Хорхе Луис Борхес је човек који је Рај увек замишљао као библиотеку!

Рођен је у Буенос Ајресу 24. августа 1899. године. Био је аргентински писац, један од
најутицајнијих књижевника XX века. Пресудно је обележио хиспаноамеричка литературу
и значајно утицао на светске књижевне токове. Најпознатији је по својим кратким
причама, али је био и веома популаран као песник и књижевни критичар. Сматра се да је
Борхес један од оних људи који су основали жанр латиноамеричке фантастике. Умро је у
Женеви 14. јуна 1986. године, од рака јетре.
Његова кратка прича „Чекање” објављена је 1950. године.
Добио је награду „Сервантес” за књижевност, 1978. године

 Борхес је мајстор кратке приче, О нашем јунаку, Виљарију, не

у којој фабула није
доминантна, већ доминира оно
што чини унутрашњи
доживљај и свет јунака.
Борхес гради причу на
реалистичним детаљима,
полако их откривајући, а они
чине причу све
интригантнијом.
До краја његовог приповедања
читалац је изгубљен у свету
фантастичног, не знајући да ли
је сан или јава оно што се
догађа.
знамо скоро ништа, он ништа
посебно ни не чини, осим што
иде у биоскоп и једном код
зубара.
Идентитет човека који се
представља као Виљари,
Борхес гради у детаљима. Прво
га представља само као
човека: „Човек
помисли...Човек се није хтео
дружити...Човек му пружи
четрдесет сентовоса... ” Чак и
када на крају дознамо име
јунака, ништа није разјашњено,
постаје још тајанственије јер
онда трагамо за идентитетом
тог Виљарија, чије ће име
„лажни Виљари” преузети.
Виљари стално сања један те
исти сан, и стално у сну
разрешава проблем. На крају,
када једног јутра осети
присуство непознатих људи у
соби, читалац не разазнаје да
ли су они сан или јава.
Окренувши се према зиду,
Виљари као да одбија да се из
сна врати на јаву. Пуцањ којим
се завршава прича остаје да
лебди у тој „магији” сна.
Борхесов јунак увек је
усамљени појединац који живи
у самоћи, осуђен на тишину.
Борхес користи
интертекстуалне везе са
класичним, познатим делима
светске литературе, градећи на
тај начин специфичан осећај да
читалац чита нешто што је
блиско документраној грађи.
На крају приче, увек постоји
„обрт“, као и у свакој новели,
али је код Борхеса тако изведен
да читалац није сигуран да ли
се налази у елементима
фантастичног или реалног у
делу.
О Виљарију не знамо ништа
друго осим да је сам. Његови
контакти са другим људима
сведени су на инциденте или
случајне сусрете. Он се крије
од људи, али има дубоку,
хуману потребу за љубављу.
„Године самоће су га научиле
да дани, када се затворе у
сећање, теже да се изједначе...”
Спријатељује се са старим
вучјаком, који живи у кући и
комуницира са њима на
шпанском и италијанском,
неким језицима његовог
детињства.
За одгонетање ове приче веома
је важно приметити да Виљари
чита Дантеову „Божанствену
комедију“ задржавајући се
посебно у „Паклу“ у деветом
кругу у којем „Уголинови зуби
вечно глођу Руђеријев врат”.
Овај детаљ је веома битно
запазити јер он открива
суштину Виљаријеве судбине:
очигледно је да је јунак ове
новеле неко ко је издао свог
пријатеља, Александра
Виљарија, чије је име преузео,
или пријатеље из света
подземља и сада чека њихову
освету која ће стићи сигурно.
Његова осуђеност на самоћу је
производ страха.
Прича се завршава пуцњем
који ће усмртити Виљарија,
али који ће он дочекати мирно,
без икаквог изненађења,
знајући да га је одавно чекао и
надао му се. Има се утисак да
он смрт прижељкује и да је
уморан од чекања на њу.
Мирно окреће леђа убицама, и
не помера се из кревета,
 остајући у свету фикције и свог
сна.

мотив чекања. Доминантност овога мотива огледа се и у чињеници да је и сама прича

насловљена њиме.
Чекање, само по себи, није радња, оно је егзистенцијално стање праћено одсуством
дешавања и потпуним бесмислом. Чекање је радња која је сама по себи апсурдна, јер не
означава радњу, а притом је неизвестан њен крај. Када се чекање завршава? И које је чекање
у питању? Реч je о чекању момента освете и да до тада Виљаријем влада осећање страха и
неизвесности које је уграђено у чекање,2. реч о неизбежној човековој судбини у којој човек,
од тренутка рођења само, у ствари, чека смрт. На тај начин, открива се у идруги важан мотив
у овој краткој причи а то је мотив смрти. Смрт је једина извесна и стиже, како Виљарија,
тако и сваког човека. Оно што мучи свакога од нас јесте неизвесност времена у том чекању,
а тај проблем психолошког времена које је растегљиво и протеже се у недоглед је оно што је
несношљиво јер је лишено сваког дешавања које људску егзистенцију чини.

Borhes ne otkriva na prvom sloju tumacenja dubinu dela.