JNA I SVI NJENI PUČEVI KOJI SU

TREBALI DA SE DESE, A NISU: Kako je

vojni udar protiv vrha vojske postao
udar podrške

AUTOR: Andrej Mlakar

Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi
bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se
zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da
se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha
i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su
pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u
karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih
predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg.
Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da
su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali
nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina.
Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik
Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio
da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da
do njegove realizacije nije moglo ni doći“.
Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko
Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su
bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante
Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.
„Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče
mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo
Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju
poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu
odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako
svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“.
Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada
kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko
meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima
su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra
unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine.
Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na
taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim
rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo
obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju
većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta,
govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak
države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman
odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.
Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine
organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese
odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi
Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod
izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi
se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni
vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta
nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a
takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe,
pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim
memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od
koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u
jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom
sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo.
Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe
neodlučnost vojnog vrha.
S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi
Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih
strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12
hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je
eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja
26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u
generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski,
Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900
-2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala
celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH.
Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih
na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi,
borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u
Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti
karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod
kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je
iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je
Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se
na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez
logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima.
Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao
glineni golubovi…
Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika,
podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države.
Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima
nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva
je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za
protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno
angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta.

Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno
sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske
motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu
saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba,
generala Blagoja Adžića.
U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta
pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da
im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna
jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i
tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak
Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici,
udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim
vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se
ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak
ubacio tada general Vuk Obradović.

Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general
pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane
Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je
razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General
Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i
preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da
se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i
prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da
smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog
dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA
adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili
gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se
pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da
je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje
dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.
Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila
primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni
u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada
vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim
jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA.
U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska
brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da
deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa
haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima
kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio
pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da
kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se
radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general
Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo
uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da
general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako
su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen
u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku
generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali
informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo
da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je
ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti
može.

Početak drugog puča

Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira
da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to
uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna
grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa
oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića.
Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera
u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom
četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme
komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio
pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna
četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra
oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme
bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je
otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest
da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu
ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO.
Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer
bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do
međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu
ratnog vazduhoplovstva.
Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska
mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz
sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je
urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje
podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih
nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i
vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet
i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i
na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta
Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i
Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među
specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su
da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze
podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista.
Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u
redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To
je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i
završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj
narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je
grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili
ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog
razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti
zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije
za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u
kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu
pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da
deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra
jedinica je krenula put Vukovara.
Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom
predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir
Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je
izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč:
Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo
Kadijević je rekao:
“ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih
opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je
bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi.
Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji
su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek
januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je
general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.

Zaključak
Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i
Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH,
na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao
takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i
marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem
je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice
govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč
osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili
spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o
mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije
vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.
https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-
trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/