ГАБРИЈЕЛ МИЈЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ АРХИТЕКТУРЕ

Године 1919. париска издавачка кућа де Бокар објавила је богато илустровану студију српске
средњовековне архитектуре наслова „Стара српска уметност. Цркве“ (L’Ancien Art serbe. Les
églises) произишлу из пера знаменитог француског византолога Габријела Мијеа (Gabriel Millet,
1867-1953). Та је књига била плод теренских истраживања споменика на територији Србије,
Старе Србије и Македоније које је њен аутор извео 1906. године, а на наговор сорбонског ђака
Гргура Јакшића. У овој, по много чему пионирској студији, Мије је изнео поделу српске
средњовековне архитектуре на три доминантне стилске групе или како их он назива школе,
рашку, српско-византијску и моравску, која је и данас актуелна у науци.
Наредна 2019. година означава један век од појављивања ове студије која је, истрпевшу пробу
времена, остала полазна тачка истраживања српске средњовековне архитектуре. Тај је јубилеј
непосредни повод за изложбу посвећену француском истраживачу, али су разлози за њу много
ширег обима с обзиром на значај и утицај који је Габријел Мије имао на развој домаће науке и
на формирање локалних истраживача. Први пут у у француској средини је српска
средњовековна уметност пронашла своје место у знаменитој Мишeловој Енциклопедији (1908)
управо захваљујући Мијеу. Нимало занемарљив део грађе његове најобимније студије о
иконографији јеванђења у XIV, XV и XIV веку (1916) потиче из задужбина српских владара и
властеле. О српској уметности писао је 1917. године у тематском Србији посвећеном, ратном,
броју часописа „Уметност и уметници“. Свестан несвеобухватности своје студије о
архитектури из 1919. године, као и значаја српских споменика Мије је наставио теренска
истраживања у Србији, Македонији и Црној Гори. У периоду између 1924. и 1935. године, је
током четири стручне екскурзије истражио и снимио не мали број српских цркава. Бројним,
тада насталим снимцима значајно је обогаћена монументална “Хришћанска и византијска
колекција“ који је Мије установио при катедри на којој је предавао, а само један њихов део
постхумно је објављен у чак четири албума. Материјал прикупљен на терену користио је и за
предавања о српској средњовековној уметности, док му је познавање српског језика омогућило
да са својим париским студентима коментарише и прати остварења домаће науке. Године 1920.
Мије је изабран за почасног члана Српске краљевске академије, а 1935. је проглашен за доктора
honoris causa Београдског универзитета.
Мијеова катедра за историју византијске уметности и археологије, прва те врсте у свету,
основана 1899. године на Високој школи напредних студија, била је незаобилазна тачка, готово
зборно место, бројних српских ђака који су се након Великог рата обрели у Паризу. Међу њима
су, између осталих, били архитексте Коста Јовановић, Момчило Тапавица, Милан Злоковић,
Ђорђе Табаковић, историчари уметности Мирјана Ћоровић-Љубинковић и Ненад Љубинковић.
Мијеови блиски сарадници били су и потоњи значајни истраживачи српске средњовековне
архитектуре Ђурђе Бошковић и Александар Дероко.
Примарни циљ изложбе би био да покаже, валоризује и контекстуализије значај који су имала и
још увек имају истраживања српске средњовековне архитектуре Габријела Мијеа, као и њихов
утицај на научнике из домаће средине, првенствено Мијеове ђаке и сараднике. Изложба би
састојала из три сегмента: први би био посвећен месту Габриела Мијеа у развоју византијских
студија на прелазу из XIX у XX век, други искључиво његовим истраживањима српске
средњовековне архитектуре док би трећи део био посвећен његовим ђацима и сарадницима
односно њиховом доприносу на проучавању српске средњовековне архитектуре, а у контексту
сарадње са француским византологом племенитог духа који је гајио посебно поштовање према
Србији. На изложби би била представљена оригинална документарна грађа
која се чува на Колеж д'Франсу (бележнице са путовања, преписка, цртежи
фресака Софи Мије), као и докуметација „Фонда Габријел Мије“ при
Практичној школи напредних студија (фотографије, писма, планови
цркава). Такође би била представљена грађа и документација из легата
Мијеових ђака и сарадника (Ђ. Бошковић, А. Дероко, М. Злоковић, М.
Ћоровић-Љубинковић). Осим поменутог део изложбе би чиниле и
оригиналне публикације, затим макете цркава које је француски византолог
истраживао, те дидаскалије попут мапа на којима би биле реконструисане
Мијеове стручне екскурзије, итд.
Дубравка Прерадовић