POETKA PODRAŽAVANJA: PLATON I ARISTOTEL: razumevanje pojma podražavanja, svrhe

umetnosti, podele književnih rodova i vrste, Aristotelova definicija tragedije; podela tragedije u Poetici;
karakteri i način njihovog prikazivanja prema Aristotelu. Osnovne ideje u Platonovoj Državi. Šta je po
Platonu: svrha i priroda umetnosti, podražavanje? Njegova podela na književne rodove. Zašto osuđuje
poeziju? Aristotelelova teorija (definicija) tragedije, odbrana poezije, tj. odnos prema Platonu, odnos
istorije i književnosti

Za sugrađane filozofa Platona i njegovog učenika Aristotela u Atinskoj državi 4. veka istina o bogovima
i herojima, ali i o budućem životu nalazila se kod pesnika Homera i Pindara, istoričara Hesioda i, do
dolaska sofista, u delima dramatičara, i nigde više. Za grčkog građanina Homerovi epovi bili su ne samo
uzbudljive priče, nego priručnici teologije i državništva i ratovanja, i oni su dali građu tragičarima.
Umetnost je u grčkom svetu značila bila vaspitanje, umetnik je bio vaspitač.
Platon je u delu Država u želji da stvori idealnu državu, opisao kako ona treba da izgleda. Podnaslov
dela je O pravednosti, a pravednost je, prema Platonu, kada svako dobije ono što zaslužuje, pa prema
tome, Platon smatra da u idealnoj državi najpre treba da dođe do podele rada prema jednoj od tri
sklonosti ljudske duše. Jedna sklonost duše je um, a vrlina koja mu odgovara je mudrost. Nju poseduju
filozofi, i zato bi oni, kao um u državi, trebalo da budu i njeni vladari. Druga sklonost duše je srce, a
vrlina koja mu odgovara je hrabrost, i nju poseduju čuvari države, činovnici koji pomažu vladaru, vodeći
računa da se pravilno održava poredak, i izvršavaju ono što mudraci naređuju. Treća sklonost duše je
požuda, a vrlina koja joj odgovara je samosavlađivanje, i njome se odlikuju proizvođači države, široke
narodne mase, seljaci, radnici, zanatlije. Njihov zadatak je da pribavljaju sve što je potrebno za telesni
život građana.
Platon nalazi da umetnost, mimezis, podražavanje u takvoj državi ima štetan uticaj i na um i na srce, i
zato je on odbacuje. On naročito napada Homera, jer on u svojim epovima bogovima i herojima daje
isuviše ljudske osobine, od smeha i raskalašnosti do plača heroja, čime bi građani mogli opasno da se
poistovete sa njima, a time im i sruše autoritet. Ako ljudi izgube poštovanje prema bogovima, time se
narušavaju državne vrednosti koje na tom poštovanju počava, a time i sama država. Platon traži čišćenje
religije kako je vidi Homer od toga da bogovi rađaju bezbožnu decu (Ahilej, Tezej) i kako heroji nisu
bolji od drugih ljudi. Platon tvrdi da od bogova ne može doći zlo.
U DRUGOJ knjizi Države Platon napada pesništvo jer ono ružno prikazuje život bogova i heroja, bilo
ono alegorčno ili ne, jer „mladi slušalac ne može razlikovati ono što je alegorično, a šta nije, jer što on
prima u takvim godinama, to redovno u njemu i ostaje, neugasno i nepromenljivo“. Umetnost, bilo to ep,
pesma ili tragedija, treba da prikazuje božanstva kao savršena bića. Bogovi su dobri, i uvek jednaki, i
kao takvi treba da budu predmet umetnosti. Moraju da budu prikazani kao savršena bića, što nisu činili
ni Homer, ni Hesiod ni Pindar.
U TREĆOJ knjizi Države Platon iznosi ostale primere štetnog uticaja epske i dramske poezije. Nalazi da
slikanje Hadovog carstva i pesničke izjave o sreći nepravednih i o nesreći pravednih nisu podesne za
vaspitanje čuvara države, i traži „prepravljanje“ Homera i drugih pesnika. Čuvari treba da budu slobodni
od svih drugih zanimanja i da budu najsavesniji neimari državne slobode, te da se ni sa čim drugim ne
zanimaju što se njih ne tiče, pa ni da podražavaju. Ako bi čuvar države bio nadahnut željom i da
podražava i da vrši više zadataka, mnogostranost bi ga dovela dotle da mu ništa ne uspeva.
Platon umetničko podražavanje vidi kao ropsko podražavanje Prirode, i boji se da se iz podražavanja ne
razvije izjednačavanje, smatra da ako se podražavanja iz mladosti neprestano produžuju, postaju navika
i druga priroda u govoru i mišljenju. „Treba poznavati i mahnite i nevaljale ljude i žene, ali se ne sme
ništa od toga činiti i podražavati“. Ne sme se predstavljati ni smrt, poraz, jer čuvari moraju da budu
hrabri, ni podmitljivost, lakomost, a naricanje ih Homerovih epova je nepoželjno za čuvare, jer bi onda i
oni kukali i zapomagali. Ako čuvari već podražavaju, onda treba još od detinjstva da podražavaju ono
što dolikuje njihovom pozivu: hrabre, razumne, skromne, slobodne ljude. Platon polazi od
pretpostavke da podražavaju i oni koji dramu gledaju ili čitaju. Platon uzima da drama podražava
najraznovrsnije pojave: muškarce i žene, mladiće i starce, vrlinu i nevaljalstvo, lepotu i rugobu, zatim
kovače, zanatlije, veslače na galijama i njihove komandante, pa rzanje konja, riku bikova, šum reka,
gromove i druge glasove iz prirode. Sve to ne bi trebalo da podražavaju čuvari države, jer to rastura
njihovu snagu, a oni treba da je sabiraju da bi uspešno vršili onu jednu službu koja im je određena. Zato,
ako u idealnoj državi treba da se čita neki pesnik, onda to može biti samo onaj koji podražava samo lepo
i dobro, a za prikazovanje ostalih stvari najpodesniji način je prosto, objektivno izlaganje. ARISTOTEL
odgovara u 5. glavi da umetnost i ne podražava sve to, nego samo ono što je dostojno, a u glavi 26. on
Platonovu zamerku svodi na preterivanje glumaca.
DESETA KNIGA – Platon još oštrije udara na pesništvo, i to na osnovu svog učenja o idejama,
istraživanja suštine svega postojećeg, čime se bavi ontologija. Pojmovi, tj. ideje obitavaju u večnom i
nepromenljivom svetu ideja. Između tog i ovog našeg, čulnog sveta uspostavlja se odnos podražavanja:
pojave čulnog sveta podražavaju večne ideje. Ideje su dakle primarne, to su praslike, a predmeti
predstavljaju samo njihove blede slike, senke. Prema tome, kada umetnost podražava predmete koji su
već senke ideja tih predmeta, umetnost stvara senku senke, sliku slike, podražavanje podražavanja, što je
zapravo dvostruko udaljeno od prave egzistencije i istine. Daje primer stola: ako je bog tvorac ideje stola
kao prave egzistencije, a stolar tvorac stola kao pojedinačnog predmeta, onda je slikar koji naslika sto
podražavalac onoga što je stvorio stolar. Slikar ne podražava sto kakav ovaj jeste, nego samo kakav se
sto pojavljuje. Prema tome, stolarev sto je bliži ideji stola nego slikarev sto, koji je samo prividan, senka,
opsena. Tako na rang listi vrednosti građana, gde je vladar na vrhu, za njim čuvari, pa proizvođači,
umetnici su iza proizvođača. Slikar se oslanja na čulo vida, a ono je varljivo: štap uronjen u vodu čini se
kao da je prelomljen.
To što važi za slikara u njegovom odnosu prema pravom biću i istini, kod Platona važi i za tragičara –
i njegovo delo je senka senke, pa zaključuje: kada bi pesnici znali pravu istinu stvari, oni bi se zanimali
praktičnim delima, a ne podražavanjem. Znanje se ispoljava u praktičnom radu, ali ni o jednom pesniku
ne doznajemo da je uradio nešto u opštu korist, da je, na primer, bio dobar lekar, kao Asklepije, ili dobar
zakonodavac, kao Likurg, Solon, ili da je nešto otkrio od opšteg značaja za praktički život kao Tales iz
Mileta, prvi filozof, ili da se istakao kao učitelj načina života, kao Pitagora.
Umetnička dela su s obzirom na istinu bezvredna. Mimetičari ne znaju ništa o onom što govore.
Platon traži naučni postupak prema istini, logistikon, razumni deo duše. Kada bi pesnici istinski umeli da
vaspitavaju ljude i da su sposobni za saznavanje istine, ljudi bi ih čuvali kao zlato. Ali, pesnici su daleko
od istine: „Svi pesnici, počev od Homera, podražavaju samo slike vrline i ostalih stvari o kojima
pevaju, ali se ne dotiču istine, nego...slikar će napraviti neku figuru koju će za istinskog obućara držati
ljudi koji znaju šta je obućarstvo isto toliko koliko i on sam, a sude samo po bojama i oblicima...
Podražavalac nema ni znanja ni pravoga verovanja, pravoga mišljenja o onome što podražava. Njegova
umetnost nema nikakve stvarne veze s istinom, nego se kreće na zemljištu igračke“. Platon smatra da
poezija ne vaspitava, nego razveseljava kao igračka.
Naposletku, Platon odbacuje mimetičku poeziju zato što ona pomaže da se ljudi lako predaju bolu, i
omogućuje da takva osećanja nadvladaju um. Jer, podražavalac „izaziva i hrani onaj niži deo duše i
jačanjem tog dela uprošćuje umni deo, isto onako kao kad bi ko pustio da u gradu dođu do moći
nevaljalci i predao grad u njihove ruke, a uporopastio obrazovaniji deo građana“.
Moć pesništva, kako ga vidi Platon – koren je Aristotelove teorije o katarzi. Homer prikazuje
„žensko“ ponašanje, plač junaka koji hrabre i jake prikazuje slabim, sukob norme, da ruši bol, i
unutrašnje nevolje. Moć pesništva je da hvalimo čoveka sa kojim ustvari ne bismo da se izjednačimo,
koji nas dovodi do stanja bola. Uzbuđenje, tvrdi Platon, ne donosi olakšanje. Lek za duševnu nesreću
je savet razuma. Najbolji deo duše je njen logos, razum. Umni deo duše je besmrtan. Pravednost je
poredak u duši i državi, nepravednost ruši taj poredak. Umetnik se, dakle, ne obraća najboljem, nego
najgorem delu duše, on ne podražava pametnu i smirenu narav, nego razara razumnost.
ARISTOTELOV odgovor Platonu svojim učenjem o katarzi, kao i celom Poetikom. Poetika počinje
opštim principom prema kome su umetnosti poezije i muzike, sa svojom podelom na ep, tragediju,
komediju, liriku, i sviranje na flauti i liri vrste podražavanja. Aristotel se slaže da je umetnost
podražavanje, ali ne ropsko, kako tvrdi Platon, nego stvaralačko.
Kada A. kaže da tragedija podražava ljude koji delaju, i to kao bolje nego što su, a komedija kao
gore nego što su, misli na umetničko stvaranje, a ne na ropsko oponašanje, kopiranje stvarnosti.
Podražavanje u bukvalnom smislu, na koje misli Platon kada kritikuje pesništvo, dogodilo bi se kada bi
se ljudi u umetnosti predstavljali onakvi kakvi su. Kada A. kaže da je bolja ona fabula u kojoj se
događaji čine verovatnim makar da se i nisu dogodili u stvarnosti, nego ona u kojoj događaji izgledaju
neverovatno, makar da su se i dogodili u stvarnosti, on misli na rad tvoračke mašte.
Na Platonovu osudu dramskog pesništva odgovara DEFINICIJOM TRAGEDIJE: *Tragedija je
podražavanje ozbiljne i završene radnje, koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban
za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivanjem sažaljenja i
straha vrši pročišćavanje, katarzis tih osećaja.
A. se slaže sa se P. da je ideja, koje predstavlja opšte, bolja od predmeta, tj. od pojedinačnog, stvari u
kome se ideja ostvaruje u konkretnom obliku, s tim da smatra da je suština stvari u samoj stvari, od koje
stvari i dobijaju oblik, a ne van nje. U odgovoru Platonu da je umetnost senka senke, A. dokazuje
logičkim postupkom, najpre da umetnici stvaraju tipove, i da tada podražavaju upravo Platonove ideje.
Jer, pesničke tvorevine nisu ništa drugo nego praobrazac, opšte, i kaže u Poetici: „Pesnici podražavaju
ljude koji su ili bolji od nas prosečnih, ili gori, ili ovima slični“. Podražavanje u bukvalnom smislu, na
koje misli Platon kada kritikuje pesništvo, dogodilo bi se kada bi se ljudi u umetnosti predstavljali
onakvi kakvi su. „Homer prikazuje bolje karaktere, Kleofont prosečne, a Hegemon Tašanin koji je prvi
pevao parodije, i Nikohar, pesnik Delijade, gore“.
POREĐENJE PESNIŠTVA I ISTORIJE daje konačni Aristotelov zaključak o prirodi pesništva:
„Pesnikov zadatak nije da izlaže ono što se istinski dogodilo, nego ono što se moglo dogoditi, i što
je moguće prema zakonima verovatnosti ili nužnosti“. Umetnost ne prikazuje ono što se realno
dogodilo, ili što postoji, nego ono što se moglo dogoditi, što je potpuna, jedinstvena celina, u kojoj
pojedinačne radnje, pojedinačni događaji izviru jedni iz drugih nužno, tj. po zakonu uzroka i posledice.
Pesnik sa događajima postupa tako da ih organizuje u priču sa početkom, sredinom i krajem, međusobno
logički povezanim (prema načelima verovatnosti ili nužnosti), radnja je cela, završena i jedinstvena.
Aristotel ističe da se istoričar i pesnik ne razlikuju po tome što prvi piše u prozi, a drugi u stihovima, jer
i dela Herodotova mogla da se daju u stihovima, pa bi ona i dalje bila ista istorija, nego je razlika u tome
što istoričar govori o onome što se istinski dogodilo, a pesnik o onome što bi moglo (očekivati) da
se dogodi. „Zato i jeste pesništvo filoziofskija i ozbiljnija stvar nego istoriografija, jer pesništvo
prikazuje više ono što je opšte, a istoriografija ono što je pojedinačno“. Pošto umetnost ne prikazuje ono
što se realno dogodilo, umetnost prevazilazi kopiju stvarnosti i prikazuje stvarnost kakva treba da bude,
tj. kako ona odgovara svojoj istinskoj ideji. Svojim umetničkim stvaralaštvom, a to je pravi smisao
Aristotelovog izraza „podražavanje“, umetnik preobražava konkretan lik i to je ono što umetnost čini
više filozofskom od istorije i dostojanstvenijom od realne, konkretne prirode.
Pesništvo teži da iznese opšte istine, tip, obrazac, paradigmu, a istorija pojedinačne činjenice, ono
što nikada nećemo videti dvaput. „Opšte je kada kažemo da lice s ovakvim ili onakvim osobinama ima
da govori ili dela ovako ili onako po verovatnosti ili po nužnosti, a na to pesništvo i obraća pažnju kada
licima daje imena. Pojedinačno je kada kažemo šta je Alkibijad uradio ili doživeo“. Imena označavaju
tipove ljudi, i to je očigledno u komediji, ali važi i za grčku tragediju, koja, iako se bavi tradicionalnim
mitskim herojima koji su bili smatrani istorijskim osobama, ipak se drži malog broja priča u kojima je
svaki lik tipičan.
Aristotel radije poredi pesnika sa dobrim ikonografom, slikarom portretistom. „Kako je tragedija
podražavanje ljudi koji su bolji nego mi prosečni, potrebno je ugledati se na dobre ikonografe. I oni,
naime, mada unose u sliku individualne crte i na taj način postižu sličnost, ipak polepšavaju lice koje
crtaju, Tako i pesnik, kad podražava sridte, ili lakoumne, ili druge takve karaktere, treba da ih prikazuje
kao ljude s takvim osobinama, a opet kao plemenite“. Tip, obrazac srdita nepomirljivca je Agatonov i
Homerov Ahilej.
Zamerka Platonu o istinitosti umetnosti: Pesnik, dakle, treba da podražava jedno od ovo troje: ili
stvari kakve su bile, ili kakve su prema kazivanju i verovanju ljudi, ili, najzad kakve treba da budu“.
„Ako neko zamera da prikazivanje nije istinito, onda tu zamerku treba pobijati odgovorom: ali
možda treba da bude tako, kao što je Sofokle izjavio da on prikazuje ljude onakve kakvi treba da
budu, a Euripid onakave kakvi jesu“. Ako i nema takvih ljudi kao iz umetničkog prikaza, bolje je i tako,
jer ideal, uzor, tip, treba da prevazilazi stvarnost!
Aristotel, dakle, uči da umetnost prevazilazi kopiju stvarnosti i da prikazuje stvarnost kakva treba da
bude, tj, kako ona odgovara svojoj istinskoj ideji. Umetnik je za Aristotela stvaralac, on kao i Priroda,
stvara stvari. „Umetnost podražava prirodu“, kaže A, ali pod prirodom ne misli na spoljašnji svet
stvorenih stvari, nego naprotiv, na Prirodu kao tvoračku snagu, na ono što proizvodi, umetnost, kao i
Priroda, stvara stvari“, oponaša prirodu u stvaranju, a uz mnogo školovanja prema uzoru, veštine, tehne,
može i da je nadmaši.
Umetnički prikazana radnja je isto što i Platonova ideja, samo što ona, smatra Aristotel, ne postoji pre ili
izvan stvari, nego samo u njima ili sa njima, kao njihova suština, od koje one dobijaju oblik. U tom
slučaju, svaka prava umetnost, time i pesništvo, daje neko znanje, učenje, iskustvo, mudrost.
Pesništvo kao izvor saznanja u 1. glavi Poetike.
Aristotel vraća etički karakter umetnosti, i pobija Platona da umetnost samo razveseljava ili da osećanja
bola mogu da nadvladaju um. Takođe odgovara Platonu da ideje saznaju samo filozofi. Na Platonovu
osudu dramskog pesništva odgovara definicijom tragedije: Prvi etički zadatak tragedije je katarza, ali ih
ima još. Ona ne samo što razvedrava dušu, nego i budi umovanje i saznanje kod gledalaca: kad gledalac
koji je okušao gorčinu života uporedi sebe sa drugima koji su još teže stradali, on se miri sa svojom
sudbinom, i lakše je podnosi. Umetnost, dakle postiže svoju svrhu ako postiže zadovoljstvo, a
zadovoljstva se razlikuju oprama vrsti umetnosti, ukusu i uzrastu publike. Ali ni zadovoljstvo u
razumnom uživanju, najviše koje umetnost može pružiti, nije samo sebi svrha. Državnik uzima prijatne
učinke koje proizvodi poezija, muzika, ples i slikarstvo i pravi od njih sredstva za oblikovanje karaktera.
Značaj Aristotelove teorije:
Osnivač je naučne estetike i naučnog ispitivanja umetnosti. U svojoj estetičkoj teroriji obuhvatio je
najkrupnija pitanja iz oblasti nauke o umetnosti i utvrdio principe gotovo u svim odsecima kasnije
estetike. Zaslužan je jer je utvrdio pogled na umetnost kao na naročito vrstu ljudske delatnosti koja ima
specifične zadatke, i specifične uslove da bi se ti zadaci ostvarili.