Valter Benjamin

MA­LE MAJ­STO­RI­JE
Uz ovaj pre­vod. – Be­nja­mi­no­vi ese­ji­stič­ko-na­ra­tiv­ni za­pi­si ko­ji sle­de iza­bra­ni su iz knji­ge
Denk­bil­der, ko­ju je iz au­to­ro­ve ostavš­ti­ne svo­je­vre­me­no pri­re­dio Te­o­dor V. Ador­no. Pod
tim na­slo­vom na­la­zi se i u kri­tič­kom iz­da­nju Be­nja­mi­no­vih Sa­bra­nih spi­sa. Na­slov za tu
zbir­ku tek­sto­va, me­đu­tim, ni­je la­ko pre­ve­sti na srp­ski je­zik. A upra­vo taj iz­raz Denk­bild
uka­zu­je na bit­no svoj­stvo Be­nja­mi­no­vog pi­sa­nja, na­ro­či­to kad je reč o tek­sto­vi­ma ko­ji ne
spa­da­ju u ve­li­ke ras­pra­ve i ese­je. Denk­bild ni­je, na­po­slet­ku, bi­la sa­mo Be­nja­mi­no­va omi­
lje­na for­ma pi­sa­nja ne­go je ot­kri­va­mo i kod au­to­ro­vih pri­ja­te­lja, Ern­sta Blo­ha, Te­o­do­ra
Ador­noa, Zig­fri­da Kra­ka­u­e­ra, obe­le­ža­va­ju­ći u spi­sa­telj­skoj prak­si spe­ci­fi­čan od­nos pre­ma
kri­tič­kom miš­lje­nju i nje­go­voj otvo­re­no­sti.
Na iz­raz u pi­ta­nju Be­nja­min je na­i­šao kad je iz­u­ča­vao dra­mu iz vre­me­na ne­mač­kog
ba­ro­ka. On je ozna­ča­vao am­ble­mat­ske sli­ke, sli­ke-mo­zga­li­ce, ko­je su sa­opšta­va­le iz­ve­snu
mi­sao, ali ko­ju ni­je uvek bi­lo la­ko od­go­net­nu­ti. U tom smi­slu ga sre­će­mo i kod Ge­tea i
Le­sin­ga. Za raz­li­ku od ne­mač­kog bild­den­ken, što bi zna­či­lo mi­sli­ti-u-sli­ka­ma ili ta­ko­zva­no
sli­ko­vi­to miš­lje­nje, sli­ka i miš­lje­nje se u iz­ra­zu Denk­bild zdru­žu­ju još teš­nje. Sa­ma sli­ka je
ona ko­ja mi­sli. Ona je me­dij u ko­joj ina­če ne­iz­re­ci­va mi­sao mo­že da do­đe do gla­sa i da
ko­mu­ni­ci­ra s na­ma, baš kao što s na­ma, pre­ma de­fi­ni­ci­ji, ko­mu­ni­ci­ra­ju ne­be­ske i du­hov­
ne po­ja­ve, sve­ti li­ko­vi, na iko­na­ma i fre­ska­ma ko­je na­zi­va­mo – pre­vo­de­ći grč­ko ζωγραφικη
– ži­vo­pi­si. Ako bi­smo se po­ve­li za de­mo­nom ana­lo­gi­je, on­da bi naj­ce­lis­hod­ni­ji pre­vod
RED VOŽNJE

za Denk­bild mo­gao da bu­de upra­vo srp­ski neo­lo­gi­zam mi­slo­pis.

U Be­nja­mi­no­vom slu­ča­ju, za mi­slo­pis mo­že­mo opi­sno re­ći da je u pi­ta­nju krat­ka pro­zna
for­ma ko­ja se ko­le­ba iz­me­đu knji­žev­nog go­vo­ra i kri­tič­ke te­o­ri­je druš­t va. U in­ven­ci­ji
mo­der­nog du­ha, pri­po­ve­da­nje, sli­ka i miš­lje­nje se sta­pa­ju u di­ja­lek­tič­ko troj­stvo. I ta­ko
na­sta­je svo­je­vr­sna sim­bi­o­za mi­sli i čul­nog is­ku­stva. Mi­sli­lač­ka sa­dr­ži­na se, pod ma­skom
svo­je­vr­sne na­ra­tiv­ne re­flek­si­je, po­ja­vlju­je kao pro­zna sli­ka ina­če ne­mi­sli­vih pred­me­ta.
Be­nja­min nam, iz okri­lja svo­je po­e­ti­ke pi­sa­nja ko­ja se osla­nja o ale­go­rij­sku pro­duk­tiv­nost
u zna­če­nji­ma, ka­zu­je mi­sli ko­je je­zič­ka sli­ka au­tor­ski upri­zo­re­nog sve­ta oko nas, ju­če­raš­njeg
ili da­naš­njeg, mi­sli kao svo­je. To je naj­pre vi­dlji­vo u nje­go­vim knji­ga­ma Jed­no­smer­na
uli­ca i Ber­lin­sko de­tinj­stvo. Ako je de­lo, ka­ko je go­vo­rio Be­nja­min, ma­ska smr­ti ono­ga što
nam je bi­lo da­to da mi­sli­mo i što mo­že­mo na­z va­ti kon­cep­ci­jom, on­da je ža­nr pi­sa­nja
ko­ji za­ti­če­mo u mi­slo­pi­si­ma, a ko­ji se od­ri­če ce­lo­vi­to­sti i pri­sva­ja ta­ko­zva­ne ma­le for­me,
naj­bo­lja mo­guć­nost da sve što je miš­lje­no ili na­go­veš­te­no u ne­koj kon­cep­ci­ji bu­de oču­
va­no kao ži­vo i de­lat­no. Otu­da će Ador­no, po­vo­dom ta­kvog Be­nja­mi­no­vog pi­sa­nja ko­je
ne­pre­sta­no pro­ble­ma­ti­zu­je svoj od­nos pre­ma poj­mov­nom miš­lje­nju, po­jedno­stavlјe­no
re­ći da se u mi­slo­pi­si­ma evo­ci­ra neš­to što ne mo­že bi­ti re­če­no re­či­ma. Mi­slo­pi­si nam su­
ge­ri­šu ono ne­is­ka­zi­vo, baš kao što to či­ni i Ni­če­o­vo afo­ri­stič­ko pi­sa­nje. Pri­ro­da mi­slo­pi­sa
nam, na kra­ju, uka­zu­je da o nje­mu ne mo­že­mo go­vo­ri­ti kao o ne­kom stro­go utvr­đe­nom

62
 žan­ru, jer bi­smo ta­ko pre­vi­de­li suš­tin­sku flu­id­nost ko­ja ga od­li­ku­je i ko­ja mu omo­gu­ća­va
da do­spe do uvi­da ko­je te­o­rij­ske for­mu­la­ci­je ni­su u sta­nju da pred­vi­de, i to pre sve­ga kad
je reč o Be­nja­mi­no­vim ve­li­kim te­ma­ma, o je­zi­ku, is­ku­stvu i po­i­ma­nju isto­ri­je.
J. A.

Pla­ton­ska lјubav
Suš­ti­na i vr­sta ne­ke lјubavi naj­stro­že se ocr­ta­va u sud­bi­ni ko­ju ona na­me­nju­je ime­nu
– pre­zi­me­nu. Brak ko­ji že­ni od­u­zi­ma nje­no iz­vor­no po­ro­dič­no ime i za­me­nju­je ga
muževlјevim ne ostavlјa – a to je isti­ni­to u go­to­vo sva­koj bli­sko­sti po­lo­va – ni nje­go­vo ne­
tak­nu­to. I ono bi­va oba­vi­je­no, okru­že­no ne­žnim na­dim­ci­ma pod ko­ji­ma se ono če­sto vi­še
ne pojavlјuje go­di­na­ma, pa ni de­ce­ni­ja­ma. Na­su­prot bra­ku shva­će­nom u ovom ši­ro­kom
smi­slu, i ko­ji mo­že da bu­de odre­đen sa­mo ta­ko, u sud­bi­ni ime­na, a ne sud­bi­ni te­la, pla­ton­
ska lјubav po­pri­ma oda­tle svoj je­di­ni au­ten­tič­ni smi­sao, svoj je­di­ni smi­sao za ko­ji se vre­di
za­in­te­re­so­va­ti: kao lјubav ko­ja se ne zadovolјava ime­nom ne­go vo­li volјenu oso­bu u ime­nu,
po­se­du­je je u ime­nu i na ru­ka­ma je no­si u ime­nu. Da ta lјubav ču­va i šti­ti ne­tak­nu­tim ime
i pre­zi­me volјene oso­be, sa­mo je istin­ski iz­raz te na­pe­to­sti, te na­klo­no­sti iz­da­le­ka, što se
na­zi­va pla­ton­ska lјubav. Za tu lјubav eg­zi­sten­ci­ja volјene oso­be pro­is­ti­če iz nje­nog ime­na
kao što zra­ci iz­bi­ja­ju iz raspalјenog og­njiš­ta. Ta­ko Bo­žan­ska ko­me­di­ja ni­je niš­ta dru­go ne­go
au­ra oko Be­a­tri­či­nog ime­na; to je naj­moć­ni­ja pred­sta­va to­ga da sve si­le i for­me ko­smo­sa
pro­is­ti­ču iz ime­na ko­je ne­spu­ta­no iz­vi­re iz lјubavi.

Jed­nom je ni­jed­nom
Naj­čud­no­va­ti­ji do­kaz za to na­la­zi­mo u ero­ti­ci. Do­kle god se tru­di­te da, uz stal­nu sum­nju
da li će vas usli­ši­ti, pri­do­bi­je­te ne­ku že­nu, is­pu­nje­nje va­še že­lje mo­že da se od­i­gra sa­mo u
ve­zi s tom sum­njom, na­i­me kao oslo­bo­đe­nje, kao od­lu­ka. Ali tek što je ona ostva­re­na u tom
ob­li­ku, on­da mo­že na nje­no me­sto da se po­ja­vi ne­ka no­va, ne­pod­noš­lji­va če­žnja za is­pu­
nje­njem, či­stim i go­lim. U na­šem se­ća­nju pr­vo is­pu­nje­nje je vi­še ili ma­nje ap­sor­bo­va­no u
od­lu­ci, da­kle u nje­noj funk­ci­ji u od­no­su na sum­nju, i ono po­sta­je ap­strakt­no. Ta­ko ono
Jed­nom, ako se me­ri pre­ma go­lom, ap­so­lut­nom is­pu­nje­nju, mo­že po­sta­ti Ni­jed­nom. Obr­
nu­to, to go­lo, ap­so­lut­no is­pu­nje­nje mo­že, u erot­skom smi­slu, da iz­gu­bi svo­ju vred­nost
go­log, ap­so­lut­nog is­pu­nje­nja. Ta­ko, ako nam ne­ka ba­nal­na avan­tu­ra, bru­tal­no i ne­na­da­no
is­kr­sne u se­ća­nju, ona nas po­ve­zu­je s te­lom, i mi taj Pr­vi put po­niš­ta­va­mo i na­zi­va­mo Ni­
jed­nom, jer tra­ga­mo za pu­te­vi­ma bek­stva svo­jih na­da­nja da bi­smo is­ku­si­li ka­ko se že­na
pred na­ma uz­di­že kao tač­ka ukrš­ta­ja tih pu­te­va. U Don Hu­a­nu, sreć­nom de­te­tu lјubavi,
taj­na le­ži u to­me ka­ko on mu­nje­vi­to, u svim svo­jim avan­tu­ra­ma, od­lu­ku i naj­sla­đe osva­ja­nje
isto­vre­me­no do­no­si i po­sti­že, pod­gre­va na­da­nje u opi­je­no­sti i an­ti­ci­pi­ra od­lu­ku u veš­ti­ni
za­do­bi­ja­nja. To uži­va­nje jed­nom-za-svag­da, to ulan­ča­va­nje vremenâ, mo­že bi­ti iz­ra­že­no
je­di­no mu­zič­ki. Don Huan iz­i­sku­je mu­zi­ku kao va­tre­ni pe­har lјubavi.

63
 Si­ro­maš­tvo je uvek bez iče­ga
Ni­jed­na ga­la lo­ža ne­ma ta­ko pre­ko­mer­nu ce­nu kao ula­zni­ca za pri­ro­du pod otvo­re­nim
Bož­jim ne­bom, jer ona, za ko­ju smo ipak zna­li da se ta­ko ve­li­ko­duš­no nu­di skit­ni­ca­ma i
pro­sja­ci­ma, bo­si­ma i go­li­ma, svo­je naj­o­puš­te­ni­je, naj­ve­dri­je i naj­či­sti­je li­ce ču­va za bo­ga­te
dok kroz ve­li­ke pro­zo­re u prizemlјu ula­zi u nji­ho­ve hla­do­vi­te i se­no­vi­te oda­je – toj ne­mi­lo­
srd­noj isti­ni ita­li­jan­ska vi­la pod­u­ča­va onog ko pr­vi put ula­zi kroz nje­na vra­ta da bi ba­cio
po­gled na mo­re i pla­ni­ne, po­red ko­jih ono što je ra­ni­je vi­deo napolјu ble­di po­put Ko­da­ko­
ve fo­to­gra­fi­je po­red de­la jed­nog Le­o­nar­da. Da, pre­deo je oka­čen za nje­ga u okvi­ru pro­zo­
ra, a Bog ga je, sa­mo za nje­ga, pot­pi­sao ru­kom maj­sto­ra.

Pre­bli­zu
U snu se na­la­zim na le­voj oba­li Se­ne, is­pred Bo­go­ro­di­či­ne cr­kve. Sma­tram da se na­la­zim
na tom me­stu, ali ne­ma ni­čeg što li­či na Bo­go­ro­di­či­nu cr­k vu. Tu su je­di­no po­sled­nji osta­ci
ma­si­va ne­kog zda­nja od ope­ke nad ko­jim se iz­di­že vi­so­ka dr­ve­na me­ša­li­ca za be­ton. A ja
sam ob­u­zet če­žnjom. Upra­vo tu gde se, u snu, na­la­zim ob­u­zet sam če­žnjom za Pa­ri­zom. Pa
ot­ku­da on­da ta če­žnja? I oda­kle po­ti­če ta pot­pu­no iz­ob­li­če­na, neprepoznatlјiva ma­sa? – Eto,
u snu sam se su­vi­še pri­ma­kao. Ne­ču­ve­na če­žnja ko­ja me je za­hva­ti­la u sr­cu žu­đe­nog pred­
me­ta ni­je bi­la če­žnja ko­ja, po­la­ze­ći iz­da­le­ka, stre­mi ka ne­koj sli­ci. Bi­la je to bla­že­na če­žnja
ko­ja, pre­šav­ši već prag sli­ke i za­po­sed­nu­tog, po­zna­je sa­mo još sna­gu ime­no­va­nja, po­čev­ši
od ko­jeg volјeni pred­met ži­vi, pre­i­na­ča­va se, sta­ri, pod­mla­đu­je, i li­še­no sli­ke je­ste pri­be­žiš­
te svih sli­ka.

Pre­ćut­ki­va­nje pla­no­va
Ne­ma mno­go pra­zno­ve­ri­ca ko­je su to­li­ko ra­ši­re­ne kao pra­zno­ve­ri­ca ko­ja lјude spre­ča­va
da dru­gi­ma go­vo­re o svo­jim naj­va­žni­jim na­me­ra­ma i pla­no­vi­ma. Ta­kav stav ne pro­ži­ma
sa­mo sve druš­tve­ne slo­je­ve već se od­no­si na čo­ve­ko­ve mo­ti­va­ci­je od sva­ke vr­ste, od naj­
ba­nal­ni­jih do naj­skro­vi­ti­jih. On iz­gle­da ta­ko oče­vid­no i raz­bo­ri­to da će mno­gi po­mi­sli­ti da
ne­ma osno­va da se u tom slu­ča­ju go­vo­ri o pra­zno­ve­ri­ci. Za ne­kog čo­ve­ka, ko­me neš­to ni­je
poš­lo za ru­kom, niš­ta ni­je razumlјivije od to­ga da po­ku­ša da za se­be za­dr­ži svoj ne­u­speh i
pre­ću­ti svoj na­um, i ta­ko osi­gu­ra nje­go­vu mo­guć­nost. Ali, to je sa­mo gor­nji sloj nje­go­vih
raz­lo­ga, lak ba­nal­nog, ko­ji pri­kri­va dublјe raz­lo­ge. Is­pod gor­njeg, po­sto­ji dru­gi sloj ko­ji ima
ob­lik ma­glo­vi­tog zna­nja o slablјenju de­lat­ne sna­ge za­to što u sa­opšta­va­nju do­la­zi do mo­
tor­nog pra­žnje­nja, do sup­sti­tu­tiv­nog mo­tor­nog zadovolјenja pu­tem re­či. Ret­ko se ozbilјno
gle­da, ko­li­ko taj pro­blem za­slu­žu­je, na taj ra­z a­ra­ju­ći ka­rak­ter re­či, a ko­ji po­zna­je­mo
zahvalјujući naj­e­le­men­tar­ni­jem is­ku­stvu. Sma­tra se da su go­to­vo svi naj­pre­sud­ni­ji na­u­mi
po­ve­za­ni s ne­kim ime­nom, čak te­sno spreg­nu­ti s njim, i on­da bi­va ja­sno ko­li­ko bi nas koš­
ta­lo zadovolјstvo da ga iz­u­sti­mo. Ali, ne­ma sum­nje da je taj dru­gi sloj pra­ćen tre­ćim. On je

64
pred­sta­va o to­me ka­ko da se, bez zna­nja dru­gih, na­ro­či­to prijatelјa, uz­vi­si­mo kao da se
us­pi­nje­mo ste­pe­ni­ci­ma ne­kog pre­sto­la. A ni to ni­je sve; ono po­sled­nje i naj­gor­če, do či­je
du­bi­ne do­se­že Le­o­par­di kad ka­že da „pri­zna­nje sop­stve­ne pat­nje ne iza­zi­va sa­u­češ­će ne­go
zadovolјstvo, i da ne sa­mo kod neprijatelјa ne­go kod svih lјudi ko­ji su sa­zna­li za va­šu pat­nju
ne po­bu­đu­je tu­gu ne­go ra­dost, jer vi­de u to­me do­kaz da ste ma­nje vred­ni, a da su oni otu­
da vi­še vred­ni“. Ali, ko­li­ko lјudi bi bi­lo u sta­nju da po­ve­ru­je se­bi da bi ra­zum tre­ba­lo da im
do­šap­ne taj Le­o­par­di­jev uvid? Ko­li­ko ga njih, zgro­že­nih gor­či­nom tog sa­zna­nja, ne bi
isplјunuli? Tu sad pak na­stu­pa pra­zno­ve­ri­ca, far­ma­ce­ut­ski kon­cen­trat naj­gor­čih sa­sto­ja­ka,
či­ji ukus ni­ko ne bi bio ka­dar da pod­ne­se po­je­di­nač­no i odvo­je­no. Čo­ve­ku je znat­no mi­li­je
da se po­zi­va­njem na na­rod­ni obi­čaj i iz­re­ku po­ko­ri tam­nom i za­go­net­nom ne­go da do­zvo­
li da se u je­zi­ku čo­ve­ko­vog zdra­vog ra­zu­ma ogla­si sva okrut­nost i sva pat­nja ži­vo­ta. 

Na če­mu ne­ko spo­zna­je svo­ju sna­gu

Na svo­jim po­ra­zi­ma. Ta­mo gde ni­smo us­pe­li zbog svo­je sla­bo­sti, sti­di­mo je se i pre­zi­
re­mo se­be. Ali ta­mo gde smo ja­ki, pre­zi­re­mo svoj po­raz, sti­di­mo se svo­je lo­še sre­će. Da li
svo­ju sna­gu pre­po­zna­je­mo pu­tem po­be­de i sre­će? Ko ne zna da se nje­go­ve najdublјe sla­
bo­sti, da­kle, naj­vi­še po­ka­zu­ju upra­vo kao sna­ga? Ko ni­je već ose­tio, po­sle po­be­de u bor­bi
ili lju­ba­vi, ka­ko ga, kao sla­do­stra­sna je­za od sla­bo­sti, za­hva­ta pi­ta­nje: zar ja, s mo­jom sil­nom
sla­boš­ću? Druk­či­ji je slu­čaj s ni­zom po­ra­za kad upo­zna­je­mo sve tri­ko­ve ko­ji nas po­di­žu na
no­ge i kad se ku­pa­mo u sti­du kao u zma­je­voj kr­vi. Bi­lo da je to sla­va, al­ko­hol, no­vac, lju­bav
– u če­mu je ne­či­ja ja­ka stra­na, on ne po­zna­je ni čast ni strah da će bi­ti isme­jan, ni­ti ika­k vo
dr­ža­nje. Ni­je­dan je­vrej­ski tr­go­vac pre­pre­de­njak ne­će iz­gle­da­ti po­me­te­ni­ji pred svo­jim
muš­te­ri­ja­ma ne­go što je to bio Ka­za­no­va pred Šar­pi­jo­no­vom.4 Ta­k vi lju­di na­la­ze sklo­niš­te
u svo­joj ja­koj stra­ni. To je, da­bo­me, na­ro­čit i stra­šan na­čin bo­rav­ka, i to je ce­na sva­ke sna­ge.
To zna­či ži­ve­ti u ten­ku. Bo­ra­vi­mo unu­tra, ble­sa­vi smo i ne­pri­stu­pač­ni, strovalјujemo se u
sve ra­ke, su­da­ra­mo se sa svim pre­pre­ka­ma, pre­bi­ra­mo po sme­ću i na­gr­đu­je­mo zemlјu. Ali,
sa­mo kad smo ta­ko isprlјani, mi smo ne­po­be­di­vi.

 O ve­ro­va­nju u stva­ri ko­je su nam pred­ska­za­ne

Is­tra­ži­va­nje sta­nja u ko­jem se na­la­zi onaj ko pri­zi­va mrač­ne si­le je­dan je od naj­si­gur­ni­jih
i naj­kra­ćih pu­te­va u sa­zna­nju i kri­ti­ci tih istih si­la. Jer sva­ko ču­do ima dve stra­ne: pr­va je
okre­nu­ta pre­ma ono­me ko ga či­ni, a dru­ga pre­ma ono­me ko ga pri­hva­ta. A ni­je re­dak slu­
čaj da je dru­ga po­uč­ni­ja od pr­ve, poš­to ona u se­be već uklju­ču­je nje­go­vu taj­nu. Ne­ko sli­ku
svog ži­vo­ta iz­vla­či pu­tem gra­fo­lo­gi­je ili hi­ro­man­ti­je, sa­sta­vlja svoj ho­ro­skop, pa će­mo se

4 La Char­pil­lon, le­pa se­dam­na­e­sto­go­diš­nja lon­don­ska pro­sti­tut­ka ko­ja ne sa­mo da je odo­le­va­la Ka­za­

no­vi­nom šar­mu ne­go je tog ve­li­kog za­vod­ni­ka pot­pu­no po­me­la, pri če­mu je još i uži­va­la u to­me. Da­vao
joj je no­vac i sil­ne po­klo­ne, a ona ga je bez­ma­lo do­ve­la do sa­mo­u­bi­stva. [Sve na­po­me­ne ov­de po­ti­ču od
pre­vo­di­o­ca.]

65
ovaj put za­pi­ta­ti sa­mo: šta se de­ša­va s njim? Vo­le­li bi­smo naj­pre da po­mi­sli­mo da je reč o
ne­kom po­re­đe­nju i is­pi­ti­va­nju. Vi­še ili ma­nje skep­tič­no pro­ve­ra­va­će­mo tvrd­nju za tvrd­njom.
Za­pra­vo, niš­ta od to­ga. Pre su­prot­no. Pre sve­ga, ra­do­zna­lost u po­gle­du is­ho­da, ta­ko go­ru­
ćeg kao kad bi on če­kao ve­sti o ne­ko­me ko mu je va­žan, ali mu je pot­pu­no ne­po­znat. Go­
ri­vo za ovu va­tru je­ste su­je­ta. Ubr­zo je ta va­tra og­nje­no mo­re, jer je on sad na­le­teo na
sop­stve­no ime. Ali, ako je eks­po­ni­ra­nje ime­na već po se­bi je­dan od naj­ja­čih za­mi­sli­vih
uti­ca­ja ko­ji de­lu­je na onog ko ga no­si (Ame­ri­kan­ci to ko­ri­ste ve­o­ma prak­tič­no ta­ko što se
u sve­tle­ćim re­k la­ma­ma obra­ća­ju Smi­tu i Bra­u­nu), ono se u pred­ska­zi­va­nju, po se­bi
razumlјivo, po­ve­zu­je sa sa­dr­ža­jem ono­ga što se ka­zu­je. Ali, s tim sto­ji ova­ko: ta­ko­z va­na
unu­traš­nja sli­ka sop­stve­nog bi­ća, ko­ju u se­bi no­si­mo, iz mi­nu­ta u mi­nut je­ste či­sta im­pro­
vi­za­ci­ja. Ona se, ako ta­ko mo­že­mo re­ći, pot­pu­no pri­la­go­đa­va ma­ska­ma ko­je on za se­be
kon­stru­i­še. Svet je ar­se­nal ta­k vih ma­ski. Je­di­no čo­vek tu­ro­ban, ko­ji ve­ge­ti­ra, tra­ga za njim
u se­bi da bi se pre­ru­ša­vao. Jer mi smo ve­ći­nom si­ro­maš­ni u tim sli­ka­ma. Otu­da nas niš­ta
vi­še ne usre­ću­je ne­go kad nam ne­ko pri­la­zi s hr­pom eg­zo­tič­nih ma­ski i nu­di nam sad ret­ke
pri­mer­ke, ma­sku ubi­ce, ma­sku fi­nan­sij­skog mag­na­ta, ma­sku mo­re­plov­ca na du­ge plo­vid­be.
Nji­ho­vo raz­gle­da­nje nas za­ča­ra­va. Vi­di­mo kon­ste­la­ci­je, tre­nut­ke, u ko­ji­ma smo istin­ski bi­li
jed­na od njih, ova ili ona, ili sve od­jed­nom. Sve hr­li­mo ka ovoj igri ma­ski kao opi­ja­nju i otu­
da su još i da­nas ži­vi ba­ca­či ka­ra­ta, hi­ro­man­ti i astro­lo­zi. Oni ume­ju da nas pre­ne­su u jed­nu
od tih ne­mih pa­u­za sud­bi­ne za ko­je se tek ka­sni­je pri­me­ću­je da sa­dr­že kli­cu ne­kog sa­svim
druk­či­jeg to­ka sud­bi­ne ne­go što je bio onaj ko­ji se od­vi­jao. Sud­bi­na mo­že da se za­u­sta­vi
po­put sr­ca, i to ose­ća­mo u sli­ka­ma bi­ća, na­šeg sop­stve­nog, pri­vid­no ta­ko oskud­nim, pri­
vid­no ta­ko la­žnim, ko­je nam šar­la­tan po­da­sti­re s du­bo­kim, za­ne­se­nim uža­sa­va­njem. A mi
uto­li­ko vi­še hi­ta­mo da mu da­mo za pra­vo što s vi­še žud­nje u se­bi ose­ća­mo sen­ke ni­kad
proživlјenih ži­vo­ta.

 Krat­ke sen­ke
Kad se pri­mi­če pod­ne sen­ke bi­va­ju sa­mo još cr­ni, oš­tri ru­bo­vi pod­no stva­ri, i sprem­ne
su da se, bez­gla­sno, ne­pred­vi­di­vo, po­vu­ku u svo­ju ja­zbi­nu, u svo­ju taj­nu. Ta­da je, u svo­joj
zbi­je­noj, na­preg­nu­toj pu­no­ći, kuc­nuo čas Za­ra­tu­stre, mi­sli­o­ca u „po­dne­vu ži­vo­ta“, u „let­
njem vr­tu“. Jer, po­put sun­ca u ze­ni­tu, sa­zna­nje naj­stro­že op­se­ca stva­ri.

Taj­ni znak
Usme­no se pre­no­se ove Šu­le­ro­ve re­či: U sva­kom sa­zna­nju, go­vo­rio je, mo­ra­la bi bi­ti
sa­dr­ža­na če­sti­ca ap­surd­no­sti, kao što za­pa­ža­mo da drev­ne ša­re na ći­li­mi­ma ili or­na­men­
tal­ni fri­zo­vi uvek ne­gde ne­znat­no od­stu­pa­ju od svo­je jed­no­lič­no­sti. Dru­gim re­či­ma: ni­je
pre­sud­no na­pre­do­va­nje od sa­zna­nja do sa­zna­nja, ne­go je od­lu­ču­ju­ća na­pr­sli­na u sva­kom
po­je­di­nač­nom sa­zna­nju. Ona je ne­pri­me­tan znak au­ten­tič­no­sti, ko­ji ih iz­dva­ja od sva­ke
se­rij­ske ro­be pro­iz­ve­de­ne po ša­blo­nu.

66
 Ka­za­no­vin is­kaz
„Ona je zna­la“, ka­že Ka­za­no­va o ne­koj svod­ni­ci, „da ja ne­ću ima­ti sna­ge da odem, a da
joj neš­to ne dam.“ Neo­bi­čan is­kaz. Ko­ja bi sna­ga bi­la po­treb­na da se svod­ni­ci ne pla­ti nje­
na uslu­ga? Ili, tač­ni­je, ko­ja je to sla­bost na ko­ju ona uvek mo­že da ra­ču­na? To je stid. Svod­
ni­ca je na pro­da­ju; ne i stid kli­jen­ta oko ko­ga se ona tru­di. Ob­u­zet sti­dom, on tra­ži ne­ko
skro­viš­te i na­la­zi naj­po­u­zda­ni­je: u nov­cu. Pr ­vi nov­čić na sto ba­ca dr­skost; stid uz nje­ga
do­da­je sto­ti­nu da bi se pri­krio.

Dr­vo i je­zik
Po­peo sam se uz ob­ro­nak i le­gao pod ne­ko dr­vo. Bi­la je to to­po­la ili vr­ba. Zaš­to ni­sam
za­pam­tio vr­stu? Za­to što je, dok sam gle­dao u kroš­nju i pra­tio nje­no le­lu­ja­nje, u me­ni od­
jed­nom ta­ko uza­vreo je­zik da su, u mo­joj pri­sut­no­sti, je­zik i dr­vo još jed­nom na­mah oba­
vi­li svo­je pra­sta­ro ven­ča­nje. Gra­ne, a sa nji­ma i kru­na, lјulјale su se zamišlјeno ili su se po­
vi­ja­le kao da od­bi­ja­ju; ma­le gra­ne su ispolјavale na­klo­nost ili nad­me­nost; liš­će se opi­ra­lo
na­glim la­ho­ri­ma, tre­pe­ri­lo pod nji­ma ili im is­ka­zi­va­lo do­bro­doš­li­cu; de­blo je bi­lo do­bro
uko­re­nje­no u tlo; a li­sto­vi su ba­ca­li sen­ke je­dan na dru­gi. Bla­gi ve­tar je za­svi­rao svad­be­nu
mu­zi­ku i usko­ro je ce­lim sve­tom br­zo raz­neo de­cu za­če­tu u ovoj lo­žni­ci, kao go­vor sli­ka.

Ru­let
Kao i sva­ka dru­ga strast, ru­let nu­di sa­zna­va­nje svog li­ca sa iskrom ko­ja, u pod­ruč­ju te­la,
ska­če iz jed­nog sre­diš­ta u dru­go, mo­bi­li­zu­ju­ći tek ovaj tek onaj or­gan, i u nje­mu sa­bi­ra i
ome­đa­va či­ta­vu eg­zi­sten­ci­ju. Tu je pre­dah odo­bren de­snoj ru­ci pre ne­go što ku­gli­ca upad­
ne u odelјak. Na­lik avi­o­nu, de­sni­ca pre­la­zi pre­ko ko­lo­na, ra­se­ja­va­ju­ći u svom pre­le­tu se­
men­ke že­to­na. Najavlјujući re­če­ni pre­dah, na­me­nju­ju­ći ga je­di­no uhu, to je tre­nu­tak kad
je ku­gli­ca tek uš­la u ko­vi­tlac i kad igrač na­pe­to po­sma­tra ka­ko for­tu­na šti­mu­je svo­je ni­ske
to­no­ve. U toj igri, ko­ja se obra­ća svim ču­li­ma, ne isklјučujući ni ata­vi­stič­ko ču­lo vi­do­vi­to­sti,
do­la­zi red i na oko. Sve mu broj­ke na­mi­gu­ju. Ali, ono ipak ni­je na od­lu­ču­ju­ći na­čin na­u­če­no
je­zi­ku mi­go­va, pa u ve­ći­ni slu­ča­je­va upa­da u za­blu­du u po­gle­du onih ko­ji mu se po­ve­ra­va­
ju. Za­to su tu, da­bo­me, oni ko­ji mu na­zna­ču­ju najdublјu pre­da­nost igri. Još tre­nu­tak je pred
njim ulo­že­ni iz­nos ko­ji je izgublјen. Kru­pi­je ga za­dr­ža­va. Ali, ne druk­či­je ne­go što od­boj­nost
od­ba­če­ne že­ne ne za­dr­ža­va lјubavnika. Nјegovu ru­ku vi­di na do­ma­ku svo­je; ipak, niš­ta ne
pred­u­zi­ma da bi je šče­pao. Igra ima stra­sne za­toč­ni­ke ko­ji je vo­le zbog nje sa­me, a ne zbog
tog što bi im ona do­ne­la. Čak i kad im sve uzme, oni u se­bi tra­že kri­vi­cu. On­da ka­žu: „Lo­še
sam igrao.“ I ta lјubav, no­se­ći u se­bi na­gra­du za nji­ho­vu žud­nju, ide do­tle da su i gu­bi­ci
volјeni, jer do­ka­zu­ju ko­li­ko su sprem­ni da za nju žr­tvu­ju. Toj vr­sti bes­pre­kor­nih vi­te­zo­va
sre­će pri­pa­dao je knez De­li­nje, ko­ji je to­kom mno­gih go­di­na po­sle Na­po­le­o­no­vog pa­da
vi­đan u pa­ri­skim klu­bo­vi­ma i ko­ji je bio ču­ven zbog dr­ža­nja s ko­jim je pri­hva­tao ogrom­ne

67
gu­bit­ke. Iz da­na u dan dr­žao se jed­na­ko. De­sna mu je ru­ka, ko­jom je ne­pre­sta­no na sto
ba­cao ogrom­ne iz­no­se, sve vre­me mla­ko vi­si­la. Ali le­va ru­ka mu je bi­la ne­po­kret­na i, na
de­snoj stra­ni gur­di, vo­do­rav­no za­de­nu­ta u pr­sluk. Ka­sni­je, sa­zna­lo se od nje­go­vog so­ba­ra,
na toj stra­ni gru­di je imao tri ožilјka – bi­li su to tač­ni oti­sci nok­ti­ju s tri pr­sta ko­ji su ta­mo
ne­pre­kid­no pa­zi­li da on za­dr­ži svo­ju ne­po­mič­nost.

Dalјina i sli­ke
Ne hra­ni li se zadovolјstvo ko­je se cr­pi u sve­tu sli­ka ne­kim tam­nim pr­ko­som upu­će­nom
zna­nju? Gle­dam napolјe u pre­deo: tu je mo­re u za­to­nu i lјeska po­put ogle­da­la; šu­me se
uz­di­žu, kao ne­po­kret­na i ne­ma ma­sa, na vr­hu br­da; go­re su ru­še­vi­ne ne­kog zam­ka i kao da
ta­mo već ve­ko­vi­ma sto­je; ne­bo bli­sta bez obla­ka, u ve­či­toj pla­ve­ti. Eto šta ho­će sne­vač. Da
se mo­re u mi­li­jar­da­ma i baš mi­li­jar­da­ma ta­la­sa po­di­že i spuš­ta, da šu­me, sa sva­kim no­vim
tre­nut­kom, po­drh­ta­va­ju od ko­re­nja do po­sled­njeg li­sta u kroš­nja­ma, da ne­pre­kid­no stro­
poš­ta­va­nje i žu­bo­re­nje vla­da u ste­nju ru­i­ni­ra­nog zam­ka, da na ne­bu nevidlјivo klјučaju
ga­so­vi pre ne­go što obra­zu­ju obla­ke – sve to sne­vač mo­ra da za­bo­ra­vi da bi se pre­pu­stio
sli­ka­ma. S nji­ma na­la­zi spo­koj, več­nost. Sva­ko ptič­je kri­lo ko­je ga ovlaš­no do­dir­ne, sva­ki
udar ve­tra od ko­jeg za­drh­ti, sva­ka obli­žnja stvar ko­ja ga za­o­ku­pi, sve ga to opo­vr­ga­va. Ali,
sva­ka dalјina iz­no­va gra­di nje­gov san, na sva­kom zi­du od obla­ka na­la­zi oslo­nac, sva­ki
osvetlјeni pro­zor po­no­vo iza­zi­va u nje­mu var­ni­ce. I on iz­gle­da naj­sa­vr­še­ni­ji kad mu uspe
da sa­mom kre­ta­nju odu­zme kom­pa­snu iglu, da udar ve­tra pro­met­ne u ža­mor, a br­zi pre­let
ptič­jeg ja­ta u pu­ta­nju pti­ca se­li­ca. Sne­va­če­vo zadovolјstvo je u to­me da za­u­sta­vi pri­ro­du u
okvi­ri­ma ble­dih sli­ka. Za­ča­ra­ti je no­vim pri­zi­va­njem je­ste dar pe­sni­ka.

Sta­no­va­nje li­še­no tra­go­va

Uđe li ne­ko u gra­đan­sku so­bu iz osam­de­se­tih go­di­na [XIX stoleća], upr­kos svoj bla­go­sti
živlјenja ko­ja mo­žda iz nje zra­či, naj­ja­či je uti­sak da „ti ne­maš ov­de šta da tra­žiš“. Ne­maš tu
šta da tra­žiš, jer u toj so­bi ne­ma ni naj­ma­njeg me­sta na ko­jem njen sta­nov­nik ni­je već osta­
vio ne­ku svo­ju mrlјu: na zid­nim fri­zo­vi­ma sa nji­ho­vim ukra­snim ven­či­ći­ma, na na­slo­nja­ča­ma
s nji­ho­vim pre­kri­va­či­ma na ko­ji­ma su iz­ve­ze­ni mo­no­gra­mi, na pro­zo­ri­ma s nji­ho­vim osli­
ka­nim or­na­men­ti­ma, pred ka­mi­nom s nje­go­vim štit­ni­kom od var­ni­ca. Le­pa Breh­to­va reč
po­ma­že nam da po­beg­ne­mo oda­tle, ve­o­ma da­le­ko oda­tle. „Iz­bri­ši tra­go­ve!“5 Ov­de, u gra­
đan­skom sa­lo­nu, u na­vi­ku je preš­lo su­prot­no po­na­ša­nje. I obr­nu­to, „in­ter­i­jer“ iz­i­sku­je svog
sta­nov­ni­ka ko­ji će pri­hva­ti­ti naj­ve­ći mo­guć­ni broj na­vi­ka. One se sa­bi­ru u sli­ci i pri­li­ci „sta­
na­ra na­meš­te­nog sta­na“, ta­k vog ka­k vog ga vi­de sta­no­dav­ci. Sta­no­va­ti u tim bar­šu­na­stim
so­bi­ca­ma ni­je bi­lo niš­ta dru­go ne­go iza se­be osta­vi­ti ne­ki trag stvo­ren na­vi­ka­ma. A gnev
ko­ji bi, uz naj­ma­nju šte­tu, ob­u­zeo žr­tvu bio je mo­žda sa­mo re­ak­ci­ja čo­ve­ka ko­me su iz­bri­

5 Ta­ko gla­si re­fren iz pr­ve pe­sme zbir­ke Ber­tol­ta Breh­ta Iz­vo­di iz pri­ruč­ni­ka za sta­nov­ni­ke gra­do­va.

68
sa­li „trag nje­go­vih zemalјskih da­na“.6 Taj trag ko­ji je osta­vio na pre­svla­ka­ma i na­slo­nja­ča­ma,
a ko­ji su nje­go­vi roditelјi ostavlјali na fo­to­gra­fi­ja­ma ili ko­ji su po­se­do­va­ni pred­me­ti ostavlјali
u ko­ri­ca­ma i fu­tro­la­ma, i ko­ji su svi do­pri­no­si­li da ove so­be iz­gle­da­ju pod­jed­na­ko na­kr­ca­ne
po­put ne­kog ko­lum­ba­ri­ju­ma. Ali, no­vi ar­hi­tek­ti su sa svo­jim sta­klom i če­li­kom do­spe­li do­
tle da su stva­ra­li pro­sto­re gde ni­je bi­lo la­ko osta­vi­ti ne­ki trag. „Po­sle sve­ga re­če­nog u ovoj
knji­zi“, pi­sao je već Šer­bart pre dva­de­set go­di­na, „s pra­vom mo­že­mo go­vo­ri­ti o ‘ci­vi­li­za­ci­ji
sta­kla’. Taj no­vi am­bi­jent sta­kla sa­svim će pro­me­ni­ti čo­ve­ka. I mo­že­mo sa­mo da po­že­li­mo
da ci­vi­li­za­ci­ja sta­kla ne­će na­i­ći na su­vi­še pro­tiv­ni­ka.“7

Do­bro pi­sa­ti
Do­bar pi­sac ne ka­že vi­še ne­go što mi­sli. A iz to­ga pro­is­ti­ču mno­ge stva­ri. Ka­zi­va­nje,
na­i­me, ni­je sa­mo iz­ra­ža­va­nje ne­go je i re­a­li­zo­va­nje mišlјenja. Kao što ho­da­nje ni­je sa­mo
iz­ra­ža­va­nje želјe da se do­spe do ne­kog cilјa ne­go i nje­no re­a­li­zo­va­nje. Ali, to re­a­li­zo­va­nje,
od ko­je je vr­ste? Od uve­žba­no­sti ono­ga ko ho­da za­vi­si da li ono tač­no od­go­va­ra cilјu ili se
gu­bi u žar­ko­sti i ras­pli­nja­va­nju želјe. Što se vi­še pod­re­đu­je di­sci­pli­ni i iz­be­ga­va ne­u­re­đe­ne
i ne­mar­ne kret­nje, uto­li­ko je vi­še sva­ko dr­ža­nje te­la dovolјno se­bi i uto­li­ko je nje­go­vo stu­
pa­nje u ak­ci­ju sa­gla­sno pred­me­tu. Loš pi­sac je plo­dan u za­mi­sli­ma u ko­ji­ma se iživlјava kao
što se loš i ne­u­ve­žba­ni tr­kač razgalјuje u opuš­te­nim i im­pul­siv­nim kret­nja­ma svo­jih udo­va.
Ali, upra­vo za­to on ni­kad ni­je u sta­nju da ka­že šta mi­sli. Dar je do­brog pi­sca da svo­jim sti­lom
mišlјenju do­zvo­li upri­zo­re­nje in­ven­tiv­no uve­žba­nog te­la. On ni­kad ne ka­že vi­še ne­go što
je mi­slio. Ta­ko se nje­go­vo pi­sa­nje ne tro­ši u se­bi sa­mom ne­go je­di­no u ono­me što ho­će da
ka­že.

Či­ta­nje ro­ma­na
Sve knji­ge se ne či­ta­ju na isti na­čin. Ro­ma­ni su, re­ci­mo, na­či­nje­ni da bi­smo ih je­li i gu­
ta­li. Či­ta­ti ih je na­sla­da in­kor­po­ri­sa­nja. To ni­je uo­se­ća­va­nje. Či­ta­lac se ne postavlјa na me­sto
ju­na­ka ne­go on in­kor­po­ri­še u se­be ono što se ju­na­ku do­ga­đa. Ali, na­čin da se to po­stig­ne
su­ge­ri­san nam je ona­k vim iz­la­ga­njem je­la na sto­lu ko­je po­bu­đu­je naš ape­tit. Do­du­še, po­
sto­ji is­ku­stvo s pre­snom hra­nom, baš kao što po­sto­ji pre­sna hra­na u sto­ma­ku, na­i­me is­ku­
stva sa sop­stve­nim te­lom. Ali umet­nost ro­ma­na, kao i ku­li­nar­ska umet­nost, po­či­nju tek s
one stra­ne pre­snih na­mir­ni­ca. A ko­li­ko li je sa­mo hran­lji­vih sup­stan­ci u pre­snom sta­nju
ne­svar­lji­vo! I ko­li­ko li je sa­mo do­ži­vlja­ja za ko­je se pre­po­ru­ču­je da ih či­ta­mo, a ne da nam
se do­ga­đa­ju! Oni uka­zu­ju na mno­ge lju­de ko­ji su pre­tr­pe­li gu­bi­tak kad su se s tim do­ži­vlja­
ji­ma su­o­či­li in na­tu­ra. Ukrat­ko, ako po­sto­ji ne­ka mu­za ro­ma­na, de­se­ta, on­da ona no­si am­

6 Ci­tat iz dru­gog de­la Ge­te­o­vog Fa­u­sta, u 5. či­nu.

7 Paul Šer­bart (Paul Sche­er­bart, 1863–1915), ne­mač­ki je pi­sac fan­ta­stič­ke knji­žev­no­sti. Bio je i cr­tač. Pod

pse­u­do­ni­mom Ku­no Ki­fer, ob­ja­vio je svo­ju naj­po­zna­ti­ju knji­gu Ar­hi­tek­tu­ra sta­kla, u ko­joj je za­go­va­rao
eks­pre­si­o­ni­stič­ku ar­hi­tek­tu­ru. Be­nja­min ci­ti­ra iz nje: Ku­no Küfer, Gla­sar­chi­tek­tur, 1914.

69
ble­me ku­hinj­ske vi­le. Ona uz­di­že svet iz pre­snog sta­nja da bi ga uči­ni­la je­sti­vim, da bi iz
nje­ga iz­vu­kla ukus. Mo­že­mo, dok je­de­mo, ako već ta­ko mo­ra bi­ti, da či­ta­mo no­vi­ne. Ali,
ni­kad ne­ki ro­man. Jer, to su su­ko­blje­ne ak­tiv­no­sti.

Umet­nost pri­po­ve­da­nja
Sva­ko ju­tro nas oba­veš­ta­va o no­vo­sti­ma sa zemlјinog ša­ra. A ipak smo u po­gle­du čud­
no­va­tih pri­ča si­ro­maš­ni. Ot­ku­da to? Pa otu­da što do nas vi­še ne do­pi­ru do­ga­đa­ji ko­ji ni­su
već pro­že­ti ob­jaš­nje­nji­ma. Dru­gim re­či­ma: bez­ma­lo niš­ta vi­še što se do­ga­đa ne pod­sti­če
na pri­ču, sve je u ko­rist in­for­ma­ci­je. Na­i­me, već po­la umet­no­sti pri­po­ve­da­nja sa­sto­ji se u
to­me da po­vest ko­ju pri­po­ve­da­te li­ši­te ob­jaš­nje­nja. U to­me su, u sta­ri­ni, bi­li maj­sto­ri; He­
ro­dot na nji­ho­vom če­lu. U če­tr­na­e­stom poglavlјu tre­će knji­ge nje­go­ve Isto­ri­je na­la­zi­mo
pri­ču o Psa­me­ni­tu. Kad je egi­pat­skog kralјa Psa­me­ni­ta po­tu­kao per­sij­ski kralј Kam­bis i
Psa­me­nit bio zaroblјen, Kam­bis je na­sto­jao da po­ni­zi zaroblјenika. Iz­dao je za­po­vest da
Psa­me­ni­ta iz­ve­du na uli­cu kroz ko­ju će se kre­ta­ti per­sij­ska tri­jum­fal­na po­vor­ka. Za­tim je
ude­sio da zaroblјenik vi­di svo­ju ćer­ku ka­ko kao sluš­ki­nja ide s vr­čem po vo­du na iz­vor.8 I
dok su svi Egip­ća­ni ku­ka­li i ja­di­ko­va­li pred tim pri­zo­rom, sta­jao je Psa­me­nit sam, ne­po­mi­
čan, ka­me­nog li­ca, i je­di­ni ni­je is­pu­stio ni reč, po­nik­nu­tog po­gle­da; i kad je ubr­zo za­tim
vi­deo svog si­na, ko­ga su, u po­vor­ci zaroblјenika, vo­di­li na gu­bi­liš­te, ostao je i dalјe ta­ko
ne­po­mi­čan. Ali, kad je po­tom, u re­do­vi­ma zaroblјenika, pre­po­znao jed­no­ga od svo­jih slu­
gu, sta­rog, osi­ro­ma­še­nog čo­ve­ka, stao se uda­ra­ti pe­sni­ca­ma po gla­vi, ri­da­ti i po­ka­zi­va­ti sve
zna­ke najdublјe ža­lo­sti.9 – Iz te po­ve­sti mo­guć­no je sa­gle­da­ti šta je istin­ska pri­ča. In­for­ma­
ci­ja svo­ju pla­tu za­ra­đu­je u tre­nut­ku dok je no­va. Ona ži­vi sa­mo u tom tre­nut­ku, pa tre­ba
da mu se u ce­lo­sti pre­pu­sti i u tom tre­nut­ku bu­de objavlјena, ina­če je nje­no vre­me
izgublјeno. Druk­či­je je s pri­čom; ona se ne tro­ši. Ču­va svo­ju sna­gu sa­bra­nu i spo­sob­na je
za raz­vi­ja­nje i po­sle du­gog vre­men­skog pe­ri­o­da. Ta­ko se Mon­tenj vra­tio toj po­ve­sti o egi­
pat­skom kralјu i sam se za­pi­tao: zaš­to on tu­gu­je tek pri po­gle­du na slu­gu? Mon­tenj na
svo­je pi­ta­nje od­go­va­ra ova­ko: „Poš­to je on već bio pre­pun ža­lo­sti, bio je po­tre­ban još sa­mo

8 Kod on­daš­njih Egip­ća­na je taj po­sao do­no­še­nja vo­de sma­tran po­ni­ža­va­ju­ćim i ra­di­li su ga is­klju­či­vo
ro­bo­vi.
9 Au­tor ovo me­sto na­vo­di kao da ne­po­sred­no po­ti­če iz He­ro­do­to­ve Isto­ri­je, ali se ta­k va pri­ča o Psa­me­

ni­tu, u na­ve­de­nom ob­li­ku, ne na­la­zi kod He­ro­do­ta. Be­nja­min je pre­u­zeo ne­či­je skra­ći­va­nje. Kod He­ro­
do­ta, „osi­ro­ma­še­ni slu­ga“ je, u stva­ri, ne­ka­daš­nji Psa­me­ni­tov dvo­ra­nin ko­ji je do­ve­den do pro­sjač­kog
šta­pa ra­znim nevolјama i grč­ki isto­ri­čar ga ne predstavlјa u re­do­vi­ma zaroblјenika ne­go kao oso­bu
ko­ja tra­ži mi­lo­sti­nju od voj­ni­ka. Ipak, te raz­li­ke ni­su od ve­ćeg zna­ča­ja. Naj­pro­ble­ma­tič­ni­je je što po­vest
o ko­joj je reč, kod He­ro­do­ta, ne osta­je bez zaklјučka, ka­ko to su­ge­ri­še Be­nja­min. He­ro­dot ka­zu­je da je
Kam­bis bio iz­ne­na­đen Psa­me­ni­to­vim po­stu­pa­njem, pa je po­slao gla­sni­ka da se ovaj ras­pi­ta za raz­lo­ge
ta­k vog po­na­ša­nja. Psa­me­nit je od­go­vo­rio: O, si­ne Ki­rov, ne­sre­će mo­je po­ro­di­ce pre­ve­li­ke su da bih mo­gao
da ih opla­čem, ali nevolјa mog dvo­ra­ni­na ko­ji je s ve­li­kog bo­gat­stva spao na pro­sja­če­nje pod svo­je sta­re
da­ne za­slu­žu­je su­ze. Kad je Kam­bi­su i nje­go­vim sa­vet­ni­ci­ma pre­ne­se­no to ob­jaš­nje­nje, oni su zaklјučili
da je od­go­vor mu­dar.

70
ma­li do­da­tak, i ža­lost je pro­va­li­la iz svo­jih ogra­da.“ Ta­ko eto ka­že Mon­tenj.10 Ali, mo­gao bi
ne­ko re­ći i sle­de­će: „Kralјa ne di­ra sud­bi­na čla­no­va kralјevske po­ro­di­ce, jer je ona nje­go­va
sop­stve­na sud­bi­na.“ Ili dru­gi: „Na po­zor­ni­ci smo uz­bu­đe­ni mno­go či­me što nas u ži­vo­tu ne
uz­bu­đu­je. Taj slu­ga je za kralјa sa­mo glu­mac.“ Ili tre­ći: „Ogrom­ne bo­li se go­mi­la­ju i on­da
iz­bi­ja­ju tek u tre­nu opuš­ta­nja. Po­gled na tog slu­gu bio je taj tren opuš­ta­nja.“ – „Ako bi se
ova po­vest zbi­la da­nas“, mi­slio je če­tvr­ti, „on­da bi u svim li­sto­vi­ma sta­ja­lo da je Psa­me­ni­tu
nje­gov slu­ga dra­ži ne­go nje­go­va de­ca.“ Si­gur­no je da bi sva­ki no­vi­nar, uz od­ma­hi­va­nje
ru­kom, ta­ko ob­ja­snio do­ga­đaj. He­ro­dot ne ob­jaš­nja­va niš­ta. Nјegov je iz­veš­taj kraj­nje suv.
Sto­ga ta po­vest iz sta­rog Egip­ta i po­sle hi­lja­da go­di­na mo­že iza­zva­ti ču­đe­nje i pod­sta­ći na
raz­miš­lja­nje. Na­lik je se­me­nju ko­je je mi­le­ni­ju­mi­ma le­ža­lo za­tvo­re­no u her­me­tič­kim oda­
ja­ma u pi­ra­mi­da­ma, a svo­ju sna­gu kli­ja­nja sa­ču­va­lo je do da­na da­naš­njeg.

Po­sle za­vr­šet­ka
Če­sto se na­sta­nak ve­li­kih de­la za­miš­lja po sli­ci ra­đa­nja. Ta sli­ka je di­ja­lek­tič­ka; ona ob­
u­hva­ta pro­ces s dve stra­ne. Pr­va je u ve­zi sa stva­ra­lač­kim za­če­ćem i od­no­si se na žen­ski
ele­ment u ge­ni­ju. Taj žen­ski ele­ment se is­cr­plju­je sa za­vr­šet­kom. Do­no­si de­lo u ži­vot i za­tim
od­u­mi­re. Ono što umi­re u maj­sto­ru sa za­vr­ša­va­njem stva­ra­nja je­ste onaj deo u nje­mu gde
je ono bi­lo za­če­to. Ali, sad taj za­vr­še­tak de­la – a to nas vo­di do dru­ge stra­ne pro­ce­sa – ni­je
neš­to smrt­no. Do to­ga ne mo­že­mo do­spe­ti spo­lja; gla­ča­nje i po­bolj­ša­va­nje niš­ta ne po­sti­
žu. Ono se od­i­gra­va u unu­traš­njo­sti sa­mog de­la. I ov­de je opet reč o ne­kom ra­đa­nju. Stva­
ra­nje, na­i­me, sa svo­jim za­vr­ša­va­njem, iz­no­va ra­đa tvor­ca. Ne po nje­go­voj žen­sko­sti, u ko­joj
je ono bi­lo za­če­to, ne­go u nje­go­vom muš­kom ele­men­tu. Po­ne­sen, on nad­ma­šu­je pri­ro­du:
jer, ovu eg­zi­sten­ci­ju, ko­ju je on po pr­vi put za­čeo u tam­nim du­bi­na­ma ma­te­rin­skog te­la,
sad za­hva­lju­je sve­tli­jem car­stvu. Nje­gov za­vi­čaj ni­je ta­mo gde je ro­đen ne­go na svet do­la­
zi ta­mo gde je nje­gov za­vi­čaj. On je muš­ki pr­vo­ro­đe­nac de­la, ko­je je ne­kad za­čeo.

(Sa ne­mač­kog pre­veo Jo­vi­ca Aćin)

10 Mon­tenj, u svom ese­ju „O tu­gi“, za­pra­vo na­vo­di ona­ko ka­ko ot­pri­li­ke je­ste kod He­ro­do­ta i iz­no­si da
je Psa­me­ni­tov od­go­vor Kam­bi­su gla­sio: Po­sled­nja nevolјa [dvo­ra­ni­no­vo osi­ro­ma­še­nje i prosjačenje]
mo­že bi­ti is­pra­će­na su­za­ma, a dve pr­ve [pogublјenje si­na i rop­sko po­ni­ža­va­nje ćerke] na­da­le­ko pre­va­zi­
la­ze sve na­či­ne ko­jim mo­gu bi­ti is­ka­za­ne.

71