PREDRAG PETROVIĆ, Avangardni roman bez romana, Gde su grobovi starih romana?

NOVICA, San Vuka Isakoviča

Dnevnik o Čarnojeviću. Kakva je razlika između dnevničkog i romanesknog u ovom tekstu? Kompozicija? Umesto
hronološki, događaji se nižu asocijativno. Ko je taj Čarnojević? Zašto se Čarnojević javlja baš u Rajićevom snu?
Fragmentarnost: lat. odlomak; namerno nezavršena dela ili odlomci dela, najčešće kod romantičara, kao znak
bezgranične složenosti teme i problematike i mogućnosti za beskrajno nastavljanje dela; znači takođe i odlomak iz
književnog dela obično odabran za analizu ili ilustraciju, koji ima izvesnu samostalnost značenja i umetničkog dejstva.
Čarnojević se pojavljuje se u pripovedanju austrougarskog vojnika Petra Rajića najpre kao „jedan mladić u svetu”, zatim
se sve češće nagoveštava da je Čarnojević Rajićev dvojnik.
Rajić sebe pronalazi u Čarnojeviću u graničnoj situaciji, u bolnici u Krakovu, u blizini moguće smrti, između jave i sna.
Prvi slučaj: „Ja sam pokušao da zaspim, ali je teško išlo, on mi je jednako šaputao, a svaki čas sam kao u nekom ogledalu
video, nad svojom glavom, sam svoje lice. Bila je to čudna noć. Iznenada, on mi se učini davno poznat i mi smo dugo
govorili o budućnosti Srbije, o narodnoj nošnji i o korintskim stupovima. On je jednako počinjao o nebu”.
Kasnije: „Sve je to bilo tako čudno, ali ja sam mislio da sam zaspao, no se trgoh, i videh ga kako stoji preda mnom sa
svećom u ruci i šapuće mi, svetleći mi u lice: 'Nebo, nebo'”.
Rajić iz sna budi, i pred sobom vidi Čarnojevića, ali to nije java, nego deo većeg sna.
A kada Rajić zaista probudi, pred sobom vidi - bolničku sestru, koja ga prekoreva: „Ala vi nemirno spavate, plačete i
vičete, mora da ste opet dugo čitali te vaše lude knjige. Sutra ću vas izdati lekaru. Zar ne vidite kako ste se već osušili?
Bože moj, kako sam ja predstavljala sebi Srbe”.
San u snu: Crnjanski je ovim poznatim književnim postupkom motivisao udvajanje lika,
ali mu je dao novu ulogu: prelazak iz jave u san, kao i udvajanje Rajićevo, služi da se uspostave dve ravni na kojima se
daju opisi - jedna ravan je u Rajićevoj stvarnosti, a druga je sumatraistička, i njen smisao potiče od Čarnojevića:
Čarnojević doslovno izjavljuje, kao što je to činio i sam Crnjanski, da je „sumatraista” (up. Pisma iz Pariza) - pripovedač
romana Rajić govori o Čarnojeviću: „Sve je mrmljao nešto nerazgovetno o nebu. Ja sam mislio da je on pijan, jer svi su
ostali bili pijani. Tada ga pritisnuše o jedno staklo i počeše ga udarati, a on raširi ruke i reče: 'Ja sam sumatraista'. Sećam
se, bila je zora, nebo je bilo tamnozeleno, a beše prva aprilska noć“.
Sumatraizam je pesnički program Miloša Crnjanskog, koji je on najpotpunije izložio u tekstu Objašnjenje Sumatre,
1920. godine, a tada je Dnevnik i uobličen;
Još 1919. Crnjanski je pisao o eterizmu (esej o Andrićevom Ex Ponto); sebe i pesnike svog pokolenja, koji su ulazili u
književnost krajem Prvog svetskog rata, nazivao je eteristima. Rodonačelnik im je Bodler, kaže Crnjanski: oni prihvataju
Bodlerove slutnje o tajnim saglasnostima ili vezama, kao o (univerzalnim) analogijama koje se prostiru kroz ceo organski
i neorganski svet, sve do kosmičkih razmera, a koje može spoznati samo mašta pesnika - prema Bodleru, pesnikov je
zadatak da prodre u skriveni život bića i stvari.
Otuda, misli Crnjanski, i „glavne osobine” tih veza, analogija, čini „ljubav oblaka, vidika, uspomena i zvezda”. Uostalom,
dodaje on, „možda bilje i lišće poznaju jedan srećniji oblik života” - to je sumatraizam.
Za književni razvoj je važno da su samo nekoliko godina ranije (1911) srodne slike u Disovoj Tamnici kritičari odbijali kao
besmislene:
“Da osećam sebe u pogledu trava, I noći, i voda; i da slušam biće, I duh moj u svemu kako moćno spava, Ko jedina
pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava”.
Branko Lazarević, kritičar koji je s naklonošću pisao o Disu, ipak za iskaz kao što je „osećam sebe u pogledu trava i noći, i
voda” kaže da nije ništa drugo nego „hotimična dvosmislenost, nesmislenost i tražena mističnost”.
Što je kod Disa inverzija, zamena agensa, vršioca radnje i pacijensa, onog koji trpi radnju, kada pesnički subjekt sebe
samog može videti pomoću pogleda koji imaju trave, noći i vode (što je metaforička slika o uzajamnom i prisnom
ogledanju), to je
kod Crnjanskog program, prvo nazvan eterizam, potom sumatraizam, o pesničkom otkrivanju univerzalnih veza između
čoveka i prirode, pa i „jednog srećnijeg oblika života“ upravo „u bilju i lišću”.
Sumatraizam kao pesnički program Crnjanskog je oslonjen i na nemački ekspresionizam. Radovan Vučković u studiji o
hrvatskom i srpskom ekspresionizmu iznosi i prejak sud:
„Ideja sumatraizma, koja se pripisuje Crnjanskom, i bitno je obeležje njegove filozofije i kasnije, tipično je
ekspresionistička pojava i zasniva se na sintezi utopijskog kosmizma i vitalističkog univerzalizma. Misao o nekoj dalekoj
nepoznatoj zemlji samo je jedna od mnogih utopija koje je tadašnja mlada generacija u svetu, nakon stravičnih iskustava
u ratu, donela sa sobom kao neki mogući model rešenja bez rešenja svoje dramatične situacije. Tako, dakle, i
indonezijsko ostrvo Sumatra simbolizuje u istoimenoj pesmi, ali i u Dnevniku, „daleku nepoznatu zemlju”; predstavlja
ime utopijskog prostora, oko kog se jezgre simboličke slike, prozračne i lake kako to u srpskoj lirici može biti valjda samo
kod Crnjanskog”.
Razlika između dva plana pripovedanja, jave i sna u DoČ, važna i za Seobe, ima analogiju u filozofiji još od Platona, o
dva sveta: pojavnom, čulnom, fenomenalnom, ovozemaljskom i drugom, nepojavnom svetu, koji se uspostavlja mišlju.
Rajićev svet se može porediti s fenomenalnim svetom, dok je Čarnojevićev svet čista pesnička tvorevina, snoviđenje.
Zato ga je Crnjanski i vezao za pripovedačev san.
U Objašnjenju Sumatre tvrdi: poznati svet i sudbine naše u njemu samo su jedan vid stvarnosti, jer postoje i nevidljive
„dosad neposmatrane veze”,
odnosno uzajamne saglasnosti između čoveka i prirode.
Vera u te skrivene veze, saglasnosti što, skupa uzete, stvaraju opšti poredak u prirodi, u celom kosmosu, koji se može
dokučiti samo pomoću pesničkih slika - to je sumatraizam.
Sumatraizam Crnjanskog povezan je s jezikom iz kojeg su potekle i intuitivno nađene, teško objašnjive slike: jezik nije
samo čuvar našeg znanja o stvarnom svetu, nego je još više i posrednik u uspostavljanju pesničkih svetova.
U DoČ je jasna zavisnost slike sveta koju pisac izgrađuje i pripovednih postupaka.
Pošto u slici sveta mladog Crnjanskog postoje dve ravni: vidljiv svet i „dosad neposmatrane veze”, tj. sumatraističko
viđenje sveta - zato u Dnevniku koristi postupak udvajanja upravo pripovedačevog lika, dakle onoga ko prikazuje sve u
romanu.
xxxx
Naslov: iako je dnevnik koji Rajić piše o sebi, on je naslovljen kao Dnevnik o Čarnojeviću: odgovor na pitanje ko je taj
Čarnojević nalazi se u epizodi u kojoj i dolazi do udvajanja.
Kompozicija: dok u tradicionalnom romanu događaji vode ka preokretu ili obrtu u radnji, u Dnevniku je radnja je
isprekidana, fragmentarizovana, i uglavnom potisnuta u zadnji plan, a obrt je Rajićev san, jer se na granici sna i jave
prelazi s jedne na drugu ravan pripovedanja. Pripovedač se samo na ovim mestima udvaja, i time pokazuje da su u
njemu sadržana
dva lika, dva glasa, kao i dva opisa, od kojih je jedan skriven, dublji.
Udvajanje je ključni pripovedni postupak u Doč i određuje glavne osobine romana.
Završna rečenica Dnevnika: „Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se”.
Nebo je dobilo povlašćen položaj u kompoziciji romana (na samom zadnjem delu okvira) jer je dvostruko: u sebi pored
pojavnog, sadrži i „sumatraističko” nebo o kome je Čarnojević u snu govorio Rajiću - jer samo to drugo nebo može biti
„uteha” za život bez smisla, koji potiče najpre od rata koji je ostavio pustoš, potom i od banalnosti građanskog života.
I početak romana sadrži dvostruki smisao: „Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima.
Vučem se po kavanama. Sednem pored prozora i zagledam se u maglu, i u rumena, mokra, žuta drveta.“
Život je od početka romana prikazan kao da nema prave svrhe i značenja.
Ali u Rajićevom defetističkom glasu koji ovako negativno vrednuje život izvire i drugi, Čarnojevićev glas - na početku se
pominju „rumena drveta”, a kasnije Čarnojević pominje „rumenu biljku” kao simbol saglasnosti čoveka i prirode:
Čarnojević naslućuje novi smisao ljudskog postojanja - srećniji oblik života:
„Osećao je: da je njegov život samo rumene jedne biljke radi, na Sumatri. I smešio se mirno”. Zato Rajić prvo kaže da
mu je „život bez smisla”, a odmah zatim izjavljuje da „malo ljudi tako slatko i mirno žive kao ja”, jer jesenje rumeno i žuto
drveće „ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino“. S jedne, pojavne ravni pripovedanja potiče jedan, s druge,
sumatraističke ravni drugi vrednosni stav. Oni se dopunjuju: što se više besmisla, nemira i uzaludnosti oseća na prvoj
ravni, utoliko se dublje traga za smislom, mirom i „utehom” na drugoj ravni.
Sumatraistička ravan romana pripovedanja prostire se kroz ceo tekst, a smeštena je ispod one prve - kao tekst u tekstu.
Prvi tekst pripada Crnjanskom pripovedaču (oličenom u Rajiću), drugi pripada pesniku Sumatre (oličenom u Čarnojeviću).
Pripovedač: Rajić i Čarnojević su slični kao predmet i njegov odraz u ogledalu. U prozi Crnjanskog često dolazi do gotovo
nevidljivog prelaza sa jednog plana pripovedanja na drugi; autorov govor nije jasno odeljen od govora likova; niti se
opis onoga što se liku priviđa jasno razlikuje od onoga što on doista vidi, itd.
Pripovedanje u Dnevniku i Seobama odlikuje neprekidno prelivanje iz opisa u opis.
xxxx
Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe međuratni kritičari su određivali ili kao „lirske” ili kao „poetske” romane, naročito zato
što je oba napisao kao tada najizrazitiji srpski liričar. Ali su oni zapazili da Seobe, premda su satkane kao da su lirska
pesma, idu među najstrože komponovane srpske romane.
Dnevnik o Čarnojeviću ima jednostavniju i labavu kompoziciju.
Uslovio ju je i oblik pripovedanja u prvom licu, kao i žanr dnevnika, zabeleženih sećanja.
U DoČ san ima ključno kompoziciono mesto, kao i u Seobama. I tek se tu može sagledati sa kakvom je sve čisto
književnom svrhom saobražena nova i neobična rečenica Miloša Crnjanskog.
xxxx
Dnevnik o Čarnojeviću je u pogledu pripovedanja suprotnost Seobama.
Petar Rajić je povratnik iz rata kao i Vuk Isakovič, ali on neposredno pripoveda o sebi samom, bez vidljivog reda, što
daje uverljivost. Ali, uveljivost, mimetičnost je varljiva.
Prvo, zato što u Rajićevom pripovedanju postoji još jedan glas, i njegov opis nije prost, nego udvojen ili dvosmislen. I
time se već umanjuje njegova mimetičnost.
Sve što je u romanu ispripovedano je dvosmisleno jer je upravo pripovedača udvojio,
a i zato što se pojedinosti koje pominje Čarnojević:
nebo, daleki predeli, rumene biljke, korali - toliko često pojavljuju u Rajićevom pripovedanju da postaju lajtmotiv.
Udvajanje pripovedača i lajtmotivi čine da opis sem običnog dobije i dopunsko značenje, i on potiskuje mimetičnost, a
postaje simboličan.
xxxxx
Dnevnik o Čarnojeviću i Objašnjenje Sumatre: Crnjanski, kada je objašnjavao kako je napisao pesmu Sumatra, takođe je
koristio postupak udvajanja:
u drugom, književnom delu eseja sreo je, veli, na stanici „jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata”, i to upravo
onda kada se i sam vraćao iz rata.
„Dobar drug” je, sa svojom paralelnom pričom o povratku iz rata „preko Japana i Engleske”, književni dvojnik koji se
može porediti s Čarnojevićem.
Sama pesma Sumatra razumeva se tek s ovim komentarom:
priča o dva čoveka i o dve paralelne sudbine, sa nekim sličnim pojedinostima, koje su se preslikale u pesmu.
Tako saznajemo da se iza nepovezanih slika u Sumatri nalazi asocijativno povezivanje udaljenih predela u svetu
pomoću paralelnih ljudskih doživljaja:
„Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu.
Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku ogromnu
promenu u svetu”. Npr: prva tri stiha Sumatre, tj. prva strofa:
„Sada smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala - pesnik daje sasvim konkretno
objašnjenje: „Zagledan u mračne prozore (u vozu kojim se u zavičaj vraća), sećao sam se kako mi je moj drug opisivao
neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu“.
(crveni korali iz južnih mora - trešnje iz zavičaja)
Objašnjenje Sumatre otkriva i poreklo Rajićeve priče o Čarnojeviću - pored Rajića je dat „jedan mladić u svetu”
(Čarnojević). Slike iz dvojnikovog kazivanja jednom su pretočene u stihove, drugi put u prozu.
Pričanje „jednog dobrog druga” o „plavim morima i dalekim ostrvima”, o „rumenim biljkama i koralima” Crnjanski je
preneo u stihove Sumatre:
„Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje”.
Rajićeva priča o tajnim vezama u svetu (sumatraizam) je u u prozi, ali je
prozna rečenica raščlanjena kao i u stihovima (česta upotreba zareza):
„Sve što su činili, tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu, ostavlja traga. A kad bi joj rekao, da sad, od njenog
strasnog osmeha, dobija jedna crvena biljka, na ostrvu Cejlonu, snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu”.
Autorov govor u Seobama, tj. njegov rani obrazac je u Dnevniku o Čarnojeviću, u načinu na koji pripovedač Rajić jezički
oblikuje iskaze svog dvojnika.
Autor u Seobama ne govori ni „ja”, ni „mi”, on je nevidlji, povukao se potpuno.
Ali je zato rečenica kojom se služi ne samo u svoje ime (autorski opis) nego i u ime likova (pošto oni uglavnom ne govore)
preuređena kao u stihu - tj. kao u odlomku iz Dnevnika, a pre toga u Sumatri. Zato postoje mnogi pesnički, lirski prelivi u
unutašnjem životu likova, mada je taj život od spolja jednolik, sumoran, često i grub.
Veza kao između Sumatre i Dnevnika postoji između poeme Stražilovo i romana Seobe.
Dnevnik i Seobe - sličnosti glavnih junaka:
Vuk Isakovič, kao Rajić, umesto strašnih bitaka pamti boju neba, obale reka, padine bregova i bagremove:
Seobe: „Mesto rata u kome je učestvovao, on je pamtio to svoje hodanje tamo-amo, kao neko besmisleno tumaranje
kroz vrele, letnje noći i kišovite dane, ne zapažajući stanje utvrđenja, položaje varoši, raspored vojske protivnikove, već
samo padine bregova, obale reka, bagremove, promenljivost nebesa, proletnih, letnjih i jesenjih dana”.
Rat je tako u romanu postao samo pozadina na kojoj su istaknute tri ljudske sudbine: Vukova, Dafinina i Aranđelova, i
veći broj epizodičnih.
Nijedan srpski pisac nije toliko, tako dugo i tako eksplicitno bio zaokupljen utopijskim prostorom kao Miloš Crnjanski. Na
to se i svodi njegov rani pesnički program - sumatraizam. I kao što se na početku pesnička utopija projektuje u daleka
jugoistočna ostrva Sumatru i Cejlon, tako se na kraju projektuje u daleku severnu, mitsku Hiperboreju.
++++
Poetička samosvest - prva novina: Dnevnik je prvi roman Crnjanskog, i prvi avangardni. U naslovu je određen kao žanr
dnevnika, a u podnaslovu kao roman - ostvaren je avangardni prevrat: u žanru, pripovedanju, kompoziciji i stilski,
nagovešten uoči Prvog svetskog rata Saputnicima 1913. godine I. Sekulić.
Jedna od ključnih novina je upravo poetička samosvest o promenama koje su dovele u pitanje smisao dotadašnjih
načina pripovedanja i stabilnost književnih formi, što je avangardno mešanje žanrova.
Pripovedač i pisac dnevnika, Petar Rajić preispituje sopstveni identitet - ko sam ja?, što znači da u isto vreme
preispituje sam čin pisanja: ko piše, kada, zašto, za koga:
„Kome ja ovo pišem? Mladićima, možda mom sinu bledom i napaćenom“, veli pripovedač pošto je pri početku romana,
posle opisa doživljaja sa ratišta i ljubavi u šumi sa devojkom Lusjom zaključio da „ništa nema smisla, sve je propalo u ove
tri godine“, a
pri kraju romana: „Tetke me pitaju kome toliko pišem, a ja im kažem: “mrtvacima”, one se prekrste i misle da sam
šenuo pameću“.
Pripovedačev pokušaj da spozna ko je on, da utvrdi sopstveni identitet dok piše - postaje neodvojiv od spoznaje smisla
samoga pisanja.
Identitet pripovedača je jedna od ključnih pretpostavki autobiografskog žanra, u koji spada i dnevnik, a ovde je postalo
deo poetičkog i žanrovskog preispitivanja forme romana.
Pripovedač DoČ se stalno vraća ovom, u modernoj književnosti obaveznom, i poetičkom i egzistecijalnom pitanju - zašto
i za koga piše.
Pisanje tako za njega postaje jedina mogućnost da u „životu bez smisla“ pronađe odgovor na glavno pitanje,
postavljeno već u prvom pasusu romana: „Gde je život?“
(Prva rečenica: Jeseni i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama, sednem
do prozora… Gde je život?”).
Rajić ima potrebu da o svom životu piše zato što pokušava da pisanjem, beleženjem uspostavi novi život i u njemu
sumatraistički poredak, vrednosni i smisaoni.
xxxxx
Mešanje žanrova: udvajanje roman/dnevnik je avangardno mešanje žanrova.
DoČ je promenio dotadašnje epsko shvatanje romana i ratne proze, stavljajući ih u domen lirskog, ali je dao i drugačije
značenje žanru dnevnika.
U srpskoj književnosti 19. veka dnevnik je bio marginalni žanr. U romantizmu se javljaju intimni dnevnici, mahom
neobjavljeni, a u realizmu se javlja dnevnik kao dokumentarni žanr, koji se, kao i autobiografije i memoari, jasno razlikuje
od romana kao fikcije time što je usmeren ka vantekstualnoj stvarnosti i pozicijom junaka kao postojeće ličnosti,
identične u građanskom životu sa onim ko piše.
Dnevnik jednog dobrovoljca Pere Todorovića je naša prva moderna knjiga o ratu, pripada realizmu, opisuje njegovo
učešće u srpsko-turskim ratovima 1876–1878; Crnjanski ga u jednom eseju s početka 20-tih visoko vrednuje, kao
modernu prozu.
Sličnost ove dve knjige: prožimaju se dva oblika autobiografskog pripovedanja: dnevničko (neretrospektivno
pripovedanje, o neposredno završenim događajima) i autobiografsko (retrospektivno sećanje, na uspomene iz dalje
prošlosti).
U Crnjanskovom Dnevniku se smenjuju
dnevnički zapisi, u kojima se događanje i pisanje odvijaju u prezentu, sadašnjem vremenu (npr, dok Rajić leži u
krakovskoj bolnici: „Prozor je otvoren. Ja vidim u njemu, kao u nekom mutnom ogledalu, moju bledu glavu i moje krvave
usne dok gutam led“), i
autobiografski delovi u kojima se u perfektu pripoveda o prošlim događajima (npr. Rajićeva sećanja na detinjstvo,
mladost).
Ovo ukrštanje različitih vremenskih planova, tj. razlike u vremenskoj distanci koja postoji između trenutka pisanja i
trenutka kada se odvijaju događaji o kojima se piše, daje specifičnu narativnu dinamiku i važno je za tumačenje
Crnjanskovog romana.
Roman kao dnevnik fiktivnog junaka : Crnjanski prvi menja žanr romana tako što u njega unosi žanrovske i
pripovedačke mogućnosti dnevnika, odnosno autobiografskog pripovedanja. Srpski roman je do tada imao samo dva
romana pisana u prvom licu, oba Ignjatovićeva: Milan Narandžić, 1862, i Vasa Rešpekt, 1875. u skazu. Bogata tradicija
srpske autobiografske i memoarske proze koja počinje od Simeona Piščevića i Dositeja Obradovića, nije mnogo uticala na
srpski roman 19. veka. Dokumentarne vrste jasno su bile razdvojene od fikcionalnih.
U evropskoj književnosti 18. veka autobigrafska, memoarska, dnevnička i epistolarna proza imala je ogroman značaj za
formiranje romana. Uz privatni dnevnik, razvija se sentimentalistički roman koji uvodi oblik fiktivnog ispovednog
dnevnika. I kasnije dnevnik ima veliku ulogu u oblikovanju romana, pre svega što omogućava da se problematizuje,
razmatra sam čin pisanje, preispituje pozicija subjekta, odnos teksta i stvarnosti ili iznošenja autopoetičkih, ali i političkih
i filozofskih stavova. Andre Žid je uvrstio dnevničku formu u svoje romane Uska vrata 1909. i Kovači lažnog novca 1925. I
Bahtin naglašava da roman često prelazi granice između umetničkog i vanumetničkog: vanknjiževne žanrove poput
dnevnika, pisma ili ispovesti roman je obilato koristio preuzimajući njihove formalne odlike. Biografski roman počiva na
jedinstvu između karaktera junaka i sižea njegovog života. U romanu koji je zasnovan na oblicima autobiografskog
pripovedanja, kakav je Dnevnik o Čarnojeviću, lik pripovedača postaje višeslojan. U autobiografskoj samosvesti,
zaključuje Bahtin, suštinsku ulogu počinje da dobija tema razočaranja i smrti.
Usamljenost modernog junaka dominira u srpskoj prozi početkom 20. veka, što je uslovilo i nove pripovedačke
postupke, prvenstveno doživljeni govor u Stankovićevoj Nečistoj krvi i Milićevićevom Bespuću.
Doživljenim govorom pripovedač želi da predstavi složenu i protivurečnu intimu junaka, a u Isidorinim Saputnicima
junakanja postaje svoj sopstveni pripovedač razvijajući introspekciju i oblike potpune posvećenosti sopstvenoj intimi.
xxxxx
Dnevnikom o Čarnojeviću Crnjanski daje novu formu romana - zasniva roman na dnevniku kao vrsti, u kome usamljeni
i razočarani junak, povratnik iz rata zbog kojeg su dotadašnje vrednosti postale besmislene, preispituje svoj položaj u
svetu, i nalazi da je
pisanje jedina mogućnost da spozna i uspostavi svoj novi, izmenjeni identitet.
xxxx
Dnevnik o Čarnojeviću znači u srpskoj književnosti ne samo raspad biografskog romana, već i krizu romana kao
fikcionalne forme sa razvijenim zapletom, i
otvara ga ka vanknjiževnim žanrovima kao što su dnevnik, autobiografija ili pismo - to je avangardni zahtev, da skreće
pažnju na svoj postupak stvaranja dela.
Prvi roman Crnjanskog: u njemu daje važne pripovedačke postupke i principe poetike, i iz koga nastaju sve buduće
opsesivne teme:
1. tema seoba, duhovnih i istorijskih,
2. nevidljive i sudbonosne veze između ljudi i pojava u svetu,
2. čežnja za daljinama i lutanjem;
xxxxx
u postupku: lirizicija proze, udvajanje pripovedačevog glasa i samog junaka romana, i - mešanje žanrova.
Crnjanski će reći da je Roman o Londonu 1971. „zatvaranje jednog kruga“ započetog Dnevnikom u kome je otvorena
„problematika migracije kao egzistencijalnog čovekovog problema“.
NASLOV: Prvi roman: Dnevnik o Čarnojeviću, poslednji: Roman o Londonu, čine početak i kraj stvaralačkog kruga time
što ih Crnjanski žanrovski određuje već u naslovu. (Jerkov uočava paralelu: kao što je Čarnojević simbolično ime junaka
prvog romana, tako je i London simbolično ime života glavnog junaka drugog romana. Paralelizam naslova pokazuje
žanrovski karakter i strukturu simbolizacije u prozi Crnjanskog)
Prožimanje žanrova kod Crnjanskog je uvek povezano sa
odnosom prema autobiografskom iskustvu - sopstvenom (od Dnevnika o Čarnojeviću nastalog na osnovu autorovog
ličnog dnevnika koji vodio za vreme rata, knjige Kod Hiperborejaca 1966. koja sadrži elemente memoara, putopisa,
romana i eseja, Komentara uz Liriku Itake i Romana o Londonu)
i tuđem (Memoari Simeona Piščevića kao dokumentarna osnova za romane Seobe iz 1929. i Druga knjiga Seoba iz 1962).
Zanimanje za autobiografske forme, kao i prisustvo ličnog, autobiografskog iskustva jedna je od ključnih poetičkih
konstanti Crnjanskog, ali i znatnog dela proze u 20. veku. Po tome je njegova proza bliska romanima Prusta.
“Novi roman”: o mogućnosti da se mešanjem romana i dnevnika dobije oblik „novog romana“ Crnjanski govori u vreme
dok radi na Dnevniku, u predgovoru za Ujevićev prevod Floberovog romana Novembar, pa određuje memoare:
„Memoari uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kad nisu doslovce verni“ - mešanje žanrova, fiktivnog i
vanknjiževnog, dokumentarističkog;
vrednosni stav važan za skoro sve kasnije knjige: Druge Seobe, Kod H, koje su uvek u žanrovskoj vezi sa nekim
autobiografskim oblikom.
Memoari Kazanove: sa kraja 18. veka; Crnjanski ga u svom eseju o Floberu pominje kao „bezbrižnog i milog Kasanovu“.
Italijanski avanturista i pisac jedna je od ključnih figura u stvaralaštvu Crnjanskog krajem druge i početkom treće decenije
20. veka, kad je želeo da prevede Kazanovine memoare na srpski jezik.
U predgovoru memoarima Kazanova ironično čitaocu poručuje: „Videće da sam uvek voleo istinu toliko strasno da bih i
znao lagati, samo da joj prokrčim put do glava koje nisu spoznale njenu lepotu“.
1. Petar Rajić već na početku dnevnika kaže da svoje uspomene piše „ponosno, kao Kasanova“.
2. Dve Rajićeve ljubavne epizode porede se sa dva Kaznovina doživljaja i to ona koje Crnjanski pominje na kraju svog
eseja Za slobodni stih 1922: govoreći o ritmu pesme, koji nije uslovljen metrikom, već mislima i emocijama, Crnjanski
navodi primere ritmične lirske proze, pa i Kazanovina dela: „Memoari Kasanove su proza kod nas, dabome, i
pornografija. Dva mesta u njima (na Krfu, i Ti ćeš i Anrietu zaboraviti) najlepše su lirske pesme, a proza jasan ritam“.
Prva Kazanovina epizoda: Kazanova na Krfu upoznaje dve žene, od kojih mu jedna, kao oličenje „nebeske ljupkosti“
ostaje nedostižna, i drugu, razbludnu.
Kod Rajića: epizoda uspomene na boravak na Jadranu, u blizini Krka i druženje sa sestrama, Marijom (Marija je bila
lepša, veli prip) koja mu je privlačna, ali tajanstvena i nedostižna, i Izabelom, veselom i čulnom, koja ga od početka
zavodi i sama mu dolazi u krevet.
Druga Kazanovina epizoda: Kazanovina priča o poznanstvu sa lepom i načitanom Henrietom, dok Rajić ima ljubavnu
vezu sa medicinskom sestrom u krakovskoj bolnici koja čita Ničea i Bergsona (ima sinčića a Petra naziva Pubi, izjavljuje
mu ljubav).
Pominjanje Kazanovinih memoara na početku Dnevnika o Čarnojeviću važno je i za određenje Rajićeve pripovedačke
pozicije u romanu.
Predgovor Novembru: naslov mu je ”Novi oblik romana”: Crnjanski ovaj Floberov roman uzima kao povod da otvori
pitanje o prirodi autobiografske književnosti i uloge koju ona ima u stvaranju novog oblika romana. Ističe da je reč o
intimnom dnevniku, strasne i očajne ispovesti, najveća vrednost romana “one strane gde se, u krpama, po stranama
prostire raskidana gola duša Floberova”. U N. se, veli, “javlja nov čovek. Ceo svet je njegov. Prošlost i daljina nestaju u
njemu (pre toga veli, da mladić, čiji dnevnik sačinjava knjigu, oseća ljubav prema svim životima istorije. “Ima dana kada
on jasno vidi strasnu i užasnu Kleopatru, i u snovima obilazi hramove po grčkome moru i bele pagode indijske”). I ono što
je pre mnogo stoleća bilo - njegovo je… On zavičaja nema više, i svi ga predeli rastužuju svojim sumornim vidicima… Na
kraju je opet smrt, koja se diže kao grdna senka jedne lađe…”, veli C, i zaključuje da će Novembar biti knjiga koja će u 20.
veku “dovesti do novog oblika romana i nove proze).
Stavovi koje Crnjanski izriče povodom Novembra tumače žanrovska i pripovedačka pitanja koja se postavljaju u
tumačenju Dnevnika o Čarnojeviću.
Početak predgovora je stilski isti sa Rajićevim opisima maglovitih pejzaža na frontovima. Crnjanski se seća kako je kao
vojnik u italijanskom gradu Nespoledu, ležeći na groblju, prvi put čitao Novembar, koji je našao u nemačkoj knjižari - i
Rajić u Italiji prespava noć na grobu 13-godišnje devojčice (pošto je otpušten iz krakovske bolnice, i posle putovanja
vozom nađe se blizu Alpa). Ova motivska i stilska prožimanja, u obliku reminiscencija, intenzivna su u Crnjanskovoj prozi i
poeziji s početka 20-tih godina.
xxxx
Intertekstualnost: slični iskazi vezuju njegove eseje, poeziju, putopise (Pisma iz Pariza), Dnevnik. Kao i u prozi Rastka
Petrovića (Ljudi govore), i kod Crnjanskog se prati “dijalog” koji uspostavljaju junaci ili pripovedači iz njegovih različitih
knjiga.
Dok se Rajić na početku Dnevnika pita gde je život, a Čarnojević se kasnije izjašnjava kao sumatraista, pripovedač Pisma
iz Pariza 1921. veli:
„Vi znate da ja imam ludu teoriju “sumatraizma”: da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka, i zelenih
trava čak na drugom kraju sveta“.
Ovim se takođe upućuje i na proces nastanka ovog romana i činjenicu da je Crnjanski u svojim esejima koji su prethodili
romanu razmišljao o nekim poetičkim pitanjima koja će se razrešiti u Dnevniku o Čarnojeviću.
Npr. određivanje žanra svog Dnevnika - Crnjanski Novembar određuje kao „vrstu autobiografije“, a zatim i kao dnevnik.
“Flober daje u njoj uspomene svog đakovanja, prve žalosti, prve zamršene misli, želju za ženom“ - tu je i odgovor zašto je
svoj prvi roman odredio kao dnevnik.
Opšte odlike dnevnika: fragmenarna kompozicija, datiranje, tj. beleženje u hronološkom redu događaja koji su se desili
u neposrednoj prošlosti (iz dana u dan), nema jedinstvene prostorne i vremenske pozicije pisanja, lični, ispovedni ton,
odsustvo „drugog“ -
ove odlike nisu potpuno ostvarene ni u Floberovom, ni u Dnevniku o Čarnojeviću.
KOMPOZICIJA: razlika od dnevnika: u Dnevniku nema datiranja i hronološkog sleda događaja, nego se, kao i u
Novembru, sadašnji i prošli događaji asocijativno povezuju.
U eseju o Novembru Crnjanski shvata dnevnik kao ispovedno, subjektivno pripovedanje: „Nikada se u 19. veku nije
ovako osetilo, da je gola duša ono što je najdragocenije u književnosti“, povezuje ga sa beleženjem uspomena, a to više
odgovara autobiografiji.
Opšti umetnički postupak u modernoj prozi:
1. preplitanje različitih vremenskih planova (sadašnjost i prošlost) u pripovedačevoj svesti,
2. asocijativno povezivanje sadašnjosti iz koje se pripoveda i različitih trenutaka iz prošlosti: npr. Rajić čuje gruvanje
topova, pomisli, neko slavi rođendan, a to je povod za priču o svom detinjstvu;
3. razdvajanje objektivnog, kalendarskog i subjektivnog, psihološkog vremena, obrazloženo u Bergsonovoj filozofiji
(“Davno je Bergson je odelio psihološko vreme od fizičkog”, veli u Objašnjenju Sumatre), i ostvareno u Prustovim
romanima, sve to postaje u modernoj prozi opšti umetnički postupak.
Novi oblik romana, ostvaren u Dnevniku, odstupa od formi i romana i dnevnika,
a u oba slučaja do promene je došlo ponajpre na planu vremenske organizacije priče.
Fragmentarni zapisi Petra Rajića ne slede ni hronološku niti uzročno-posledičnu vezu među događajima, kao u
realističkom romanu, niti su pravi dnevnik, nema datiranja.
Na početku, kada Rajić piše o svom rođenju i detinjstvu, dnevnik podseća na autobiografiju: gruvanje topova u trenutku
beleženja asocira pripovedača na svoje rođenje što aktivira sećanje: „Topovi gruvaju. Neko slavi rođendan. A kako sam
se rodio ja?“.
Pripovedač se na početku romana, kada iznosi nameru da beleži svoje uspomene, vremenski ovako određuje:
„I volim svoj život čarju, koju sam osetio lane, kada sam se vraćao iz onih blatnih, mladih, poljačkih šuma, gde su onoliki
ostali poderani i krvavi, sa razlupanim čelom. I pun uspomena, ja ih pišem ponosno kao Kasanova, za one, koji su goreli u
požaru života, i koji su sasvim razočarani“. Tu se otkriva se motivacija, tj. poreklo Rajićeve potrebe da piše o svom
životu, odnosno uspomenama:
Rajiću se dogodilo unutrašnje probraćenje „lane“, (preživeo ratnu klanicu) kada je osetio „čar“ zbog koje je zavoleo
život - to je bio trenutak sumatraističkog otkrovenja kad je Rajić u sebi spoznao svog dvojnika, Čarnojevića.
I, verovatno vreme kada je počeo da piše dnevnik.
Dok leži u bolnici u Krakovu, u Rajićevom snu pojavljuje se Čarnojević koji mu govori o nebu, Sumatri i nevidljivim
vezama koje životu i svetu daju novi smisao: „Naša dela utiču tako daleko, i naša je moć tako beskrajna“.
DVOJNIK: Dok noću pokušava da zaspi, Rajiću se čini da mu neko stoji kraj postelje:
„Ja sam pokušao da zaspim, ali je teško išlo, on mi jednako šaputao, a svaki čas sam, kao u nekom ogledalu, video nad
mojom glavom samo svoje lice“.
Čarnojević je Rajićev dvojnik u ogledalu - njegova idealna, utopijska projekcija koja potiče ne iz ovog pojavnog sveta,
nego metafizičkog, s druge strane ogledala, koji postoji smao u snu - kao i vizija beskrajnog plavog kruga i zvezde Vuka u
Seobama.
Figura dvojnika ima bogatu tradiciju u evropskoj književnosti. Udvajanje glavnog junaka važno je u stvaranju modernog
srpskog romana na početku 20. veka.
Nečista krv i Bespuće: udvajanjem se otkriva protivrečna priroda usamljenog pojedinca koji se povlači iz sveta i
posvećuje posmatranju svog sopstvenog, intimnog bića, osećajući da mu se svesni i podsvesni deo ličnosti ne
poklapaju.
Simbolika ogledala i ogledalsko udvajanje: pokazuju odnos Rajića i Čarnojevića. Čarnojević je dvojnik pomoću koga
Rajić traži novi vrednosni i smisaoni poredak.
Rajić je počeo da vodi dnevnik, kako bi i pisanjem izrazio glas dvojnika koji je u njemu i daje smisao njegovom životu.
Dok je frontu Rajić oseća prisustvo još nekog, nepoznatog drugog koji je stalno u njegovoj blizini: „Osećam, da kraj
mene ide neko“, ili „Još je neko ležao kraj mene“.
Nakon jednog juriša, Rajić zaspi i pominje neki san koji ga stalno progoni:
„Napadao me je taj san uvek, čim bih legao“.
U dnevničkim beleškama sa fronta, koje hronološki idu pre Rajićevog dolaska u krakovsku bolnicu, u pripovedačevoj
svesti se postepeno formira neko „drugi“, još uvek naslućen i nepoznat.
Na kraju fragmenata u kojima opisuje ratovanje na frontu, Rajić utvrđuje da je u toku rata sve propalo i obesmišljeno, i
da ga više ništa ne vezuje za stari život i srušene vrednosti:
„I ništa me više ne vezuje ni za dobro ni za zlo. I tako sam se oslobodio svega“.
Oslobađanje od svega što je određivalo njegov dotadašnji život, praćeno je Rajićevim prihvatanjem utehe i spoznajom
novog, sumatraističkog smisla o kome govori taj „drugi“ - Čarnojević. On se konačno uobličava u snu Rajićevom.
U Rajićevim dnevničkim beleškama sa fronta, pre dolaska u bolnicu i sna, postoje iskazi koji će potom biti pripisani
Čarnojeviću: „Nije više znao šta je dobro, a šta zlo“.
Vizija Čarnojevićevih putovanja u Rajićevom snu, kada se brzo smenjuju prostori na kojima Čarnojević boravi (čas je
pred Kairom, pa na Sumatri, u Sidneju, pa pred Solunom)
bliska je vizijama u kojima Rajić, dok boravi na frontu u Galiciji (područje u srednjoj Evropi, danas podeljeno izm.
Poljske i Ukrajine),
zamišlja sebe u raznim prostorima i vremenima:
„U vizijama ludim ležao sam i ja do nogu Neronovih, kada je Rim goreo u moru žara… Na šarenim lažama sa ribarima sa
Hiosa ja sam tiho kupao se u zori... U tamnim mećavama ja sam u vizijama sedeo nad Kamčatkom“ - sve te naznake
upućuju na postepeno stvaranje dvojnika u Rajićevoj svesti, koji će u snu dobiti jasno uobličenje.
Sam Rajićev san pripovedan je drugačije i razlikuje se od ostalih fragmenata u romanu.
Grafički izdvojen, na početku sa tri zvezdice, a na kraju isprekidanim linijama, taj deo počinje Rajićevim rečima koje on
ne upućuje sebi, kao u nekim drugim dnevničkim fragmentima, već nekom prijatelju:
„Hoću da vam pričam“, ili nešto kasnije kada kaže: „Pitao me je za vas“, ili posle ispričanog sna: „Šta sam mogao činiti,
dragi moj?“.
Pismo: Rajićev san dat je u obliku pisma koje on nekome piše. Crnjanski je godinu dana pre objavljivanja romana u
časopisu Misao štampao „San (odlomak iz romana: o porodici Čarnojevićevoj, o ratu, o ljubavima, i o Sumatri. Pisma koja
junak romana piše iz bolnice)“ koja odgovara Rajićevom snu u Dnevniku - u roman se uvodi još jedan dokumentarni
žanr - pismo.
San o Čarnojeviću je Rajiću toliko važan da o tome želi nekome da priča („Hoću da vam pričam“), a onda nastavlja
dnevnik u kome zapisuje svoj novi pogled na svet, posle spoznaje dvojnika.
Pripovedač pronađenog rukopisa u Floberovom romanu zavapi za svojom izgubljenom mladalačkom ljubavlju: „Oh, kad
bi čovek mogao da izvadi iz sebe sve što je u njemu, i da stvori biće od same svoje misli! I samo da bih je dočarao,
napisao sam sve ovo dosad, nadajući se, da će mi reči pomoći, da je oživim“.
I Čarnojević je biće sastavljeno od Rajićevih misli, pa Rajić ima potrebu da piše dnevnik kao bi se to biće, kao nešto
najvrednije što u sebi nosi, otelotvorilo, izrazilo, sačuvalo u tekstu.
Rajićeve dnevničke beleške su „potreba da se pronađe tekstualno utočište od života“ (Jerkov), a postaju i sam život.
Pekić o svom dnevniku: „Kao da je taj dnevnik sav moj život i da sam van njega mrtav“.
U svetu u kome su se urušile sve vrednosti, a život više nema smisla,
Rajićevo pisanje se javlja kao životna potreba da se stvori drugi život, tj. onaj istinski u kome vredi tragati za smislom.
Čarnojević je izraz tog sumatraističkog, utopijskog smisla, taj smisao se, kao i sam Čarnojevićev glas, može samo
pisanjem spoznati, otelotvoriti i sačuvati, a pisanje je jedino moguće posvećenje sopstvenoj intimi, unutrašnjem životu.
Spoznanje tog sumatraističkog smisla Rajiću je jedina uteha pred naslućenom smrću kojoj se on sa osmehom prepušta
verujući da postoji ta druga, metafizička dimenzija postojanja. Poslednja rečnica romana: „Ali ako umrem, pogledaću
poslednji put nebo, utehu moju i smešiću se“ zapravo sadrži ono isto ubeđenje sa kraja Druge knjige Seoba: „Ima seoba.
Smrti nema!“
xxx
Višestruka udvajanja - očuđavanje: rat je srušio Rajićev identitet i razorio moralne vrednosti. Njegovo pisanje je pokušaj
da uspostavi novo Ja koje želi da se približi idealnom Ja - Čarnojeviću. U Rajićeve beleške pokazuju kako on pokušava da
se poistoveti sa Čarnojevićem, od porekla i fizičkog izgleda, do usvajanja i ponavljanja njegovih iskaza koje je čuo u snu;
međutim, nemoguće je potpuno stapanje te dve dimenzije njegovog bića, materijalnog i sumatraističkog.
Rajićeve beleške imaju udvojenu perspektivu: već u prvom fragmentu Rajić utvrđuje da je život bez smisla, ali u
sledećem pasusu, Čarnojevićevim glasom dodaje da on život ipak voli. (izraz ruskih formalista: očuđavanje, tj. gledanje
na stvari iz toliko neobičnog ugla umesto uobičajenog da nam se čine čudnim, kao da ih prvi put vidimo - ukidanje
automatizma u posmatranju sveta).
Žuto i rumeno: “Vučem se po kavanama. Sednem do prozora i zagledm se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde
je život?... Ali u ovoj buri, što je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako sltako i mirno žive kao ja…Ja sam zaljubljen
u vode ove, i drveće iza bedema, koje se gubi među barama žutim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, opržena i
topla”.
drveće koje Rajić vidi na početku romana je u isto vreme žuto i rumeno, i ove dve boje otkrivaju dve perspektive u
viđenju stvarnosti - Rajićeva, koja vidi žutu boju raspadanja, i Čarnojevićeva, koja u istom vidi rumenu eteričnu maglu.
Rajićev san u snu, Čarnojevićev glas u Rajićevom koji u pripovedanju stvara dve vizije sveta, dva vrednosna stava, tj.
tekst u tekstu. Oni su u odnosu dopunjavanja: što se više besmisla oseća na prvoj ravni, utoliko se dublje traga za
smislom, mirom i utehom na drugoj ravni.
(Rajićev san u snu se završava, kada Čarnojević bunca, oseća da će umreti, na kraju svojih avantura: “Da, on je jednako
buncao o jablanovima, o rumenim biljkama koje mesto njega žive: stari jedan sveštenik u crnom mornarskom kaputu
prišao mu je i pitao ga je je li katolik, a on mu reče "ja sam sumatraista". Onaj ga ščepa za vrat, on htede da drekne. I
video sam sestru kako drži svetiljku i kako me podiže”).
Posle sna, Rajićevo Ja je drugačije od prošlog Ja - zato se on ironično udaljava od svog ranijeg Ja i zato u dnevničke
beleške upisuje i uspomene na detinjstvo i mladost:
„Sve je to davno prošlo i sve mi se čini tako smešno“, najčešći je Rajićev komentar uz te uspomene.
On o tome ipak piše “ponosno kao Kazanova”, tj. kao neko ko je ostavio čitav život za sobom.
Sećajući se sebe na početku rata, Rajić u jednom trenutku piše o sebi u 3. licu, kao nekom ko nije on:
„Oh, život, mlad život igrao je tako vešto biljara u nepoznatoj kafani tog grada, ne ja“ (Sećanje na ranjavanje tokom
bitke sa Rusima, koje takođe, kao i kod asocijacije na rođendan, izaziva gruvanje topova. Dok se sa ostalim ranjenicima
ležeći vozi kolima, prolazeći kroz neko mesto sa devojčicama Čivutkama: “U zelenoj kabanici… ja sam se, kao čudna
senka, smešeći vukao kraj potoka u kojima su pevale vodenice. Oh, pevale su, pevale su meni; znale su otkuda dolazim, a
imao sam osmeh na licu. Kako su bili uzani sokaci. Stare žene gledale nas tužno i žalosno. A sunce? Oh, to mlako sunce, ja
ga nikada zaboravit i neću. Na mojim rukama drhtalo je nešto toplo i strasno. Oh, život, mlad život igrao je tako vešto
biljara u nepoznatoj kafani toga grada, ne ja. Ko si ti? obraća se bolničarki Poljakinji potom).
Dok ispituje sopstveni identitet, Rajić asocijativno u dnevnik uvodi sećanja koja govore šta je on nekada bio: mlad,
nežan, sa belim rukavicama, provodi se po kafanama, a što sada više nije. (Između dva pokreta bataljona, Rajić se seća
studija u Hajdelbergu, sa ostalim Banaćanima, pred rat: “Knjige, čitava brda od knjiga ležala su kojekuda po sobi;
napolju je bilo kobno proleće o kojem još niko slutio nije šta donosi. A mi smo nosili svilene čarape i cele dane provodili
po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti,
koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje; da je ovo smrt, a ovo
ljubav, a ovo proleće, a ovo muzika. Ko zna? Ah, sećam se: tada sam se u pismima potpisivao "siromah Jorik", a majka mi
je po ceo dan išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živilo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa,
vitka, bela krila i pleća).
Njegovo sadašnje Ja je iskusilo užase rata i čezne za sumatraističkom utehom i mirom.
SAMOSVEST O ROMANU - INTERTEKSTUALNOST:
Rajić ima potrebu da svet i sopstveni identitet sagledava kroz pisanje intimnog dnevnika, a tu potrebu prati i potreba da
čita romane, ali i da vrednuje likove oko sebe prema knjigama koje oni čitaju - dok razbludna verenica Maca kojom
hoće da ga ožene njegove tetke luduje za Sanjinom, junakom istoimenog ljubavnog romana, dotle poljska bolničarka
čita Ničea i Bergsona.
Maca: „Njene oči i silna, crna kosa, ramena i vrat u kojem su se krile plave modre vene, setiše me na neki harem u
romanu jednom - a ja često čitam romane. U ostalom, svi smo mi govorili o romanima“.
Nakon ključnog događaja u romanu, sna u kome mu se javlja Čarnojević, medicinska sestra kaže Rajiću: „Ala vi nemirno
spavate, plačete i vičete, mora da ste opet dugo čitali te vaše lude knjige“.
Servantesov Don Kihot je moderno preispitivao odnos stvarnosti i fikcije, tematizujući
ludilo kao mogućnost junaka da pobegne iz stvarnosti i stvori sopstvenu stvarnost. Roman je zamaglio razliku između
iluzije i realnosti, između činjenice i mašte.
I Dnevnik se zasniva na „zamagljenju“ razlike između iluzije i realnosti, na odnosu koji se uspostavlja između jave i sna,
javnog i intimnog, epskog i lirskog, fikcionalnog i dokumentarnog.
Zato se među likovima oko Čarnojevića, pojavljuje i Don Kihot.
Dok se Čarnojević karta u nekoj sobi punoj ogledala, iznenada se na vratima pojavljuje čuveni ruski operski pevač
Fjodor Šaljapin u ulozi don Kihota, koja ga je u stvarnosti proslavila:
„Na vratima se ukaza Šaljapin, na ragi, sav kriv u sedlu, sa grdom motkom u ruci i sa jednim razbijenim loncem na glavi,
zidovi se tresli od pesme njegove” - jedan stvarni umetnik iz tog vremena pojavljuje se u Rajićevom snu kao romaneskni
lik.
Tu je podsećanje na Crnjanskovu pesmu Molitva u zbirci Lirika Itake 1919.
Pesma je zasnovana na dvostrukom parodiranju: najpre najpoznatije hrišćanske molitve „Oče naš“, koja je uzeta kao
kao podtekst, a zatim i samog Boga Oca koji je prikazan provokativno, u duhu avangardne desakralizacije tradicionalnih
vrednosti:
„Oče naš senko sveta seda pogurena na drvenoj ragi. Sa loncem razbijenim na glavi i očima punih vetrenjača plavih“ -
slika oca odgovara slici Don Kihota:
hrišćanska vizija o ljubavi i milosrđu među ljudima je donkihotovski projekat, iluzija.
xxxx
U eseju Posleratna književnost 1929. i u Komentarima uz Liriku Itake iz 1959, Crnjanski pominje svoj prvi roman, Sin
Don Kihotov, neobjavljen, jer je rukopis, koji je predao Brankovom kolu 1913, pred odlazak u Beč, izgubljen u ratu, isto
kao i njegova drama Prokleti knez.
U predgovoru Novembru je Don Kihota nazvao ocem modernog čoveka koji je prikazan u Floberovom romanu: „Bol
njegov vezan je sve patnje u svetu; on zavičaj nema više, i svi ga predeli rastužuju svojim sumornim vidicima. (...) on ne
zna ni zakone ni granice, ni rastojanja ne mogu da prepreče put sumornoj magli koja se širi u svemu što je ljudsko“
(Predgovor Novembru).
Viteški romani su podstakli želju Alonsa Kihana da postane vitez lutalica Don Kihot.
Don Kihot se prepoznaje i u Petru Rajiću.
U Rajićevom snu Čarnojevića jedna Amerikanka na brodu kod Kaira poredi sa Bajronom, vodi se razgovor o
Verharenovom eseju o Rembrantu, pojavljuje se Don Kihot, “neko” Rajiću pred san pominje Mikelanđelov sonet Noć.
INTERTEKSTUALNOST: U Dnevniku se pominje veliki broja knjiga i autora: persijski pesnik Hafis, Niče, Bergson, a Rajić
se identifikuje sa raznim stvarnim ili izmišljenim ličnostima, Kazanovom, Šekspirovim Jorikom, Brankom Radičevićem
(pominje ga u Kursalonu u koji i on odlazi na početku), koji se u Crnjanskovoj drami Maska, poput Čarnojevića u romanu,
izjašnjava kao eterista (sumatraista).
(Intertekstualnost - pojam poststrukturalističkog pristupa književnom delu iz 60-ih, kojim se označavaju odnosi među
tekstovima. Nastao je u trenutku krize značenja i samostalnosti teksta, kada se tekst pretvara u “otvoreni” fragment
slobodan za odnose s drugim tekstovima. Intertekstualno delo se zato može posmatrati kao presecište većega spleta
tema, kodova i postupaka. Prema R. Bartu svaki je tekst intertekst, jer se u njemu nalaze elementi ranijih tekstova i
okolne kulture. Nasuprot tradicionalnom mišljenju da je značenje svakog teksta autonomno, intertekstualnost traži
isprepletenost i međusobnu prožetost i zavisnost značenja. Smisao teksta saznaje se u celini tek pozivanjem na drugi,
već postojeći tekst, tuđ ili sopstveni).
Kod ljudi koje sreće, Rajić se raspituje za Jakova Ignjatovića (kada se vratio iz rata u Banat, i posetio grad svoje majke i
svojih dedova), čini mu se da oko sebe vidi Agamemnone (kada se vrati iz rata u zavičaj: Nikad nisam mislio da će
Agamemnoni šetati po mom zavičaju), pozdravlja se sa Ljermontovom (kada ga iznesu iz bolnice u polje nad Krakovom,
susret sa Rusima, gde je zapazio jednog koji je uvek sam, i nazvao ga Ljermontovom).
Svako ovo pominjanje služi da aludira književnu tradiciju koja je bliska pripovedaču, i tako se mogu razumeti i neki motivi
(npr, često pominjanje žutog lišća podseća na žuti lišće iz Brankove „Kad mlidijah umreti“), a razumeju se i pripovedački
postupci, i sama Rajićeva egzistencijalna i narativna pozicija.
Primer s početka romana: posle Vidovdana i Sarajevskog atentata, Rajić odlazi iz Beča, i zajedno sa drugim Srbima, hapsi
ga mađarska policija, nežnog mladog gospodina sa belim rukavicama, pod optužbom da je špijun.
Dok ga policija u Segedinu muči, Rajić misli na roman Dostojevskog, Zapise iz mrtvog doma, čiji je pripovedač takođe
prolazio kroz mučenja u sibirskom zatvoru: „Posle su me tukli. O, ni to nije bolelo. Bio sam navikao da čitam romane, pa
sam često mislio na Dostojevskovu Katorgu“ (radni logor u Sibiru).
Dnevnik i Zapisi iz mrtvog doma Dostojevskog pored ove asocijativne veze imaju i odnos ogledalskog preslikavanja. Kao
što se u Dnevniku pominju Zapisi, tako i u Zapisima glavni junak drugom osuđeniku pominje Sumatru, egzotično ostrvo u
južnim morima, isto ono kojim je opsednut i Čarnojević, kao mesto na kome živi antipodi (ljudi koji prema narodskom
verovanju idu naglavačke jer žive na suprotnoj starni zemljine kugle).
Crnjanski je pominjao da je na frontu u Prvom svetskom ratu nosio zapise Dostojevskog o robijašnici u Sibiru. „Ruski
romanisijeri su veći od svih drugih, daleko. I te knjige morale su, valjda, ostaviti nekog traga u meni“.
Intertekstualna prožimanja između ova dva, u vremenu udaljena romana, zapravo ostvaruju poetička načela
sumatraizma o neočekivanim vezama.
Rajićev doživljaj stvarnosti je određen knjigama koje čita - zato je Dnevnik intertekstualna struktura, zasnovana na
poetici sumatraizma.
„Sve je u vezi i sve se sliva“, veli pripovedač u Pismima iz Pariza, a Čarnojević slično veli Amerikanki:
„Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja trag“. I tekstovi su u vezi, i oni se neočekivano
slivaju, što potvrđuju i eseji, poezija i proza Crnjanskog s početka 20-tih godina, obeležena brojnim
autoreminiscencijama.
ODNOS FIKCIONALNOG I AUTOBIOGRAFSKOG: na ovo pitanje upućuje intertekstualnost, tj. veze sa Zapisima,
Kazanovinim memoarima, Novembrom.
Dnevnik o Čarnojeviću u srpskoj književnosti vraća se vanknjiževnim žanrovima: dnevnik, autobiografija i pismo, ali to
nije prosto preuzimanje nekih pripovedačkih i kompozicionih odlika jednog dokumentarnog žanra, niti intimni dnevnik
fiktivnog junaka.
Ono što je tradicionalno razlikovalo autobiografiju od romana - njena usmerenost ka stvarnosti, sada postaje problem:
ne proizvodi život autobiografiju, nego obrnuto, autobiografija stvara i oblikuje život prema „piščevoj potrebi“ ili
kodovima samog jezika, čime se razlika između autobiografskog i fikcionalnog neutrališe.
Crnjanski u eseju Ispunio sam svoju sudbu istakao je važan momenat za razumevanje prirode pripovedačkog subjekta u
njegovim romanima, pa tako i u Dnevniku: “Čak i kada pisac i piše u prvom licu, njegovo ja je kompleks poznanika i ljudi
koji ga okružuju“.
Dva tipa autobiografskog govora - jedan pripada Petru Rajiću („autor - tvorac, momenat dela“) i drugi čiji je autor sam
Crnjanski („autor - čovek“) u fragmentima iz Komenatara uz Liriku Itake, 1959.
Komentari uz pojedine pesme odnose se na iste događaje o kojima piše i Petar Rajić u romanu. Očigledno je da je
Rajićev lika zasnovan na životu i ratnim iskustvima Crnjanskog, što u Komentarima i kaže, npr. objašnjavajući otkuda
tuberkuloza kod junaka Dnevnika, zašto su u romanu česte reminiscencije na Branka Radičevića ili zašto nema opisa
bitaka.
Poređenje, naprotiv, služi da uoči razlike u pripovedanju o istim događajima, odnosno drugačiju poziciju pripovedačkog
Ja u Komentarima i Dnevniku.
Pojedini delovi iz Komentara mogu se čitati kao verzije događaja iz Dnevnika, s tim što je asocijativni tok pripovedačevih
misli iz romana zamenjen uzročno-posledničnim i hronološkim sledom uz precizno navedena mesta zbivanja. Npr.
epizoda hapšenja u Segedinu posle Sarajevskog atentata koje je u Komentarima objašnjeno kao deo političke intrige,
„zamešateljstva“. S druge strane, Rajićev doživljaj privođenja u policiju s početka romana, dat kroz pripovedanje u kome
se rečenice brzo smenjuju kao kadrovi u filmskoj montaži, a čitava scena kao da se odvija u nekom košmaru („sedoh
među neke senke u mračnom hodniku“), intertekstualno je posredovan romanom Dostojevskog.
U Dnevniku je tako začeta fikcionalizacija, jedan od ključnih postupaka koji će kasnije dominirati u Crnjanskovoj prozi - to
je romaneskna kreacija autobiografskog iskustva zasnovanog pretežno na intertekstualnom posredovanju junakovih
doživaljaja.
Crnjanski objašnjava ovaj postupak u uvodnoj napomeni knjige Kod Hiperborejaca, koja ima niz žanrovskih,
pripovedačkih i poetičkih veza sa romanom Dnevnik o Čarnojeviću. Autor naglašava da je njegova proza zasnovana na
specifičnom odnosu između „stvarnog“, dokumentarnog, autobiografskog i „irealnog“, fikcionalnog, što je bitno kako za
žanrovsko i pripovedačko konstituisanje teksta, tako i za njegovu recepciju:
„Sva lica pomenuta u ovoj knjizi žive, ili su živela, u stvarnosti. U ovoj knjizi, međutim, sva njihova imena, karakteri,
dela, i reči, pretvoreni su u literarne kreacije koje nemaju veze ni sa jednim licem u stvarnosti, nego predstavljaju irealne
fikcije prema piščevoj potrebi za priču o prošlosti“.
Zapisi iz mrtvog doma (1862), nastali su, kao i Dnevnik o Čarnojeviću, na osnovu autorovog životnog iskustva, godina
koje je Dostojevski proveo u robijašnici u Sibiru. U oba romana:
1. autobiografsko iskustvo obojice autora transformiše u roman i poverava drugome, pripovedaču koji pripoveda, tj. piše
u 1. licu, ovde Rajiću.
2. naglašen je dokumentarni momenat - u Zapisima postupkom priređenog rukopisa koje je Aleksandar Petrovič vodio o
svom životu u sibirskoj robijašnici, a u Crnjanskovom romanu oblikovanjem teksta kao dnevničkih beleški glavnog junaka.
Kao što Crnjanski u Dnevniku od sopstvenog životnog i književnog iskustva stvara roman, što će učiniti i u knjizi Kod
Hiperborejaca ili Romanu o Londonu, tako i Petar Rajić u svom dnevniku svoj život oblikuje prema knjigama koje je
čitao, od Kazanovinih Memoara, Šekspirovog Hamleta (Jorik), Mikelanđelovih soneta i poezije Branka Radičevića, do
romana Dostojevskog, Flobera, Getea ili Jakova Ignjatovića i filozofskih spisa Ničea i Bergsona -
da bi tekstualno stvorio sopstvenu fikcionalnu tvorevinu i idealnog dvojnika - Čarnojevića.
Autobiografsko ja iz Crnjanskovih Komentara ne možemo identifikovavati sa dnevničkim Ja Petra Rajića, jer onda ne bi ni
bilo romana, tako se ni dnevničko Ja Petra Rajića ne može do kraja identifikovati sa svojim dvojnikom Čarnojevićem, jer
onda Rajić ne bi ni imao potrebu da piše dnevnik koji je izraz žudnje za drugim bićem koje prepoznaje u svoj svesti i koje
jedino može da se tekstualno otelotvori.
LIRSKO U DNEVNIKU: pripovedanje u 1. licu u formi ispovednog dnevnika glavnog junaka uslovilo je lirsku prirodu
romana.
Već prvi kritičari doveli su u vezu oblik intimnog dnevnika sa lirskom prirodom ovog romana. Vinaver: to je „dirljivi
dnevnik jedne subjektivne duše, i označava pobedu nad objektivnim romanom“; Dedinac lirsko dovodi u vezu sa
sumatraističkim, jer je ceo roman „izraz jedne bezgranične intuitivne emocije i čežnje sveopšte nostalgične ka
univerzumu, ka nepoznatom dalekom“.
Već u književnosti moderne početkom 20. veka poljuljan je tradicionalni status romana kao epskog žanra i otvorene
mogućnosti lirizacije proze.
Lirsko u Dnevniku postoji najpre kao osnovni oblik junakove egzistencije i njegovog pogleda na svet - najbolje se vidi u
Rajićevom prisnom, emotivnom odnosu sa prirodom, šumama, vodom, nebom koje on doživljava kao delove svog
bića: „a šume crvene, mlade i uvele sa toplom, slatkom maglom čuvahu nas, sahranjivahu nas i sipahu tu svoju maglu u
dušu našu za navek, za ceo život“.
U eseju o Andrićevom Ex pontu Crnjanski je eterizam kasnije odredio upravo kao ljubav prema oblacima, vidicima,
uspomenama i zvezdama, što i jesu ključni momenti iz kojih se stvara lirsko u romanu. U pripovedačevoj svesti
dominiraju eterične, fluidne slike prirode u izmaglici, bez jasnih obrisa.
Takva eterična vizija stvarnosti kulminira u Rajićevom snu u kome više nema nikakvih prostornih i vremenskih
ograničenja, a
Čarnojević se pojavljuje kao bestežinsko biće:
„Činilo se da njegove duge i tanke, kao motka, noge ne gaze po zemlji, kao da je lebdeo nad zemljom“.
Svi događaji, a naročito ratni, svedeni su na utiske, raspoloženja i asocijacije koje oni izazivaju u pripovedačevoj svesti
(up. Seobe) - zato je Dnevnik srpski prvi roman u kome se pripoveda postupcima koji su do tada bili osobeni za poeziju:
tako se omogućava da se „roman približi funkciji pesme“.
Umesto kauzalnih i hronoloških veza među događajima,
uspostavljaju se u pripovedačevoj svesti asocijativne veze koje su zapravo ostvarenje Čarnojevićevog sumatraizma o
neočekivanim vezama koje se uspostavljaju među (udaljenim) stvarima i pojavama, odnosno lajtmotivski povezuju
fragmente u romanu.
Senka: jedan od ključnih lajtmotiva u romanu, uvek je u vezi sa nagoveštajima smrti i propadanja. (uz nebo, daleki
predeli, rumene biljke, korali)
Rajić često oko sebe vidi ne ljude nego senke, doživljavajući po povratku iz rata i sebe kao senku: „Mi smo se vratili, ali
mi smo senke“.
Senke su i ono što je ostalo od slavne prošlosti: „Daleko u daljini sijali su krstovi, i videle se senke naših starih, praznih,
ostavljenih crkvica“ (Dnevnik, str. 7–8).
Motiv senke i njena značenja, npr. veza senke sa figurom dvojnika, imaju izuzetno mesto u prozi Crnjanskog, pogotovu u
knjizi Kod Hiperborejaca i u Romanu o Londonu.
Ponavljaju se i slični iskazi, npr. oni sa početka: „Jesen, i život bez smisla“ i pitanje „Gde je život?“, pripovedač ponavlja
nekoliko puta, kao što se stalno ponavlja rečenica o tome kako je „ponegde pao po jedan crep, ponegde je pao plot“.
Lirsko kao osnovni oblik Rajićevog postojanja suprotstavljeno je epskom, odnosno istorijskom postojanju koje je u
vezi sa nasiljem, smrću i besmislom - od pripovedačevog sećanja na dečije strahove koje su u njemu izazivale narodne
pesme o klanju i nabadanju na kolac, do rata koje Rajić doživljava kao „ludilo u moru blata“.
Epska srpska prošlost viđena je samo kao niz nasilja i ubistava koja glavnom junaku postaju nepodnošljiva:
„Gledao sam preneraženo stare ikone oko mene, neke ljude popadale sa nožem u ruci pred šančevima, sa crvenim
fesom na glavi; i te stare ikone i slike pekle su mi oči, kao da su me zraci, što su se odbijali od njinog tamnog zlata
probadali“ (Dnevnik, str. 12).
Junaci kosovskog boja su sada samo dekorativne figure, više nisu mučenici, nego su banalizovani, pretvoreni u kič:
„Više puta popadije su me opkolile samog u nekom smešnom salonu punom stakla i čaša, na kojima behu naslikani
šareni kosovski junaci“ (Dnevnik, str. 41).
Rajić primećuje kako se istorija i ratovi kod Srba stalno svode na praznu retoriku i šarenu dekoraciju, osećajući prema
tome, kao i prema svemu banalnom, prezir i cinizam.
Negativno određenje istorije kao besmislenog haosa, defetističko i antiratno osećanje nalazi se u većini avangardnih
kratkih romana čiji pripovedači traže razne utopijske utehe pred istorijskim besmislom.
Sumatraizam kod Crnjaskog je kod Rastka slovenski mit, tu se traži smisao i hronotop sreće.
Rastko Petrović, u Danu šestom ima datiranje i to je zapravo jedino obeležje koje upućuje na formu dnevnika,
naglašavjući tako vremensku dimenziju događaja, važnu za razumevanje romana. Vidi se već u početnim rečenicama:
„Prolazeći svuda oko njega, obavijajući ga, kao oblaci ili kao magle, vreme, ga je razdavajalo od svega ostalog,
osamljivalo. Godine i vekovi, koji su se tek organizovali, tek sklapali, kao da su izvirali tu, pred njim“.
Zbog datiranja poglavlja primećuje se da se roman vremenski i kalendarski sklapa - prvi deo počinje u novembru, drugi
deo se završava u novembru.
xxxx
Umesto zanimanja za usamljenog pojedinca, lirskog načela pripovedanja, fragmentarne kompozicije i mešanja žanrova,
romani početkom četvrte decenije obnavljaju načela epskog oblikovanja i neke tradicionalnije, realističke postupke. U
malobrojnim delovima Dnevnika o Čarnojeviću u kojima Rajić pripoveda o svom učešću u ratnim zbivanjima na frontu,
uočljiv je jedan novi pripovedački postupak blizak tehnici montaže avangarnog filma - brzo smenjivanje nezavisnih slika -
snimaka u jedan simultani niz. Kraj.
Dnevnik o Čarnojeviću, prepričano
Pripovedač je Petar Rajić, austrougarski vojnik u Velikom ratu, na ruskom ratištu. Petar Rajić, 23 godine, neoženjen,
hrana za top, tuberkuloza - to su mu napisali iz šale drugovi u bolnici u Krakovu, identifikacija u sredini romana.
Od početka se smenjuju se slike sa ratišta u Rusiji i sećanja na njegov mirnodopski život, detinjstvo sa majkom, mladom i
lepom udovicom, sluša o narodnoj tradiciji; smrt majke, ženidba Macom. Prolazne ljubavi u njegovom životu. Bolnica u
Krakovu, mlada žena sa dvoje dece;
San: priča o Dalmatincu, Čarnojeviću, koga sanja u krakovskoj bolnici, bivšem mornarskom oficiru koji ima veze sa
moskovskim studentima, noću pijan a danju uči decu engleskom i francuskom; razgovori o Slovenstvu, razne rasprave u
kojima on neće da učestvuje, kaže - ja sam sumatraista.
Rajić konstatuje da mu je taj čovek veoma sličan, po majci, ocu, njemu samom. Školovan u Rijeci (kao i Crnjanski), priča
o brižnoj majci, pralji, koju niko nije milovao, samo su je tukli. Deda mu drvar Egon Čarnojević, voleo tuđinu kao i on.
Njemu je voljena majka umrla dok je bio na brodu kod Malte. Taj čovek mi je postao više nego brat, veli pripovedač.
Priča o svojim putešestvijima, čak do Dalekog istoka, Hongkonga, Cejlona, Bombaja, pa Kairo, pa Sumatra, gde je bio
zaljubljen; Sidnej.
Jednog dana, dok je bio daleko, saznao je da ima sina, od tog dana sve mu je postalo sumorno, počeo da čini ludosti u
službi, posvađao se i potukao sa admiralom, podsmevao se Austriji. Rekao okupljenima: Gospodo, smeštie se, možda će
to neko na Sumatri osetiti”, na pitanje sveštnika da li je katolik, reče: ja sam sumatraista.
xxxx
Pripovedač na Jadranu blizu Krka upozna dve sestre, Izabelu, udatu za nekog trgovca koji je u Argentini, i Mariju, na
barci. Odvedu ga svojoj kući, žubori Jadran. Marija se ne da, Izabela mu sama dolazi u krevet, ispuni ga grozom kad pored
kreveta počne da se moli bogu.
Opet krakovska bolnica, okolo Rusi. Ima i “naših, Podrinci”. Ja vidim da će doći jedno bolje stoleće. Ono uvek dolazi,
kaže pripovedač. Odlazak iz Krakova, uzeše ga za glasnika. Saputnici u vozu, opis. Sedeli smo i klatili se u dimu gustom,
veli p: “Dvojako putuju u smrt. Jedni su čisti i drago nasmejani, oni se dugo ljube na stanici, oni čitaju novine i
raspravljaju o slobodi naroda. Mlada žena koja se ironično smeši, oprašta se od nekog svog čoveka. Petar sluša dve vrste
glasova, jedan glasno brani čast svog naroda, drugi mu se ruga, priča o krađi po štabovima, blatu i kiši. Mlad lekar, pa
avijatičar.
Vidi se “moj Jadran”. Sedi na grobu neke devojčice: to je bila moja najčistija bračna noć. Izdaleka se bele Alpo. Danas im
stiže general, naše krvi, ali ima još manje stida nego mi, poslednje sluge divne Austrije. Računamo na sto tisuća mrtvih.
Priča sa vojnicima kod Trsta, mnogo mrvih. Naši su na Tombi, tamo se brže gine.
Vratio se u zavičaj. “Moju ženu nisam video, ali pokušava da se pomiri sa mnom….Ostavila je muža. On joj je obećao da
će mene ubiti. U rukama mi je donela sinčića svog, a oči joj behu pune suza, molila me da joj oprostim”. Otpušten je iz
vojske, iako bolestan, lekar mu kaže da će živeti još 30 godina. Kod kuće, jugoslovenstvo je jako u modi, opet se vade
slike cara Dušana. “Pobegao sam od nje u zoru…Ja volim da se selim”.
Odlazi u grad u kojem se rodila njegova majka. “Ja volim moje dedove, oni su značli da ubijaju. Uopšte mi se ubistvo sad
jako sviđa”. Posetio je ženu koja je bila ljubavnica njegovog oca, pre njegove majke. “Dočekala me je jedna starica…pod
jednim grdnim sv. Jovanom. Ona je porumenela i pričala mi o ocu. U njoj beše više ljubavi nego u meni, a ja sam sve
mislio da niko na svetu ne može voleti kao ja”. Nije hteo da se zadržava, želi da putuje, na jug.
Rezime rata: čuje da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da će doći jedno bolje stoleće. Svi me mrze, jedino me moja žena
brani. Tetke hoće da ga mire sa ženom, kažu, za dve tri godine, sve ćemo zaboraviti, svet me jednako bira za
predsednika. “Mi ne ištemo ništa, mi ne žalimo ništa, je li, mi ne žalimo ništa?” Tetke će prestati da plaču. One jednako
kite sliku cara Dušana i nadaju se da ću i ja nasmejati se vedro”. Tetke stalno plaču i obilaze ga “kao da sam grob”.
Nedaleko stanuje moja žena. Stanuje preko puta, a još se nada. Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu
moju i smešiću se”.