz Hong Konga za 5,000 američkih dolara. Već naredne
godine kupuje je britanski bankarski investitor za 32,200 dolara, i prebacuje brodom za London,
gde će po uslovima kupoprodajnog ugovora biti uskladištena sledećih 10 godina.

Po isteku zabrane prikazivanja, „Pogubljenje“ je prodato u aukcijskoj kući Sotbi

(Sotheby's) u Londonu, 2007. godine za neverovatnih 5,9 miliona dolara, samo nedelju dana
nakon što je „Pokolj na Hiosu“ prodat u istoj aukcijskoj kući u Hong Kongu za 4,1 miliona
dolara. „Pogubljenje“ je tako postala najskuplje prodata slika jednog savremenog kineskog
umetnika. Iste godine, Mindžun je nominovan za ličnost godine magazina Tajm (Time), našavši
se tako u društvu Vladimira Putina, Baraka Obame i Hilari Klinton. U intervjuu za CNN,
umetnik je prokomentarisao: “Politika je deo mog svakodnevnog života. (...) Slike to odražavaju i
od toga ne mogu da pobegnem.”

Nakon uspešnog proboja na Zapad, debitovanjem mladih kineskih umetnika na 45. Vene-
cijanskom bijenalu, početkom poslednje dekade XX veka, uspešno je ostvaren upravo nago-
vešteni prolaz ka Istoku. Uspostavlja se aktivna komunikacija dve kulture što za mnoge kineske
stvaraoce poput Fang
Lidžuna označava
dugo priželjkivan
suštinski zaokret
kako u karijeri tako i
u životu, stvaranjem
plodnih kontakata sa
mnogim znamenitim
Zapadnim umet-
ničkim manifestaci-
jama, galerijama,
kolekcionarima.

Uzavrela kineska
umetnička scena sa
jedne strane
yuE_MiNJuN_05 - The Execution, 19 ... Oil on canvas (150 X 300 ).jpg pokušava da nadok-
nadi propušteno i da
sustigne iskusnije, uspešnije i popularnije Zapadne kolege već uveliko zašle u bespuća post-
postmodernizma dok istovremeno nastoji da u svemu ostavi i svoj jedinstven i prepoznatljiv
trag.

Otvara se plodan prostor za izgradnju komunikacijskog mosta između dva različita

vremenska čvorišta, i bar prividno, dve različite i
nepomirljive ideologije.

Yue Minjun - Great joy, 1993. Oil on canvas (187 X 254

cm).jpg

53
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 POEZIJA
Boli i tako je teško
Kad izgubiš onu snagu
U grudima
Kad noge neće, pa ih vučeš
Za ljudima,
Koji te redom pretiču
A do juče....
Do juče si ih čuo gde viču
Da staneš, jer te ne mogu stići
I ko bi sad reko?
Ko?
Da će me snaga tako brzo zaobići
I da će i mladost s njom otići
Možda u nepovrat
A do juče, mogla se preskočiti
Planina
A da ne zaboli ni noga ni glava
Ni vrat
I do juce jos, bila je milina
Hodati satima
Putevima što prvi put vidiš
I kad stignes kući pred vratima
Nije ti teško i ni na telu i u duši
ne boli te ništa
I ponovo spreman da isploviš
U široko more
Iz svog pristaništa
***
Ne, ne moram ja ništa
Ne moram na ova
poprišta i ratišta i stratišta
Da svoje gubim rad tuđeg ćara
I ne moram svesno da dopustim
da me vara, onaj što vara
jer nema dara,
jer ne zna da stvara
pa ruši,
I ne moram da nosim na duši
baš svaku tugu i lažnu i pravu
Ako je želim, još malo zdravu
I ne moram baš svakog da volim
I baš svakog da molim
za zrno obzira
I malo mira
Jer ne umem
uzdahu tuđem da odolim
Jer sam bolećiv i zaboravan
Pa bacim na tavan
Zgažene snove i sve izdaje
Sve sto srcu neda da traje
Pa ih onda jednom, slučjno nađem
međ starim bluzama
I starim suzama
Sasušenim na njima
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
I međ` pantalonama,
što nisu mi više u broju
I onda, kad nadjem
bačene nade svoje
Odbačene zbog drugih
Shvatim, nijedne nije bio vredan,
.... baš ni jedne
niko od njih
***
Sve tuge sveta
u jednoj majčinoj suzi
Sve patnje u jednom
uzdahu
NEBOJŠA STANOJKOVIĆ
U samo jednom pitanju, zašto
Sav bol
I ne umire nikad
i ne nestaje u prahu
Ljubav sto gradove gradi
I što ruši galaksije odvajkad
***
Samo je pusti nek ode,
nije to ona prava,
ona tvoja, samo tvoja
Samo pusti, tek tako
Bolje i bos, nego da žulja,
kada već nema pravog broja
Znam nije lako
da to sada vidiš
Al kada ode i prodje vreme
samo ćeš da se postidiš
Kad shvatiš,
Zbog kog si nosio toliko breme
zbog čega si morao toliko da patiš
Toliko dugo i tako ludo
Pitaćeš se, šta te to spopalo
I kakvo se to desilo čudo
Il magija ko vlaške čini
Pa ti nidočeg ne beše stalo
Osim do nje
I po danu i po mesečini
Tražio sebe u pogledu njenom
Druge su iste bile sve
A svi su videli i svi su znali
Tako to nažalost obično biva
Kojima sebe si najviše dao
Oni su tvoje najviše krali
Zato pusti, prosto, tek tako
Ko što bi ona pustila tebe
Teško je znam, al njoj bi bilo lako
Jer nije ko ti, ona gleda sebe
54
 POEZIJA
Mirjana Magura

KUTIJA OD ZLATA
Oteta baklja razljutila Zevsa,
sunce nestaje, mrak se spušta,
u snažnom dahu gori zvezda
plamen besni, u pepeo je pretvara,
sivi veo se vije iznad gnezda,
prekriva i guši pesmu slavuja,
moćna oluja guta nadu,
gnev nosi svetu vatrenu kaznu.
Iznad Olimpa tama grize svetlost,
grešna ruka zemlju trese,
ispod oblaka vlada rat i gadost,
strah i zlobu seje avet,
iz bunara kulja blato
uvijeno u njemu, leži izvor života.
Znatiželja, otvara kutiju od zlata,
u tren oka prosipa gordost i bolest
i borbom sve oko sebe kida,
bolom veru u ljubav lomi,
iz ljudskih srca uzima,
mržnju i zlo sveta u njoj otkriva.
Kovana kutija od zlata,
iz svake vijuge, djavolu otvara vrata,
a na zemlji tajno veštica gata,
ispod nebesa narod da posvađa,
sve dok se nova nada ne rađa.
ČAROBNI BOŽIĆ
Okupili smo se oko stola u sjaju Božične sveće,
mali plamen radostno srce greje.
a mirisi badema, smokava, lešnika,
pečenih kestenja i jabuka
oko okićene Božične jelke se širi,
a vruću pogaču domaćica iznosi.
U dolasku prvih snežnih pahulja
Božični duh je zakucao na vrata,
da nas okupi ispod Božjeg ogrtača
gde se tiho čuje Božična pesma,
na Badnji dan, blaženo vreme ljubavi i mira,
da veru i spokoj u svaki dom vraća.
U tišini sveta, tamjan zamiriše,
svaka kuća zdravo i veselo diše,
a dok bele pahulje sa neba padaju,
molitvom čar Božića dočekuju,
sjajne sveće dušu im greju,
bogati i siromašni Spasitelju se raduju.
Nebeska se pesma u ponoć čuje,
crkvena zvona čarobno zvone,
u magičnom svetlu, sa nebeskog svoda,
jedna zvezda zablista,
u svako oko zasija,
to je rođenje našega Gospoda Hrista.

USAMLJENA GROBLJA
Izvetreo sladak miris tamjana,
odavno ugašen plamen sveće,
kao tuga i sva bol
i molitva iz srca pobožnog.
Iz zemlje viri truli drveni krst
prekriven mahovinom i korovom
a teškoća tiho duva kroz travu,
tako su zaboravljena, usamljena groblja.
Preko spomenika pada uvelo lišće,
izbledela imena na mermeru,
izbrisana iz svake misli,
samo sačuvana u hladnoći mraka.
Ulile se suze u kišu
udahnute molitve u vetru odletele
nijedno oko ne traži one koji počivaju u miru
niko ne posećuje skrivena groblja u lišću.
Kada zimi grobovi nose snežne pokrivače
nadleću ih samo sveti božji anđeli
a na nebeskom svodu za Božić
zasija jedna svetla zvezda.

55
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
PAHULJICA
Tiho i nežno padaju,
lete, lete i vrte se
magično u vetru se viju,
samo jedna pahuljica
bez daha te ostavlja.
Čarobna pahuljica
na trepavicu je sletela,
kao sjajna zvezda
u tvoje oči zasijala
njenim sjajem raznežila.
Snežna pahuljica
je oko tebe letela,
tako mala, bela
na tvoje se usne istoplila,
u kap vode se pretvorila,
tebe žednog napojila.
Pogledaj, dok sneg sipi,
ispod tvog koraka sneg škripi,
stani, ne gazi ledena krila
ta pahuljica je jedinstvena,
prava je nebeska balerina.
Posmatraj kako sneg veje,
zima livadi belu košuljicu plete.
osvrni se, pahuljice bajkovito
lete,
pogledaj, tvom srcu želju greje.
Raduj se, oseti snežnu čaroliju,
zamisli da sam pahuljica,
koja je na tvoj dlan pala,
na tren u plesu na njemu stala,
da tihi zimski san odsanja.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ODAHNUĆE
Odahnuće jednom zemlja
od mojih teških koraka.
Maštom sam danju i noću
letela nebeskim visinama,
a zemaljski život nisam uspela
lagano da preletim
sa nežnim krilima leptira,
koji odmara svoja šarena krila
i leluja na širokom listu
kestenja.
Odahnuće pero u zadnjem
dahu,
koje je neumorno ležalo
u ostareloj, naboranoj ruci,
a mastilo će presušiti
kao na obrazu zadnja suza,
pretvarajući se u sjajne kristale,
ne govoreći više osećanja
na prašnjavom papiru,
koji leži na mračnom
pisaćem stolu,
ne noseći više teret bolne ruke.
Odahnuće jednom stara duša,
neke kišne jeseni,
kada lišće prekriva sve korake
a priroda za duboki san se
sprema,
kada sve zaćuti u neko zavejano
vreme
jedne hladne zime,
koja krije buđenje proleća
ispod snežnog prekrivača,
od snežne mećave,
gde kazaljke sata smiruju
hiljade nemirnih pahulja,
tamo gde ničega nije bilo,
a iz srca se ponovo snilo.
56
KADA JE SVE TIHO
Tiho dolazi Božični duh,
preko polja i livada kruži
miris svetog mira i tamjana,
dahom vetra se širi.
Šuma tone u zimski san,
snegom prekriveno je svako
drvo,
pahulje kao paperje prekrivaju
jezero,
snegom je zavejana tiha noć.
Zima vence od zimzelena u belo
boji,
snežne pahulje na jelenzeleno
padaju,
omorika je ukrašena u svom
sjaju
belu haljinu nosi Božična noć.
Snežne pahulje lebde, igraju,
preko zemlje debeli tepih tkaju,
umotan u meku magiju,
Božični san je tiho ispunjen.
Sa nebeskog prostora, sijaju
zvezde,
svaki krov je pun snežnog
paperja,
preliveni zvezdanim sjajem
dodirom svete tišine..
Za Badnji dan, kada je sve tiho.
u svim srcima, po Božjoj volji
svetlost vodi kroz zavejanu noć
preko svakog praga prelazi
njena moć.
 PRIČA

Dragana Miljković
Postelja za snove
"Jesi li za kafu?", upita ona.
"Može ", bio je njegov kratki odgovor. Ona stavi đezvu na ringlu šporeta i sipa dve šoljice vode.
"Kakvu kafu piješ", bacivši pogled u njegovom pravcu postavi mu pitanje.
"Slađu, zar si zaboravila?", bio je njegov odgovor.
"Zaboravila sam. Nismo se odavno videli. A tada čini mi se da si rekao da kafu ne piješ, ali ćeš je
popiti zbog mene." Rekla je tiho.
"Ustao sam rano i umoran sam, sada bi mi kafa prijala." , rekao je još tiše.
"Šta želiš za piće?"
"Neću ništa. Bolje je kada mi je prazan stomak."
Ubrzo je i kafa bila gotova. Ona je donela šoljice i stavila ih na drveni stočić prekriven staklom. Ot-
vorila i kesicu čipsa i sipala u staklenu posudu. Malo su govorili, osećala se blaga nspetost u vazdu-
hu. Nju nije bilo ni briga. Pogledala ga je. Njegovo mišićavo telo mamilo je na dodir. "Ne mora
ništa ni da priča. Čemu sve to, i onako ne bi imalo svrhe. Znamo oboje zašto je on večeras ovde."
Mislila je u sebi. Kada je on popio kafu, predložila mu je da odu do njene spavaće sobe. On se
složio i krenuo, ona je ponela svoju kafu sa sobom. Ušli su u sobu i ona je stavila šoljicu na stočiću
koji je bio skoro pretrpan šminkom, a zatim se navalila na njega. Nosila je crnu haljinu pripijemu
uz telo. On je odmah legao na krevet i raskomotio se. Primetio je previše sredstava za ulepšavanje i
upitao je sa čuđenjem.
"Šta će ti tolika šminka?" Ona mu odgovori.
"Treba mi da budem lepa. Nisam lepa bez šminke." On se blago nasmeja.
"Ne znam, nikad te nisam video bez šminke."
Pantalone koje je skinuo lagano je spustio kraj kreveta i u blizini nočnog stočića na kojem je stajala
lampica i jedna mirišljava svećica. Ona je uzela šibicu i krenula da upali svećicu kako bi napravila
malo romantičniju atmosferu, ma da je osećala da on puno i ne mari za to. Kako je izgleda malo
jače kresnula šibicu drvce se upalilo i u isto vreme prelomilo i tako upaljeno palo na pod u blizini
njegovih pantalona gde se samo ugasilo. On se cimnuo.
"Pazi, nisi li mi zapalila pantalone?"
"Nisam ne brini, palo je pored pantalona". Izgovorila je ona a zatim pokušala sa još jednim
palidrvcem da upali svećicu. Uspela je tek sa trećim. On se sad opustio na krevetu i pozvao je.
"Dođi ovde pored mene.". Ona je poziv prihvatila sa osmehom. On je zatim krenuo nežno ljubiti.
Njoj se sve to dopalo i predala mu se u potpunosti. Strast je trajala puna dva sata. Trudio da joj
udovolji kao i ona njemu. Kada je znojav i umoran stavio svoju glavu na jastuk i nju prigrlio uz
sebe u njoj su se rađala neka pitanja. "Baš nam je lepo i prijatno kada smo ovako zajedno. Ali on sa
mnom želi samo to, seks." Prigrlila ga je jače, a onda blago počela da češka. On je samo čutao, a
ona je nastavila sa svojim mislima. "Lepo bi bilo da kraj sebe imam ovakvog muškarca. Šta li on
misli o meni? Suvišno je da ga pitam. I pokvarim ovaj trenutak." Svećica je i dalje treperila i osvet-
ljavala nihova lica koja su bila u polumraku, kao i njihove prave želje.
"Hajdemo još jedanput, pa posle moram da idem". On je prekinuo tok njenih misli. Složila se. A
kada je ponovo posle toga naslonila glavu na njegovo rame pitala se. "Između nas fizička pri-
vlačnost i strast postoje, i seks je dobar, što on onda nije sa mnom? Nije zaljubljen, dala je sebi od-
govor, koji je rodio novo pitanje. Da li strast može da preraste u ljubav? I posle ovako strastvenih
noći, kako se on ne zaljubi u mene?"On kao da je pročitao njene misli koje mu se nisu dopale.
Rekao je.
"Moram da idem, imam sutra obaveze." Ona je samo mirno rekla .
"OK." pomerila se i pustila ga da ustane iz kreveta i obuče se. Ona je obukla roze čipkanu
spavaćicu. Zatim joj reče.

57 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

"Videćemo se ponovo kad ja završim sve obaveze. Žedan sam, možeš li mi doneti nešto da pop-
ijem." Ona ode da donese hladni sok iz frižidera. Kada se vratila on je već u ruci držao svoj mo-
bilni i sa nekim se dopisivao. Nije virila da vidi. Skoro sa distance pruži mu čašu i sede bez reči
malo podalje. U sebi je mislila. "Eto to je sada neka druga devojka. Nije mogao da sačeka već pred
mojim očima se sa njom dopisuje. Neka, još i bolje. Da ne povredim sebe kao i uvek lažnim
očekivanjima." On je popio sok. Stavio telefon u džep, poljubio je i otišao. Znala je da se sutra
možda neće javiti. Neće joj pisati, ni reći da mu nedostaje. Neće joj crtati srca, a ni lajkovati na
društvenim mrežama slike. Sve je bilo kao san. Jedna postelja i dva tela strašću opijena. I to je
sve. "Neko ti ma koliko to želela više od toga i ne može dati. Trening i gimnastika za telo. Potreba
ženskog tela da bi ostalo u harmoniji zdravo i vitalno." Govorila je sebi i tešila se. "I bolje da se ne
vidimo neko vreme, neka se udalji. Da se ohladimo." Mogla bi se zaljubiti u njega a to bi bilo opas-
no. Jer jasno je ko dan, nema tu nade za ljubav. I želela bi da se više i ne vide, da sledeći put kada
bude svoje telo sa istim žarom davala da to bude nekom ko je iskreno voli i zaslužuje.
Dani su prolazili on se nije javljao, ona se željno nadala i strpljivo čekala njegov poziv. Na kraju
nije odolela. Htela je pružiti šansu ljubavi. Pisala mu je, zvala ga. On se ophodio hladno i ne
zainteresovano. Na poruke je odgovarao posle dva sata, kad se seti. Na sve načine je pokazivao da
mu ona nije važna i bitna. Nije hteo sa njom na piće u grad. Želeo je da provede posle ponoći sad -
dva u njenoj postelji i to je sve. Ona je želela više, ona je htela više ljubavi, više nežnosti i pažnje.
On nije to imao u planu sa njom. I posle velikog truda i bezuspešnih pokušaja, samo je digla ruke
od svega. Ne može to dozvoliti sebi. Postala je njegova krpa, po kojoj on olako gazi. Napisala mu
je oproštajnu poruku. "Kada si ti imao duše da mi činiš sve što si mi činio. I lažeš me iznova i
iznova. Ja dobijem želju da te nikad u životu više ne vidim." On poruku nije odmah ni pročitao,
kao po običaju učinio je to nakon par sati. I nije ga bilo briga. Nije se bunio ni malo. Nije
protestvovao, bilo mu je svejedno. Izgubiti nju u svom životu nije bio nikakav gubitak. Sve je post-
alo interes i račun. Za nju, izgubiti takvu osobu u svom životu nije gubitak već dobitak. Samo
strah od samoće i sujeta uvek se sretnu da ti razum pomute i tugu probude. "Zašto ja nemam
sreće u ljubavi? Zašto mene ni jedan muškarac ne voli? Zašto ova samoća toliko boli?" Pitanja se
sama nameću, a odgovora nema i nikad ga neće ni biti.
Jednostavno tako je, takva su vremena. Da li danas iko ikoga iskreno voli? Ili samo voli iluziju o
toj osobi. Kada se ona razbije, glava se okreće i odlazi. Ljubav je rad, podrška, praštanje, pošto-
vanje... ljubav je nešto što je potrebno ovom svetu da oživi. Zdrav čovek je u stanju ljubavi i
stvaralaštva. Koliko smo zdravi i spremni da pružimo šansu ljubavi? I kao takva može li ljubav
preživeti u mreži nezdravih ambicija?

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 58

 ЉУБАВ У ДОБА МАЛИХ БОГИЊА
Мирослав АЛЕКСИЋ
Весна Радовић: “ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ”
Није парафраза наслова Маркесовог романа, тек
тако, у наслову ове белешке, уз рукопис нове
књиге песама Весне Радовић. Пред нама је један,
скоро роман о љубави у стиху, а у времену
епидемије малих бигиња, мигрантске кризе,
ратова и разарања. Ово је можда најобимнија
љубавна поема нашег песништва. Реч је о
педесестак песама које повезује исти мотив, и
двадесетак духовних песама.
Ова књига је повест о срушеној љубави, као о
срушеном Таџ Махалу, у којој је свака песма
одаја у палати која памти једну причу о рушењу,
а свака метафора је једна преживела арабеска.
У наслову “Пољубац из Француске улице”
садржан је поетички образац ове књиге.
Пољубац је појам који наговештава да је реч о
доминантно љубавној поезији. Француска улица
- је други део синтагме који упућује на појмове
географије и културе у ширем смислу. Весна
Радовић је песникиња културе. Поезија Весне
Радовић је пребогата оваквим појмовима. Све у
њој врви од географије, историје, уметности,
књижевности. Готово свако стање духа, свака
емоција у њеној поезији имају, елиотовски
речено , објективни корелатив у неком појму
културе, било да је реч о призренским звонима,
прашком пролећу, књижевним делима или
грађевинама. Све овде врви од раскоши слика и
богатства метафора.
Али, иако је ово поезија о палој, изневереној,
изданој, срушеној љубави, то није поезија
меланхолије ни декаденције, то је поезија вере,
љубави, праштања и радости живота.
Што се географије тиче, од Бретање до Урала и
Сибира од Прага до Крфа и Шпаније, слике
предела су слике осећања. Али, француска и
руска улица света су најближе нашој песникињи.
Она најрадије корача овим улицама, којима су се
српски народ и српска култура све до најновијих
времена најрадије кретали. На тим улицама је
наша песникиња код Превера студирала лирску
нарацију, а код Ахматове и Цветајеве ону
племениту, узвишену тугу, ону аристократску
надмоћ над свим видовима примитивног очаја.
Али, београдска Француска улица у нашој свести
тесно је везана са причом о нашој књижевности,
због адресе на броју 7. Тако нас песникиња
уводи, и у ову асоцијативну раван, у којој можда
треба тражити простор велике љубави коју
опевава. Она за ту љубав, завршавајући једну
песму каже да је била историјска. Само понеком
успутном алузијом наводи нас на помисао да је
то била, и љубав која је настала и ишчилела у
књижевном свету.
У овој поезији је видљива и једна иронијска
слика живота, сударање света и љубави, па
песникиња у једној песми вели: “Ако те којим
59
случајем одведу у неки нови рат”.А колико је
моћна и велика, та љубав била, говоре и сјајни
стихови, једна блистава парадоксална хипербола
у песми “Аутобиографска”: “Ја сам као оне три
сореле што су волеле истог морнара”. Не сећам
се где сам тачно чуо ту легенду о три сестре, али
знам да је негде у песникињиној Боки Которској,
и да сам једном видео кућу тих сестара која, и
сада одише чежњом. А у песми “Моја историја”
песникиња каже: ”Под мојим ногама земља је
дрхтала као човек када умире”. Поређење које
узима дах. Или вансеријски лепа слика из песме
“Кад адађо свира”: “Газим боса по хладној кори
месечине”. Или, кад у песми “У време епидемије
малих богиња” каже: “Уз љубав се смрт лакше
подноси / И памгте глаголски дублети / Као што
се памте бринете уске у струку...” Или кад у
песми “Фебруарске жуте пахуље” поентира
болно лепом метафором: “А галебови које сам
лечила / Вуку рањене ножице / По бледом песку
времена...”
У томе свету у којем упоредо егзистирају љубав и
страх, Весна Радовић маестрално завршава
песму “Вагабундо” стиховима: “И даље наивно
верујем да једна мала биљка / Случајно
откривена на Дурмитору / Излечиће све наше
страхове, у једном дану!” Једна од одлика њене
поезије јесте то да уме да заврши песму, да
ефектно поентира, да је закопча и подвуче.Тако
је, и читање садржаја на крају њене књиге право
задовољство, јер се у насловима песама слути сва
лепота и богатство поезије коју ова књига
доноси.
Кроз овај лирски роман о љубави преплићу се и
слике савременог света, Европе и Србије, Осећа
се, и једна нота ангажованости, као у песми
“Јесен Европе”, где се додирују Исток и Запад, и
сударају те две културе. У песми “Отварање
пасијанса” Весна Радовић каже, говорећи о свом
народу: “Личимо на становнике острва Маркиз
који масовно умиру од великих богиња
пренесених из просвећене Европе” Опевавајући
један од својих завичаја у песми “Над
Призреном су некад звонила многа звона” лебди
једна сета, једна устрептала туга. Варварство и
зло песникиња не опевава у овој песми, оно се
слути, онако из офа, што би рекли људи овог
века.
Циклус песама, по коме је названа књига
“Пољубац из Француске улице” се завршава
поемом “Забрањено је умрети”. У овој поеми
песникиња непретенциозно преплиће,
појединачно и универзално, слике малих и
великих подвига, и смислености обичног
свакодневља. Ова поема је мали узвишени
уџбеник фармације. Не, она је, заправо, и сама
лек против малодушности посусталог света.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 РЕЦЕНЗИЈЕ

Власта Младеновић

Рецензија збирке песама Весне Радовић,

"Пољубац из Француске улице"

ПОЕЗИЈА ЉУБАВИ И УЗВИШЕНОСТИ

еснa Радовић је, по својој племенитости и узвишености, племкиња поезије; њене

песме, на први поглед, раскошном лепотом израза, једноставношћу и присношћу
плене, мада се ради о дубоко промишљеној поетици. Попут Јефимије, о којој пева,
суптилно и префињено песме везе, у везаном и слободном стиху. Она је чувар наше
песничке традиције и словенскога духа и душе, као и вере у Христа и поезију. Марију
Магдалену сматра "равну апостолима", јер је:

"верна сунчана сена,

за сва времена, Марија Магдалена".

Са великим пијететом песму посвећује Теодори Косари, бугарској принцези и дукљанској

царици, жени зетског кнеза Владимира. Косовски мит и славна историја српског народа
дубоко су укорењени у поезији Весне Радовић. На тој основи су њени снови за обновом
достојанства и достојности.

Господствена по манирима и певању, Весна Радовић је чувар словенскога језика, духа и

душе. Велика је њена вера у поезију, за коју се свим срцем бори. Зато иронички, у песми
"Славуј пева увече", каже:

"За округлим столом безумља

Гласно говоре да ће нестати поезија!"

Посебно је дирљива песма "Опело за Петра

Пајића", која је исписана у спомен на даровитог
српског песника, песма бола и оданости. А у
песми "Ватра и нешто", сјајно насловљена,
говори о вечној, пром ет ејс кој, в а три
поезије и метафизичкој љубави.

У целини поезија Весне Радовић испуњена је

љубављу, у њеном најузвишенијем смислу,
високих етичких начела и језиком који је
приближан и приближен роду и народу. Такве се
песме воле и трају, оне одржавају њен смисао и
потребу за певањем.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 60

POEZIJA

MILAN DRAŠKOVIĆ

PANDORINA KUTIJA
PANDORINA ULICA
Lepa je moja ulica - označena brojem 666
na velikoj mapi džungla-lavirinta - ne može
da se promaši. Nikada ista, stalno menja
izgled, glavni dekor su njeni stanovnici.
Pa, momče-biberče, ako večeras kreneš
mojom ulicom, čeka te uzbudljiv šou!

Gospodar trošne palate, elegantni bledi

grof, okružen svojom svitom, diže čašu
s crvenim pićem i poziva te da nazdravite!

U sledećem prolazu, iz mraka i memle,

zombi te zove i pita imaš li rebro viška!

Tu negde je i trapavi Frankenštajn,

željan druženja!

Pripazi se Fredi Krugera, dripca sa otrcanim

šeširom i blistavim sečivima kao produžecima
prstiju - taj će hteti da te na suvo obrije!

Klovn Penivajz će pak hteti da te odvuče

u svoje carstvo, u smradnu kloaku!

Ne bi trebalo propustiti kongres doktora:

Džekil, Mabuze, Kaligari, Moro, Mirakle...
sve bolji od boljeg!

Ko se još smuca mojom ulicom? E, Kendimen,

slatko stvorenje sa rukom-kukom i stomakom
punim pčela! Vukodlak. Pacovi mutanti.
Probrano društvo iz Tvin Piksa...

Pitaš se zašto ti sve ovo govorim? Neka to,

momče-jarče, ostane moja mala tajna!
Hajde sada, kreni, i srećno ti bilo...

... Bravo momče-junače, ostade ti zdrav i

čitav! Ej, evo ga čuveni Kazino Rojal. Uđi,
slobodno uđi, nonšalantno priđi stolu
za rulet i - praćen pomnim, uglavnom ženskim
pogledima - sve žetone hrabro stavi na crno!

61 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 MLADE NADE

Slađana Lazić
SPKD „PROSVJETA“ TUZLA

PREKASNO

Kao da si juče počela da sijaš,

tamo negde, daleko, zvezdo.
Toliko dana je prošlo,
a suze ostaju iste.
Kao i prvog dana tvog odlaska.
Sijaš tako snažno i baš toliko boli
što se tek sad pogledi tvojim sjajem bistre.
Što nisu videli taj sjaj onda kad si sijala malo, pa još malo više?
Kad si sijala glasno,
a oni što su te trebali čuti,
ostali gluvi i ćute.
Sada oni ne čuju zbog sopstvene kiše,
dok se nemirno skrivaju pod kasno obučene kapute.

OVDE, TEBI

Nadam se da ti je toplo.
Tu, u stihu kome daješ dah.
Tu, u strofi što sve suze pretvara u prah,
što ga nosi daleko od tebe
i odlučno ne da srcu da ti zebe.

Nadam se da mirno spavaš.

Tu, u oku što za tebe sija,
na usnama gde tišina prija.
U naručju što san verno čuva,
ne da vetru da opako duva,
da odnese sve drago i milo,
da slomi ti belo krilo.

Nadam se da te ne boli.
Tu, u duši što je samo tvoja,
I u mišlju što proleti sada.
Na mom nebu sa milion zvezda,
sa milion i još više boja.

Nadam se da si srećan.
Tu, u delu mene i mog sveta,
tu, na mestu gde mi duša cveta,
tu, gde cvet si što beskrajem miriše
I u pesmi što tebi se piše.

O OSMEHU

Nekada shvatimo koliko je nekome bilo teško tek kada svojevoljno ode.
Tada se setimo lepih stvari koje taj neko ostavi za sobom, ali i setimo se da njemu samome nismo
podarili nešto barem približno lepo. Nismo bili tu kao ruka pomoći u teškim trenucima.
Dođe dan kada više ni tih trenutaka ne bude, a ni osobe. Pitamo se da li bi bilo drugačije da smo
postupali drugačije, da smo bili manje sebični. Međutim, sve su to prekasna kajanja i želje sa boljom
prošlošću koje ne bismo bili ni svesni da je sadašnjost različita od one u kojoj smo sada.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 62

 POEZIJA

МИЛОШ НАСТИЋ

САН КОЈИ СЛУТИ

осјећаје понјети у горак лет

и музика се гаси
као из тешка сна

празнинама хучи
збивања сплет
крик у маглу строфе
испјеват ал мрјет

о птицо жалосна

о тајно звезданог дна

пољубац дана осваја
утире ти слијед

ал нису ли одувјек
над најслађи мед
касапили цвјет
разуларен свјет

и сан нов слути

престрашен нјем
а она заћути

ПЈЕНА

сутон непознатим твојим

то плете моћи празнина ноћи
над шапатом уморним мојим
заборављени над свемиром овим
лутају оним којим не постоји
лутају небом небо и перо
вјерује ли неко да ли види неко
застало небо над заспало перо
тако блиско небо перо огледну
но сусрете оно невидљиву стијену
отисци пера на сваком камену
обалом вјечном пјена о пјену
стргнуто сунце носе ка небу

63 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 POSVETE

PESNIK STEPE
S. Jesenjinu

U stepi peva :
Lepoti pesme u stepi -
jutru,danu, leptiru,rosi; poslednje zvezde na nebu...
Njenoj u travi kosi -
plavom oku neba … Poslednje pesme -
što muti svest na omči,
Pesniče stepe – želimo, dok poziva ljubav, dok doziva ljubav u stepi,
da se sudbina tvoja na proplanku -
ne lomi, i peva : jutru,danu ,cvetu,
u dušama mladih pesnika! leptiru, rosi -
Omča “Angletera ” - njenoj u travi kosi...
sve nas opominje :
Ne taji boli! U stepi -
Ne zovi ljubav - ona ga uzalud čeka -
koja te neće ! da peva o njenoj u travi kosi,
Okuj se pesmom! plavom oku neba...

Životu pevaš – život sanjaš!

Ljubavi pevaš – ljubav sanjaš! Slavko Marković
Životom stepe i pesme živiš!
Stepo, tajna pesmo -
u pesniku i letu ptice!

Zavela te lepota pesme -

tajna nerođene pesme -
da se vineš u nebo,
kao orao večito letiš -
pesniče stepe!

I mi, stazom tvojom

plovimo kroz vreme;
Volimo oblake, orlovu snagu -
prkosno snove snujemo !
U nebo vinemo,
ko orlovi večito letimo -
pesnici stepe!

Smiraj dana, u očima, donosi novu pesmu...

Nova pesma osvetliće nove tragove ,
daleko od njegove poslednje reči, suze...

Nemoćni smo pred zovom tvojim,

pred pesmom svanuća, pesmom slavuja;

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 64

 ШАХ И ПЕСМА

Живот тражи своју песму:

запјени се, узбурка, вришти... како тајна песме жељи одолева.
Некад избистри сузом. Да се песник опет сретне
у врх свера непогледа, непрохода,
Тражи сулуде игре скакача - до дубина безданога-
на табли живота: без повратка старој песми!
да заигра, да разигра ватру страсти... Док се нова не разигра -
игри тајне одолева...
На табли живота – игра,
ко у песми буђење речи,
Песник –сужањ песме -
што ненадно, сећање у снове зову...
увек, на табли живота и песме – ч е к а !
Нови потез тражи...
Краљеви, краљице – владају игром,
а у песми песник – сужањ песме,
сенку песме разиграва.
Славко Марковић
Прави потез увек тражи -
да ублажи бола дражи,
кад се песма речју осветљава...

Кад се јави, ниоткуда, пробуђена,

ко у игри шаха каже: „ Шах! “
Разигра се мисао моја – одговоре тражи:
Тајну снова, тајну песме, тајну игре – жели
да открије!

Песма – лепотом речи се брани!

Сваки потез – одолева тајни зова,опомиње:
Да се живот игром брани,
Да се песма болом храни,
да од снова дан пропева!

Игра песме – игру речи тражи,

да се њоме песник снажи .
Тајном игра до сванућа ,
победником себе види,
кад се песма у мат сцени -
разоткрије побеђена,
осветљена,
у загрљај мисли бежи...

Лажну наду открила је-

65 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Boris MANDIĆ

Umetnost Milice Savić - Nemir koji teži spokoju

Uskovitlanost, vrtložnost , usisavanje stvranosti u u raskošne predele Sna, ketanje boja diver-
gentnim linijama (Život opstaje u flesibilnost isavitljivog kretanja, umire u uskogrudoj jedno-
linijskoj kretnji, da parafraziramo Tarkovskog) – Nemir koji teži spokoju: Umetnost Milice Savić.
Boje melanholije proizašle iz fantazamgoričnosti putovanja šagalovskog tipa, iščezlim
civilizacijama – Svetlost natopljena nežnom setom, poput elegičnog lahora koji nas miluje i
Markesovo slikanje tog Svetla rečima; Ljubav u doba kolere – mesto gde je Milica pronašla
ugašenu Zvezdu.
Vizija i prirodnost se spajaju u spontanom toku reke koja lagano, bezčujno i tiho ide ka svom
zavičaju. Suncu..
Umetnost nas izvalcči iz sopstvene ljušture; Milica Savić izlazi iz zatvora svojih strahova
ulazeći u platno slike: Nijedna njena slika nije naslikana spolja – Subjekat, Objekat, slikanje –
čisto slikanje u transcendenciji izlaska u unutrašnjost slike. Jedinstvena tehnika: Slikanje
iznutra.
Njeni crteži su poput tužne fotografije koja hvata tren, u svojoj svesnosti, prolaznosti same –
elegična pesma nacrtana preciznim linijama nestalnosti svega što je zarobljeno u ravnodušnom
Vremenu.
Klimt se tu stalno pojavljuje, kao i Sezan; Ponekad navrati i Markes, da popije kafu sa Šagalom.
Huan Miro se šeta platnima osećajući se kao kod kuće.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 66

 Prelaz iz jedne faze umetnosti u drugu, Milice Savić, odigrava se u kontinuitetu slojeva što im
prethodi – Novo na strunama prethodećeg neponavljanja, bežanje od sebe, da bi se vratila sebi u
novoj formi, proklijaloj iz jedne boje mirisa cveta. Hrabro šetanje kroz mikrokosmos duše
(Demokrit) u makrokosmos Sveta, na talasima fluidnih boja, čije poreklo trebamo potražiti u
bogu Heliosu. U svetlosti izvire i Tama.
Lelujavost, nelinearnost, leandričnost, eteričnost prozirnosti, čvrsto povezano u budni san
surove stvarnosti. Da li ima izlaza iz nje?
Mislim da svi mi nalazimo jedni druge kada smo obuzeti teskobom: Miličina Umetnost je
odbrana od teskobe, borba u
usamljenosti, nastala,
paradoksalno, iz tog izvora,
prevazilazeći okvir u bojama
pružene ruke ljudskosti i empatije.

Kuća Kralja Petra je nedovoljno

mala za dovoljno široku, duboku,
neukrotivu divlju, estetski elegantno
slikarstvo Milice Savić. (Njene slike
vibrijaju, struje u konstantnom
pokretu – iskaču i sebe, da bi se
vratile.)
Anksioznost, usamljenost, strah
od lanca koji vežu čoveka za prostor
neslobode (The Couple) Milica Savić
razvija na svojim platnima,
pokazujući mogućnost puta: Put u
nepoznato, Eden, Atlantidu, El
Dorado, Hesperidine vrtove,
Sumatru.. (Crnjanski) Leandričnost Miroa, organska pokretna nestatičnost Gaudija u dodiru sa
strogoćom elegantne forme Belinija.
Miličin Atelje (Atelje... tiho mesto moje gde se roje misli moje, gde snevanje posdade java...) je
neka vrsta kontradiktorne same sebi, Pandorine kutije, gde umetnica čarobnim dodirom
oslobodja ptice u njihovom prirodnom letu ka Zvezdama. Sezan, kocke, oblik koji obuzdava
vazdušastu lepršavost raskoši boja, ne zatvarajući sile koje stvaraju. Bravura crteža, višeslojnost
ide različitim pravcima, a završava se tamo gde i počinje – u Ateljeu – prostoru usamljnog
Stvaranja. Atelje je pisana oznaka za stapanje u jedno Milice i mesta njenog poniranja u
otvorenost i bezdan Sveta.
Suženost svesti je društveni zakon, nasuprot tome – otvorena svest u pokušaju samosvesti da
gleda beskonačnost horizonta. I još dalje, par koraka – gde nijedno oko nije videlo, misao
zamislila: čežnja ka nemogućem.
Sfera - most konekcije umetnosti i nauke; davanje nauci svrhu i smisao, odvojen od
komercijalne halapljivosti večito gladne tendencije za profitom, spas nauke od sila koje je
zarobljavaju – povratak nauke samoj sebi – čiste Duhovnosti (Huserl), podsećanje, anamneza
(Platon) da je ona proizašla iz čoveka i da njemu pripada.

67 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Jer i ono najbliže je predaleko ljudima, otpevao je Rilke – Milica približava ono najbliže, ali
najtežeg za gledati, pokušaj da duboko zavirimo u lavirint naših strahova i demona. Ali gde je
opasnost, raste i spasonosno. Milica Savić igra u plesu talasa po oštrici noža nošena vizijom o
mogućnosti izlaska iz tamnice sebe u čistu Otvorenost – Slobodu!
Njena umetnost rađa samu sebe u nesvesnosti prirode i zagrljaju sa Snovima Slobode.

Lagum (Svetlana Velmar-Janković) je mračno mesto odsustva svetlosti. Umetnost Milice Savić
isijava bojama Nade mogućnost izlaza iz minotaurovskog lavirinta Tame.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 68

 PRIKAZI
Srećko Aleksić

Dvadeset peta nova, pesme - lirske crtice / Simo Vasić

Berači snova i gorka prašina u refleksijama ljubavnih niti

Da je trebalo ranije, ne bi valjalo-kaže jedan veliki narodni pesnik, persiskog staroga grada. A šta
je od nas valjano i znatiželjno, osetićemo u ljubavnim dirkama našeg ozbiljnog pesnika i
stvaraoca svoje najnovije zbirke. Prosto sam zadivljen ozbiljnošću i ponudom ove nove
pesmarice, da je iščitam u jednom dobrom duhu i stvaranju moderne srpske poezije, Beketovskog
sadržaja i klišea. Svaki pesnik je urodjeni stvaralac svoje tajne, nekog talismana ili ljubavnog
znaka da ovaj svet ispeva, ili oslika svojim jedinstvenim rečima. Rečima koje nose plašt novog
doba u vremenu zluradih stvari i ponovnog zaljubljivanja. Koliko si voljen toliko ti se ostvaruju
snovi, krilatica velikih stvaraoca književnosti.Od starih Egipćana, Hindusa, Grka, Rimljana i
ostalih naroda stvaralačke kulture i zanosa za svetom poezije.

Nova zbirka pesama pod radnim naslovom “Dvadeset peta nova” je ulica u imaginaciji pesnikove
mašte i stvaranja. Izmišljena na prečac oslikava mladalačku ljubav i zanos u prvom ciklusu
pesama. Naš pesnik je očaran spoznajom da se ljubav dešava u vazduhu, zvezdama, u šetnji, na
reci, na sastancima u zelenim parkovima, sa vrabcem u ruci, belim labudom koji pleše. Francuski
romantičarski duh našeg pesnika prirodnjaka odvodi u poseban deo lirske spoznaje i mladalačke
visprenosti zaljubljivanja.U koga se pesnik zaljubljuje, postavlja se refleksivno pitanje? U
prirodu, u devojke, u ptice, reku, dodir, pogled, šetnju, u osamu svoje duše, gde stalno govori
sebi: Više nisam sam! Samoća je dana mnogima na raspolaganju, da vide gde ih život vodi. U
duhovnost ili pravu ljubav prema voljenoj osobi, u toplom domu sa običnim ljudima. Okružen
svojom maštom stalno je u kontaktu sa nežnošću, koja drhti kao lišće na vetru. Njegova malena
lutajuća zvezda, prkosi mu vozovima, prostranstvima, zaledjenom rekom, čekanjem na keju
Dunava.

U jednoj od datih pesama, malena smedja devojka/usne su joj se stisle/bile su

tvrde kao kamenčići/na putu jorgovan je mirisao/srebrnkasto lišće je šuštalo/.Sa
oporom pesmom “Ništa ti ne možeš”, Vrabac, Zima na keju, gde prehladjen Dunav
kašlje?

Stilske figure i pesničke imaginarne slike nose francusko obeležje Simine deskriptivne strofe,
pomalo neuhvatljive i sjajne, s lakoćom da se ostvare u mislima svoga zaljubljenog pesnika,
snohvatača i realizatora svoje refleksivne imaginacije. Maštovitost je data od boga, a bistrina uma
i oštrog pera od roditelja, kao nasledni faktor za pisanjem, dobre, opore ljubavne lirike,
nadahnute savremenim pesnicima. Profesor fizike prati svoje emocije kroz vreme koje beraču
snova i ljubavne mašte donosi nova iskušenja i slatkoću ljubavnog grozda. Zrno nevine ljubavi i
slatkoće, oseća se u ovoj novoj stihozbirci našega autora. Okrenut reci, otiskuje se daleko, prema
obalama svoga života. Radosno se smeši, iščekuje datu ljubav u šetnji sa Reksom, pogledom na
Dunav, mladošću prohujale kiše, koja sve jače lije, lije...a pesnik čeka ? Ne znamo gde, zašto i
zbog čega, ali lirski subjekat u rečenici nosi zagonetnu maštu.Pod kišobran svojih snova i
nadanja, da će je sresti, baš tu ulici “Dvadeset petoj novoj” sa smeškom na licu, njegove male
ridjokose devojke.
Pesma Labud i delovi iz nje. Istopljeno se sunce poigrava/sneg i dalje šapuće/tiho/
da se ne probudiš/spavaj, spavaj/ko li će te sada nahraniti beli labude/

69 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Drugi ciklus pesama počinje naslovom “ Posle toliko godina” kao da je prošao jedan vek upoznavan-
ja života za mladošću . Već u ozbiljnim godinama pesnik se susreće sa novim situacijama u životu.
Jasan mu je čas početka radjanja njegovih pesama, osluškujući svoje srce hrabro korača u nova is-
kusta, stečena svih ovih godina.Ljubavi su sada istrajne, ozbiljne nadahnute prošlim godinama,
trpljenja i hodanja po pesku. Drugi ciklus upečatljivo počinje sa pesmom “Riblja čorba” i nastavlja
se iluzijom iskusnog čoveka i njegovog tunela u vozu za Crnu Goru, odnosno putovanje ka moru.Iz
tog životnog ciklusa i stvarnosti izdvajaju se par pesama dobrog tematskog sadrža-
ja.”Provetravanje”-moram izaći na obalu reke/čudna je ova reka mesa i kostiju/što se gura, psuje,
smrdi/.
Čudni su ovo izlozi/kuće, zgrade/ ovaj dim što bi da zameni nebo/.Zatim pesma Stranac, Komšija;
Drugarica; Vetar. Ova pesma ima posebnu notu ili ključ za čitanje. Podsetila me je na Simona
Simonovića i nagradjenu pesmu “Vetar moj znak”. Mada kod pesnika vetar donosi opreznost u
pravljanju strofa. Oštrina njegove hladnoće, zbunjuje samog pesnika. Ljubav je prividna i
melanholična. U šetanju sa Reksom odlazi brzo kući, dremljiv i pospan. Obale su ovaj put
razdvojene krvavim nebom, i čeličnim mostom. Emocija je utihnula u svetlu koga nema, a svetiljke
blistaju u mraku.
Noć je polako osvajala kej/upalio sam radio/neka lagana muzika/me je sve više
uspavljivala/.
Polifono prikazivanje stiha nije obrazac pesnikove mašte. On uranja u svoje plavetnilo okružen
stvarnim dogadjajima. Devojka koju je voleo je sada druga žena. Ona je došla iz Nemačke i Švedske,
neprepoznatljiva za muške dodire. Hladnoća, možda čak distanciranost dovodi u sumnju da je
pesnik čvrst na nogama. Za njega ljubav više nije početak šetnje i upoznavanja. Ispija gorčinu svoga
bola u alkoholnom piću(rakija, konjak, crno vino). Boemski život ima neku svoju specifičnu draž, da
se oslobodi unutrašnjeg primarnog osećaja, treznenih očiju prosipa budnu noć. Postoje i te morske
pesme nalik mladim stvaraocima umetnosti. Šetnja na plaži, putovanja vozom noću, kupanja sa
školjkama, noćna draž svetiljke, kupaći kostim, crvena haljina. Ali, moram da priznam u manjoj
meri, nego u prvom ciklusu gde su sve pesme mekane i sofisticiranije kao da su od “somota i pliša”.
Oštrina duha i lepo vreme govori nam drugačije. Svako putovanje donosi novu ljubav. Oduzme novo
srce i vrati nam staro da ga ušivamo za bolne rane i slomljene rastanke. U drugom ciklusu su pesme
raznovrsnijeg sadržaja i tematike. Sve se odvija brzo poput sunčeve svetlosti u obelisku zraka. Ovde
nema manjkavosti, izgubljenih momenata, osame, pokajanja, drhtaja, čežnje. Ovde je pesma kost,
ribljih žila, usidrena luka bez broda, smrad koji se vonjom oseti na nekoliko kilometara. Osećanja se
uvek menjaju sa novim iskustvom u životu. O tome nam besprekorno opisuje u svojim pesmama
jasno i glasno sam pesnik. Nepristrasan da bude večiti romantik ili sanjar, nego trezven boem u
gluvoj noći svoga hira i zadovoljstva.
Treći ciklus pesama po meni korintski stub same zbirke. Počinje ciklus sa pesmom “Moj otac”;
Vesti; Makro; Trinaestogodišnjak; Pijanica; Pralja; Kockar; Žigolo;Grobar; Invalid; Čuvar pasa....
Sami naslovi u zbirci donose sam po sebi odgovor. Kakav? Ko su ti ljudi “Dvadest pete ulice” ? Gde
oni žive? Kakav ostavljaju trag u ovom vremenu?
Sam naziv trećeg ciklusa pesama S one strane...misli se na ljude sa margine društva. Umorne od
života i robovanja, žene pralje, koja svakog dana dobija batine od muža. Žigola koji u vozu ima
starije ženske osobe kao svoj mamac ili udicu za koristoljublje i prevaru. Pijanica, kockar, grobar sve
su to ljudi našeg vremena. Bačeni u zaplićku gde deca se igraju sa narkomanskim špricevima.
Okrutnost ovog sveta i agresije, prisutna je u današnjem vremenu. Samo što pesnik bez skrupula i
uvijanja govori otvoreno. Ljudi su prinuđeni da se bave svim i svačim. U tom ogoljenom
Čehovljevom pesničkom svetu nema mesta za nežnošću, ona se poistovetila sa smrću. Život je
karika ljudske duše gde korbačem i batinama trpiš bol. U ovom svirepom i okrutnom svetu izlaz su
samo pesme i podstreh da se nadamo pravednijem sistemu. Društvo nemoralnih i jadnih ljudi već je
opisivano u Ruskim romanima i pripovetkama. U ovoj novoj zbirci su prisutni takvi detalji.
Bespoštedno se koristi rečnik istine i realnog prikaza stvarnosti bez ulepšavanja. Sve je na prodaju
kao kod Fausta bez razlike na godine, mesto porekla, zanimanja, klasne pripadnosti.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 70

Preživljavanje je osnovni motiv socijalnog društva u kome žive nasilnici. Oni ljudi koji su danas na
margini nečije ulice i sveta. Pesnički svet je malo blažih nijansi ili struktura u kome ljubav zamenjuje
život.U trećem pesničkom ciklusu osećamo gorak ukus pelina. Sve ono što može da urazumi bol nosi
snagu praštanja, kažu naši sveti oci. Ali uzaludnost traženja nema više nikakvog smisla. Sve se dešava
brzo, ukleto iza nekog brda, tunela, gde svetlost slabo dopire.
Otac tačno uvek s posla dolazi u kafanu, mesto njegovog opuštanja. Da ne bi tukao decu, da je mu
“Pralja” novac da odboluje svoju muku. U ovom slučaju muka je ljudska beda i siromaštvo. Satkano
od snova i nežnosti, agresije i patnje, melanholije i odvraćanja. Kontrast je u funkciji suprotnosti i
razlike. Siromašno društvo iz ulice “Dvadest pete nove” su berači svojih snova u okrutnosti
preživljavanja svoga malog, običnog života. Refleksija ljubavnih niti je privid da pesničkim slikama
dobijemo upečatljiv odnos u jednoj porodici, radničkog života. Harmoija i poštovanje su izgubili
svaku moć u odgoju svoje dece. Sada vlada narkomanija, obest ili greh, po crkvenom kanonu
hrišćanskih veroučitelja. Pesnik se bori otporom unutrašnjeg stava, da odbrani ono što je danas
moguće: prejaku reč-urazumi te se ljudi! Humanost i dobročinstvo zamenili su strane u društvu. A u
pesmama oslikavaju jednu stranu beogradske svakodnevnice sa primesama modernog urbanog sveta,
koji teži bogaćenju pojedinaca. Materijalizacija duha čini da svi skupa nosimo apel novom dobu u
kome živimo.
Pesma Berači

stabljike kukuruza su se pojavile

oštri listovi su zasecali
ostavljajući duge crne pruge na rukama
oči su ga pekle, gorka prašina je punila nos.
Negde daleko kočijaš je psovao konje
to zakasneli berači idu na počinak.

U sve ove pesnikove reči ne može da stane jedno zrno stabljike kukuruza, i ruke modre od teškog
posla i neuhvatljive sreće za životom. Samo gorka prašina prlja nos, kaže naš mudri pesnik u
slobodnom stihu misli i reči.Ovaj sociološki momenat ostao mi je urezan u sećanju. Da zapamtimo i
poštujemo rad krvavih ruku i znoja onih ljudi, koji donose drugima sreću i blagostanje.
Opčinjeni ljubavlju, tražimo je svim svojim bićem. Da sutra bude bolje, onim tek nerodjenim,
generacijama koji dolaze. Čitaocima ostavljam da ozbiljno pročitaju novu zbirku pesama zbog preke
potrebe i opomene mladima, da neslede negativne uticaje ovog modernog društva, okruženog
beznadju, delikvenciji, samovolji, nasilju, agresiji... i sve ono što poput osude dolazi. Trpeljivost je viši
nivo inteligencije i spasenja u svemu što nas okružuje.
Živite u svojoj mladosti okruženi ljubavlju svojih roditelja i najbližih. Mi odrasli pravićemo novi
“Svet” ne od čokolade i mašte, nego od pravih stvari koji čine život.
Zato sam u nazivu recenzije rekao: Berači snova i gorka prašina u refleksijama ljubavnih niti. Onih
nevidljivih sa kojima ratujemo celi život!

Pisac/Književnik Srećko Aleksić na dan Mladenaca 22.03.18. u Beogradu.

71 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Aboridžini....
Da li Aboridžini znaju;
gde je pesnički nokturno
u osami lirske strasti;
ili su njihova koplja ,
uperena prema lovu.
Nije me briga što leto;
traje na užarenom asfaltu,
ne poznajem nikoga-
pravim se da sam važan;
imam prezir u svome oku,
arogancijom otapam led.
Da li lepota sunca zna;
da opčini malog mrava,
u osami čiste duše stvari;
za koricom suhog hleba,
ratujemo sami sa sobom-
nad opuškom cigarete dim;
da me nisi nikada volela.
Da li Aboridžini znaju;
da redovno dajem krv-
iz crvene plazme fenotipa,
koga je danas uopšte briga;
da rasudjuje tudjim mislima,
pravim se da sam mnogo
važan;
ispijam gorčine ljubavnog bola
- lavande.-
ne vozim besna kola čitam
pesme.
Koga je još briga da li sam živ
ili mrtav;
kada me niko nije upoznao u
osami duše.
Aboridžini naslućuju na
horizontu samo mir.
Strelom ljubavi nagoveštavaju
novog pesnika.
Snaći ću se sam....
ako izuzmem bure i nedaće;
ovaj svet će pokrenuti lavinu,
pepela u bašti izgubljene nade;
tražim se u neshvatanju
strasti,
promašenih ljubavi, u izobilju
reklame.
sa izgubljenim-perom,
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
nepročitane knjige, usnio sam zvezdani život-
na plaharu prašine, i puste miran i harmoničan ljubavi
tame... moja;
na postelji od plavog somota.
ako ostanem večito zarobljen;
u trenutku pronalaženja sebe, Sutra u odajama bele sobe;
strasti će zapaliti pesmu amurove strele padaće sneba,
ljubavnu; a ti u venčanici beloj sijaćeš
na vrh svetiljke goreće mašta, sa nekim drugim čovekom-
koja nikad nije upoznala pero što novcem može da kupi Svet;
pesnika. ljubavi moja- nestajem zau-
Zarudeće zora kojoj nisam vek!
dorastao;
pokisao pod olukom kiše i reči,
sličan tužnom Pinokiju u HAIKU POEZIJA
čamcu,
bure i svakidašnje golgote bila si cvet
življenja. miris divljeg kestena
tišina umire.
Snaći ću se sam....ako Bog
da život; vreme leti
da usaglasim svoje nesebično mirom plave ptice
davanje, noć prohladna.
za Svet ogrezao u ljubomoru
hira... Zrno milosti
klija mi na dlan
da samo tebi svim srcem
sat zaćutao.
pripadam,
osudjen da živim u kutiji za Sat u vrtu
razmišljanje. ptica na grani sneva
malog čoveka sa velikim čas anatomije.
plavim očima,
mirišljavog mora i zanosne Ljubavni greh
osustvo bledog lica
cvet miriše.
Na postelji od plavog Trešnjin cvet
uzdah divljeg vetra
somota
jezero se budi.
Tišina predgradja
Sutra... krik crne ptice
šta više uskoro; mir beskraja.
slušaću zvezde,
kako uspavljju san Srećko Aleksić
ljubavi moja- i biće to;
prva prava bračna noć-
na postelji od plavog somota.
Treba će vremena;
da otkrijem tajnu zvezda,
umotanih u sedef povečerja;
ne smem da te glasno zovem,
ali osećam da nisi tako daleko.
U dosluhu s nebom;
nedaleko od nas i plavetnila,
ljubav će kanuti na nežan dlan
72
 PRIČA
Srećko Aleksić

KRAJ JEDNOG LETA

Odmorio sam se od mnogih, telefon mi ne zvoni često, ne razmišljam više ništa. Glupo je biti
ćutljiv, ali vidim da me okružuju razni (pacijenti) koji ni sebi, ne misle dobro. Pijem kafu na terasi
i svi vide da sam kod kuće. Komšiluk radoznao voli sve, onako kraičkom oka da isprati. Nešto sam
novo pisao, pesme koje idu na takmičenje.Sunce me beskrajno osvežava, zracima razmazuje boju
po mojoj novoj slici “ Kraj jednog leta”. Nedovršena slika, koju moram uskoro da osmislim novom
idejom. Nisam ništa obećao Nori, ali ona mora da nosi u Dablin kod oca. Živi u jednom manjem
gradiću 70-tak kilometara od Dablina. Irska je vrlo interesantna zemlja, imam nameru da
otputujem jednom, kao i za Nju Jork. To je sve, preko Atlanskog okeana. Raspitao sam se za
kartu, bukiranje, ali džabe. Ovde kod nas sve je nestabilno, pod kontrolom i sumljivog porekla.
Nacrtao sam Adu i njenu plažu sa sitnim kamenom i jezerom. Nedostaje mi detalj vode i odsjaj
plavetnog neba. Imam vremena da o tome opušteno razmišljam. Vreme mi je na pretek. Moram
da sredim stan od kreativnog haosa, i nereda po sobama. Cveće sam zalio ustajalom vodom i
obrisao lišće, a bršljeni radoznalo se povijaju prema sunčevim zracima. Morao bih da odem na
plažu, da sakupim malo pozitivne energije. Pravim neku makrobiotičku hranu punu vitamina.
Cedim šargarepu u blenderu, želim da imam narandžasti sok pun vitamina. Treba mi malo
sunčane energije za bolje raspoloženje. Poruke mi stalno stižu na mobilnom telefonu. Ne čitam ih,
niti odgovaram. Pustio sam Betovena, on najbolje zna šta treba u ovom trenutku, mesečeva
sinfonija u de-molu. Nisam tačno zapamtio partitudu iz njegovih notnih svesaka. Pakujem se
brzinom vetra i odlazim. Ada mi miriše na more, kolone ljudi radoznalo poziraju na vrelom
asfaltu. Stavio sam naočare i šešir, pijem sok i meditiram u svom svetu Oskara Vajlda. Ne znam
šta pričam stvarno? Roman mi stoji ne završen, i bezbroj obećanja koje sam dao uredniku Lagune
i Derete. Posle se naprasno izvinjavam i lažem, šta dalje pisati. Stavio sam ležaljku na sunce.
Svuko se u jednom potezu i glumim ludilo. Prepoznaju me neki ljudi, pravim se važan, trpim svoje
zlo duboko sakriveno u meni. Pojeo sam slatkiše, voda mi prija i plivam. Iza nekih topola vrana se
prikrada. Dolazi do ležaljke i uzima umotan papir od grisina, tu mi stoji i ručni sat, poklon od oca.
Strah mi provlači zebnju, leto me naprasno zbunjuje. Mirno prihvatam igru lopova, izlazim iz
vode i brišem se. Vrana jede grickalice, uzimam olovku i skiciram minijaturu. To je taj detalj iz
prirode. To je poruka onoga ko me prati ceo život. Inspiracija pomešana sa ilustracijom za Norinu
sliku. Sada je stvarno kraj. Prepuštam se mašti i uživam. Irska je daleko od mene, ali mi crna
vrana donosi sreću. U jednom vrelom danu na plaži sudbine. Grozdove ljubavi svaki umetnik
plaća svojom inspiracijom. Ona se pojavljuje u svakom trenutku. Samo je treba čitati kroz svoje
sopstvene misli, kičicom pera u mastilu krvi. Priča je ovim događajem završena, to je i bila poenta
svega.A ja sam se na plaži svo vreme kupao nag, bez osećaja da drugi ljudi postoje. To je primetila
i crna vrana, zato mi je oduzela minutažu u svemu. Hvala joj, drugi put ću joj kupiti nešto lepše,
da mi priča bude originalnija. Već sam je oslikao u svojoj novoj knjizi i minijaturi. Slika će biti
perfekt odrađena.

73 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 CITATI
Mariana Kunbar
Citati iz romana Žena s dušom
kameleona
Moram da živim. Sve dok se borimo rukama i
zubima, nije teško. Teško je zaključati vrata za
sobom. Ostaviti iza brave sve godine i drage
ljude. Ali moramo. Inače, život će nam proteći
kroz prste i ostaviće ništavilo. Moramo da
odemo da bismo osetili da smo živi. Za našu
sreću. Možda će boleti, možda će i surovo biti,
možda nećemo ni uspeti. Sigurno neće biti lako.
Ali moramo da pokušamo. Život je da se živi, a
ne da se sanja. Iako njegove najbolje delove i
najlepše trenutke doživimo u snovima.
Hajde da usporimo kroz život, iskoristimo sve
prilike koje je poslala sudbina. Život je samo
jedan, hajde da ga živimo istinski, onako kako
treba, donesemo neke hrabre odluke. Često je
sve ono što želimo i što tražimo u životu
uglavnom tu, na dohvat ruke. A mi to čak i ne
znamo. Ili se pravimo da ne znamo od straha da
nećemo uspeti. A ne znamo da nam jedan trenu-
tak može dati više od celog života. Trenutak koji
menja sve. Trenutak posle kojeg ništa više neće
biti isto. Obično onog dana kada shvatimo da je
sve moglo biti drugačije da smo bili samo malo
hrabriji, da smo znali da ispružimo ruku, ubrza-
mo korak, okrenemo leđa svemu što je prošlo,
svim greškama koje smo počinili, bude kasno.
Život prolazi i nikoga ne čeka. Kao voz u koji se
ukrcamo i uživamo u putovanju ili ga pro-
pustimo i ostanemo na nekoj pustoj stanici da
čekamo neki drugi koji nikada neće doći. U tom
čekanju mnogi provedu sve vreme koje im je da-
to na zemlji, prožive život u jednoj lažno odsan-
janoj iluziji budućnosti koja nikada neće postati
stvarna.
Bila sam od onih koji veruju u nemoguće i celi
svoj život čekala sam da mi se to nemoguće i
dogodi. Pretpostavljate da spadam u onu grupu
sanjara koji još uvek veruju da na ovom svetu
mora da postoji jedna osoba koja čeka na svakog
od nas i pitanje je vremena samo kada ćemo se
sresti. A srešćemo se neminovno i obavezno, sa-
mo moramo dobro da pazimo da ne prođe pored
nas i da je ne prepoznamo, jer verujem da se to
dešava mnogima. Jednostavno, osoba njihovog
života prođe pored njih i zauvek je propuštena
prilika. Ti susreti se dešavaju samo jednom. Ja
sam Marjana odmah prepoznala po čudnom
drhtanju koji je izazvao u meni, po toplini koju
sam osećala kad mi je prišao i čudnoj energiji
koja me je udarila u nožne prste i pete. Imao je
miris domovine i starih prašnjavih knjiga i toliko
jaku moć da je samo svojom pojavom ušao u
mene, ispunio me svojim bićem tako da sam od
tog dana mogla da čujem otkucaje njegovog srca
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
u sebi.
Možda se čudite, možda ne verujete ili mislite da
preterujem, ali zaista je bilo tako. Tog trenutka,
kada sam osetila njegov dah u svojoj blizini,
znala sam da više i neću moći da dišem ako on
nije kraj mene. Zaboravila sam i ko sam i gde
sam i šta sam. Ništa pred njim nije bilo važno,
pa i danas posle dve godine, ništa se nije
promenilo. On je sve što sam ikad od života
poželela i pred njim sve druge stvari, osobe I
događaji gube svaku važnost. Život je i ovaj dan
koji prolazi, ovaj tren u kome smo još živi, ali i
neko sutra za koje živimo. San koji sanjamo je
samo nada da će biti onako kako zamišljamo ili
onako kako nam je već negde u zvezdama
zapisano.
Kako je vreme prolazilo i moja ljubav rasla i
jačala, sve sam više verovala da mi nismo u stan-
ju da upravljamo nijednim korakom u svome
životu, već da sve radimo po nekom pravilu koje
već postoji, koje nam je predodređeno, da baš tu
stvar i nijednu drugu uradimo u baš tom tre-
nutku.
Ponekad, kada reagujemo protiv svoje volje ili
sasvim pogrešno, pa upadnemo u tugu i
nespokoj, treba da se setimo da je to što nam
danas izgleda loše u stvari dobro iz ko zna kojih
razloga, što će nam dani koji dolaze potvrditi.
Zato sam i prihvatila tu svoju ljubav prema Mar-
janu kao nešto neminovno, svoje, zapisano u
vetru i vremenu i nisam se branila, naprotiv,
uživala sam svaki put dok sam mislila na njega,
a mislila sam stalno. Delilo nas je hiljadu kil-
ometara, a bio mi je bliži kao niko, najbliži na
svetu. Otvarala sam oči s njegovim likom,
udisala ga umesto vazduha i nosila sa sobom i u
sebi gde god bila. Mislim da je i on to osećao
istim intenzitetom, ali sam morala da budem
sigurna u to. Zato sam odlučila da mu pišem i
prikažem stvari onako kako ih ja osećam. Čud-
no, nisam se plašila da možda neće razumeti ili
da će razumeti pogrešno. Naprotiv, bila sam sig-
urna da će ta pisma narušiti tišinu njegovog
sveta, ali i da su ona sve ono što je oduvek znao
da će mu se desiti i već odavno čekao. A moja
pisma bila su nežna, najnežnija, onako kako
ume da bude žensko srce kad voli, kad voli dru-
gu osobu više nego sebe i kada nam je njegova
sreća važnija od sopstvene. Bila sam pritisnuta u
svojoj i njegovoj samoći. Dani su sporo prolazili i
svakim danom postajali smo sve bliskiji, a ja sve
usamljenija. U dubini duše sam želela da nek-
ome otvorim svoje srce i sve ispričam, ali sam se
uzdržavala iz straha da me niko ne bi razumeo. I
moram odbaciti strahove i naučiti da živim.
Grešiti je ljudski. Greške nas uče da istrajemo u
onome što želimo i ne napustimo ono u šta veru-
jemo.
74
Zato se ne treba plašiti novih puteva, naročito
onda kada ne znamo kuda vode.
Odabrati svoje strahove, znači odabrati da ne
živite. A moja snaga je bila u onome što nosim
ispod srca. Moje dete koje će za nekoliko meseci
ugledati svetlost, a ja ću morati da budem ta
koja će se postarati da nikada ne bude samo u
mraku. Rad je najbolji lek za paralizujuće misli.
Udahni, ti si živa i ništa drugo nije važno, go-
vorila sam sebi.
Bilo je toliko toga što je trebalo da naučim i nis-
am gubila vreme. Postojale su stvari koje sam
izgubila, one koje sam propustila i one koje su
bile nedostižne. Moram ih sakupiti, dostići,
staviti na svoju stranu, iskoristiti ih. Toliko toga
ne znam, a volela bih da znam.
Danas znam da sam rođena da budem neka
druga osoba. Žena koja neće nikada pripadati
nekome.
Slobodna i svoja žena koja nije imala ništa, a
koja sad hoće sve, toliko opsednuta onim što me
čeka da me je to podizalo do neke tačke unu-
trašnjeg ludila i zbunjivalo. Nisam htela da
razmišljam o bilo kakvom odustajanju, već sam
uporno u glavi tražila mogućnosti kako bih lete-
la i uspela. Doduše, nisam imala plan, ali sam
imala strašnu odluku da probam i uverenje da
uspem. To me je vodilo. Život je ocean – veliki,
mračan i opasan. Čak i onda kada imamo dobro
opremljen brod nije dovoljno da bismo ga sig-
urno prešli. Moramo znati dobro da držimo
kormilo, imamo kompas i pravac, naučimo
plivanje za svaki slučaj. A ja sam odlučila da
naučim i plivanje i ronjenje. I ostanem pritajena
ispod vode godinama ako je potrebno, ali i da
uvek iznova isplivam. Boriti se, jer nema tih bu-
ra koje su jače od čovekovih misli i volje da
stigne tamo gde je naumio Ako je istina da je
ovaj život put za koji ne znamo kuda će nas
odvesti, onda pristajem da ga pređem s pove-
zom preko očiju. Neka mi srce bude jedini
vodič. Događa se. Ne tražim alibi i ne žalim se.
Ja sam izabrana. Ovo je moja priča, moj život.
Ljubav nema granice. Ni život, ako ih sami ne
postavimo. Ponekad je bolje biti razočaran nego
žaliti do kraja svog života. Želim da nikad ne
zažalim što sam te srela. Dok gledam u tebe, ne
želim da vidim samo tvoje oči, lice, ruke, želim
da vidim i ono što duboko kriješ od svih, čak i
ono što kriješ od samoga sebe.
Želim da ti vidim snove da bih mogla da
pronađem čarobni štapić i pretvorim ih u javu.
Ne želim da ti budem ljubav, to je tako malo.
Želim da budem više od ljubavi.
Većina jedva čeka priliku da nam prilepi crnu
nalepnicu, a ja sam još uvek bila čista pred svet-
75
om i pustila sam da tako i ostane. Bila sam
usamljena, ali ne i sama. Bio je sa mnom u mis-
lima, u meni, i oko mene. Bio je ceo moj svet.
Imala sam svoj imaginarni svet jer da sam
ostala u ovom, poludela bih.
Svako od nas sam izabere način na koji će živeti.
Ja nisam kao drugi. Ja sam izabrala način na
koji ću umreti. Zato što te volim. Samo tebe. Za-
to što te volim previše.
Svaki put kad bih ti se približila, bežale su mi
baš one reči koje sam danima smišljala da ti
kažem. A možda i ne postoje reči koje bi objas-
nile ovu čežnju u srcu, vatru u duši. A znaš da
umem i da najlepše ćutim o tebi. Zagledam se u
daljinu, pa mi pogled postane dalek i stran.
Ćutim o tvom ramenu na kojem
sam smestila čitav svoj svet, o zagrljaju koji leči,
o tvom dahu koji miriše na dom. Ćutim o godi-
nama, o vremenu koje nam beži i o tvojim us-
nama. Ćutim o neprolaznosti, o onome što smo
mogli, a nismo, o svemu što nas deli i što nas
spaja. Ćutim o tvojim tišinama... I znam da
razumeš da u životu ništa nije slučajno. I znam
da me čuješ jednako kako ja čujem otkucaje tvo-
ga srca ovde u mojim grudima. Možda, možda i
Bog čuje moje želje. Čekala sam te celog života.
Čekala sam te u svakom kutku misli. Čekala
sam te sve to vreme I svih ovih godina. Čekala
sam te u očima, osmehu, u svakoj suzi bez
razloga isplakanoj, čekale te moje ruke, moje
oči i koža.... Čekala sam te u ovoj sobi, čekala te
na svakom uglu ulice, u kafiću na uglu, u Van
Gogovom muzeju... Možda sad ti imaš njegovo
odsečeno uho? Možda njime možeš da mi čuješ
misli, želje, uzdahe... Poželim da ti zavučem
jezik u njega i izbrišem ti sva sećanja zauvek, a
na njihovo mesto stavim sve svoje misli.
Da, misao je zagrljaj srcem. To je istraživanje,
milovanje slično vetru u mom rodnom kraju.
Kao kad se vetar igra laticama suncokreta u
Vojvodini u tihom popodnevu pre zalaska sun-
ca. Nežno, sigurno, uspavljujuće... Poželim da
budem tamo, da odem i ostanem. I to je razlog
zašto sam naučila čekanje.
Novi dan počinje. Svetlost udara na moje
spuštene roletne. Celi svet je napolju, a ja unu-
tar sna. Živim čarobne trenutke. Šta je sa mo-
jim životom, ne interesuje me. Izgubila sam se
unutar tog nebeskog svoda. Žena s prozirnom
dušom. Ne, ne! Žena s dušom kameleoma.
Nekoliko boja duše koje se prilagođavaju ter-
enu. To ne boli. To je slično kao šarena duša.
Važno je da nije crna. A koje je boje tvoja duša,
Marjane, imaš li je ili je mrtva?
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 POEZIJA

МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ

ВИШЊА У БОЖАНСКОМ ВРТУ РУЖА

Узвишена као нимфа

Најлепша од свих ружа
У сну од бескраја
Горда и племенита дива

Вишња у божанском врту процвала

Од плода руменог као крв

У мајчино млеко се претвара
Да би краљица Maha Maya
Буди живот подарила

Да ли је лепша млада и мирисна

Или зрела и племенита
Да Песника надахне
Путника крошњом заштити

На стаблу испод небеских путева

Шал белих латица вијори
Кроз кошмаре у души

Шаљем поздраве Божици

По опојним цветовима добродошлице
Пробуђеним на мој врисак радости

Вишња у божанском врту процвала

26. фебруар 2016.

НАПОМЕНА - Према будистичкој легенди,

дрво вишње понудило је своје плодове Mayi, Будиној мајци,
да буде здрава и сита током трудноће.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 76

 „ВИШЊА У БОЖАНСКОМ ВРТУ РУЖА“
Мирјана Штефаницки Антонић
(осврт на песму), или
„У БЕЛОЦВЕТНОМ ВРТУ ВИШЊЕ“

Поздрав Будином рођењу. Уз беличасте цветове наговештаја вишње. У вртлогу

песме.
У световима стварања.
У мисаоним и емоционалним налетима духа када се нераскидиво и неосетно споје
душе биља са духовношћу филозофске и религиозне мисли у поимање песника. Са крвљу
сазреле вишње.
Свет песме је слојевит и уколико је песма „модернија“ у смислу, „слободније
написана“, и читалац је у стању сагледавати је из више углова.
Покушах да прочитам песму почевши од претпоследње строфе:

„На стаблу испод небеских путева

Шал белих латица вијори…“

Може. Могла бих је почети читати и од последње строфе:

„Шаљем поздраве Божици

По опојним цветовима добродошлице…“

Песникиња је хтела другачије. Али осећам остављени простор неслепљене

композиције који свакој од строфа даје потпуност и чак покретљивост.
Потврђујући ненадмашну моћ креативности.
Необјашњиву лепоту поезије.
„Узвишена ружа у сну од бескраја - вишња“, Песникиња слика свет у којем ће из
вишњиног сока потећи мајчино млеко. Ослонивши се на будистичку легенду, доводи нас
пред краљицу Маha Маyu која тек има Буди живот да подари. Хранећи га соковима
својим насталим из сокова божанских плодова процвале вишње.

„Од плода руменог као крв,

У мајчино млеко се претвара“,

смело и готово творачки доноси нам Песникиња метаморфозу у спајању различитих

елемената који уједно доносе и поспешују рађање, усмеривши наше мисли ка Будином
религиозном и филозофском учењу.
Дескриптивна датост вишње „младе и мирисне; зреле и племените“ лоцирана у
централни део песме, доводи до надахнућа. Песничког.
Остаје Мирјана верна себи, и када завири у светове индијске мисли, у светове
божанских плодова насталих из латица цветних , „кроз кошмаре у души“, ка будистичкој
нирвани, проломи се „пробуђени врисак радости“ Песникиње која осећа, која уме да
осети и велику духовност, и мистицизам у набујалој лепоти света. Који се рађа. Из сокова
божанске биљке.
Као што рађа Божица.
Рађа се Песма.

Валентина ВУЛИЋ
професор југословенске књижевности
и српскохрватског језика
Написано у Кули,
20. новембра 2018. на Светски дан детета.

77 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 ИМЕ ЈЕ ЗНАК – NOMEN EST OMEN
(ЈЕДНО СЛОВО ЈЕДАН ЗНАК)

Бранко ЂУКИЋ, ЗНАКОВНИЦА, Нови Сад, 2018.

Мото најновије, треће по реду, ауторске књиге Бранка Ђукића (Грла, Пеуље, Босанско
Грахово), гласи „Име је знак“, по латинској изреци „Nomen est omen“. После две објављене књиге:
„Унац Уна Сава Дунав“, (поезија), поднаслов „Из живота слика у облику стиха“, 1997, и
„Хумортворине Лафоризми Двојкаче“ поднаслов „Неседлане и непотковане мисли“, (афоризми),
2004, о којима су писали угледни књижевници Ненад Грујичић, Милан Ненадић и Владимир
Куљача, пред нама се после тринаест година, од изласка друге књиге из штампарије, ( у
међувремену је дипломирао на Факултету техничких наука у Новом Саду, 2009.), налази и књига
насловљена као „Знаковница“, знак по знак, језик знакова у поезији... Један глас, једно слово, једно
слово, један знак...
На неки начин експериментална, иновативна књижевност.
Врста енигматике, нека врста, плетенице, спиралнице, двостручнице... Пишчев начин
виђења, на пример Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Петра Кочића –
знаменитих писаца и других знаменитих људи, њихових имена, презимена и места рођења, која су
разложена на слогове и стављена у контекст стихова:

ДАлек сан с плаховите Неретве,

крШан тић је остварио сјајно,
пјесме су му плодови те жетве,
с мирôм бехара живјеће трајно!

С годинама саМо старе људи,

а пјесма се с годинама буди!

Иновација у писању. Две речи које су везане и које дају нови смисао. Иновација која се
најлакше прати на видео биму, пројекцијом, демонстрацијом на зиду. Књига, на неки начин
непреводива на стране језике, због одговора који се крије у стиховима.
Знаковнице су стиховане и римоване, из којих ишчитавамо, име, презиме (име може имати и
други контекст, када говоримо о њему), и место рођења, и понекад наслов неког дела тога аутора о
коме се пише. Одговор о личности о којој се пише је скривен у стиховима, попут скривалице, тако да
је слоган књиге: „У питању је – одговор!“
Писац је растављао речи на слогове, где је на појединим местима, после слова „н“ и „л“,
користио такозвани `руски мјаки знак`, `танко јер`, „ь“, а искористио је и `дебело јер` „ъ“ код Сàве
Мркаља.
Рукопис Бранка Ђукића садржи три поглавља или циклуса:

КУЋИ ЛИЦЕ ЧИНЕ ЛАСТАВИЦЕ

СТРАНЦИ И СПОРТСКО - ЕСТРАДНИ ЗНАНЦИ

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 78

 У ЗНАКУ ЗНАК – РАЗЛОГ ДОВОЉНО ЈАК

Неке знаковнице посвећује својим савременицима, као рецимо, Ласлу Силађију из

Суботице, вајару и песнику који живи и ради у Новом Саду:

ХваЛа слободи, тој стваралачкој,

што Си лађи, славној уметничкој,
придодао скулптуре и риме,
поносно си извајао име.

У саму срж С(и) убô ти царски -

Нови Сад и таленат мађарски!

Књига је могла да понесе наслове: вртложница, двогласница, двозначница, двојница,

двословница, двостручница, загонијеталица, знаковница, контекстница, криптовница,
обратница, одговорница, петљица, питалица, плетеница, повратница, провлачилица,
прожимница, сагласница, садржалица, сазналица, скривалица, слоговница, смисленица,
тканица, уплетница, упредница... (нове кованице аутора).
Писац је заговорник изрека: „Све је у језику, и језик је у свему!“, „Није исто речено и
написано!“, „Није исто прочитано у себи и наглас!“, „Што није записано као да се није ни
догодило!“, „Што је записано то ће и остати!“, „Стих треба да звучи и да значи!“, „Говорни
језик је музика природе!“
Синтаксном структуром/облицима проучава и иновира језик знакова, односно
природни, људски језик – мануелног типа – оно чиме се нешто изражава.
Бранко Ђукић је писац са два завичаја – Грла, Пеуље, Босанско Грахово и Футог, Нови
Сад, Војводина. Поред огледања у разним књижевним облицима и врстама, спојио је речи
са нотама. Врсни музичар, пише текстове, компонује, пева, свира хармонику и клавијатуре.
Својим прстима пребира по диркама музичких инструмената, у душу дира гледаоце и
слушаоце. Своје уметничко знање увећава и оваплоћује непрестано као мултимедијални
уметник.
Писац се често враћа у свој родни крај, клањајући се сенима својих предака, где се
обогаћује новим инспирацијама и надахнућима, добротом и осмесима људи и лепотом
крајишке природе. Иновира своје стечено научно звање и знање, мастер инжењер
менаџмента, у привреди, књижевности, музици, до публике, која се радује његовом
уметничком стваралаштву, која га прати и подржава.
Наш писац сања, жели, замишља, записује испод прелепог Шатора, планинског масива
и лепотице Фрушке горе.
Уздиже се и даље према својим неспутаним уметничким висинама...

Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ

Нови Сад,
18. новембар 2018.
(недеља)
79 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 PRIČA

ANA SA ZELENIM OČIMA I OPET MAGARAC

Vlado Jović

Najgore zlo koje te može zadesiti je kada te pozdravi lijepa, još uvijek mlada žena,a ti se ne
možeš sjetiti tko je ona i kako se zove. Uzalud, po pretincima sjećanja, predumbaješ sve ladice,
izvlačeći ih u potrazi za njenim likom, ili barem imenom.
I dok ju, zbunjen i iziritiran, neprepoznavanjem, već smještaš u bajku koja završava: I živjeli su
dugo i sretno do kraja života, gledaš kako iz čarobnog zelenila njenih očiju, nestaje onaj početni
predivni osmjeh prepoznavanja draga joj lica.
On nestaje, i vidiš da će ustuknuti pred grimasom nepovjerenja, ako odmah ne daš do znanja
da znaš tko je ona. Zamire posljednji ugarak osmjeha, u zelenilu njenih zjenica, sve dok se
posve ne ugasi, i već joj je na licu mješavina izraza: Oprostite s nekim sam vas zamjenila i
opreznost: Tko zna tko je pak ovaj.
Vidiš da se odmiče od tebe, opreznim korakom u stranu, pri tom stavljajući ruku na džep sa
novčanikom, čiji se obris nazire u džepu jakne, kao da si drumski razbojnik, kojega je osujetila
u pljački. Užurbano odlazeći niz ulicu, osvrće se preko ramena, u strahu, valjda da ćeš ju
pratiti.

Osjećaš se kao magarac kada se nekoliko dana kasnije sjetiš tko je lijepa, tajanstvena
zelenooka. I mada si ju tokom godina rijetko viđao, zapravo gotovo nikako, sa tjeskobom se
pitaš kako si ju ipak mogao zaboraviti.
Jednom je i bila kod tebe. Sa svojim ocem, koji je došao kod tvoga kako bi mogao gledati
nogometnu utakmicu.Rijeka je gazila Real Madrid, tvoj tata, tetak Ranko i njen tata su pali u
delirij, kada je Rijeka zabila treći gol. Grlili su se, vikali, podizali čaše sa pićem, nazdravljali.
Tetak Ranko je prosuo vino po košulji, tetka je koreći ga pokušavala očistiti crvenu mrlju, koja
se nekako sve više širila.
"Mani me se ženo", odvraćao ju je tetak, sav euforičan, kao da je i on nekim čudom zaslužan za
gol postignut pod stijenama Kantride. Tetka mu uzvraća: "Smiri se, pijana budalo, da obrišem.
Poslje se neće dati...", a tebe zelenooka Ana... Ana! Da, tako je! Zove se Ana! A tebe zelenooka
Ana, valjda,mada djevojčica od četiri godine, nošena tom nekom zaraznom euforijim poljubi
utisnuvši ti pusicu u obraz.
I već iz omaglice memorije izvlačiš i drugo sjećanje u kojem ste u školskoj predstavi. Učiteljica
vođena mišlju da ćete zbog toga izvući neku pouku pripremila je školsku predstavu Buridanov
magarac. Dok je učiteljica pričala o neodlučnom magarcu, Ana je sjedila pokraj tebe, mada
niste išli u isti razred. Kada je učiteljica tražila dobrovoljca koji će glumiti magarca iz priče, Ana
ti je stisnula dlan i rekla: Hajde ti. I pristao si na ulogu magarca, sve kako bi joj ugodio.
Poslje, u odrasloj dobi, znao si ju sresti u prolazu. Htio si ju pozvati na piće u par navrata,ali u
svojoj neodlučnosti to nikada nisi učinio. S vremenom si ju sve rijeđe viđao, svaki put prošlo bi
sve više vremena od kada si ju zadnji put vidio. Sudbine bi vam se sve manje ispreplitale,
makar i tim slučajnim, neplaniranim susretom u prolazu....

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 80

 POEZIJA DUŠE

Dve pesnikinje, Melanija Bojanović i Šolkotović Snežana, na dva jezika, rusinskom i srpskom,
predstavljaju svoju zajedničku knjigu -Poezija duše- kao most prijateljstva i ljubavi prema
poeziji. Svaka pesma nosi poruku, lepotu duše pretočenu u rimama.
Profesor: Šolkotović Zlatko

ŠOLKOTOVIĆ SNEŽANA

MALO MI TREBA ZA SREĆU ДАКУС ЛЄМ ТРЕБА ЗА ЩЕСЦЕ

Malo mi treba za sreću Дакус ми лєм треба за щесце

Nekoliko rima uz pratnju nota,
Oni leptiri koji na muškatle sleću
Pun udah, ljubav izvor života.
Malo mi treba za veselje
Za korak koji čeka davno zacrtani put,
Miris vlažne zemlje
Ljubav koja ispunjava mog srca kut.
Malo mi treba da dotaknem zvezdani roj
I divim se usnulom mesecu,
Slavuja, u tamnoj noći, poj
Molitva za zdravlje bližnjih, kućnom svecu...
Mnogo je toga što može da me pokrene,
Nekad samo ono od srca –hvala-,
Šala iz sna koja prene
Onaj ludi kamen na koji bih stala...
Sve ima svoj smisao i značaj,
U nežnom srcu kada se čežnja budi,
Ima nečeg u lutajućem vetru vapaj...,
Želja da se ono voljeno ne izgubi...
Malo mi treba za sreću
Nekoliko rima uz pratnju nota,
Sitnice koje me nehotice ka ljubavi pokreću
Pun udah, sitne radosti života.
Даскельо рими зоз провадзанку нотох
Гевти мотилї котри на мушкатли злєтую
Полни удих, любов жридло живота...
Мало ми треба за вешелє
За крочай котри чека помальовану дражку,
Дакус ми лєм треба же бим дотхла гвиздово
роєнє
И поношим ше зоз заспаним мешацом,
Соловейка у цемней ноци пой
Молитва, за здравє блїжних, за домашнє
квеце...
Вельо того цо ме може порушац ,
Дакеди лєм од шерца - дзекуєм - ,
Гевтот шалєни камень на котри бим
станула...
Шицко ма змисел за свойо значенє,
У нїжним шерцу кед ше будзи,
Єст чогошик у блукаюцим швеце витрового
йойку....
Жаданє же би ше гевто любене нє
страцело...
Даскельо рими зоз провадзанку нотох,
Дробнїци котри ме нєздобачки ґу любови
порушую
Полни удих, мали радосци живота.

81 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART


PESME MELANIJE BOJANOVIĆ
RASCVETALE VIŠNJE
Stojim pod našim višnjama rascvetalim
mirisima predivnog prolećnog cveća se davim
da li se ljubovi našoj osmehuješ
dok te kao i prvog dana onako želim
i reči tražim dok ti na grudima ležim
suze teku same,
od tuge se krijem , bežim.
Žao mi je za danima što prolaze
za rascvetanim višnjama i godinama što nas
gaze
za godinama beže li beže ,
sudbina nas jaka još uvek veže
prošla je mladost naša
slušam tvoje disanje gledajući oči naših
najmilijih,
prisećam se naših dana najveselijih
pred očima uskoro će ti se višnje stvoriti
tu na istom mestu gde smo ih posadili
dok su deca spavala ,
zimnicu sam stavljala
gledam ih svakog proleća
sve me na ljubav podseća
i kad me predstojeća starost onemoća
moje srce ljubav ti do smrti obeća .
ОДА СТРАСТИ
На слици од руке артисте насликана разграната
трешња стоји сама.
Све своје тренутке сласти својих плодова памти
од румених образа из младости.
Кроз живот су је сагињали ветрови
хладни,топли, врели
чак и мразеви и снегови бели.
Сунце и киша су је опорављали за нове сласти
припремали.
Памти све своје образе румене
усне меке и црвене.
Бујна њедра и рађање Венере из морске пене
њеним соковима и плодовима
годинама птице се хране и поје.
На слици је трава и небо плаво
тако је волела и воли слепо.
Само своју властиту сенку никада не дохвати
„ Животом “ ће је звати !
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ПРЕВОДИ
РОЗКВИТНУТИ ВИШНЇ
Стиїм пред нашима розквитнутима
вишнями
зоз их пахняцим ярнїм квицом ше давим
чи ше любови нашей ушмихуєш
док сом це, як од першого дня жадна
и слова глєдам док ци на першох лєжим
слизи чечу сами,
од смутку ше скривам, сцекам ,
судьба нас ище моцна вяже
наша младосц прешла
слухам твойо диханє док ше припатрам на
очи наших наймилших,
на нашо найвеселши днї ше здогадуєм
пред очми швидко ци ше вишнї зявя
ту на тим истим месце дзе зме их посадзели
док дзеци спали.
Я их за жиму рихтала,
припатрам ше на нїх каждей яри
шицко на нїх на любов здогадує
и кед ме наиходзаца старосц ослабнє
мойо шерцо ци до шмерци любов обецало.
ОДА СТРАСЦИ
На слики од артисту розконарена черешня
нарайзована стої сама.
Шицки свойо хвильки сладки своїх плодох
памета.
Од червеней твари як яблуко зоз младосци
през живот ю жимни, цепли, горуци витри
зогинали.
Аж и мрази и били шнїг
слунко и диждж ю окрипйовали за нови страсци
ю пририхтовали.
Памета шицки свойо як яблуко червени твари
гамби мегки и кед єй червенїдло вдерело до
лїца.
Буйни перши и родзенє Венери зоз морскей
пени
Зоз єй соками и плодами
Роками птици ше кармя и воду пию
На слики трава и белаве нєбо
Так любела и люби шлєпо
лєм свой власни цинь нїґда нє долапи
" Живот " ю будзе волац !
82
MILA MARKOVIĆ
JA TO ONAKO
NE, NE PIŠEM JA PESMU ZBOG VAS,
NI DA VAS ZBOG NEČEGA GANEM.
JA TO OD NEBA ZATRAŽIM SPAS
KAD HOĆU ČVRSTO UZ SEBE DA STANEM.
A, TO ŠTO SE PONEKAD ZALELUJAM,
I REČ MI DOĐE K'O OD SUNCA ZRAK,
TO JE KAD ŽIVOTU ZATRAŽIM UJAM
DOK MI U OČIMA MODRO CRNI OBLAK.
NE, NE PIŠEM JA PESMU ZBOG VAS
NITI HOĆU SRCE DA VAM DIRNEM.
JA ŽURIM CRNOM DA PRIKAČIM ŠTRAS
DA UZ MALO SVETLA IZ TUNELA VIRNEM.
TO ŠTO SE PONEKAD ZATETURAM,
A REČ MI DOĐE K'O DRUG I OSLONAC,
TO JE KAD KAMEN UZ PLANINU GURAM
PITAJUĆI NEBO DAL' VELIKI SAM BORAC.
NE, NE PIŠEM JA PESMU ZBOG VAS
NITI ŽELIM DA ME RAZUMETE.
JA TO IZ DALEKA ČUJEM NEKI GLAS,
ZVEZDAMA BLIZAK, SA DRUGE PLANETE.
83
KOLIBA ZA MOLITVU
UĐI U TVOJU KOLIBU I PRETVORI JE HRAM,
KLEČEĆI NA ZRNEVLJU
ISPALOM IZ KLJUNA GAVRANA.
UĐI U SAMO TVOJ KRUG OD OGLEDALA
BEZ PROLAZA, I BUDI TU,
DOK ŽELJOM NE RAZBIJEŠ IZLAZ
ZA NESREĆU.
MOLI SE KRVAVIM KOLENIMA,
DA SE ZACELI DUŠA BEZ IZLAZA.
TVOJA JE MOLITVA CRVENA I LEPLJIVA
U TVOM HRAMU OSTAVLJA TRAGOVE.
DA SVETLE ZA POVRATAK.
A, VRATIĆEŠ SE UVEK
JER SE OBNAVLJA TVOJA KRV
ZA UTABANE I UDEBLJANE PROLAZE.
SVRATI U TVOJU KOLIBU
JEDINO TE ONA BEZ PITANJA PRIGRLI,
I JEDINO TU MIRIŠEŠ NA DUŠU.
NI KRVAVA KOLENA TI NE TREBAJU.
OSTAVI IH ZA ZRNEVLJE, DA PROKLIJA,
DA SE KLASJE LETU OBRADUJE.
KNJIŽEVNI KLUB MIRKO BANJEVIĆ IZ PARAĆINA
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Vesna Andrejić Mišković Aboridžina
(u sjeni termitnjaka)
dok se rastajao
s mirisom proljeća.
TAJNA ZRELIH JABUKA Ljubili smo se
vrelinom vjetra
I tako dođe trenutak i plesali iznad plamena smrti
kada među pahulje spremajući se
zalutaju zrele jabuke za naš prvi
iz usamljenih godina, i posljednji let
i jedva se držeći prema Antaresu.
za promrzle oblake I odletjeli smo
čuvaju tajnu skrivenih snova. zagrljeni
Gledajući ih uprkos tvojim
željela sam preskočiti dalekometnim kopljima..
svod pun nedoumica
ali obavezno se okliznula ZRNO SOLI IZ PUSTINJE GOBI
hvatajući se za suhu granu
misleći da je u njoj spas. Zrno soli sam
Puštala sve ptice iz krletki skriveno u pustinji Gobi
i pjevala uspavanku kojem su kičmu
zrnu pijeska iskrivile noći preležane
što mi žulja oko, na tvrdom asfaltu,
a ove nemirne kose dok si u moj krevet dovodio
predavala istočnom vjetru kraljice noći,
da načini tanane strune nafiksan mržnjom
glazbala na obzorju. prema milosrđu.
Stasom sada nadvisujem Proganjao si sunčeve zrake
sve viseće mostove režući ih mačem od jezika.
i s lakoćom dodirujući Ubijao zvijezde
nebesku lat, skivene u oku spokoja,
berem jabuke među pahuljama dok nisi i zadnjoj
slažući ih u košaru odvalio bubreg bijesom kukavice.
od spletenih snova. Mjesecu si otkinuo glavu
Grizući rahlu zemlju dok je bježao iz počupane kose.
(poput Antigone) A mene si ...
priznajem svemiru i sebi, A mene si,
da sam i sama postala pustio da iskrvarim
jedna od jabuka na litici spoznaje,
koja je možda (ne)oštećena da moram otići
pala u krilo nesretne ljubavi. što dalje od tebe
i postanem malo zrno soli
skriveno od šakala
POSLJEDNJI LET PREMA u nepreglednoj
ANTARESU pustinji Gobi.

Postala sam echidna

nakon sto si mi kopljima
uništio kožu
dok sam cvala poput
pustinjskog ljiljana
i upijala zadnje sunčeve zrake
iza planine Uluru.
Zaljubila se u umirućeg

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 84

 ИЛИНКА МАРКОВИЋ

Несхваћена Воли ме рима

Некада се питам како се мени деси Довољно ме има и довољно нема

Обретох се на тој адреси, у вашим животима, било да нешто штима,
ни сама не знам зашто Ил` не штима, воли ме рима.
али, лако уђох у клуб Замера се мени рима.
несхваћених А шта се ту замерити има?
и до данашњег дана Већ да ме узима и отима,
из њега не изађох. довиљно ме нема и довољно има.
Наизглед потребна сам свима,
Још сам од малена a стварност припада другима.
борбу са сновима водила, Не требам никоме на леђима,
путовала непрегледним скотивима сам терет међу живима.
небеским стазама, Довољно све штима и не штима,
трагала за оазама, плакала бих да ме не понесе рима
док су оне скривене утучена сензибилитетом својим,
биле (живеле) у мени. а он ради у свима, танано ил` себично,
свакоме добро знано.
То је питање мене често изједало Увек се слично са сличним везује.
тада бих се растужила, Oпростите скотови, ал`‚ ја сам жива,
са сузама се здружила било да нешто штима, ил` не штима,
од јутра до првог сумрака. опростите, што ме воли и рима.

Порастох и постадох (жена) Отвори ум!

светлосно биће са много врлина Шта ти се десило?
отресита и незавидна Отвори врата
окретна, спретна... Радост те чека
пружених руку ка свима Отвори прозор
ал` за вратом увек ми je дах сенке слабостима нек оду
несхваћених. Отвори видике
поље је широко
Отвори срце!
Верујеш ли песниче Дај све од себе
стеге збаци
Вреди ли чему брус или длето, песниче? Пусти снази
Ил` су речи оружије за борбе твоје на вољу, да никне.
које се немушто у глави роје? Јачај!
Отвори и слабићима пут да беже,
Умеш ли више да загребеш боље је бити сам
но што ти подсвест налаже, но трпети њихове стеге.
ил` излази тупа реч из тесне коже? Видокруг је бескрај
отвореном уму.
Брусиш ли, песниче, стварност? Човек је јединка
И може ли се она избрусити? и увек сам кројач
Ил` цвилиш као штене одузето од керуше, своје судбине
мислиш мање ће те болети? небитно да л" га окружење
прихвата или одбија.
Верујеш ли песниче да вреди Отвори ум, додирни
док у руци префињено длето, границе свемира
или тек брус груб или оштар држиш, и негуј дан за данoм
клесати и брусити свој стих, риме? лепоту живљења.

Верујеш ли у своју песму

док као проклетство ил` ослобађање
из тебе грми? Вреди ли, реч чему, песниче?!
85 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
POEZIJA

POBEDA

20. oktobar.
Beograd obasjan prvim
slobodnim suncem!
Pun pesmi majki - radosnih žena
što sina svog čekaju sad.

Mnogi junaci nisu dočekali

taj dan - dan svetlosti,
dan slobode,
najsvetliji dan na svetu.

Sedih kosa, drhtavih ruku

otac traži jedinca svog
i gleda u svaki kut -
al’ sina njina nema.
Hrabro je pao za narod svoj -
herojski hrabro
ne žaleć’ život svoj.

Jasminka Bjeletić

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 86

 NAGRAĐENA POEZIJA

БРАНКА ВОЈИНОВИЋ ЈЕГДИЋ

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА
ФЕСТИВАЛА ПОЕЗИЈЕ „ОЛОВКО НЕ
ЋУТИ“

ПОХВАЛА

29. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ

КИШОБРАН ПОЕЗИЈЕ И ПЕСНИКА СУБОТИЦА –
Од када те нема ПАЛИЋ
ја сам осуђена
да крчим данима
тупим мачем 3. НАГРАДА
прашуму туге
и у том безнађу
посустала падам УПИТНИК
и наглас плачем.
Нисам азилант,
А само сам жељела ни гасарбајтер
да ми држиш руку али сатница ми је
док по ливадама мања од њихове.
босонога газим
и кад љетњи облак Имам личну карту,
донесе кишу не треба ми зелени картон,
кишобраном љубави овдје сам од настанка,
да се спасим. од предака
а као да нисам!
И ништа ми више
сада није важно Могу да радим
чак ни сунце нема код Кинеза и Арапа
онај исти сјај (без знања њиховог језика)
док се малаксала као јефтина радна снага,
вртим у кругу налик њиховој роби.
коме не назирем
спасоносни крај. А ја ето, пишем пјесме
које се не продају!
А да се продају,
да ли би им цијена била
мања од дневнице?

87 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Фестивал завичајне поезије
Суботица 2017
ПОХВАЛА
ТРАГОВИ
Ево ме ноћас, сасвим изненада
на конаку у кући нашој, старој,
знам да ништа није као некада,
тихо газим по степеници трулој.
Креденцу ком` се ољуштила боја
висе блиједе слике родитеља,
и браће у униформама из ЈНА,
сестара са различих такмичења.
Како стасавасмо, тако одосмо
и виђали се све мање и мање,
када топло гнијездо изгубисмо
онда неста и наше окупљање.
Ево их сад, сјета и паучина
љуљушкају се са трошног плафона,
док ме упорно пратила горчина
заспах ломна и склупчана без снова.
Када јутарње свијетло стидљиво
кроз мутно окно провири у собу,
устах срећна и поново рођена
и загрлих ову нову слободу.
Ту гдје коначих сасвим изненада
обгрли ме нека чудна топлина,
с мирисом прољећа уђе и нада
у кућу дође радост и милина.
Glasovi Melpomene“ (2017)
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
VIRDŽINA
Bezbratnica, kad pristasa
Viđe da će kuća pokleknuti
Pa odsiječe pletenicu,
Obuče pantalone, uze kosu u ruke
Da je otkuje iz inata,
Neka svo selo čuje
Da se ovaj dom neće zatvoroti
I onda krenu među ljude.
Sada drhtavim i požutjelim prstima
Mota duvan, a sjećanja se
U zimskom zatvorenom danu
Razmiljela po sobi,
Samoća je teška
Ali ne žali za tuđim duvarima,
Dobra je njoj i ova kuća kapavica
Koju više ne podupire,
Pa se kao i ona
Nakrivila na jednu stranu,
Nema snage da mijenja,
Obamrla, prepušta se čekanju...
Ali kad razgoluba izaći će polako
Da zakuje još poneku
Ispod snijega istrulu ljesu,
Izvešće šarulju u onu livadu
Đe je nekad bila najbolja trava,
(jes da se sad ispostilo,
A trnjaci aknuli na sve strane)
Ali dobra je to zemlja,
Davala je mnogo...
Gluva je ova kuća (kao i ona)
Ma, bolje je da ne čuje
Kako je iza leđa olajavaju
Što se ne uda ko sestre,
No osta da bude ono što nije.
Sad nema ko da je pogleda,
Čašu vode da doda,
A eto i njina se đeca
Razbježala niza svijet
Pa i oni sa tišinom druguju
I čekaju....
88
 ŠTAP MUDROSTI

Rođen je sa jednom kraćom nogom, među braćom i sestrama koji su mogli trčati. Živio je na
selu pa je njegovo odrastanje dodatno bilo otežano. Učio je zemljopis, krasnopis i vjeronauku.
Nije mnogo boravio u školi zbog daljine, što je za njegovu nogu čak i uz pomoć štapa iziskivalo
ogroman napor. Nije želio sažaljenje pa je radio svaki posao.
Drugovao je sa vjetrom i kurjakom, ogrtao se kaput planinom, ljubio lednu izvorsku vodu.
Stasavao sa raonikom i kosom, ali u kolo nije ulazio. Otac ga oženi jednom ubogom djevojkom,
ni lijepom, ni ružnom. U selu su govorili: Našla vreća zakrpu, a on je ćutao i šarao štapom po
zemlji.
Oni podariše jedno drugom ljubav i poštovanje i biše nagrađeni sa petoro djece.
U tom nježnom i vrijednom gnijezdu zateče ih i rat. Smjenjivale su se vojske, zavađena braća i
uzimali sve što se moglo odnijeti. U tom mješovitom selu svako se svakog bojao.
Jednom zaboravi štap gdje su vojnici tajno razgovarali.
Nenadano začu najavu pohoda na seljane druge vjere u susjednom selu. Iskrao se teško vukući
nogu, kao da dobi neku natprirodnu snagu dođe do njih i reče da bježe. Vratio se i slomljeno
pao u postelju. Ležao je i čekao glas nade. Taj glas dođe ujutro a on je ćuteći ispisivao
štapom pobjedu.

Alma 2017

Branka Vojinović Jegdić

89 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART


СЛЕПИ КОЛОСЕК
Избор из књиге Зорана Додеровића
Тајкуни си испливали на таласу
приватизације.
Радници још нису.
Штрајк просветних радника је показао
да будућност наше деце лежи на улици.
Имамо плодну земљу.
У њој леже родољуби нашег народа.
Грађани би требало да пазе за кога гласају.
Не могу више да коче планирани развој
земље.
Не постоји ниједан разлог
да страни инвеститори не дођу код нас,
али има безброј разлога да оду.
Просјак је побољшао свој социјални
положај. Сад проси у центру.
Омладина без будућности је наша будућност.
Дављеник није ни сањао да је за срећу
потребно двоје.
Повукао сам сву уштеђевину из банке.
Да платим комуналије.
Народ је узео ствар у своје руке.
Купује лекове на комад.
У Новој години нас чека економски
препород. Срећна Нова 2038.
Државу треба приватизовати.
Да се зна ком тајкуну припада.
Образовни систем је положио испит.
Добили смо још једну генерацију без
будућности.
Где је памет јефтина, јарам скупо кошта.
Политичари немају чега да се стиде.
Народ је изабрао да иде го и бос.
Грађани све масовније похађају курс
преживљавања. Гужва је пред контејнерима.
Он је уметник преживљавања. Неће да каже
на ком ћошку ради.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
AFORIZMI
Лопов је имао бесплатно школовање.
Академско образовање стекао је у затвору.
Стопа сиромаштва се надвила над земљом.
Гази све пред собом.
Дошао је тренутак истине.
Нико га није приметио.
Куповина дипломе је патриотски чин.
Повећава образовни ниво нације.
Покварио се човек. Уместо да га поправе,
шегрти уче од њега.
Ако вам је историја пуна промашаја,
служили сте јој као мета.
Бескућник је провео незаборавну ноћ на
улици отвореног срца. Сад му је срце пуно.
Нема везе што је живот кратак. Идемо даље.
Зоран Додеровић рођен је 13.04.1960.
године у Новом Саду, на Подбари.
Пише кратке приче, хаику поезију и
афоризме. Уређивао је часопис Хаику
Момент и билтен новосадског хаику
клуба „Александар Нејгебауер”
Хаику информатор. Објавио је
велики број кратких прича, хаику
песама и афоризама у часописима,
зборницима и антологијама у земљи
и иностранству. Добитник је
бројних награда за кратку причу,
хаику и афоризам.
Афоризми су му преведени на
енглески, руски, бугарски,
македонски и мађарски језик.
Објавио је књигу кратких прича
самиздат Неправилни комади
(1986); Заструпљена река (2000),
Апокалипса, Љубљана. Коаутор је
збирке хаику поезије Раскршће
ветрова (2003) и збирке кратких
прича ПреЗЕНт анегдоте (2006),
Пунта, Ниш. Живи и ствара у
Новом Саду.
90
 ИВА ХЕРЦ

Ива Херц (Iva Herz) је псеудоним под којим све своје рукописе потписује Ивана
Петровић. Рођена је 1986. године у Крагујевцу. Она је мастер-учитељ, песник,
писац кратких прича, сликар, гитариста, итд. Члан је књижевног клуба СКЦ.
Као песник, добитник је награда: ,,Џојсов Књигослов” (коју јој
додељује ,,Звездани Колодвор” – часопис за уметност и културу),
,,Ђурђевдански Венчић” (Крагујевац, мај 2018.) и ,,Песнички Весник ” (Алексинац,
мај 2018.). Своје песме и кратке приче објављује у књижевним часописима и
зборницима. Живи и ради у Крагујевцу.

ДЕТЕ

Ти си
сајам Снова,
недостижна Висина,
неисписана Књига,
Срце Малог Принца,
Бајка која те чита,
Песникова игра:
Невиност – твоја
драгоцена Успомена,
Платно Поштовања,
празна Колевка Петра Пана,
Глас Недођије – Сан
сваког човека.
_______________________________
БОЛ БЕЗ СНА

Живот Смт
не познаје.
Загрљај
сопствених руку
стеже попут
омче.
Не пружа
Утеху.
_______________________________
НА ПОСЛЕТКУ

Прошлости, драга,
истина је.
Лепе ствари
имају зубе
и огреботине.
Јесен је
тако лепа,
а ипак све
умире.

91 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

GAVRAN DUŠA

Gavran sa stepeništa Verovah duši

Između dana I noći Nevidljivoj
Uoči punog meseca Mišljah
Isprati mene I ujnu Mudra sam
Na igranku u selo U isto vreme
Čuvaj devojku dobro U umu se krila
Da je noć ne ukrade Istina posve
Reče razdraganoj ujni Prosta
Tajni me strah Gordom čoveku

JADRANKA BJEDOV
Na putu morio Božje mudrosti
Što ne pođe ujak? Nikad dosta
Mrak je jači Mišljah
Može li me ujna sačuvati? Duša je to
Tražim momka za devojku, kume, šaljivo Prevariti neće
reče ujna štiglicu A duša k'o ptica
Što nas na putu srete Obleće
Igranka još nije počela Sleće
Mnogo je mladih Odleće
U veselju svirače čekalo Doleće
Znale smo ujna i ja I nikad ne znaš
Da ovde momka neću naći Da li je to ona ista
Pođosmo kući Što je juče bila
Štiglic nas pratio Ili neka druga
Procvrkuta usput Njoj slična
Da su to đavolji svirači Koja još gnezdo
Ljude prevarili Nije svila
Nisu došli
A možda I ne postoje EGO
Stigosmo kući
Ujak nas čekao Oko laže
Tek sam se u svetloj sobi Uvo vara
Od straha povratila Ruke grabe
Čula su nam
Posve gruba
UROK I lukava
U zamku nas
Prođe danas Često vabe
Ulicom mojom Ego nam je
Grupa Cigana svirača Grlo steg'o
U belim košuljama Strah u kavez
I crvenim prslucima Dušu leg'o
Kao nekad u snu Dok sejemo
Reči prazne
Dugo se iz komšiluka Gledaju nas
Čula svirka Oči žedne
Uši gladne
Videh sebe Ruke mrazne
Kako do iznemoglosti
U zanosu bez osmeha
Kolo igram
Dok dragi s' mene
Oči ne skida

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 92

Корак срне
МЛАДОМИР КНЕЖЕВИЋ
Да, ја сам због проклете жеље у трену,
али стидљиво сасвим, хтео љубав њену.
На сасвим непознате очи црне,
учинио сам поглед са кораком срне.
Наизглед нежна, а лавље света,
нисам разумео ко је коме циљ, а ко мета. Хаику
Приђе ли близу
Примадона осећај је радости
ваздух трепери
Волим је много одувек је тако
Заљубљен у њу сам и то јако Грејана супа
Ех, када је видим заигра срце задовољства нема
А душа иште страсне пољупце увели цвет
Она се јави слатко насмеши
А ја баш желим да самном згреши Пропали живот
На задовољство обадвојма кроз вакумирани
Она је моја прва примадона џак прошлости
Љубавни тренутак ако се деси
Биће на радост онај најлепши
Што душу окрепи у једноме трену
Наташу волим и љубав њену Афоризми
Срце и душа много ми желе
Биће ако се поклопе жеље Толико добро лаже да су и будале престале
да му верују

Биће јасно Некада смо имали будућност

Где је моје јуче Не може свако да буде нормалан, људи су

Где је моје сутра различити
Хтео бих да сазнам
Овога ја јутра Књиге помажу људима да се унормале, зато
Шта то мене чека их многи избегавају
И куда ме води
Кормилар на броду Скренули би смо али где
У узбурканој води
Таласи су ево
Постали све већи
Да ли следи потоп
Или пловимо ка срећи
Рећи ће нам време
Сигурно касније
Ако опстанемо
Биће нам јасније

93 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 POEZIJA
DRAGAN MALJIK

PUTOVANJE DUŠE

Možda se vratimo jednom

upravo tu, gde smo sada,
gde smo rasli i poneli
prve tovare brige i sreće
Ako se ovaplotimo kao ljudi..
Jednom, kada kofer sudbine izlepimo
šarenim sličicama putovanja duše
i više ne ostane ni komadić mesta
Možda tada...
Ma sigurno tada!
Kreće novi krug. Ide nova šansa..
I sve tako dok ne ostavimo dovoljno traga
dok ne ostvarimo sudbinske veze
I suvenirima života ne ispunimo kofere
večitih putnika
Ako se desi nekim čudom,proviđenjem,
da se nađemo skupa
Da vetrom usuda naše duše budu posejane
na istoj livadi, jedna uz drugu
Hoćemo li se tada prepoznati?
Da li ćeš mi i da li ću ti znati ime?
Hoćemo li umeti? Smeti?
Da li će duša ponovo osetiti dušu kao pre?
Kroz taj mehanizam kosmičkog vaganja
Hoćemo li poleteti jedno drugom
u trenucima ponovnog stvaranja?
Ne znam da li će mo umeti
da malo bolje prebrojimo zvezde
redom, iznad našeg neba
Da malo dublje urežemo inicijale
na rubu neke druge klupe
Da dlanovima ostavimo na obali
bar malo dublje pečate ruke u ruci
One koji će izdržati snagu plime i talasa
Hoće li nam biti dato?
Da li ćeš me, da li ću te ponovo voleti?

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 94

ДА ЛИ ЈЕ КИША ПАДАЛА?
ПРИЧА
Цакић Света
Пролазе дани као минути, док се окренеш, оде година. Цели свој живот нешто радиш,
поправљаш, преправљаш, док дани одлазе некуда заувек као и живот. Е нећеш вала, рекох себи,
приуштићеш ове године неки лепи одмор себи и жени, па пукло куд пукло. Али куда? Све је
папрено скупо, од те запапрености цене, сузе на очи да ти изиђу, деца завршила факултете –
али не раде, ја више од десет година на бироу рада, па куда бре такав да одем. И на који црни
одмор. Од ког и каквог то посла да одморим, с’ којим парама? У Грчку на море, бррр, сав се
стресох од неке језе, када се зачу глас моје жене.
– Шта си се замислио, уопште не чујеш шта ти причам, комшиница Мира одлази десет дана на
одмор, извадила ваучере и своје и од родбине, тако рећи не кошта је ништа, храну носи са
собом, и овако овде једе. Кад може комшика Гина са судијском платом, може и Мира куварица.
А ти, нећеш на ваучере, црни кукавче па нама и када капне који динар одмах му нађемо место
коју ће рупу покрпити.
- Како шта мислим, мислим о одмору, е вала ове године идемо и то не било где.
- А куда то мајке ти ?
- На Златибор, а тамо, видећемо, до Мокре Горе и Дрвенграда, што и не до зелене воде Дрине
хладне, до лепога града Вишеграда, Каменграда, Увца, Таре, ма видећемо .
И заиста, уз помоћ ваучера, спаковасмо се и правац Златибор.
Прелепо ! Прелепа планина! Али зна се, када сиромах оде на одмор и небо се цепа. Из њега ама
баш свакога дана лије киша. Газда апартмана где смо одсели, прича нам о Подпећкој пећини,
етно селу Сирогојно и њиховим на далеко познатим џемперима, водопадима у Гостиљу,
Стопића пећини и њеним кадама, Шарганској осмици, Мећавнику ......, и његовој причи нема
краја. Отворених очију нетремице слушамо о свим тим лепотама које нас чекају. А киша лије ли
лије, добује по прозорима и олуку. Неда нам никако да и поред моје огромне жеље освојимо
Чиготу, одемо до Торника. Онако мокари, без обзира на кишобране, обилазимо агенције,
распитујемо се за екскурзије, просто незнаш куда, све је лепо и прелепо видети, али скупо. Ма
морам бар на једну, па макар када се вратим кући следећи месец не јео ништа. Шта ће ми и
фалити и овако сам предебео. Куда само, толико лепоте, не можеш се одлучити. Слушам помно
шта ми причају, прелиставам у глави географију, историју, књижевност, уметност и све то у
комбинацији са математиком. Уз договор са женом одлучисмо се. У лијепом старом граду
Вишеграду, где дубока Дрина вековима тече, изникао град од камена, Каменград, посвећен
великану лепе писане речи Иви Андрићу и по њему назван Андрићград. Правац тамо, и то
преко манастира у Добруну, да видимо тај прелепи манастирски комплекс и да се подсетимо у
спомен соби, српске прошлости. Комби поскакује, сигурно се и он радује овоме путу, док ја
бришем стакло на прозору, како бих нешто видео, ако се може од ове кише која пада ли пада. У
Добруну киша,целим путем киша, у Вишеграду киша. Дочека нас старина од моста, ( Мост на
Дрини Ћуприја), који онако умивен и окупан сија у свој својој лепоти. Скуписмо се нас
неколицина најхрабријих, или можда најлуђих, да се провозамо бродићем, катамараном, по
Дрини, да из те перспективе видимо Вишеград, брдо Бикавац, саму Ћуприју и њене лукове и
наравно Андрићград. Дрина сва зелена разговара са капима кише, коју, од лепоте и
усхићености, више и не осећам. Браон Рзав утапа се у ту зелену боју не реметећи јој ни најмању
нијансу. Поглед на лукове моста уз огромни хук воде, велуичанствен, показују нам и кућу где је
растао као дечак Иво Андрић, а са друге стране воде Дрине, Каменграф са црквом која
доминира. Ја из ината некоме склопио кишобран и онако мокар уживам на катамарану и
таласима реке, зелене од алги и трава, коју некад зваше Зеленика. Очи и душа немогу да се
нагледају. На самом улазу у Андрићграду, два брата, две судбине, један паша у отоманској
империји, други високи званичник православне цркве, самој средини града на широком
платоу, још увек замишљеног погледа некуд у даљину стоји Иво Андрић, недалеко Никола
Тесла, православна црква, посластичара, механе и радње, биоскопи, ма свега. Као на неки миг,
склањајући се од кише која је неуморно, различитим интезитетима падала, одосмо на
сарајевске ћевапе, онда улицом према мосту на баклаве, које су се стапале са тихом музиком и
гласом Кемала Монтена, и најзад моја скромна нога гази по оном историјском камену што га
усадише ондашњи градитељи по налогу Мехмед Паше Соколовића, а целом свету и васељени
представи у своме запису – роману Иво Андрић. Целим тим путем, испод свог кишобрана, жема
ми гунђа и виче што киснем. А ја кишу и не осећам, већ само топлину у срцу и души, и по коју
сузу у крајичцима ока, која је ту и остала да се осуши и сасуши. Да сам могао, да сам само могао,
од среће и радости неке, ко зна куда бих одлетео.
Ех, као и све што има свој крај, тако и тај наш одмор. Пролази време, клизе месеци. Свакога
дана са супругом пребирамо по успоменама из те прелепе екскурзије, сећајући се сваке стопе
тамо остављене. Озарених лица причамо и наравно, ни она, ни ја, кише се уопште не сећамо.
Стварно не знам да ли је она тога дана уопште и падала.

95 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

ROMAN

Maja Jakovljević

Horor soba
(odlomak iz romana „Tri karte za Pariz“ Maje Jakovljević)

Verovala sam da nam je suđeno da se upoznamo. Bilo mi je neverovatno da posle tačno

dvadeset godina saznajem za nekoga sa toliko sličnom sudbinom. Osećala sam se kao da ih je Bog
poslao i meni dodelio tu ulogu da ih, sada kada znam za njih, pronađem i kontaktiram. Mogli su
da ostanu samo učesnici francuskog rijalitija i da nikada ne saznam za njih ili da ostanu potpuni
anonimusi, ali ne, oni se meni, baš sada, tu ukazuju sa sve svojom životnom pričom.
Sve sam doživljavala kao ostvarenje nekog proročanstva, u svemu pronalazila znakove. Bilo
je to, za mene, jedno krajnje katarzično iskustvo.
Ali scena, koja me je najviše potresla i uzdrmala, suočila me sa samom sobom više nego
ikada, uvukla me u ponore svesti, duboke, davno zakopane patnje, je scena sa Željkom u horor
sobi. Za mene je to bio vrhunac surovosti te igre. Stavili su osobu, koja ne vidi na jedno oko i koja
je jedno vreme potpuno gubila vid, da se snalazi u sobi u kojoj je mrkli mrak. Trebalo je unutra da
pronađe skrivene loptice, čime bi ispunio zadatak. Znao je da tamo mogu biti zmije ili miševi, što
je bio slučaj sa nekim od ukućana, koji su se već suočili sa tim zadatkom.
Scena traje 9 min. 40. sec. Prati je muzika…
Željko ulazi u sobu. Za razliku od drugih ukućana, on ulazi hrabro, jer on je Super Željko i
ničega se ne plaši. Nema kod njega ni trunke strepnje, niti oklevanja. Njegovi pokreti i ponašanje
govore da je došao da obavi taj smešni zadatak, pa da ide dalje. Njegova uloga na ovom svetu je da
širi dobro i da pomaže slabijima od sebe, a ne da se tu bakće sa koje kakvim zmijicama i miševima.
Takve prepreke su za njega luk i voda.
Dok se kreće, bacju na njega veštačke zmije, on ih samo zbaci sa sebe, bez ikakve bojazni. Čak
se ni ne strese.
Međutim, iz sekunda u sekund, njegovo ponašanje se menja. Ne pokazuje on ni tada, ni
jednog trenutka strah, niti neku vrstu zebnje, ali se prilagođava mraku i kao da se time vraća u
stanje u kome se uobičajeno sa njim nosio. Kreće se veoma obazrivo, ali su pokreti tako uigrani.
Veliki brat mu ukazuje kuda da ide. Sluša njegova uputstva, ali kao da mu ona nisu potrebna.
Savršeno se kreće i orijentiše. Šali se, zvižduće, priča sam sa sobom, peva. Pokušava sam sebe da
zaokupi, da ne misli na mrak.
Viče: „Ja sam Super Željko, šta vi hoćete?“
Govori pevušeći: „Mili moj Bože, ništa ne vidim, a loptice ne mogu da nađem!“
Počinje da peva, prilagođavakući tekst okolnostima: „Ne može mi niko ništa, jači sam od
sudbine; ne može mi niko ništa, ni tvoje male zmijice.“ Pa, ta se pesma vrtela 94. na Radio
domovini. Od nje je odzvanjao ceo Pariz.
Ispušta krike, kao da time želi da dokaže svoju neustrašivost.
Da li je to baš sve bilo tako slučajno? Zašto je baš tada, sve vreme razmišljao na srpskom, a
da nije izgovorio nijednu reč na francuskom? Kao da se vratio u stanje u kojem se tek susreo sa
mrakom.
Kada je izašao iz horor sobe i dalje je bio u ulozi svog alter ega, Super Željka. Veliki brat mu
je rekao da sada može da izađe iz svoje uloge, na šta je ovaj odgovorio: „Kad god mi je život
ugrožen, uvek dođe onaj moj Super Željko.“ Pitam se kada li je nastao taj njegov alter ego.
Svi su se smejali ovome. Kačili su mu posle ovaj snimak na društvene mreže uz komentare:
„Lol“, „smešno“; „Mdr“*. Meni tu ništa nije bilo smešno. Preplakala sam uz ovu scenu i danima
bila pod njenim utiskom.

*mdr – mourir de rire, umirati od smeha, francuska verzija lol

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 96

Милијан Деспотовић
ГОВОР ВАНВРЕМЕНОГ НЕБА
RECENZIJE
Снежана Марко Мусинов: „Заустављен ток“

Песма неспојиво спаја.

Снежана Марко Мусинов

Често, између два крајња трајања, као спона, смешта се поезија да каже како само
људска дела бивају продужеци оног било и бити. И не само то, поезија је велики одушак
у одмотавању сваког смрска од противречја. Поезија је дакле и мерило снаге духа. Она
нам често недостаје а да тога нисмо ни свесни. Њена надприродност бива и пометња
оном што је „заустављен ток“1 са поетичког гледишта, како је своју књигу песама назвала
песникиња Снежана Марко Мусинов.2
Каже: „Стиховну књигу посвећујем свима прерано отишлима...“, и већ у првој
песми,3 она тврди да „живот је квргав“ и тиме потврђује да су та места застанци да се узме
дах и ток продужи, упркос чињеници: „Мора једном да стане.“ Песникиња Снежана
Марко Мусинов свој поетички став не поистовећује са том чињеницом увек „гласајући за
живот“ макар он био и ограничено доживљајни моменат јер,

Ни човек након смрти не нестаје

све док о њему
звона звоне.

Највиши тон духовног звона јесте поезија, она има јасан глас, садржај који је
разапет „међу противностима путева живота, раскршћима између земље и неба“. Ипак, у
тој разапетости ништа није изгубљено и у сабласном свезнадарству, долазимо до
закључка да све „што се дешава меру иште“. У сусрет тој мери сасвим сигурно иде ова
поезија кроз препознавање првог лица стварности.
То је на моменте путовање у супротном правцу да би се стигло на исто место. Но, да
стање ствари поједностави песникиња то назива „гашењем снова“. То је блажи израз
признавања само једне животне крајности и њене физичке суштине. Но, постоје и други
облици суштина око којих се окупљају сви они којима уметност даје за право на други
поглед „дизање из безнађа“. То је посебан начин борбе против оног што се назива
„јасноћа“, која контролише импулсе у живом бићу разапетом „између сујеверја и
жилавости“. Наша песникиња свему томе прилази без предрасуда јер, она уме добро да
слуша и „говор метафоричких слика“, уочених некако иза бреговних неравнина живота
као синтаксу трајања. То је њено отајство, „спознаја брижности у овом немарном и често
глувом свету наших невоља и, покаткад, наших истина (...), она суптилна потаја грубих и
сивих наших дана, – све је то, јединствено и устрептало, одиста често грчевито и
непресушено изазовно,“ 4 отворило се пред читаоцима ове поезије.
Посвећени читалац може да рачуна „на снагу“ ове поезије, која неправде у смрти
сматра формалним маниром теме, коју поезија наше песникиње оспорава просецањем
стиховне светлости и она у том ликује: „Живот је, наравно, вечити фаворит мој.“

97 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Модерним мислима тонирана је ова поезија која има свој мото: „Пресеци тек надошлу
мисао/ ако је у погрешном правцу пошла“ („Заустави ток мисли“). У тој мисли и треба
тражити наслов ове књиге („Заустављен ток“) и његову суштину, а суштина исправног
живота јесте у доброј и позитивној мисли, зато, каже Снежана Марко Мусинов, „не сме се на
зло слегати раменима“ и додаје:

Не спочитавам зло само једном човеку,

ни истој нацији, зло се и учи, а да га искорениш
много воде реком низводно протече,
многи се човек да га спречи намучи,
и отворено кад се говори о томе
не наудиш, показујући прстом, роду своме
већ спречаваш нове злотворе да се роје.

Озбиљна је ово и поетичка указница, поред других области у којима се зло спознаје и
осуђује, али човек никако да га одбаци и буде слободан. Но, узроке не треба тражити само у
политици, економији... Узрок је је и то што „човек нарушава природу, силом мења ствари,“ 5
сила му се злом враћа. Нема јунака над природом, природа је старац-мудрац и треба је
следити. Сведоци смо да нас је поправљање природе зарад бизниса довело у тежак положај.
„Данас је бизнис највећи непријатељ здравља и мира међу браћом и народима јер бизнис не
бира средства. Данас, кад нам је сав живот постао неуредан, нико не тражи кривце већ као
ћорава мачка блеји у изопачене нагоне и стално се боји да ће му испред носа побећи.“ 6
Наша песникиња узрок види и у људској себичности која је „попут набујале реке
надошла“. На све то већ упорно указује поезија, и можда ту треба тражити што се она све
мање чита али то само привидно изгледа јер, једноставно, многи читаоци су и сами постали
и песници и остали читаоци. И ту долазимо до потврде мисли Снежане Марко Мусинов која
гласи: „Водопад мисли изграђује мозак.“ Та-ко се човек уопште најлакше враћа себи и сваки
је такав „глас за спас“.
Снежана Марко Мусинов је своју поетику довела у закључак мисли Федерика Гарсије
Лорке која каже: „Није живот сан. Будите будни“:

Одвикнути од сна
придружиће се,
моћним ставом издржљивости,
наметнуће се.

Кад каже одвикавање од сна, песникиња мисли на оно „будите будни.“ Она дотиче бит
љубави према животу и живљењу као општој теми и ствари не огра-ничавајући се само на
одређену повест јер, право на живот „и пољубац звезде“ није укинуто никад и никоме а није
га могуће увек остварити.
Оно што врхуни у овој поезији јесте нада да иза сваког треба да „има пута“. То је
врховна порука ове поетике.
____________________________________
1) Снежана Марко Мусинов: „Заустављен ток“, Књижевна омладина Србије, Београд, 2018.
2) Снежана Марко Мусинов (Падина, код Ковачице, 1958) пише поезију за децу и одрасле,
афоризме, есеје и критичке осврте. Ово је њена прва књига.
3) Песма „Кад живот стане“, коју је посветила др вет. наука Милану Лалићу.
4) Драшко Ређеп: „Страх и неизвесност“, Прометеј, Нови Сад, 2017. стр. 99, 100.
5) „А човека је“, како у песми „Сaкривено зло на сто”, записује Мусиновљева, „на свет
јединственог облика мајка донела.“
6) Стојан Касамовић: „Рак, шећер, тромб, шлог и све болести можемо спречити“, Развигор,
Пожега, 7524/2016. стр. 90.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 98

Belma Husović POEZIJA

Gde si sada ljubavi moja

Otvorenost,razornost reči,živost i laž govora savladah šutnjom.

A ljudi žure, prolaze vremenom, putevima znanim i beznanim,
traže, nalaze, gube, pevaju pri susretima, plaču na rastancima.
Kao u agoniji nove puteve traže. Ne mogu u korak sa njima.
A ako ja posrnem na putu, ako mi cilj u magli nestane,
ako zaboravim silu koja me pokreće, mogu li te zovnuti?

Da li ću reći baš ono što želim?

Lakša mi je šutnja od bilo koje riječi. Šutnja...
Rasprostire se bez svedoka po mojoj duši.
Odlazi u predele sna da samo njemu otkrije moje tajne.
Jer, tebe nema ovde.

Ponovo se iz neznanih dubina bolno rađa moja tišina,

zajedno sa jutrima i uzdasima.
Ne vidim te, ne osećam te.
Javi se!
Pronađi me u spletu ulica, suzom tvojom operi blato sa mojih dlanova,
glas tvoj nek zabruji u mojim ušima,
ruka tvoja nek miriše na detinjstvo u kome sve nesreće izgledaju male,
a sudbina zaštitnička reč.

Ja te zovem...
Gde si sada ljubavi moja?

99 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Gdje si sada ljubavi moja

Proleće dolazi, a u meni umiru snage.

Nadolaze mirisi iz bezimenih izvora.
U meni narasta strah.
Ugušiće me mirisi, prekriti cvetovi, odneti vode nabujale.
Nadolaze vode, snaga im je moćna,a ja ne mogu da proniknem
u njihovu tajnu.
Tako brzo, uvek napred.

Gde si sada ljubavi moja?

Bojim se ovih voda, jer iz daleka dolaze,
A dolaze daleko, u nepoznato odlaze.
Hoće li trunčić mene ostati u njima?
Hoću li uspeti bar kap popiti iz njihovih tokova?
Hoću li moći, ljubavi moja, ako sve kapije svetlosti budu zatvorene,
ako nove samoće budu preteške, na našoj kapiji otvor širine naći?

Boli me ovo nadolaženje svetlosti.

Smetaju mi latice, ispiće mi boje oči.
Gde odlaze poslednje grudve snega?
Ja bih za njima, tamo, tamo gde za sve stvari nema još imena.
Gde odlaziš ti, ljubavi moja?
Ja bih samo za tobom, ali tebe nema...

Gde si sada ljubavi moja kada mi trebaš?

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 100

 PRIČA

VASPITANJE

Zorana Petričević
Ja sam lopov. Moj otac je bio lopov. I mada me otac nikada nije učio da kradem, ja sam
od njega vidio kako.
Oduvjek smo živjeli siromašno, u maloj kući sa dvije prostorije i kupatilom. I te dvije
prostorije bile su male, oronule od zuba vremena i nedolične za život čovjeka. Ali, živjelo se,
zapavo preživljavalo jer bi bilo smiješno to nazvati životom. Pijaca je bila naš izvor prihoda i ono
što tu i tamo ukradem. Nisam volio taj život, ali bio je moj i pomirio sam se sa tim. Ono sa čim
nisam mogao da se pomirim je da svoju djecu umiješam u to.
Sljedeće godine dobio sam sina. Iako opijen srećom što imam nasljednika, neka tuga je
obavila moje srce. Znam da ne mogu da mu pružim bolje od ove male kuće i suve kore hljeba, ali
sam u jedno bio siguran - naučiću ga da bude pošten i vrijedan radnik. Moj sin neće znati za
drhtaj lake ruke. Moj sin neće krasti!
Kao i svaki otac često sam vodio sina sa sobom na pijacu. Smatrao sam da se zanat tako
najbolje uči – na djelu! Volio je ta mala naša druženja i nikada mu nije smetalo rano ustajanje
zbog polaska, niti pijačna buka i smrad na koji sam ja odavno navikao. Vrijeme je teklo svojom
ustaljenim tempom – brzo, i on je rastao i porastao u, slobodan ću biti da kažem, finog mladića
od šesnaest godina. Lice mu je odisalo nevinošću, a ruke čistotom. Sam pogled na njega
obasipao me srećom pa ipak i nekom tugom što će to lice stariti na ovakom mjestu.
Pijaca je bila kao košnica. Nesnosno vrela i bučna. Kao pčele radilice koje zuje dok
donose med svaki radnik je slagao robu na svoj tezgi. Velika je to pijaca, raznovrsna i prljava.
Uhvatio sam ga na djelu. U ruci mu je bio zamotuljak papirnih novčanica. Njihove boje
od plave do ljubičaste su mi se prelivale pred očima. Gledao sam ga pravo u oči očekujući da
vidim strah u njima. Da osjetim drhtaj njegovog bića što se našlo u tako sramnoj situaciji. Ništa!
Dječak me gleda pravo u oči čvrsto držeći dugine boje u rukama. Konačno sam progutao knedlu
i obrusio:
Kako te nije sramota! Kradeš!
Dječak me mirno gledao ćutke.
Još se ni ne stidiš tog čina. Koliko puta sam ti pričao da to ne smiješ da radiš. To je
sramota!
Njegova smirenost me sve više ljutila pa sam podigao ruku i udario mu šamara. Nisam
imao namjeru tu da se zaustavim. Razmišljao sam da, ako treba, batinom ću mu izbiti lopovluk
iz glave. U tom trenutku dječak se trže, pogleda me u oči razjareno i gordo:
I ti kradeš! Vidio sam ja tebe! Ono kada si...
Od silnog nabrajanja zaglušio mi se um i blaga vrtoglavica protrese moje tijelo. Stajao
sam pred svojim djetetom kao pred prekim sudom. Upijao sam svaku njegovu riječ sklapajući
živopisne slike pred očima...

Ja sam lopov. Moj otac i djeda su bili lopovi. I mada mi je otac govorio da ne treba da
kradem, ja sam od njega vidio kako.

101 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

PRIČA

VESNA V. MAKSIMOVIĆ

Kraj puta

Kada sam tišinu poput slika odložila na policu sa knjigama, u ramu od bagremovih grančica
skupljenih pored puta, srela sam se sa tvojim pogledom.
Kada sam tvoje stvari pakovala u crveni karirani kofer sa poderanim štofom, tu pored samih
okovanih ivica, nekako sam pažljivo slagala i svoja pisma između košulja i džempera, kao da
sam se bojala pogužvanih reči i stranica.
Klečeći dok sam senkom prelazila preko tvojih sitnica uredno složenih u providne džepove
štepanih pregrada, pitala sam se koliko је veliki taj tvoj svet za moje malene prste vernosti koje
se protežu preko uglađenih strvari složenih da napune tuđe praznine. Na život se ne bih
osvrtala da me već nije pregazio svojim oprečnostima i izdajama. Tako sam i tvoje tragove pod
tepih gurnula, da mi mekše bude kada padnem. A saplitala sam se i padala u zadnje vreme
prečesto.
Na slepa kucanja nisam otvarala pitanja, već okretala list da nastavim smisao. A smisao se
nekako izgubio među policama sa bajkovitim pričama.
Kada sam pomislila da dišem, zagrcnula me prašina sa srca podignuta. A ti si me samo nemo
kroz bagrenje gledao, ništa progovorio...
Kada si me zaboravio?

Vesna V. Maksimović
Član SKrC-a Kragujevac

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 102

Dah čiste poezije

Pusti da odem
sa bala kristalnih lutaka
u haljinama dugim do zemlje
koje se otimaju o tebe,
sa šeširima i šarenim perjem
na prašnjavim perikama,
pod lažnim svetlima i veštačkim trepavicama,
pusti da se povučem
pred preljubama, svilom i dragim kamenjem
koje ti visi oko vrata,
pre nego izgubiš dah čiste poezije
glavu da okrenem od filmskih poljubaca
„velikih ljubavi“ i pogužvanog platna
na kome odavno nema nevinih.
Vidi me, kriva sam
za očaj buđenja kome svedočim
otvarajući oči prisustvom prostim.
Kriva sam, priznajem,
pusti da pobegnem.
Prva jutarnja kafa
Kada se dobro jutro iz taloga podigne
i zadnju kap gorčine naštinu proguta,
otvori dlan
i biću tu, u oči da te pogledam
kao prvi ili poslednji put
onako kako znaš, i znam
tišine kada se napnu da puste glas
u miru, biću tu, da podelimo dah
i onaj isti inat koji gleda na sat, čuješ li
Šegrtska priča
Udarac jedan, udarac dva, tri, bez broja
pretopljenih poput stakla, poređanih u izlogu
poput klovnova i lepih lutaka
divljenja vrednih veštih ruku
šegrtskih da pokažu se svetu,
odoleva vremenu
Čekić mekano na dlan prijanja
i kako se čovek na čoveka grudima oslanja
pulsira snaga stvaralačka, ritam
čuješ li kako divlja zanosno, lud
i kuca na jedna, i druga, treća vrata, bez broja
ponavlja pokret i stvara
samoga sebe iz kamena podiže
rukom vajara na tabli života rza.
Proklet da je odmorio bi dušu
i savest pustio da se mirno sveže
tu, gde nikava snaga ne prolazi i gde telo se
odmara,
da proklet jeste, od umora bi se i mir kočoperni
predao,
kad sklopi oči da i danje ne sanja
kako glavom kroz zid proranja.

otvori dlan,
žila kucavica probija vrat,
kuca i otkucava,
vreme je
tik tak, tik tak

103 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 PRIČA
Sanja Trninić
Noći u knjižari
Mira je nakon završenog fakulteta rešila da otvori knjižaru. Novcem koji je nasledila od bake,
kupila je manju kuću sa potkrovljem. Donji deo kuće popunila je policama i napunila
knjigama. Jedan deo tog prostora bio je namenjen za književne večeri. U potkrovlju je, u
jednom delu, stavila jedan kauč, pisaći sto i policu za registratore a u preostalom delu, bilo je
manje kupatilo sa tuš kabinom i malena kuhinja.
Bila je srećna što je ostvarila svoj san.
Knjižara je lepo radila i ona je sve češće boravila po ceo dan u njoj. Ubrzo je shvatila da
bespotrebno plaća iznajmljeni stan, jer je tamo samo noć provodila.
Otkazala je zakup stana i preselila se u gornji deo knjižare. Bilo je malo ali je ličilo na dom.
Prve noći, bila je premorena i legla je rano, zaspavši istog momenta kad je spustila glavu na
jastuk. Čula je, kao u daljini neku lupnjavu, ali nije mogla da ustane i proveri šta je to.
Ujutru kad se obukla i skuvala kafu, sišla je dole kako bi otvorila knjižaru. Zamalo nije zgazila
jednu knjigu koja je bila na podu. Začuđeno pogleda i saže se da je podigne.
Dan je protekao veoma brzo. Imala je dosta posla jer su stigle nove knjige a i kupaca je bilo sve
više.
Uveče je, zatvorivši knjižaru, otišla gore u svoj maleni stan. Istuširala se i legla. Još nije ni
zaspala kad je čula da je nešto palo dole. Malo se uplašila i rešila je da ujutru proveri o čemu se
radi. Pustila je laganu muziku, i uz zvuke violine, brzo je zaspala.
Ujutru je opet našla knjigu na podu. Nije znala o čemu se radi.
To se ponavljalo svake noći. Jedno veče skupila je snagu i krenula niz stepenice. Još nije ni
sišla skroz dole kad je videla kako nekoliko knjiga same padaju. Skamenila se od straha i
pobegla gore.
Ujutru je rešila da se raspita po komšiluku ko je živeo u toj kući.
Saznala je da je tu živela jedna siromašna porodica. Majka i očuh su bili alkoholičari a
devojčica od deset godina bila je jako bolesna. A priča se i da je očuh tukao jer je ona tražila da
joj kupi knjige da čita.
To veče rešila je da ne spava. Sišla je u knjižaru i sela u fotelju koja je bila u kutku za književne
večeri. Svetlo nije palila ali je knjižara bila osvetljena odličnim svetiljkama.
Sela je i čekala. Odjednom jedna knjiga je poletela i pala. Mira se stresla i još više uvukla
između stranica fotelje. Poletela je još jedna knjiga a onda je čula tihi jecaj dečiji. Bilo je
strašno ali morala je da istrpi i vidi šta se dešava. U jednom momentu videla je siluetu
devojčice kako čuči kraj police sa knjigama i plače.
Ni sama ne zna odakle je skupila hrabrost i prišla joj.
"Zašto plačeš?" Upita devojčicu.
Ona je pogleda uplakanim očima.
"Tražim neku dečiju knjigu da pročitam dok ne dođe moj očuh ali ne nalazim ni jednu." Reče i
nestade.
Mira je jedva dočekala jutro. Ode kod komšinice i upita je šta se desilo sa devojčicom.
Ona joj reče da je umrla. Da li od bolesti ili od maltretiranja od strane očuha, ne zna.
Mira ode u knjižaru i pozove izdavača od kog je kupovala knjige i poruči puno dečijih knjiga.
Već isto posle podne stigle su joj knjige.
Preuredi jedan ugao samo za dečije knjige.
Uveče opet sede u fotelju i sačeka devojčicu. U jednom momentu začu okretanje stranica.
Priđe policama i vidi devojčicu kako sedi i čita. Pogleda je svojom okicama i s osmehom na licu
reče.
"Hvala ti puno"
Više se nije pojavljivala a Mira je kupovala redovno dečije knjige i priređivala književne večeri
za decu.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 104

 SVET IZ MAŠTE
Sanja Trninić
Napokon tri neradna dana. Moći ću da se odmorim i posvetim čitanju i pisanju dokle god ne
zaspim.
Počeću da čitam knjigu koju sam kupila pre par dana. Prilazim polici i čujem kako me neko
doziva po imenu. Gledam oko sebe, nema nikoga. Sigurno sam umorna. Glas se sad pojačao.
Uplašeno gledam oko sebe a pažnju mi privlači lampica sa police, koja treperi. Predivna plava
boja, pali se i gasi. Znatiželja preovladava i ja pritiskam dugme ispod lampice.
Polica počinje da škripi i da se pomera. Sitna prašina pada sa police a knjige pomalo se
meškolje na polici, uznemirene iznenadnim mrdanjem police.
Polica, sada u ulozi vrata, otvara se i ispred sebe vidim predivan vrt. Opčinjena prizorom
zaboravljam na strah i laganim korakom ulazim u svet predivnih boja i mirisa.
Negovan vrt, prekriven raznim cvećem, žbunjem i drvećem, mami svojom lepotom. Po sredini
stazica od kamenja različitog oblika, a nedaleko ispred mene lepa kućica, ne velika ali predivno
uređena. Na tremu baštenska garnitura a sa terase u valovima iz žardinjera padaju muškatle i
asparagos. Iza kuće vidim još lepši vrt. Pogledaću prvo to a onda ću pokušati da uđem u kuću i
saznam ko tu živi i zašto mi sve ovo deluje jako poznato.
Nastavljam dalje nestrpljiva da pogledam sve lepote koje me okružuju. Ispred mene, predivan
parkić od raznih vrsta grmova i drveća a po sredini letnjikovac i pored fontana. Oaza mirisa,
zelenila i pesme slavuja, oduševljavaju me i ne dozvoljavaju da napustim to carstvo.
Ipak idem do kuće da razjasnim to što me muči. Idem prema kući i vidim pored ograde starca
sa štapom. Smeška mi se.
"Dobar dan! Reče mi Maša da ćeš doći. Ona je morala da ode do grada ali je rekla da slobodno
uđeš u kuću."
Odjednom mi se sklapaju kockice. To je deda Ilija, Maša je nasledila svoju kuću od bake a ja....
ja se nalazim u svojoj priči. Ne mogu da verujem! Da li sanjam? Ne bih rekla, suviše je sve
realno i ne mogu ovako nešto doživeti u snu. Svi ovi mirisi, cvrkut ptica....
Zahvaljujem komšiji. Uzbuđena ulazim u kuću. Kako je ovo fantastično! Videću kuću koji sam
ja stvorila svojom maštom. Ali zašto sam ovde? Sigurno postoji neki razlog. Idem u kuću a
odgovor će doći sam.
Raspored prostorija upravo onako kako sam pisala u svojoj priči. Setih se da u priči, iza police
u biblioteci se nalazi tajanstvena soba gde se krila ona žena i pisala.
U biblioteci sve izgleda besprekorno, čisto, svaka knjiga na svom mestu. Prilazim polici i
pronalazim dugme koje otvara čarobna vrata. Nestrpljiva pritiskam dugme i otvaraju se vrata
ka stepeništu koje vodi u te odaje. Ulazim uzbuđena i presrećna što mi se sve ovo dešava.
Gledam oko sebe, vidim sto gde je Maša pronašla rukopise. Možda je još nešto ostalo što treba
ja da nađem. Otvaram prvu fioku, drugu, kad u trećoj nalazim pismo zaliveno voskom i
pečatom. Pažljivo otvaram sa strane da ne lomim taj lep pečat u vosku koji se koristio pre
mnogo godina za zatvaranje pisama.
U pismu, vlasnica ovog blaga se obraća svojoj ćerki. Moli je za oproštaj što je tajno volela
drugog čoveka. Nemajući potrebnu pažnju i nežnost od muža, volela je jednog čoveka iako,
ustvari i nije bila s njim dok je bila u braku. Piše da u parku, iza letnjikovca, ispod gomile
kamenja postoji jedna kutija a tamo su njihove slike i pisma.
Odmah idem tamo da pronađem tu kutiju.
Zadihana dotrčavam do tog mesta i pokušavam da pomerim kamenje koje već dugo stoji tu.
Otvaram kutiju i tamo nailazim na pisma i slike. Slike mi ispadaju iz ruku a ja ostajem
zatečena onim što vidim. Na slikama smo moj dečko iz mlađih dana i ja. O čemu se radi ovde?
Shvatam da je priča proizvod moje podsvesti i moje izgubljene ljubavi. I da sam, ustvari, ja
sam ta žena koja je tajno pisala u skrivenim odajama.
U tom trenutku, sve nestaje i ja se ponovo nalazim u svojoj biblioteci i uzimam knjigu koju
sam kupila pre par dana, sedam na fotelju i počinjem da čitam. Da li sam stvarno bila u svojoj
priči? Ne znam.

105 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

POEZIJA

Nataša Marković Sanja Radovanović

Kraj Kutija ljubavi
Prsti su mi beli Pandorinu kutiju otvori,
Od svilene prašine hej, sliko, progovori,
Škripi pod prstima reci šta te mori,
Dah kida strah u snagu pretvori!

Još sam na zemlji Priznaj da me sanjaš

U sivom vrtlogu dok robuješ s drugom,
Posle zemljotresa zna dobro i ta
ko ti je u mislima.
Zamrljani horizont
Nema sunca, a ni oblaka Biti srećan danas nije sramota,
Ni zvuka, ni lica izađi više iz lažnog života,
čoveku duša svaki sjaj izgubi
Kaplje vreme korakom kad celim svojim srcem ne ljubi.
Bestelesne sile
Ništiteljke trajanja

Sve se suzilo u to sivo slepilo

Iz mene vri crveni gejzir
Razbijeni krici kao vrane izleću
I kruže nada mnom u tišini.

Darija Marković
Damar
Ne može bič ukrotiti ovaj čergarski vjetar
što sipa moje korake po kamenju i travi.
Ćudljivo srce i nemirne ruke
ne poznaju strah.

Niti su čizme skitnice istanjile potpetice

lutajući tragom repatih zvijezda.
Tvoji su prsti zauzdali mahnite drumove,
u kosu mi upleli zastavu.

Oblačim košulju satkanu od snova,

pod modrom svilom drhti damar,
divlji med u žili kucavici
pitom je pred tvojim dlanovima.

Neki bi drevni zvjezdoznalci

izračunali tačan raspored svijetlećih zrna
koji je odredio da tvoje zjenice
utisnu pečat na mom čeonom luku.

Štambilj za trajni pasoš,

ubilježen tintom kojom pišem sreću,
crtam osmijeh,
mastilom koje boji moj damar
damarom tvojim.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 106

 DARIJA MARKOVIĆ
Jednom kad je behar prekrio dolinu

Kad je behar pao po dolini dječak je imao devet godina. Imao je rijeku punu rakova sa dugim
smiješnim antenama na glavi, oguljena koljena i sklonište u očevom zagrljaju. Pod strehom
njegovih podlaktica skrivao se preplašen čudovištima stvorenim od šuštanja lišća i sjena u
predvečerje.
Imao je i šarene klikere i jednu djevojčicu, u čije oči bi gledao kao u dva mala sunca, sve dok mu se
trepavice ne bi upetljale od nekog smušenog stida.
Ali ništa od toga nije se moglo porediti sa onim jutrom kad ga je probudio opojni miris behara.
Istrčao je u dvorište, još sanjiv i trapav, bosim nogama gazeći bijeli tepih od latica, kome se nije
nazirao kraj. Bio je posvuda. Po krovovima, kapijama, klupama… Nošene povjetarcem latice su
pravile ukrase u kosi, lijepile se za odjeću, spuštale na stolove i kredence kroz otvorene prozore.
To mora da je neki dobar znak - čulo se sve do vrhova brda koja su okruživala mjestašce na koje su
uporno slijetale uskovitlane cvjetne loptice.
,, Kao pernati blagoslovi rasuti iz Božije jastučnice.”, rekao je dječakov otac.
Kad sljedećeg jutra umjesto tih malih nebeskih izaslanika dolinu probude sivkaste mrvice što lelu-
jaju zrakom, otac uzima dječaka u naručje, i bezglavo trči ne znajući ni kuda, ni zbog čega tačno.
Jedino što shvata jeste da mora biti daleko, što dalje od mjesta iz čijeg sivila je i dalje ponegdje kao
opomena bljeskalo jučerašnje čudo. Čudo koje su gazila panična stopala, mala i velika, bosa i obu-
vena. Stopala koja mrve kredu, i sa kamenih ploča u najtoplijem dvorištu u dolini brišu naherene
zmajeve i iskrzane mačeve, koje je juče nacrtao dječak. Zatiru nakinđurene princeze u širokim
haljinama, koje je pored njih nacrtala djevočica.
Dječak je znao samo da je glatke latice behara zamijenio pepeo. I da sivkasti prah ispisuje musave
hijeroglife po rukama i obrazima, grize nosnice i taloži se negdje u dnu grudi.
Čudovišta su se istrgla iz zagrljaja.
I kad su prestali da bježe, kad ih je okean dijelio od voćnog cvijeta i sivih gužvica, opet su ih čuli
kako dišu u sjenama.
Više jedan kraj drugog, nego jedan s drugim, lomili su jezike o tuđe riječi. Lomili osmijehe o
strana lica.
Godine neće saprati miris gareži nikad.
Neki ljudi imaju srce od jagoda, slatko i mirisno. Mogu se prepoznati po tome što im tuga ispisuje
crveni trag u besanim beonjačama. Drugi opet čuvaju u sebi premale iznosane kofere umjesto
srčanih zalizaka. Ima i onih iz čijih grudi niču ivice noža. Režući sve oko sebe, i sami bivaju
izranjavani ogoljenim sječivom.
Od dana kad je pepeo prekrio dolinu, srce dječakovog oca bilo je poput školjke. Mekane srži ali s
oklopom koji ne propušta ni riječi ni suze.
Ponekad, kad bi mu rakija zagrijala zjenice, u zacakljenim očima nazirao se nekadašnji pogled koji
pomjera planine, i gasi se u trenutku kad su oživjele sjene.
Kopnio je u svojoj nijemoj tuzi, u pijanim magnovenjima, u snovima, sve dok na javi nije ostalo
od njega ništa sem pitanja: ,,Iz čije jastučnice se rasula ona čađ?”
Dvadeset ljeta poslije, dječak sa nešto više godina na ramenima, još uvijek traži bljesak behara po
travi i ciglama. Traži riječne rakove i nacrtane aždaje. I nikako da ih dosegne iako su sve vrijeme s
njim, utisnuti u godove duše, tik do dva mala sunca.
Znao je to dok je s uzvišice posmatrao dolinu, mnogo manju nego što je pamti, zaraslu u šiblje i
koprive, punu ranjenih kuća sa tek pokojom kapom od crijepa.
Dok je gledao krhku žensku siluetu u podnožju i osjećao kako mu se mrse trepavice. U dvorištu u
kom su izgrižene vremenom stajale kamene ploče, djevojčica sa dvadeset i nešto ljeta u prstima,
kačila je veš štipaljkama na štrik. Prišao je, blago joj dodirnuo nadlakticu, i isto tako se nasmijao
kad se okrenula, i kad je zemlja počela brže da se vrti oko svoje ose.
Osmijehnula se i jedna gologlava kuća. Opet će ovu dolinu jednom prekriti pepeo. I opet će nekad
padati behar. A u međuvremenu, jedan dječak je pronašao jednu djevojčicu.

107 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 RECENZIJE
TEBE TRAŽI MOJA RIMA

Nikola Šimić Tonin: Ivan Gaćina, književni prvijenac, knjiga pjesama Tebe traži moja
rima.

Rukopis knjige pjesama, Tebe traži moja rima, književni prvijenac, knjiga pjesama
pjesnika Ivana Gaćine, otvara poetski svijet, krenutu lavu nabijenih osjećaja kojima dodiruje
ljubav, život, vrijedno u njemu, kad-kad robujući nametnutoj rimi, kad-kad iznenadi pogođenim
slikama, mislima, donesenim stihovima u maniri vrsna pjesnika same gornje razine:
„Izgubljen u noći / Tražio sam lunu / Ali napipah vunu / I spazih tvoje oči.“
Krivudaju skale vrijednosti unutar Gaćinine stihozbirke, zvijezdama u susret,
nagovješćujući u tom poetskom hodu kuda nas sve može odvesti svojim stihovanim dosezima:
„Ujutro kad livadom lete vile / Hodaju patuljci i vilenjaci / Čekaj me tamo u odjeći od
svile / Sve dok ne odzvone moji koraci.“
Ljubav je bogatstvo, ona je izvor svih ljudskih rijeka, poručuje nam kroz svoje pjesme
Gaćina, i u svom obraćanju nama na samom početku pjesmopisa poručuje:
„Ljubav je istina koja produbljuje misli i stapa ih s osjećajima u jedno veliko, nezamislivo i
neizrecivo prostranstvo u čovjekovom životu koje čini čitav svemir.“
Visine doseže masom, uspinje se i pada pjesmama, pa opet doseže stremeći nebu nebovrhe
snovima postavljene, takmičeći se sam sa samim sobom nebeskom čistotom utire svoju stazu
nebohoda pjevajući o unutarnjim vrijednostima koje će nas odrediti, pjeva obojenog ljubavlju
onoj koju traže njegove rime.
Ljubav je ta alkemija koja svemu daje draž, ona je u Gaćininim pjesmama
interplanetarna. Raspjevano i razigrano od Zemlje do svemira, Gaćina tka svoju pjesničku
tkaninu ljubavnoga stihovlja, tu krenutu bujicu riječi. Bruje i bujaju stihovi bjelinama knjige,
gore vatrom sanjara, pjesnika Ivana Gaćine. Između već citiranih treba ukazati i na posebno
uspjele pjesme kojih se ne bi postidjeli ni pjesnici poodmakle stvaralačke dobi:
„Mene nema više, Molim te za ljubav, Volim…, Tebe traži moja rima, Ruža i slavuj, San o
ljubavi, Oči u noći (izuzetna pjesma), Gavran (nevjerojatna pjesma na pjesmu Gavran, E. A.
Poe), Nije li ljubav, Zakopana tajna (sonet), Igra rima (sonet).“ – Sonet je forma u kojoj se
izuzetno našao, općenito zadate forme, trebao bi više zaći u slobodan stih i sve više se oslobađati
rime, uzeti se zadatih formi u kojima je više svoj na svom, iznenađujuće za pjesnika koji se javlja
prvom knjigom pjesama.
Govori Gaćina primjerom pjesme. Uči kako uvijek ima netko tko zavisi od nas, od trenutka
kad se otisnemo ko grudvica života.
Pjesnici idu, rame uz rame, ruku pod ruku sa zvijezdama, govoreći nam govorom pjesama:
Ništa nije nedostižno, ništa nije nemoguće!
Raspjevanog i razigranog stiha, koji radostan zvoni, od svjetla, ljubavi i sreće, stiha koji je
ponekad buntovan i prkosan, pa iznenađujuće liričan, topal, ali dominatno rimom nasmijan,
doplovio niz slapove rijeke života, živottoka.
Smjerokaz je ova knjiga koja nas ljubavlju snaži do buntovnog krika pjesnika Gaćine:
„Odsvirat će mi zadnju pjesmu na paklenim guslama.“

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 108

 PANDORINA KUTIJA
Ivan Gaćina
PANDORIN MEHANIZAM BLITZKRIEG IZ PERILICE RUBLJA
U pokušaju da zavaram Pandoru
Rukama čađavim
(kao Epimetejev zaštitnik),
od tajnih igara na sreću
umjesto poklona s dragim kamenjem
otvorio sam Pandorinu kutiju
iz zlatnog celofana
nadajući se pronaći utjehu
odmotao sam rimsku amforu
za protraćeni život.
kako bih razbudio
Iz centripetalne perilice rublja
prostorno-vremensku grešku
u desetini sekunde
(u koracima ili šahovskom dovitljivošću),
pogodio me Blitzkrieg
ali na kraju robotizirane procedure
dok sam u ljubičastoj rijeci
iznenadio sam samoga sebe
(na klatnu grčke mitologije)
jer u ćupu nije bila mudrost
ispirao snene oči.
(kao doduše ni u starom mitu),
Na šahovskom polju
već zaborav umotan u plaštu zvijezda.
lahorasto su me obasipale
U potrazi za izgubljenim spoznajama
djeteline s rekurzivnim listovima
lađom s dvanaest jarbola
sve dok me u kameno srce
proparao sam krvavo ruho vaseljene
uslijed Velikog praska
nakon čega je čarobnim žezlom
napokon nisu pogodile zlosretnosilnice
Pandora otvorila svoju privatnu kutiju
ili je to bila Božja kazna
koja je za razliku od (vino)ćupa
za polupromašenu partiju
imala dva nerezonska gumba:
ruskog ruleta pri američkom pokeru.
kada je pritisnula prvi
S tupokutnog klimavog kreveta
raspršio sam se poput supernove,
zgrabio sam slamnati meksički šešir
a pritiskom na drugi
i odjurio duboko u noć
spiralni vrtlog počeo je usisavati nebesa.
gdje su mi dopovi danjeg svjetla
Na pijedestalu od prašine
ispadali iz džepova
ležalo je i posljednje iznenađenje
kako bih se poput Ivice i Marice
kroz koje me promatralo Ozirisovo oko
sigurno vratio u seosku kućicu.
iz kojeg su se slijevali svi oceani svijeta.
Nakon šestog promašaja,
kad je Pandora zatvorila kutiju,
pomoću kristalnog zrcala
gladni vuk nadobudno je zakrenuo
romansko-germansku ružu vjetrova.

109 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 ako ništa drugo
sati su tu
sna
osnaženja
za privid

UČINITI MILIMA

I od uzdaha se i od treptaja...
Primaknuti se daleke može –
učiniti milima.

ISKUSTVO

a nekad i poslože tako se karte

pa pričini na neko se vrijeme
u milosti si opet
GORAN KRAPIĆ dovoljno dobar
jer ne usude se
tako daleko

PRVE STE SI NADE USULI no iskustvo je tu

straha
prve ste si nade usuli zabune
usudili nježnim se dijelom lica
dotaći kao sva godišnja vam doba poznata
krasti praznine neko vrijeme NA TRGU (PA I GLAVNOM)
neće postojati
nezamijećena tolika su čuvstva
srce vam puno je pjesme na trgu
i godina kad taman poezijom su (pa i glavnom)
prestali vas strašiti
za neka bolja
još biste mogli druga vremena
i do vrata zajedničkog života ako
no nemaju kvake
neabecedni red
trebate pričekati radnike i katalog neutjecaja
i nagovoriti roditelje nerealni najrealniji ciljevi
da im plate od kojih okreću se glave
ili snima se iz štosa

STASANJE bit će u tome da je

jest
tek prvi od mnogih si upiranja prstom osjetila
da drugi u vodeće već sad pretvaraju se
sudbinu makar nekog kvarta
a neki čak
ni reći ne usudim se

krojači će

krojit će

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 110

 MARIJANA LAZAREVIĆ

Dar Moj Deda

Kad sve zaboli, To je bio čovek

i kad se nevolja- koji je govorio da
ma mu ništa sem
ne vidi kraj, nada njegovih unučića
za za sreću ne treba.
bolje nek bude Imao je malo para,
dar. ponekad ostajao bez
Čak i da sve cigara, ali uvek je znao
pobeglo je kako da nas okupi i pokaže
ne daj nadu, baš da sreću čine male stvari.
kao Zapali vatru,požari i kobasicu
što je ostala na roštilj stavi, dim osete svi pa se
nekada u i komšiluk okupi.
Pandorinoj kutiji tako Svako donese šta ima pa na
nek ostane u tvom srcu kraju to postane gozba prava.
i tebi kao štit. Deca se okolo igraju, prave graju
Veruj u čuda, budi mudra dok ne čuju da ih zovu na užinu
ne prihvataj darove od svih a onda se samo smeh čuje i samo
jer u njima ima oseke i plime. zadovoljstvo kod ljudi vlada.
Svaka kutija čuva tajne i mitove Takav je bio moj deda znao je
poveruj da je nestvarno moguće da nas nauci da za sreću malo treba.
hiperbola je čudo.

Kome
Početak i kraj
Kome verovati sada,
Da bi nešto novo kada licemerje vlada?
dobili,staro moramo Kome, pružiti ruku, a ne
pustiti da ode zato ne ubosti se na trn?
žali za onim čega više Koga zagrliti, a ne
nema nego spreman dobiti nož u leđa?
dočekaj ono što ti Postoji dobri i pošten
dolazi. svet u masi licemernih
U sreći sačekaj i loših ljudi, samo je teško
godinu novu,a isto tako doći do njih skriveni su da se
isprati godinu staru. ne razočaraju ponovo i budu
Zapevaj uzmi gitaru povredjeni.
nek svaka nota bude Prevari se čovek pa se opeče na
prazničnim duhom sopstvene reči, što izreče nekome,
ispunjena. ko prijatelj kobajagi je.
Neka svuda osmeh se Zaboli pa se bojiš verovati
čuje,nek se svako raduje ljudima, ali ima onih koji zaslužuju da im se
samo uz veru i strpljenje veruje.
uspeh u svemu zagarantovan je. Ko srca nema taj lažna prijateljstva pruža.
Voli, veruj u čuda, ma koliko nekad
bolelo nadaj se ma koliko beznadežno bilo.

111 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART


ЗИМНО
Тик
Тик так
Ехо одзвања
Сломљена сата
Далек, дубок, језив
Будна у црној тишини
Горка сам и незнана себи
А коме да кажем како боли
Вода пуна трња
Кревет са шилима
Ваздух са иглицама
Ова празна соба злица
Тешким плафоном убија
Трајем у данима
Угљеним тегобним
Сви личе на пустињу
И устајем у глуво време
Палим цигарету
Гледам пахуљице
Плешу, милују лице
И сликају прошле дане
Топе се радосне и бодре
Тихи глас ми шуми
Престаће овај погром
Мудро посеји и посади
Нићи ће воћке, убери их
Нека сок капа и пени
Ти пиши у тишини
Песма је пир душе
Река и отров упије
Источи све зимно
И живот осветли.
1. јануар 1993.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
СПОМЕНКА ДЕНДА ХАМОВИЋ
СРЦЕ ИЗ КАМЕНА
Недодир зида камене капије ‒
Заборави ме кад ти срце студи
И баци сећање на оштре хриди
Да наше руже пупољак убије
Жеља оживи камене капије –
Заборави ме кад те жеља буди
Испружиш руке кȏ жеравне жуди
А блесак из туђег ока их свије.
Страсти су тамне камене капије –
Заборави ме кад зорење сунца
Ослика усне из ноћног пољупца
И сјај на туђе косе ти расеје.
Сећање руши створене капије –
Сети се мене када страх те ломи
Са сјајем зеница у дивљој шуми
Порушићу све сурове капије
Љубав руши тврдокорне капије –
Сањај ме кад се усне сете вреле
Чежњивог лета напете нам стреле
И блеска муње јужњачке олује.
Потражи ме јер сам кључ за твоје сне –
Отвори свог сетног срца капије
Кад руке желе да славе нас двоје
А усне уздрхте од чежње вечне.
Наћи ћеш ме на капији каменој –
Волећу те нашом песмом љубавном
И заробити те жељом бескрајном –
Ослободићу те на капији цветној.
112
 тече ми венама
АРАБЕСКА убрзава ход у сивилу дана
и говор тела пева:
У кочије ватрене небеске Волех ‒ волех!
Лепе као шара арабеске
Упрегнуо је сан беле ате
Да украдене нахрани сате. ИШЧУПАН ИЗ КОРЕНА

Копита галоп варничи машти Црни вео је прекрио

Из таме билу живота блешти Цвет, камен, земљу, небо
Звездају искре – срећа и сета ‒ У човеку грч. Вриште слике!
Милост и бол пољем ноћи цвета.
Птичја елегија
Цветају искре из поља тавна Из крошње трешње
Израсло цвеће је тајна давна И на деблу урезана имена
Лију дугине ноте из перца
У песму душе за живот срца. Траг су да
У ветар се претвара
Сањару песма милује лице Ишчупано биће из корена
У осмех зоре засади свице
Вековна је то опстанка садња И принесено на
А живота грех, милост и кушња. Нечастиву трпезу
Пита се зашто, куда, како?

САМО ДАН Као див гази

Скамењена лица
У лептирова крила Снежних мисли. Главу диже!
Сам се скрила
И сенчим тај сјај Темељ је, зна
Два црна мора Тићима у наручју
Да ме погледаш И горком кораку старих

Да ти лахором Напред иде

Замрсим косу У магли му правац
И на усне Прате га сене остављене
Бацим чини
Да се смејеш. Од истине
Тешке су песнице
У тим рукама од сунца А камене стопе пружа
Хоћу да се огрејем.
Погледај ме и загрли Бисере ствара
Знаш да само дан У грудној шкољци
Живе лептири. Од каменчића са лица

Вера га води!
ВОЛЕХ Блиста у сузи!
И оку Милостивог!
Буди ме зора
а олујна ноћ 5. август 2017.
у мислима лута
док сунце грли дланове
на белини пути ‒
утиснуте отиске страсне
и сјај ока што пева
о звезданом додиру.

Облачим хаљину чедну

преко отисака ноћних
да скрије победу греха
ал' из уздаха срећног
опојно пијем пиће ‒
113 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 Trabantov čarobni osmeh

Zoran Šolaja

Znam da se taj auto ne proizvodi, znam i da je nekako nastao kao da su studenti vezanih očiju
dobili zadatak od fote, ne nužno masne da se naslika automobil, ili je projektant ljut na šea koji
mu ignoriše molbu za veći stan u tadašnjem DDR-u rekao: „evo ti crtež..te crtež“, a možda se
neko potrudio, ali efekat iznenađenja je odmah bio tu. Možete napraviti auto kakav god hoćete
ali auto u kome su svi imali osmeh bio je Trabant, i taj osmeh je zanemarivao sve ostale
nedostatke koji su i činili 100% vozila. Baš me briga što se Nemačka ujedinila nego što vam taj
zid pade na trabanta, baš bezveze.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 114

 Katarina Despotović
Ako o sebi počnem govor
Ako o sebi počnem govor
Lišće će šumom zgasnuti travu
I ako car il monah kao lovor
U neprimetnoj igri smena
Vena što proživaju ruku i glavu Daleko sijaju zvezde
Onih ljudi i trulih žena
Stane na teme. Daleko u mrak kuca noć
I časovnik se na zidu ljulja
Vreme će pojesti slova U dan, kroz ponoć moraš poć
I drumovima će kositi proleće Gde krevet topli grebe i žulja.
Kao pobeda nad pismom što nova
Neka... stanja sprema... To dan se zove ili svet
I osećam u vetru, istina boleće Što bolest nosi kao krst
Ako neki put gukne – Više me nema. Da l pad to je li tromi let
Gde kretnje kaže sa šake prst.
Otrov pojeden i popijen čami
Ubio pesmu kao kakav jad Ne skreći ako pošo si već
On prosuo je u sebe tamu Rat sa svetom pesnik ponese
Upio svetlost i zimu Topao pako ko majčinska peć
Obznanio vreme sparno i grad. Ak plam te stvori, noć odnese.

Ako o sebi počnem govor

Noćaš će jedno drvo da gori
Od siline koju imaju rime
Tolika tišina, o, tako kobna
Toliko glasna jasno će da zbori
- Ja nemam ništa više sa time.

I pašće sunce niz meteore

Ova bol koja savija telo
Izgaraće u me novo postojanje
I noga će mi okrznut čelo.

Neće se ponovit lastin put dok jezdi

O, nemiru, koji izdišeš i stvaraš
I opet se pitam... Ko šapuće zvezdi?
I da li to stvaram il mrem i oparam?

115 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 DEČIJE STRANE
Milica Jovičić

Odabrana sam da se vremeplovom vratim u prošlost

Ne sećam se kad sam se poslednji put naspavala ili da mi se u snu nisu reprizirali užasi tog
sudnjeg dana. Ne znam ni odakle mi pravo da pomišljam na želju za odmorom. Ono u šta sam sig-
urna jeste da moj rad ne sme prestati. Jedino što me držalo u životu i pribranoj svesti jeste nada
da sve mogu promeniti i saznanje da sam sada bliže nego ikada. Izlazim iz kapsule, vadim kameru
iz ranca sa stola i beležim dan, sandardna rutina koja ne sme da priušti propust. Ponavljam je
tačno 27375. put, odnosno danas je 100. godina od dana kojeg preživeli nazivaju “Doomsday”.
Razlog zašto vodim dnevni zapisnik jeste zato što sam napunila 135 godina i recimo da me
pamćenje slabije služi, no nisam se znatno promenila u poslednjem veku.
Na dan mog 35. rođendana spremala sam se za najveći uspeh u svom životu. Bila sam sprem-
na da svetu prezentujem revolucionaran instrument “Forever Young” koji će moći da održava ljud-
sko telo u najboljoj formi tokom života koji će uz pomoć zamene svih matičnih ćelija trajati koliko
god korisnik to želi, ma to značilo i večnost. Stvorila sam kulturu nediferenciranih ćelija koja bi se
ubrizgavala u ljudski krvotok, prepoznavala i rešavala sve nedostatke, oštećenja i bolesti. Nikad
nisam bila sigurnija u svoj izum. Radila sam na tome od kada sam počela školovanje na Harvard-
u, gde se moja naučna konferencija i održavala. Tu su bili moji članovi porodice, prijatelji i naj-
priznatiji, najkvalitetniji i najslavniji lekari i naučnici sveta koji nisu mogli da veruju da postoji
ozbiljna šansa da će ljudskom uzvišenom i neizbežnom strahu od smrti, bilo prirodnoj ili uzroko-
vanoj, doći kraj. Mada, moram priznati, svojim dotadašnjim radom i uspesima nisam davala
razlog da sumnjaju u moju revoluciju. Konačno sam bila među njima, jedna od njih, ostvarivala
sam svoje snove. Menjala sam svet i mojoj sreći nije bilo kraja! Naravno, trebalo je da dokažem
tačnost svog izuma i proglasila sam sebe kao prvog testera, što je govorilo o mojoj velikoj sig-
urnosti. Sve je bilo spremno za dugogodišnje posmatranje i praćenje funkcionisanja i spoljašnjeg
izgelda mog tela. Na svečanoj proslavi posle prezentacije dekan Univerziteta, moj večiti mentor,
učitelj i saradnik, pohvalio me, čestitao i iskazao duboko poštovanje. Međutim, u njegovom glasu
sam ubrzo osetila napetost i drhtavost. Pozvao me da popričamo nasamo. Rekao mi je da je samo
čekao dan kada ću završiti svoj projekat da bih mogla da ga koristim i spasem svet. Iz prva sam to
shvatila kao pohvalu i rekla mu da ne bih mogla ništa bez njegove pomoći. Nije umeo da mi sruči u
lice šta će se uskoro desiti. Čula sam komešanje sa svih strana, i spolja i u prijemnoj sali, zatim su
se čuli glasni krici, vrištanje, bezbroj koraka...Uznemirila sam se i profesor mi je rekao da odmah
moramo poći. Odveo me kroz bezbroj do tada nepoznatih prolaza dok nismo stigli do nekakvog
otvora. Izgovorio je reči koje nisam razumela i odmah se na mestu otvora pojavio lift.
Bio je pod nekakvom lozinkom. Usput mi je pričao da će mi sve biti jasno, da nemam razloga da se
brinem za ostale i da ću ih sve ponovo videti, da ću uspeti, da sam se ceo život spremala za “ovo” i
da je svet čekao na mene. Iza sam čula jake udarce, zvuk se približavao. Pozvao je lift i naručio da
sledeća stanica bude B2135. Govorio mi je da moram da se vratim i zaustavim Smak sveta koji se
dešava, da sada idem u duboko podzemlje i da će me dole čekati samo ljudi koji mogu da mi
pomognu, da je tamo uveliko originalni “Forever Young”, da koristim znanja koja sam stekla na
Akademiji i da će mi knjige i njegova dalja pisana uputstva pomoći. Najviše ću pamtiti momenat
kada se lift otvorio. Ugurao me unutra i odmah, pretpostavljam, naredio liftu da se zatvori i
odvede me. Poslednji prizor iz sada već “Gone World” kako ga ovde dole zovemo, bio je kako
čoveka kojeg mi je najviše u životu pomogao, ubija čudovište sa ljudskim likom, očima boje bakra i
definitivno telom višim i mnogo snažnijim od ljudskog. Dok sam se spuštala čula sam samo:“Ab
initio!!!”, što sam kasnije jasno razumela da znači: iz početka.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 116

Naredne godine sam provela istražujući šta se tačno desilo, uz pomoć uputstava koje mi je
profesor ostavio. Izgleda da je sve vreme znao za ovu kobnu invaziju nadljudi koji nisu bili
zadovoljni ponašanjem čovečanstva i pripremao tim stručnjaka koji će moći da spase ljudski
svet. Kako smo imali posebne laboratorije i opremljene prostorije za istaživanja i sprovođenje
ideja u realnost, materijale, skripte, knjige, litereature najboljih izumitelja, skice starih,
neuspelih sprava(dekan je bio spreman na sve), još uz moje, za sada funkcionalno čudo, moj tim
i ja smo jedini preživeli i pri kraju smo realizacije još jednog od večnih ljudskih maštarenja:
vremeplova.
Danas je dan kada će on biti iskorišćen prvi put. Tim je uzbuđen, godine i godine rada,
testiranja, pravljenja grešaka, ispravljanja istih do stvaranja prave i besprekorne mašine. Na njoj
su radili od fizičara, inženjera, arhitekti, astronoma, istoričara, sociologa do hemičara, biologa,
pa i pripadnika moje profesije, lekara. Sve branše su bile obuhvaćene u radu, što je
prouzrokovalo zagarantovan uspeh. Kao što je bilo predviđeno ja sam određena da se vratim i
zaustavim nešto što bi sprečilo dolazak strašnih sudija (rekli su mi da sa svojim izumom imam
najviše iskustva za popravljanje oštećenog). Šta sprečiti? Koja je greška razlog dugo očekivanog
istrebljenja ljudi? Možda će zvučati patetično, zaključeno od strane probranih naučnika, ali
ljudska mržnja, zavist, pohlepa i ratovi su naneli propast.
Steven, moj već dugogodišnji prijatelj, podešava vreme i mesto povratka i piše mi na ruci
šta sve treba da uradimi kako da se vratim u promenjenu sadašnjost, i uputstva za
samodestrukciju mašine, po potrebi(nervne ćelije je teško obnoviti),i daje mi snimak streljanja,
ubijanja i mrtvih tela iz Drugog svetskog rata. Znala sam da sam nakon misije morala da
uklonim sebe i mašinu sa Zemlje. Mada, naši fizičari su ugradili i sistem putavanja kroz svemir.
Prijatelji i kolege su mi obećali da ćemo se ponovo naći posle svega na drugoj planeti koju su još
u naše vreme istražili. Cilj mog putovanja je postavljanje pravih ljudi na prave pozicije, tj. upravo
da ispunim cilj istorije, da se prošlost ne ponavlja. Provela sam mesec dana u raznoraznim
predelima sveta. Kako sam menjala svest jedne zajednice, u sledećim posetama nisam nailazila
na probleme koji su pisani u istoriji. Širila se svest o propasti ako bi ljudi nastavili da traže stvari
koje nisu bitne za sreću i dobrobit naroda.
Moja misija se završila više nego odlično. Vratila sam se u 2035. godinu, na dan svog
rođendana. Zatekla sam novu sebe koja je organizovala Internacionalni Kongres Mladih Doktora
u Beogradu i pričam o otkriću novog leka koji se logično sastojao od ideje koju sam jednom
davno imala sa nediferenciranim ćelijama i njihovom ugrađenom ulogom da traže probleme u
telu i rešavaju ih, jedino što sada to nije uključivalo obnavljanje ćelija i izbegavanje smrti.
Vraćam se u mašinu i restarujem je u fabričko podešavanje. Vidim Steven-a i moju dragu ekipu i
divan novi svet, ali i “čudovište” koje je “ubilo” mog profesora koje mi se dobroćudno smeši.

117 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Ако будеш хтео Не дај да те слобода плаши! У њој вапе милиони
Великаши и пали
Покошени
М и л и ц а Херој
Поповић Без тебе ни трена
Страдао од залуталог метка
Кренућу некад,
Памтићу тебе, Д и м и т р и ј е Ово није песма
Сањаћу небо Поповић Већ епитаф
Посебне сенке. Што краја нема
Љубав и срце, Ниси задовољство А ни почетка
Нестају полако, Већ потреба
Украшћу те можда, Дан без тебе
некад, Дан је спровода и погреба Овде у средишту земље
ако ми се будеш дао. Мислим да те не требам Све се збраја
Сфера моје Осећам да те требам Овде су се збили
Је планете, Не терај ме да размишљам Зли дуси
Твоје око нежно. Недостојни раја
Трепни ми , Бојиш се мене
Замолићу те , Срчаног
само, Наглог Одлазак
ако будеш хтео! лудог
Не смемо и не да нам се, Бојиш се
Пропашће нам све, Јер само срцем идем Д и м и т р и ј е
можда се и сретнемо, Њиме гледам Поповић
ако будеш хтео, Кроз сметове
за годину или две. Газим Морам отићи
То ствара збрку Побећи ћу вечерас
У твојој глави И нико неће знати
Слобода Бег је врашки тешко
Срце је твоје извести
А у глави те нема
Ђ у р ђ и ц а Не одлазим
Јовановић Када марширам срцем Већ бежим
Победе се броје Ћутећи (у)миру
Слобода... У глави Моји снови
Како иронична реч данас, Могу без тебе Бег бирам
зар не? Али срце Јер одласци боле
Да ли урадиш све што Мирно било не би Бег је брашки тешко
пожелиш? Без тебе извести
Да ли кажеш свешто Ни трена.
помислиш? Ипак
Да ли загрлиш све које
волиш? Црна је за душу Пре бих волео да ме мрзе
Живомо у времену у којем хиљаду година
сви имамо квази слободу. Него да за мном сузе теку
Та слобода подразумева да Д и м и т р и ј е И један једини дан
ћутиш или Поповић
кажеш само мишљење које
је друштвено прихватљиво. Дајем ти себе
Данашља слобода- обичан У спектру боја
оквир и формалност,
Она не подразумева љубав! Црвена је за крв
Не допусти да имаш Црвена је за борбу
слободу само на папиру!
Устани! Реци! Уради! Црна је за душу
Без размишљања да ли За уторбу њену
треба, Што буди се у гробу
јер ако желиш и осећаш,
вероватно треба!

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 118

Твој Уморан Међу једнакима
Димитрије Поповић Димитрије Поповић Нисам први

Ја—само свој Уморан А ни последњи

Ичији више Отупео Хиљаде пре
И ова крв и зној Ослепео и после мене
Са лица што лије Од лажних
Понекад пожелим да сам Светала Мало ништавило
помало твој Од лажних искри Пролазност
Јер ти ниједној Уморан У овом
А све на тебе личе Од скривања Хаосу
Тражим и тражим Постоји
Седиш на балкону Али никада нађен Ипак
Миљама далеко Тражим хумку Суза
Као прелепа принцеза из За хумком За милионе
дечије приче. Тражим хумку звезда мојих
Који су
Иста сунца гледаш Уморан Своје
Истоме се надаш Од трчања Узалуд потрошили
Никоме се не даш Стазама
Оком једним на прозоре Непрегледним Све што је
мотриш Стазама Икада вредело
Чак и када спаваш. Унапред видљивим Пре или касније
Уморан од снова Полако се
Истоме се надаш Туђих Низ образ
Као и ја Својих; Слило.
Уморан
Да ћу добити крила Од закона Време
Гусака дивљих Људских Димитрије Поповић
На њима долетети Нечовечних
Да ти шапнем Уморан Време
Да те волим у стотину речи Од мисли своје. Оно које нас једе
дивних Изговора нема
Да си срцу Не дам. Исприке не вреде
Једино ти мила.
Уморан Време
Тако сваке ноћи Од ходања Оно које је одлучило
Ја ти крадем сан Од шетњи Истину од обмане
Ти знаш да ћу доћи Рајским вртовима Разлучило
Вечери бесане У којима ниједан плод И од тебе ме одучило
Још је дужи дан Мени
Најбоља си још Не припада Време
Што чекати најстрпљивије Оно које мач држи
знаш Уморан од обмана
Од обећане, Време
Али нећу ти дозволити да Неухватљиве Оно које ватре гаси
ме чекаш Слободе.
Створићу се Време је
На звонце зазвони Уморан од различитости
И твој сам У којој су сви исти Доста је чекања
Дланом о длан. Од једнакости у којој сви
желе бити Спаси ме
виши Спаси
Другачији
Нисам први

119 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Варшавске ноћи

Никола Крејовић

У маленој Пољској
Пуној равнице
Народ пун је страха и
Неверице
На улици никог нема, тек
По које уплакано лице

Тих бурних дана

Ова земља славна
Ни свесна није била
Шта се са њом збива

Немац шаље многобројну

војску Рат вођен уличном борбом
На једну малену Пољску И огромном жељом за слободом
Највећа ће бити штета У диму, густом, где се тешко дише
Што ће Пољском Немац да се шета Народе пољски црно ти се пише

Тужна вест стиже нам из Јер помоћ неће доћи

Пољске Моја Пољско, нема ти помоћи
Нема више отаџбинске војске Твоје су потонуле лађе
Није било савезника Преживеће тек, ко се снађе
Наших старих познаника
Мушкарци , жене деца
Страдеће мушкарци, жене, деца По наређењу једног Немца
Све због жеље једног Немца Погледом у предстојеће дане
Спаса нема ни са једне стране Висиће са највише гране
Конопци већ спремни, висе нам са гране
Четрдесет треће имаћемо среће
Совјети ће доћи
Само овај пут помоћи
Давно су нас гонили
Док ће сада народ
За њима сузе ронити

Четрдесет четврте, генерал Коморовски

вели :
„Немци су нам на главе сели
Варшаво из пепела устани
И више никад не посустани“

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 120

Јована Плазинчић

Могао си
Могао си јој бити сунце.
Светлост која би јој давала снаге.

Могао си јој бити месец.

Ноћ која би јој доносила мир.

Могао си јој бити земља.

Ослонац по ком би чврсто корачала.

Могао си јој бити вода.

Главни извор живота.
Милицa Поповић
А на крају си изабрао погрешно.
Био си светлост која ју је ослепела. Место далеко
Био си ноћ која је донела вечну таму.
Био си немир који јој ломи крила. Отићи далеко, нестати са света,
Био си живо блато у које је потонула. Проналазиш себе,
Био си пламен на који се опeкла. У крају бескраја?
И био си вир у ком се удавила. Постоји ли место такво?
Ако нађеш, пронађи ме,
А могао си јој бити све. Желим и ја, отићи далеко
Само да си довољно желео. где ни света, а ни људи нема.
Шта ме чека,иза краја бескраја?
Колико људи и болести,
брзог ли живота...
Желим и ја,
Ако нађеш,
место среће и трајања!

121 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Не може Србија опет пропасти

Ирена Вајовић

Обасу ме црница пуста, расу се по свим шајкачама мог рова, замириса мирисом смрти.
Сави нас све у свој црни плашт, ех тако олако, тако заносно, толико глава у његовом
загрљају.
Толико метака по невиним жртвама. У овом сутону више је изгинуло нег што се
родило за претходне три године. Све то очи моје сагледаше.
Био је мрак. Не видех све душе своје чете, ал’ зато чух сваки јаук, крик; осетих сваку
сузу и дрхтај. Све ме то обузе. Хладан зној сли се низ слано чело.
Памет ме на једну страну вуче, мислим се. Остати за државу ил’ за слободу, у рату је
исто.
Овај страховити осећај просто ме натера да вичем и гласно рекох: Не може Србија опет
пропасти!
Појачању звучности допринели су непријатељи: пушке, револвери и бомбе, стварали
су страховито болан ритам. Наду уливах браћи својој, наду им продах, знајући да им у
ово црно време и гола реч загрва озебло срце. Слобода има смисла само за онога ко има
наду.
У једном трептају кроз главу ми се врати време. Колико друмова ноге прегазише,
колико села обиђоше, суве земље претабаше—ето, само душу да би оставили, срца
угасили, очи одморили.
Ваљда због отаџбине, због братства и земље. Никад ми не би јасно. Зар толико иксана
убише, измучише, осакатише због пусте земље, због шаке славе или због степена дигнуте
главе? Наједном, осетих врелину са леве старне недара, топлина ми угреја срце.
Привукох руку грудима. Ту оста траг. Моја ми крв засула шаке. Несвест ме окупирала
брже него било који противник.
Сан ме полако ухватио, метак ми отпевао успаванку. Прочистио врелу главу и срце.
Није ми више била битна земља, ни отаџбина, ни краљ, ни рат. Схватих живот. Варљива
је то игра. Кратак је век.
Терба ли вама успаванка?

Брзина живота
Ђорђе Савић
Питате ли се, колико се брзо одвија наш живот данас? Да ли вам то изгледа чудно и
необјашњиво? Какав је однос брзине садашњег и некадашњег живота?
Још од Великог праска, па настанка Земље, живот се борио да се удоми. Немилосрдна
планета, пуна вулкана и олуја, ипак је топло примила жива бића. Тако и еволуција је
позвала човека, једну од најсавршенијих врста данас, да живи.
Од камене секире до компјутера. Данас се и аутомобили возе. Шта ће бити у блиској
будућности? То заиста не знам. Брзо прође један човек поред другог, и ако познајете тог
што вам прозуји поред вас, а не поздравите га, време је своје откуцало. Две секунде
постале су нечијих пет минута некад. Точак је олењио човека, ускоро ће то урадити и
крила. Не кажем да ваља ићи пешице у овој брзој борби за опстанак. Ваља понекад. Због
себе.
Некада су се и два кромањонца у пећини боље споразумевала него сада два човека у
граду. Зуре у онај бедни телефон, одговарају са „да“, „не“, „не знам“. Јесте да је
технологија напредовала, али она је и повећала брзину живљења. Узрок опште нејасноће
друштвеног бића када жели да се изјасни и затупљује га. Оно губи креативност,
способност да изрази своје мишљење.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 122

 DEČIJE STRANE
OŠ „Musa Ćazim Ćatić“
Zelinja Donja, Gradačac

Amela Tokić, VIII-b

RIJEČI IMAJU MOĆ
Riječi imaju moć da ljude spoje,
da ljubav traje vječno, da se vole dvoje.
To je djelić samo od onog što riječi mogu,
one nose moć u svakom svome slogu.
Kaži šta te boli i lakše će ti biti,
kaži ako voliš, možda voljen bit ćeš i ti.
U svemu hrabar budi:
kod kuće, u školi ili na poslu
riječima volju iskaži, a život će donijeti ono
što riječ traži.
Ako si sretan, ti to pokaži; ako si tužan i to podi- veselo sam, razigrano dijete.
jeli;
Reci šta te nervira, a šta veseli...
Riječi imaju čudesnu moć..sve što one ožive
Dženita Begović, VIII-b
JUNAK IZ KNJIGE
On me zove, traži da dođem,
da s njim u avanture pođem.
Stala sam, razmišljam da krenem...
Kakva li ću magična stvorenja da sretnem!
Na mene malo čarolije prosu,
vilinskim prahom prekri moju kosu.
Očarana, sa poda se dižem,
puna poleta u avanturu stižem.
Mladi mjesec i zvijezde svijetle,
U Nedođiju Petar Pan me vodi...
Kakva li će nova avantura da se rodi?

Nikad neće proć`.

BIBLIOTEKARKA

Moja je bibliotekarka
ko sunce što grije,
kad „njenu“ knjigu čitam
srce mi se zagrije.

Kad god me pogleda

sa svoja oka dva,
osjetim ljubav,
ko da me gleda majka rođena.

Kod nje se mnoštvo

raznih knjiga krije,
kad god koju pročitam
osjećam se drugačije.

I zato navratite
u našu biblioteku
i u riznici knjiga
otkrijte svoju Eureku.

123
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
SLOBODA
Nemoj tuće ljude, daj im slobodu,
da živjeti mirno mogu.
Ne diraj, ne tuci, stani, promisli,
pa odluči.
Na slobodu ima pravo svako,
nebitno veliki ili mali,
tada je sve lako.
Ne oduzimaj nečije pravo,
ne oduzimaj mu ono što ima,
čuvaj svoje, ne diraj tuđe,
tako će biti dobro svima.
Svako ima pravo na život,
u visine slobodno da leti,
kao neki hrabri pilot,
niko ne smije slobodi da prijeti.
Dženita Begović, VIII-b
VIRUS ZVAN „DRUŠTVENA MREŽA“
Društvene mreže kao virus se šire,
nekoga zavade, a nekoga mire.
Telefon je važan kao zrak,
ostaviti ga potez nije lak!
Mojoj mami to jako smeta,
stalno mi govori da se manem interneta.
Ali virus je ušao u mene,
sve od jedne obične igrice krene.
Sve to stane kada roditeljski dođe,
posljedica viroze teško će da prođe...
Radosna vijest: virus me je prošao,
a i dvojki u dnevniku je kraj došao!
Dženita Begović, VIII-b
124
PRVI SNIJEG
Jutros kad sam ustao
padao je prvi snijeg.
Veseo sam jako bio
jer se bijelio cijeli brijeg.
Djeca Snješka prave,
kulu od snijega grade.
Snijeg pada na sve strane,
bijelo je drveće i njegove grane.
Djeca blistaju od sreće,
jer igra u snijegu kreće.
Nedim Subašić, V-a
IDE ZIMA
Ide zima, tu je sad,
smrznuo se čitav grad.
Kada prođe pola noći,
pahulje će male doći.
Sve u bijelo će obući,
dok smo mi u toploj kući.
A kad nas probudi dan,
sve izgledat će kao san!
Kenan Britvarević, V-a
 ЛАНА РИСТИЋ
Лана Ристић
Ученица седмог разреда. Пише поезију, црта и
прави колаже.

Тихо снеговање

Тихо преко кровова знатижељни Месец

Затакне грудву снега на мој прозор
Светлом и шапатом отера страх из собе
Из даљине тада чух дозивање сова
И пев звона са светога храма.
Теку му лепе речи о моме селу на обронку горе
Путељцима што воде вишље до самога врха
Одакле се виде као тачкице
Куће и празна гнезда у очекивању ласта.
У пролеће овде цвета цели крај
Дивље руже и зове, мирисом маме пчеле
Трепери лишће у шуми,њиве су као шарене стазе,
На тарабама певају косови,
Пузавицама обрастају дрвени мостови.
Показује ми Месец, затим, на расцветалим
окнима
Слике мора и прелепих плажа
Кажем му нека стане
Мени је најдражи мој сокак
Улица Вожда Карађорђа.

125 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 SONJA POPOV
ŠIR - KAN
Po trsci se šunja, lunja
I po džungli noću cunja.
Opasan je, šeta, vreba,
A hrani se čime treba.
Tiho tapka šapicama,
Mirno kroči baricama.
Opasan je dok noć traje,
Al` dan mu mira ne daje.
Čim osvane svetlost dana,
Prepoznaćete: ŠIR - KANA.
LENJA PRINCEZA
Ja sam mala princezica,
u ruci mi lepezica.
Njome se ja hladim, hladim,
od reda se stalno vadim.
Imam želje, imam htenja,
al` mnogo sam, brate, lenja!
Ne volim da čistim, perem,
ali volim da se derem:
Na poslugu, koja radi...
baš, sam lenja! Moji jadi!
DVANAEST MESECI
Januar je mesec hladan,
snega ima, al` je gadan:
Cvokoću mi zubići,
mrznu mi se prstići.
Februar je januarov bata,
za sankanje on je tata - mata.
Zima traje jošte, znaj!
uskoro će i njoj kraj!
Mart pokreće proleće,
jato lasta doleće,
Sneg se topi, zime nema,
godišnja se menja tema.
April nam je sav rasejan:
lep, i vedar, i nasmejan!
Drag je i kod dece male,
s njima zbija svoje šale.
126
Maj dolazi sav u cveću,
pozdrav šalje svom proleću.
Topao je, sreće pun!
eto, ide za njim jun!
Jun je leto, jun je čar,
plodovi su njegov dar.
Nama šalju pozdrav gore:
„Hajte, dođite na more!“
Jul će junu: „Evo, kreću
i sa sobom nose sreću!“
Uskaču u more ljudi,
turizam se sada budi.
Avgust je vruć kao čaj,
julu kaže on: „Good bye!“
„Evo mene, deco, vrelog,
živog, zdravog i veselog!“
Septembar u školu kroči,
đak sa svojom torbom skoči!
Jesen priča svoju priču,
a dani se miču, miču...
Oktobar se žuti ceo,
zlatnog lišća nosi veo.
Hladan vetar duva svuda,
baš je jesen ova luda!
Novembar se smeši svima:
„Uskoro će, deco, zima!“
Bundice sad skinite,
još je jesen, ne brinite!“
Decembar je već na putu
u svom snežnom kaputu.
Godina je stara prošla,
a Nova je, opet, došla!
 POEZIJA

ГОДИНЕ ЈЕДНЕ НОВЕ

ЦАКИЋ СВЕТА

Једне зиме, сећам се снег је дубоки пао,

Кораци по снегу шкрипе, неко на кућни праг је стао,
Тихо и нежно, сво нечујно на врата ми закуцао,
Вечери зимске касне, док жути месец је сјао.

Отворих врата, зурећи некуд у снежну белину,

Око ми спази веселог деку, што санкама оде у ноћну тамнину,
У црвеном сав је био, ал косе седе и беле браде,
Пред мојом кућом, у кутији некој оставио поклон, што ми га даде.

Дечијом руком узедох поклон, срећа ми пуни груди,

У соби на јелци, свећице светле као да зора руди,
Са сестрицом својом веселог смеха, по кутији поклоне тражим,
Док све то радим, бомбонама слатким, дечачку душу блажим.

А моја сестра ко старица нека, озбиљним гласом ми каза,

“Били смо добри, у новогодишњој ноћи добисмо поклон од Деда – Мраза,
ноћас када се број дванаест на сату велика са малом сказаљком споји,
од тог тренутка година нова, нове нам дане броји.”

У соби топлој, чекајућ годину нову, мислима прошлост тражим,

Сећања брује, топлином неком, срце и душу снажим,
У себи рекох, и ове ноћи зацело је сад неко,
Пред својим прагом некакав поклон од Деда – Мраза стеко.

Бројећи тако године нове, сав радостан доста их чеко,

сањајућ чежњиво, на вратима мојим ко некад да закуца неко,
да црвеном бојом и седом брадом осветли зимску тамнину,
бар ове ноћи детињство да врати и својим смехом пресече ноћну тишину.

У КАФАНИ ПУНОЈ ДИМА

У кафани један сто

И на столу чаша вина,
Крај ње свира стари Цига,
Још старија.виолина.

У кафани један сто,

И на столу једна ружа,
Једна нежна мушка рука,
Што вољеној ружу пружа.

У кафани пуној дима,

Једна ружа, чаша вина,
Звуци старих виолина,
Један човек, једна љубав,
На салвети једна рима.

127 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 NOSTALGIJE

Zoran Šolaja

Zbirka poezije, Algerno (2018)

Kako nas je Štulić pobedio u malom fudbalu…

Nismo ga razumeli
niti pesme preveli
samo smo ih pevali
bili pijani i mladi
i onda kada je sve otišlo
gde ne treba
kad je došlo vreme koje zaslužujemo
otišao je Džoni
da igra mali nogomet
i vozi taxi
da je pevao više ga ne bih slušao
ovako je pametnom
bio i ostao
Taman

Vozom u beskraj

Volim vozove i kao sve što

više ne koristim, volim onako jako.
Kao dete voz mi je odvodio babe i dedu, uvek
su babe te kojih ima više to vidite i sami, a u njihovim
torbama igračaka, slatkiša i taj veliki treptaj uzbuđenja
što su došli, vodili me da ih čekam, i kad smo ispraćali vodili
me i tad, al sam bio tužan, nekako navikao a oni odoše.
Taj miris perona, mir, koraci ljudi koji putuju i taj tako bezlični i mrtvi
glas spikera koji objavljuje dolazak i odlazak vozova, sve mi to fali sada, čak da
ne verujete i taj glas spikera, mešavina umora, ravnodušnosti i životnog
razočarenja radnom pozicijom. Voleo sam železničare i njihove uniforme,
bio sam mali pa nisam stigao da ih pitam jel` im u onim crnim torbama
koje su ama baš svi nosili.. Doručak? Neke karte?, al` šta će ti karta nemoš van
šina, al` eto pojma nemam što su ih svi imali. Nekada su vozovima dolazili i roditelji
sa školovanja, njima sam se najviše radovao. Kada bi sada otišao do mog
rodnog grada voleo bih da uveče odem na stanicu, sam, prvi put nikoga ne bi sačekao
al` mislim da bi sve video kada bi čuo da voz dolazi u stanicu. Mislim da me oni ne bi videli, tražili
bi malog dečaka koji ih je sve čekao, nekad. Bili bi malo i onda vozom otišli u beskraj, dugo
mašući.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 128

Kako mi je "Kazalište" pomoglo da odrastem
Mleko više nije pomagalo,
visina je dostigla svoje,
oni jurili da postanu Stonsi,
ja jurio da postanem velik,
i koliko su želeli da Dubrava postane Zagreb,
uradili su da Zagreb krene ka njima,
kvartovski bend koji je poneo taj
početni after šejv kroz sve koncerte
i godine, „noćas mladi mjesec je...“
ajd ti ne odrasti uz to, pa juriš
postati „heroj ulice...“, a kasnije
kad „kroz prazne džepove vjetrovi prolaze...“
shvatiš da više nisi mali,
i uvek se rado nasmešim,
kad čujem „Prljavo kazalište“,
i setim se kad sam bio mali,
„dok napolju hladne kiše padaju...“

Servus nedeljom

Malo je ljudi kojima stoji

šešir, budimo iskreni malo ko ga i nosi
ako nije slikar il` pisac il` možda Šerbedžija
onda se svi i pitaju čemu?
mene je zapalo da sam imao komšiju
koji ga je nosio i imao je dva, skoro
sve žene je pozdravljao sa „servus“ pozdravom,
gledao sam da one koje nisu, iskreno rečeno
bile lepe, ne bi dobile ništa sem klimanja glavom,
nekako sam i sam preko njega formirao moj
ukus za žene, danas mi dođe nedeljom
ujutro da mojoj kažem servus al` ne kažem
bilo kakva ozbiljnost, tako da kažem u sebi,
ipak se računa... zar ne?

129 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 POEZIJA
Simfonija rastuće boli a iznad nas
lete ptice
putuju oblaci
„Oh my my my my we're multiplying i promatraju u tišini
Always living under some cloud
Always on the eve of destruction" i na kraju naših priča
zakučastih putovanja
The Verve " Rather Be" odredišta i ciklusa
ulazimo u naše grobove
ne stajemo posljednji krevet
osim kad ubijamo naše proroke i shvaćamo
da bi mogli nastaviti
trčati u krug bol ne prestaje
rasti
ne želimo čuti istine nikad
gušimo se u lažima ne prestaje
idemo kraćim putem rasti
i uvijek završimo na
istom mjestu
Ana Savković rođena je u Zadru 19.
buka naših misli januara 1989. godine. Po završetku
postaje pozadina školovanja u Benkovcu seli u Zagreb gde
naših života do danas živi i radi. Pisanje poezije uz
čitanje postaje deo njene svakodnevnice
množimo se i svojevrsni katalizator za sve
ubijamo se melanholične, bolne i oslobađajuće
smijemo se trenutke kroz koje prolazi na svom
plačemo putovanju. Poeziju objavljuje u
i cijelo to vrijeme časopisima Zvezdani kolodvor,
negdje u pozadini Afirmator, Kvaka, The Split Mind, na
znamo portalima Metafora i Strane, u
slutimo zbornicima „Odgoda ljeta“, "Garavi
osjećamo sokak ", „Hod po muzici“ (gdje je jedna
bol ne prestaje cjelina nazvana po uvrštenoj pjesmi
rasti „Simfonija rastuće boli“), u
antologijama „Poslednji cvetovi zla“ i
i dok pjevamo naše „James Joyce na Mediteranu“. Pjesma
simfonije boli "Ogoljena svetišta" osvojila je treće
za koje se nadamo mesto na Međunarodnom nagradnom
da dopiru do neba konkursu za poeziju pesnika iz Ex-Yu
u koje gledamo 2017. Pesma "Okvir za
u potrazi za istinom nebo" pohvaljena je na Natječaju za
koju ne želimo čuti najbolju neobjavljenu pjesmu 2018.
polagano shvaćamo raspisanom od strane Gradske knjižnice
Solin te je suradnik u časopisu ZiN
bol ne prestaje rasti Daily s vlastitim rubrikama pod
raste nazivima "Weekly ZiNgers" i "Lit news".
sve do neba
i natrag
prelijeva se po nama i
pretvara se u vodu našeg postanka
u kojoj se utapamo
tu dolje
u zemlji namočenoj grijesima i suzama

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 130

Наумовска Олга,
Битола, Македонија
САКАМ САМ ДА БИДАМ
Во мигот кога осаменоста ме убива
долетуваш како свилена пеперутка
со филигрантска имагиација на своите
крила,
во опојниот мирис на цветот кој само за тебе
се отвора,со нежна прегратка од нектар.
Расплети ги чувствата сребрени
нека светнат ко ѕвезди во небо црно
Вкуси го пијалокот од боговите,
во него среќа се изродила.
Внеси се себе во вечноста на љубовта,
да ’рти никулецот на среќата...
Мојот грев ќе го погребам,
и споменик ќе му направам.
Со ноќен рутуал од ѕвездите,
заробен ,во канџите на ноќта
во свилена светлина ќе се сокријам,
не барај ме, сакам сам да бидам.
Ги диплам сите згоди и незгоди
ѝ се смешкам на ноќта да го запамети
моето насмевнато лице...
Твоите еротски напливи ќе тргнат
како месечината по стапките на денот.
131
НОВО УТРО
Творечка анархија,
импресивна едноставност,
заскитан бакнеж...
Во кањонот меѓу твојата љубов и мојата омраза,
друштво си прават во миговен судир
два погледи во одминување.
Во твоите очи, јас сум бунтовник во очај
Песна неодпеана, ко јалов копнеж,
Сенката на духот умира,
во оградата на љубов распливната,
ко идилична слика , рапсодија.
Допри ме по срцето, да ја понесеш љубовта
со лик на свената роза...
Истури грст бисери со грст спомени
нека блеснат во мракот
ко љубовта во зениците заробена...
Гори со пламен обуздан
зад скршен чардак оставена
самовила на цветен килим
во прегратка на времето.
Денес со насмевка утре со плач
згрчен во уморно грло...
Ко јалов копнеж умира сенката,
а крилест сокол го најави
раѓањето на ново утро!
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
 SOVJETA GRUBEŠIĆ

INSOMNIJA

Molim vas, ubijte mi sat!

Gluho doba noći

Izlilo mi konfuzne misli
U kalup od oka
Kao crne bubice
Nepoznate sjenke na zidu
Igraju se i keze.
Bojim se...
Stežem jastuk
Na 100-toj milji moga nesna.

Molim vas, ubijte mi sat!

U pola pet otvaraš vrata.

Spavam li, pitam se?
Spavam li, pitam ga?
Šuti i diše kao vjetar s rijeke.
Pogled mi uspaničeno bježi
Ka plafonu što se obrušava na mene.

Molim vas, ubijte mi sat!

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 132

NEVID

Tu sam
nevidljiv za moje oči
Koraci
ne zastaju
Glasovi
u odjecima nestaju
Osjećam
sunce na licu
Glazbu
uspavanih nota
Semafor
disonantnost misli
Vrijeme
na tren umire
Plače
lutka u izlogu
Danas
imam razlog
Dozvoliti
suze slijepim očima.

SNIJEG

Snijegom
Pokrivena konjska griva
Ledenim stakalcima
Utjehu pruža.

Dok se zora igra

Noćnim strahovima
Večernja zvona
Glasom tumaraju.

Dolaze i odlaze.

Kroz ledenu paprat

Na prozoru
U bljedilu strasti
Iščezavam.

Tragajući
Za zelenim.

Veče kada je veš

mašina More ustalasa valove emocija
pojela čarapu Pružam ruku
Tu si, mili…
Isto veče Toplina pazuha
Vilin konjic je zaspao Miris iz spomenara
U vremenskoj petlji Tik-tak traje, dušo…
Na širokom čelu volovske Daljine vremenske
Lubanje… Nisu razdvojile
Tik-tak unatrag Vrelinu prstiju
Pokrenu se zupčanik Svezanih u haustoru
Zaspalih milja Rajznerove 115.

133 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 POEZIJA
Mirjana Štefanicki Antonić

ЈУЧЕ
Јуче си ме закључао у мислима.
Затворио ме у сновиђењу
и чини ми се да су ти капци
били пресахли,
јер ниси видео моју жуту хаљину.
Ниси видео ни тебе у мени,
ни мене у теби.
А, ми смо били.
Били смо, држали се за руке,
као у недосањаном сну,
модром певању.
Песму си о мени написао.
И питао се да ли сам ја Песма
или је Песма ја?
Јуче си ме закључао у сећањима.
Срце ти се растопило у стварности.
Заборавио си и мене и себе.
Привио се уз реку,
скрио ми се у погледу.
Јуче си ме закључао у прошлост.
Желела сам јецај да одгризем,
покрет да пробудим,
реку да окујем...
Сенке нам се просипале низводно,
кроз прсте клизиле.
Жеље недоречене у истом ушћу.
ВЕЗ РАЂЕН РУКОМ МОЈЕ МАЈКЕ
Франциски ( рођена Печник) Штефаницки
Урамљена слика Реyнолдса
Гоблен вез рађен руком моје Мајке
,,Доба безазлености „ - портрет девојчице у
жутој хаљини
Идеализација не/савршеног
Рам посут вилинским златним прахом
На зиду собе четири деценије
Мајко, мени од тебе гоблен слика на дар
За оно што си бескрајно сањала
Донело време за/на/век
Оцене мојих испита уписане у Живот
Преплели се дрхтаји и бдење
Не/спокоји и благост уроњени у Сунце
Речи и савети којима си ме наткрилила
МИР - дала ми
ЈА - своје поклонила ми
НА - дар ме принела свету овом
Водиљо, драга и предобра моја
Ослањам ти се на руку топлу
Ван доба

Јуче си ме закључао у забораву.

Изгубио си и мене и себе
у омамљено јутро,
у улици препуној киша и туге.
Хтела сам да побегнемо,
да нам руке буду преплетене.
Да из мене сачиниш Песму
и да се питаш да ли је Песма ја
или сам ја Песма? ...
Да ти не останем
ни ја, ни моје очи, ни мој глас у дозивању.

Јуче си ме закључао далеко од себе…

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 134


BILJANA DIMČIĆ
DEVOJKAMA KOJE SANJAJU
Nemojte brinuti što ga niste našle
u vremenu iskričave mladosti
ako li se jednom zagledate u sjaj
nikada vas neće ostaviti taj Mister
jer mu kažete da čežnja to je
kad ga zovete u san da vam dođe
pošto ste ga čekale da se pojavi
i svečano objavi zaruke vaše
to što ste nekada pogrešno birale
nikako ne menja stvar
greška vas je samo približila
da još više želite Božiji dar
A on je tu samo za vas
koje ste često u spomenarima
pisale njegovo ime i prezime
možda i neke nevešte rime
Zato, devojke, vama se obraćam
ne brinite da Gospodin odlazi
On je tu uvek kada mu sjaje oči
tada znate ko vam u susret dolazi
KAD POŽELIŠ DA SE VRATIŠ
135
OŽILJAK
Tišina je najbolja uveče
kada nestaješ iz pamćenja
i kao da je bilo naše juče
dovedeno u pitanje
i nepotrebno skitanje.
Kažu, možeš da pevaš po rimama ...
Lepo to radiš.
Ja samo ne volim pravila
sloboda je moje sretanje
na neki način lako kretanje
sve ostalo bih pokvarila
zato pevam punim glasom
u osećajima koji lagano pristižu
krećući se od srca do mozga
putanjama svedenim za lepo
idući ka tebi koji smotriš.
Ne vredi me izbegavati ionako,
prošlo je sve
od ljubavi do plakanja
i avanture do cmakanja
znali smo se voleti i
bilo je teško to preboleti.
PLEMENITA TUGA
Neću sasvim tek tako otići
i pustiti suzu za tobom
niti pokušavati polako ti prići
dok tvrdoglavo vladam sobom.
Ne, nema nepotrebnog očaja
za onu radost koja prirodno stiže
to je kao usnuli kraj bez kraja
kao turban kada svira što si bliže.
Ne, nema dodira koji je siguran
samo je osmeh tako plemenit
a suza pokoja želi da budeš miran
kao luka i brod uz talas valovit.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Do sutra draga moja

Дана Хил
Данијела Вршкова
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka
donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je
juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je
dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena
sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.
U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio
kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio
sedu kratku kosu crnim šeširom.
Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji
martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i
toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada
upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica
rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao
dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu
nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek
stanuje.
„Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna
mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i ona je uvek negde žurila. „Već je toliko sati?“
zapitala se ne proverivši sat. Za time nije bilo potrebe. On svakog dana u tri i petnaest izlazi iz svog stana.
„Kasnim. Izvinite.“ Požurila je žena zlatne kose stepeništem i sprat niže mu viknula, „želim vam prijatan
dan.“
Za razliku od svojih kolega penzionera, nije negodovao, „ovi mladi uvek negde žure“, mladi su
uvek negde žurili, zato što su mladi.
Poletnost je božanska snaga mladosti koja te tera u nove izazove a onda je otplaćuješ u starosti.
Ne, ne gunđaju stari na mladalačku užurbanost zato što oni kao mladi nisu trčali, već je razlog
negodovanju ljubomora, oni su svoju snagu potrošili i ono što im je ostalo sada moraju štedeti kako bi
produžili svoje putovanje životom za još koji umoran korak.
A on. On se već celih dvadeset godina moli da ga njegova snaga napokon izda. Da će koraci ka
krevetu biti oni poslednji. Svake večeri leže u krevet sa nadom da se neće probuditi sledećeg jutra a mesto
na koje ide svakog dana u tri i petnaest je podsetnik da ih ima dosta koji ga čekaju da im se, napokon,
pridruži.
Do tada drži se svojih rituala kao štapa koji nosi samo zato što mu je teško ustati sa klupe na
groblju, postavljene ispred porodične grobnice u čiji crni granit ima običaj da se zagleda i u njemu vidi
prošla vremena kako se smenjuju, kao na bioskopskom platnu.
Koliko mu je samo hrabrosti trebalo da je pozove u bioskop, i uspeo je... jednom, onda je došao rat
a ona se vratila kod svojih na selo ali on nikad nije zaboravio tu nemirnu crvenu kosu.
Čak i deset godina kasnije, kad ju je obuzdala u veliku punđu, prepoznao ju je. Gazila je Zmaj
Jovinom ka katedrali i prvo je pomislio da je priviđenje, ali ovog puta nije tražio hrabrost u sebi, zazvao je
njeno ime a sve ostalo je išlo tokom kojim je trebalo ići pre rata.
Skoro sve. Pogled mu pade na ime ispisano pored ženinog - Edvard je ime koje bi nosio njihov sin,
da je poživeo koji dan više.
Ironično je da vam Bog da sve, ali to i naplati. Zar sin nije bio dovoljan i svi ostali propali pokušaji
posle njega. Zar i on mora ovom samoćom da otplaćuje onu kratkotrajnu, ali bezgraničnu sreću.
Valjda tako mora biti, kad ne može biti drugačije.
Proverio je sat.
Pet i petnaest.
Rituali su čekali na njega, jer bez njih ne bi umeo da živi, ne sam.
Dodirnuo je crnu hladnu ploču i izgovorio tih pozdrav, „do sutra draga moja, ovde ili onde,“
nadajući se ovom potonjem.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 136

 Dana Hill, pravim imenom Daniela Vrškova, rođena 13.
decembra 1975. godine u Bačkom Petrovcu. Osnovnu
školu i gimnaziju pohađala je u svom rodnom mestu a
1997. godine diplomirala na Višoj školi za obrazovanje
vaspitača u Novom Sadu. Živi u Bačkom Petrovcu i radi
kao administrativni radnik. Srećno je udata i majka
dvoje dece. Intenzivnijim pisanjem se bavi od 2010.
godine a 2013. pokreće blog Pisac u pokušaju na kojem
objavljuje svoje radove. 2016. godine objavila je svoj
prvi e-roman „Srebrni vladar“ a 2017. svoju prvu zbirku
priča „Carstvo reči“, 2018. godine objavljeno je
štampano, dopunjeno i objedinjeno izdanje romana
„Srebrni vladar“ kao i prva zbirka pesama „Valcer
života“.

Sreća na vratima

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi je
poznato na njoj, ali ne znam šta.
„Dobar dan,“ pozdravi me Ona.
„Dobar dan,“ odgovorim ja.
„Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno.
„Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno.
„Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate. Ja sam Sreća i evo me, tu
sam.“
Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima.
„Imam nekoliko uslova,“ počne poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“
„Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“
krene da nabraja. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate
prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava.
Zatim, nema više psovanja na saobraćaj, svako negde žuri kao i vi, što ne znači da svi morate biti ljuti,
bitno je stići do odredišta, manje je bitna brzina. Kao sledeći moj zahtev je da ne odbijate male znakove
pažnje, tuđe osmehe i komplimente, nisu svi dvolični i neki od njih su, zaista, iskreni. Zatim, sledeći moj
zahtev je, da prigrlite promene koje se u životu jave. Dalje, htela bih da se više nadate, više verujete u
sebe i druge...“ nastavi Ona sa nabrajanjem. „Da li me slušate?“ primeti oštro moje trenutno odsustvo.
„Da, naravno da slušam.“
„Neću više da vas zamaram, sve vam ovde piše,“ izvadi neki dokument iz torbe i stavi ga pred
mene. „Najbitniji od svih mojih zahteva je da otvorite svoje srce, u njemu se krije ključ istinske Sreće.“
„Da li se slažete sa svim nabrojanim, ako da, onda ovde potpišite.“ Ponudi mi zlatnu olovku a ja
se zagledam u poznate mi crte i prepoznam svoje lice, drugačije, bezbrižnije i srećnije, ali moje. „I
nasmejte se, pobogu, živi ste i radujte se tome, sve ostalo će da prođe.“
U tom trenu me iz dremeža trgne uporna zvonjava na vratima i skočim na noge sva radosna...
možda je Sreća na vratima.

137 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

ULICE OD PAPIRA

Saplićem se, zaobilazim,

povlačim se, pa prilazim.
Nemam kud da pobegnem
i nemam šta da poreknem.

Reči su ispisane,
a potom iz sećanja izbrisane,
odnešene vetrom
i tim poslednjim svetlom.

Tražim ih, dozivam,

u snovima ih snivam,
a one se kovitlaju kako vetar svira,
ostadoše samo ulice od papira.

Zavetna crkva, Segedin

SIMBOLI

Hodam ulicom,
nailazim na simbole,
one večne, stare i nove
koji se prostiru kroz zvukove i boje.
Nailazim na reke
koje vode u novi dan,
i kao da sam sišla s uma
nose me u njihov san.
I na jedan tren,
stajem i gledam
u senku pesme bola,
pesme koja je nastala
kao proizvod mojih simbola.
Temišvar

Autor: Teodora Šiklošić

Foto: Teodora Šiklošić

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 138

 Aforizmi

Kažu nam da treba da mislimo svojom glavom, a onda nam nametnu tuđe mišljenje.
Mlade generacije su gladne znanja. Meni se sve nešto čini da su site.
Uče te da radiš izvan granica, a kad pređeš granicu, kazne te.
Dozvoljavaju ti da pukneš, a posle niko neće da te skuplja.
Svi smo mi iskreni, samo nećemo sve da priznamo.
Sad smo na vrhu jer smo već odavno dotakli dno.
Nije sve izgubljeno kad nismo mnogo ni imali.
Do sad smo imali samo ono za osnovno, a sad nemamo ni toliko.
Živimo u skladu sa prirodom. Piroda je u skladu, a mi živimo sa njom.
Lupili smo glavom o zid, ni zid više nije čitav.
Sve je u čovekovim rukama. Zato smo dovde i došli.
Najpametniji je onaj koga svi smatraju budalom.
Stavili smo ruku u vatru, i vatra nam se ugasila.
Nada ostaje poslednja. Bolje da smo se nje prvo setili.

Autor: Teodora Šiklošić

Foto: Teodora Šiklošić

Zamak Vajdahunjad, Budimpešta

139 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Kuda posle zaljubljenosti

Marijana. Lj. Jovanović

Ne znam da li sam pročitala, ili sam od nekog čula, ili je baš moja konstatacija, da su među ljudima
oduvek postojale razlike, ali da ona nigde nije toliko velika i duboka, kao razlika između zdravih i bolesnih
ljudi. Za nijansu manja razlika je između zaljubljenih i onih koji to nisu. Nesretno zaljubljen i jako
bolestan čovek, skoro da se i ne razlikuju po svom psihičkom stanju. U oba slučaja misli i želje su im
upućene samo ka jednom cilju. I bolest i zaljubljenost su prolazna stanja, koja imaju jedan pravac sa dva
smera. Kod bolesti najčešći smer je onaj koji vodi ka ozdravljenju. Put zaljubljenosti je konačne dužine.
Pre ili kasnije sa njega se skreće, ili na put ljubavi ili na put otrežnjenja. Ono što je zajedničko za svaku
zaljubljenost, da na kraju prolazi duže ili kraće vreme kroz razočarenje. Nije lako ni stići, a kamoli ostati
na putu ljubavi. Put kroz otrežnjenje ponekad traje godinama, sa posledicama na nivou života. Obično je
intenzitet i dužina trajanja razočarenja, proporcijalno intenzitetu i trajanju zaljubljenosti.
Za zaljubljenost, kao i za bolest je pre svega potrebna volja, nada i hrabrost. Zaljubljenost je
magija sa rokom trajanja. Razočarenje dovodi do rušenja sopstvenih iluzija u većoj ili manjoj meri. Kao
laserom precizno i oštro skida iluziju kao mrenu sa očiju. Nakon skidanja iluzije, čist i jasan pogled
dovodi do toga da ste se ili totalno ohladili, možda čak i zamrzeli do tad obožavanu osobu ili ste je zavoleli
sa svim svojim dobrim i lošim osobinama. Iz svega ovoga proizilazi da je zaljubljenost pre svega korisna.
Činjenica je, da bi bitne životne odluke trebalo odložiti dok traje zaljubljenost. Razlika između bolesti i
zaljubljenosti je ipak ogromna. Bolest nikad nije lepa, a zaljubljenost je uvek bar u početku lepa.
Iz zaljubljenosti se rađa romantika, ushićenje, inspiracija, ljubav, razočarenje, tragedija. Velika
dela nisu posledica zaljubljenosti, već velikih razočarenja. Zna se da zaljubljenost ne bira ni mesto ni
vreme, pa joj se iskusni ljudi ne bez razloga, svim silama odupiru, bez obzira na izazove i uzbuđenja koja
im ona nudi u predvidljivoj svakodnevnici.
Jedna od najlepših i najkorisnijih posledica zaljubljenosti je romantika. Trenuci ili događaji koji
uglavnom kratko traju, ali se zato dugo pamte. Romantikom istkane uspomene ti prave društvo kada si
sam. Predstavlja osnovni začin ljubavi. To je malter za učvrščivanje životom poljuljanih stubova porodice.
Tu je da podseti na lepotu življenja. Romantika je izuzetno nežno i zahtevno osećanje čija je potka vernost.
Podstiče maštu i traži svakodnevnu negu. Prenosi se sa kolena na koleno. Postaje besmrtna kroz mnoge
velike ljubavi. Javlja se kad joj se najmanje nadaš.
Romantika je kad ti je hladno, a onda te voljena osoba umota u svoju jaknu. Kad te muž nosi na
rukama preko livade prekrivene snegom, da se ne bi prehladila. Prisutna je i kad se po najvećoj zimi i
vejavici sami vozite ski liftom i nije vam hladno. Daje ti volju da petnaest dana rizikuješ da ispadneš
smešan i glup, kad u poluprobušenom gumenom čamcu svaki dan vozaš ženu po plićaku, da bi ona
maštala. Tera te da ostaviš svoju ličnu kartu ispod vetrobranskih brisača na kolima svog budućeg tasta, sa
jedinim ciljem da pokažeš koliko je tvoja ljubav i namera ozbiljna. Vođen romantikom sakrivaš ružu u
jakni, koja vas bocne kad se zagrlite. Kad doživiš da dobiješ ljubavnu pesmu posle trideset godina
zajedničkog života. Šta je ako nije romantika, kad svaku pesmu godinama pevaš sa istim žarom, a svaka je
posvećena istoj osobi. Romantika je kad te momak zamoli da mu dodaš majicu iz ormana, a tamo je kao
slučajno umesto majice poklon za tebe. Bez razloga kupljeno ili ubrano cveće, jer to kod nje izaziva sreću i
osmeh na licu. Kad dobijeno cveće, u tebi bitnim trenucima osušiš i čuvaš doživotno.
Vođen romantikom kupuješ umetničku sliku sa ženskim likom, samo zato jer liči na nju. Situacija
kad u mnoštvu tuđeg programskog koda, naiđeš na redove koji služe za prikaz greške sa svojim imenom i
telefonom. Pristaneš na operu samo zato da bi mirno mogao da je posmatraš. Kopaš celo leto kanale, da bi
kupio biciklove za oboje, jer ona jako voli da vozi bicikl, a nema ga. Sa puta je dočekaš sa puketima
ljubičica na sedištu kola. Pereš kosu svaki dan i umivaš se parfemom. Prirediš mu iznenađenje za
rođendan o kakvom nije sanjao. Napišeš mu ljubavno pismo posle dvadeset godina braka. Kad umesto
ogledala koristiš najčešće njegove oči. Tu je i dok te moli da mu časkom dodaš cigarete iz džepa, a naiđeš
na svoj omiljeni parfem. Kuvaš samo jela koje on voli i unapred si srećna što ćeš ga obradovati. Danima
mu štrikaš džemper, da mu budeš blizu i kada si daleko.
A ljubav, to je zajednički život manje ili više lep. U nekim periodima čak mučan i ružan. Ljubav je
kad od nje ne odustaješ ni kad si povređen, uplašen, bolestan i kad ti se čini da si totalni gubutnik.
Praštanje i prevazilaženje problema, može da se preživi i preboli samo uz veliku količinu akumulirane
ljubavi. Ona oblaže rane, daje nadu u bolje sutra, leči i dušu i telo. Ljubav je kad nekog čekaš, a ne znaš ni
kad će, a ni kakav će doći. Kada ti u nedelju kaže da je krenuo ka utorku, a da će onda skrenuti ka četvrtku,
a ti se zabrineš umesto da se naljutiš, jer osećaš da mu na duši nije lako. Neki lekari tvrde, da ljudi koji su
iskusili pravu ljubav, često boluju od istih bolesti. Nije ljubav samo kad želite iste stvari, imate iste snove i
želite samo decu sa njom. Ljubav je i kad ste zajedno, a želje i mogućnosti vam više nisu iste. U ljubavi se
ne meri apotekarskom vagom ko koga i kad više voli, ko kome više čini, ko je i koliko uspešniji.
Da nema prave ljubavi, ne bi mogli sa toliko strpljenja i sa tolikim mirom da se pravimo da ne
vidimo kad je onaj drugi zamišljen, prisutan a odsutan, a da ga ne pitamo ništa. Čekamo i dočekamo da
iskušenja sama od sebe prođu, neprimetno, kao i kad su došla. Verujemo jedno drugom, a kad se ponovo
pronađemo u istoj sobi, da je sve što je pretilo da postane bitno, opet postalo nebitno.
Posle svega mogu da konstatujem da sam bila zaljubljena, pa razočarana, srećna i nesrećna, zdrava
i bolesna, ali da još uvek živim u ljubavi. Hvala Bogu na tome.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 140
 PRIKAZI
Tatjana Tomić

LJUBAVLJU UGRAVIRANI STIHOVI

(Dragana Ćatić, Plavetni snevač, Beograd: Alma, 2016)

„Ko traži spolja sanja,

ko traži unutra, budi se.“
(Karl Gustav Jung)

Zbirka „Plavetni snevač“ je peta po redu pjesnička knjiga Dragane Ćatić i predstavlja
svojevrsnu krunu i sintezu njenog cjelokupnog pjesničkog rada. Sa pjesničkim djelom Dragane
Ćatić sam se prvi put susrela prije nekih desetak godina kada mi je u ruke dospjela njena
pjesnička knjiga „Ram za pesmu“. Ono što me je u susretu sa Draganinom poezijom zadivilo, bilo
je njeno suvereno jezikom, svježina snažne riječi, pjevnost stiha, ali ne na uštrb psihološke
dubine.
Već u ovoj zbirci nalazimo neke motive njene poezije koji su karakteristični za njeno
pjesništvo. Tako u naslovnoj pjesmi-sonetu imamo vizionarski nagovještaj rađanja njene
naredne zbirke simboličnog naziva „Plavetni snevač“: „sklona sam modrom, čudnom
uzrastanju / i nit sam, pesmo, u tvom plavom tkanju“. (Ram za pesmu). S druge strane, motivi
slike, rama, preobražaja vlastitog bića koje se može umetnuti u ram nekog novog življenja, često
se pojavljuju u zbirci „Plavetni snevač“.
Za Draganu Ćatić bismo mogli reći da je pjesnikinja snova. Jednu apstraktnu ideju o
iracionalnom karakteru pjesničkog stvaranja ona će moćno lirski razgranati u svojoj pjesničkoj
zbirci simboličnog i znakovitog naslova „Plavetni snevač“. Poput Laze Kostića u njegovoj čuvenoj
pjesmi „Među javom i med snom“ Dragana iznosi formulu poezije, pjesničkog zanosa, kao
budnog sanjanja, kao stvaranja snova na javi, teoriju lucidnih snova. Upravo plavetnom snevaču
pjesnikinja duguje zahvalnost za svoje nadahnuće i otkriće svog moćnog pjesničkog glasa; „Hvala
ti, moj snevaču plavi, / što pomogao si meni/ sva srećna da izvijem svoj pesnički stas, / hvala ti
jer – cvet radosti / već niče u mojoj zeni, / hvala ti – put nebesa šaljem / svoj preobraženi glas“.
(Plavetni snevač)
Misija snova je i spoznaja budućnosti, neki susreti su unaprijed nagovješteni u snovima:
„možda te je dozvao onaj čudni san, san o boravku mom na Suncu, u svemiru. / Da baš sam se
čudila svom nemiru/ koji je došao poslije noći bremenite/ svetlim snovima“... „i otud u oku
mome/ posle toliko vremena izvor plav.“ (Posle mnogo godina) Ti snovi su koloristički,
pjesnikinja pjeva o „lepim bojama ljubavi“, potom „lik sam iz ljubičastog ljubavnog sna...“, no
boja koja suvereno nameće svojom simbolikom je plava. Plava boja u snovima predstavlja istinu,
mudrost, raj, vječnost, mir, ali i simboliše duhovnog vodiča i optimizma za budućnost, to je i boja
kreativnosti.
Pjesme su raspoređene u pet ujednačenih idejno-tematskih ciklusa: Vertikalom tišine, Za
kim zvono zvoni, Preobražaju sklona, Ljubavlju ugravirano i Raščini me pesmom. U zbirci
imamo raznolike forme lirskog izražavanja, pjesme su pisane u slobodnom i u vezanom stihu, a
kao pjesnička vrsta pojavljuje se i sonet, odnosno sonetni vijenac, najzahtjevnija poetska forma i
izazov za svakog pjesnika. Sve to svjedoči o velikom stvaralačkom umijeću i virtuoznosti autorke,
ali i njenoj hrabrosti da se okuša u svim formama pjesničkog stvaranja.
Lirsko kazivanje je neposredno, u prvom licu jednine; njeno obraćanje je zapravo
ispovijest kroz koju autorka oslikava svoju životnu priču suptilno izatkanu od ljubavi, nježnosti,
razočarenja, neispunjenih očekivanja i razdraganosti srca...
Dragana piše o vječnim temama: potrazi za pjesničkom rječju, ljubavi, suočavanju sa
prolaznošću i smrću, okrenutosti ka božanskom u okviru hrišćanske provinijencije, o suočavanju
sa varkama i iluzijama stvarnosti koje nam se neprestano nameću.

141 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 Već naslovom svog prvog ciklusa „Vertikalom tišine“ pjesnikinja obznanjuje svoju
riješenost, nastojanje, da svoj život i usmjeri ka putu koji vodi u duhovne visine, u pronalaženje
vlastite „vertikale“, za nju je neprihvatljivo puko egzistiranje u lagodnosti „horizontale“, u
profanoj svakodnevnici. Taj put je satkan i od stihova u kojima pronalazi istinski smisao svog
bivstvovanja: „ I svlačim sa sebe opet stari svlak, / I tugu, i radost, i ona srodna bezimena
stanja, / Izliva se na mene pesnikovanja zrak, / I ogrlicu nižem – / Jedino vredno mog
trajanja.“ (Najvrednija ogrlica)
U ovom životu kratkom poput trepeta leptirovih krila (naslov još jedne Draganine zbirke)
pjesma se čini jedina sigurna ostavština koja bi mogla da nadživi pjesnikinju: „šeta se moja
pesma / i sanja o tome / da sutra postane- / mog života znamen.“ (Šeta se moja pesma)
Na tom putu Dragana ne zaboravlja ni na svoj dug prema sjajnoj plejadi svojih pjesnika
prethodnika, sa čijeg stvaralačkog vrela se napajala i okrepljivala za vlastiti pjesnički let: „korake
usklađujem sa senkama pesnika,/ čiji su glasovi neumrli, / rimujem se u ritmu svoga trajanja /
sa odjekom njihovog krika / i svetli me trag izdaleka rimom grli.“ (Prepoznavanje)
Naravno, ta duhovna traganja ne skončavaju samo u stvaralačkom, kreativnom činu
pisanja, tu su i pjesme religiozne sadržine, kontemplacije s Bogom, okrenutost ka božanskom, u
okviru hrišćanske provinijencije, kao npr. u pjesmama: „Približavanje manastiru“, “,“Zvonik pod
snegom“, „Molitva“, „Anđeoski razgovor. U pjesmi „Zvonik pod snegom“ nalazimo mnoštvo
asocijacija na čuvenu Jakšićevu pjesmu „Put u Gornjak“ kada je pjesnik, iznuren i kolonuo usljed
životnih nedaća, spas potražio u okviru manastira. Tamo i pjesnikinja nalazi potrebnu oazu mira
i tišine i zahvalna kaže:

„Naprečac shvatam: njemu ravnog nema, / Gornjak je tišinom zasenio mene“.

Draganina poezija posjeduje visok njivo erudicije, brojne reminscencije, provejava izvrsno
poznavanje domaće i svjetske književnosti, mitologije, slikarstva, muzike, psihoanalize...
Već sam naslov ciklusa „Za kim zvono zvoni“ direktno korespondira s naslovom čuvenog
romana nobelovca Hemingveja. Kao podtekst nakon čitanja se nameće i odgovor na postavljeno
pitanje: moto iz istoimenog romana, riječi Džona Dona:

„stoga nikad ne pitaj za kom zvona zvone... zvona zvone za tobom“.

Ciklus sadrži petnaest numerisanih soneta koji čine sonetni vijenac. Iako, ovi soneti mogu
biti posvećeni bilo kome ko senku prijateljskog dodira za sobom ostavlja, ove stihove autor
uramljuje sjećanjem na prof. dr. Predraga Vuletu.
U sonetima pjesnikinja načinje jednu od vječnih književnih tema, promišlja o životu i
smrti, o tom konačnom putu o kome tako malo znamo „živi i mrtvi na istoj su stazi“. Utjehu
pronalazi u tome „da za senkom Čoveka svetli trag gazi.“ U tom smislu soneti i jesu povećeni
jednom takvom čovjeku koji je vlastitom „vertikalom tišine“ dosegnuo do toga „ da postane
Plavetni snevač nebeskih prostranstava“ i koji sada bdije nad njemu bliskim ljudima i pomaže im
da nađu svoj duhovni put. „Za senkom Čoveka svetli trag gazi, /Osvetljava naše krivudave
pute, / S nebeskog svoda u snove silazi / Da puteve lepše koraci slute“.
Pjesnički iskaz u sonetima je vrhunski, uglačan, ne nazire se ni trag nekog nategnutog
uklapanja da be se ostvarila npr. pravilna rima, pjesnikinja pokazuje vrhunsko pjesničko
majstorstvo i zanatsko umijeće.
Tri sljedeća ciklusa: Preobražaju sklona, Ljubavlju ugravirano i Raščini me pesmom zbog
svoje snažne motivske i tematske povezanosti i objedinjenosti mogla bi se izdvojiti i u zasebnu
pjesničku zbirku. U njihovom središtu suvereno vladaju ljubav, ustreptalost, spremnost na
duhovni preobražaj, životna radost, i usljed tog njenog prelivanja u stihove, pjesme ljubavlju
ugravirane.
Nije slučajno za moto ciklusa „Preobražaju sklona“ pjesnikinja izabrala riječi čuvenog
majstora psihoanalize Karla Gustava Junga:

„Ko traži spolja, sanja;

Ko traži unutra, budi se.“

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 142

 Stoga su stihovi ovog ciklusa svi u znaku buđenja, unutrašnjih previranja i traganja. Na
putu ka „vertikali tišine“ koji jedino vodi ka smislu postojanja koji ima svrhu, pjesnikinja kaže:
„u šumi smisla i besmisla / prepuštam se Tebi / da me vodiš Bože.“(Tražim svoj put)
Pjesnikinja je potpuno spremna na preobražaj, samorađanje novog prelijepog leptira
dotada začahurenog u vlastitom biću. Tu su i prepoznatljivi motivi slike i rama iz prethodne
zbirke. Tako Dragana priželjkuje:„da iskra se ljubavi / kao feniks iz pepela rodi / da okvir za
sliku nastane / za pesmu još jedan ram, / da portret moj sa srnom / iz te se iskre izrodi... / i
da se, / u kontaktu sa božanskim vodičem, najlepša moja pesma, / jednostavno – /
dogodi!“ (Pesmom odgovaram)
I kao krunu ovog pjesničkog ciklusa imamo dijalošku pjesmu „Pesničkom rodu“ u kojoj
pjesnikinja vodi zamišljeni dijalog sa starim drugom, nalazi se na pola životnoga puta kao
Dante kada piše svoju Božanstvenu komediju, trenutak je to preispitivanja i svođenja računa:
„Želesmo li ipak više?/ Želesmo. / Na pola puta sada, eto, / stojimo, / iz oka plavetnog
odsjaje / brojimo, / na platnu nebeskom crtamo, / krojimo /,radi smo da u mrlji kosmičkoj /
i sutra – postojimo!“(Pesničkom rodu)
U ciklusu „Ljubavlju ugravirano“ kao da ponovo vaskrsava onaj centralni motiv – motiv
snova. I to ne bilo kakvih, već obojenim „lepim bojama ljubavi“ kao u istoimenoj pjesmi:
„svetlošću nebeskom obasjajmo dane / tvoje i moje / jer to su ove lepe, vesele boje, / najlepše
boje ljubavi.“ U pitanju je ljubav u svim vidovima i bojama i skali osjećaja – satkana od slutnji
i nagovještaja:„Lik sam iz ljubičastog ljubavnog sna / bistrim zbrkane misli svoje, / verujući
da život će sutra da mi da /sve samo lepe ljubavne boje.“ (Sve se kao ljubav kreće)
Ali je tu i sveprisutna tajna i nikad odgonetnuta zagonetka porijekla ljubavi. Otuda
pjesme: „Jedna mozgalica o ljubavi“, „Ljubavna pitalica“ i posebno pjesma „Ne bira ljubav“:
“po meni zvezda haljine kroji,/ ratar je strpljivi, / crnicu seje.// Ne bira ljubav koga će
strelom. / Biće je njeno jako snovilo.“
U ciklusu „Raščini me pesmom“ prisutan je i ton neskrivene putenosti, pjesnikinja
zahtijeva da bude raščinjena pjesmom, da voli i da bude voljena: „Raščini me pesmom / pa me
rimom još jednom, / i još bezbroj ogrni / da pesmu radosnu našu / zasvagda
izatkamo.“ (Raščini me pesmom)
Ali pored velike vjere u snagu ljubavi prisutan je i tračak bojazni od nanizanih godina,
žrvnja prolaznosti. Stoga nije slučajno kao moto ciklusa pjesnikinja citirala riječi nepoznatog
autora: „Zaljubljivanje nije izbor. Ostati zaljubljen jeste.“ Nad blistavom radošću i nježnošću
ostvarene ljubavi nadvijaju se prve sjenke i sumnje, kao u pjesmama. „Opet jutro bez osmeha“,
„Samo da platimo ceh“.
Bez obzira na sve sumnje i izvjesnost kraja jedne velike ljubavi pjesnikinja nosi u sebi
feniksovsku sposobnost uvijek ponovnog rađanja i stoga u svojevrsnoj pjesmi – opomeni
pjeva: „Hteo bi možda da sam grlica, / Jedino za tebe pesmu da pevam, Al čekaju mene neka
nova lica, Drugačije od tebe ja oduvek snevam.“ (Ne šalim se)
Kada je riječ o jeziku i pjesnikinjinom odnosu prema njemu, može se primjetiti
kreativan i inovativan pristup. Autorka je sklona stvaranju novih riječi-kovanica („žrtvenik
pesmovni, „Biće je njeno jako snovilo“, „nevidelica glasova“...), ponekad i korišćenju onih
riječi koje nose patinu i drevnost. Sve to daje dodatni kvalitet pjesmama unoseći u njihov izraz
svojevrsnu živost, dinamičnost, gipkost i dramatičnost.
Neupitna je moć pjesnikinje da „arhivira lepe stvari“: „Arhiviram, svrstavam, / ređam
reči, pitanja i odgovore, / osluškujem melodiju, ritam, intonaciju; / slažem reči i intonacije, / i
lepo na koži svojoj osećam: / Pravo je bogatstvo za buduća neka vremena / i u ladicama ga
valja čuvati, / uprkos svemu“. (Arhiviram lepe reči).
Nama ostaje nada da će ova vrsna pjesnikinja i ubuduće svoja tanana osjećanja nastaviti
da „arhivira“ nama na radost.

143 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 HORIZONTI UMA
Аутор: Живко Теодосић
Београд, 2006. – 2012. године
Иновирано: Децембра 2018. године

ИзМишљени Свет
– Алиса иза Планковог зида –

Душа човека чезне за идејом из које је настало

његово биће и Свет у коме живи.

Кратак увод:

Бајка Луиса Керола о Алиси, малој девочици, која је случајно упала у зечију рупу и тако
се нашла у Земљи чуда, где открива један необичан свет, пун чаробних бића, већ
деценијама плени, не са-мо дечија срца и знатижељу, него и многих одраслих.
Планков зид у квантној физици представља метафоричку границу до које има смисла
теоријски израчунавати физичке процесе у Квантној теорији поља, односно, стање тог
поља у тренутку Великог праска. Наука (за сада) нема сазнања о стању тог поља пре
ББ, и може само да спекулише о томе. Име је колоквијалне природе и настало је по
чувеном немачком физичару и нобеловцу Максу Планку, који је 1910. године, открио да
енергија није континуелне природе, него да се састоји од дискретних делића, којима је
дао назив кванти (quant), по латинској речи за мало.
Слично Луисовој бајци, ја сам се нашао у улози Алисе, бежећи од бројних животних
проблема у стварном свету, користећи постојећа научниа сазнања, упустио сам се у
мисаоно истраживање о томе, како би било логично да Космос изгледа пре Великог
праска. Тиме сам зашао у домен метафичког, што је дисциплина филозофије, чиме се,
иначе баве филозофи физике. Ја мислим да не потоји таква граница између физике и
метафизике, већ да је то све једноте исто поље. О тој идеји се говори у овом чланку.
Кажу, да се најбоље учи на грешкама. Овде ће, сигурно бити прилике за то. Све грешке
су моје, (нипошто намерне). Надам се, међутим, да ће у тексту бити препознате као
корисне и занимљиве (ако не и сасвим нове), неке од мојих идеја и ставова. Због њих сам и
писао чланак, у нади да ће бити од неке користи, барем за оне који немају довољно
сазнања из ове области.
Чисте, и недвосмислено научне чинњенице, неће бити тешко препознати и проверити,
јер се могу наћи и у средњошколским уџбеницима, а посебно у бројној, научној
литератури.

Пре Великог праска, и пре било чега, постојао је свеприсутни, бесконачни и

безвременски Ум, у форми савршено хомогеног, изомерног и апсолутно
симетричног, скаларног поља. Бескрајна и безвременска мислећа целина –
структура састављена од мисли (информаци-ја, или тахиона?), свака са
сопственом, самоствореном енергијом, која потиче од неког наелектрисања,
али без димензије времена. По неизбежном налогу унутрашње логике,
структура је подвргла трансформацији своју мисаону (информациону)
енергију, (или само део те енергије), по коду, који је изродио овај наш
Универзум (или више различитих), са физичким законима, односима и
појавама, оваквим какве јесу. У другим универзумима закони могу бити
другачији.
Пре Велике експлозије, десила се Велика имплозија. У њој је савршени Ум
(информационо поље), имплодирао/ло по коду – матрици, у савршени концентрат
Ума (информационог поља), остављајући за собом “празан” вакуум – виртуелну матрицу
саћасте структуре – празна места где су биле месли (информације, тахиони), оног,
савршеног Ума (информационог поља), да би експлодирао по, унапред утврђеној
математичкој формули (Биг Бенг), која је плод логике тог истог Ума, вучен снагом оног
“празног” вакуума (непозната, тамна енергија), у физички Универзум, у коме смо
сада.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 144

То би могла да буде композиција функција g o f : A → C, функција, којом
елеменат x Є A, прелази у слику: g ( f ( x ) ) Є C.
Скуп А, је вечно постојећи Ум – скуп свих мисли (информација), које имају сопствену
енергију, уоквирену неком “ћелијом”, што би одговарало једном елементу скупа А. Свака
појединачна информација (мисао Ума), има веома комплексно, вишедимензионо кретање
(сплетеност унутар сопства), истовремено је у интеракцији са свим суседним, а тиме и са
свим осталим информациjama (мислима), али је без димензије времена, а то значи и без
Закона овог, физичког Универзума.
Скуп B, је f(x), у коме су све функције f из скупа А, пресликане (имплодирале) у једну,
условно речено, тачку скупа B. (да би имало шта да експлодира). Уствари, функције –
информације из скупа А, су наслагане једна на другу, у бескрајно дугу колону, попут
космичке нити, спаковане по посебној формули и под таквим углом преклапања, да будућа
експлозија (Биг Бенг) – отпакивање тога скупа, произведе садашњи Универзум, са
садашњим законима физике. (могуће је, да постоје и други, још неоткривени закони).
Скуп C, је садашњи Универзум, односно g o f функција, настао експлозијом –
распакивањем скупа B, које се одиграло по обрасцу, по коме, свака тачка (информација,
мисао), спакована у скупу B, представља функцију g, којом се тачка – информација
(мисао) развија: прво у облик монопола, затим у виртуелни тетраедаарски облик ћелије,
будућег 3-Д простора (енергетског поља). (попут рупице-окца у саћу, што би могао бити
неутрино, јер се кроз окца енергетског поља може, догледати, као “кроз олово дебљине
100 светлосних година).
На нивоу Планковог времена (5.39e- 44s), уводи се димензија обичног, и нама добро
познатог вре-мена, у 3-Д простору (енергет. пољу). То време је, уствари, ритам спајања
Планкове енергије h – кванта енергије; оне енергије, коју поседује једна тетраедарска
“ћелија”. Два магнетна монопола се ротор функцијом “слепљују” у прву ћелију масе
(вероватно Хигсов босон, или нешто испред њега). Све се догађа – одвија у оквиру, условно
речено, истог простора, који је уствари, једно те исто, јединстввено енергетско поље.
Дакле, простор и време, не постоје сами по себи! Не постоје као
Њутновска сцена на којој се нешто збива. Не постоји празна кутија, празна соба ..., нешто
што треба напунити нечим другим, попут теста у које треба ставити неки фил, и од тога
направити колач. Тесто не постоји, нико ништа не прави, нема колача, нема никог ко би га
правио и појео – постоји само “фил” и ништа више. Он, “фил”, није у нечему другом; није
створен; нема никакву сврху, нико га није створио..., он просто постоји и он је све што је
одувек постојало. “Фил” је истовремено и субјекат, и објекат, а његови придеви су његова
својства и појаве, које физика открива и објашњава научним средствима и методама, па их
онда дефинише као научне Теорије, илити физчке Законе. За ограничена чула живих
бића, то је функционални привид, неопходан за биолошки живот и опстанак.
Данашња наука је далеко од тога да “зна шта не зна” о Космосу. Но, према ономе што је
постигла до сада, схвата да је метафорчки “фил” јединствено енергетско поље, које
само мења структуру, густину, форму и динамику, према правилима и законима који су
својственост саме енергије као Целине. Густо паковани фрактали енергетског (мисаоног)
поља, дају привид масе, а динамичке промене положаја, стања и форме материјалних
објеката, у остатку енергетског (мисаоног) поља, стварају привид времена. Посматрано све
заједно, имамо привид простор-временског ткања, или привид збивања на сцени у
Њутновском простору, Еуклидских особина.
Због интуитивног осећаја човека, да мора постојати “нешто више” од оног што наука зна и
уме да објасни, људи имају потребу да то “више” схватају и доживљавају као божанство,
које су у различитим временима, у различитим цвилизацијама и културама, именовали на
много начина. Као што се покказује у пракси, већини људи је то неопходно као ослнонац и
помоћ за оно што не знају и не разумеју. Већина људи на свету има лаички облик свести о
себи, о другима, и о свету уопште. Универзум је, за већину, огромна непознаница, тј. чиста
мистерија. Чак и за наунике, упркос огромном напретку у спознаји и веома изгледној
перспективи. Ако не нестанемо пре тога.

145
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Сама енергија, када је у форми Ума (инфо.поља), има своју логику, а када је у форми
физичког Универзума, какав је овај садашњи, има своје Законе. Не можемо бити сигурни
да смо открили све законе, али ови до сада, показују универзалност, постојаност,
проверљивост, као и велику способност предвиђања будућих појава, да се може поуздано
закључивати о природи појава и феномена који се јављају.
Целина “не мари” за било који свој део, (укључујући и човека), слично океану, који не мари
шта о њему “мисли” један молекул воде; једна кап; неки поток, па и велики Амазон. Кад се
улије у океан, он више није Амазон, него део океана. Унутрашња својства и закони водене
масе, приморавају океан да се понаша као целина и он то чини – без изузетка и одступања.
Сви елементи и делови Целине се понашају по закономерности или логици скупа као
Целине, иначе она не би била то што јесте. Целина не може имати фокус – она увек
задржава универзални карактер.
Најједноставнији принцип којим се може описати функционисање Целине, јесте принцип
пумпе.
Скуп B „усисава” елементе скупа А, а скуп С “усисава” елементе скупа B. Процеси у скупу
С, су процеси трајања, које ми меримо конвенционално договореном величином, коју
називамо временом, све док скуп С не постане поново скуп А. И, тако у недоглед.
(осцилантни Унивезум, или различити скупови мехурастих Универзума – Мултиверзум).
У почетној сцени Великог праска, мисаони (информациони) концентрат Ума је
експлодирао као хомогено, изомерно и савршено симетрично море магнетних
монопола, који су представљали згуснути облик информација. Мисли су добиле
физички карактер. Мисао (информација), има неку самотворну енергију, те би могли
представљати магнетне монополе и прву форму паковања енергетског поља.

Ти монополи су попуњавали она празна места – ћелије вакуум-простора (енергетског

поља), у виртуелној форми тетраедара, али без размака, тј. без димензије времена. Дакле:
информација, мисао, сигнал, или како год га звали, налази се у виртуелној ћелији, у
непрекидној и врло комплексној форми кретања, које представља ккомбинацију
вибрације, таласања, ротације истовремено, по више различитих оса – димензија, унутаар
“простора” те виртуелне ћелије. (можда седам додатних димензија, али без димензије
времена).
То комплексно, вишедимензионо кретање, има облик тетраедра. Свеукупно кретање –
вибри-рање унутар ћелије (тетраедра), се одвија брзином светлости. Свака ћелија, трепери
брзином светлости, а то значи, да, и свеукупни тачкасти – ћелијски 3-Д простор читавог
Универзума, трепери брзином светлости. Тек у инфлационој фази, ћелијска структура
Универзума, преко константе h, добија величину димензионе ексцитације ћелије, по
формули: y = A sin ωt. Вредност y је „ра-дни зазор”, који одређује ритам h. Два
магнетна монопола (или више њих), се “слепљују” и настаје ембрион будуће масе и
наелектрисања, сада са два магнетна пола, јер су се магнетнетни монополи слепили
супротним крајевима-половима, па су све честице, и само простор-време, тј. познати,
секундарни вакуум, добили електродинамичке карактеристике, које ми данас меримо као
величине природних и других прерачунатих, физичких константи. Примарни, чисти
вакуум, је оно што научници називају непознатом, тамном енергијом, (која чини
68,3% Универзума) настао после имплозије поља мисаоне енергије, у који се Универзум
шири, и који представља контратежу сили гравитације, тј. првобитној сили имплозије.
Зато је сва материја, која је настала згрудвававањем енергетског поља, стално у покрету и
плута у том, истом, енергетском пољу, уместо да се све уруши на једно “место.” (А, где би
то!?).

***

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 146

***
Универзум је јединствена, саћаста, жива енергетска целина, а све
материјалне творевине су само различити облици паковања тог, јединственог енергетског
поља. У прва три минута, паковања су добила форму субатомских честица и првих атома,
(углавном водоника, нешто хелијума, мало литијума), а остали елементи и структуре су
настали у процесу настанка и умирања звезда, посебно у екссплозијама супернових, у
којима су настали сви остали елементи Периодног система, све до урана. Стицајем више
небеских фактора, на Земљи је настао и развио се бујан и веома разностан, биолошки свет,
са човеком, као носиоцем интелигентног живота, који се, још од најранијег доба наше
цивилизације, пита: “Одакле потичемо, и од чега смо сачињени?” Дакле, све је сачињено
од исте енергије, различите финоће и густине. Све, и сви смо Једно – једна и јединствена,
енергетска Целина, која се стално трасформише у покрету.
Де Ситеров Унивверзум би садржао само чисти вакуум-простор Еуклидских особина, што
значи да не би било поремећаја – дисторзије ћелијске структуре простора, па би и
гравитациона сила била симетрично и хомогено распоређена између ћелија, тако да се
њено деловање не би уопште испољавало. Стога, g o f не би била функција, јер у скупу C,
не би било потпуне слике скупа A.
Ајнштајнов Универзум представља функцију g o f, јер су делови ћелије де Ситееровог
Универзума, преко ротор функције, добиле форму упреденог, 3-Д простор-времена
(енергетског поља), дисторзијом спакованог у неку форму масе. То би биле грудвице у
чорби, односно, првобитна, основна паковања (згрудвавање) дела енергије у
сопственом пољу. Паковањем се ремети симетрија и изомерија хомогеног енергетског
поља, почиње увртање-упредање и осциловање појединих ћелија вакуум-простора и
њихово сабијање у тачкасту форму. Дисторзија простора натеже околни простор, што
представља првобитно испољавање гравитационе силе. Тог часа се појављује време,
као инверзна вредност ритма осицловања тих грудвица поља. Дакле, честице
постају догађаји, који имају димензију времена, те, ми људи, имамо привид збивања на
сцени у 3-д простору.
Првобитни, праисконски облик граитационе силе, је израз привлачног односа између два
моно-пола у концентрату Ума (информационог поља), који су представљали сабијене
информације у фази имплозије. Великом експлозијом, (ББ), концентрат је распршен у
облик разређеног концентрата, које је задржало та својства све до почетка фазе инфлације,
која означава превласт снаге непознате тамне енергије (стварни вакуум-простор),
који тежи да усиса – врати назад, хомогено поље монопола. Опирући се тој сили, поље
монопола поново имплодира, али, сада не као це-лина, већ тачкасто, слепљујући ћелије
првобитног вакуум-простора у магнетне диполе, чиме настаје ембрион
првобитне форме која има тежински мерљив ефекат, тј. неку масу.
Тако настају ситни концентрати, затим облици егзотичних честица, потом кваркови,
протони и на крају стабили атоми. Настајање облака гаса, првих звезда, галаксија, планета
и осталих форми материје је већ добро, научно објашњено, мада се не слажу сви у том
погледу.
Део монопола је фомирао честице стварне материје, а део се расплео у форму вакуум-
простора под дејством н.тамне енергије (примарног вакуум-простора). Мера
расплетених монопола објашњава меру недостајуће антиматерије. Честице барионске
материје су остале да плутају у вакууму (енергетском пољу), распоређене по Њутновом
закону гравитадције: сразмерно умношку двају маса; обрнуто сразмерно квадрату
растојања између њих. Тако формирана честица натеже околне ћелије вакуум-простора и
то натезање представља гравитациону силу честице, чија је снага сагласна њеној маси.
Маса честице је, уствари, мера закривљености, спакованог простора,
односно, дела јединственог енергетског поља. Одатле: E=mc2.

147 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Дакле, квант енергије h, је делић изворне, самосвојне – мисаоне (информационе) енергије,
спа-коване у ћелију простор-времена, у облику тетраедра. Ти кванти (“догађаји”),
испуњавају цело-купни, активни вакуум-простор, тј. медиј, који је изграђен након Великог
праска, а који поседује егзактно утврђене електромагнетне вредности, као што су: еле.
пермитивност; магн. пермеабилност и еле. импеданцу. Тек, када квант енегије направи
прву синусну осцилацију, и изазове по-буђивање суседних ћелија простора, он ће бити
дефинисан као трајање неког догађаја. Сабирањем тих осцилација, добијамо ритам
појавности, тј. фреквенцију догађаја, а инверзна вредност фреквенције је време, које
изражавамо конвенционално договореном величином. Али, стварну природу времена смо
схватили, тек кад је измерена брзина светлости, као коначна брзина у космосу, која је
основа Ајнштајнове Специјалне теорије релативности. Брзина светлости показује
природни ритам сваке појединачне ћелије 3-Д простора.
***
Тек формирањем стабилних атома водоника и нешто хелијума, три минута после ББ,
концентрат вакуум-простора, сада у форми стабилних атома, са својством масе и
наелектрисања, постаје си-стемски облик стабилне, барионске материје. Све четири силе
су раздвојене, вакуум-простор је остао сам да трепери на таласној дужини од 966nm, што је
део инфрацрвеног спектра, а тиме и прозрачан, а то значи да је вакуум постао средина која
преноси осциловање ЕМ енергије брзином светлости. Интеракција стабилних атома са
вакуумом се сада одвијала преко хармонијских резонанци електрона са са ћелијама вакуум
-простора (енергије), која га окружује.
Изненадно настајање и нестајање, електрон-позитрон пара у процесу анихилације, је само
малецна, краткотрајна реплика, оног што се одигравало у периоду одмах после инфлације,
до краја периода рекомбинације (388000 година након ББ). Паковање материје није било
линеарно, него фазно. Тренутак и фактор фазног прелаза је непознаница и последица је
кодног записа у фурмули информационог поља, које је имплодирало.
***
Уствари, све је живо! – у којој мери? – зависи од квантног угла паковања енергије, у разли
-читим фазама настанка и еволуције космоса, као и од динамике унутар хемијских
једињења. Изгледа да неорганска јединњења имају стагбилнији квантни угао паковања, па
задржаввају облик и трају, све док се не промене услови под којим су настала. Органска
једињења имају својство променљивог кванта угла паковања, који има порекло у самом
процесу настајања једињења. Порекло овог својства, а вероватно и порекло органсог
живота, лежи у својеврсној способности угљеника да, приликом грађења једињењљ, мења
своју електронску конфигурацију преласком 2s2 елекстрона, на позицију 2pz, чиме настају
четири неспарена електрона, истог спина, тј. угљеник постаје 4-валентан. У процесу
хибридизације угљениковог атома, настају хибридне sp³ орбитале, које формирају
тетраедарски облик угљениковог атома, са четири неспарена електрона на његовим
теменима. Хибридизација је начин да се објасни усмеравање електрона у одређеном
правцу, чиме се атоми једињења која граде угљеник, азот, кисеоник и фосфор ...,
распоређују у правилне геометријске облике.
***
Овако трансформисан атом угљеника, сада 4-валентан, омогућава настанак великог
броја органских једињења, која су основа живог света. Иначе, угљеник гради десет пута
више хемијских једињења, него сви остали елементи заједно. Ниједан други елемент
нема то својство.
Те особине угљеника су кључне за настанак нуклеинских база и нуклеинских киселина,
протеина ..., јер се њихове функционалне групе најлакше везују за угљеник.Угао под
којим су, унутар самог протона, одређени односи између три кварка, је изгледа, онај
фактор који управља понашањем сваког, појединачног електрона у атому. (стање
суперпозиције, фактор неодређености и др). То омогућава елементима да граде
хемијска једињења и молекуле са правилним геометријским односима. Познати
теоријски физичар, Карло Ровели, каже, да ланци протеинских полимера могу функци-
онисати правилно, само када су полимеризовани-спаковани, под одређеним углом.
Након денату-ризације протеина, више их није могуће поново склопити у
функционалну форму.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 148

У читавој органској хемији, човек је, изгледа, најкомплексније и најорганизованије
паковање енергије (простора), уједно и најинтелигентније. Ипак, на крају се и он распада –
распакује и по-ново постаје део јединственог енергетског поља. До распада (болести и
старењa), долази због урођеног или стеченог присуства делића енергетског поља који
имају различит, (несинхрон) квант угла паковања, па се њиховим деловањем мења
вибрациони и ротациони спектар молекула, они се размичу на већа растојања, чиме
ћелије, поједина ткива и органи губе функционалност, што резултира оболевањем,
старењем и на крају смрћу организма, кад функцију изгуби критичан број ћелија. Лечење
људи, па и животиња и биљака, било стандардним, или алтернативним мето-дама и
средствима, није ништа друго, до синхронизација вибрација, оних делића ћелија са контра
углом паковања, патогених изазивача болести или побуњених сопствених ћелија, и њихово
дово- ђење у хармоничан однос са фреквенцијом воде, ОH групе и неутралног водоника
(око 1.5GHz). Стабилизацијом воде, стабилизује се општи ритам организма, односно, стање
хомостазе.
Кључна фаза паковања енергетског поља, је фаза Периодног система
хемијских елемената, јер се у њој крију предуслови за настанак органског
живота на Земљи и наста-нак виших бића све до човвека.

***
Протони су око себе уплели – напрегли, делове енергетског поља у концентрат енергије,
кога зо-вемо електроном, а који има својство масе и наелектрисања. Комбинацијом
електромагнетног и гравитационог поља, протони су их везали за себе, тако да се елекрони
упредају свијајући се према протону, али скоковито – квантно, и распредају, извијајући се,
такође квантно, до прве стабилне орбите, која представља равнотежу између снаге ЕМ
силе протона и свеприсутне, спољне силе експанзије Универзума, тј. непознате, тамне
енергије.
У том процесу, електрони повлаче за собом околни вакуум (енергетско поље), доле-горе,
по ри-тму који задаје игра три кварка у протону, што је уствари, хармонично осциловање
атома као це-лине у енергетском пољу (вакууму). Докле год је то повлачење (натезање) у
оквиру импулса дисторзије, тј. Диракове константе ħ, (h/2π), оно је еластично и не
изазива промену вибрације околног вакуума (енергетског поља). Кад величина тог
импулса постане довољно јака, да почне да “кида” уређену магнетску везу са околним
вакуумом, електрон “скаче” за одређени износ – квант енергетског поља, на вишу
орбиту, чије се растојање прелама преко константе фине структуре алфа (α). Кад изгуби –
преда околини, део енергије који је примио побуђивањем, електрон, попут трзалице на
гитари, “окида” околни вакуум (енерг. поље), и враћа се на нижи, стабилан, равнотежни
положај. Побуђено око-лно енергетско поље, почиње да осцилује у синусном ритму,
трансферзално. Из самог електрона не излази никаква честица, појединачни фотон, него
су ћелије енергетског поља сферно побуђене истовремено, а тај импулс се преноси
брзином светлости. Ако не би било следећег окидачког импулса, онај први би био запажен
као ситна сцинтилација и ништа се више не би догађало. (знамо сви из искуства: чим
угасимо сијалицу, истом брзином настаје/нестаје тама). Међутим, ако електрон настави да
окида околину фреквенцијом која одговара растојању између основне орбите и следеће, на
коју је електрон “подигнут”, а која представља таласну дужину ламбда (λ), за ту
фреквенцију, онда ће околно енергетско поље бити стално побуђено, тј. осветљено сферно,
фо-тонима који одговарају фреквенцији осциловања, у складу за Планковом енергијом:
E=hν. (ν је грчо слово ни, и ознава фреквенцију).
Побуђено енерг. поље (вакуум), мења ритам у складу са величином побудног импусла и тај
се поремећај преноси радијално као талас, брзином светлости. Сваки нови побудни импулс
поља, потискује, такође сверно, сва претходна таласања, истом брзином, тако да су сви они
испред нове светлости, за брзину светлости, чиме се објашњава уочени, загонетни, и до
сада неразјашњени феномен.

149 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Сам електрон, који има своју масу (релативног) мировања, има своју Де Брољи таласну
дужину, која је у корелацији са тал. дужином емитованог фотона. У стварности, не постоји
гро-муљица коју зовемо електроном, него се енергетско поље згушњава у форму веома,
веома ситну форму тог истог поља, “час доле – час горе”, због чега се јављају необичне
појаве и стања електрона: стање суперпозиције; вероватноћа расподеле наелектрисања;
време неодређености, (које за електрон износи 10е­ˉ 21s. Како каже др Стен Оденвалд:
“као да електрон, у времену краћем од наведеног, не постоји”); принцип искључења;
затим, појава спина супротне орјентације; спонтани настанак и анихилација пара; “К-
захват”; електронска дегенерација и настанак неутронских звезда (пулсара), као и још неке
појаве.
У време када је Универзум постао прозрачан, (на температури од 3000К, енергетско поље
(вакуум) је треперио на талас. дуж. од 966nm, а сада трепери на тал.дужини позадинског
зрачења од 1,9mm, што одговара температури од 2.725К, (-270,425С°), и фреквенцији од
160,2GHz.
Најједноставнији, системски и стабилан облик поменуте дисторзије и паковања
енергетског поља после ББ био је водоник, који је чинио 80% Универзума; затим, мало
мање од 20% хелијума, и нешто литијума. Сви остали елементи Периодног система ће
настати у процесу термонуклеаране фузије у различитим звездама и у процесима њиховог
живота и умирања: прво до гвожђа, а у експлозијама супернових, настаће и сви остали
елементи до урана. Ако неко хоће да направи свој универзум , довољно је да прибави
огромну количину само једног елемента – водоника. У фасцинантном процесу рађања и
умирања звезда, настају сви остали елементи, као што је већ речено на почетку текста.
Звучи крајње једноставо, чак и забавно. Узгред: процене кажу да космос садржи око
10е82протона, чија је укупна маса око 10е51 кг. Све то чини свега 4,9% космоса и то је сва
барионска материја. Од тих 4,9%, само 1,5% отпада на све врсте звезде, планете, астероиде,
метеориде, комете..., оно што зовемо чврстом материјом, док остала 3,4% отпада на
међузвездани и међугалактички гас и прашину. Дакле, материја је врло ретка ствар у
Космосу, те се просечна густина материје може сликовито представити као три муве у
Европи, или три протона у ко-шаркашкој лопти. Но, Универзум се стално шири под
дејством непознате тамне енергије, услед чега се густина материје смањује, јер се
нова не ствара. Узев у целини, Космос је веома је негостољубиво и веома опасно место за
живот, јер је неописиво хладно и испуњено сваковрсним зрачењем, од којих су космичко,
гама, Х-зраци, смртоносни, а УВ могу бити веома штетни, чак канцерогени. Земља је
једино, и неописиво лепо место у Универзуму, погодно за живот скоро 9 милиона врста
живих бића. Да ли ћемо умети да је сачувамо? Само уз помоћ науке!
***
Тако упреден део енергетског поља (вакуума), који је сада у стабилној форми, као што је
водо-ник, стално ће настојати да натегне и веже за себе други атом водоника, творећи
молекуле водо-ника као гаса, који су привлачили друге молекуле, стварајући облаке и
небуле, формирајући центар упредања, који постаје све гушћи, што представља језгро
будуће звезде. Водоник је један од 6 елемената, (поред угљеника, кисеоника, азота,
фосфора и сумпора), који играју кључну улогу у настанку и оддржавању живота, јер га лако
вежу други, реактивнији елементи, као што су угљеник, кисеоник, азот..., творећи
једињења која се одликују водоничним везама између молекула, а које пак, омогућавају
постојање течних материја као што је вода, неопходна за настајање и опстајање живота.
Барем је на Земљи тако. Претпоставља се, да су могући и другачије форме и облици жи-
вота, који нису засновани на угљенику, или им недостаје неки од 6 елемената, C, H, N, O, P
i S – који улазе у састав ћелија живих бића, чини око 99% живог ткива, пресудних за живот
на Земљи. (тзв: биогени елементи). Уједно су то и макроелементи, којима се придружују
Ca, K, Na, Cl и још неки; док се елементи као што су: Cu, I, Br, Mn, F, Fe и др, убрајају у
микроелементе.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 150

Електрон је најмање и најлакше паковање енегет. поља, које “исеца” себе из околине и
добија својство масе и наелектисања, и ступа у интеракцију са околином. Електрон, попут
трзалице на гитари, “свира” на структури енергетског поља (вакуума) и само мења
фреквеницију – тон, којим вакуум већ трепери, који се као синусоиднна осцилација,
наизменичном променом електричног у магнетно поље, и обрнуто, преноси брзином
светлости. Универзум сада трепери као целина на 2.7245К, што представља линеарно
опадање за око 1100 пута од температуре од 3000К, тј. од времена рекомбинације.
Међутим, као што је већ речено, “ћелијска” енергија – енергија једног кванта h, изворно
трепери брзином светлости у делу енергетског поља који се шири и квантизује брзином
светлости, кога називамо вакуумом. Краће речено: секундарни вакуум, (овај познати),
узрокован ББ, се квантизује и шири у примаарни вакум, тј. у непознату тамну
енергију.
Феномен црвеног и плавог помака је промена фреквенције која изазива таласање ссредине
короз коју се преноси, тј. вакуума, (енергетског поља). Слично таласању у воденој средини,
у којој се јављају различити таласи, иако сваки појединачни молекул има своју
фреквенцију, независно од величине таласа. Како ударни талас светлости осваја простор
он га и сабија, те је таласна дужина краћа, онда то називамо плавим помаком. За
посматрача који испраћа одлазећи талас, вакуум као средина се растеже, те је таласна
дужина у црвеном опсегу, па то зовемо црвеним помаком.
***
Најфинија музика свира у нервном ткиву живих бића, где су ноте појединачне мисли
(информа-ције), које су, уствари, информације (мисли) оног првобитног енергетског поља,
које је имплоди-рало. Мозак је, међутим, оптереећен гомилом других информација које су
се трансформисале у физички облик и чине тело живих организама. Та два паковања
мисли: тело – ум, су у великом, ритмичком нескладу. Да би живело, тело је јаче од ума. Тек
на крају живота, тело попушта и побеђују оне фине мисли (информације), јер се оне друге
физичке распредају, да би се у коначном и саме трансформисале у мисли (иноформације).
Када се до краја распадну (распреду) све честице које сада сматрамо материјалним, онда ће
онапримарни вакум, кога сада зовемо непоознатом тамном енергијом, остало
после Велике имплозије, буде поново испуњен мислима (информацијама), тј. када скуп C,
поново постане скуп А.
***
Изрази, зрачење, топлотно зрачење, емисија и сл. нису увек адекватни конкретном
физичком до-гађају. Више би одговарао израз вибрација ћелија вакуума (енер. поља), било
спакованогу чести-цу, што приморава и саму честицу да вибрира и има своју де Брољи
таласну дужину, или спако-вану у форму хемијског елемента, који је онда независан
систем и има своју, строго одређену и експериментално утврђену фреквенцију. У
Периодном систему елемената, између два суседна елемента, нема места за неки трећи
елемент. Такође, своју фреквенцију има и сваки молекул, хемијска једињења, разни
полимери; свака ћелија живих организама; поједини органи; организам као целина, а
некад читаве друштвене заједнице, као што су: пчелиња друштва; јата птица или риба,
биљне заједнице итд. Фреквенција позадинског зрачења је заједничка за читав Универзум.
Већ смо рекли да се ради о заједничкој температури од 2,725K, што одговара таласној
дужини од 1,9mm, па је заједничка фреквенција за читав Универзум је 160,2е9 Hz. (160,2
милијарди Hz).
Следећа фаза паковања је исказана Законом о Периодном систему елемента. Интеракција
са окружем је строго дефинисана, те су паковања (хемиј. једињења), предуслов за укупан
диверзитет једињења, богатство форми, микро и макро живих бића и разних објеката у
Универзуму.

151 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Паковања на бази угљеника, довела су до формирања органске ћелије, која има способност
само-репликације, чиме манифестује појаву коју зовемо животом. Еволуцијом
једноћелијских облика живота, настали су сви остали, мање или више сложени облици,
укључујући и човека, као најкомплесније, живо биће, једино које има разум и свест о себи
и свету који га окружује. Сви облици паковања, неорганска и органска, су у непрекидној
интеракцији енергетског поља од којег су и сами настали као форма згуснутог поља.
Снага вибрације непознате тамне енергије, вуче своје спаковане делове (честице и тела),
желећи да их распакује, распреде и опружи, како би поново успоставила симетричну
равнотежу Де Сите-ровог Универзума – енергетско поље Еуклидских особина и без
димензије времена.
Мерење физичких карактеристика које поседују елементи енергетског поља, па и самог
поља, по-мажу нам да лакше закључујемо о њиховој природи, било да је разумемо или не.
То није дово-љно за потпуно схватање свеукупне стварности, него је потребна апстрактна,
филозофска интерпретација измереног и наученог, јер постоји ниво испод ког се не да
ништа мерити, а лежи у основи испод нивоа који смо разумели. О томе се мора
закључивати, не само умом и разумом, него снагом и дубином људског духа.
У овом контексту може се разумети парадокс два прореза, јер се исто енегетско поље
налази и већ трепери, како испред, тако и иза прореза. Појава интерференције иза прореза
је логична последица промене испред прореза: свака тачка погођена таласом, постaје
извор новог таласа. (Хајгенс). Сплетеност два таласа у конструктивној интерференцији
може добити снагу довољну да упреде поље које осцилује на радијусу електрона, па је тако
могуће и стање суперпозиције, тј. да дође до упредања на два места, али супротног спина,
јер упредање енегетског поља у једном смеру, аутоматски узрокује упредање на блиском
месту, али у супротном смеру.
Онос бариона и фотона мора бити сразмеран и симетричан, јер су фотон енергетски
еквиваленти промене ритма кога су изазвали бариони својом вибрацијом. Међутим,
проблем непознате тамне материје, (која чини 26,8% Универзума), постоји због
тога што су се делови енергетског поља упрели-спаковали без фазног преласка (кварк-
глуонска плазма-кваркови-протони-атоми), тј. честице тамне материје су настале у једном
маху, због чега нису успеле да стекну наелектрисање и знатно су веће масе. Без
наелектрисања нису способне за ЕМ зрачење и апсорпцију, али због значајне масе
испољавају снажно гравитационо дејство, (на основу чега је и откривена ова материја),
што узрокује веће угаоне и периферне брзине галктичког диска, од оне која би била
одређена само масом барионске материје. Закључено је да постоји нека материја око
галаксије, која неколико пута надмашује масу саме галаксије, због чега се осећа веома јак
гравитациони утицај на повећање угаоне брзине галаксије. Будући да се не зна о каквој се
материји ради, добила је такво име: непозната тамна материја.
Проблем магнетних монопола се разрешава тиме што су се парови монопола слепили у
магнетне диполе и створили честице барионске материје.
Проблем равности (eng. flatness problem), односно, изненађујуће мале промене у
изогтропији коју очитавамо у позадинском космичком зрачењу је логичан, зато што је, све
до појаве спајања првих монопоса и прве дисторзије простора (енегетског поља), а то је
морало бити стање читаве фазе инфлације, све до 10e-35s, док је Универзум био хомоген и
симетричан – није било ни на-јмање дисторзије енергетског поља. Тек ће спаковани
делови е. поља, нарушавањем симетрије и хомогене структуре, добити своју масу, а тиме и
испољавање гравитационе силе. Првобитно енергетско поље је сада подељено у два дела:
након имплозије остао је примарни “празан” (false) вакуум, чија је снага и даље
доминантна, а на другој сва материја (звезде, планете, гас, галаксије, црне рупе..., са
секундарним вакуумом, који има ЕМ својства. Захваљујући снази и превласти непознате
тамне енергије, која шири свемир и развлачи растојања између свих небеских тела,
условљавајући њихову динамику, док гравитациона сила материјалних тела условљава
њихову ротацију и груписање у звездане системе, галаксије, галактичка јата и кластере.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 152

Тај динамички однос омогућава постојање нашег Света који, иако нашим чулима
неприметно, срља огромном брзином у ону непознату тамну празнину. Али, то ће
потрајати... Могу се наћи процене које говоре о незамисливо дугом периоду од: (10е120)30
година. (или чак “гугл на гугл” година). Када би изненада нестало непознате тамне
енергије, (требало би дфа је немогуће), сва материја би се скашила на једно место. Силна
гравитација би је, вероватно, претворила у огромну црну рупу.
У међувремену, на Земљи, поред свих угодности живота за неке, више од милијајду људи
нема приступ питкој води; нема довољно хране; харају епидемије најтежих болести;
масовно умирање ратови и сл. Поврх свега, расту претећи изгледи да свет склизне у 3.
светски рат. Није никаква утеха, ако то буде дуготрајна серија мањих ратова, на више
локација.
Проблем хоризонта се може објаснити тетраедарском структуром енергетског поља, јер
омогу-ћава догледање у свим правцима, најкраћим путем, те се, космолошка константа
(λ), која пре-дставља однос снаге гравитационе силе на једној, и снаге непознате тамне
енергије, на другој страни, може схватити као линија која, највећи део еволуције космоса,
није одступала од праве, због потпуне хомогености и изомерије поља ББ. Гравитација
настоји да целокупну материју сажме што јаче, НТ енергија, која шири космос, тежи да
материју распреде-распакује. Она има превласт, ширење се убрзава и космос ће доживети
распад свих ентитета које сада зовемо материјом: од галаксија, преко звезда и планета;
живих бића, атома и кваркова – све ће се расплести. Чак ће се и простор-временско ткање
поцепати (Биг Рип). Остаће само енергетско поље, у потпуној тами и на апсолутној нули -
273,15...,С°. (Неки научници процењују време распада на око 22 милијарде година. Извор:
Нова галаксија, 21.12.2018.).
Насупрот космичкој константи (λ), светлост се простире праволинијски само док не наиђе
на довољно велику масу, тј. јако гравитационо поље, а онда, пратећи повијање простор-
временског ткања (енергетског поља), и сама се повија. Кад је радијус закривљености енер.
поља толико мали, поље се урушава у себе и настаје црна рупа. Пратећи структуру енер.
поља, урушава се и сама светлост, јер је радијус дисторије мањи од њене таласне дужине.
На овом примеру се веома лепо огледа Ајнштајнов принцип еквиваленције, стуб Опште
теорије релативности: Маса говори простору како да се криви; простор говори
маси како да се креће. Ова појава, такође, изражава ефективност два дивна принципа
које природа преферира, а то су: једноставност и елеганција. Лепота и хармонија,
проистичу из ова два.
***
Човек, као најкомплекснија форма паковања јединственог енергетског поља, носи у својој
свести ахетип оног кόда и делић оног савршеног Ума (информационог поља), од кога је све
настало. Тај делић Ума се може развијати и усавршавати, како изгледа, довољно дубоко, да
стекне снажну имагинацију и свест о целини постојећег, као и потребу да закључује дубоко
и снажно, чак и о самом Уму (самотворном енергетском пољу). Логично, јер је и сам део
тог истог Ума. Иако имамо сјајне примере великих умних и интелектуалних достигнућа
током људске историје, увек се питамо да ли су досези довољно дубоки и уверљиви. Зато
научне истине доказујемо експериментима, а о даљим питањима која, стално и све јаче,
исксавају после сваког новог научног продора, дискутујемо, спекулишемо и покушавамо
довести у неки оквир који би могао бити постављен у форму научне хипотезе. Ако је
докажемо, то постаје научна истина, а настављамо и даље да истражујемо и преиспитујемо
различите идеје и концепте.
Према овој теорији, никад довољно да сагледа целину, јер се физички Универзум никад не
пре-дставља у пресеку, него као динамички ток физичких процеса и сталних интеракција
спакованих делова енергетског поља, са пољем као целином. У том смислу, све је у
Универзуму нераскидиво повезано и изложено међусобном утицају, сагласно законима
природе. Према Ајнштановој Специјалној теорији релативности, стварност се представља
различито сваком посматрачу, зависно од брзине којом се посматрач креће.

153 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

Нучно, можемо мерити само одразе стања до ког нам досежу инструменти. Али, фактор
неодређености, због деловања димензије времена, је на нивоу Универзума исувише
велики, да бисмо имали пресек стања Универзума у неком тренутку, јер су тренуци
растегљиви и сажимљиви – зависно од брзине, како је већ речено... Немогуће је имати
пресек стања Универзума у једном тренутку.
Одговоре које добијамо експериментално и инструментално, нипошто не можемо
сматрати кона-чним . Они ће важити само док се Универзум шири, тј. док траје динамички
ток. Физички закони су израз односа снаге непознате тамне енергије, која развлачи
и шири Универзум, на једној страни и свих других сила и фактора који делују на другој
страни. (материја, гравитација, ЕМ...). Пошто налази говоре да се Универзум убрзано
шири, као што је горе наведено, најновија сазна-ња космолога говоре о 22 милијарде
година будућности, у којој ће снага енергије ширења у тој мери надвладати силе опирања,
да ће доћи до цепања простор-времнског ткања (Биг Рип).
***
Постоји само један план: суперинтелигентно, мисаоно (информационо) поље, које
само себе трансформише на начин описан на почетку. Све промене у настанку и еволуцији
Космоса су манифестације процеса трансормације енергетског поља: од савршено
хомогеног, изомерног и симетричног енергетског поља, у различите форме просторно и
временски детерминисаног, физичког Универзума.
Већина људиди, свет доживљава и разумева, користећи здрав разум. То је најприроднија
ствар. Али, здрав разум, не само да није довољан, него заварава човека, јер има
физиолошка ограничења и не може појмити микро и квантни свет, пошто нема чула
којима то учинио. Не може да види, чује, осети... квантни свет, како иначе поима и разуме
макро свет, јер појаве у њему региструје својим чулима. У квантном свету здрав разум, и
логика заснована на њему, нису од велике користи. Вероватно праве штету, јер спутавају
имагинацију. О појавама на квантном нивоу, мора се посегнути за апстрактним начином
мишљења, и за маштом. У мору измаштаних грешака, појавиће се нека оригинална идеја,
која разрешава проблем и омогућава даљи прогрес.
Сви делови целине, од најситнијег до накрупнијег, носе у себи сêме и кόд оне савршености
од које је све сачињено: неки мање, неки више – људска бића највише. Барем, колико ми
знамо.
Сасвим је реално очекивати да у Универзуму још негде постоји интелигентан живот.
Универзум садржи на стотине милијарди галаксија и у свакој од њих, на стотине
милијарди звезда. Многе су сличне нашем Сунцу. До сада је откривено скоро 4000
вансоларних планета. Истина, мали број њих има сличности са Земљом, али има и таквих.
Научници сада основано сматрају да је Марс, до пре, скоро 4 милијарде година, имао
магнетно поље и атмосферу. Пошто је дупло мањи од Земље, гвоздено језгро му се брзо
охладило, изгубио је магн. поље, па је атмосферу одувао соларни ветар. Скоро сигурно је
било воде, а вероватно и микробиолошких облика живота. Много метеорита и разног
камења, је пало са Марса на Земљу, (нарочито у раној историји), па је основано помислити
да су са собом донели и микроорганизме, као семе живота.
Могло би се рећи, да ми љиди, придајемо себи више важности, него би требало,
уображавајући да смо створени, баш овде, на Земљи, из посебних разлога Творца, а сва та
безграничност Универзума, да постоји само због човека, тако непоуздане и агресивне
јединке, која је, како видимо, у стању да доведе у питање, не само сопствени, него и
опстанак целе планете. И то једине која ваља за живот. Као да је уз ген за настанак и развој
човека, одмах до њега уграђен и ген за деструкцију и уништење окружења од кога живи и
опстаје.
Информационо (мисаоно) поље, као целина, нема никакав антрополошки циљ, већ се
понаша узрочно-последично, повинујући се законима унутрашње логике, као Универзално
биће, које, по сопственој природи, не може имати фокус и “преусмерити пажњу” на неки
локални догађај или на било ког појединца, ма колико био моћан и важан овде Земљи.

ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART 154

Човекова посебност је у томе што је савршеније паковање од свих осталих, са посебном
биодинамиком и једини има разум, свест и машту. Кључно питање јесте формула
паковања мисли (информација) при имплозији, што наравно, одређује и формулу при
распакивању, тј. при експлозији. У оба случаја, најважнији је квант угла, јер је он пресудно
важан за паковање енергетског поља у форму будућих честица материје. Већ сам помињао
паковање полимера протеина, а такав је случај са свим молекулима. Како би се иначе
хромозом човека, дугачак скоро два метра, спаковао у ћелију величине неколико десетина
микрона (10 – 100μm. Бела крвна зрнца су најситнији: 3-5μm, до нервна ћелија, са својим
разгранатим крацима може бити дугачка 1м, па и више. Код жирафе и до 3м у врату.) Како
се у ћелију смести око 150 различитих органела? Угао паковања је пресудан за
функционалну форму органских једињења . (ДНК, протеина, масти ...).
Нумеричка вредност бездимензионе константе фине структуре - алфа (0.007297352536),
која зависи од скале енергије на којој се мери, је мера односа два суседна кванта енергије.
Постоје само кванти енергије који чине све, те се не може рећи да испуњавају неки
простор, јер он не постоји сам по себи. Енергетско поље је све што постоји, издељено на
кванте. Вредност алфе и даље остаје велика непознаница и загонетка, шта суштински
представља тај мистиреиозни број, кога многи физичари држе увећаног на зиду, да им је
стално пред очима.
Кад се у појединим деловима скупа С, тј. у садашњем Универзуму, елементи тог скупа тако
уреде да личе на скуп А у малом, (имају сложен нервни систем и свест), односно, имају
делић урeшености оног Ума из скупа А, онда тај делић себе зове човеком, остатак скупа С
зове Универзумом и сл., а скуп А, човек назива Богом, Творцем и слично.
Будући да је човек енергетски веома зависно и неефикасно биће, стално је заузет борбом за
пре-живљавање, човек нужно постаје егоцентричан: све мери у односу нас своје, иначе
ограничене способности и могућности – све види локално. Да би олакшао своје
бивствовање у овом свету, да не би “потонуо”, хваата се једном руком за нешто, а другом
“плива” у немирном мору живота. Временом је закључио, да је најбоље да томе за шта се
придржава, припише својства свемоћног Творца, који, будући да је створио све па и
човека, сигуно “зна шта ради” и да води рачуна о целој творевини, а о човеку посебну,
будући да је главни циљ и смисао целокупног стваарања. Тако човек олакшава себи живот
и скида одговорност са себе.
Много је теже схватити стварну, физичку реалност природе и законе који њоме управљају.
Још је теже свесно пристати на ту реалност, “пустити” обе руке и “пливати” сам у
енергетском пољу Свемира – енергетког поља, као сложено упакован делић тог истог поља
и у интеракцији са њим, свесно прихватајући последице деловања постојећих закона тог
поља. Утешно је знати да је сваки појединац помало Бог (као и свака животиња, биљка,
камен, сваки хемијски елемент...), али је врло неугодно сазнање да си, у динамичком
процесу кроз које пролази поље и сам привремени и пролазни ентитет – један од безброј
сличних. Пролазност живота је условљена деловањем II Законом термодинамике, једнм од
најважнијих у Космосу, јер по њему све настаје и све нестаје.
Много је лакше живети лаички, у незанању, а много је лепше и природније. Као слаб и
уплашен, човек се окреће Богу и моли га, да га чува и спаси; да мења универзалне и
општеважеће законе природе, од случаја до случаја, како је коме потребно. Суровост
услова у којима је човек живео у свом еволуционом развоју, сасвим оправдавају његову
потребу за Богом и молитвом, јер му то олакшава живот и даје наду да ће преживети и
заслужити “живот вечни”. Идеја вечног живота је исконска потреба људског ума и има
порекло у вечно постојећем Уму/информационом пољу, од кога је све и настало, па и
људски ум.
Али, II Закон термодинамике је неумитан. Захваљујући њему, Универзум (а тиме и сав
живот), су добили динамичка својства и димензију времена. Када, по том истом закону, не
буде више разлике у енергетком потенцијалу између две тачке у Универзуму, неће бити ни
тока енергије; неће бити никаквих догађаја; нестаће димензија времена – све ће стати. А,
то је исто као да не постоји ништа, у физичком смислу. Али остаје вечна енергија мисли –
инфорамцоно поље, из кога може поново настати нека трансформацја у неки, нови
физички Свет, са сличним или бољим Законима, па и бољим људима. Што да не? Такав
развој будућих догађаја би одговарао заговорницима теорије о вечном, осцилантном
Космосу.

155 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART

 CITATI O PESNIŠTVU

Postoje trenuci u kojima, preko jedne jedine reči, jedne jedine rime, pisac pesme
uspeva da se nađe tamo gde niko pre njega nije bio, dalje, možda, nego što je i sam
želeo. Onaj ko piše pesmu piše je najviše zato što je pisanje stihova izuzetan
pokretač svesti, razmišljanja, razumevanja vaseljene. Kada jednom iskusi to
pokretanje, više nije u stanju da ispusti priliku da ga iskusi ponovo; postaje
zavisan od procesa, onako kako drugi postaju zavisni od droge ili alkohola.

Josif Brodski

Pesnik se igra, ali to nije dečja igrarija. Upravo u ovome i leži tajna metoda
maštanja. Ono što pesnik izmašta na ovakav način, postaje činjenica koju niko na
ovom svetu ne može da porekne.

Slobodan Škerović

Moć sna je u sanjanju, u postojanju koje ne zna za moć buđenja. Pesnik svoju
maštu, ili san, prevodi u život i taj izmaštani život prevlađuje nad ovim na silu,
zkonima prirode, ili ljudi, nametnutim.
Slobodan Škerović

Proživljavanje paralelnog života u mašti nužno je pesniku jer je taj život onaj u ko-
jem se odluke, donete u sili koja ne pati, sastavljaju i obznanjuju. Prvo tamo, a tek
onda na papiru, na koji se pesnik potpisuje bezrezervno.

Slobodan Škerović

156

Живко Теодосић
Поглед за крај
Једном, ако ме нема... дуго... – онда знај;
Најчистије душе поклон – твога ока сјај;
Желео бих – мио – један поглед за крај;
Последњи и нежан – за мој опроштај.
Погледај у небо – у звездани ноћни свод;
У сазвежђу „Близних душа“ – једна нова
блиста;
Горе, где су земни снови – моје маште плод;
Чекаће те вечно, једна љубав – искрена и
чиста.
Из бескраја, вечног плаветнила;
Низ умилни и благи – Сунчев зрак;
Са звезданих – небеских висина;
Послаћу ти ову песму – моје душе знак.
Дочекај је са осмехом – као некад мене;
Рећи ће ти нежно, све што нисам смео;
Једина си радост била, срцу које вене;
Сваки сусрет кратки, вредео је живот цео.
Једном, када згасне ока сјај, а небо засија;
Сазнаће се тајна – видеће је цео свет;
На звезданом своду, биће најасјанија;
Твоја душа рајска – Јужног неба цвет.
Меша Селимовић: „Душа често може да одржи тијело, али тијело душу никад!“
157
PESAK U ZUBIMA
Т а м о ...
где свака моја, мис'о завршава;
где моје снове, машта оживљава;
где среће моје, умрла је слава;
тамо – сахрањена – моја љубав спава.
Тамо...
где песме ове, не допире глас;
где срце трепери, к'о на ветру влас;
где болу моме, нећу наћи спас;
тамо, ничега нема – јер нема нас.
Тамо...
где астрална сенка, нечујно се њише;
где љубави мртвој, ни име не пише;
где лију сузе жала, к'о потоци кише;
“Узалуд је будим“ – не чује ме више.
– о–
Овде ...
је, бледо лице, једног бола;
срце ропти – сломљено на пола;
душа празна – река без извора;
реч без гласа, због речи прекора;
Овде …
скрханоме телу, последња је миља;
корак клеца – на домаку циља;
поглед лута – с' краја – на крај диља;
рука, сеже к'небу – молећ' да засија...
Пут успења – вечна, стаза плава;
Да се винем и Господа питам: сан је, или
јава?
Што ми узе разум, мис'о очарана?
Верујућ' да љубав – Његова је слава.
http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com/
158