Ime i prezime______________________________________________ Broj indeksa ________

ODREĐIVANJE TALASNE DUŽINE SVETLOSTI

TEORIJA

Periodični procesi su svi oni procesi koji se posle odreĎenog vremenskog intervala
ponavljaju na isti način, a najjednostavniji primer je rotacija planeta oko Sunca. Kada govorimo o
kretanju čestica može se reći da je periodično kretanje ono pri kome čestica posle konačno dugog
vremena ponovo prolazi kroz svaku tačku svoje putanje. Ukoliko je putanja po kojoj se čestica
kreće otvorena, onda se čestica naizmenično nalazi sa jedne i druge strane ravnotežnog položaja i
ovakvo kretanje se naziva oscilatorno kretanje, ili kraće oscilacije.
Česta je situacija da oscilacija jedne materijalne tačke, koja je npr. izazvana elastičnom
silom, izaziva oscilacije susedne tačke, a ova naredne, pa se tako progresivno uspostavlja
oscilatorno kretanje čitavog niza tačaka, koje se naziva talas. TakoĎe se govori i o prostiranju
poremećaja, jer se svaka elongacija materijalne tačke može shvatiti kao poremećaj u odnosu na
ravnotežni položaj. Zapravo, talasni procesi koji su praćeni prenosom energije kroz datu sredinu ili
vakuum se nazivaju talasi, a prema prirodi oscilacija talasi mogu biti mehanički (kod kojih osciluju
čestice materijalne sredine) i elektromagnetni (kod kojih osciluju vektori električnog i magnetnog
polja).
Po svojoj prirodi svetlost je elektromagnetni talas kod koga, kao i kod ostalih
elektromagnetnih talasa, ne osciluju čestice sredine već vektori električnog i magnetnog polja. To
znači da se svetlost može prostirati i kroz vakuum. U ograničenom smislu može se reći da ono
elektromagnetno zračenje koje delujući na mrežnjaču oka daje osećaj, predstavlja svetlost.
Ovde treba naglasiti da svetlost predstavlja samo malu oblast u širokom spektru
elektromagnetnih talasa (slika 8.1).

Slika 8.1

1
 Svakako da je za studente - buduće inženjere graĎevinarstva od posebnog interesa, zapravo,
oblast infracrvenog zračenja, koja se nalazi se u infracrvenom delu spektra neposredno iza vidljivog
dela spektra, tj. u području talasnih dužina većih od talasnih dužina vidljivog dela spektra.
Poznato je da sva tela na temperaturama većim od apsolutne nule u prostor zrače
elektromagnetne talase i ovo zračenje predstavlja toplotno, odnosno infracrveno zračenje.
Termokamere visoke rezolucije mogu da detektuju male temperaturne razlike, pa se detekcija
infracrvenog zračenja može koristiti i kod niskonaponskih ureĎaja za: kontrolu električnih
ormarića; uočavanje nepravilno rasporeĎenog opterećenja nestabilnih spojeva i, naravno, otkrivanje
mesta pregrevanja, što može biti od posebnog interesa za bezbednost objekata. Osim toga,
infracrveno zračenje se u graĎevinarstvu može koristiti i za: detekciju vlage i pukotina na ravnim
krovovima, prisustvo vlage u zidovima, kontrolu cevi i vodova, detekciju toplotnih gubitaka,
toplotnih mostova, obezbeĎivanje informacija za renoviranje graĎevninskog objekta...
Kako infracrveno zračenje ima veće talasne dužine od talasnih dužina vidljivog dela spektra,
ima i manje frekvencije od onih u vidljivom delu spektra, s obzirom da su talasna dužina () i
frekvencija () elektromagnetnih talasa povezane relacijom:

c =  (8.1)

gde c predstavlja brzinu prostiranja elektromagnetnih talasa.

Talasna dužina svetlosti predstavlja rastojanje izmeĎu dve najbliže tačke na talasu koje su u
istoj fazi oscilovanja. Za talas koji ima tačno odreĎenu talasnu dužinu (a samim tim i frekvenciju)
kažemo da je monohromatičan. Polihromatičan talas predstavlja složeni talas sastavljen od više
različitih talasnih dužina. Bela svetlost je najbolji primer polihromatskog talasa. Razlaganjem bele
svetlosti dobijamo spektar osnovnih boja od kojih se sastoji bela svetlost. U tabeli 8.1 dat je spisak
osnovnih boja koje se dobijaju razlaganjem bele svetlosti. U drugoj koloni su upisane vrednosti
talasnih dužina ovih monohromatskih talasa, naravno u vakuumu. Može se reći da je svetlost
elektromagnetno zračenje u opsegu talasnih dužina od 380 - 760 nm. Elektromagnetno zračenje
talasne dužine iznad 760 nm naziva se infracrveno a ispod 380 nm ultraljubičasto zračenje.

Boja (nm)

crvena 760 - 620

narandžasta 620 - 590

žuta 590 - 560

zelena 560 - 500

plava 500 - 480

tamno plava 480 - 450

ljubičasta 450 - 380

Tabela 8.1

2
 Optička (difrakciona) rešetka je naprava pomoću koje se mogu podesno izraziti efekti
difrakcije svetlosti. Ona sadrži veliki broj vrlo uzanih proreza, poreĎanih na vrlo malim
podjednakim rastojanjima (slika 8.2). Optička rešetka se obično gradi na staklenoj pločici na kojoj
se urezuju tanki paralelni zarezi. Moguće je načiniti rešetke koje će sadržati do 2000 zareza na
1 cm. Na mestima gde je načinjen zarez svetlost ne prolazi kroz rešetku već se difuzno rastura na
sve strane, dok izmeĎu zareza, gde je staklo zadržalo glatke površine, svetlost može da proĎe.
Prema tome, mesta izmeĎu zareza služe kao uzani otvori. Rastojanje na optičkoj rešetki koje
obuhvata jedan providan i jedan neprovidan deo naziva se konstanta optičke rešetke i označava sa
d.

Slika 8.2

Difrakcija je pojava "savijanja" svetlosti oko ivica tela, pored kojih svetlost prolazi, nastala
ograničenim delom talasnog fronta. Da bi došlo do znatnog skretanja svetlosti potrebno je da
rastojanje izmeĎu zareza rešetke bude istog reda veličine kao i talasna dužina svetlosti. Iza rešetke
nastaje interferencija difraktovanih talasa. Za posmatranje interferencije svetlosti, neophodno je da
ona bude koherentna. Razlog je taj, što će samo dva koherentna talasa koja interferiraju pokazivati
konstantnu interferencionu sliku u vremenu. Koherentna svetlost je ona svetlost koju izvor emituje
sa istom frekvencijom i istom početnom fazom, a sa makroskopskog gledišta traje duže vreme.
Svetlost zadržava koherentnost na svom putu, nezavisno od odbijanja, prelamanja i difrakcije.
Paralelni snop svetlosnih zraka posle prolaska kroz optičku rešetku produžuje kao paralelni
snop, ali samo u pravcima koji zadovoljavaju obrazac:

d sin = z , (8.2)

gde je  ugao za koji skreće svetlosni snop posle prolaska kroz rešetku, z = 0, 1, 2, 3,... je red
interferencionog maksimuma,  talasna dužina svetlosti, dok je d konstanta rešetke. Iz relacije (8.2)
može se odrediti talasna dužina monohromatske svetlosti ako se izmeri ugao skretanja  i odredi red
skrenutog zraka uz poznatu konstantu rešetke d.
Ukoliko na difrakcionu rešetku pada polihromatska svetlost, onda na osnovu relacije (8.2)
sledi da će svaka komponenta polihromatske svetlosti skrenuti za različiti ugao   Najviše će
skrenuti svetlost sa najvećom talasnom dužinom (crvena) a najmanje svetlost sa najmanjom
talasnom dužinom (ljubičasta). Tako će se kao interferenciona slika na zaklonu, umesto svetlih i
tamnih linija, dobiti niz spektara različitog reda (

3
 ODREĐIVANJE TALASNE DUŽINE SVETLOSTI
POMOĆU OPTIČKE REŠETKE

APARATURA

Za odreĎivanje talasne dužine svetlosti koristimo goniometar (slika 8.3) na kome se nalazi
kružna ploča S podeljena na stepene. Cev K (kolimator) ima na jednom kraju uzani prorez, a na
drugom sabirno sočivo C1. Uzani prorez se nalazi u žiži sočiva tako da zraci, koji se posle prolaska
kroz zarez prostiru divergentno, iza sočiva obrazuju paralelni snop. Upravo na ovaj paralelni snop
zraka postavljena je optička rešetka R. S druge strane rešetke nalazi se durbin D sa objektivom C2,
koji može da se obrće oko vertikalne ose koja prolazi kroz centar kružne skale S. Ugao obrtanja
durbina može da se čita na kružnoj skali S. U okularu durbina su postavljene dve vertikalne
končanice.

Slika 8.3

POSTUPAK PRI MERENJU

Monohromatski izvor svetlosti čija se talasna dužina meri, postavi se ispred kolimatora,
odnosno ispred uzanog proreza. Mi ćemo koristiti sijalicu kao svetlosni izvor. Ona, naravno, daje
polihromatsku svetlost pa je za izdvajanje monohromatskog snopa potrebno upotrebiti filter. U tu
svrhu koristiće nam tri filtra: crveni, zeleni i plavi. Filtre ćemo umesto ispred kolimatora postavljati
izmeĎu sočiva C1 i rešetke. Uzani prorez kao i zarezi na optičkoj rešetki treba da stoje vertikalno.
Najpre se bez rešetke i filtra durbin postavi u isti pravac sa kolimatorom i posmatranjem kroz njega
uoči direktni zrak koji bi trebalo da se u durbinu vidi kao vertikalna linija, što predstavlja lik
uzanog proreza na kolimatoru. Obrtanjem okulara dotera se oštrina ovog lika. Zatim se postave
rešetka i filter, pa se laganim obrtanjem durbina potraži lik nultog reda (z = 0) i pomeranjem
milimetarskog zavrtnja na durbinu podesi da lik stoji tačno na sredini izmeĎu končanica. Usvojen
položaj lika u odnosu na končanicu treba zapamtiti i truditi se da se sva dalja podešavanja vrše na
isti način. Na milimetarskom zavrtnju očita se vrednost za x0. Laganim obrtanjem durbina podesi se
da lik prvog reda (z=1) sa leve strane doĎe izmeĎu končanica i očita vrednost xl. Isti postupak
ponovi se i za lik prvog reda sa desne strane i očita xd. Procedura merenja ponavlja se tri puta za
svaki od filtra, a vrednosti x0, xl i xd unose u tabelu. U tabelu takoĎe treba uneti i vrednost konstante
rešetke d.

4
 Za odreĎivanje talasne dužine odgovarajuće monohromatske svetlosti koristi se relacija
(8.2), koja se zbog činjenice da radimo samo sa linijama prvog reda (z=1) svodi na:

 = d sin . (8.3)

Ugao  se aproksimira kao:

l  d
= . (8.4)
2

S obzirom na konstrukciju goniometra koji mi koristimo, kod koga linearno pomeranje

zavrtnja za 1 mm odgovara lučnom pomeranju kružne skale za 1 uglovni stepen, ugao skretanja
prvog maksimuma  brojno je jednak vrednosti xsr koja se nalazi kao:

x d - x 0   x 0 - x l  xd - xl
x sr =  . (8.5)
2 2
Prilikom sračunavanja xsr treba proveriti da li su vrednosti xd - x0 i x0 - xl približno jednake.
Ukoliko nisu, reč je o greški, pa merenje treba ponoviti.

d=

BOJA x0 xl xd xsr   sr 

(mm) (mm) (mm) (mm) (o) (nm) (nm) (nm)

C
R
V
E
N
A

Z
E
L
E
N
A

P
L
A
V
A

5
 Tabela 8.2

Za svaku od boja treba sračunati maksimalnu relativnu grešku i rezultat izraziti u obliku:

 max
Rmax   100%


R (crvena)
max 

R (zelena)
max 

R (plava)
max 


     max nm

crvena 

zelena  

plava 