Voćarska proizvodnja je jedan od najintenzivnijih oblika

poljoprivredne proizvodnje. Ulaganja pri podizanju voćnjaka su izuzetno

velika. Voćke su dugogodišnje biljke pa greške učinjene pri podizanju
zasada prouzrokuju posebno velike štete. Za ekonomičnu proizvodnju
važno je dobro poznavanje biologije, ekologije i tehnologije gajenja voćaka.
Zadatak nauke o voćarstvu je da pruži teoretske osnove za razradu
diferencirane agrotehnike za različite uslove gajenja voćaka.

1.1. ZNAČAJ VOĆARSTVA

Veliki značaj voćarstva dolazi u prvom redu od višestruke upotrebe

voća. Nezamenljivo je za pravilnu ishranu ljudi jer je bogato vitaminima,
mineralnim materijama, proteinima, uljem i drugim materijama. Voće
sadrži čitav kompleks vitamina: C, A, B 1, B2, E, PP i
druge. Najbogatije je vitaminom C. Najviše ga ima u mladim plodovima
oraha, oko 500 mg na 100 g ploda, a zatim u plodovima crne ribizle oko
300 mg. Vitamina E ima najviše u jezgri oraha i lešnika.
Voće sadrži i do 4% mineralnih materija. Najviše ima
fosfora i kalijuma, zatim kalcijuma, magnezijuma, gvožđa i drugih
mineralnih materija. Joda ima najviše u plodovima trešanja (u 50 g plodova
količina dnevno potrebna ljudskom organizmu).
Sveži voćni plodovi sadrže najčešće 10 - 15% šećera a neke
vrste južnog voća i znatno više (npr. urme 20-25%). Osušeno voće sadrži
čak i do 75% šećera (urma, smokva i dr.). Najviše je fruktoze i glukoze, znači za
organizam lako usvojivih šećera. Jezgrasto voće sadrži velike količine ulja (i
preko 70%) i proteina, 16-22% pa i više. Zbog velike
količine ulja i proteina, jezgrasto voće je vrlo kalorično. Kilogram jezgre
daje oko 25.000 džula i oko 3,5 puta je kaloričniji od goveđeg mesa.
Pektinske materije iz voća imaju ulogu zaštitnih materija za
očuvanje zdravlja ljudi.
Sveže voće se koristi u ishrani ljudi tokom cele godine zahvaljujući
različitom vremenu zrenja, svetskoj trgovini i usavršenom načinu čuvanja
voća (tab. 1.).

Tab. 1. Periodi zrenja i upotrebe svežeg voća u toku godine (po Mišiću
1989.)
 Voće ima značaja za ljudsku ishranu i kao prerađevina u suvo
voće, džemove, kompote, marmelade, pekmeze, voćne salate, voćne
sladolede, zamrznuto voće, želea, sokove, sirupe, dečju hranu, voćna vina,
rakije i dr.
Proizvodnja kao i prerada voća zapošljava dosta radne
snage, što je izuzetno važno s obzirom na opšti svetski problem
nezaposlenosti. Tako je npr. za proizvodnju jabuka na jednom hektaru
potrebno oko 1.000 radnih časova godišnje, za proizvodnju na jednom
hektaru maline preko 2.000 časova, dok je za proizvodnju pšenice na istoj
površini potrebno samo oko 50 radnih časova.
Voće je važan izvozni artikal. Naša zemlja kao izrazito
šljivarska, imala je u prošlosti velike koristi od izvoza, naročito suvih šljiva,
po čemu je poznata još od davnina. Sa podizanjem savremenih plantažnih
voćnjaka sa kvalitetnim sortama, postajemo sve značajniji izvoznik i
drugog voća, naročito maline, višnje i kupine. Poslednjih godina naša
zemlja ostvaruje veći devizni dohodak izvozom voća nego izvozom mesa i
mesnih prerađevina. S obzirom na povoljne prirodne i druge uslove za
proizvodnju, naročito u svetu deficitarnog voća (jagodasto i jezgrasto voće,
višnja, kajsija i dr.) naš izvoz voća moguće je i znatno povećati.
Proizvodnja voća je jedan od najintezivnijih oblika poljoprivredne
proizvodnje. Vrednost godišnje proizvodnje npr. sa 1 ha intezivnog zasada
jabuke veća je za oko 15 puta od vrednosti pšenice proizvedene sa tolike
površine.
Voćarska proizvodnja ima posebnog značaja u brdskim
krajevima. Voćarstvo i stočarstvo u tim rejonima su glavne
poljoprivredne grane.
Zemljišta sa visokim sadržajem peska nepovoljna su za ratarsku
proizvodnju dok se na njima može vrlo uspešno proizvoditi voće (npr.
jabuke i drugo voće u Subotičko-Horgoškoj peščari).
Voćnjaci slabe dejstvo vetra i povoljno utiču na klimu mesta.
Čak i sa estetske strane doprinose ulepšavanju mesta.
Pčele potpomažu oprašivanje. Većina voćki u cvetu služi kao
odlična pčelinja paša. Tu je obostrana korist.
Drvo oraha, duda, trešnje i pitomog kestena je vrlo cenjeno,
prvenstveno za izradu furnira. Drvo oraha je skuplje za 2-3 puta od drveta
mahagonija.
 GLAVNI VOĆARSKI REJONI U SRBIJI

U CENTRALNOM DELU SRBIJE:

ZA JABUKU I KRUŠKU SU:

- Zapadnomoravski, beogradsko-smederevski,
južnomoravski i novopazarski kao i cela Šumadija.

ZA ŠLJIVU;
okolina Valjeva (Valjevo, Valjevska Mionica, Valjevska
Kamenica), Pocerina, zapadnomoravski rejon, cela Šumadija i
Podkopaonički rejon (Blace).

ZA VIŠNJU:
okolina Prokuplja, Leskovca, Niša, Knjaževca i Smedereva.

ZA TREŠNJU:
okolina Smedereva, Beograda i Leskovca.

ZA KAJSIJU:
okolina Smedereva (posebno se ističe selo Zaklopača),
Beograda i manje okolina Čačka.

ZA BRESKVU:
Okolina Grocke, Smedereva i Beograda.

ZA ORAH:
timočki, podrinjski, zapadnomoravski, južnomoravski
rejon i cela Šumadija.

ZA MALINU:
okolina Arilja, Ivanjice, Valjeva, Čačka, Kosjerića, Lajkovca
Obrenovca i podkopaonički rejon.

ZA KUPINU:
 okolina Knjaževca, Krupnja, Gornjeg Milanovca, a prati i
malinu.

ZA JAGODU:
okolina Beograda, Grocke, Smedereva, Požarevca i
Leskovca.

U VOJVODINI:

SUBOTIČKO-HORGOŠKI REJON

u kome je JABUKA izrazito vodeća voćna vrsta, a zatim dolaze ali sa

znatno manjim površinama KAJSIJA, VIŠNJA, ORAH I KRUŠKA (centar –
Subotica).

FRUŠKOGORSKI REJON

u kome su KRUŠKE, BRESKVE I JABUKE vodeće voćne vrste, a

zastupljena je i VIŠNJA, KAJSIJA, ŠLJIVA, ORAH I KUPINA (centar
Sremska Mitrovica).

JUŽNOBANATSKI VOĆARSKI REJON

gde su najviše zastupljene JABUKA, KRUŠKA I BRESKVA, a manje

ŠLJIVA I ORAH (centar Bela Crkva).

U AP Vojvodini postoji više mikrorejona (Telečka sa Liparom,

Aleksom Šantić, Riđicom i td., pa aluvijumi oko velikih reka i td.).