Umjetnička akademija u Osijeku

Odsjek za glumu i lutkarstvo

Završni ispit klase 2007./2008., kolegij 'Karakteri'

Ispitna predstava

PRAVO I ZAPRAVO

(radna verzija teksta; dramaturg Berislav Cimerman)

Nositelj kolegija: doc. Željko Vukmirica

asistent mag. psych. Berislav Cimerman

1
(NENAD PAVLOVIĆ):

I ono, kujiš ne, 'em ti ma', vraćamo se Letva i ja jučer iz Austrije s njegovom bemburom,
šveramo neke devedejove, pornjava neka ekstremna, ono, patuljci, čikovi, ziherice, deca i
pesi, na to se pale ovi kak' ti kulturni europejci strašno, a to na placu kod nas plane za
sekundu, i stanemo na benzinskoj, kujiš, ono, ne, trebam si kupit' pljuge, Marlboro, ne, a
ono, jebem im ter-ma špekulantsku, nemaju pljuge skoro nikakve, samo neko smeće, 160,
Ronhili i ta sranja. Velim ja, daj, jebem ti mater, kak' nemaš Marlboro, pa kaj je ovo
Rumunjska, ma kurac Rumunjska, tam je sad Evropa, oni tam sad proizvode Marlboro,
nego, velim, kaj je kurac ovo Bangladeš, 'di ti je Marlboriška, jebem te u oko ćoravo da te
jebem, jer frajer fakat ima dioptriju, 'bem ti mater, kaj da su mu naočale napravili u PIK
Vrbovcu s dva mesna doručka, i kujiš ono, ne, veli kimfa da ne moram biti neugodan, da
su oni to naručili prekjučer, al' da nije još stigla isporuka. Pa kaj, kurac, to mene briga, to
kaj njima nije stigla isporuka, da me Letva nije smiril, razjebal bi im benzinsku kaj Stevo
Segal kinesku mafiju. I ono, vraćamo se mi mado, nemam pljuge, nervozan sam k'o pas, i
zovem malu da mi kupi, jem' ti ma', pljuge kad dolazi kod mene, normalno. Velim ja njoj,
"mala, kupi mi celu šteku, pa bum imal' i ja kaj pušiti kad dođeš", kužite, ne? He, he, he...
Normalno, pošaljem je uz put u pičku materinu jer me jebe da puno pušim, ono, veli da
hripljem k'o konj, ma kaj tebe boli kurac kaj ja pušim i kašljem, jebem ti krvavu majku
anemičnu vegetarijansku, ona se, naime, pali jako na makrobiotiku, a jedini makro kaj ga
ona pozna je Stevo za kojeg je celo ljeto radila na moru, jing jang, feng šui, šušnem ti ga
u pedu, i te pizdarije, a kad se našmrče k'o mravojed onda ne pita je l' koka iz eko uzgoja
ili nije. A i ovi, kurac, globalni kapitalisti mi idu na kurac jako, prvo me futraju s
reklamama da kupim pljuge makar moral' prodat vlastito dete u Italiju da si mogu
priuštiti Marlboro, a onda mi država brani pušiti 'di ja 'oću, ma popušite vi meni kurac,
dajte se više odlučite, je l' se bavite s legalnim ili ilegalnim poslom!? I tak, dođem, ja
doma, roknem si taman teretnu Žuju, 500 grama oralno bez recepta, dolazi mala, i pitam
ju "kaj, si kupila pljuge?", ona veli jesam, vadi pljuge iz vrećice, pogledam ja, kad ono:
Kent! Ono, kujiš, kupila mi je mala šteku Kenta! Velim ja njoj, pa pička ti materina
nedojebana, pa kaj si to kupila, kaj ti ja zgledam k'o guzičar neki, to ti oni puše, ono,
pljuga ima puno mikrorupica, kaj ja znam, parfimirana je, uglavnom, to im jako paše
valjda kad im se dimi na sve strane u njihovim šupcima, ali ja to neću kaditi ni mrtav i
odvalim joj takvu šamarčinu da se od zida odbila odma' u krevet. Pa kad je već bila tamo,
a ja nervozan, obavil' sam ja svejedno pos'o s njom, sâm sàm bil posle još nervozniji jer
nisam mogel zapalit' pljugu. Odem tak nervozan do jaja do stare i velim joj, stara, daj mi
pet bulji, sutra je gostovanje, idemo u Split, daj, kaj me gledaš, daj mi lovu, sad bum ti
pičku na vrući rešo nabil - pod pičkom, da se razmemo, tu mislim na facu da ne mislite da
sam neki seksualni perverznjak k'o oni fratri kojima niš' nije sveto i kaj se pale samo na
zlostavljanje dece - i tak, veli ona meni da bu zvala staroga ak' se ne smirim, ma kaj kurac
stari, samo zovi staroga, boli me kurac, i njega budem zatukel, pijanac obični k'o i ti
kurva, daj mi lovu da te ne vidim više, tutanj! Kaj kurac pet bulji, uzel sam joj sve kaj
ima, soma i nešto, i ono, buraz, kujiš, ne, drugi dan, idemo mi u Split, a ono, ak' nas nije
bilo tri 'iljade na kolodvoru nije bio niti jedan! E, ono, kujiš, ne, kol'ko nas ima, e, kol'ko
nas ima! I onak, sve ok, malo si pijemo votkicu, snifamo nitrorazređivač, kupili smo si

2
hrpu super spida i malo lošeg bijeloga, jebiga, pomiješanog sa super spidom, pa smo
razbili par autiju splitskih regi još dok nismo ni došli do kolodvora, i, ono, jem' ti ma,
ulete spešlsi i počnu nas tabati, e skočil' mi je tlak na 200, odmah sam jednog nokautiral s
pajserom, odletil je na treći peron drugi kolosijek. I jebi ga, onda ih je došlo još pet,
zgrabili su me za ruke i noge i dum u mariolu. Već su me tam zbombali dobro, ali su tek
počeli za ozbiljno kad sam došel u stanicu. Odfuraju me kod inspektora, kao, na
„imformativni razgovor“, a znam ja koje se tam imformacije traže: pitaju te je l' 'oćeš s
pendrekom ili z novinama. Neiskusni jumferi vele, narafski, z novinama, pa plavi anđeli
dobro namoče Večernji s vodom, da bolje upiješ imformacije, kujiš, ono, ne, mater im
jebem krvavu, kad te prepeglaju s njima po bubregima. Ja sam već, k'o njihov iskusan
klijent, narafski izabral pendrek, da sve bude korektno, kak' vele oni mega lopovi na telki
koje nikad ne ulove: prosim lepo, neka institucije i alati pravne države rade svoj posao! I
tak', nakon kaj sam jedno pol' sata u demokratskoj i opuštenoj atmosferi razgovarao s
gospodinom pendrekom, dojde inspektor, i s vrata baci sakač na stolicu i pljuge na stol. A
ja s onim jednim okom kaj mi je ostalo otvoreno vidim da puši pljuge bez markice.
Marlborišku, narafski. I nisam mogel izdržat da mu ne velim, kaj, pička ti materina
ispravna inspektorska, ti si kakti čuvar pravne države, a pljugaš švercane pljuge, sigurno i
dilaš drogu kaj je uzmeš od onih papaka na cesti, ti si kurac od ofce a ne hrvatski murjak
kad kradeš i truješ vlastiti narod, jebem ti mater, pokvaren si do kocena, oni prije jugo
panduri su bili sto put bolji od vas, oni su nas tamburali jer su verovali u tu državu, a kaj
ti, pička ti materina i tebi i tom bossovom sakou kaj ti ga je neki diler sigurno nabavil
preko šanera da ga pustiš da dila za tebe, ti sam u pinku veruješ, i to ne ni Hrvatsku,
sigurno samo ćopavaš u eurima, kaj te nije sram, jeb'o ti Hitler mater, kaj su dečki naši
ginuli da ti možeš bit' korumpiran pička ti ma... i onda me jedan od pandura tak bubnul sa
stolcem po zubima da sam momentalno fakat pomislil da je Hajduk prvi a Papa Ivan
Pavao drugi. Kad sam se zbudil, rekli su mi da imam dvije prijave, za teški fizički napad i
silovanje od stare i male. Mislim, stara me prijavila za napad, k'o bi nju jebal onak
smežuranu i staru, zato stari valjda i tak fest cuga, nemreš je drukčije nategnut, a jebežljiv
je, takvi smo svi mi u familiji, pa mi je onda totalno glupo da mala me tužila za silovanje.
Trebala bi mi, pička joj materina nepodojena i vekivečno nedojebana, valjda bit zahvalna
kaj sam joj na kratko ugasil taj večni plamen kaj joj gori međ nogama. Ma jebem ti
mater, uvek ja najebem ni kriv ni dužan. I mislim si onda na kraju, pa kaj je to pravna
država!? Jeboti Tito mater i takvom kapitalizmu za koji smo se navodno borili, a nikad ne
funkcionira kad ga trebaš, pa kaj sam ja kriv kaj onaj kreten na benzinskoj nije imal
Marlboro!? i onda se došli

(autor: Berislav Cimerman)

3
(DORIS PINČIĆ):

Čeeeekajjjj!!!! Jeste čuli, rekli su maloprije bili na radiju, tržište se temelji na slobodnoj
konkurenciji! Čuješ, ha! Slobodna konkurencija! Najbolji, čuješ ti mene, najbolji,
najbolje rade i najbolji su najbolje plaćeni, čuješ! A kod nas su najbolje plaćeni najgori.
Šta me gledate, jesam, pa šta, bila sam štreberica, je l' vam krivo što vi niste? I sad ovi
koji su od mene prepisivali ispite, oni su sad menadžeri i direktori, i ministri, joj, bio je
jedan koji je sad zamjenik ministra sa mnom na faksu, taj je bio jako nadaren za to da ne
bude ministar... jako ništa nije kužio, a ja ne radim, rade glupani umjesto mene. I Bill
Gates je glupan, je totalni glupan, da, niste čuli? On je rekao da budete ljubazni prema
štreberima, jer će vam biti šefovi jednog dana. Je, kako da ne, možda kod njih, tamo u
Ujedinjenim američkim zemljama, tu kod nas u socijalno razjedinjenoj državi Hrvatskoj
ja nisam šef, nisam, ne daju mi ni da radim za nekog šefa, ste čuuuuli!!!??? Ja hoću raditi,
ja sam već i na faksu radila na blagajni u kinu jer jako volim kunice. I kovane i papirnate,
svakakve, jako volim kunice, jako. I filmiće volim, da, jako volim filmiće. A još nemam
ni bebu, lijepo sam im svima rekla kad sam pričala s njima za posao, prešla sam tridesetu,
ali neću bebu, neeeććću!!! I svejedno me neće zaposliti nitko. A oni mi ne vjeruju! Čuješ!
A ja znam da beba košta, bolje od njih znam, to je ekonomska propast. Svu oblekicu koju
joj kupiš ona preraste prije nego je iznosi, pa skupe posebne kašice, koje pola pobljuje, pa
stalno piški i kaki, a sve u pelene koje isto jako puno koštaju, pa onda sredstva za
čišćenje, a još nismo ni krenuli u školu. I di je još onda još fakultet, a ja bi da moja beba
isto doktorira ko i ja. Ne mora baš ekonomiju, meni je slučajno ispalo da mi baš nije
upalilo s ekonomijom, a mislila sam da je to nešto jako sigurno, mogla bi beba kada bi ju
ja imala jedan dan doktorirati i za doktora. Pravog doktora. Njima nema krize, dok god
naša papirnata industrija proizvodi plave koverte, njih nije briga za krizu. Ma šta me
briga, ko hoće nek' ima bebu, ja neću, to nije rentabilno! Čekajjjj!!!! Nemojte vikati na
mene, šta, je l' bolje roditi bebu pa da odmah bude dužna pet hiljada dolara, ha, i da ima
već tri kredita? Je l' to bolje? A svi me pile s time, kad će beba, kad će beba, i tata i mama
i brat i svi. I susjeda me isto pita stalno kad će beba, pa sam se neki dan izderala jako na
nju, šta nju briga kad će moja beba, nek' rađe više poskrivećki pije onaj svoj konjak, jer
svi znamo da ona jako pije. Zaspala je na prozoru prije par dana kako je jako bila pila i
skoro je opala. Ma šta me gledate, znam da treba dečko da se napravi beba, to ja znam. Ja
volim to kak' se rade bebe, aha, da to jaaaaako volim, al' ne volim pričati o tome, to isto
k'o ovi naši stručnjaki, samo pričaju, a malo rade, ja ne volim pričati o tome, volim raditi,
to, da, non-stop, volim, pa šta!? Onda ne mislim ni na kakve probleme, ni na
mikroekonomske ni na makroekonomske, a ne volim ti ja baš da bude jako makro u tim
stvarima, ne, ne volim, više srednji tečaj, onako... Ja volim pričati samo o brojkicama,
puno brojkica, onih malih, na burzi, znate koje su to? One koje nitko ne kuži, e pa ja to
kužim, jako dobro kužim to. Ja to mogu gledati cijele dane, i sve kužim iz tih brojkica,
sve, i šta će poskupiti i šta će pojeftiniti i što treba kupovati i kada i s čime i kad prodati,
to ja sve kužim. Ja sam već doktorirala na brojkicama, jesam davno već, samo nikog ne
zanima to što ja znam. A znam svašta, svašta znam, i znala sam da će doći recesija, je,
znala sam, i napisala sam tri ona, kako se zovu, elaborata, sa slikicama i grafikonima i

4
svim, je, pisala sam o tome, ali nikoga nije zanimalo. Nikoga, ni one gore u Vladi, a sve
unutra piše šta će se dogoditi, sve. I sve se dogodilo baš onako kako sam ja rekla da će se
dogoditi. I da će biti puno nezaposlenih, i da će poskupiti jako benzin i plin i sve, ali i da
će naše kunice ostati iste. To je veeeliki problem za ove koji puno prodaju u inozemstvo,
kad kunice čvrsto stoje, onda oni dobiju poslije manje kunica kad nešto prodaju za euro. I
sad nikome kao nikome ništa nije jasno, samo je meni sve jasno. I kako je došlo do toga, i
kako ćemo izaći iz toga. Pet posto! Čuuuuješ!!! Pet posto ljudi ima devedeset i pet posto
novaca! Na svijetu, cijelom svijetu! A onih devedeset pet posto ima samo pet posto love,
sve love na svijetu! Čuuuuješš!!! Pa to ne može tako, normalno da je došla kriza, nema
ravnoteže, čuuuuješ, ravnoteže nema i sad se sve vraća u ravnotežu, ovi najbogatiji će biti
sad malo manje najbogatiji a oni siromašniji će biti malo manje najsiromašniji. Samo je
kod nas obrnuto, ovi najbogatiji su još više najbogatiji, a oni siromašni su... ma njih više
skoro kao da ni nema. Njih više neće nitko ni gledati ni slušati. A mene nisu htjeli slušati,
nisu, slušaju rađe neke Njemce, i šta ja znam, Talijane, oni odma' sve znaju jer dolaze
izvana. A mene izunutra niko ne sluša, niko! Čuuuuješ!!! I njima izvana daju da si lijepo
kupe cijelu banku pa da rade unutra, a mene nitko neće da radim za njega. Ne volim više
baš slušati svoju mamu, ali mislim da je ona skroz u pravu kada mi kaže da sam ja
prepametna za njih. A ja neću ići van, meni je ovdje jako lijepo, tu su skroz zgodni dečki
i super jedem, volim jako papati, i mama i tata su mi tu i brat, i sve mi je lijepo i neću i
neću! Javila sam se ja onima na burzi u Londonu s onim jednim svojim elaboratom i
htjeli su da dođem kod njih raditi, ali ja neću, neću, čuješ!!! Ja samo hoću ovima našima
nešto reći, i rekla sam im već, moje brojkice su mi rekle da dolaze Kinezi i da će nas sve
kupiti, neće više imati veze ni hadeze, ni sedepe, ni kako se već sve zovu, ni haeses, samo
će bit važna stranka ka-el-es-ku to vam je, čuuuuješ, kineska lova sve kupuje! A ja neću
da nas sve kupe, neću, ni da mene netko kupi, neeeeeću, čujeeeeeš!!!!
E ja sam studirala ekonomiju i učila cijeli život, ostala bez vida putem s ciljem da moje
znanje o novcima i njegovom tržištu pomogne državi. I onaj pozitivni pogled na život
hrvatskih novinara koji napišu na naslovnici: «Diploma je siguran put do burze rada! E
baš vam hvala na optimizmu! Najradije bi im opsovala sve po spisku, ali neće Nina tako,
ne, ne , ne! Neću na njihov nivo! A tih poslodavaca mi je puna kapaaaa! Budale jedne:
Imam čelične principe. Je l' mene netko sluša!? Neeeću tako... Znači, moram s nekim
spavati ako želim dobiti posao, je l to!? Ok, s kim moram spavati, recite, s kim..? (skida
se u vruće hlačice i odlazi u liniju)

(autori: Doris Pinčić i Berislav Cimerman)

5
(SELENA ANDRIĆ):

Ja radim dva posla kod privatnika, i to nedjeljom, za minimalac od tisuću petsto kuna, a
prijavili me državi na dvije i dvjesto pa im vraćam sedamsto kuna svaki mjesec, al' i
njima je teško, a upisala sam pravo i htjela sam biti odvjetnica a onda me kreten
napumpao i rodila sam sina, sad imam troje krasne djece, glupača, tko me tjerao da se
jebem tako mlada, i to prije braka, to se ne smije, stigla me zaslužena kazna, zbog njih
troje koji su pravo mamino blaga i zbog njega u kojeg sam se i zaljubila sad izgedam kao
govno, ovako stara i ružna, ne mogu se pogledati u ogledalo koliko se gadim samoj sebi,
a kamoli da nađem ljubavnika, ali ljubav je prekrasna, i svi je trebamo, a ono smeće je
sebi našlo mladu odvjetnicu pa sad šetaju gradom, lijepa, krasna, mlada, divna, uspješna,
glupača, šta radi s njim, napravila je od njega met... met.. ma onog što izgleda kao da je
pederčina, a kad smo mi bili mladi i zaljubljeni onda je izgledao kao neki jado jadni, ja
sam mu ipak rodila troje djece koje sad viđa samo kad mu ona kurvica dozvoli, dobra
maćeha i daje im čokolade, e imaju moja djeca sve što treba osim obitelji, ja do tri sata
ujutro trpim pijane budale i čistim kafić, onda od sedam ovdje na blagajni i tako svaki
dan, cijeli dan, ne smijem ih poljubit' za laku noć, ispričat im neku bajku, jebem ti bajku,
ne znam šta uče, koji razred idu, jebote, imena im aboravljam, a oni samo trče za mnom i
viču, mama, mama, sad će nedjelja pa ćeš nas voditi u park, koji jebeni park kad radim
nedjeljom, kako da im to kažem, ja im za Božić nisam okitila bor jer nisam imala para da
ga kupim, a oni kažu, neka mama, nisi ti kriva, mi smo bili zločesti, djed mraz je to vidio,
jebote, došlo mi je da se objesim, nisu oni krivi, oni su krasni, za uskrs nisam pripremila
ni gnijezdo s poklonima, ni zeke nije bilo ni jaja, ničeg nije bilo, a oni samo šute i trpe da
mene ne povrijede, oni mene!, a ja nervozna i derem se na njih za svaku sitnicu, ko da su
oni krivi što je moj život govno jer sam se zaljubila u idijota, daboga crko, i što sad da ga
tužim za alimentaciju, odakle meni pare za sud, i ona kurvetina sigurno ima sve veze, ona
bi to njemu sredila, prokleta kurva, tješi me samo da će i nju onaj majmun prevarit' pa će
ga ostavit' pa će oboje patit' i neka pate, ne želim ja nikome zlo, al' kad vidim svoju djecu
kako idu u poderanim čarapama u školu imaju jednu majcu i jednu trenirku za tjelesni,
dođe mi da jebem mater svima redom da ih sve stjeram u tri pičke materine i da pobijem i
djecu i sebe, šta da radim, ja njima nikad ništa ne bi napravila nažao, baš zato što znam
da će im život biti govno i smeće, da ih odvedu u vojsku i policiju to je dobar posao,
državna plaća, pa da ginu za državu, jebem ti državu, nije ih ona nosila devet mjeseci,
povraćala i dobila sto kila i strije, i još da se zaljube u neku debilčinu, pa da ih on jebe u
zdrav mozak i da nemaju svoje ja, da ih pustim na ulicu pa ih neki manijak ubije iz čista
mira, jer je njemu tako došlo jer je imao teško djetinjstvo, ma marš u pičku materinu i
moja djeca imaju teško djetinjstvo, i nisu krivi ni za što, njima je jedina želja da konačno
imaju tortu za rođendan, koju im ja nikad nisam nikad napravila jer sam radila i nisam
imala od čega, ma jebem ti tortu i život, jebem ti sve, bolje je da se ubijem, i njima bi bilo
bolje bez mene, il' da njih ubijem, jer im ne dam podnosti ovo sranje, ne dam!!! i šta da
radim onda, molim boga da ih on vodi, da im on pomogne, kada im je već dao glupu
majku i kurvanjskog oca, a onda se naljutim na boga, zašto me toliko kažnjavaš, zašto
njih kažnjavaš, od čega da ja ulijem volju za životom, od čega, ha svemogući, ha

6
svevišnji, a onda dođem kući, vidim njih troje kako spavaju u istom krevetu, pokriveni
jednom dekom, nasmiješeni ko anđeli i zahvalim bogu što ih imam i znam da zbog njih
sigurno mogu dalje, a dokle, jebem ti život... imate li bonus karticu?

(autorica: Selena Andrić)

7
(NASTASJA FLAJC):

I 1. Uhuhu, ehehehe, 1.2. daj pogledaj ovog na šta liči (pogleda prema Domagoju) 1.3 – 2
(i dalje gleda prema Domagoju) je l' to čovjek!? Za majmuna je preružan, to sigurno... 2.1
– 3. Hujjojj, a vidi ovu (gleda prema Doris), 4., k'o jadranska lignja se uvija, strašno –
4.1. prestrašno 4.2 a ova ovdje, ta nije pretrčala sto metara u životu 4.3 huha, a da nije
odma morala pojest napolitanke 5. huha, s 6. mlijekom 7. toplim! 8. Oni bi radili!? 9. Oni
bi radili!!! 10. Oni bi radili!!!??? 11. Vidi ove muške, jedva se popišaju stojećki 12. da im
ne pozli od napora 12. «Mamaaa!!! Je l' ima još toalet papira, netko je potrošio sve!?» 12.
ne mogu si obrisati sami dupe, imaju ruke k'o kuhane hrenovke 13. a vidi ovo, huha 14.
koji su ovo mišići, vidi 15. k'o kamen! 16. Parket 17. kakav vražji 17.1. parket! 18. mi
smo na golom 18.1 betonu vježbali 19. golom! 19.1. i još ga poljevali 19.2. hladnom
vodom 19.3. a mi 19.4 – 19.5 bosi! 20. Bosi k'o od majke rođeni! 20.1. Čelik, braco!
20.2. Čelik, 20.3. Mišići k'o čelik, vidi ovo - - - 20.4., 20.5. 21. a vidi ove jadnike, sra-
21.1. mo – 22. – ta 22.1. huha 23. – 24. kad smo mi stali 25. u vrstu 26. to je 27. Kineski
zid bio! Tko je na nas start'o, smjesta se zajeb'o! 27.1. A ovi ovdje mogu stvoriti samo 28.
zid od 29. dreka! 30. A ni to ne mogu 30.1. ako su jeli samo «povrće, kužiš»,
«vegeterijanci», «kužiš» 31. kad smo dobili kruha i masti 32. mislili smo da je cijeli
tjedan Božić! 33. mladi, danas, govna nezahvalna 33.1. ne znaju ništa cijeniti 34. – 35. Ni
36. - šta! 36.1. Ako ne pojedu 37. nešto svaka 38. dva sata 39. misle 40. da je državni
udar u zemlji! 41. Kako to, što je sad, pa njima nije nitko dao za jest, skandalozno! 41.1. I
stalno ih boli nešto 42. te glava 43. te želudac 44. te ovo te ono 45. te imam mengu 45.1.
«Mengu imam, nemrem, kužite!» i onda cijelo susjedstvo mora biti tiho! 45.2. Šest 46.
godina! 46.1. 46.2. Šest godina nisam imala mengu! 47. Samo trening, 47.1. natjecanje,
trening 48. natjecanje, 48. trening, natjecanje 48.1. napor 48.2. napor 49. napor 49.1. i
napor! 50. A ovi danas, umjetnici, 50.1. poeziju stignu pisati čak 51. ne stignu raditi ništa
52. zato i je 52.1 53. država 53.1. u govnima – umjetnik do umjetnika, a radit neće nitko!

(autor: Berislav Cimerman)

8
(DOMAGOJ MRKONJIĆ):

Kreveti su na ulici, na sred mračne ulice... Neraspremljeni, spremni za upotrebu... Tuševi

su na ulici, voda iz tuševa je topla, i toplo je, uvijek je toplo... I svi se ljube po ulicama,
afrodizijaci se prodaju na štandovima za kokice, jeftini su, a kokica niti nema na tim
štandovima, samo afrodizijaci i kondomi, raznobojni i raznih okusa... U autu svakog
muškarca je krevet, a u svakom ženskom autu mjenjač je u obliku kurca. Pičke k'o salate,
i sve na raspolaganju. Svih oblika, rasa, boja i mirisa. Od nula do dvajstčetiri. Mislio sam
da je to život... imao sam san... jebi ga, k'o bi sad rekao da sam nekad davno imao san da
će jednoga dana svijet tako izgledati... A danas, ne znam, više ne znam na šta to sve liči...
Svatko vara svakoga, ljudi samo gledaju kako će jedan drugoga zajebat', i popizdim kad
to vidim, dođe mi da smjesta razbijem svakog lažljivog, pokvarenog psa koji mi dođe
pred oči. Počelo mi se to sve gaditi još kad sam bio klinac. Bio sam ministrant, šta sam
mogao imat', goljo, nekih četrnaest, petnaejst godina, i slušao ispovjedi, ajme, šta su ti
ljudi pričali, Bože me sačuvaj. Jedna je žena rekla da je godinama varala muža s
njegovim ocem, jedna se klinka od 16 jebala u veceu istovremeno s trojicom iz svojeg
razreda, jedan je odmah nakon što je ševio curu poševio svog prijatelja, a baba jedna je
rekla da je ubila dedu zbog penzije, e al' to stvarno nisam vjerovao, ali uhapsilo babu
poslije... neka mlada žena, a još je i skroz pristojno izgledala, ne bi čovjek rek'o, ispričala
je da se baš na dan vjenčanja pojebala s kumom, kumovim bratom i s puncem, a jebi ga,
sad, ne znam je l' od jednom, ili pojedinačno, a bio je jednom došao čak i neki Englez
koji je pričao da je otišao na odmor sa ženom i ljubavnicom i da je tamo navodno poševio
još tri maloljetne rođakinje, da nisam čuo na vlastite uši, ne bi vjerovao šta sam čuo... A
meni je pad'o mrak na oči dok sam to sluš'o... Sve to treba dobro namlatit, uzet tvrdu,
dugačku, krvrgavu močugu i rascopat im ljubanju, ma to nisu ljudi, to je stoka. Da se
mene pita, ja bi već odavno napravio svoju legiju, sve junak do junaka, ćelavi, s crvenim
trakama oko ruke, u crnom od glave do pete i naoružani do zuba, dobro trenirani, s
dugačkim drvenim pendrecima, pa da vidimo onda kako bi ti šta se jebu uzduž i
poprijeko i ti muški što jebu muške i žene šta se jebu na sve strane, ti svi šta varaju i ne
poštuju svete sakramente i rasturaju brakove, e onda bi takvi naučili kako je to kad se u
crkvi prdi i šta se onda dogodi. Neš' majci, jok, issss. A još kad su mene probali pojebati
župnik i svećenik, issss, e tad sam zauvijek raskrstio s ministriranjem, okrenuo mi se
želudac od svega. Ma nisam ih polomio, imaju sreće, ipak je to crkva, ne bi bio red, šta bi
ljudi rekli, al' nije mi puno trebalo da ih naravnam. Zajeban sam ja, prebio sam ja jednom
i svog bratića, razbio sam mu dvije boce na glavi, jer je priznao da hoda sa Srpkinjom.
Issss, sa Srpkinjom, moj bratić, moja krv, pa sa Srpkinjom sramoti familiju. Kao da je
samo tako bilo održati našu hrvatsku krv čistom kroz generacije, mi smo tu od vremena
mog šukunšukundjeda, i otpočetka Hrvati sto posto, mater mi je Hrvatica, otac Hrvat,
baka Hrvatica, djed Hrvat, pradjed isto, i prabaka Hrvatica, i šukunbaka i šukundjed, svi,
svi do jednoga čisti Hrvati, a on nama tako... «Sa Srpkinjom», kažem ja njemu, «Ma
nećeš, ne mak'o se ja s ovog mjesta, nećeš na našu krv, majku ti jebem», i tres flašom po
glavi, pa još jednom, žao mi poslije samo bilo dvije pune flaše pive, a ljeto bilo, orosile
se, bile 'ladne k'o zmija, ja žeeeedan... Dobro, zgodna mala, garava, sisata, vrckava, ne
kažem ja, šta, mog'o ju je pojebat ljepo da nitko ne zna, i mirna Bosna, ma šta on, mogli
smo je obojica izjebat namrtvo, k'o bi znao, e baš da je vidim da prijavi to kome poslije,

9
al' ne, on bi se s njom šet'o po mjestu, da svi vide sramotu. K'o da bi nam bilo prvi put.
Ma, neš' majci, jok, samo preko mene mrtva. Ma dobri smo mi danas, jesmo, prizn'o je
on da je zajeb'o, a šta će, mor'o je, jer je znao da bi i on i ona još vid'li svog Boga da nije
to raskin'o. Meni ako je nešto sveto, onda mi je brak svet, s tim nema zajebancije. Ako se
dvoje ljudi pred Bogom nađu, pazi, pred Bogom, a i pred ljudima, dobro, al' pred Bogom
najviše, i zakunu se na doživotnu vjernost i zajedništvo, pa još dobiju i djecu kao žive
svjedoke tog zavjeta i ljubavi, e pa onda to, baćko, onda to nije zajebancija. Jok. A eto,
danas bi se svi jebavali s nekim drugim, samo da nije ona ili onaj s kim si se vezao pred
Bogom, pa se sastavljaju i rastavljaju kako se kome svidi, kao bit će im bolje s nekim
drugim, pa onda ide druga, pa treća, pa četvrta, pa stota, nema tome kraja, 'oće ti vražju
mater bit' bolje s drugom ako ti nije valjalo s prvom... A djecu nitko ništa ne pita, šta bi
oni i kako je njima. Jebi ga, svako dijete 'oće isto, da se mama i tata vole, a obitelj im se
na oči rasipa. Nema više k'o da pazi na mlađu braću, Starija otac i majka više ne paze ni
jedno na drugo niti na njih, ma ništa, nema više onda ničega, djeca su na cesti, ne mogu
im više pomoći ni baba ni djed, ni stičevi ni strine, nitko, nema tu pomoći više. Nema
više ljubavi. I zato legija na ulice, strogo, do jaja strogo, al' pravedno i isto za svakoga, pa
da vidimo 'ko bi se onda kurvao i zajebavao s djecom, jok, neš' majci. Sprčim ti Isusa tim
i takvim nedozrelim i nedojebanim kretenima koji bi se samo jebavali pa se valjda samo
zato i žene, da se mogu jebavat. K'o da je to smisao svega, da ti jebem čavle Isusove. Nije
ni mene nitko ništa pitao... (kreće s pjesmom, polako i razmjerno tiho)

Osjećam bol u ramenima

Osjećam bol u grudima
Tko sad briše suze djeci?
Tko sad briše suze djeci?
Roditelji, sve ste zajebali.
Ali znam kako ću dalje.
Jer ja sam najsretniji čovjek na svijetu
Sve sam sam iz boli shvatio
Shvatit će, kunem im se Bogom, i drugi
Jer nema više ljubavi
Raspolovi me!
Natakni mi ormu na prazan vrat!
Ajmo se jebat!
To je sve što oni znaju.
A na svijetu cijelome
Svi samo lažu
Lažu sebi
Sve je bez obaveze
Ali nitko više neće lagati meni
Nitko više neće lagati meni
Jer ja sam najsretniji čovjek na svijetu
Jer ja sam najsretniji čovjek na svijetu

(autor: Berislav Cimerman)

10
(KATARINA BABAN):

Isuse, pa daj pogledaj koje ova ima sise. A vidiš joj na faci da je glupa k'o točak. Jedino
sam baš ja morala ispast pametna s malim sisama. K'o da te svaki frajer jako 'oće ufatit
za, ne znam, pamet, taman posla. Kol'ko god bio pijan, frajer baš 'oće za sise, da ga jebeš,
to prvo zafata, čudo jedno, al' uopće ga ne zanima ga je l' znaš, recimo, ne znam, igrati
šah. I ona Melita iz mojeg razreda, ta bi dobila jedan i na testu iz, ne znam, tjelesnog da
je bio, al' moš' je jebat sad, udala se ona u dvadesetoj. Doš'o baja ravno iz Karlovca vodit'
novu poslovnicu banke, i... drm... za manje od dvije godine vodi on već za ruku i Melitu i
ono njihovo derište. I poslovnicu vodi on isto, vodi, da, samo sad su se nedavno preselili
u veću zgradu, onu tamo novu kod trga. Otvorili su i lizing. Lijepo im baš tamo. Bila sam
prošli tjedan do nje da mi taj njezini proba vidjet da uzmem neki omanji auto na
dugotrajni kredit, al' ne može... Nemam stalne prihode, šta ćeš... Znam, dosta je teško i
imat' stalne prihode kad ne radiš stalno, logično... Znam, ja to sve... Znam.... Ma nisam ni
ja baš od jučer, samo sam mislila sam da će ispasti nešto to s ovim posljednjim
razgovorom za posao, to kad sam išla tamo u onaj, kako se zove, ne znam, da, Trgo
komerc. Trebalo mi je sve biti jasno da od toga neće biti ništa kad se firma tako zove:
Trgo commerce - to ga dođe k'o da se nešto zove, ne znam, ševa - fuck. K'o da nije jasno
šta je ševa, nije valjda 'tica... Da. Dobro, nije ni meni baš u zadnjih godinu dana jasno šta
je ševa, otkako sam prekinula s Markom... Ma, dobro, muka mi se sad toga i sjećat'... A
rekla sama sebi, sto puta, "Eva, nemoj više pizdit' po tome, nema kajanja poslije
jebanja"... A ja bi se baš tako rado pokajala opet! Ma, nije on bio baš princ, al' ono, nije
on ni tako loš dečko, par mi je puta čak donio i cvijeće, samo nije išlo i nije, on
nezadovoljan, ja nezadovoljna, i sve ok, nisu mene nešto baš trpili ni njegovi starci, ono,
mala ne radi, ne može nać' pos'o, ne bi to išlo, znam, a i seks nam baš nije bio neki
spektakl, dobro, al' opet, ne znam, to što je s onom Mašom sad, e, to ne mogu baš ne
mogu i ne mogu! I točka! Ta je sva u sisama i guzicama! Moš' tri normalne cure od nje
napravit'! I ta je počela radit' valjda prvi dan poslije srednje škole. Dobro, znam, u
kladionici, samo jebi ga, nije baš, ne znam, birana klijentela u lokalu kod nje, al' zato
svaki mjesec, ona, drm, stavi plaću u džep. A ti, Eva, lijepo, zato svaki mjesec... na biro...
A dignuo mi je tlak onaj tip u Trgo commercu, kao neki direktor, ne znam, menadžer,
kak' se već zove... Pravio se on nešto fin cijelo vrijeme, i dugo smo razgovarali, još sam i
onaj test rješavala, nije baš bilo teško, neki kružići i kvadratići, skoro k'o za auto školu,
meni sve bilo nešto sumnjivo. Gleda on mene ispod oka, rješavam ja test, mislim si, ajde,
super, valjda sam mu zapela za oko, samo, brus, ne gleda on mene u facu, ne gleda ni
noge, makar sam obukla minjak - šta ćeš, jebi ga, tajnica bez minice, k'o selo bez crkve -
gleda on ravno u sredinu... Da nisam ja tamo sjedila, gled'o bi u sise... I znala sam, ćorak,
opet, al' su ovi bar bili pristojni, pa su javili da su uzeli nekog drugog. A mogu se kladiti,
samo kad bi mi palo uopće na pamet da stupim tamo nogom, kod one male droljice Maše
u kladionici, da su uzeli neku sisatu žensku, sto posto! Ma razmišljala sam ja, palo mi to
na pamet dok mi je još Marko pušt'o neki pornić, kao fol ne zanima to mene, al' su i meni
ispale oči kol'ke su te ženske imale sise. A sve umjetne, ne moš' vjerovat'! I mislim si ja,
ma k'o ga jebe, ne bi išla kod doktora da mi da injekciju, makar pala k'o pokošena od, ne

11
znam, sifilisa ako bi, ali za veće sise dala bi da me režu, evo, bi, majke mi moje, ne makla
se ja smjesta ako ne bi! I da vidiš onda, kako bi izgledao razgovor za posao, "Dobar dan,
evo i mene opet, ali sa sisama!", i kako bi Marko zinuo, "E, bok Marko, šta ima, jesi za
kavu?"...

(autori Katarina Baban i Berislav Cimerman)

12
(ALEKSANDRA DEMŠE):

Upališ teve, Zagreb, otvoriš novine, Zagreb, na radiju kažu bilo u Zagrebu to i to... Je'ote
Zagreb, mi svi ostali k'o da smo neko imanje oko Zagreba. Posjed. Kažu, "treba da
uzmemo malo od svake njive da sagradimo cestu", a onda od svake njive uzmu dva jutra i
sagrade oni cestu, i još kakvu, finu cestu skroz, pa ne smiješ po njoj ići traktorom, jer
onda ostaje zemlja po cesti pa ne mogu gospoda i drugovi dupelisci svojim beemvejima
voziti jer im se gume isprljaju i onda te svoje uglancane mečke i beemveje moraju vozit
na kemijsko k'o što nose i ona odijela koja mijenjaju svaki božji dan i koja koštaju k'o
cijela moja njiva… Zaaagreb, doš'o mi je jedan takav iz Zagreba, iz Lada, neš’ ti Laado,
jaka stvar, on će kao vodit folklor u našem selu, k’o da mi sami nismo znali vodit’ folklor
u selu prije njega, i moja mater i ćaća i njihovi mater i ćaća isto nisu znali plesat folklor
prije Laaada… baš. Plesala sam ja od kad sam bila ovol’ka folklor, dašta da jesam, isto
prije Laaada, al’ išla ja plesat opet kad je doš’o ovaj iz Laaada. Rek’o, ajde da i to vidim,
i da malo iziđem iz kuće, među ljude. Neš’ ti ples iz Laaada, mogla sam ja njega učit’
kako se pleše, a ne on mene, ja znam sve, i muški i ženski kako se pleše, on se samo
nešto kliberio tamo. Al’, prisjeo meni brzo taj ples. Zaljubila se ja u debila iz
Zaaagreba… Evo njega, on i dalje gostuje i pleše, a ja ostala sama s djetetom. Nije se,
gospodin iz Zaaagreba mogao valjda privić’ na seoski život, i oš’o. Nije se on mog’o
privić’ na rad, na to se nije mog’o privić’, a ne na selo, zagrebački njonjo, im’o je ruke
k’o dječju guzicu, k’o i ova druga gospoda u Zaaagrebu, samo se debljaju i rastu im
podbradci od nerada, pa di će takvi razumjet seljake!? Ti ni ne znaju da postoji selo dok
ne napraviš blokadu nasred ceste ili im se s kombajnom ne parkiraš ravno na onaj njihov,
kako se ono zove, Markov trg, ti te uopće ne ubadaju… Gospoda s odijelima, u
Saaaaboru i Vlaaaadi u Zaaagrebu valjda misle da ‘šenica raste iz asfalta, il’ kako,
najrađe bi sve izbetonirali, te ovde cesta, tu škola, tu opet vražji ‘oping centar, i kruh će
onda valjda radit isto od asfalta. Najbolje je sve izbetonirat’ i onda uvest lijepo sve iz te
jebene e-u, mrknut sebi lovu u džep, a nas seljake ‘ko jebe. I ona Frau Broš, ta, jebote,
vodi zemlju k’o svoje kućanstvo, samo bi štedila i stezala remen, nema novaca za ovo,
nema novaca za ono, i baš joj je nekako na seljacima najzgodnije stezati remen. Ja
svojem djetetu ne mogu kupiti ni dudu varalicu, a ona ima broš od čet’r milje kuna. Ma
ne tražimo mi ni od koga nikakvu milostinju, ‘oćemo mi radit’, to ovi gore valjda ne
mogu razumjet’, da netko ‘oće radit’ i zaradit’ od svog rada, a Frau Broš u Zaaagrebu to
ne ‘kuži, ne’ da se mora potrošit’, ulagat’ ako se ‘oće zaradit. Te kupi traktor, te kupi
kombajn, te kupi sjeme, te kupi gnojivo, te kupi ovo, te kupi ono, te plati radnike, te plati
porez, te plati prirez, te plati trošarinu, jebote, da krenemo uzgajat’ zrak oni bi nam
naplatili zrakarinu, što li. Al’ ti znaju prodat muda pod bubrege ti kapitalisti, to znaju, e tu
su carevi, kaže meni ona mala neki dan u trgovini da mi nema za vratit’ 50 lipa, da
uzmem žvaku.. ma šta će mi žvaka, je l’ ja izgledam k’o ne’ko k’o troši žvake, daj ti
meni, snajka, moje pare, pa ću si ja s njima kupit’ šta god ja ‘oću, je’ote žvaka. Najbolje

13
prođu ti što prodaju, boli njih kurčina za one koji proizvode i rade, recimo, onaj
Kerumčina, zna kupit’ najbolji brod, najbolji auto, najbolje ovo i najbolje ono, a ne zna
dat’ svojim radnicima najbolju plaću, e to ne zna, al’ zna im zabranit da idu na wc, to zna,
al’ šta ćeš, važno je valjda ljudima da imaju bilo kakav pos’o pa makar i posran pos’o,
samo da rade, pa ga izabralo za gradonačelnika, isto k’o I onog Mileta u Zaaagrebu, taj bi
stalno ‘delo’… ‘ajmo delat’, onaj k’o se vruće vode napio na njivi i na poslu i naradio, taj
ne viče stalno ‘idemo delat’’, ‘idemo delat’’, taj Mile laže valjda i sam sebe kad se
pogleda u ogledalo. I da hoćemo ić’ ‘delat’ s njim, ‘kaj da delamo’, država ne da zemlju u
najam, od poticaja ne mogu kupit’ ni sjeme, pa šta da onda ‘delam’!? K’o će hranit narod,
djecu, vojsku, ako neće seljak, ne moš’ ni sve uvest’, a ovi gore sve rasprodaju, prvo su
se uvukli jedan drugome toliko u dupe da su na pertlama morali pisati kako se zovu da
oni odozdo znaju koji je koji, i svoje su duše prodali jedni drugima, a onda su si
pozabijali noževe u leđa i poslali jedni druge u zatvor, jadna im majka, ako im je uopće
majka živa da i nju nisu otjerali u sirotinju i glad, sve su pokrali, kad više nije bilo šta za
pokrast’ od tvornica i zemlje, onda su struju pokrali, da ne vjeruješ, struju kradu na
veliko, to može, a mog susjeda Baju u’apsilo kad se zimus spojio na banderu da se malo
ugrije i ne smrzne živ, jer ima pemziju iljadu dvjesto kuna pa ne može platit’ tu struju.
Ma, ne čuju oni gore, na onom Markovom trgu kako je nama. Ne čudi mene što oni ne
čuju, neš’ ti Markov trg, sve je meni jasno, učila ja u školi, tamo su užarenom krunom
okrunili i nokte počupali onom zadnjem seljaku što se pobunio, onom Gupcu. Matiji.
Dobro, zajeb’o njega Slovenac, isto k’o i nas oni za tu jebenu e-u, al’ seljak je i danas
najeb’o od vlasti. A ovi gore, navodno, svi imaju neke škole, i svejedno im nije jasno šta
sve može seljak napravit’ kad baš ‘oće da ga se čuje. I uopće mu ne treba asfalt da dođe
tamo gdje ‘oće doć’… ‘ajmo delat’!!!

(autor: Berislav Cimerman)

14
(ALJOŠA ČEPL):

Dobar dan, dobro došli, moje ime je Joža i ja ću voditi i ja ću voditi ovaj seminar o
uspostavljanju kozmičke ravnoteže u čovjeku i svemiru koji su u stalno u nestalnoj
ravnoteži. Kako ste, je, lepo, da, aha, tu smo svi, je, prosim lepo, lepo ste se sjeli, da, tak',
jako lepo, sad vas prosim još samo da se sednete skroz uspravno, da posve izravnate
kralježnicu... polahko, polahko... zamislite da ste bambus koji se lako i nenasilno probija
kroz lopoče u močvari... Tako... Naš učitelj kaže: "svaka, pa i najmanje uspravna
kralježnica drži ravno cijeli svemir". A res, ne bi voljeli da nam se svemir baš sad tu
presavine, kaj ne, he he he... malo šale nikad nije narušilo sklad jina i janga, tako je nama
govorio učitelj u trenucima opuštanja kad smo satima znali sedeti s nogama u vatri. Ja se
vam zahvaljujem što ste došli na predavanje, to pokazuje zelo, hoću da kažem, veliku
samosvjesnost za vaš osobni razvoj i za planetu samu po sebi, za život sam po sebi, za
vas same po sebi, za, kako je znao to reći naš učitelj ravnotežu bića samog po sebi. Svako
biće je slon, govorio je učitelj o razlici između velikog svemira i nas sitnih. Danas ćemo
najviše govoriti o ravnoteži… Ravnoteža... ona je smisao življenja. Svakog življenja.
Uvijek je sve u svemiru u savršenoj ravnoteži, jer znamo jako dobro kako je to kad sve
nije u savršenoj ravnoteži. Učitelj kaže da je to samo naš privid, nama se samo nekad čini
da nema ravnoteže, a to se dešava zbog limita, zbog ograničenosti naše svijesti, jer
nezdravo jedemo, nezdravo živimo, nezdravo radimo među namještajem koji je nezdravo
namješten. Učitelj kaže da to sve uvijek ovisi o nama, sve je u nama, život je u nama, i mi
smo u životu jer to ovisi o nama. Može se reći da kruh deblja, a naš učitelj je rekao “zašto
onda vrabac nije debel”… Uzmimo za primer boje. Naš je učitelj govorio da boje čine
pola karme. Svaka karma ima svoju boju. I karmine zelo imaju svoju boju - črnu! He, he,
he... Narod zna, narod sve zna, jer svemir sve zna, kaže učitelj. I učitelj je samo jedan
pripadnik naroda u svemiru. Ali celog naroda u celom svemiru. Integralnom svemiru,
može se reći. Sa sjemenkama sezama isto. Zato učitelj sve zna. Znači, kako da kažem,
nama se samo čini da sve nije u ravnoteži. Ravnovjesju. Ravno u vjesju. Lahko pa znate
kaj je vjesje, kaj pa ne? Ako je nešto jednostrano, onda uvijek nešto drugo ode u drugu
stranu, to je onda dvostrano, pa učitelj kaže da imamo i svestrano, a neki imaju i nastrano,
koje je uvijek u vezi s onostranim, he he he, to vam je vjesje, ni komplicirano kaj ne? Tko
je ovdje, nije tu - on je samo slika svemira koja kasni, jer mi uvijek kasnimo u svemiru,
mi smo se rodili poslije prvog praska u svemiru kad je sve bilo ovdje i svugdje, pa učitelj
kaže da mi nikada ne možemo biti tamo. Samo ovdje, ali to onda nije tamo. A tko
zaboravi na svoju pravu prirodu, kako da kažem, taj nije ovdje. Učitelj je nama stalno
ponavljao da se s mobitelom ne ulazi u štalu, stalno je govoril naš učitelj - jer ako krava
čuje zvonjavu mobitela, pa i onaj nježni “Plong” kad SMS stigne, ravnoteža između
krave, probave, prirode i mlijeka je narušena. To res puno seljaka ne zna. Ne znaju ni to
da je elektromagnetizam zlo današnjeg sveta. Sve je danas elektromagnetsko, kako bi
vam rekao, krave muzeju na struju, to ni zdravo, nama elektromagnetizam treba u telu, ne
izvan tela. To ni dobro. Mi znamo da djeca piju mlijeko i njima mleko već zvoni. Lepo
vas molim, vi gospon, izravnajte kralježnicu, da nemojte prosim vas tako sedeti, to ni
dobro za svemirsku, horizontalu. Fala. res, je, čak i mali telići piju mlijeko, i oni isto jako

15
vole mlijeko. i ja sam isto jako volio mleko kad sam bio mali i kekse, je, jako sam volio
kekse. Keks, učitelj je govorio, to je stvrdnuti smisao, jer je keks kao zemlja, a zemlja
posjeduje sav smisao. Može se reći da su te male stvari jako važne za našu planetu. Za
naš razvoj. Razvoj je stalno u razvoju. Razvoj se razvija. Mi se razvijamo skup s
razvojem, samo mu trebamo dozvoliti. Zato je učitelj govorio, keks u djetinjstvu je
sendvič sa smislom, a može biti fina i zemlja u ustima. Kažu da sve počinje u djetinjstvu,
da je čak i svemir imao djetinjstvo, res, i svemir je jeo kekse jer ga je hranio Šiva. A Šiva
je krao kekse od tame, od kmice, od velikog svemirskog kmice, črne rupe, he he he malo
šale je uvek dobro, kažu, šala je uvod u širenje kozmičke svijesti, kaže učitelj. Pojesti
keks od tame znači otvoriti mjesto za svjetlo, govorio je učitelj. A svjetlo je dobro. Res, i
kad smo tužni, tu je blizu i komadić tame koji je otvorio mjesto svjetlu i zbog kojeg smo
sretni, jako sretni, više sretni nego, nego, nego... tužni! A kad smo sretni, zelo celi svemir
je srečan skup z nama. Mi dišemo sa svemirom. Svemir ne voli kad smo tužni. Bravo
Gospon, kralježnica se ravna sama, eto vidite, ništa nije tako teško, kako bi rekel, naš
učitelj: "Kralježnica uči od pertle”, rekao je naš učitelj kada je vezao pertle, u svakoj
pertli ima malo kralježnice i u svakoj kralježnici je pertla, a nama je nekad teško sediti
uspravno. Učitelj je rekao: svatko tko je uspravan, leti. Učitelj je tužan kad smo tužni, jer
on nas voli sretne, on je res posvetio svoj život tome da budemo sretni. Zato je on i
napustio ovaj svijet, jer je poprimio oblik uspravne svemirske pertle… (uhvati se za
pertle, i kaže, “učitelju, evo ga”, “učitelju, on je tu, u pertli, u ovom stolcu, u ovom
podu”) Učitelj je tužan zato što smo mi tužni kada ga nema, jer je on u svemiru, a svemir
je uvjek sretan s nama, jer mi ne možemo otići nigdje drugdi nego u svemir, jer mi
umremo u svemiru, a svemir ne umire nikad u nama. Najtrulija sjemenka uvijek zadnja
propada, govorio je nama učitelj. Sve je mirno u svemiru, a ipak se miče, samo mi ne
idemo nigdje, jer smo svugdje. Učitelj je rekao, budite sretni kada odlazite iz ovog tela,
kad se astralno telo uspravi, kao pertla, jer mi smo sretni zbog tog astralnog tela koje se
vraća kući, doma… Smijemo se, to je dobro, to je dobro. Molim vas da sad u znak
sjećanja na našeg učitelja zajedno napravimo jednu vežbu, da, molim, tako, ispravite
kralježnicu, tako, da... udahnimo i zadržimo dah, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam,
devet, deset, jedanaest...

(autori Aljoša Čepl i Berislav Cimerman)

16
(FRANJO TONČINIĆ):

(iz plesa, uvijanja i umps, umps, kreće, dere se:) Kujiš spiku, ovo je ludnica, do jaja, do
kocena, koja mjuza, čuj ovo kak' frajer žari, e, drito me s ritmom gađa u rašlje od bulje -
kujiš, frajer nije normalan, totalka nije normalan, e, fakat je skup k'o beluga kavijar
serviran na pici od Naomi Cambell, al' vredi svakog centa, da ga jebeš - kujiš, samo
najbolje u mojem disku, samo do jaja, to beba, mešaj, to je mjuza, a ne oni čobani kojima
klub zgleda k'o da ga vode Ćiril i Metod, sve gola ćirilica, kujiš, ja ti to ne pušim, sori
stari, mislim, odem ja to tamo pogledat kak je s vremena na vreme, kujiš, ima maličkih da
se sposereš, ono, sise, minjole, sve namontirane do bola, al' meni je ovo prava brija, e
prava brija je ovo, kujiš, ritam, ono, praiskonski, da se razigraju sva čula, kujiš, da sve
hoćeš metnut u sebe i pod sebe, i čaga i zajebancija i cuga i droga, i sve, e, do jaja, šta
košta da košta, to je život, to daj mi sve i daj mi odmah, a gle maličke, kujiš, isto samo
prva liga, nisu ni one jeftine, al' su prva liga roba. Pogle ovu koju dudu ima, pa k'o to
može platiti? Odlikaši buraz, kujiš, glavonje to plaćaju, kujiš, kod mene nema popusta ni
kad dođe ekipa iz tajne službe, držim ja njih za jaja s onim kaj ja znam o njima, a oni
kurac moj znaju o meni. Kujiš, zato kod mene nema nezadovoljnih, mušterija je uvijek u
pravu, šta god traži mušterija, mora dobiti. Kujiš, mladi se moraju zabavljati, kujiš, kad
će ak' neće sad, i ak' neće kod mene, budu otišli negdi druge potrošit lovu, velim ja, i ja
sam uvijek za to da se mladima da šansa, nema kome ja nisam sredio posao ak' hoće
raditi, kujiš, nema frke, samo daj, đido, ne?. A danas, buraz, bolje nego ikad, sve ide,
bijelo, kujiš, ide k'o alva, ma da ne nabavljam gudro svu i lobje od pandura, ne bi mog'o
nasmagat' kol'ko ide, ode mi nekad u subotu i dvadjst deka, k'o da je parizer, kujiš, a ne
da košta pet glavi po gramiću, kujiš, ekipa se tu kod mene osjeća sigurno, nema kod
mene sranja, a kaj, koje sranje kad vidi da pandur šmrče s njim u veceu, pa 'ko da radi
sranja onda. I diskrecija zajamčena, tu nema zajebancije, zato i dolaze, kujiš, i ovi malo
veći razbojnici kod mene, ono, Ćelo, Vadžička, Hrast, Letva i ta ekipa, kujiš, nemam ja
zime za biznis s njima, mić ovdje, mić ondje, to ja počastim, nema beda, ma i više od
toga, evo, baš smo bili ove zime u Dubaiju, na skijanju, išle su s nama vrhunske maličke,
one iste koje reklamiramo da su šatro manekenke po telki i novinama, pa onda nastupe u,
kujiš, reality showu, a cijena raste, i niko ne kuži foru, makar ja bolje hodam u štiklama
od njih, kujiš, i s nama je išlo i par onih kitova koji su ful gore postavljeni, kujiš, oni koji
se po teveu špinče da se bore do zadnje kapi, kujiš, krvi protiv korupcije, a ja umirem od
smijeha kad to gledam, to mi je full program za djecu kad vidim, jer dečki dolete kod
mene za petnaest minuta kad im velim da imam neku novu maličku, normalno, izvan
radnog vremena da ih neko ne vidi možda, mislim, izvan mog radnog vremena, a oni
dolaze, kujiš, ono, za vrijeme svog radnog vremena. A, ono, kujiš, nikog ne prisiljavam ja
na ništa, ko hoće, kujiš, raditi kod mene ima uvijek posla, mislim, kak da si mala od 14,
15 kvrgi zaradi za te posrane Viton torbice, dolče bagana obleku, pljuge, gudro i sva ta
sranja koja 'oće, a sve imaju oči veće od pice, jer, ono, klasika, stari je već prije pet
godina dobil pedalu iz nekog sranja od tvornice, stara, nemam pojma, pere negdi štenge,
maloj smrdi knjiga, a možda ju je i stari natezal, nemam pojma, ne ulazim ja nikad u
privatne stvari, i kujiš, ja im pomognem u takvoj situaciji, kad sam takav lik, valjda mi je
takav horoskop, nemrem si ja sebi, kujiš, pomoći da im ne pomognem, pa nema veze,

17
nek' mala dela, ne, nikog ja ne teram na niš', ni njih da se druže s gostima ni ove da ih
fukaju ak' plate i ak' hoće, nije pica sapun da se potroši, velim ja. Ma kujiš, nije meni sve
u lovi, da ne bi bilo zabune, imam ja još dva kluba, ti su, ono, kujiš, full liđit, sve na
bijelo, mislim, tu kod mene je bijelo vrhunsko, tam' je sve po zakonu, samo čagica,
cugica, tu i tamo koja naštelana curica i to je to, ne splati se meni zajebavati na sve strane
samo zbog love, kujiš, imam ja pinku i u građevini, mislim, ne jebem se ja po
gradilištima i blatu, to sam dao Ćasimu i dečkima da rješavaju, ja samo rješavam papire s
ovim svojim glavonjama i derem lovu kad se proda, kujiš, laganica, dobro, sad je malo
kao sve u kurcu, al' zato, buraz, što se danas loče, fuka i drogira, to nije za ljude, ma, ono,
kužim ja ekipu, ak' im je malo teško i ak' su, ono, kujiš, malo down, pa k'o si neće popit'
ili pošmrkat nešto, a pomognem ja i onima kad se pikaju, mi ih zovemo natočkani, kujiš,
ruke su im na točkice ko bubamare, a kaj da radim, takav sam, ak' nekom pomogne droga
da se osjeća bolje, ja mu je dam, nema frke, kakav bi ja to bio čovek da ne pomognem ak'
mogu, ma ja mogu biti predsjednik ove države koliko sam ja u stanju pomoći ljudima,
kujiš, nema kod mene razlike ni po spolu, ni po nacionalnosti ni po dobi, kod mene je
posao organiziran, kujiš, vojnički, nema zajebancije nikakve, sve se zna do u dlaku 'ko
što dela, do jaja, to sam skužio još prije 15 godina dok smo s vojskom šverali hors iz
Bosne, sve se mora znati, i zato mi bolje sad ide biznis kad šveram drogu s murjom,
kujiš, sigurnije je sad, mislim, kujiš, pa neće vojska hvatati dilere, a murja može ćopavat
vojsku kad dila, mislim, kujiš, pa nije ovo Kolumbija, ti ja zgledam 'ko Escobar možda?
Najbolja je fora da bi me svaka stara poželjela za zeta, kujiš, al' ja soliram već godinama,
hoće mi se tako, a do ševe mi nikad ne treba više od tri koraka, pogledam, platim
pjenušac, popričam pa pojebem, što mogu kad sam lijep nježan i neizbježan, ma stari,
ludilo, kujiš, ludilo, ovo je ludnica, do kocena, daj mi sve i daj mi odmah, do jaja, brzo,
život je roler koster, JA SAM DVADESETIPRVO STOLJEĆE, ua, huuu, huuu (otpleše u
fade out)

(autor: Berislav Cimerman)

18
(SANJA DRAKULIĆ):

(Usmjerava radnike koji se uopće ne obaziru na njezine naredbe i s vremena na vrijeme

lupi kantu nogom ili štogod drugo od rekvizita, rečenice teksta ubacuje između naredbi
“brže”, “tu”, “daj ovo sad gore”, itsl., dok konstrukcija nije postavljena, tada prelazi u
monolog koji završava u svađi s radnicima)

Tipično, kakav nered i šlamperaj, strašno, strašno, prestrašno, hrpa kanti i daski, ja to ne
mogu gledati, (lupi kantu nogom), brže malo, gore, vi, ne vucite se tako k’o magla, kod
nas je uvijek muka s tim fizikalcima, pih… šljakeri, primitivci, tipično, al’ ja, ja kad vani
radim, kad vani radim, to sve ide k’o po špagi, tamo se sve zna, to je nivo, nivo je to, to je
suuuuper, suuuuuper je to – a šta je ovo!? kakva je ovo konstrukcija!?, vi, vi gore, penjite
se, ajde, ajde, to je art, molim lijepo, Delacroix!, Delacroix!, kompozicija, življe malo,
tjojjj, ma kome ja to pričam, joj, biseri pred svinje, margaritas ante porkas, kako se to
kaže, a vani?, vani svi znaju za Delacroixa, cijeli svijet zna za Delacroixa, ma kad sam
radila u Beču Klimta, to je bilo suuuper, suuuper, tamo i zadnji šljakeri znaju što je
Klimt, fine-de-siècle, koja je to kultura, ma tamo je nivo, nivo je tamo, tamo je suuuuper,
a ovo… vidi kako se vuku, plaćeni su po satu pa im se ne žuri, normalno, tjjjoj, vani?
(podigne značajno obrve) vani svi jedva čekaju da rade za mene, pa ipak sam ja ime… A
tu? Ovo? Svi bi samo štrajkali, vodili revoluciju, a uopće oni ne znaju šta hoće, ne znaju,
ne znaju, oni ništa ne znaju, strašno, strašno, prestrašno, ja im kažem, znate, ja radim
instalacije, a oni me pitaju kol’ko košta uvođenje centralnog grijanja, kakvi primitivci, a
vani? (obrve), koji je tamo nivo, nivo je tamo, vani ja sa radnicima pričam latinski, aha,
latinski, ja im pokažem (pokaže u stranu) “bitte, noch lateralno”, i on se odmah odmakne
u stranu, ma to je nivo, nivo je to, tamo je suuuuuper, suuuper truper, a naši? Ovi naši su
tupi k’o pegla, vidi ove (pokazuje iza na ekipu koja već stoji na konstrukciji) gle, bulje
k’o tele u šarena vrata, telus u šarenus vratus (smije se) (naglo zastane i začudi se) Jezuš
Kristuš od Caravaggija, a šta je ovo? (pokaže na Petru), ona bi htjela biti Marijana na
barikadama, a izgleda k’o da ju je poplava donijela na nasip, ma strašno, strašno,
prestrašno, al’ kad su me zvali da radim u Parizu, koji je to bio nivo, nivo je to bio, kako
je to bilo če če, to je ljudi moji bilo bolje od seksa u galeriji, zamislite, u Parizu, koji je to
nivo, nivo je to (smije se) (zvoni joj mobitel) Daaaaa? Melita, e bok mačka, pa gdje si ti,
nema te k’o ni nezaposlene kunst historičarke (smije se), ja? ja ti radim, radim i samo
radim, k’o crv u mramoru, samo šljaka, ništa zabava, ti? U šopingu? A jooooj, ma ne
mogu sad s tobom, postavljam tu s nekim šljakerima instalaciju, čisti art, aha, Delacroix,
aha, onu na barikadama, znam da ti znaš to, a da vidiš s kim ja radim, ma strašno, strašno,
prestrašno, koji primitivci, e, a znaš kako sam kupila zgodni kompletić prošli tjedan u
Beču, opast ćeš na “tuši” kad ga vidiš, ha? koliko? Ma ništa skoro, badava, rasprodaja,
kužiš, niti 900 eura, a tu? (obrve), ovdje je sve iz robnog magazina, to je strašno, strašno,
prestrašno, kužiš, ja ti ovdje više uopće ne idem u dućane, e a da vidiš u Beču! U Beču,
stara moja, koji je to nivo, nivo je to, ja ti nisam mogla maknuti oči od izloga, pa onda te
zgrade, fasade, secesija, kužiš, koji art, koji nivo, koji nivo, koji classix nouveau, svi
prozori k’o po špagi, to je stil, stara moja, a ovdje? To je strašno, strašno, prestrašno,
mene je već strah hodati po ulici da mi se nešto ne sruši na glavu. E, jesam ti rekla da sam

19
bila u onom novom japanskom restoranu, “Micu mi posuši”, aha, je, kako je to
suuuuuper, suuuuuuper je, koji je to nivo, nivo je to, mrak, totalni mrak, stara, rade samo
Japanci, sve pred s tobom rade, da… Šta? Ma neee, ne rade TO pred tobom, luda si k’o ja
na dan izložbe (smijeh) suši rade, kužiš, suši, a usta ti se samo vlaže kako oni rade suši, s
onim rukicama, i noževima, svi spretni, ma joj, kako su samo zgodni, suuuuuper su,
suuuuuper, i mogu ti reći, to uopće nije skupo, mislim, za taj nivo, za Kristijana i mene,
niti hiljadu kuna, badava, e, hoćeš doći na otvorenje, kad? Pa u petak, sad, što ne znaš, pa
ne mogu vjerovati, cijeli grad već priča o tome, pa što ti nije poslao Kristijan pozivnicu,
ma joj, i on je lud već od posla… Aha, zvala si ga? Nije se javio, a je, imaš pravo, išao je
u solarij popodne, je, tamo da, kod Afrodite, je, nisam ti rekla? Kako su mi dobro tamo
napravili nokte, mrak, aha, stara, moram ti sada trčati dalje, ovi primitivci ništa sami ne
znaju, čim makneš pogled s njih na sekundu, odmah love krivine, a nisu nikad čuli za
Bauhaus, oni tamo idu čavle kupovati, to je njima Bauhaus, ma strašno, strašno,
prestrašno, vidimo se u petak, ta ta! (počinje svađa, radnici se deru na nju, improvizacija)

(autori: Sanja Drakulić i Berislav Cimerman)

20
(SANJA DRAKULIĆ; II. verzija, forma dijaloga):

SANJA: Hm, da... Sloboda predvodi narod, to moje najpoznatije djelo, kakva prejaka
simbolika, to je živo, to je živa instalacija, jedinstveno, jedinstveno u svijetu uopće, imala
sam s njom spektakularan, spektakularan uspjeh u Beču, Londonu, a u Parizu, u Parizu je
bilo (ajooojjj...) fenomenalno, fenomenalno je bilo, koji grad, koja kultura, koji art, oni to
sve imaju u malom prstu, odmah su skužili da je to postpostpostmoderna... A joj, pa što je
ovo, kakav nered, strašno, to je strašno, prestrašno, mislim, tipično za nas, koji šlamperaj,
(lupi kantu nogom) kakve su ovo kante, lojtre, pa šta je ovo, ovo izgleda k'o gradilište, a
ne muzej, pa ovo je kao da sam došla na bauštelu, a vani, vani kad sam radila, to je sve
bilo cakum-pakum od prve sekunde, pod izglancan, rekviziti poslagani po špagi kao u
kirurškoj sali, tamo se zna red. I opet ja sve moram sama, to je tipično za nas, tipično, ok,
idemo, (oblači rukavice i plješće, a nitko ništa), da vidimo, koga su mi dali ovdje da
radim, molim vas, tko ste vi?

DOMAGOJ: Ja sam Jozo, električar.

SANJA: Da, stvarno mi izgledate kao električar, mislim, puni ste mi nekog naboja,
mislim, ja vani radim s kolegama umjetnicima, s baletanima, s glumcima, sa slikarima, ja
to odmah prepoznam... Mislim, vama je jasno da je ovo instalacija, ne?

DOMAGOJ: Trofazna, ili obična?

SANJA: Umjetnička! Ja radim umjetničke instalacije, svaki put isto kad radim kod nas,
slušajte me svi da se ne ponavljam, ja radim s i.l.u.m.i.n.a.t.i.m.a, a ne s laminatima,
bože, koji je ovo nivo...

KATE: Gospođo, nivo il' ne nivo, ja se neću penjat gore, imam visok tlak i bojim se
visine, imam od doktora napismeno, ja ne perem ni prozore ovdje...

SANJA: Kakve prozore, o čemu vi pričate, što radite vi?

KATE: Ja sam čistačica.

SANJA: (samo se prekriži) Vani, vani je stvar apsolutnog prestiža da ljudi rade sa mnom,
a ovo, ovo još nisam doživjela...

PETRA: 'ćemo mi bit' gotovi do gableca s ovim?

SANJA: Molim, tko je 'gablec'?

PETRA: Marenda, gablec marenda... imamo po sindikatu pravo na četrdesetipet minuta

za odmor i jelo.

21
SANJA: Njih već zanima kad je odmor, ovo stvarno nije normalno, u Beču, mislim, kad
sam radila u Beču, tamo su kustosi jedva čekali da budu gotovi sa svojim poslom pa da
me dođu gledati kako radim. Mislim, pa što vi ne uzimate ništa, vani je normalno da se
ljudi malo ubrzaju s nečim, šta ne, vi ne pijete ni red bull ni ništa da vas malo digne?

ALJOŠA: Meni su javili da dođem odmah, nisam stigao na poslu ni kavu popiti još. Al'
trgnuo sam rakiju jednu doma, to jesam, da.

SANJA: Vi ste?

ALJOŠA: Krešo, ja radim u depou.

SANJA: Vi deponirate, znači?

ALJOŠA: Ma ne, ni slučajno, to vam je k'o neko vel'ko skladište. Samo sa slikama.

(Sanja ga gleda kao da prvi put u životu vidi čovjeka. Zvoni joj mobitel)

SANJA: Halo? A ti si, draga, ma je, vidila sam da si me zvala, ma sva sam ti u poslu
preko glave, aha, da, jesam, u Muzeju suvremene, ma znam da sam rekla nikad više u
Hrvatskoj, ali zvao me Švaco, znaš, da, je, baš on, da, osobno, nije poslao tajnika, i rekao
je da će mi srediti ono, znaš već, sjećaš se da sam ti pričala, aha, da, pa sam mu obećala
da ću mu to napraviti za Dan državnosti. Šta? Je, Delacroix, aha, pariška priča, al' da ti
znaš s kim ja radim, ma ne želiš znati, mučim se k'o Kristuš od Caravaggija na križu, to
su ti neki radnici iz muzeja, šta ja znam, čistačice, konobari, ti su čuli za Bauhaus prvi put
kad su išli čavle kupovati.

(dok ona priča na mobitel, Kate i Domagoj nestaju sa scene, Domagoj prolazi pokraj
Franje, dolazi Franjo kojem ništa nije jasno, muva se po sceni)

SANJA: Joj, nisam ti rekla, išla sam s Melitom u onaj novi japanski restoran, «Micu mi
posuši», čuj, mačka, kak' je tamo dobro, koji je to nivo, nivo je to, sve rade pred tobom..
ha? Joj, pa tebi je samo jedna stvar na pameti, sva si vražja, ma ne rade TO pred tobom,
suši rade, ne, i mogu ti reći skoro je to bilo badava, za Kikija i mene ni hiljadu kuna, pa to
nije skoro niš'. Šta si me htjela pitati? Ma ne, to ti je u Guggenheimu, ne u Pompiduu, je,
baš sam to gledala prošli mjesec s Bracom, sto posto, je gostujuća je to izložba, i strašno
je che-che, a šta, ti bi je furala ovdje? Pa stara, šta da ti velim, puno sreće, ovdje kad
kažeš kultura, svi se hvataju za pištolj. Ha, za novčanik? Ma moš' si mislit', znaš da ovo
ne radim zbog love, je, da, nije sve u lovi, ima nešto i u nekretninama, ha ha ha, mačka,
moram ti ići, je, rokovi, rokovi, da... pusa!!!

(Prekida vezu i gleda po sceni, jasno joj je da se nešto dogodili u međuvremenu.

Zadržava pogled na Franji)

SANJA: Vi niste električar?

22
FRANJO: Ne, ja sam vodoinstalater i domar.

SANJA: A gdje je nestao električar?

FRANJO: Nemam pojma. Nisam ga vidio danas. Meni su rekli da trebam nešto namjestiti
tu gore.

SANJA: Vas, vas ćemo namjestiti tu gore.

FRANJO: Zašto?

SANJA: Zato što radim instalaciju.

FRANJO: Inače ja radim instalacije ovdje, ali to je tipično, meni uvijek sve zadnjem
kažu. I doma isto tako...

ALJOŠA: Piše tu na ovim ljestvama da se ne smije ništa teško stavljati gore.

(Kate i Domagoj se vraćaju na scenu, nešto se kao dogovaraju međusobno, ali to nitko ne
čuje)

SANJA: (počinje namještati ljude prema projekciji) Molim vas, vi ovdje, da, tu, tako je,
ovako, morate staviti ruke ovako, razumijete?

KATE: Ma nemojte vi mene dirat', šta vam je?

KATE (Domagoju): Je l' ona normalna, šta radi ova, da nije ona lezba?

DOMAGOJ: (sliježe ramenima)

SANJA: Revolucija, kužite, vi ste klasno svjesni građani koji su uzeli stvari u svoje ruke i
poveli revoluciju. Molim vas (Aljoši) lezite dolje, ovako, da...

(Aljoša liježe dolje, ali totalno izvan zadate forme)

SANJA: Vi ste mrtvi građanin, pa ne možete samo tak' ležati k'o da ste se napili, vi ste
pali zog slobode, a ne zbog cuge, pa kako to ne kužite, mislim, s kim ja moram raditi, a u
Beču, u Beču se jedan čovjek fakat onesvjestio koliko se uživio u moj art kad je
predstavljao mrtvaca, fenomenalno, to je bilo fenomenalno. To vam postoji, znate, to se
zove Stendhalov sindrom, to da neki ljudi tako snažno dožive vrhunski art da se
onesvijeste, a ovdje, ovdje ja padam u nesvjest od primitivizma.

PETRA: Znači, kad smo gotovi s ovim, možemo na gablec? Marenda, gablec marenda,
sjećate se...?

23
SANJA: Nitko ne ide nikamo dok ne završimo! Može vas biti sram, trebala bi vam biti
privilegija da sudjelujete u ovako nečem, mislim, vani, vani se ljudi javljaju na audiciju
da mogu raditi sa mnom.

KATE: Ma nabijem ja tebe i tu tvoju privilegiju, nit' nas k'o plaća za ovo, nit' nam je išta
jasno šta mi tu radimo.

SANJA: Molim, ja ovakav ton neću trpiti, ipak sam ja renomirana umjetnica u svjetskim
okvirima...

ALJOŠA: Ma dajte ljudi, pa ajmo to napravit' ženi ako joj je baš tako stalo.

SVI OSTALI: (počinju se derati na Aljošu i svađati sa Sanjom, ona se dere na njih, svi
zajedno zauzimaju poze prema predlošku fotke, zajedno sa Sanjom i kreće priča dalje)

(autor: Berislav Cimerman)

24
(PETRA BLAŠKOVIĆ):

Šta je pička vam materina, fala kurcu da želim radit', šta se čudite, fala bogu da želim
posao, tko ne bi, šta je, gabi, snk, sjenjak, osijek, da, žensko sam, ne, ne nosim haljinu,
šta misliš da me netko pitao dal sam žensko u ratu, borila sam se s momcima iz kvarta
rame uz rame, tamo nema mjesta za

haljinu, di ste vi bili, eee, kod rodbine u njemačkoj, s dupetom u fotelji u švicarskoj, a sad
nešto serete po ratu, nemate pojma što je rat, svaki put kad zatvorim oči iste slike, bili
smo tjedan dana u podrumu na sjenjaku i rekli su da je primirje, nema granatiranja,
povjerovali, mladi nadobudni, šta ćeš kurac sumnjat' u odrasle, vjeruješ, išli smo van, kao
štakori iz svojih rupa smo izišli, i ošli do drave i sunce je izišlo, jebote, i teče ta voda kao
da se kurca oko nje ne događa, i sjedimo i gledamo, sve normalno, ko da smo neki mladi
negdje drugdje, u parizu, jebote, i bilo je super, a onda je grunulo, grunula je blizu,
sjebala sve, tišinu, sunce, krešu, tomislava... pizda vam materina, vjerovali smo, dali
mladost, živote, šta sad nitko ne vjeruje u nas, zašto ne mogu dobiti priliku za jebeni
posao, šta me gledaš, ne ne drogiram se, skinula sam se s tog sranja, pijem, da, pijem , ti
ko ne bi pio da vidiš ono što ja vidim, ha, svaki put, fala kurcu da pijem, daj mi posao pa
neću pit, daj mi nadu, šta bila sam potrebna kad sam se borila za državu, a sad sam teret,
a je l mene država pitala je l hoće da mi ubije sve snove u mladosti, da imala sam snove,
išla sam u umjetničku, i sanjala sam da ću bit' šnajderica, da ću šivati jebene ženske
haljine, sve sam dala za slobodu, vjerovala u nju, šta sad, tko sam sad, teret, pička ti
materina, neću penziju, hoću posao, ljepa naša domovino..

Lijepa naša domovino,

Oj junačka zemljo mila,
Stare slave djedovino,
da bi vazda sretna bila!

Mila, kano si nam slavna,

Mila si nam ti jedina.
Mila, kuda si nam ravna,
Mila, kuda si planina!

(autor: Petra Blašković)

25