Radiologija Skripta.s

Intraoralne metode radiografisanja
Postoje 4 osnovne intraoralne metode radiografisanja:
1. Retroalveolarna
2. Retrokoronarna
3. Okluzalna
4. Aksijalna
Pre same ekspozicije željene regije moraju se zadovoljiti odredđeni parametri:
1. Položaj glave pacijenta

2. Položaj film/receptor u ustima pacijenta
3. Položaj rendgenske cevi
a) Sagitalni (horizontalni) ugao- podrazumeva pomeranje tubusa dentalnog rendgen aparata u
horizontalnoj ravni u zavisnosti od toga koju gurpu zuba radiografišemo; referentna linija je
mediosagitalna linija
b) Nagibni (vertikalni) ugao- podrazumeva pomeranje tubusa u koronalnoj ravni; ako je cev
usmerena odozdo na gore ima predznak -, a ako je usmeren odozgo na dole onda je
predznak +
4. Upadne tačke
Položaj glave pacijenta određuje se prema određenim ravnima, linijama i tačkama. Postoje tri ravni u
prostoru i to: koronalna (frontalna), sagitalna i horizontalna. One su postavljene pod pravim ulgom jedna
na drugu. Sagitalna (mediosagitalna) ravan deli glavu na dve jednake polovine, levu i desnu. Idući od
napred ka nazad ova ravan prolazi kroz vrh nosa, nasion, prolazi i kroz sredinu gornje usne i brade, zatim
kroz glabelu, bregmu (ona se nalazi kod odraslih a kod dece je to velika fontanela a tu se sustiču
sagitalna sutura glave i koronarna sutura) i vermix(podudara se sa temenom glave), a sa zadnje strane
ova ravan prolazi korz okcipitalnu bodlju. Postoje i laterosagitalne ravni koje su takođe važne u
pozicioniranju pacijenta (npr. pupilarna). Koronalna ravan (anteeriorne, posteriorne, čeona i međusobno
su paralelne). Horizontalne ravni (Frankfurtska horizontala koja se naziva i infraorbitomeatusna linija, a
ona spaja spoljašnji otvor ušnog kanala sa donjim rubom orbite, orbitomeatusna linija spaja ugao oka sa
spoljasnjim otovrom ušnog kanala, postoji i bipupilarna linija, Kamperova ravan koja spaja tragus i nosno
krilce i na njoj se nalaze upadne tačke centralnog zraka kada radimo retroalveolarne radiograme zuba
gornje vilice, Čendlerova linija povezuje tragus i ugao usne i ona je zamišljena projekcija okluzalne ravni
u donjoj vilici, a ravan koja spaja resicu uha sa uglom usana se koristi za retrokoronarni metod).
1
Retroalveolarna metoda radiografisanja
Postoje dve osnovne tehnike za izvođenje ove metode i obe su podjednako u upotrebi, a to su paralelna
tehnika i tehnika bisektrise (bisekcijska tehnika).
Paralelna tehnika je dobila naziv jer je ravan rendgenskog filma paralelna sa osovinom zuba. Naziva se
još i tehnika pravog ugla jer centralni X zrak pada pod pravim uglom na objekat i projekcionu ravan
(film/detektor). Sama tehnika bilo da se radi o analognom filmu ili digitalnoj tehnici podrazumeva
upotrebu posebnih držača. Kod ove tehnike objekat film distanca je veća nego što bi trebalo da bude.
Zbog toga dolazi do uveličanja slike, ali je distorzija slike minimalna. Paralelna tehnika se koristi i kod
analognih i digitalnih radiografisanja, dok je bisekcijska tehnika samo za analogne filmove.
Tehnika bisketrise se zasniva na principu izometrije. Kod ove tehnike film prijanja mnogo bliže na
unutrašnju stranu alveolarnog grebena i nema uveličanja slike kao kod paralelne tehnike. Karakteristično
je to da centralni zrak zračnog snopa prolazi kroz vrh korena zuba i formira ugao od 90˚ sa simetralom
ugla koji grade ravan rendgenskog filma i aksijalna osovina radiografisanog zuba. Uveličanje slike jeste
manje ali dolazi do distorzije slike pogotovo tamo gde je zub udaljeniji od samog filma (korenovi zuba).
Prednosti paralelne tehnike su: lako je ponovljiva, sagitalni i nagibni ugao se postavljanjem držača
automatski određuju, slika nije deformisana, i danas se sve češće koristi za digitalna snimanja, a
ograničenja su: nije prijatna za pacijenta ukoliko postoje deformiteti vilica kao što je gotsko nepce ova
tehnika ne može da se primenjuje, dolazi do uveličanja slike.
Prednosti bisekcijske tehnike su: može se raditi kod svih pacijenata, prijatnija je za pacijente, a
ograničenja su: distorzija slike, minimalne greške u sagitalnom ili nagibnom uglu imaju značajne
posledice po kvalitet i informativnost samog radiograma.
Tehnika bisektrise
Kod ove tehnike koristimo filmove 0,1 i 2, 22x35mm za decu, a za odrasle 31x41mm.
Položaj galve pacijenta ako planiramo da eksponiramo zube gornje vilice tada linija Kamperova linija je
horizontalna sa ravni poda, a ukoliko eksponiramo zube u donjoj vilici tada je Čendlerova linija paralelna
sa podom (glava je blago zabačena).
Položaj filma je takav da se on nalazi uvek iza alveolarnog nastavka bilo maksile bilo mandibule. Za
radiografisanje prednjih zuba film je postavljen uspravno, a kod bočnih je postavljen poprečno.
Sagitalni i nagibni ugao su karateristični za svaku gurpu zuba.
Upadne tačke centralnog zraka prilikom radiografisanja zuba u gornjoj vilici se nalaze na Kamperovoj
ravni, a tome pridodajemo i vrh nosa za radiografisanje centralnih sekutića. U donjoj vilici se centralni
zrak kreće po liniji koja je 5 mm iznad donje vilice zato što kako kod godnje tako i kod donje vilice ciljamo
apeks zuba.
2
Radiografisanje centralnog sekutića u gornjoj vilici
Položaj glave. Medijalna ravan je upravna na horizontalnu ravan, a Kamperova linija je paralelna sa
podom.
Položaj filma. Film dimenzija 31x41mm postavljen je uspravno i nalazi se iza alveolarnog nastavka. Lice
filma je prislonjeno na palatinalne površine krunica sekutića, tako da se na sredinu filma projektuju
centralni sekutići. Donja ivica filma viri 3mm ispod sečivne ivice sekutića. Pacijent prislanja jagodicu
palca na poleđinu filma i na taj način pridržava film.
Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 0˚, a nagibni +50˚.
Upadna tačka. Nalazi se na vrhu nosa.
Vreme ekspozicije. Iznosi 0,5s.
Radiografisanje lateralnog sekutića u gornjoj vilici
podom.
filma je prislonjeno na palatinalne površine krunica sekutića, tako da se na sredinu filma projektuju
lateralni sekutići. Donja ivica filma viri 3mm ispod sečivne ivice sekutića. Pacijent prislanja jagodicu palca
na poleđinu filma i na taj način pridržava film.
Upadna tačka. Nalazi se na nosnom krilcu.
Radiografisanje očnjaka u gornjoj vilici
podom.
filma je prislonjeno na palatinalne površine krunica očnjaka, koji se projektuje na sredinu filma. Donja
ivica filma viri 3mm ispod sečivne ivice očnjaka. Pacijent prislanja jagodicu palca na poleđinu filma i na
taj način pridržava film.
3
Upadna tačka. Nalazi se 0,5cm od nosnog krilca ka tragusu, duž linije tragus-nosno krilce.
Radiografisanje premolara u gornjoj vilici
podom.
Položaj filma. Film dimenzija 31x41mm postavljen je popreko i nalazi se iza alveolarnog nastavka. Lice
filma je prislonjeno na palatinalne površine krunica premolara, tako da se na sredinu filma projektuje
interdentalni prostor izđu prvog i drugog premolara. Donja ivica filma viri 3mm ispod okluzalne površine
premolara. Pacijent prislanja jagodicu palca na poleđinu filma i na taj način pridržava film.
Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 60˚, a nagibni +30˚ do +35˚.
Upadna tačka. Nalazi se na preseku linije tragus nosno-krilce i pupilarne linije .
Radiografisanje molara u gornjoj vilici
podom.
filma je prislonjeno na palatinalne površine krunica molara, tako da se na sredinu filma projektuje molar
koji se radiografiše. Donja ivica filma viri 3mm ispod okluzalne površine molara. Pacijent prislanja
jagodicu palca na poleđinu filma i na taj način pridržava film.
Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 80˚ do 90˚, a nagibni +15˚ do +25˚.
Upadna tačka. Za prvi molar nalazi se na preseku liniije tragus-nosno krilce i vertikale povučene iz
spoljašnjeg ugla oka. Za drugi molar nalazi se 10mm, a za treći 20mm iza upadne tačke za prvi molar, ka
tragusu uha, duž linije tragus-nosno krilce
Vreme ekspozicije. Iznosi 1s.
4
Radiografisanje sekutića u donjoj vilici
Položaj glave. Medijalna ravan je upravna na horizontalnu ravan, a Čendlerova linija je paralelna sa
podom.
filma je prislonjeno na lingvalne površine krunica sekutića, tako da se na sredinu filma projektuju
centralni sekutići. Donja ivica filma viri 3mm iznad sečivne ivice sekutića. Pacijent prislanja jagodicu palca
na poleđinu filma i na taj način pridržava film.
Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 0˚, a nagibni -15˚.
Upadna tačka. Nalazi se na vrhu brade.
Radiografisanje očnjaka u donjoj vilici
podom.
filma je prislonjeno na lingvalnu površinu krunice očnjaka, koji se projektuje na sredinu filma. Donja ivica
filma viri 3mm iznad sečivne ivice očnjaka. Pacijent prislanja jagodicu palca na poleđinu filma i na taj
način pridržava film.
Upadna tačka. Nalazi se na preseku vertikale koja polazi iz tačke udaljene 0,5cm od nosnog krilca, ka
tragusu uha i liniji koja se nalazi 0,5cm iznad donje ivice mandibule.
Radiografisanje premolara u donjoj vilici
podom.
filma je prislonjeno na lingvalne površine krunica premolara, tako da se na sredinu filma projektuje
5
interdentalni prostor izđu prvog i drugog premolara. Donja ivica filma viri 3mm ispod okluzalne površine
premolara. Pacijent prislanja jagodicu palca na poleđinu filma i na taj način pridržava film.
Upadna tačka. Nalazi se na preseku linije pupilarne linije i linije koja prolazi 0,5cm iznad donje ivice
mandibule.
Radiografisanje molara u donjoj vilici
podom.
filma je prislonjeno na lingvalne površine krunica molara, tako da se na sredinu filma projektuje molar
koji se radiografiše. Donja ivica filma viri 3mm ispod okluzalne površine molara. Pacijent prislanja
jagodicu palca na poleđinu filma i na taj način pridržava film.
Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 80˚ do 90˚, a nagibni 0˚.
Upadna tačka. Nalazi se na preseku vertikala koje prolaze korz upadne tačke za radiografisanje gornjih
molara i linije koja prolazi 0,5cm iznad donje ivice mandibule.
Vreme ekspozicije. Iznosi 1s.
Indikacije za retroalveolarni snimak
1. Anomalije zuba
2. Traume zuba
3. Dijagnostika karijesa
4. Endodoncija
5. Evaluacija periapikalnih procesa
6. Evaluacija potpornog aparata oko zuba
7. Kontrola pre i posle ekstrakcije zuba (patološke promene oko apeksa, ankiloza, oblik, broj,
položaj korena zuba, odnos sa drugim anatomskim strukturama kao što su masilarni sinus i
mandibularni kanal)
8. Evaluacija odontogenih tumora (manjih dimenzija)
9. Evaluacija odontogenih cisti
10. Evaluacija kosti
6
Retrokoronarni metod
Retrokoronarnim metodom snimaju se krunice i vratovi zuba antagonista gornje i donje vilice i uvek se
radi u grupama zuba.
Položaj filma. Metoda je dobila naziv jer film naleže uz krunice zuba. Za ove filmove postoje košuljice
koje imaju oblik slova T pri čemu se krilce nalazi između okluzalnih površina. Kod prednjih zuba film je
postavljen uspravno, a kod bočnih zuba je postavljen poprečno.
Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 0˚(kod sekutića) 60˚ (za očnjake i premolare), a nagibni
+5˚do +10˚kod prednjih a kod bočnih još manji od +0˚ do +5˚ (zbog položaja alveolarnog nastavka
maksile koji je pod uglom na snimak dok je donji alveolarni greben paralelan, pa se zato rendgenska cev
podešava da bude u plusu da bi se omogućilo da centralni zrak pada skoro pod pravim uglom). Za molare
sagitalni ugao je 80˚, a nagibni 0˚ do 5˚.
Upadna tačka. Na sredini krilca koje viri između okluzalnih/sečivnih ivica.
Indikacije za retrokoronarni metod radiografisanja
1. Karijes na specifičnoj lokalizaciji (karijes na aproksimalnim površinama)

2. Za dijagnostikovanje atricije
3. Za dijagnostikovanje pulpolita (kamenova u pulpi) koji se retko javljaju samo u jednom zubu
(ovim metodom se snima više zuba odjednom)
4. Za dijagnostiku gingivitisa i parodontopatije
5. Ortodontski tretman
Aksijalni metod
U nekim zemljama spada u okluzalni jer se film nalazi između okluzalnih ivica. Koristi se film 57x76mm.
Postoje parcijalni, pregledni i ciljni (za određene semente vilica-najčešće anteriorni) aksijalni snimci u
zavisnosti od toga koliko hoćemo zuba da snimimo. Kada radiograafišemo jendu polovinu vilice,
centralni X zrak je usmeren ka mestu koje se nalazi 1cm od mesta gde telo mandibule prelazi u angulus.
Sagitalni i nagibni ugao je 0. Film se postavlja uzdužno Prilikom radiografisanja kažemo pacijentu da
zabaci glavu što više može tako da centralni X zrak pada pod pravim uglom na film. Kod snimanja svih
zuba ista je položaj pacijenta isti, a rendgenska cev je u mediosagitalnoj ravni, a upadna tačka je 2cm od
ivice mandibule ka vratu. Film se postavlja poprečno.
Indikacije za aksijalni metod
1. Dopunski snimak kada nas interesuje u kom smeru je vestibul-oralnom smeru došlo do
pomeranja frakturiranog fragmenta
7
2. Za evaluaciju egzostoza madibule
3. Za određivanje promera patoloških lezija
4. Za određivanje položaja impaktiranih zuba
5. Za evaluaciju konkremenata u pljuvačnim žlezdama
Okluzalni metod radiografisanja
Postoje kao i kod aakisjalnog metoda parcijalni, pregledni i ciljani snimci. Za ciljane snimke koristi se
veličina 2 snimka, a za snimanje parcijalnog ili preglednog snika koristi sefilm veličine 57x76mm. Film se
nalazi između zuba koji se nalaze u okluziji. Lice filma je okrenuto je prema zubima koji se snimaju.
Razlog zašto su aksijalni snimci izdvojeni u odnosu na okluzalne snimke je taj što kod aksijalnih postoji
ortoradijalna projekcija a kod okluzalnih centralni zrak je iskošen u odnosu na film. Zbog toga slika kod
okluzalnih nije realna, deformisana je.
Sekutići gornje vilice se radiografišu tako što je snimak okrenut licem ka njima i 1/3 filma viri u odnosu
na sečivne ivice. Sagitalni ugao je 0, a nagibni ugao je +65. Kod preglednog snimka nagibni ugao je +80
(ne 90 jer bismo onda videli samo par zuba a ostatak bi bio sumiran sa koštanim strukturama pre svega
sa čeonom kosti), a upadni zrak je u predelu gde počinje kosmati deo glave. Radiografisanje očnjaka i
pretkutnjaka u gornjoj vilici podrazumeva sagitalni ugao od 45, a nagibni od + 60, a updano mesto je
foramen infraorbitale.
Kod radiografisanja sekutića i očnjaka u mandibuli pacijentova glava nije u potpunosti zabačena kao kod
okluzalnog, već je zabačena otprilike 45˚. Koristi se film 31x41mm. Lice filma je okrenuto prema zubima
donje vilice. Nagibni ugao iznosi u zbiru iznosi -75˚(ako saberemo ugao pod kojim je zabačena glava i koji
je 45˚ i ugao pod kojim je nagnuta rendgenska cev a on je -30˚), a upadna tačka je na vrhu brade
Indikacije za okluzalni metod radiografisanja
1. Kod pacijenata sa trizmusom

2. Metoda izbora za prikazivanje većeg broja zuba
3. Metoda izbora kada se želi prikazati veći patološki proces čija veličina prevazilazi format
retroalveolarnog snimka kao npr. radikularna cista, displazija alveolarne kosti, osteitis fibrosa
cystica localisata, ciste nazopalatinalnog kanala,…)
4. Akutne
8
Ortopantomografija
Ortopantomografija spada u ekstraoralne metode radiografisanja. Spada i u specijalne metode jer se

dobijanje slike razlikuje u donosu na standardna ekstraoralna i intraoralna snimanja. Aparat koji se
koristi u ove svrhe naziva se ortopantomograf (OPT). Delovi ovog aparata su isti kao i kod ostalih
rendgen aparata sa nekoliko dodataka. OPT poseduje rendgensku cev, genrator (VNT i NNT), stativ,
držač kasete/detektor, komandni sto, cefalostat (njega ne poseduju ostali rendgen aparati). Kao i
dentalni redngen aparati i ovo su monoblok aparati što znači da su i visokonaponski i niskonaponski
transformatori u istom bloku kao i rendgenska cev. Rendgenska cev kod ortopantomografa ima
stacionarnu (fiksnu) anodu slicnu onoj kod dental aparata. Kod savremenih OPTa postoji dupla
kolimacija, primarna i sekundarna. Primarna kolimacija nalazi se na samom izlasku snopa iz rendgenske
cevi i u vidu je vertikalnog procepa. Stativ aparata poseduje vertikalni i horizontalni deo. Na vertikalni
deo namontiran je horizontalni deo na kome se nalaze sa jedne strane rendgenska cev a sa druge držač
za kasetu sa filmom i folijom (kod analognog OPTa), a ukoliko se radi o digitalnom OPTu umesto kasete
prisutan je sistem detektora bilo za direktnu bilo za indirektnu digitaloradiografiju. Dodatak
horizontalnom delu najčešće je onaj na kome se nalazi cefalostat. Kasete mogu biti različitog dizajna:
lučne ili ravne, metalne (rigidne) ili plastične (fleksibilne). Standardne dimenzije filma su: 12.5cm x 30cm
ili 15cm x 30cm. Kao i kod bilo koje druge standardne radiografije, i kod OPTa je potrebno da folije i
filmovi budu kompatibilni. Plavi filmovi treba da budu kompatibilni sa folijama koje floresciraju plavo-
ljubičastom svetlošću (npr. folije premazane solima kalcijum volframata), a zeleni flimovi sa folijama od
retko zemnih elemenata (lantanida) koji floresciraju zelenom svetlošću. Sekundarna kolimacija zračnog
snopa nalazi se ispred kasete ili u samoj kaseti. Kao i kod primarne kolimacije i ovde se radi o vertikalno
kolimisanom snopu. I digitalni OPTi takodje poseduju sekundarnu kolimaciju. Na OPTu ekspozicija je
predeterminisana (odredjena od strane proizvođača) i iznosi 10-15s. Komandni sto se najčešće nalazi na
vertikalnom delu stativai na njemu se menja kilovoltaža i jačina struje (miliamperaža) prema starosti i
konstituciji samog pacijenta. Cafalostat služi za držanje glave, a takođe sprečava pomeranje glave tokom
ekspozicije. Osim držača za čelo cefalostat ima i oslonac za bradu kao i rukohvate a ima i vertikalne
pokazivače (plastične, laser) koji omogućavaju poravnavanje sa tragusom kako bi pacijent zauzimao
optimalnu poziciju prilikom snimanja. Često se upotrebljavaju grizni nastavci. Najveći broj OTP aparata
danas ima i dodatak za cefalometrijska snimanja.
Definicija: Ortopantomografija je tomografski prikaz u jednoj ravni (jednom snimku) koštanih i

mekotkivnih struktura gornje i donje vilice.
Sinonimi su: panoramska radiografija, pantomografija, rotaciona panoramska radiografija, dentalna

panoramska radiografija, itd.
9
Naziv potiče od:
ORTO- rendgenski snimak se dobija pod dejstvom X zraka koji pod uglom od 90˚ padaju na film,
projekcionu ravan i detektorski sistem.
PAN- sve je prikazano, “panorama“, širokougaoni, u svim pravcima
TOMOGRAFIJA- izdvojeni prikaz jednog sloja
Princip tomografije generalno zasniva se na putanjama koje prave 2 od 3 elementa. Tomografija može
biti linearna, kruža (cirkularna), eliptična, spiralna, itd. Jedan od tri elemenata koji učestvuju u snimanju
je stacionaran, pri čemu su elementi rendgenska cev, objekat koji se snima i film/sistem detektora. Kod
tomografije se kreće rendgenska cev (izvor X zraka) i film/sistem detektora, pri čemu se ova dva
elementa kreću sinhrono u istom pravcu, ali u različitom smeru, a samo se jasno prikazuje onaj sloj koji
se nalazi u ravni osovine oko koje se kreću cev i film/detektor. Strukture izvan ravni u kojoj je centar
kretanja padaju na različite delove filma i nejasne su tj. brišu se. Takodje ova dva elementa su fiksirana
za suprotne krajeve poluge.
Ugao klaćenja (pendlovanja) redngenske cevi- put koji cev pređe od početnog do kranjeg položaja
Tomografski ugao- put cevi tokom ekspozicije; on je uvek manji od ugla klaćenja
Debljina onog sloja koji će se izdvojeno prikazivati zavisi od puta koji su prešli rendgenska cev i kaseta sa
filmom, odnosno od ugla kalćenja. Ukoliko prelaze dužu putanju (veći ugao klaćenja), prikazaće se tanji
sloj, a ukoliko je put kraći (manji ugao klaćenja), onda je sloj koji se prikazuje deblji. Kada je UK:
1. 5˚-10˚- sloj debljine 2cm

2. 30˚- sloj debljine 0.5cm
3. 40˚ - sloj debljine 0.2cm (najpoželjniji)
Linearna tomografija može biti:
1. Frontalna - dubina se određuje na standardnom profilnom snimku

2. Profilna - dubina se odredjuje na standardnom frontalnom snimku
Indikacije za izdvojeno prikazivanje sloja kada želimo da vidimo neke detalje koji su prekriveni masivnim
strukturama (pre svega koštanim koje apsorbuju X zrake i maskiraju ono što treba da se vidi) su:
1. Blow-out frakture i frakture ruba orbite

2. Oboljenja TMZa
3. Izolovani prelomi dentomaksilofacijalne regije (npr. Le Fort Ӏ )
10
Prednosti:
1. Bolji prikaz lezije bez superpozicije struktura
Ograničenja:
1. Potrebno je minimum 3 preseka - veća je doza ozračivanja

2. Jedna ekspozicija traje nekoliko sekundi
3. Masivne senke se ne mogu izbrisati (npr. strukture srce)
Zbog ovih ograničenja linearna tomografije se danas retko koristi. U cilju smanjenja velike doze
ozračivanja pri izdvojenom prikazivanju minimum 3 sloja napravljenja je simultana tomografija, kod koje
se u kaseti koja se nalazi na određenoj distanci nalazi 3-5 filmova pa se u jednoj ekspoziciji svi filmovi
eksponiraju pri čemu oni prikazuju različite dubine, odnosno debljine samog objekta.
Princip dobijanja OPT slike
Kod OPTa rendgenska cev i film se ne krecu po linearnoj putanji, već ovde postoji rotaciono kretanje.
Ova dva elementa se proporcionalno kreću, tj. koliko se kreće cev, toliko se kreće i film, ali u suprotnom
smeru. Zbog toga što vilice nisu pravilni odsečci kruga, danas se najčešće primenjuju ortopantomografi
sa 3 centra rotacije kako bi putanja koju kaseta sa filmom bila što je više moguće približnija realnom
obliku vilica. Mogu postojati 2 lateralna centra rotacije i 1 centralni ili može postojati kontinuirani
(pokretni) centar rotacije prilikom kretanja cevi. Prilikom kretanja kasete sa filmom/ detektora ona se
kreće oko svoje vertikalne osovine i obzirom da postoji dvostruko kolimisan snop X zraka, stalno se drugi
deo rendgenskog filma izlaže ovom kolimisanom snopu X zraka. Fokus-objekat distanca (distanca od
rendgenske cevi do naših vilica) je velika, tj. 30cm, a objekat-film distanca je mala, tj. 15cm. To je razlog
zašto postoji značajno uvećanje i deformacija slike. Kod 3 cetra rotacije (2 lateralna i 1 centralni) kada
cev rotira iz desnog lateralnog centra, eksponira se suprotna strana vilice od kondila do prvog
premolara. Kada potom cev dodje u položaj centralnog centra rotacije koji se nalazi 2cm iza sekutića u
medioagitalnoj ravni, onda se eksponira predeo od jednog do drugog očnjaka. Dalje krećući se do
sledećeg cnetra (levog lateralnog) eksponira se ponovo suprotna strana vilice od kondila do prvog
premolara. Lateralni centri nalaze se približno u nivou unutra i posterolateralno od 3 molara, odnosno u
nivou misićnog nastavka mandibule (processus coronoideus). Kod kližućeg -pokretnog centra rotacije
koji otprilike ima oblik obrnutog slova V distorzija i magnifikacija su manji, manje je preklapanje
anatomskih struktura, a takođe je manje i uvećanje slike (20%-30%). Tomografski sloj je 3D zakrivljena
zona relativno jasno prikazanih struktura. Strukture koje se nalaze iz ili isored ovog sloja se brišu ili su
nejasne. Tomografksa slika se dobija sukcesivno. Kada cev rotira iz desnog centra rotacije prvo se dobija
slika levog dela vilice od kondila do prvog premolara, potom se dobija slika frontalnog dela vilica od
očnjaka do očnjaka i na kraju desni bočni deo vilice. Rendgenska cev opisuje putanju od 270˚. Prilikom
snimanja svaki deo naše vilice bude 2 puta eksponiran, pri čemu dobijamo realnu sliku objekta kada se
on nalazi između cnetra rotacije i filma/detektora, a ako se cev okrene i dodje u poziciju drugog
lateralnog centra rotacije opet je taj objekat nalazi u zračnom snopu, ali kada se ona nadje između izvora
11
X zraka i cnetra rotacije tada se dobija lažna projekcija na filmu/detektoru dobijamo duplu, tj.
arteficialnu sliku objekta. Ove slike potiču od normalnih struktura ali i od nekih grešaka prilikom
snimanja. Duple slike su po pravilu deformisane, neoštrih kontura i uveličane su u odnosu na realne
slike. Ove duple slike se jos nazivaju i „ghost images“.
Kao fiziološke duple slike vide se:
1. Koštane strukture
a) Hioidna kost
b) Vratni deo kičmenog stuba
c) Angulus mandibule
d) Tvrdo nepce
2. Mekotkivne strukture
a) Meko nepce
b) Uvula
3. Vazdušni putevi
a) Orofarinks
b) Nazofarinks
Pozicioniranje pacijenta pri ortopantomografisanju
1. Pacijent je najčešće u stojećem stavu

2. Ledja su uspravna
3. Vrat ispravljen
4. Ramena spustena na dole
5. Frankfurtska horizontala je paralelna sa podom
6. Mediosagitalna linija pod pravim uglom
7. Tragusi poravnati sa pokazateljima (plastičnim, laserskim)
8. Centar brade podjednako udaljen od angulusa
Grizni nastavak služi da bi korenovi sekutića bili u tomografkoj ravni. Prilikom zagrižaja korenovi sekutića
pogotovo u maksili izlaze iz tomografske ravni, tako da su oni deformisani, uvećani i neoštro prikazani.
Takodje prilikom pozicioniranja pacijenta kažemo mu da jezik osloni na tvrdo nepce da bi se što bolje
prikazali korenovi sekutića, tj. jezik je taj koji maskira blještanje vazduha koji se normalno nalazi u usnoj
duplji. Zbog sopstvene zaštite pacijent ili treba da nosi pončo kecelju ili da nosi keculju koja je obrnuto
postavljena jer se rendgenska cev rotira iza glave pacijenta. Kod OPTa pacijent ne nosi štitnik za štitastu
žlezdu da ne bi došlo do stvaranja artefakta na snimku. Neophodno je takodje ukloniti sve metalne
predmete koje je moguće skinuti (minđuše, ogrlice, pirsinzi, naočare). Ukoliko se na OPTu stvori slika
koja izgleda kao da se pacijent smeje (oblik slova V) znači da je okluzalna površina bila ispred
tomografske ravni (zagrižaj je postavljen napred ili je pacijent nagnuo glavu). Transverzalni nastavci
cervikalnih pršljenova se projektuju u nivou ramusa i nagulusa mandibule. Obrnut je slučaj kada je
okluzalna ravan iza tomografske ravni. To se dešava ili kad je brada malo odignuta ili je glava zabačena
unazad. Tada je prikaz vilica previše ravan. Kondili se ne vide, izašli su iz samog filma, a sekutići su iza
12
tomografkse ravni. Ukoliko je brada rotirana u jednu ili drugu stranu imaćemo asimetriju nalaza, pa
samim tim snimak nije informativan.
Prendnosti ortopantomografije
1. Pregledan snimak
2. Manja doza zračenja u ondosu na intraoralne radiograme
3. Metoda je jednostavna za izvođenje
4. Metoda je pogodna za samog pacijenta
5. Trizmus
6. Kraće vreme ekspozicije u odnosu na intraoralne radiograme
Ograničenja ortopantomograafije
1. Uveličanje (dimenzije nisu realne)

2. Nije dobra metoda za prikaz finih anatomskih struktura (npr. periodoncijum)
3. Deformacija slike
4. Efekat superponiranja
5. Efekat blještanja
Strukture koje se vide na OPTu
a) Koštane strukture donje vilice 5. Pod maksilarnog sinusa

1. Kondilarni nastavak 6. Processus zygomaticus
2. Vilični usek 7. Pod orbite
3. Koronoidni nastavak 8. Septum nasi
4. Linea obliqua 9. Foramina incisiva
5. Mandibularni kanal 10. Svetlina vazduha u nosu
6. Ramus mandibule 11. Concha nasalis inferior
7. Angulus mandibule 12. Palatum durum
8. Corpus mandibule 13. Processus frontalis zigomat. Kosti
9. Protuberantia mentalis 14. Fissura pterygomaxillaris
10. Spina mentalis 15. Spina ossis sphenoidalis
11. Foramen mnetale 16. Tuber maxillae
12. Foramen mandibule
c) Mekotkivne (i koštane ) strukture na OPTu
1. Porus acuticus externus
b) Koštane strukture gornje vilice i temp. kosti 2. Processus styloideus
1. Fosaa mandibularis 3. Ušna školjka
2. Eminetia articularis 4. Uvula
3. Arcus zygomaticus 5. Nasopharynx
4. Zadnji zid maksilarnog sinusa 6. Oropharynx
13
Kod bezubih vilica na OPTu se vide usne, uvula koja se nastavlja u senku mekog nepca, senka jezika
zadnji zid farinksa, donja nosna školjka, dupla slika mandibule.
Indikacije za OPT
1. Traume
2. Smena denticije
3. Anomalije
4. Ortodontska terapija
5. Generalizovana oboljenja
6. Planiranje i kontrola hirurške terapije
7. Opsežne lezije (zapaljenske, tumorske- ciste i tumori odoontogenog i neodontogenog porekla)
8. Treći molar
9. Netolerancija na intraoralne procedure
CBCT (Cone beam computed tomography)
U početku ova metoda je korišćena za angiografiju, a tek kasnije počinje da se koristi i u stomatologiji.
Sinonimi su 3D OPT, dentalna kopjuterizovana tomografija, dentalna volumetrijska tomografija. Mašina
je malih dimenzija i mnogo je manja cena od klasičnog CTa. Mašina može biti konstruisana tako da se
snimanje radi u ležećem , sedećem i stojećem položaju. U stomatologiji se prkatikuju sedeći ili stojeći
položaj. U zavisnosti koji se deo tela snima zavisiće i karakteristike mašine. Kod body CBCTa postoji
rendgenska cev sa obrtnom anodom, a dentalni CBCTi mogu biti i sa fiksnom. CBCT danas ima široku
primenu u stomatologiji jer je eliminisala manje OPTa, tj. superpoziciju, sumaciju, blještanje. Ovde je
prikazan celokupni volumen tkiva u jednoj ravni. Koristi napone od 80-120 kV, znači nema preskočenih
slojeva niti sumiranih slojeva tkiva. Dentalni CBCTi imaju male fokuse (0.5-0.8mm) i izuzetno dobru
prostornu rezoluciju (na jendom mm može da se diferencira 5 različitih linija). Ta prostorna rezolucija
zavisi od detektorskog sistema i ona je manja nego kod MDCTa, ali zato ima 4-5(10) puta manju dozu
ozračivanja. Ovaj aparat ne pravi tomografsku putanju od 270˚ kao OPT, već se ovde pravi pun krug i
tokom jedne rotacije rendgenske cevi prikazuje se celokupni volumen tkiva koji je uključen u zonu
zračenja. Zove se cone beam zato što konusni snop X zraka isto kao i kod standradnih rendgen aparata
nije kolimisan kao kod OPTa. Sa druge strane objekta koji se snima nalazi se detektorski sistem.
Detektorski sistem čini ploča koja ima piksele i što su oni manji veća je rezolucija slike. Na osnovu
površine piksela odredjuje se volumni (zapreminski) efekat. Podaci koji se dobijaju na ploči detektora
tokom jedne rotacije rendgenske cevi su sirovi podaci. Oni se potom šalju u kompjuter koji ih
rekonstruiše. U proizvodnji postoje različiti CBCTi u zavisnosti od toga koliki im je FOV (Field of view-
zračno polje). On može biti 5x5cm, 6x8cm, 8x12cm, 15x15cm. FOV je najčešće cilindričnog ili sfernog
oblika. Cena CBCT najviše zavisi od rezolucije detektorske ploče.
14
Ekspozicija je duga, ali su doze zračenja male. Traje oko 30s. Da bi se dodatno smanjilo zračenje uvedena
je pulsna ekspozicija, pa za vreme trajanja ekspozicije postoji 100-600 pulseva pri čemu se stvara toliko
slika. Kompjuter obradjuje slike pomoću softverskog programa- backprojection filtration. On generiše 3D
slike rekonstrukcijom sirovih slika. Ta rekonstrukcija je multiplanarna (možese rekonstruisati 2D slika u
ravni koja nam je potrbna). Osim 2D može postojati i 3D rekonstrukcija, a to kompjuter radi u programu
koji se naziva volume rendering. Postoji i surface rendering (indirketni VR)- isticanje površinskih kontura,
a postoji i MIP (Maximum intensity projection) - dirkektni VR- prikaz tkiva odabranog najvećeg denziteta
(CT gustine).
Prednosti CBCTa
1. Mnogo manja doza zračenja (koristi se konusni snop zraka, tj. uključili smo samo jedan snop X
zraka za dobijanje podataka celokupnog tkiva) za razliku od MDCTa kod koga snop ide po spirali
2. Dobro prikazuje koštane (visokodenzne) strukture i zube
3. Dobra oštrina i tačanost prikazanih koštanih detalja (reyolucija 5 l/mm)
4. Kvalitetniji prikaz u odnosu na OPT
5. Aparat je malih dimenzija
6. Cena neuporedivo manja u odnosu na MDCT
7. Manje artefakta od strane dentalnih implanata
Ograničenja CBCTa
1. Ima loš tkivni kontrast- najveća mana

2. Doza ozračivanja veća u odnosu na OPT i IO radiografije
3. Neadekvatan za evaluaciju tumorskih lezija - vaskularizacija
4. Neadekvatan za evaluaciju zapaljenskih lezija - vaskularizacija
5. Artefakti zbog pokreta
CBCT u raznim stomatološkim disciplinama
1. Implantologija- za procenu kvaliteta koštanog tkiva, debljine koštanog tkvia, alveolarnog

grebena, koštanih gredica, kortikalne lamine, procena položaja mandibularnog kanala
2. Ortopedija vilica- precizna dijagnoza anomalija zuba, tvrdog nepca, kosti, cefalolometrijska
ispitivanja
3. Za evaluaciju TMZa- razvojne anomalije, degenerativne promene, trauma, zapaljenja , ankiloza
4. Maksilofacijalna hirurgija- evaluacija trauma, tumora, oboljenja sinusa itd
5. Oralnoj hirurgiji- za evaluaciju anomalija položaja i broja zuba
6. Endodoncija- evaluacija, planiranje lečenja, kontrola
15
Karijes
Rizaliza
Frakture zuba
Ankiloza
Parodontopatije
16
Karijes
Karijes je lokalizovani, destruktivni, patološki proces koji nastaje nakon erupcije zuba i koji se odlikuje
vormiranjem kaviteta u zubu. Faktori koji utiču na učestalost njegovog javljanja, njegov tok i ishod
lečenja su:
1. Mikroorganizmi (bakterije)
2. Lokalna otpornost (target tkivo)
3. Opšta reakcija organizma
Što se tiče samog domaćina i njegovog uticaja na nastanak karijesa pratimo kakav je viskozitet pljuvačke,
kakva je pH vrednost u usnoj duplju, struktura zubnih tkiva (pre svega gledji jer je u direktnom kontaktu
sa spoljasnjom sredinom). Karijesu su podložniji malponirani zubi. Što se tiče mikroorganizama usna
duplja je jedan od regiona ljudskog organizma sa najvećim brojem mikroorganizama, ali je većina njih
apatogena. Za bakterije koje izazvaju karijes kažemo da su kariogene. Učestalost, tok i ishod karijesa
zavisi i od nekih drugih faktora kao što su oralna higijena, ishrana (hrana bogata ugljenim hidratima
povećava mogućnost nastanka karijesa jer kariogene bakterije metabolišu ugljene hidrate i stvaraju
kislele metabolite koji dovode do demineralizacije gleđi). Takodje vreme je važan faktor za nastanak
karijesa jer što je veća izloženost štetnim faktorima to je veća verovatnoća za njegov nastanak.
Za nastanak karijesa preduslov je da postoji dentalni plak. On predstavlja aglomeraciju bakterija sa

njihovim metaboličkim produktima. Kiseli metaboliti nastali metabolizmom ugljenih hidrata snižavaju pH
u usnoj duplji, što favorizuje razaranje neorganskog matriksa gleđi, odnosno njenu demineralizaciju, a
potom proteolitički enzimi bakterija razaraju organski matriks gleđi. Sve ovo zajedno dovodi do nastanka
kaviteta. Najkariogenijom bakterijom se smatra Streptococcus Mutans.
Podele karijesa:
1. Blekova podela
a) I klasa podrazumeva karijes na predilekcionim mestima - fisure jamice
b) II klasa podrazumeva karijes na bikuspidnim zubima i to na njihovim aporksimalnim
površinama
c) III klasa podrazumeva karijes na prednjim zubima i to na njihovim aproksimalnim
površinama, ali nisu uključene sečivne ivice
d) IV kalsa podrazumeva karijes na prednjim zubima, ali su ovde uključene sečivne ivice
e) V klasa podrazumeva karijes na gingivalnoj trećini svih zuba
f) VI kalsa podrazumeva karijes na karijes imunim mestima (kvržicama, vestibularnim i
oralnim stranama krunica)
17
2. Podela karijesa prema topografskim delovima zuba
a) Karijes koji zahvata krunicu zuba (ukoliko je lokalizovan na okluzalnim površinama on
zahvata uzano dno fisura i jamica a idući u dubinu zuba širi se, što znači da posmatrano na
preseku zuba ima oblik trougla sa bzom okrenutoj ka pulpi, a vrhom ka geđi, a ukoliko je
lokalizovan na bočnim stranama zuba širom bazom je okrenut ka spolja a vrhom ka
unutra) *posebna forma karijesa koja je retka i javlja se kod melčnih zuba usled
hipokalcemije naziva se odontoclasia ili linearni karijes
b) Karijes koji zahvata vrat zuba
c) Karijes koji zahvata koren zuba (javlja se uglavnom udružen sa karijesom vrata zuba i to
kada su oni ogoljeni- npr. kod parodontopatije)
Snimak zuba za evaluaciju karijesa značajan je za evaluaciju karijesa korena i vratova zuba, dok su
okluzalne površine dostupne kliničkom pregledu, a takođe nalaz na snimcima potcenjuje stepen
karijesne lezije jer ukoliko se kod retrokoronarnog snimka zbog ortorendgenske projekcije i debelog sloja
gleđi koji daje intenzivnu sneku dolazi do maskiranja demineralizovanog dela gleđi, tako da snimci za
detekciju oklzalnih karijesa retrokoronarni snimci nisu indkiovani.
3. U zavisnosti od toga da li se karijes javlja na zdravom zubu ili već saniranom zubu:
a) Primarni - karijes na intaktnoj površini zuba
b) Sekundarni - karijes nastaje na granici već tretiranog zuba
c) Rezidualni - karijes koji je zaostao prilikom tretiranja primarnog karijesa
4. Prema toku karijes se deli na:

a) Akutni (fudroajantni, destruktivni) - brzo napredujući, često je lokalizovan na više zuba i
oni su često bolni
b) Hronični - bitan faktor vreme, otpornost organizma je veća, a virulentnost bakterija je
manja; destruktivne lezije sporo napreduju, najčešće se javlja na jednom ili dva zuba i
retko su praćeni bolom
c) Mirujući - karijes koji godinama minimalno ili uopšte ne progredira; kod ovog oblika
karijesa karakteristično je stvaranje tercijarnog dentina koji ograničava demineralizaciju
neorganskog matriksa ali i destrukciju organskog matriksa gleđi
5. Prema broju zahvaćenih strana karijes se deli na:

a) Jenodstavan - javlja se samo na jednoj strani zuba
b) Složeni - javlja se na dve strane zuba
c) Kompleksni - javlja se na više od dve strane zuba
18
6. Najčešće korišćena podela je prema lokalizaciji na okluzalni, mezijalni, distalni, bukalni lingvalni…
7. Podela (gradacija) karijesne lezije prema stepenu zahvaćenosti zubnog tkiva
a) Incipijentni - nije karijes u pravom smislu te reči jer nema kaviteta; promene su
reverzibilne, a na radiografiji nema nikakvog nalaza; kada nastane kavitacija prelazi u
sledeći gradus
b) Površni karijes - kada je destrukcija zubnog tkiva lokalizovana samo u gleđi i oštro je
ograničena (oštro je ograničena iz dva razloga i to zbog specifične građe gleđi odnosno
zbog gleđnih prizmi, a drugi razlog je taj sto demineralizovano tkivo daje rasvetljenje a oko
njega se nalazi zdrava gleđ koja daje najintenzivniju senku od svih tkiva u organizmu jer je
najmineralizovanija )
c) Caries media - probija gleđ, zahvata ½ debljine dentina; šireći se kroz dentin karijesna
lezija gubi svoje oštre granice i po pravilu ona je mnogo dublja klinički nego što se opiše na
snimku)
d) I) Caries profunda simplex - zahvaćeno je više od polovine debljine dentina; daje neoštro
rasvetljenje; na snimku se često vidi da je došlo do deformacije oblika kavuma zuba jer se
stvara tercijarni dentin
II) Caries profunda complicata - lezija je zahvatila pulpu
Karijes je najčešče oboljenje u stomatologiji. Može se javiti u bilo kojoj životnoj dobi, ali ima 3 pika, a to
su 4-8, 11-19, starije životno doba.
Dijagnoza prvenstveno zavisi od lokalizacije same karijesne lezije. Za njegovu evaluaciju primarna
metoda izbora je retrokoronarna radiografija zbog toga što se na jednom snimku vidi više zuba i to one
zone koje su nam od primarnog interesa (krunice, vratovi i aproksimalne površine zuba). Drugi važan
razlog zašto je retrokoronarni metod dominantan u evaluaciji karijesa jeste taj što su uslovi snimanja
takvi da dobijamo ortorendgensku projekciju. Pored ovog metoda tu su i retroalveolarni metod,
fiberoptičku transluminnaciju, lasersku luminiscenciju, merenje električnog otpora.
Radiološki karijes se vidi kao rasvetljenje. Dva efekta koja mogu otežati postavljanje dijagnoze i procenu
same lezije su burn-out efekat i efekat zone tranzicije (ivice). Burn-out efekat upućuje da postoji
karijesna lezija koja zahvata vrat zuba. Tu zapravo dolazi do lažnog rasvetljenja usled velike razlike u
apsorpciji X zraka tkiva koje se tu nalazi. Zbog toga dolazi do preterane ekspozicije zone vrata zuba (kao
da je sagoreo vrat zuba). Ovo razlikujemo od karijesa tako što je nalaz sa obe strane zuba, često se vidi
na više zuba, na tipičnom je mestu (na vratu zuba), prati konture zubnih tkiva.
Površni (superficijalni) karijes je najlakše diferencirati pogotovo kada se nalazi na glatkoj površini zuba
kada se vidi kao oštro ograničeno rasvetljenje. Caries media nema oštre granice jer se nalazi u dnetinu.
Duboki karijes je takođe neoštrih granica, ali je zahvatio veći deo dentina. Sekundarni karijes je onaj koji
se javlja ispod ispuna već tretiranog zuba, ali nije rezidualni. Za takav karijes retrokoronarni snimak nije
dovoljno senzitivan zbog drugog rendgen optičkog fenomena, odnosno efekta zone tranzicije. Uzorokvan
je nesavršenošću ljudske mrežnjače pa nekada proglasimo da karijesna lezija postoji a zapravo je nema.
Ljudska mrežnjača ne može da percipira ovako veliku rzliku u intenzitetu senke, pa mi tkivo koje je
19
manjeg intenziteta u odnosu na amalgmaski ispun npr. vidimo kao još manji intenzitet, ali to zapravo nije
karijes. Ukoliko smo u mogućnosti treba promeniti projekciju centralnog zraka i proveriti da li se zaista
radi o karijesu.
Postiradiacioni karijes je karijes koji nastaje nakon radioterapije. Tako nastaju velike kraijesne lezije.
Javlja se po pravilu više meseci posle zračnog tretmana jer dolazi do kompromitovanja cirkulacije,
odnosno post iradiacione angioskleroze malih krvnih sudova u sluznici i periodoncijumu. Potom dolazi
do atrofije sluznice usne duplje sa atrofijom malih pljuvačnih žlezda što dovodi do samnjenja lučenja
pljuvačke koja postaje gusta, a ukupna pH vrednost usne duplje pada. U uznapredovalim formama dolazi
do spuštanja alveolarne kosti pa vratovi i korenovi zuba postaju ogoljeni sto pogoduje nastanku
postiradiacionog karijesa. Predilekciona mesta jesu vratovi zuba, a na drugom mestu okluzalne i
incizalne površine i klinički ovo su najčešće dekolorisane, odnosno braon pigmentisane zone zuba.
Rizaliza
Regresivne promene mogu zhvatati zub u celini ili neke njegove delove, ali je najčešća resorpcija korena,
odnosno rizaliza. Kao i kod karijesa i ovde su tri fakotra glavna za nastanak ovog patološkog procesa. U
proces rizalize uključene su inflamatorne ćelije, resorptivne ćelije i tvrdo zubno tkivo. Rizaliza se deli na
fiziološku i patološku.
Fiziološka rizaliza
Fiziološka rizaliza se događa kod smene denticije. Tada dolazi do resorpcije korena mlečnog zuba od
strane folikula odnosno samog zuba koji ga menja. Nekoliko faktora je uključeno u ovaj proces i to
zvezdasti retikulum, sam folikul stalnog zuba, a postoje i stimulatorni molekuli kao što su citokini koji
stimulišu resorpciju korenova mlečnih zuba. Proces smene denticije, tj fiziološke rizalize vrlo je sličan
remodelovanju koštanog tkiva posle zarastanja frakture kosti, a ulogu u ovom procesu još imaju i neki
receptor-ligand sistemi. Fiziološka rizaliza treba da se odigrava u određenoj životnoj dobi i resorpcija
korenova treba da bude horizontalna, tj. paralelna okluzalnoj ravni i simetrična.
Patološka rizaliza
Resorpcija korenova stalnih zuba je uvek patološki proces. Uzork može biti idiopatski, loklani faktori
(zapaljenja, povrede, neadekvatna okluzija, pritisak…), sistemski faktori (endokrini poremećaji od kojih je
najznačajniji hiperparatireoidizam kada hipokalcemija indukuje demineralizaciju ne samo koštanog, već i
zubnog tkiva kako bi se održao optimalan nivo kalcijuma u krvi). Mehanizam nastanka je složen. Ćelije
koje su uključene su osteoklasti i odontoklasti (lokalne resorptivne ćelije), monociti, makrofagi. Rizaliza
prema lokalizaciji može biti unutrašnja i spoljašnja. Kod unutrašnje destrukcija korena kreće iz pulpe, pa
20
se širi ekscentrično. Kos spoljašnje destrukcija korena kreće iz periodoncijuma, pa zahvata cement,
dentin, pulpu. U odnosu na to kako se šiti, unutrašnje resorpcije može biti uzdužna i poprečna. Kod
spoljašnje u odnosu na lokalizaciju resorpcija može biti apikalna i bočna (lateralna), a može zahvatati
celokupnu cirkumferenciju periodoncijuma, a može biti i segmentna. Unutrašnja rizaliza se još naziva i
unutrašnja resorpcija kosti, displazija pulpe ili granulom pulpe, lokalizovana je najčešće u jednoj trećini
zuba. U periodoncijumu faktori koji mogu da indukuju nastanak rizalize su infekcija, povreda
periodoncijuma, ortodontski tretman kada je pritisak veći i ponaclja se, ankilotičan zub često biva
resorbovan, ali može rizaliza biti i idiopatska.
Spoljašnja lateralna rizaliza podseća na karijes s tim što je kod nje demarkacija znatno oštrija u odnosu
na karijes vrata i korena zuba. Nalaz apikalne spoljašnje rizalize je karakterističan i to kao da je vrh
korena odsečen i oštro demarkiran u odnosu na okolnu spongioznu kost (koren je skraćen u
cervikoapikalnom dijametru). Diferencijalna dijagnoza spoljašnje apikalne rizalize je apikotomija, a
unutrašnje je ta da se spoljašnja bočna proglasi za unutrašnju zbog projekcionog efekta jer dolazi do
sumacije pa se na retroalveolarnom snimku vidi kao pulparni defekt, ali se na CBCTu jasno diferencira.
Značaj resorpcije korenova jeste taj što su zubi skloni frakturama, i to kod spoljašnje apikalne i uzudžne
unutrašnje rizalize zubi su skloni uzdužnim frakturama, dok je kod spoljašnje bočne i poprečne
unutrašnje rizalize zub skloniji poprečnoj frakturi. Ove frakture spadaju u patološke frakture.
Trauma zuba
U traume zuba spadaju:
1. Pores (komocija) zuba

2. Subluksacija (uganuće) zuba luksacija (iščašenje) zuba
3. Fraktura zuba
4. Avulzija
Potres zuba
Morfologija samog zuba i alveolarnog nastavka su intaktni, a posledice potresa se ogledaju u

periodoncijumu (pre svega vaskularne strukture periodoncijuma). Prvenstveno dolazi do spazma sitnih
krvnih sudova u periodoncijumu, a ukoliko je ovaj spazam dugotrajan ili ukoliko dođe do njihovog
potpunog prekida onda dolazi do nastanka edema koji ne prolazi restitucijom ad integrum, već se
završava traumatskim periodontitisom. Kod retroalveolarnog snimka periodontalna linija se najslabije
21
diferencira u predelu apeksa zato što se ona tu superponira sa debielim slojem alveolarne spongiozne
kosti. Kada se ova periodontalna linija oko apeksa vidi jasno, i kada se razlikuje na susednim zubima, a
posotji i ispodelamine corticalis blaga skleroza to je inidkativno za traumatski periodontitis. Ukoliko je
došlo do potpunog prekida vaskularizacije i nerava u periodoncijumu doći će do nekroze pulpe a zub je
denervisan i diskolorisan.
Subluksacija
Niži gradus u odnosu na luksaciju. Morfologija zuba je očuvana, ali dolazi do uganuća zuba, odnosno zub
nije na mestu na kom treba da bude u svojoj alveoli , tj. hipermobilan je, ali je ova hipermobilnost
manjeg stepena nego kod luksacije.
Luksacija zuba
Morfoligja zuba je takođe očuvana zub je hipermobilniji nego što je to slučaj sa subluksacijom, ali kod
luksacije često dolazi do narušavanja morfologije same zubne alveole i alveolarnog nastavka gornje,
odnosno donje vilice. Može biti intruziona (veoma česta u mlečnoj denticiji što može imati posledice u
stalnoj denticiji) kod kog je zub uguran u alveolu i nalazi se van okluzalne ravni, ekstruziona kod koga je
zub izbačen i prominira u odnosu na okluzalnu liniju, a avulzija predstavlja potpuno iščupan zub iz zubne
alveole. Posotji i lateralna luksacija kod koje je iščašenje zuba unutra ili spolja. Može biti
nekomplikovana, a može se iskomplikovati frakturom okolne kosti. Kod lateralne luksacije periodontalna
linija je neravnomerno proširena.
Fraktura zuba
Fraktura zuba predstavlja prekid kontinuiteta tvrdog zubnog tkiva. Može biti fiziološka (postraumatska) i
patološka. Kod fiziološke frakture na zub koji je normalne morfologije deluju prekomerne sile. Kod
patološke frakture oblik, položaj, anomalije, rizaliza čine da je zub manje otporan čak i na minimalan
stres kao što je npr. žvakanje. Kao i sve ostale frakture i frakture zuba mogu biti otovrene i zatovrene.
Otovrene su kada postoji komunikacija sa spoljašnjom sredinom, a zatovrene kada ne posotji. Takođe
potoji podela i na jednostavne(postoji jedna frakturna pukotina i zub je podeljen na dva fragmenta) i
komplikovane (multifragmentarne). Prema topografiji delimo ih na frakture krunice, vrata i korena, a
često su udružene. Radiološki znaci frakture:
1. Prekid kontinuiteta
2. Linijsko rasvetljenje
3. Ivica zuba je prekinuta
4. Dislokacija (pomeranje) fragmenata koja može biti u sve tri ravni , pa kažemo da postoji
dislokacija ad longitudinem, dislokacija u stranu (dolazi do smicanja fragmenata), dislokacija ad
axin (međusobno anguliranje fragmenata), dislokacija ad periferi (uvrtanje fragmenata jednog
oko drugog); kada postoji dislokacija ad longitudinem ali nije došlo do razmicanja fragmenata
već je došlo do uglavljivanja fragmenata jedan u drugi što se naziva impakcija fragmenata ne vidi
se svetlina frakturne pukotine, već se umesto nje vidi senka većeg intenziteta superponiranja;
22
nekada se vidi deformacija oblika bez prekida konture zida ali po pravilu u fazi reparacije
frakture
Kod frakture krunice radiografisanje se koristi da se isključe komplikacije, tj. da li je otovren cavum
dentis, da li postoji fraktura vrata ili korena koja se klinički ne vidi, u kakvom je stanje okolno potporno
tkivo (da li je proširena periodontalna linija, da li je prekinuta kortikalna lamina ili je zubna alveola
uključena u frakturu), da li se stvara reparatorni dentin.
Na osnovu pružanja frakturne pukotine frakture se dele na uzdužne poprečne i kose, a kako će se pružati
pukotina zavisi od dejstva same sile. Najteže se dijagnostikuje uzdužna fraktura zuba pogotovo ako je
centralno lokalizovana pa se poklapa sa kanalom korena zuba.
Avulzija
Avulzija podrazumeva potpuno čupanje zub aiz zubne alveole. Sva periodontalna vlakna su iščupana.
Ankiloza zuba
Ankiloza zuba podrazumeva srastanje korena jednog ili više zuba za alveolarnu kost, dok periodoncijum
ne posotji. Ovo je redak poremećaj. Zub koji je ankilotičan je nekada bio normalan ali je kasnije zbog
razlličitih razloga (trauma, zapaljenje, poremećaji lokalnog metabolizma…) periodoncijum potpuno
destruisan, a zub srasta sa okolnom kosti. Najčešće se viđa u mlečnoj denticiji i to najčešće prvi i drugi
molar u donjoj vilici. Pošto je u pitanju mlečna denticija on perzistira u drugoj dekadi života. Taj zub ima i
kliničke posledice. Za njega kažemo da je “potpoljen”, tj. on je ispod okluzalne ravni onih zuba do čije
smene je već došlo. Može uzorokovati da stalni zub ne nikne ili da dođe do delimične resorpcije samog
stalnog zuba. Ankilotičan zub je kompletno imobilisan. Zbog toga što je “potopljen” dolazi do protruzije
antagoniste, a zubi koji se nalaze u okolini takođe menjaju svoju uzdužnu osovinu, odnosno inklinirani su
ka ankilotičnom zubu, pa su poremećaji zagrižaja i okluzije vrlo česti.
Radiološki znaci ankiloze su gubitak periodontalne linije, ne diferencira se lamina dura, zub je ispod
okluzalne ravni, preterana erupcija zuba antagoniste, inklinacija okolnih zuba.
Patogeneza ankiloze je ista i u mlečnoj i u stalnoj denticiji. Promene uvek počinju u periodoncijumu.
Promene zahavtaju ceo ili delove zuba. Na kraju bilo kog proces koji dovodi do ankiloze dolazi do
stvaranja ožiljnog tkiva koje se organizuje, a potom dolazi do okoštavanja tog tkiva.
23
Bolesti potpornog aparata zuba
Parodoncijum podrazumeva sve potporne strukture zuba, a to su:
1. Periodoncijum
2. Alveolarna kost
3. Gingiva
4. Cement zuba
Periodoncijum
Periodoncijum je tkivo koje okružuje koren zuba i njegova osnovna funkcija je da pričvršćuje zub u
zubnoj alveoli. Nalazi se u prostoru koji se naziva spatium periodontale. Širina mu je do 0.2mm. u
periodoncijumu se nalaze krvni sudovi, limfni sudovi, nervi i vezivna (Šarpejeva) vlakna. Ova vlakna se
pripajaju za cementa sa jedne i alveolarnu kost sa druge strane i na taj način daju potporu samom zubu
u alveoli. U periodoncijumu se nalaze i ćelije (osteoblast, cementoblasti, fibroblasti i imunske ćelije) i
međućelijski matriks.
Alveolarna kost
Alveolarna kost sa svih strana i u gornjoj i u donjoj vilici podupire zube. Ona gradi alveolae dentales u
kojima su smešteni zubi. Između i unutar alveola se nalaze pregrade koje se nazivaju septe interdentales
i septe interradiculares. Alveolarna kost je spongiozna kost i ona je kao i svaka druga spongiozna kost
oivičena tankom laminomcorticalis koja je guste građe, a sama spongioza je sačinjena od tubula lamina i
lamela i one su karakteristično orijentisane u odnosu na to kako deluje pritisak na samu kost.
Gingiva
Gingiva (desni) predstavlja sluznicu koja prekriva alveolarne nastavke mandibule i maksile. Deli se na
slobodnu i pripojnu. Slobodna (marginalna,ivična) nije pripojena za podlogu i obavija vrat zuba. Visine je
0,5-2mm. najčešće je svetlo-ljubičaste ili roze boje. Gingivalni sulkus je prostor koji se nalazi između
slobodne gingive i zuba. Gingivalna papila je prisutna kod mladih ljudi i prekriva vratove zuba i
lokalizovana je u prostoru između dva susedna zuba. Pripojna gingiva je fiksirana za podlogu. Intenzivnije
je boje od slobodne. Brazda deli slobodnu i pripojnu gingivu, a mukogingivalna linija odvaja pripojnu
gingivu od sluzokože alveolarnih nasatavaka.
24
Cement
Cement je mineralizovano vezivno tkivno. Neorganske soli kalcijuma čine 70%sastava tkiva. Prekriva
dentin korena zuba. Najdeblji je na račvi korena i apeksu zuba. Radiološki, cement se ne može
izdiferencirati u odnosu na dentin. Prožet je sistemom kanalića i lakuna korz koje prolaze Šarpejeva
vlakna koja fiksiraju zub u zubnoj alveoli. Cement ima veliku reparatornu sposobnost. Kao i dentin i
cement ima intenzivan metabolizam tokom celog života.
Klasifikacija oboljenja parodoncijuma
1) Oboljenja gingive
a) Gingivitisi indukovani dentalnim plakom
b) Gingivitisi nastali bez dejstva dentalnog plaka
2) Hronična parodontopatija
a) Lokalizovani oblik
b) Generalizovani oblik (više od 30% alveolarne kosti je obuhvaćeno procesom)
3) Agresivna parodontopatija
a) Lokalizovani oblik
b) Generalizovani oblik (više od 30% alveolarne kosti je obuhvaćeno procesom)
4) Parodontopatije kao manifestacije sistemskih bolesti
5) Nekrotizirajuća oboljenja parodoncijuma
a) Akutni nekrotično-ulcerozni gingivitis (ANUG)
b) Akutni nekrotično-ulcerozni parodontitis (ANUP)
6) Apscesi parodoncijuma
a) Gingivalni apsces
b) Parodontalni apsces
c) Perikoronarni apsces
7) Parodontopatija udružena sa endodontskim lezijama
a) Kombinovane parodontalno-endodontske lezije
8) Razvojni i stečeni deformiteti i stanja
a) Loklana stanja-uslovi koji potpomažu ili predisponiraju pojavu gingivitisa i/ili parodontopatije
b) Mukogingivalni deformiteti i patološka stanja u osoba sa prisutnim zubima
c) Mukogingivalni deformiteti i patološka stanja u bezubih osoba
d) Okluzalna trauma
Parodontopatija je oboljenje potpornog aparata koje dovodi do regresije alveolarne kosti što dovodi do
hipermobilnosti zuba i u terminalnoj fazi i njegovog ispadanja. Faktori rizika za nastanak oboljenja
parodoncijuma su: oralna higijena, pušenje, neadekvatna ishrana, hormonski poremećaji (diabetes tip 2)
imunodeficijencije (AIDS, primena imunosupresivnih lekova, leukemije), razvojne anomalije, jatrogeni
faktori, Ehlers Danlos sindrom (kolagenoza koja dovodi do loše građe vezivnog tkiva pa pogoduje
izumeđu ostalog i nastanku parodontopatije).
25
Etiopatogeneza parodontopatije
U osnovi leži inflamatorni odgovor domaćina na dejstvo “parodontopatogenih bakterija” dentalnog

plaka (G- bakterije i spirohete). Jako čest uzočnik je porphyromonas gingivalis. To je anaerobna G-
bakterija koja luči enzim kolagenazu (proteolitički enzim). Ova bakterija je patogena ne samo za usnu
duplju već i za pluća GIT i genitalni trkat.
Značaj radiologije u dijagnostici parodontopatija
Radiografija pruža:
1) Informaciju o stanju parodoncijuma

2) Pomaže u proceni ekstenzivnosti destrukcije kosti
3) Otkriva faktore koji doprinose razvoju parodontopatija (loše konstruisane i predimenzionirane
stomatološke nadoknade, konkrementi)
4) Informacije neophodne za terapiju
Važna je komplementarnost kliničkog i radiografskog pregleda, naročito u određivanju faze

parodontopatije.
Stadijumi parodontopatije
1) Gingivitis (I faza)
2) Marginalna parodontopatija (II faza)
3) Uznapredovala parodontopatija (III faza)
a) Progresivna parodontopatija
b) Degenerativna parodontopatija
Gingivitis
Gingivitis je zapaljenje desni. Radiološki se vidi da je mekotkivna senka gingive proširena i gingiva se
pomera prema krunici zuba. Takođe se vide i konkremetni (ne moraju uvek postojati ). Alveolarna kost je
očuvana. Gingivitis se u odnosu na početnu parodontopatiju razlikuje po tome što se kod početne
parodontopatije stvaraju parodontalni džepovi, alveolanra kost je delimično resorbovana i uvek postoje
plakovi.
Marginalna parodontopatija
Radiološki nalaz:
1) Intraalveolarne septe su spuštene do 5mm ispod nivoa vrata zuba (ili 1/3 korena zuba)
2) Trapezasti oblik interdentalne alveolarne kosti
3) Klinasto proširena periodontalna linija
4) Lamina corticalis je očuvana
26
Uznapredovala parodontopatija
Uznapredovala paradontopatija obuhvata dva oblika progresivnu (agresivnu) i degenerativnu

(neagresivnu) parodontopatiju. Kod progresivne parodontopatije postoji hipermobilnost zuba i dolazi do
vertikalne resorpcije. Vertikalni defekt (infrakoštani džep) nastaje kada koštana resorpcija progredira duž
korena zuba, a dno defekta se nalazi ispod nivoa kosti koja je očuvana. Radiografski se prikazuje kao
trouglast defekt kosti interalveolarnog septuma, sa vrhom usmerenim apikalno. Defekt ograničavaju
cement korena zahvaćenog zuba i očuvani deo kosti interalveolarnog septuma. Kod degenerativne
parodontopatije zubi nisu hipermobilni i dolazi do horizontalne resorpcije, a suprakoštani džep nastaje
kada se koštana resorpcija odigrava ravnomerno, redukujući kost interalveolarnog septuma. Defekt
ograničavaju cement korena zahvaćenog zuba i meko tkivo gingive.
Progresivna parodontopatija Degenerativna parodontopatija

Položaj IAS >5mm >5mm
Koštani džep + -
Lamina corticalis septe Nije očuvana Očuvana
Periodontalna linija Razorena Očuvana
Okolna alveolarna kost Osteoporoza Osteoskleroza
27
Ekstraoralne radiografske metode
Ekstraoralna metoda podrazumeva da se film i receptor nalaze van organizma.

Sve snimke glave, kao i drugih delova tela, delimo na:
1. Pregledne - prikazan ceo organ sa svojim okolnim strukturama, a nazivaju se i uporedni snimci
jer se upoređuju leva i desna strana
2. Ciljani snimci - snima se samo odredjeni segment organa gde se nalazi neka patološka promene
Postoje 3 osnovna stava pri radografisanju:
1. Sedeci
2. Lezeci
3. Stojeci -najcesce se radi
Položaj, odnosno projekcija podrazumeva odnos tj. uglove koje zaklapaju centralni zrak, objekat koji se
snima i film/detektor. Nazivi nekada nastaju prema putu centralnog zraka, pa tako PA
(posteroanteriorni) snimak podrazumeva da centralni zrak ulazi sa zadnje strane ljudskog tela a, izlazi sa
prenje strane. Za AP snimak važi obrnuto. kada se radiografiše neki posebni predeo tela, ovakve
projekcije se zovu prema autorima koji su ih otkrili. Centralni zrak predstavlja osovinu (sredisnji zrak)
zracne kupe(snopa). On odredjuje upadnu tacku. Ovde postoji svetlo koje odredjuje dimenzije zracnog
snopa, a po sredini postoje dve linije pod pravim uglom, a na mestu njihovog ukrštanja pada centralni
zrak i na taj nacin mozemo podesiti upadnu tacku. Kod EO metoda radiografišu se deblji slojevi tkiva pa
se rasipono zracenje dešava u organizmu I to smanjuje kontrast, ostrinu. U cilju eliminacije ovih
sekundarnih, rasutih zraka koriste se antirasipne reštke (sekundarne brane). Fokus-Film distanca nigde
nije manja od 100cm. Uvek se treba truditi da centralni zrak pada pod ulom od 90˚ i na objekat i na film.
Radiografisanje kostiju glave
Projekcije mogu biti:
1. Frontalna-PA I AP kraniogram(zrak ulazi na prednjoj strain tela a izlazi na zadnjoj I obrnuto)

2. Profilna-profilni kraniogram(levi I desni profil)
3. Waters-ova projekcija-snimak facijalnog masiva
4. Okcipitalna-okcipitalne kosti po Town-u
5. Kosa
28
Orjentacione ravni glave:
1. Orbito-meatusna ravan
2. Gornja okluzalna ravan(Camperova linija)
3. Donja okluzalna ravan(Chandlerova linija)
4. Mediosagitalna linija
5. Bipupilarna linija
6. Virchow-ljeva linija(spaja koren nosa I meatus acusticus externus)
Waters-ova projekcija
Waters-ova projekcija se naziva još i okcipitomentalna projekcija (prema pravcu pružanja centralnog
zraka. Ovo je najzastupljeniji standardni EO metod u dijagnostikovanju patoloskih promena u
dentomaksilofacijalnoj regiji. Na osnovu ovog radiograma odlucuje se o dopunskom ciljanom
radiografisanju.Ovim metodom se uporedno prikaziju parne anatomske regije, sto obezbeđuje
upoređivanje detalja. Na snimku se vide se orbite, svi sinusi izuzev sfenoidnog, zigomatična kost sa
arcusom, nosna duplja. Sinusi nisu prikazani u ortoradialnoj projekciji već su delimično iskošeni.
Format filma.24cm x 30cm
Polozaj glave. Pacijent je u stojecem polozaju i vrhom brade oslonjen na sredisnju liniju ploce,pri cemu
je nos od ploce odvojen 2cm. Orbito-meatusna linija zaklapa 30˚-40˚ u odnosu na ravan filma.
Upadna tacka. 4-5cm iznad protuberantiae occipitalis externae, pod uglom od 90 stepeni na plocu.
Indikacije:
1. Traumatske lezije(fraktura jagodicnog luka, devijacija nosnog sepuma)- za tačniju evaluaciju se

koristi CT
2. Tumori(tumori sinusa, nosne duplje)
3. Ostale patološke promene(sinuzitisi, strana tela, osteomi)
PA kraniogram
Na snimku se vide čeone, parijetalne kosti i kostane suture (osim koronalne, koja se ne vidi zbog efekta
sumacije), piramide temporalne kosti, processus mastoideus temporalne kosti, nosni septum, desni i levi
nosni hodnik, srednja i donja nosna školjka. Ovim snimkom se vrši prikazivanje viscerokranijuma(kosti
lica) i neurokranijuma(lobanjske kosti). PA kraniogram je često dopunski snimak prilikom radiografisanja
paranazalnih šupljina jer se radi u ležećem stavu tečnost, ukoliko je prisutna razliva se po celom sinusu,
što dokazuje da je priustna tečnost u sinusima.
Format filma.24cm x 30cm (kaseta sa filmom je uspravno položena)
Polozaj pacijenta. Ležeći na stomaku(ventralni decubitus) pri čemu su nos i čelo oslonjeni na kasetu , a
usta su zatvorena.
Upadna tacka. 2cm iznad protuberantiae occipatis externae, prolazi kroz koren nosa pod uglom od 90
stepeni na podlog
29
Profilni kraniogram
Na ovom snimku se veoma dobro vide nosne kosti, sfenoidalni sinus, dislokacije u AP I vertikalnom
pravcu. U toku radiografisanja nosnih kostju ne koriste se antirasipne resetke jer je smanjena debljina
tkiva pa je samim tim smanjeno I rasipanje.
Format filma.24cm x 30 cm
Polozaj pacijenta. Pacijent leži na stomaku s tim sto je bočnom stranom glave oslonjen na podlogu(levi I
desni profil). Bolje se prikazuju one strukture koje su bliže filmu.Mediosagitalna ravan pacijenta
paralelna je rendgenskom filmu.
Upadna tacka. 2cm iznad baze lobanje u predelu selle turcicae (4cm iznad meatusa acusticu externusa)
Indikacije:
1. Frakture nosnih kostiju

2. Patološke promene nosa(hondromi, hondrosarkomi)
Radiografisanje jagodičnih kostiju
1. Aksijalna projekcija
Na ovom snimku vidi se oblik i položaj jagodičnih lukova i ovo je jedina projekcija gde su
jagodični lukovi prikazani bez superponiranja sa slepoočnim kostima.
Format filma.24cm x 30cm-za obe jagodicne kosti, a 13cm x 18cm-za jednu jagodicnu kost
Polozaj pacijenta.Pacijent je u stojećem položaju, vrhom temena dodiruje središnju liniju ploče
Upadna tacka. Nalazi se na prednjoj liniji vrata i ovaj zrak pada pod uglom od 90 stepeni na
orbito-meatusnu liniju.
Indikacije:
a) povrede jagodicnih kostiju
b) prelom na nivou jagodično-slepoočnog šava
2. Frontalna projekcija
Radiografisanje mandibule
Ova metoda se naziva još i PA radiografija donje vilice.Na ovom snimku se vidi telo donje vilice,
ramus do nivoa okluzalne ravni, a i pogodan je za uporedno prikazivanje analognih struktura.
Mišicni i zglobni nastavak su prikazani slabije, kao bradni deo jer je u sumaciji sa kicmenim
stubom. Ovde se dobija latero-lateralna pojekcija.
30
Polozaj pacijenta. Pacijent je u stojećem stavu pri čemu vrhom nosa i čela dodiruje medijalnu
liniju ploce.
Upadna tacka. Do 5cm iznad protuberantiae occipitalis externae
Indikacije:
1. Traume-frakture tela i ramusa
2. Tumori
3. Anomalije(hipo I hiperplazije mandibule)
2. Kosa bočna projekcija

kosa bočna projekcija predstavlja ciljani snimak. Na ovom snimku se lepo vide regije premolara,
molara i vilicne grane. Prednost ove metode je sto se moze izvesti u svakom radiološkom
kabinetu, pa je zbog toga pristupačnija od OPT-a. Snimanje se izvodi bez antirasipnih rešetki.
Nedostak ove metode je taj što je teze izvesti je kod povreda mandibule. Slika je deformisana, a
takođe dolazi do superponiranja gornjih delova zglobne glave sa slepoočnom kosti.
Polozaj pacijenta. Pacijent stoji ili leži. Kada pacijent leži postoji sundjerasta podloga sa kosinom
od 15˚.
Upadna tacka. Kada pacijent stoji, centralni zrak se prostire kranio-kaudalni nagib (usmeren je
odozdo na gore) od 30˚, a upadna tačka je 1cm ispod i iza viličnog ugla strane bliže cevi.
Indikacije:
1. Traume
2. Zapaljenje
3. Tumori
Radiografisanje nosnih kostiju
1. Profilna projekcija
Ne koriste se antirasipne resetke (jer se radi o maloj debljini objekta koji snimamo, pa je
rasipanje minimalno). Dobijamo samo informaciju o AP dislokaciji (ne može se evaluirati
lateralna dislokacija nosnih kostiju). Na snimku se vidi nosna kost, etmoidalni žleb, hrskavicu
nosa, meka tkiva i sutura nasomaxillaris.
Format filma.9cm x 12cm, 57cm x 76cm
Polozaj pacijenta. Pacijent leži na stomaku, jednom stranom lica oslonjen je na podlogu, a
mediosagitalna ravan je paralelna sa filmom. Glava moze biti i blago ukošena.
Upadna tacka. Sredina nosa, pod uglom od 90 stepeni u odnosu na film.
31
Indikacije:
a) Trauma
b) Tumori (porekla hrskavičavog tkiva-npr. hondromi, hondrosarkomi)
Radiografisanje maksile
Postoji više varijacija aksijalne radiografije koje zavise od toga šta je potrebno da se radiografiše,
pa se tako može radiografisati samo maksila, prednje 2/3 baze lobannje ili bazu lobanje u celini
Na aksijalnom snimku maksile (submentovertikalna projekcija) se veoma dobro vidi tvrdo
nepce koje je prikazano u ortoradijalnoj projekciji, sto omogucava sagledavanje detalja u ovom
delu vilice(canalis nasopalatinus), nosne pregrade, kao I polozaj zuba u buko-oralnom pravcu,
etmoidne cellule.
Na aksijalnom snimku celokupne baze lobanje (snimak lobanje po Hirtz-u) moze se videti
foramen magnum, okcipitalne kosti, piramide i mastoidni nastavci temporalne kosti, foramen
lacerum, foramen ovale, foramen spinosum,jagodične kosti. Ovde se upotrebljavaju antirasipne
resetke.
Polozaj pacijenta. Pacijent je u lezecem, sedecem ili ledjnom dekubitusu. Glava je maksimalno
zabacena, pri cemu se temenom oslanja na film.
Upadna tacka. Sredina rastojanja izmedju ramusa mandibule pod uglom od 90 stepeni na film.
2. Fronatalna projekcija
Radiografisanje orbita
Očna duplja je parna supljina koja dominira gornjom trecinom lica.Radiografisanje u frontalnoj
projekciji je suveren metod u prikazivanju baze očne duplje tj. njenih koštanih rubova (donji zid
orbite se ne vidi ni u jednoj projekciji jer je u sumaciji sa donjim rubom orbite).
Format filma.13cm x 18cm, 18cm x 24cm (može se postaviti uspravno ili popreko ukoliko je
potreban samo prikaz orbita)
Polozaj pacijenta. Pacijent je vrhom brate oslonjen na film, a orbitomeatusna linija sa stolom
gradi ugao od 60-80˚. Nos je odignut od projekcijone ravni
32
Upadna tacka. 4cm iznad spinae occipitalis ext. centralni zrak pada pod uglom od 90˚ na film
Indikacije:
a) Zapaljenski i neoplastični procesi (iz nosne duplje per continuitatem se sire u etmoidne
sinuse, pa preko medijalnog zida do očne duplje)
b) Lezije koŠtanih zidova i rubova ulaza orbite(posledica trauma) u sklopu fraktura po tipu
LeFort I I LeFort II. Najčešće dolazi do preloma poda orbite, dok koštani rubovi orbite
ostaju intaktni.
Radiografisanje paranazalnih šupljina
Najčešće se radi pregledni (uporedni) snimak za prikaz sinusa, jagodničnih kostiju, orbita, ramusa i
nastavaka mandibule, nosnog septuma.
Kod razlicitih sinusa radiografisanje se vrsi na razlicit nacin:
a) maksilarni sinusi- frontalno i po Podvinecu

b) etmoidnih sinusa- frontalno
c) frontalnih I etmoidnih sinusa- frontalno po Koldvelu
d) frontalnih sinusa- frontalno
e) sfenoidalnih sinusa- ciljano
Polozaj pacijenta. Stojeci ili sedeci stav pri cemu je pacijent licem okrenut prema filmu, nosem i
bradom se oslanja na rendgenski film pri cemu su usta maksimalno otvorena (kroz otvorena
usta se može vizuelizovati sfenoidni sinus).
U ovoj projekciji osim paranazalnih šupljina, mogu se uočiti i jagodične kosti, orbite (blago
deformisane), ramus i nastavci mandibule, nosni septum. Zbog stojećeg ili sedećeg položaja
pacijenta lepo se može uočiti tečan sadržaj, eksudat ili transudat, u lumenu sinusa jer centralni
zrak pada pod pravim uglom na objekat pa se na snimku uočava likvidoaerični nivo.
Upadna tacka. 1-2cm iznad protuberantiae occipitalis ext., pri cemu rendgenska cev ima nagib
od +15 stepeni. Orbitomeatusna linija sa centralnim zrakom zaklapa ugao od 45 stepeni.
Indikacije:
a) Tecnost u sinusima-serozna, krv, gnoj
b) Hiperplazija sluznice
c) Tumori epitela-polipi, ciste, mukokele
d) Kostani tumori-osteomi, sarkomi
e) Anomalije sinusa-hipoplazije,aplazije
f) Povrede i strana tela-korenovi zuba, odontogene ciste
33
Radiografisanje TMZ-a
Profilna projekcija
Ovaj snimak se moze raditi sa zatvorenim i sa maksimalno otvorenim ustima.
Polozaj pacijenta.Pacijent stoji i okrenut je licem ka filmu pri čemu je mediosagitalna ravan paralelna sa
filmom ili je da bi se izbegla superpozicija desnog I levog zgloba ova ravan postavljena pod uglom od 15
stepeni u odnosu na film.
Upadna tacka. 4cm iznda meatusa accusticusa ext, dok centralni zrak ima nagib +15˚-30˚ (kranio-
kaudalni nagib).
Indikacije:
a) Anomalije
b) Luksacije i subluksacije
c) Akutni i hronicni artritis
d) Ankiloza
34
Frakture kostiju lica
Fraktura predstavlja prekid kontinuiteta kosti. Radiološki znaci frakture su:
1. Frakturna pukotina (svetlina tamo gde ne treba da postoji)

2. Frakturni stepenik
3. Dislokacija kosti
Frakture se mogu podeliti:
1. Prema tome da li je kost u celosti frakturirana na:

a) Kompletne-celom širinom kosti je došlo do prekida kontinuiteta
b) Inkompletne-fisura (spadaju u suberiostalne frakture- nema dislokacije fragmenata) -kod dugih
cevastih kostiju
2. U odnosu na to da li je prelomljena kost normalne građe i morfologije na:
a) Traumatske (potrebno je dejstvo velike sile da bi došlo do preloma)
b) Patološke (kod osteoporoze, osteoskleroze, benignih i malignih tumora)-tada i najmanja sila
dovodi do preloma
3. U odnosu na broj frakturnih fragmenata na:
a) Proste
b) Multifragmentarne
4. Udruzene sa frakturom drugih kostiju, sa luksacijom, subluksacijom
5. Komplikovane-izlivom, sinuzitisom
6. U odnosu na to da li je kontinuitet kože i sluznica očuvan na:
a) Zatvorene-kontinuitet kože i sluzokože očuvani
b) Otvorene-dolazi do prekida kontinuiteta kože ili sluzokože (od samog početka se smatraju
komplikovanim jer je procenat komplikacija mnogo veći nego kod zatvorenih- najčešće
osteomijelitisom)
Frakture mandibule
Topografski delovi mandibule su:
1. simfiza(bradni, mentalni predeo)

2. alveolarni nastavak
3. telo mandibule
4. angulus mandibule
5. ramus
6. kondilarni I koronoidni (mišićni) nastavak
35
Prelomi mandibule mogu zahvatiti bilo koji od ovih delova mandibule. Najčešće frakture mandibule su
na nivou zglobnog nastavka (izuzev glavice), ali i frakture angulusa i tela mandibule su dosta česte, dok
mišićni nastavak najređe frakturira.
Kod svih preloma kostiju, pa tako i preloma kostiju lica obavezno se opisuje lokalizacija, pruzanje
frakturne pukotine, da li je jedna ili ih je više, da li je kompletna ili inkompletna, koje se strukture nalaze
u sklopu frakturne pukotine (npr. zub), frakturni stepenik, dislokacija.
Prelomi kondilarnog nastavka:
1. Subkondilarni prelom(najcesci, moze biti na razlicitom nivou)

2. Prelom vrata kondila(niski, visoki I srednji)
3. Prelom glave kondila(redak jer je zaštićen samim zglobom, moze biti intrakapsularni I
ekstrakapsularni)-ne mogu se prikazati RTG snimkom vec samo CT I MRI.
Frakture maxillae (LeFort I, II, III frakture)
Ovo su najozbiljnije povrede kostiju lica. Do frakture dolazi pod dejstvom direktne sile koja moze biti
razlicitog intenziteta. Postoje tri gradusa u zavisnosti od toga koje su kosti frakturirane, i to LeFort I, II, III.
Ovi gradusi se mogu kombinovati kod jednog pacijenta sa leve i desne strane ili mogu biti inkompletni. S
obzirom da je uvek zahvaćena gornja vilica, ove prelome uvek prati hematosinus.Najslabije tacke kosti
su tamo gde se kosti lica susticu (koštane suture).
Slabe tacke lica:
1. pr. zygomaticus
2. pr. frontalis
3. pr. alveolaris
4. pr. Palatinus
Dijagnosticke metode:
1. Radiografija- Waters-ova projekcija, snimak paranazalnih šupljina u frontalnoj projekciji, PA

kraniogram
2. CT-sluzi za procenu stanja kosti, mekih tkiva, krvnih sudova, sinusa
3. MRI-nikad se ne radi u akutnoj fazi
36
LeFort I
Po definiciji to je prelom gde je frakturiran alveolarni nastavak maksile i to je takozvano plivajuće nepce.
Frakturna linija polazi od aperture piriformis, zatim zahvata prednji zid maksile iznad apeksa korenova
zuba, a pozadi se pruža preko crste zygomatico-alveolaris i završava se u predelu donje trećine
pterigoinog nastavaka. LeFort I ne vidimo u Waters-ovoj projekciji (izuzev hematosinusa). Kod ovog
preloma se radi fontalna projekcija maxille, a zatim se radi i 3D prikaz, zbog utvrdjivanja tacnog pruzanja
frakturne pukotine.
LeFort II
Po definiciji predstavlja frakturu maxillae, nosne kosti, medijalnog dela orbite i to je takozvani
piramidalni prelom.
Frakturna linija polazi od suture frontomaxillaris, preko medijalnog zida, poda i margo infraorbitalis do
suture zygomaticoorbitalis,a pozadi zahvata cristu infrazygomaticu i prolazi kroz pterigomaxilarnu fisuru
i zavrsava se u predelu pterigoidnog nastavka u srednjoj trećini. Kod ovog preloma se radi Waters-ova
projekcija i 3D prikaz zbog utvrđivanja tačnog pruzanja frakturne linije.
LeFort III
Po definiciji predstavlja frakturu maxillae, vomera, etmoidne kosti, medijalnog, lateralnog zida i poda
orbite i to je takozvana kraniofacijalna separacija.
Frakturna pukotina polazi od suture frontonasalis, prolazi kroz vomer do sfenoidne kosti, lomi nazo-
etmoidalni kompleks, lakrimalnu kost koja se nalazi na medijalnom zidu orbite i spušta se prema podu
orbite. Ove se frakturna linija račva na dva kraka. Prvi krak ide preko fissure orbitalis inferior i lomi
pterigoidni nastavak pri njegovoj bazi, dok drugi krak ide prema spoljašnjem rubu orbite ka suturi
zygomatico-frontalis i zahvata zadnji zid maxillae i potom se spaja sa prvim krakom. Često postoji
ekstenzija i na piramidu temporalne kosti, mastoidne nastavke, kao i cavum tympani (krvarenje iz
spoljašnjeg ušnog kanala). Kod ovog preloma se radi Waters-ova projekcija, frontalna tomografija I 3D
prikaz zbog utvrdjivanja tacnog pruzanja frakturne linije.
Frakture zigomatične kosti
Prelomi zigomatične kosti mogu se često javiti u sklopu LeFoort preloma, udruženi sa prelomima
lateralnog zida orbite ili maksilarnog sinusa, ali mogu biti i izolovani. Ove frakture su druge po ucestalosti
među frakturama kosti facijalnog masiva. Zigomatični luk je zbog svoje isturenosti slaba tacka. Najcesci
je prelom sa medijalnom dislokacijom fragmenata. Poseban slučaj je prelom zigomatiko-maksilarnog
kompleksa kada je došlo do frakture sva 3 spoja (sutura zygomatico-frontalis, sutura zygomatico-
temporalis, sutura zygomatico-maxillaris/margo infraorbitalis) zigomatične kosti i njene separacije od
maxillae.
37
Frakture orbite
Frakture orbite se mogu javiti u sklopu LeFort preloma ali mogu biti i izolovane. Posebne kliničo-
radiološke entitete čine Blow-out i Blow-in frakture
Blow-out frakture
Kod ovog tipa frakture rubovi orbite su intaktni, a do preloma dolazi na nivou:
1. Poda orbite-fraktura orbite je karakteristicna po tome što do same frakture dolazi pod dejstvom
ocne jabucice, kada na nju deluje direktna sila. Ovde dolazi do smanjena AP dijametra jabučice,
ali dolazi do povećanja kranio-kaudalnog promera što vrši pritisak na zid orbite i izaziva prelom,
uglavnom poda orbite kao najtanjeg zida.
Klinicka slika obuhvata enoftalmus, periorbitalni otok i hematom, diploplije, zaostajanje
pomeranja oka.
Radiografski znaci:
a) Znak “kapi rose”-senka u obliku kapi rose koja prominira u svetlinu maksilarnog
sinusa,vidja se samo u prvim satima preloma dok ima vazduha u sinusu, a posle se ne
vidi jer je sinus pun krvi
b) Likvidoaerični nivo u maksilarnom sinusu-vazduh iz sinusa ulazi u orbitu
c) Orbitalni emfizem- mehurići vazduha u orbiti
2. Medijalnog zida orbite-nastaje mnogo ređe, krv se ovde sliva u etmoidne celule
Blow-in frakture
Ovaj tip frakture nastaje kada neki koštani fragment upadne u orbitu, a taj koštani fragment najčešće
vodi poreklo od krova orbite. Javlja se mnogo ređe od Blow-out frkatura i to obično kod
politraumatizovanih pacijenata.
Frakture nosnih kostiju

Prelomi nosnih kostiju predstavljaju najčešći vid traume u orofacijalnoj regiji. Ovi prelomi mogu biti sa i
bez dislokacije, a takođe mogu biti i prosti i složeni. Prikazuju se na profilnoj radiografiji (na njoj ne
možemo videti lateralnu dislokaciju fragmenta).
Zaključak
Radiografija ostaje inicijalni metod dijagnostike (tamo gde je CT dijagnostika ogranicene dostupnosti) za
lakša i jednostavnija traumatska stanja.
CT je metoda izbora u savremenoj radiologiji za dijagnostikovanje akutnih preloma i povreda struktura
lica I vrata. Obavezan je za sve teske i multiple povrede.
UZ je ogranicene upotrebne vrednosti i koristi se pri trauma mekotkivnih struktura vrata.
MRI nema ulogu kod akutnih trauma, vec se pre koristi kod hronicnih povreda, pre svega za evaluaciju
disfunkcije TMZa.
38
Anomalije zuba
Podela anomalija zuba:
1. Anomalije oblika (odontodisplazije)

2. Anomalije korenova
3. Anomalije veličine
4. Anomalije položaja
5. Anomalije građe
6. Anomalije broja
Ove anomalije se uglavnom ne javljaju samostalno već su udružene. Mogu se javiti sporadično ili u
sklopu nekih sindroma.
Anomalije oblika
Anomalije oblika, odnosno odontodisplazije predstavljaju poremećaje u razvoju i ektoderma i

mezoderma, pa zahvataju sva zubna tkiva (gleđ, dentin, cement, pulpu). U ovu grupu anomalija spadaju:
1. Fuzija
2. Geminacija
3. Konkrescencija
4. Dens in dente, dens evaginatus, talon cusp
5. Taurodontizam
Fuzija
Kod ove anomalije dolazi do spajanja zametaka dva susedna zuba pri čemu postoji manji broj zuba u
vilici pa je ona istovremeno predstavlja i anomaliju broja. Mnogo je učestalija u melčnoj denticiji, ali se
ponekad može sresti i u stalnoj denticiji. Učestalost javljanja iznosi 0.5-2.5%. ukoliko zahvata stalnu
denticiju remeti nicanje stalnog zuba. Veličina fuzionisanog zuba se kreće od normalne do duplo većeg
zuba, p atako ova anomalija predstavlja i anomaliju veličine.
Geminacija
Geminacija je retka anomalija. Potiče od reči gemini što znači blizanci. Kod ove anomalije jedan zametak
se deli na dva pri čemu ova podela može biti delimična (češće) i zahvata krunični deo zuba ili može biti
kompletna pri čemu nastaju dva zuba. Češće se javlja u mlečnoj denticiji i to kod sekutića. Geminacija
nije samo anomalija oblika, već i broja i veličine (duplirani zub je manje veličine- mikrodont).
39
Konkrescencija (konkrecija, koalescencija)
Kod ove anomalije dolazi do spajanja zuba i to na nivou cementa. Viđa se i u stalnoj i u mlečnoj denticiji.
Uzrok je loklana tramuma ili u detinjstvu velika zagrižajna sila, infekcija, a nekad je uzrok nepoznat.
Najčešće dolazi do spajanja korenova molara gornje vilice. Može remetiti nicanje zuba. Distribucija
prema polu je ista.
Dens in dente(dens invaginatus)
Dens in dente ili zub u zubu nastaje invaginacijom gleđi u unutrašnjost zuba u regiji cinguluma ili
incizalnog ugla krunice centralnih ili lateralnih sekutića. Nema polnu predilekciju. Uglavnom nema
kliničkog značaja, ali ukoliko ovaj invaginirani zub komunicira sa pulpom postoji mogućnost sekundarne
infekcije. Ova anomalija je podeljena na 3 tipa.
Tip 1 podrazumeva da je invaginacija gleđi limitirana samo na krunicu zuba. Ovaj tip je najčešći, a
komunikacije u smislu pulpitisa ne postoje.
Tip 2 podrazumeva da se invaginacija gleđi osim krunice propagira i na koren zuba. U ovom tipu
komunikacija sa pulpom je moguća, pa može nastati pulpitis, a ova anomalija može imati i slep
završetak.
Tip 3a podrazumeva da invaginacija zahvata i krunicu i vrat i koren zuba pri čemu invaginirano zubno
tkivo komunicira sa periodontalnim prostorom. Nema komunikacije sa pulpom, a postoji akcesorni otvor
na lateralnoj strani korena zuba.
Tip 3b da invaginacija zahvata i krunicu i vrat i koren zuba pri čemu invaginirano zubno tkivo komunicira
sa periodontalnim prostorom, a akcesorni otvor se nalazi na apeksu i može biti obložen cementom.
Postoji i topografska podela invaginiranog zuba u zavisnosti koji deo zuba zahvata i to na koronarni i
radikularni.
Neki ovu anomaliju nazivaju i intradentalnim odontomom.
Dens evaginatus
Sinonimi su Leongov premolar ili evaginitani odontom. Klinički se uočava kao prekobrojna kvržica. U
najvećem broju slučajeva je sastavljen od gelđi ali može sadržati dentin i deo pulpnog tkiva. Kada se
javlja na premolaru po pravilu se nalazi između bukalne i oralne kvržice. Stvara porbelm u okluziji. Češće
se sreće kod žute rase (kineza, japanaca,...). Ako je većih dimenzija može imati veće posledice nego što
je poremećaj u okluziji, odnosno može dovesti do frakture ili može remetiti nicanje zuba ili pomerati
okolne zube.
Talon cusp
Talon cusp je forma evaginiranog zuba, ali za razliku od njega se javlja na sekutićima i to na lingvalnoj
strani. Zbog tipičnog oblika naziva se orlova kandža. Javlja se isključivo u stalnoj denticiji.
40
Taurodontizam
Naziv ove anomalije potiče od reči taurus što znači bik. Zato se još naziva i bivoljim zubom. Kod ovakvog
zuba poremećen je ondnos između krunice i korena. Kod normalnog zuba krunica čini 1/3, a koren 2/3
zuba, dok kod ove anomalije odnos 1:1 ili 2:1 u korist krunice. Može zahvatiti jedan zub ili više zuba.
Najčešće se viđa kod molara. Mnogo se češće javlja u stalnoj denticiji. Ukoliko zahvata sve zube jedne
grupe onda se naziva taurodontizam, kada je zahvaćen jedan zub on je taurodont. Javalja se često u
sklopu trizomije 21 hromozoma (Daunov sindrom). Kod nas je jako retka, a u zemljama bliskog istoka
dosta češća. Klinički se ne vidi i uglavnom nema klinički značaj. Komora pulpe kod taurodonta je
proširena i dugačka, a korenski kanal je kratak uzan ili širok sa obično širokoim apeksom. Tačan uzrok
nastanka taurodonta se ne zna ali se pretpostavlja da Hertwigov epitel tokom diferenciranja zubnog
tkiva ne doseže adekvatan nivo i ne indukuje ostala zubna tkiva koja su zadžena za razvoj korena.
Hertwigov epitel po završenom rastu i diferenciranju zuba zaostaje u maloj količini u periodontalnom
ligamentu, pa od njegovih ostatataka (koje u adultnom periodu nazivamo Malasezovim ćelijama) ukoliko
su oni indukovani zapaljenskim procesom nastaju radikularne ciste.
Anomalije korenova
Anomalije korenova delimo na anomalije:
1. Broja (prekobrojni ili nedostaju)

2. Veličine (smanjen - hipoplastičan, patuljast ili uvećan - rizomegalija)
3. Oblika (oštrougaona angulacija - dilaceracija)
4. Građe (hipercementoza, gleđne perle)
5. Spoja (konkrescencija)
Prekobrojni korenovi podrazumevaju veći broj korenova nego što je to uobičajeno (onoga što se javlja
preko 75% slučajeva). Mogu se videti na bilo kom zubu ali najčešće se javlja na sekutićima i premolarima
i molarima donje vilice. Problem kod prekobrojnih zuba je otežana endodontska terapija i ekstrakcija
zuba.
Hipoplazija i rizomegalija se ne mogu klinički uočiti već isključivo radiografijom. Asimptomatkse su i

najčešće se oktrivaju slučajno prilikom snimanja zuba iz nekog drugog razloga. Diferencijalna dijagnoza
hipoplazije korena podrazumeva spoljašnju resorpciju korena zuba ili hiperparatireoidizam.
Anomalije oblika zuba su česte. Dilaceracija predstavlja oštrougaonu zakrivljenost korena zuba. Trauma
manjeg stepena ciste, odontogeni tumori su fakotri koji mogu izazvati dilaceraciju, ali najčešće je
dilaceracija slučajan nalaz. Često su ovi zubi impaktirani. Najčeše se dilaceracija sreće kod premolara
gornje vilice. Nekada dilaceracija zbog položaja može na snimku dati izgled kratkog korena jer dolazi do
sumacije i superpozicije. U takvim slučajevima treba promeniti nagibni i sagitalni ugao.
41
Anomalije broja zuba
Anomalije broja zuba mogu se ispoljiti u vidu anodoncije(odsustvo svih zuba), hipodoncije(manjak zuba)
i hiperdoncije (veći broj zuba).
Anodoncija može biti prava ili lažna. Lažna se javlja kada postoji zametak koji se nije razvio i nije iznikao.
Prava anodoncija se retko viđa i podrazumeva nedostatak svih mlečnih i stalnih zuba. Parcijalna
anodoncija podrazumeva da više zuba nedostaje. Parcijalna anodoncija, hipodoncija i hiperdoncija
najčešće se sreću kod oboljenja koja se nazivaju ektodermalne displazije. Kod ovih bolesti postoji
poremećaj u razvoju i diferenciranju tkiva ektodermalnog porekla. Najčešće se ove bolesti nasleđuju
autozomno dominantno, ređe recesivno. Ektodermalna displazija zahvata kosu, zube, znojne žlezde,
pljuvačne žlezde, kosti neurokranijuma i viscerokranijuma, prste itd... pljuvačne žleze su atrofične i ima
ih manje što rezultira kserostomijom, a atrofija i manji broj znojnih žlezda dovodi do anhidorze. Za
mandibulu je čest nalaz prognacije i tipična je protruzija frontalne kosti i nesrastanje frontalnih sutura.
Da bismo nešto proglasili sindromom neophodno je da budu prisutne barem dve komponente. Tako
kombinacijom različitih poremećaja nastaje veliki broj sindroma ektodermalne displazije. Pored toga što
je kod ovih poremećaja prisutan manji broj zuba oni su nepravilnog oblika pa tako osim anomalije broja
postoji i anomalija oblika zuba.
Hipodoncija je pojam koji označava da fali jedan ili dva zuba, a oligodoncija znači da postoji nekoliko
zuba. Hipodoncija je mnogo češća u stlanoj u odnosu na mlečnu denticiju. Umnjaci se ne računaju jer
često nedostaju. Na lsedećem mestu su lateralni sekutići maksile, a potom drugi premolari maksile i
mandibule. U sustini najčešće nedostaju poslednji zubi iz svake grupe zuba. Dijagnoza se postavlja
anamnezom kliničkim pregledom i radiografskom potvrdom nedostatka zuba.
Hiperdoncija podrazumeva prekobrojne zube. Češće se sreću kod muškaraca. Mogu se javiti izolovano ili
mogu biti multipli. Mogu se javiti u obe denticije, ali češće u stalnoj. Prekobrojni zubi se klasifikuju
prema položaju. Obično su i promenjenog oblika i manji su u odnosu na zub kojem odgovaraju. Uzrok
nastanka prekobrojnih zuba je višak zametaka. Prekobrojni zubi se javljaju i u sklopu sindorma. To su
obično neiznikli impaktirani zubi. Najvažniji od ovih sindroma su cleido-cranial-na displazija o Gardner-ov
sindrom.
Cleido-cranial-na displazija se nasleđuje autozomno dominantno a može nastati i de novo mutacijom. U

osnovi bolesti se nalazi problem diferencijeacije osteoblaasta.karakteristično dolazi do hipoplazije ili
potpunog izostanka klavikula i pojave prekobrojnih zuba. Odloženo je srastanje male i velike fontanele,
kao i osifikacija cevastih i poljosnatih kostiju. Klinički je uočljiva prognacija mandibule, a maksila je mala,
nerazvijena, prisutni su prekobrojni impaktirani zubi. Zbog ovih poremećaja u rastu i razvoju kostiju
preopterećene kosti se krive, zglobovi su hipermobilni, a smena denticije kasni.
Gradner-ov sindrom predstavlja familijarnu adenomatoznu polipozu. Pored multiplih polipa u kolonu
(prekancerozna lezija) ovi pacijenti imaju tumore i benigne i maligne i van GITa (osteomi, fibromi,
karcinom štitaste žlezde, jetre i adenokarcinom bubrega). Tkaođe se nasleđuje autozomno dominantno.
I u sklopu ovog sindroma javlja se hiperdoncija sa drugim anomalijama zuba i dento-maksilofacijalne
regije.
42
Prekobrojni zubi na tipičnim mestima imaju specifičan naziv:
1. Mesiodens (prekoborjni gornji centralni sekutić)-obično je asimptomatski ali se može

komplikovati folikularnom cistom
2. Paramolar (prekoborjni molar)-nalazi se pored zubnog niza pored molara palatinalno ili bukalno;
mogu remetiti okluziju i nicanje zuba
3. Distomolar (prekobrojni molar)-disto dens- nalazi se u zubnom nizu iza umanjaka i uglavnom su
mikrodonti
Anomalije veličine
Kod ovih anomalija zubi mogu biti stvarno manji ili veći ili lažno manji ili veći. Prava makrodoncija postoji
kod pituitarnog gigantizma (tumori hipofize koji sekretuju hormon rasta). Tada ne rastu samo zubi već i
kosti. Svi zubi su uvećani. Češća je pojedinačna makrodoncija. Makrodonciju treba diferencirati od fuzije.
Viđa se i kada hipertrofiše jedna polovina lica (hemifacijalna hipertrofija), ali se viđa i kada postoji lokalni
faktor koji indukuje rast nekjog zuba (hemangiom koji vrši bolju vaskularizaciju te regije vilice). Najčešće
se javlja kod centralnih sekutića, potom očnjaka i umnjaka. Da bismo postavili idjagnozu moramo
uporediti zube. Mikordoncija može takođe biti generalizovana ili izolovana. Generalizovana se javlja
takođe kod tumora hipofize sa smanjenim lučenjem STH. Izolovana mikorodncija je češća. Obično su
prekobrojni zubi mikrodonti.najčešće su mikrodonti lateralni gornji sekutići i umnjaci.
Anomalije položaja
Može se javiti kao:
1. Ektopija
2. Transpozicija
3. Impakcija
4. Inkluzija
Ektopija podrazumeva da je zub iznikao van zubnog niza, odnosno na mestu na kojem se normalno ne
nalazi. Može biti normalan ili manjih dimenzija. Postoje dva predilekciona mesta jedno za gornju jedno
za donju vilicu. U donjoj vilici predilekciono mesto za ektopiju je ramus, a u gornjoj je tuber maxillae ali
se može naći i u maksilarnom sinusu (obično je praćen sinuzitisom).
Transpozicija podrazumeva da su zdravi zubi samo zamenili mesta. Sreće se samo kod zuba stalne
denticije. Najčešće mesta menjaju premolar i očnjak ili lateralni sekutić i očnjak. Može biti udružena i sa
drugim anomalijama (prekobrojan zub).
43
Impakcija i inkluzija podrazumeva da zubi nisu iznikli. Impakcija se odnosi na umnjake, a inkluzija na
očnjake. Impaktiran zub zbog traume krvarenja , zračenja nema eruptivnu snagu, dok kod inkluzije zub
može delom iznići ali postoji stvarna prepreka u nicanju.
Poremećaji građe
Najznačajnije anomalije su Amelogenesis imperfecta (poremećaj u građi i diferenciranju gleđi) i

Dentinogenesis imperfecta (poremećaj u građi i diferenciranju dentina), displazije cementa, gleđne
perle, pulpoliti.
Amelogenesis imperfecta
Prisutan je poremećaj u građi i diferencijaciji gelđi odnosno postoji neadekvatan proteinski matriks.
Češće zahvata stalnu denticiju. Uslovljena je genskim mutacijama i postoje 3 tipa
1. Hipoplastična - stvorila se manja količina gleđi,koja je odgovarajuće građe ali je tanja; dnetin i
pulpa nisu zahvaćeni, neodstaje kontakt između zuba
2. Hipomaturaciona - gleđ je dovoljno debela i kalcifikovana ali belančevine matriksa nisu zrele i
ovakva gleđ je mekana i podložna mehaničkim uticajima i vrlo brzo se troši; pri erupciji su
normalni ali se vrlo brzo troši gleđ
3. Hipokalcifikovana - normalan proteinski matriks, inicijalno je normalna i debiljina gleđi ali je
kalcifikacija smanjena; na radiografiji su zubi zaravnjeni
Gleđne perle su fokalni poremećaji u građi, odnosno ektopija gleđi. Obično nema većeg značaja. Obično
su lokalizovane na gleđno cementnom spoju ili na korenu u predelu bifurkacije korena. Diferencijalna
dijagnoza je dentalni kalkulus.
Pulpoliti predstavaljaju tvrdo zubno tkivo u pulpi. Nazivaju se i dentikli. Mogu se javiti u sklopu Elers
Danslovog sindroma kada zahvata veliki broj zuba. Cešće se javlja sporadično, obično zbog termičkog
nadražaja ili infekcije. Najčešće se javljaju kod mladih osoba , po završenoj diferencijaciji zuba. Prema
lokalizaciji se dele na adherentne koji se nalaze u pulpi ali su jednim delom zakačeni za dentin i na
slobond ekoji se nalaze slobodni u pulpi.
44
Razvojne ciste
Ciste su šupljine ispunjene tečnošću, pri čemu se zid ciste sastoji od vezivnog tkiva i ima epitel koji
ograničava šupljinu. Epitel može biti različitog tipa, ali u slučaju odontogenih cisti, prisutan je pločasto
slojeviti epitel. Jedino epitel keratociste ima sposobnost keratinizacije. Postoje i psudo ciste koje ne
poseduju epitel.
Ciste vilica mogu se podeliti na razvojne i inflamatorne ciste.
RAZVOJNE CISTE VILICA
Razvojne ciste vilica se najčešće formiraju oko vitalnog zuba. Periodontalna linija i lamina dura su
očuvane. Razvijaju se od epitelnih ostataka. Mogu poticati od epitela koji je porekla zuba i one koje su se
razvile iz epitela koji nije zubnog porekla. Na osnovu ovog kriterijuma podeljene su na odontogene i
neodontogene razvojne ciste.
Odontogene razvojne ciste se javljaju dosta češće od neodontogenih. U ovu grupu spadaju:
1. Gingivalna cista novorođenčadi javljaju se na tipičnim mestima, tj. u sluznici tvdog nepca na
medijalnoj liniji i nazivaju se Epštajnove perle, a ako se javljaju na sluznici alveolarnog grebena
nazivaju se Bohnova zrnca. Beličaste su boje. Spontano involuitaju i nemaju većeg ni kliničkog ni
radiološkog značaja
2. Gingivalne ciste odraslih su retke i javljaju se u srednjoj životnoj dobi ili senijumu. Češće se
javljaju u donjoj vilici i to najčešće oko očnjaka ili premolara. Najčešće zahvataju pripojnu gingivu
ali se mogu razviti i u predelu interdentalne gingive. Retko prelaze prečnik od 10mm,
fluktuirajuće su plavičaste su boje. Nastaju od ostataka dentalne lamine. Najčešće ne daje
nikakve radiološke znake, ali nekada mogu pritiskom erodirati spoljašnji korteks mandibule i
tada daje radiološku sliku. Kroz rasvetljenje se vidi spongiozna građa kosti. Ono što je diferencira
u odnosu na periodontitis jeste izgled kosti, visina kosti interdentalno, tj kod ovih cisti se javlja
zakrivljenje interdentalne septe koje se ne vidi kod inflamatornih procesa. Mogu praviti
udubljenje korteksa od spolja za razliku od promene koje kreće iz okoline zuba ili iz
unutrašnjosti kosti koja gde kompresija kosti potiče iz unutrašnjosti
3. Odontogene keratociste
4. Folikularne ciste
5. Glandularno-odontogene ciste
Odontogene keratociste su druge po učestalosti iz grupe odontogenih cisti (posle folikularnih), a treće u
odnosu na sve ciste vilice (radikularne su najčešće). Ranije su se nazivale keratocistični odontogeni
tumori. Podvrsta ove grupe cisti je primordijalna cista koja je po svojoj histološkoj građi identična
odontogenoj keratocisti ali se javlja u mlađoj populaciji. Javlja se u sklopu Gorlin-Goltzovog sindroma.
45
Ovaj sindrom karakterišu multiple keratociste vilica, nevusi bazalnih ćelija i bifidno rebro, intrakranijalne
kalcifikacije. Javlja se nekada i u sklopu čerubizma i tada se obično javljaju u sva 4 kvadranta, a mogu se
javiti i druge vilične ciste. Češće su kod muškog pola, rastu ekspanzivno i obično su asimptomatske. Bol
se javlja obično kada dostignu velike dimenzije jer tada dovode do istanjenja kompakte ili pritiskaju neki
nerv u okolini. U najvećem broju slučajeva ove ciste sa javljaju u mandibuli (2/3). Prekla je dentalne
lamine i obložena je pločastoslojevitim keratinizujućim epitelom koji ponekad može proliferisati u samu
šuplinu ciste. Retko mogu maligno alterisati.
Radiološka slika odontogenih keratocisti podrazumeva rasvetljenje oštro ograničeno sa debelim

sklerotičnim rubom , homogeno, unilokularno, ređe multilokularno, pa daje sliku koja se opisuje kao
mehurovi od sapunice (tada daje radiološku sliku koja je karakteristična za multicistični ameloblastom pa
se u tom slučaju radiološki ova dva patološka procesa ne mogu razlikovati). Tipično se javljaju u regiji
molara u mandibuli i u ramusu . kako raste obično prati uzdužnu osovinu mandibule zbog čega dugo
može biti bez simptoma. Najčešće se nalaze u bezuboj regiji. Svojim lokalnim agresivnim rastom može
atrofirati okolno spongioznu kost pri čemu se stiče utisak multilokularne ciste, ali je to u suštini jedna
cista sa septacijama koje zapravo predstavljaju zaostale trabekule. Nekada se može pomešati sa
folikularnom cistom. Keratociste su uglavnom solitarne i sporo rastu. Kada su zahvaćeni zubi najčešće
dovodi do dislokacije impaktiranog zuba, ređe do dislokacije izniklog zuba, a izuzetno retko do resorpcije
korenova susednih zuba.
1/3 keratocista je lokalizovana u maksili i to obično kod starijih ljudi. Manjih su dimenzija, ne recidiviraju
i sve su unilokularne. Za razliku od mandibularnih, maksilarne keratociste su češće lokalizovane u
prednjim segmentima vilice. U maksili vrlo često mogu prominirati u sinus sa ili bez posledičnog
sinuzitisa.
Folikularne ciste su najčešće ciste posle radikularnih cisti. Nazivaju se još i dentigerozne ili erupcione
ciste. Najčešće se na snimku uočava kao perikornealno rasvetljenje. Karakteristično je da ove ciste kreću
sa gleđno cementnog spoja. Folikularne ciste mogu biti:
1. Eruptivne
2. Cirkumferentne
3. Lateralne
4. Inflamirana folikularna cista (infekcija od mlečnog zuba iznad)
Smatra se da ove ciste nastaju od epitela gleđi i to tako što dolazi do akuulacije tečnosti između folikula i
krunice zuba. Uvećanje volumena ciste nastaje ili osmozom ili cističnom degeneracijom de novo
proliferisanih folikularnih ćelija. Javlja se najčešće kod maldih ljudi u drugoj deceniji života jer tada dolazi
do smene denticije. Javljaju se isključivo u stalnoj denticiji i to dvostruko češće kod muškaraca i u beloj
rasi (zato što su folikularne ciste povezane sa neizniklim zubima koji se mnogo češće javljaju kod bele
rase). Podjednako se javljaju u ove vilice i to na trećim molarima, pa na očnjacima i premolarima.
Javlja se kao homogeno rasvetljenje oštro ograničenog ruba. Često se upotrebljava naziv kortikovani rub.
Naziv nije ispravan. Porazumeva intenzivniju senku zuba što nema veze sa korteksom kosti niti sa
46
omotača ciste, već ima veze sa tangencijalnim efektom ili odbrambenom reakcijom tkiva koje se trudi
da ograniči cistu.
Ove ciste dosežu velike dimenzije (može ispuniti telo ili ramus), ekspandiraju korteks, gotovo uvek su
unilokularne, a ređe multilokularne kod kojih septe samo delimično formiraju šupljine jer lokule
predstavljaju izbočenja kosti ka lumenu nastala rastom ciste u kost. Zubi su sastavni deo ciste. Mogu
dovesti do razmicanja zuba ali i do resorpcije zuba u okolini.
Erupcione ciste su podvrsta folikularnih cista. Javlja se baš u periodu smene denticije. Nazivaju se još i
erupcionim hematomima.Tipična lokalizacija jesu prvi molari i centralni sekutići. Retko se javljaju kod
osoba starijih od 20 godina. Klinički su plavo-ljubičaste i ponekad mogu biti bolne. Na radiografiji se vidi
kao perikoronarna vrećica veća od 6mm i dovodi do istanjivanja, liziranja korteksa i otoka mekog tkiva.
Lateralna periodontalna cista je razvojna neinflamatorna cista koja se razvija na bočnoj strani korena
neizniklog zuba. Obično je lokalizovana u predelu između premolara u u mandibuli. Za razliku od drugih
iz ove grupe javlja se kod starije populacije. Vidi se kao oštro ograničeno ovalno ili kružno rasvetljenje.
Često se periferno vidi kondenzacija kosti. Malih su dimenzija i vrlo sporo rastu, a ukoliko dosegnu veće
dimenzije mogu razmicati zube. Ovakvu radiološku sliku retko mogu davati male keratociste (više
anteriorno-regija sekutića) ili osteoblastom.
Neodontogene razvojne ciste su ciste vilica koje ne potiču od odontogenog epitela.

Najznačajnije su:
1. Ciste incizalnog kanala (nazopalatinalne ciste)

2. Nazolabijalne ciste (nazoalveolarne ciste)
Ciste incizalnog kanala su ciste koje se još nazivaju i cistama nazopalatinalnog kanala, medijalna
palatinalna cista, fisuralna cista. Retke su ciste. Ne postoji dobna predilekcija. Postoje dve teorije o
nastanku i rastu ovih cisti. Neki kažu da se radi o retencionoj cisti pri čemu je došlo do nakupljanja
epitelnih ćelija koje formiraju šupljinu u kojoj je došlo do nakupljanja sekreta koji ne može dalje da otiče,
a drugi smatraju da zaostale epitelne ćelije enormno proliferišu, a zatim centralno postavljene ćelije
degenerišu zbog poremećene ishrane pri čemu se formira cistična šupljina. Klinički je često prisutan tvrdi
palatinalni otok ili ređe sublingvalni. Retko se javlja bol osim u slučaju kompresije nazopalatinalnog
nerva. Pacijenti često osećaju ukus slane tečnosti. Retko se može javiti sekundarna infekcija poreklom iz
nosne duplje.
Radiološki treba izdiferencirati da li je možda otvor incizalnog kanala veći pa to stvara utisak da se radi o
cisti. Smatra se da ukoliko je incizalni foramen 5-6mm širine i 7-10mm u antero-posteriornom pravcu (na
aksijalnom snimku) ne radi se o cisti već o većem incizalnom otovru. A ukoliko je ovaj antero-posteriorni
dijametar preko 14mm onda se radi o nazopalatinalnoj cisti. Susedni zubi su vitalni, koji u određenim
slučajevima mogu biti dislocirani. Ono što treba posmatrati je periodontalna linija i lamina dura
47
pogotovo na prednjim zubima. Na profilnoj radiografiji maksile ili profilnom kraniogramu nekad se može
videti rasvetljenje u predelu incizalnog otvora. U odnosu na to u kom pravcu cista raste dobijamo
različite radiološke slike Ukoliko cista raste centralno simetrično, i levo i desno, na aksijalnom snimku
dobijamo srcoliko rasvetljenje. Ukoliko cista raste ventralno i put alveolarnog nastavka maksile, tada se
javlja svetlina između korenova zuba, pri čemu može doći do razmicanja zuba, a ukoliko raste dorzalno
prema tvrdom nepcu dobija se ovalno rasvetljenje.
DDg nazopalatinalne ciste: keratocista, folikularna cista, ameloblastom , rascep nepca
Nazolabijalne ciste se nazivaju još nazoalveolarnim cistama ili globulomaksilarnim cistama. Nastaje
cističnom degeneracijom Hochstetter-ovog epitela (embrionalne ćelije) iz nižih delova nazolakrimalnog
kanala. U većini slučajeva epitel ciste je pseudoslojeviti tubularni. Ove ciste su retke. Javljaju se u
srednjoj životnoj dobi, češće kod žena. Ima tipičnu kliničku i radiološku sliku. Klinički se vidi deformacija
jedne polovine lica, nosnog krilca, deformacija same nozdrve, nazolabijalna brazda sa te strane je plića.
Nekada se može širiti intraoralno. Fluktuira na palpacij.
Na aksijalnom snimku maksile vidi se kao rasvetljenje koje nikad nije oštro ograničeno kao kod
odontogenih cisti, tako da se vidi diskretno smanjen intenzitet kosti u regiji koja odgovara nazolabijalnoj
cisti. Pošto se često umeće između zuba, dobija oblik obrnute kruške. Ova cista dovodi do istanjenja i
erozije alveolarne kosti. Retko može razmicati korenove lateralnog sekutića i očnjaka. Nekada kada ne
vidimo razliku između koštanog tkiva leve i desne maksile, može se uočiti pomeranje kortikalnih ivica
bočnih zidova nosne duplje, pa ako se uporedi leva i desna strana uočava se sa strane na kojoj se nalazi
cista veća distanca između apeksa zuba i ivice nosne duplje. Prisutan je i inverzni konveksitet poda nosne
duplje. Radi lakše dijagnostike može se ubrizgati kontrast.
INFLAMATORNE CISTE VILICA
Inflamatorne ciste vilica se formiraju oko zuba koji nije vitalan. Preiodontalna linija i lamina dura se u
predelu ciste ne prepoznaju. U ovu grupu spadaju radikularne i rezidualne ciste(perzistiraju nakon
ekstrakcije zuba sa radikularnom cistom). Prema lokalizaciji mogu biti apikalne i lateralne.
Radikularne ciste su najučestalije ciste vilica. Nastaju iz ostataka Malasezovih epitelnih ćelija u
periodontalnom ligamentu. Kada zapaljenski proces pulpe dovede do njene nekroze i stigne do apeksa,
on iritira epitelne ostatke i indukuje njihovu proliferaciju nako čega dolazi do njihove cistične
degeneracije (degenerišu ćelije u centru i stvara se cistična šupljina ispunjena tečnošću). Radikularne
ciste su inflamatorne ciste, ali ta inflamacija nije aktivna sve vreme, feć se u vezivnom omotaču smenjuju
faze aktivne inflamacije, mirovanja, faza latentnog zapaljenja i hronična faza. Najčešće suudružene sa
zubom koji nije vitalan. Javljaju se isključivo u stalnoj denticiji. Mogu se javiti u bilo kom životnom dobu,
ali najčešće u 3. 4. i 5. deceniji života. Radikularne ciste su prave ciste jer imaju vezivni omotač i epitelni
48
sloj porekla Malasezovih epitelnih ćelija. Najčešće se u lumenu nalaze manja ili veća količina braonkaste
tečnosti, a često su prisutni i kristali holesterola. Može se javiti na više zuba, ali je mnogo češće solitarna.
Radiografski se vidi oštro ograničeno rasvetljenje. U periodu latentne faze, faze mirovanja i faze
hroničnog zapaljenja rasvetljenje je oštro ograničeno i često ima sklerotični rub, a kada se akutizuje
sama infekcija, granice rasvetljenja se gube i postaju neoštre. Periodontalna linija i lamina dura su
prekinute. Obično se one prate do same ciste kada naglo nestaju (to ih razlikuje od razvojnih cisti). Apeks
zuba je u samoj cisti (ukoliko su u pitanju apikalne radikularne ciste).Najčešće su prisutne u frontalnoj
regiji i to češće u gornjoj nego u donjoj vilici.
Rezidualne ciste su zaostale nakon ekstrakcije zuba. Ne smatraju se jatrogenim. Epitel je isti kaoi kod
radikularne, ali u najvećem broju slučajeva ima blaži tok od radikularne ciste jer je sam uzrok infekcije
otklonjen. Ne doseže velike razmere. Epitel atrofira i dominira vezivni omotač. Najčešće nema akutnih
znakova zapaljenja, ali u određenom broju slučajeva može doći do infekcije preko korenskog kanala
susednog zuba, preko parodotntalnog džepa, hematogeno ili preko inficirane sluznice. Tada može dostići
veće dimenzije i tada gubi sklerotični rub i oštru demarkaciju u odnosu na okolinu.
DDg: granulom, cementno-osealna displazija (iako posotji anamneza o ekstrahovanom zubu)
Pseudo ciste
Pseudo ciste su šupljine čiji zid čini vezivni omotač, dok epitelni sloj nedostaje. Unutarašnjost je
ispunjena tečnošću koja može biti različita (krv, hemolizirana krv, nisko viskozna žuto-braon tečnost).
Radiološka slika je ista kao i kod pravih cisti u kostima, a to je rasvetljenje, oštro ograničeno. Pokazuju
znake ekspanzivnog rasta. Najznačajnije dve koštane pseudo ciste su:
1. Aneurizmatska koštana cista

2. Solitarna koštana cista
Aneurizmatska koštana cista je pseudo cista koja se nekada nazivala progresivni koštani kavitet
(šupčjina u kosti koja se brzo uvećava). Češće se javlja kod žena ispod 30 godina. Javlja se podjednako u
obe vilice i to u molarnoj regiji. U ostatku skeleta predilekciona mesta su tela kičmenih pršljenova i
metafize dugih cevastih kostiju. Uzrok nastanka su hemodinamski poremećaji (okluzija neke vene,
stvaranje arterio-venske fistule). Mogu nastati spontano de nuovo ili na mestu gde već postoji neko
oboljenje kao što je gigantocelularni granulom ili osteosarkom. Zbog brzog i ekspanzivnog rasta klinički
daju značajne deformitete na vilicama. Otok je tvrd. Koža iznad otoka može biti toplija. Ako se proširi u
alveolarni nastavak maksile ili mandibule može dovesti do poremećaja okluzije. Na radiološkom snimku
se može videti kao unilokularno ili multi lokularno rasvetljenje. Kada se javi kao multilokularno
rasvetljenje daje sliku mehurova sapunice. Rasvetljenje je ovalno ili vretensato, oštro ograničeno, vrlo je
agresivnog rasta, brzo se uvećava zbog čega dovodi do razlistavanja i istanjenja korteksa pri čemu je kost
49
i polovina lica deformisana. Dovodi i do razmicanja zuba i resorpcije korenova. Radiografkse metode
koje se koriste su ili PA kraniogram, profilna radiografija ili OPT. Ove metode mogu potcenjivati veličinu
ovih cisti, pa se zato za preciznu evaluaciju koristi kompjuterizovana tomografija (CT). CT služi ne samo
za utvrđivanje veličine, već i da se utvrdi da li se radi baš o aneurizmatskoj koštanoj cisti ili možda o
hemangiomu ili arterio-venskoj malformaciji.
Solitarna koštana cista je pseudo cista koja se nekada nazivala traumatsko-hemoragična cista. Nema
polnu predilekciju. Češće se javlja u donjoj vilici, pri čemu su bradni deo i telo mandibule najčešće
lokalizacije. Uzrok je isti kao i kod aneurizmatske koštane ciste, odnosno hemodinamski poremećaji. Dve
su teorije nastanka. Prva je da je došlo do krvarenja u spongiozi, a potom do likvefakcije. Druga teorija je
da su neke nediferentovane pluripotentne ćelije zaostale, pa one stvaraju sinovijalnu tečnost.
Karakteristika koja je odvaja od aneurizmatske koštane ciste je da su ove ciste asimptomatske.
Rasvetljenje je sa sklerotičnim granicama. Mogu biti lobulirane konture. Širi se duž osovine kosti. Nema
znakova ekspanzivnog rasta. Retko razmiče zube i retko dovodi do rizalize.
50
Inflamatorne lezije vilica
U inflamatorne lezije vilica se ubrajaju periodontitis i osteomijelitis.
Periodontitis
Periodontitis je periapikalna zapaljenska lezija. Prema toku se može podeliti na:
1. Akutni
2. Perakutni
3. Subakutni
4. Hronični
Prema tome da li je došlo do gnojenja ili ne, može biti:
1. Apsces- lokalizovana gnojna infekcija koja nastaje kada dođe do nekroze tkiva, kolikvacije; glavni
sastojak gnoja čine leukociti, a tu su još i nekrotično tkivo i mikroorganizmi
2. Granulom- takođe nastaje nekrozom ali umesto gnoja na mestu nekrotičnog tkiva formira se
granulaciono tkivo koje nema istu funkciju kao primarno tkivo; vremenom granulom može
evoluirati u radikularnu cistu
Infektivni agens dospeva u predeo periodoncijuma ili preko kanala korena zuba, gingivalnog sulkusa,
jatrogeno prilikom endodontskog tretmana ili nakon ekstrakcije. Najčešće infekcija dospeva preko
kanala korena zuba i to tako što se prvo formira karijes koji prolazi kroz svoje stadijume od površinskog,
media, dubokog i komplikovanog kada dolazi do zahvatanja pulpe i njene inflamacije, potom pulpa
postaje nekrotična i tada se infektivni agens širi preko foramena vrha korena zuba ka periodoncijumu i
dovodi do periapikalnog zapaljenja. Ovaj proces može od samog početka da ima akutan tok, a može biti i
hroničan. Takođe akutni proces može postati hroničan, ukoliko je lokalna otpornost organizma dobra
kao i opšti imunitet. Sa druge strane može doći do akutizacije hroničnog zapaljenja kod dijabetičara,
hipovaskularizacije, kod izražene ateroskleroze, kod poremećaja koji kompromituju lokalni i opšti
imunitet. Bilo da je reč o akutnnoj ili hroničnoj inflamaciji ona se može proširiti na okolnu kost i zahvatiti
i kostnu srž kada se razvija osteomijelitis koji predstavlja viši stepen zapaljenja i koštane destrukcije.
Sve zapaljenske lezije u vilicama imaju radiografski latentni period, jer je potrebno neko vreme da se
infekcija u kosti radiografski ispolji. Klinički ovaj latentni period ne postoji.
Radiografski periapikalne lezije se mogu ispoljiti kao:
1. Rasvetljenje - rareficirajući osteitis (zapaljenje koštanog tkiva bez značajnije nekroze kosti, a
naziva se još i inflamatorna atrofija kosti)
2. Zasenčenje - sklerozirajući osteitis (podrazumeva prekomerno stvaranje kosti i to predstavlja
mehanizam odbrane kosti od inflamacije; nekroza kosti nije prisutna)
51
Radiološka slika može biti nespecifična, odnosno ista za različite patološke procese i zato je bitno
kombinovati je sa anamnezom, kliničkim pregledom, laboratorijom.
Lezije koje se prikazuju kao rasvetljenje
1. Apikalni periodontitis (pericementitis) predstvalja je zapaljenje koje može davati sličnu

radiološku sliku kao i traumatski pericementitis, ali klinički kod akutnog periodontitisa postoji
umeren bol i osetljivost na perkusiju. Na retroalveolarnom snimku se vidi kao polumesečasto
rasvetljenje (polumesečasto proširenje periodontalne linije) oko vrha korena zuba pri čemu je
lamina dura očuvana.
2. Hronični periodontitis (osteitis) je zapaljenski proces koji se na retroalveolarnom snimku
ispoljava kao i akutni proces, tj. kao polumesečasto rasvetljenje (polumesečasto proširenje
periodontalne linije), ali je lamina dura destruirana. Klinički su prisutni minimalni simptomi.
3. Apsces (apscedirajući periodontitis) je lokalizovano zapaljenje sa nekrozom i kolikvacijom tkiva
(stvara se gnoj). Klinička slika je izražena (značajan bol, povišena temperatura). Na
retroalveolarnom snimku takođe je prisutno rasvetljenje, s tim da je došlo do nekroze
periapikalnog tkiva. Zbog toga što nema oštre granice priutna je diskretna osteoporoza (nema
reacije okolnog tkiva).
4. Rareficirajući osteitis je zapaljenje zahvata i okolnu kost van periodontalnog ligamenta.
Predstvalja niži stepen osteomijelitisa. Klinički slika je izražena. Radiološki se vidi rasvetljenje
većih dimenzija, jer zahvata i okolnu kost. Najčešće je involviran ceo koren zuba. Uglavnom
nema oštre konture.
5. Periapikalni granulom je hronična forma periodontitisa. Slučajan je nalaz jer nema kliničkih
simptoma. Radiološki se prikazuje kao kružno rasvetljenje nad apeksom, oštrih granica do 10mm
u prečniku. Lamina dura je zbrisana. Ako se prati periodontalna linija i lamina dura one se u
predelu rasvetljenja završavaju pod pravim uglom. Granulom može evoluirati u radikularnu
cistu, pa može doći do njihovog mešanja na snimku, ali granulom je uvek manjih dimenzija u
odnosu na cistu. Histološki se granulom razlikuje od radikularne ciste po tome što je ispunjen
vezivnim tkivom, a ne tečnošću kao kod ciste. Takođe zid granuloma čini vezivno tkivo, dok cista
po definiciji mora da poseduje epitelni sloj. Klinički su i granulom i cista asimptomatski.
Diferencijalna dijagnoza podrazumeva i cemento-osealnu displaziju, ali kod nje je zub zdrav.
Lezije koje se prikazuju kao zasenčenje
1. Sklerozirajući osteitis podrazumeva sklerotičnu kost oko vrha korena zuba ili nekog drugog dela
korena zuba. Ne daje nikakve simptome. Periodontalna linija je proširena i stapa se sa okolnom
sklerotičnom kosti. Manjih je dimenzija od fokalnog sklerozirajućeg osteomijelitisa. Kod
dugotrajnih periapikalnih lezija dolazi do reakcije samog zuba što se manifestuje inflamatornom
hipercementozom, a može doći i do rizalize.
2. Osteomijelitis
52
Osteomijelitis
Osteomijelitis je zapaljenje kosti i kostne srži. Deli se na:
1. Specifični osteomijelitis podrazumeva tuberkulozni i luetični osteomijelitis. Oni daju specifičnu i

kliničku i radiološku sliku, a i terapija im je specifična, a prognoza drugačija.
2. Nespecifični osteomijelitis je zapaljenje čije su klinička slika, radiološka slika, terapija i prognoza
isti, nezavisno od toga koji je mikroorganizam ga je izazvao. Ovaj oblik osteomijelitisa ukoliko je
lokalizovan u vilicama po pravilu je odontogenog porekla.
Purulentni (piogeni, supuracioni) osteomijelitis je infektivno zapaljenje koje počinje u kostnoj srži, a
potom se širi preko medularnih kanala u svim pravcima i zahvata ostale delove kosti (spongiozu,
kompaktu, periost). Najčešći izazivači osteomijelitisa su iz grupe Staphylococcus i Streptococcus. Ovo
zapaljenje ima afinitet za određene delove skeleta.
Pre nego što se pristupi radiografisanju neophodno je uzeti anamnezu, obaviti klinički pregled, sprovesti
laboratorijske analize i tek onda pristupiti radiografisanju. Radiološka slika je često vrlo specifična. U
evaluaciji osteomijelitisa pored radiografije koriste se i scintigrafija koja je senzitivnija od radiografije, ali
je manje specifična. Scintigrafija je metoda izbora za rano otkrivanje osteomijelitisa, a takođe i za
utvrđivanje da li je došlo do akutizacije hroničnog osteomijelitisa. Ova metoda zavisi od metabolizma
(radioobeleživač se vezuje tamo gde je metabollizam najaktivniji), pa se pre mogu uočiti promene u kosti
nego što je to slučaj sa radiografijom, jer je potrebno da dođe do promene barem 40-50% koštanog tkiva
da bi se promena videla kao rasvetljenje ili zasenčenje. Za scintigrafiju se koriste obeleženi leukociti kao
radioobeleživači kako bi mestu na kome se nalazi gnoj došlo do povećanog vezivanja radioobeleživača i
upravo na ovaj način se može povećati specifičnost ove metode. Pored ovih metoda koriste se i CT, MRI
(za rešavanje difernecijalne dijagnoze). MRI se koristi za uočavanje promena u mekom tkivu, pogotov
kad je data adekvatna terapija, ali rana ne zarasta kako treba što obično upućuje da se radi o prisustvu
nekog fistuloznog kanala koji nije primećen. MRI se ne sme raditi u u akutnoj fazi bolesti.
Putevi kojima može doći do infekcije su:
1. Hematogeni kada dolazi do bakterijemije ili sepse(ređe), a predilekciona mesta su zone bržeg
rasta kostiju, a to su metafize dugih cevastih kostiju (najčešće proksimalna metafiza tibije i
distalna metafiza femura). Iz tog razloga je hematogeni put infekcije najčešći kod osoba u
periodu rasta.
2. Per continuitatem podrazumeva prenošenje infekcije iz same okoline. Javlja se u
dentomaksilofacijalnoj patologiji, kao komplikacija otvorenih ili zatvorenih fraktura, posle
operacija u oralnoj i maksilofacijalnoj hirurgiji,
Osteomijelitis može nastati i kao komplikacijanekroze kosti, odnosno nakon nekroze koja je indukovana
zračnom terapijom (osteoradionekroza) ili nekrozom koja je indukovana parenteralnom primenom
53
lekova kada nastaje aseptična osteonekroza. Osteomijelitis se nešto češće sreće kod dijabetičara i
paraplegičara.
Patogeneza osteomijelitisa
Kada mikroorganizmi stignu do ciljnog tkiva, dolazi do formiranja edema koji povećava pritisak unutar
koštanog tkiva, menja se pH (snižava se) zbog metabolizma mikroorganizama, remeti se vaskularizacija,
a potom dolazi do nekroze kosti, pri čemu se formiraju sekvestri (mrtvi delovi kosti). Ukoliko je
zahvaćena spongioza, sekvestri su mali i može doći do njihove autolize zahvaljujući dejstvu makrofaga. U
slučaju da je inflamatornim procesom zahvaćena kompakta, sekvestri su većih dimenzija i ne mogu biti
autolizirani, već perzistiraju u kosti kao strana tela. Dalje se zapaljenje širi duž koštanih kanala, probija
kompaktu, kortikalis, stiže do periosta ge se akumulira gnoj(faza stvaranja subperiostalnog apscesa), a
potom dolazi i do probijanja periosta. Tokom celog razvoja osteomijelitisa dolazi do septičnih tromboza
u krvnim sudovima.
Faktori rizika koji doprinose nastanku osteomijelitisa su:
1. Životna dob pacijenta (hematogeni osteomijelitis je najčešći kod dece kada se razvijaju kosti, a
kod starijih se češće javljaju sekundarni osteomijelitisi dentogenog porekla u slučaju lokalizacije
u kostima vilica).
2. Poremećaji imuniteta - AIDS ili poremećaji imuniteta izazvani imunosupresivnom terapijom kao
što je slučaj sa pacijentima kojima je transplantiran neki organ i koji su zbog toga na doživotnoj
imunosupresivnoj terapiji, pa se tako pre transplantacije moraju sanirati sva potencijalna žarišta
infekcija pa tako i ona koja se nalaze u okviru maksilofacijalne regije.
3. Dijabetes
4. Bolesti zavisnosti, alkoholizam, pušenje - dovode do promena na krvnim sudovima i tako
smanjuju otpornost organizma
5. Citostatici - dovode do većih stepena periapikalnih inflamacija i osteomijelitisa
6. Hemioterapija - supresija limfocita i to pre svega T-ćelijskog odgovora
U dentomaksilofacijalnoj regiji predilekciono mesto za nastanak osteomijeltiisa je mandibula jer je

slabije vaskularizovana od maksile.
Osteomijelitis prolazi kroz 4 osnovne faze, a to su:
1. Akutna faza se klinički ispoljava u vidu sevajućeg bola u vilici, otoka, povišene temperature.
Traje 1 do 3 nedelje, a radiografski nalaz kasni 1 do 2 nedelje. Radiološka slika podrazumeva
osteoporozu i blagu koštanu atrofiju.
2. Subakutna faza je destruktivna faza, tj. osteolitična faza kada dolazi do nekroze manjih ili većih
delova koštanog tkiva (formiranje sekvestara). Skvestri u spongiozi se izuzetno retko viđaju, dok
se oni porekla kompakte često sreću i mogu biti okruženi gnojem i granulacionim tkivom.
Granica između kompakte i spongioze se gubi, pa ih ne možemo razlikovati. Nekada se vidi i otok
mekog tkiva. U ovoj fazi kako zapaljenje napreduje, tako dolazi do stanjivanja kosti, njenog
razlistavanja i potom do prekida same kosti. Radiografski se uočava prekid kompakte, kortikalisa,
54
dok se prekid periosta ne vidi jer je radiološki periost nevidljiv (indirektan znak koji upućuje na to
da je došlo do prekida periosta je prekid kompakte jer kada je ona prekinuta i periost je
prekinut). U ovoj fazi se formiraju fistule koje predstavljaju patološku komunikaciju između dva
prostora. Mogu biti spoljašnje, unutrašnje i kombinovane. Preko fistule se drenira gnoj iz samog
žarišta zapaljenja. Radiografski fistule se teško uočavaju, ali njih obično sam pacijent primeti
kada pritiska predeo zapaljenog tkiva jer se u tom trenutku cedi gnoj.
3. Hronična faza može trajati dugo i to mesecima, godinama. To zavisi od antibiotske terapije,
odnosno od toga da li je ona adekvatna. Ukoliko je prisutna sekvestracija, nekrotična kost se
mora ukloniti, jer se sekvestar ponaša kao strano telo. Paradoksalno je to što sekvestri na
snimku izgledaju kao normalna ili hipermineralizovana kost, a ustvari se radi o nekrotičnoj kosti,
a razlog tome je smrt osteoblasta i obustavljanje metabolizma. Takođe se mogu uočiti i znaci
odbrane kosti, što predstavlja početak četvrte faze. Nekada se ova nekrotična kost okružena
svetlinom granulacionog tkiva koje je nastalo kao odgovor na zapaljenski proces naziva mumija u
sarkofagu gde je mumija nekrotična kost, a sarkofag granulaciono tkivo koje je okružuje. Sve ove
faze nisu strogo odvojene, mogu se preplitati. Često se uočavaju i znaci periostalne apozicije
kosti.
4. Reparatorna faza nastaje kada kost teži da nadomesti defekte koji su nastali tokom zapaljenja. U
ovoj fazi se javlja i endostalna skleroza i periostalna apozicija. Defekti se popunjavaju tkivom, a
kost ostaje trajno izmenjene građe i oblika, i jako dugo se može na snimku videti mesto gde je
bio prisutan osteomijelitis (i posle 20 godina defekt se vidi). Ove preomene se ogledaju u tome
što je prisutna valovitost granica ivice brade, diskontinuitet kortikalisa jer na mestu gde je
periost prekinut, a na mestima gde su razoreni krvni sudovi zaduženi za ishranu i reparaciju tog
određenog dela kosti perzistiraju trajni defekti.
Sklerozirajući osteomijelitis
Sklerozirajući osteomijelitis je oboljenje koje je u patofiziološkom smislu istovetno sklerozirajućem

osteitisu. Jedina razlika je u zoni koja je zahvaćena ovim procesom. Sklerozirajući osteitis zahvata kost
oko zuba, dok sklerozirajući osteomijelitis zahvata širu zonu kosti. Može se podeliti na:
1. Primarno sklerozirajući kod koga je došlo do stvaranja novog koštanog tkiva, a klinička slika
izostaje. Često je slučajan nalaz.
2. Sekundarno sklerozirajući koji se javlja kod neizlečene infekcije kada akutna faza direktno
prelazi u hroničnu fazu, bez razvijanja subakutne faze. U tom slučaju dolazi do stvaranja
nove kosti dok je odsutna destrukcija kosti koja je karakteristična za subakutnu fazu bolesti.
Takođe može biti difuzni koji se javlja kod starijih (50, 60 godina) i fokalni (češći) koji se javlja kod mladih
oko 20 godina. Predilekciono mesto je mandibula. Klinička simptomi su minimalni ili neodstaju.
Radiološka slika podrazumeva prisustvo oblačaste skleroze, odnosno cotton wool skleroze tkiva, što
predstavlja prisustvo skleroze u spongiozi koja je se na snimku vidi kao oštro ograničena senka
nepravilnog oblika, mestimično posuta rasvetljenjima.
55
Fokalna forma je češća, javlja se kod malđih, a predilekciono mesto je mandibula (premolarna i molarna
regija). Hronična forma traje više od godinu dana i naziva se periapikalni sklerozirajući osteitis. Nema
nekroze, sekvestracije, fistuliziranja. Po pravilu se javljaju se oko zuba sa periapikalnim rasvetljenjem ili u
predelu izvađenog zuba.
Difuzna forma se javlja kod starijih. predstavlja jedan hronični proces sa egzarcerbacijama . Ukoliko je
proces zahvatio čitavu širinu mandibule, može doći do periostalne reakcije, odnosno do periostalne
apozicije kosti zbog čega kost zadebljava (asimetrija lica). I u ovoj formi je klinička slika mirna. Radiološki
se uočavaju minimalne osteolitične zone praćene izrazitom sklerozom (cotton wool skleroza).
Diferencijalna dijagnoza sklerozirajućeg osteomijelitisa je Paget-ova bolest. Ova bolest je po mišljenju

mnogih autora forma hroničnog osteomijelitisa nebakterijskog porekla. Pretpostavlja se da je virusnog
porekla. Drugi naziv za ovu bolest je deformirajući osteomijelitis jer se zone rasvetljenja (bez nekroze)
smenjuju sa zonama koštanog odgovora (i endostalnog i periostalnog), pa su kosti izmenjene morfologije
i građe. Najčešće zahvata kosti u kojima postoji aktivna hematopoeza, a to su kosti lobanje, karličnog
pojasa, kičmenog stuba i na kraju duge cevaste kosti. Ono što je karakteristično za ovu bolest je da je
mnogo veća učestalost od pojave osteosarkoma u starijoj populaciji (jer se Padget-va bolest javlja kod
starijih) nego što je slučaj sa ljudima iste životne dobi koji nemaju ovu bolest. Osteosarkomi se inače
najčešće javljaju kod dece u periodu rasta kostiju. I difuzni sklerozirajući osteomijelitis i Padget-ova
bolest se javljaju kod starijih, mogu davati sliku oblačaste skleroze, ali kod difuznog sklerozirajućeg
osteomijelitisa ređe se javlja periostoza, dok je kod Pageta češća. Predilekciona mesta su ista
(mandibula). Scintigrafija sa Tc99m nije specifična, dok se obeleženi leukociti u fazi akutizacije vezuju
kod sklerozirajućeg osteomijelitisa, a kod Pageta ne.
Garre-ov osteomijelitis
Forma osteomijelitisa koja se javlja kod mladih osoba, bez kliničke slike. U DMF regiji javlja se u regiji
trećeg molara sa perikoronitisom. Izražena je i endostalna i periostalna skleroza. Endostalna skleroza
dovodi do brisanja granice između spongioze i kompakte, a takođe i do zahvatanja mandibularnog
kanala zbog čega se može javiti parestezija. Periostalna skleroza dovodi do deformacije oblika kosti.
Otok koji se može javiti je tvrd i nije bolan, nema supuracije, sekvestracije i fistulizacije. Ova forma se
javlja jer je broj i virulentnost mikroorganizama mali, a opšti i lokalni imunitet je očuvan.
56
Specifični oblici osteomijelitisa
U specifične oblike osteomijelititsa se ubrajaju:
1. Tubrekulozni osteomijelitis
2. Luetični osteomijelitis
Tuberkulozni osteomijelitis (osteoartikularna/koštanozglobna tuberkuloza)
Ova bolest može davati veliki broj različitih kliničkih i radioloških slika. Bacil tuberkuloze najčešće
primarno zahvata pluća, a potom se hematogeno širi u razna tkiva, među kojima je i kost. Smatra se da
se koštanozglobna tuberkuloza javlja kod 1/10 pacijenata sa plućnom tuberkulozom. Ređe se sreće
tuberkuloza urogenitalnog trakta, digestivne cevi, kože… ovaj oblik tuberkuloze nazivamo
koštanozglobnom jer je u 90% slučajeva lokalizovana na okrajcima kostiju i zahvata sam zglob (bilo da je
primarno lokalizovana na metafizi ili sinoviji zgloba). Jako retko se javlja vanzglobna tuberkuloza kostiju.
Zbog toga se često naziva i osteoartritis. Najčešće se viđa kod maldih osoba. Predisponirajući faktori su
hipovitaminoza, malnutricija,… Klinička slika nije upečatljiva. Obično se javljaju otoci u predelu tih
zglobova, ukučenost, slab bol. Iz tog razloga se dijagnostikuje kasno. Zbog kasne dijagnoze destruktivni
procesi u kosti i zglobu su značajni. Karakteristično je to da tuberkulozni osteomijelitis u odnosu na
nespecifični bakterijski osteomijelitis ne daje odbrambenu reakciju kosti (nema ni endostalne ni
periostalne skleroze). Za sekvestre se kaže da podsećaju na sitno iseckan duvan. Zbog zahvatanja zgloba
dolazi do fibroze i kasnije ankiloze samog zgloba što se manifestuje njegovom ukočenošću. Jedini
izuzetak kada tuberkuloza dovodi do periostalne reakcije je kada se javlja na kratkim cevastim kostima
(najčešće šake). Na osnovu toga da li dominira eksudacija ili proliferacija granulacionog tkiva,
koštanozglobnu tuberkulozu delimo na eksudativnu formu i proliferativnu (granulomatoznu) formu.
Najčešće je njena lokalizacija ivična, dok su centralne forme retke ali i one su ograničene na okrajke
kostiju. Predilekciono mesto su kičmeni pršljenovi i to prelazak torakalnog u lumbalni deo kičmenog
stuba (torakolumbalni predeo), a potom cervikalni deo. Intervertebralni prostor se briše, stapaju se
pršljenska tela i fomrira se grba (gibus). U akutnoj formi daje hladni apsces. Pridev hladan potiče od
činjenice da ne daje nikakvu kliničku sliku, odnosno ne javljaju se temepratura, bol, leukocitoza.
Tuberkuloza vilica je retka (javlja se u 1-2%). Ono što je karakteristično za tuberkulozu generalno je da
daje regionalnu limfadenopatiju, što je od velikog značaja kada je lokalizovana u vilicama, jer su limfni
čvorovi pristupačni kliničkom pregledu. Ovi uvećani limfni čvorovi na vratu su se nekada nazivali
šrkofulama jer ovi čvorovi često apscediraju i fistuliziraju na površini kože. Ukoliko dođe do fistuliziranja,
otvor samog fistuloznog kanala nije upaljen, crven i otečen kao kod nespecifičnog bakterijskog
osteomijelitisa, već je ljubičaste boje. Nema odbrambene reakcije kosti, stvara se hladni apsces. Kao i u
ostalim kostima, i u vilicama može biti centralni kada se nalazi unutar kosti ili osteoartikularni oblik. Kada
se vidi svetlina unutar kosti, bez deformacije oblika kosti (jer nije prisutna odbrambena reakcija kosti),
vrlo je sličan nalaz kao kod solitarne koštane ciste. Na OPTu se mogu uočiti kalcifikacije u limfnim
čvorovima tipa maline ili ljuske jajeta.
57
1
Luetični osteomijelitis
Uzročnik luesa, odnosno sifilisa je spiroheta Treponema Pallidum. Sifilis može biti urođeni
(kongenitalni) i stečeni. Stečeni sifilis prolazi kroz nekoliko stadijuma i to primarni, sekundarni,
tercijarni sifilis i neurosifilis (uznapredovali stadijum). Za stomatologiju je važan tercijarni sifilis i
kongenitalni sifilis. Treponema pallidum ima sposobnost da prođe placentu i tako zarazi plod, a
može se preneti na plod i prilikom samog porođaja. Kod ovog oblika javljaju se Hačinsonovi zubi
(centralni i lateralni sekutići imaju polumesečasti urez), deformiteti tvrdog nepca (gotsko nepce,
nespajanje tvrdog ili mekog nepca), maksila je hipoplastična, sa hipoplazijom nosnih kostiju
(sedlast nos) i širokim nasionom. Ovaj oblik se najčešće sreće u Africi i Aziji. Kod stečenog sifilisa
na kostima se viđaju koštani grnaulomi, ali nema gnojenja, fistulizacije, perisotalne reakcije.
Sifilitični granulomi se viđaju u tericjarnom stadijumu bolesti i to najčešće na kostima kalvarije u
vidu oštro ograničenih rasvetljenja koja su relativno homogena. Nema okolne skleroze kosti.
Diferencijalna dijagnoza kosti podrazumeva plazmocitom, solitarne metastaze.
Osteonekroza
Pod pojmom osteonekroze podrazumeva se nekroza koštanog tkiva bez infektivnog agensa (ne obuhvata
nekrotzu kosti izazvanu infekcijom,traumom). U osnovi ostoenekroze je problem u ishrani kost, odnosno
ishemija. Prema mehanizmu nastanka možemo je podeliti na:
1. Nekrozu kosti izazvanu radijacijom

2. Nekrozu kosti izazvanu parenteralnom primenom određenih medikamenata
3. Aseptičnu nekrozu
Osteoradionekroza je oblik ostoenekroze izazvan zračenjem. Ne smatra se jatrogenom jer se ne može

predvideti kako će svaki pacijent reagovati na zračnu terapiju malignih oboljenja. Za ovu bolest nema
lečenja, ostavlja velike defekte, može se koplikovati bakterijskom infekcijom. Jedino što se može uraditi
je prevencija bolesti (saniranje svih infekcija, dobra ishrana, oksigenacija tkiva).
MRONJ (medication-related osteonecrosis of the jaw) je oblik osteonekroze izazvan primenom

određenih medikamenata (npr. antireorptivni lekovi, bifosfonati). Ovi lekovi spadaju u grupu
antianigogenetskih lekova, pa se danas češće sreće jer se koristi u terapiji metastatske bolesti u kostima,
ali i kod ostoeporoze. Dobra stana ovih lekova je ta što oni dovode do poboljšane reparacije kosti
(glavna uloga), smanjuju procenat patoloških fraktura ,smanjuju bolove i hiperkalcemiju, ali zato dovode
do osteonekroze. Često fistulizira, ali ova fistula ne može da se zaleči 8 nedelja do 2 meseca. Češće se
sreće u mandibuli jer je ona slabije vaskularizovana. Da bismo isključili osteoradionekrozu neophodno je
58
iz anamneze uzeti podatak da li je pacijent nekada izlagan zaračenju. Brzo napreduje, ima perakutan tok,
zubi postaju mobilni i ispadaju. Lečenje ne postoji. Radiološki se vidi kao zona osteolize. Postoji
reparatorni odgovor kosti, odnosno periostoza. Takođe može se javiti i endostalna skleroza. Nalaz je
dosta simetričan.
Aseptična osteonekroza je primarno ishemična kao i ostali tipovi osteonekroze. Ova forma se tipično
javlja kod mladih osoba kod kojih kosti rastu, pa su predilekciona mesta zone rasta kostiju, odnosno
metafize i to pogotovo kosti koje su preopterećene. To znači da su najčešće lokalizovane na okrajcima
kostiju i svaka posebna lokalizacija na određenom okrajku nosi naziv po nekom autoru. U DMF regiji je
jako retka, a kad se javlja najčešće je lokalizovana na zglobnim okrajcima mandibule. Ponekad može biti
simetrična.
59
Odontogeni tumori
Odontogeni tumori su grupa tumora porekla zubnog tkiva. Podela je izvršena na osnovu tipa tkiva od
kojeg potiču, pa ih možemo u tom smislu podeliti na odontogene tumore:
1. Epitelnog (ektodermalnog) porekla - porekla gleđnog epitela ili dentalne lamine

2. Mezenhimnog (mezodermalnog) porekla - porekla fibroblasta i fibrocita, osteoblasta i
osteocita, hondrociti i endotelne ćelije
3. Mešovitog (ektomezenhimalnog) porekla
4. Porekla tkiva koja na indirektan način utiču na formiranje zubnog tkiva (neuroektodermalni
tumori porekla neuroblasta, švanovih ćelija, melanocita) - nisu u bukvalnom smislu odontogeni
tumori
Svi odontogeni tumori su benigni, sa retkim izuzecima. Maligni odontogeni tumori su:
1. Karcinomi (maligni tumori porekla epitela)- ameloblastični karcinom i maligni ameloblastom

2. Sarkomi (maligni tumori porekla mezenhima)-ameloblastični fibrosarkom
Klinička slika odontogenih tumora je nekarakteristična. Oni su uglavnom asimptomatski tumori. Retko
daju bol. Većina njih sporo raste. Ono što se najčešće može uočiti je otok i asimetrija lica. Dobar broj
odontogenih tumora ima pik incidence u drugoj denticiji života zbog smene denticije.Radiološka slika je
takođe uglavnom nespecifična. Većina ovih tumora je slabo vaskularizovana.
Odontogeni tumori epitelnog porekla
Najučestaliji predstavnici ove grupe su:
1. Ameloblastom (najčešći)
2. Kalcifikujući epitelni odontogeni tumor ima sličnu radiološku sliku kao kod ameloblastom samo
što daje kalcifikacije. Kao i ameloblastom nalazi se u oolini i povezan je sa impaktiranim zubom i
takođe oba tumora su litične lezije.
Ameloblastom
Ovaj odontogeni tumor čini 1/3 svih odontogenih tumora. Ima široku dobnu distribuciju. Javlja se počev
od druge decenije života pa sve do kraja šeste decenije života. Češći kod muškaraca. Potiče od
ameloblasta (nezrelih ćelija gleđnog epitela). Češće se javlja u mandibuli nego u maksili, a predilekciona
mesta u mandibuli su molarna regija i ramus mandibule, a ređe bradni deo. 1/5 ameloblastoma se javlja
u maksili. Ameloblastom je tumor koji sporo raste, ne daje bol, parestezije, neuralgije. Javlja se tvrd otok
60
koji dovodi do deformacije lica. Kada je malih dimenzija obično je slučajan nalaz. Postoje 3 osnovne
radiološke slike ameloblastoma: monocistični (unilokularni), multicistični (multilokularni) i saćasti
ameloblastom. Svi ovi ameloblastomi su litične lezije. Radiografska podela je napravljena prema tome da
li postoje i kave su pregrade koje seku rasvetljenje unutar kosti. Te pregrade ne potiču od tumorskog
tkiva, već od atrofičnog i dislociranog spongioznog koštanog tkiva koje je preostalo.
Unicistični ameloblastom je homogena svetlina koja je zahvaljujući svom sporom rastu oštro ograničena.
S obziorm da sporo raste dovodi do naduvavanja i deformisanja tog dela vilice. Poseduje sklerotičan rub.
Često ova forma, a i druge povlače zub za sobom.
Policistični ameloblastom se prikazuje u vidu mnogobrojnih svetlina, različite veličine međusobno

podeljenje tanjim (češće) ili debljim sklerotičnim linijama koje odgovaraju atrofiranoj kosti. Radiološka
slika je tipična i naziva se “soap bubble” ili mehurovi sapunice.
Komplikacije lokalno ekspanzivnog i destruktivnog rasta može ne samo stanjiti i razlistati, već i probiti
kompaktu. Kada se radiološki vidi prekid kompakte obično se može posumnjati da se radi o malignom
infiltrativnom procesu, jer retko koji benigni proces dovodi do prekida kontinuiteta kompakte. Svojim
rastom. Nekada može dovesti do rizalize.
Saćasti ameloblastom je redak. I ovaj oblik je multicističan, a rasvetljenja koja se javljajuj su uniformna i
polignoalna, dok su koštane septe mnogo deblje od klasičnog multicističnog ameloblastoma. Ova forma
ameloblastoma ne daje uočljive znake ekspanzivnog rasta, ne dovodi do dislokacije zuba, ali može
ukoliko je locirana u angulusu mandibule maskirati mandibularni kanal pa na osnovu radiografije reći da
li invadira kanal ili ga samo potiskuje što je češće.
Ameloblastom u maksili može svojim rastom zahvatiti sinuse, može dislocirati i istanjiti pod orbite, a
takođe i pod nosne duplje.
Dijagnostika zavisi od toga u kom segmentu vilica je lociran ovaj tumor. Za najčešću lokalizaciju u
posteriornim delovima mandibule metoda izbora je OPT koji se može kombinovati sa PA radiografijom
donje vilice. Možemo kod ovih metoda uočiti o kakvoj promeni se radi (litična,oštro ograničena,
sklerotičnog ruba ima li impaktiranih zuba ili ne, kranio-kaudalna ekstenzija i medio-lateralni promer).
Ukoliko je lokalizovan u prednjim segmentima mandibule potreban je intraoralni okluzalni radiogram, a
informacije na OPTu su manje senzitivne zbog efekata sumacije i superpozicije u tom regionu. Za
ameloblastome lokalizovane u gornjoj vilici OPT može biti inicijana metoda, ali CT je obavezan. CT se za
evaluaciju ameloblastoma koristi:
1. Ukoliko je ameloblastom lokalizovan u maksili CT je metoda izbora

2. Za preoperativno detaljnije procenjivanje granica
3. Detekciju perforacije korteksa kosti
4. Procenu mekotkivne invazije (sa kontrastom)
5. Za procenu odnosa tumora i okolnih anatomskih struktura
6. Za postoperativno praćenje (recidivi)
7. Kada se sumnja na malignitet i prisustvo metastaza
61
Ameloblastom se leči hirurški i neophodna je radikalna ekscizija tumora jer je ameloblastom, iako je
benigni tumor, sklon recidiviranju i to pogotovo multicistični (može se desiti i nakon više godina od
hirurškog uklanjanja tumora). Nekada se kod starijih pacijenata nakon ekstrakcije zuba (molara) može
javiti litična lezija, odnosno ameloblastom de nuovo koji se može pomešati sa rezidualnom cistom
ukoliko se ne zna razlog vađenja tog zuba. Statistički oni ameloblastomi koji recidiviraju, češće maligno
alterišu.
Diferencijalna dijagnoza ameloblastoma podrazumeva u slučaju unilokularnog ameloblastoma

keratocistu, folikularna cista. U slučaju policističnog ameloblastoma diferencijalna dijagnoza je
gigantocelularni tumor (sastoji se od velikih Langherhanosvih multijedarnih ćelija i daje istu sliku kao i
multicistični ameloblastoma), odontogeni miksom i fobrom.
Maligna forma se javlja u manje od 2% i ona može histološki biti benigni tumor ali u malom procentu
može dati udaljene metastaze (maligni ameloblastom), a pravi maaaligni tumor (ameloblastični
karcinom) koji pokazuje dediferencijaciju ćelija, veliki broj mitoza i od početka pokazuje spopsobnost
hematogenog metastaziranja.
Odontogeni tumori mezenhimnog porekla
U ovu grupu odontogenih tumora spadaju:
1. Odontogeni miksom
2. Cementoblastom/Cementom
3. Odontogeni fibrom
Odontogeni miksom
Odontogeni miksom je najčešći odontogeni tumor mezenhimnog porekla. Predilekciona mesta za razvoj
ovog tumora je mandibula i to premolarna i molarna regija, a potom angulus i ramus. Ovaj tumor
predstavlja litičnu leziju. Radiografski se vidi kao multilokularno (multicistično) rasvetljenje nepravilnih i
neoštrih granica, i za njega kažemo da na radiografiji izgleda kao pocepana ribarska mreža. Miksom
pokazuje brz, ekspanzivan, infiltrativan rast za razliku od ameloblastoma. Zbog infiltrativnog rasta
prožima i okolna meka tkiva. Mekane je konzistencije nije inkapsuliran i fiksiran je za podlogu. Za
procenu infiltracije mekog tkiva neophodan je MRI. Na CTu se vidi ekspanzija i istanjenje kortikalisa.
Često posle operacije daje recidive jer nema kapsulu pa se ne može odrediti tačna ekstenzija tumora.
Jako retko maligno alteriše u miksosarkom. Diferencijalna dijagnoza podrazumeva policistični (češće) ili
saćasti ameloblastom ili gigantocelularni granulom.
Cementoblastom/Cementom
Ovaj odontogeni tumor je porekla cementa. Pod pojmom cementoblastom podrazumvea se tumor
porekla cementoblasta (nezrelih ćelija), a pod pojmom cementom tumor porekla cementocita (zrele
ćelije).najčešće se javlja u drugoj deceniji života. Češće je zastupljen kod muškaraca i to u mandibuli u
62
premolarnoj i molarnoj regiji. Za diferencijalnu dijagnozu je važno da se on javlja na vitlanim zubima.
Ovaj redak tumor može davati bolne senzacije. Lokalizovan je periapikalno.u početnom stadijumu se
uočava samo rasvetljenje a potom dolazi do deponovanja cementa, a u razvijenom stadijumu daje senku
intenziteta cementa. Vrlo često ima pravilno prstenasto rasvetljenje koje je oštro ograničeno od okolne
kosti. Ovo rasvetljenje odgovara kapsuli, odnosno zoni rasta tumora. Može se komplikovati rizalizom, ali
se češće radi o superpoziciji (senka tumora se sabira sa senkom vrha korena zuba) i pseudo rizalizi. Često
dovodi do maskiranja mandibularnog kanala. Diferencijalnoa dijagnoza obuhvata:
1. Periapikalna displazija cementa je osnovna diferencijalna dijagnoza

cementoblastoma/cementoma ali je drugačija dobna distribucija i lokalizacija jer je periapikalna
displazija multipla periapikalna lezija
2. Hronični periodontitis
3. Kalcifikujući epitelni odontogeni tumor ali kalcifikacije obično nisu tako ujednačene kao kod
cementoma
4. Osifikujući fibrom
5. Hipercemetnoza koja se javlja kod Paget-ove bolesti ali se ona javlja na više zuba
Periapikalna displazija cementa se javlja kod starijih osoba (4 i 5 decenija) najčešće se javljla u predelu
prednjih zuba i to u donjoj vilici pre nego u gornjoj. Po pravilu je zahvaćeno više zuba u nizu. Češće se
sreće kod žena. Kao i cementoblastom i displazija cementa se javlja na vitalnim zubima. Ukoliko je većih
dimenzija naziva se cementoosealna displazija. Prolazi kroz nekoliko faza. Prva faza je faza periapikalne
fibroze koju vidimo kao svetlinu. U drugoj fazi dolazi do deponovanja kalcijuma u vidu tačkastih depoa
unutar svetlin. Na kraju dolazi do stapanja ovih kalcifikacija. Koren na kraju dobija maljičast oblik.
Odontogeni fibrom
Odontogeni fibrom je redak tumor mezenhimnog porekla. Javlja se u srednjem životnom dobu.
Predilekciono mesto je premolarna i molarna regija. Radiološka slika podrazumeva oštro ograničeno
rasvetljenje koje može sadržati septe i kalcifikacije. Izgrađen je od zrelog, diferentovanog, vezivnog tkiva.
Vezivno tkivo je hipovaskularizovano tako da ima tendenciju za taloženje soli kalcijuma (distrofične
kalcifikacije). Ove kalcifikacije se nazivaju pegastim kalcifikacijama. Ukoliko kalcifikacije nisu prisutne,
ovaj tumor se ne može diferencirati od ostalih osteolitičnih lezija vilica. Zavisno od dimenzija može
dovoditi do dislokacije zuba. Može biti unilokularan (Dif. Dg. unicistični ameloblastom ili odontogene
ciste), a može biti i multilokularni koji sadrži septacije (Dif. Dg. odontogeni miksom i gigantocelularni
granulom).
Odontogeni tumori mešovitog porekla
U ovu grupu odontogenih tumora spadaju:
1. Odontom (najčešći odontogeni tumor)

2. Ameloblastični fibrom
3. Ameloblastični fibro-odontom
63
Odontom
Odontom čini polovinu svih odontogenih tumora. Odontom je hamartom (nastaje od tkiva različitih
klicinih listova). Ektomezenhimnog je porekla. Javlja se u 1, 2 i 3 deceniji. Sadrži sva zubna tkiva. Potiče
od tkiva prekobrojnog neizniklog zuba ili od ostataka dentalne lamine (to su kompleksni odontomi
kojima je predilekciono mesto na kraju zubnog niza). Češće se javlja u donjoj vilici. Najčešće je prisutan
tokom smene denticije. Svojim rastom ne dozvoljava stalnom zubu da iznikne ili razmiče stalne ili mlečne
zube. Odontomi su samolimitirajući. Njihov rast prestaje po završeetku adolescentnog perioda.
Odontomi se mogu podeliti na:
1. Kompleksni
2. Compound - predilekcija za prednji deo mandibule, a potom maksile
Kompleksni odontom
Kompleksni odontom ima predilekciju za ramus mandbule, a potom za molarnu regiju. Predstavlja
nepravilnu i nehomogenu senku mineralizovanog zubnog tkiva. Nehomogena je jer između tih
zasenčenja postoje rasvetljenja koja odgovaraju nemineralizovanom zubnom tkivu. Svaki odontom je
oivičen prstenastim rasvetljenjem koje odgovara kapsuli odontoma. Ta kapsula predstavlja zonu rasta
odontoma. Na granici sa okolnom kosti postoji sklerotičan rub. Dovodi do impakcije zuba.
Diferencijalna dijagnoza kompleksnog odontoma je cemento-osealna displazija. Ono što ih razlikuje je

lokalizacija jer je cemento-osealna displazija lokalizovana obično u anteriornim predelima vilica, a
kompleksni odontom u posteriornim. Displazija cementa je često multipla periapikalna lezija, a senka je
manje intenzivna u odnosu na kompleksni odontom. Kompleksni odontom se javlja kod mladih a
dispalzija cementa kod oraslih. Kompleksni odontom je solitarna lezija (može biti bilateralna) i često se
javlja sa impaktiranim molarom.
Compound odontom
Compound odontom ima predilekciju za prednji deo mandibule, a potom maksile. On je duplo češći od
kompleksnog odontoma. Kod ovog oblika odontoma pored kalcifikacije postoji i određen stepen
diferencijacije. Oni su zapravo rudimentirani zubi i nazivaju se jos i dentikli. Po pravilu se javlja pored
krunica zuba i smatra se da su zameci prekobrojnih zuba nedovoljno razvijeni. Najčešće su to prekobrojni
očnjaci.
Diferencijalna dijagnoza najčešće ne postoji, ali nekada može da se pomeša sa prekobrojnim zubom.
Ono po čemu treba razlikovati compound odontom od prekobrojnog zuba je to što je prekobrojni zub
jedan, može postojati prstenasta svetlina, ali nema sklerotičnog ruba kosti. Kod compound odontoma
postoji više dentikala i jasno se vidi sklerotični rub. takođe compound odontom je obično lokalizovan
oko krunica zuba ili na gleđno-cementnom spoju.
64
Ameloblastični fibrom
Javlja se u prvoj deceniji života (9. godina pik). Najčešće se viđa u mandibuli u predelu molara.
Mešovitog je porekla. Vidi se kao unilokularno rasvetljenje, koju nazivamo šeširom jer se nalazi iznad
krunice zuba. Svojim rastom može potiskivati okolne zube i mandibularni kanal ili ga činiti nevidljivim.
Diferencijalna dijagnoza je folikularna cista, ali se ona javlja kasnije i polazi od gleđno-dentisnog spoja, a
ameloblastični fibrom leži na krunici zuba. Druga diferencijalna dijagnoza je unilokularni ameloblastom,
ali se i on retko javlja u prvoj deceniji života.
Ameloblastični fibro-odontom
Ovaj odontogeni tumor mešovitog porekla daje veoma intenzivnu senku. Radiografski se ne može
razlikovati u odnosu na kompleksni odontom. Ista je i dobna distribucija. Lokalizacija je takođe slična.
Javlja se češće u molarnoj regiji mandibule. Smatra se da potiče od impaktiranog zuba. Kao i kompleksni
odontom i ameloblastični fibro-odontom se vidi kao kompaktno zasenčenje sa okolnim haloom,
odnosno prstenastom svetlinom. Što je veći širi okolnu kost pomera ili maskira mandibularni kanal kao i
svi odontogeni tumori.
65
Koštani tumori
Koštani tumori kao i svi ostali tumori se dele na:
1. Primarne
a) Benigni
b) Semimaligni
c) Maligni
2. Sekundarne (metastaze)
Primarni koštani tumori mogu biti:
1. Porekla koštanog tkiva (osteom, osteoid osteom osteoblastom, osteosarkom)

2. Porekla hrskavice (enhondrom, hondroblastom, hondrosarkom)
3. Porekla fibroznog tkiva (neosifikujući fibrom, fibrosarkom kosti, dezmoplastični fibrom)
4. Retikuloendotelijalni (Ewing-ov sarkom, eozinofilni granulom, retikulocelularni sarkom)
5. Vaskularni (hemangiom, angiosarkom, aneurizmatska cista)
6. Nepoznatog porekla (prosta koštana cista)
7. Ostali tumori (multipli mijelom)
Benigne tumore karakteriše podjednak rast u svim pravcima (ekspanzivan rast). Oni svojim rastom
pomeraju, potiskuju i atrofiraju okolne strukture, ali ih ne invadiraju, ali ukoliko pokazuju brz rast kao što
je slučaj sa odontogenim miksomom, oni će dovesti do prekida kortikalisa, tj. pokazaće parametre
malignog rasta. Takođe brz rast može usloviti i rizalizu, dok spor rast prouzrokuje dislokaciju zuba.
Maligne tumore karakteriše neoštra ograničenost zbog njihovog infiltrativnog, destruktivnog rasta.
Građa tkiva je anarhična. Postoji reakcija periosta u najvećem broju slučajeva (izuzetak je
hondrosarkom). Maligni tumori kostiju najčešće daju spikularnu (sun burst) periostalnu reakciju. Ona je
tipična za osteosarkom. Za Ewing-ov sarkom je drugačija i kaže se da je po tipu lukovie (lamelarna
neoperiostoza). Što je veća dediferencijacija i maligna alteracija tumora veća to su to je senzitivnost na
radio i hemioterapiju veća. Zato kažemo da su radiosenzitivni. Ewing-ov sarkom (primarni tumor
retikuloendotelnog sistema koji zahvata kosti) je radiosenzitivan. Multipli mijelom se leči cistostatski…
Kao i svi ostali maligni tumori, tako i oni u kostima imaju sposobnost metastaziranja. Najčešće se šire
hematogeno i to u pluća (preko sistema donje šuplje vene). Limfogene metastaze daj dosta ređe.
Radiološka slika se jako brzo menja zbog brze progresije tumora. Često recidiviraju nakon operacije.
Hiperostoze (egzostoze) nisu benigni tumori, već su to koštane izrasline, na tipičnim lokalizacijama.
Sadrže koštano tkivo normalne građe pri čemu je madibularni torus izgrađen od kompakte, a maksilarni
može biti ili od kompakte ili od spongioze. Rastu prema oralnom kavumu i važni su jer mogu otežati
protetsku terapiju. Postoje i egzostoze koje rastu vestibularno i one mogu biti u regiji molara
(palatinalne egzostoze) ili madibularne i maksilarne egzostoze koje rastu na spoljašnjim vestibularnim
stranama vilica.
66
Enostoza je aglomeracija benignih ćeija unutar kosti.
Torus mandibularis
Ima tipičnu lokalizaciju iznad milohioidnog grebena i to najčešće u regiji očnjaka i premolara. Najčešće se
vidi sa obe strane. Može ih biti više. Prekriven je normalnom sluznicom. Smatra se da mastikatorni stres
učestvuje u njegovom nastanku zbog dugotrajne iritacije koštanog tkiva. Zbog toga postoje određeni
narodi kod kojih se češće javljaju jer oni konzumiraju tvrđu hranu (japanci, mongoli, eskimi…). U evropi
se retko javlja. Ukoliko je velikih dimenzija može dovesti do erozije sluznice koja ga pokriva. Ne uklanjaju
se ukoliko ne ometaju protetski tretman. radiografski se vidi kao oštro ograničena senka koja je u
kontinuitetu sa površinom kosti. Na RAR senka mandibularnog torusa se može sumirati sa gornjom
polovinom korenova premolara ili molara.
Torus maxillaris
Maksilarni torus je egzostoza gornje vilice koja je locirana duž središnje linije nepca. Česta je
hiperostoza. Prekriven je sluznicom. Može biti različitog oblika (lobuliranog, ovalnog, pečurkastog).
Ukoliko ne smeta ne treba ga dirati, već samo ukoliko je većih dimenzija i ometa nicanje stalnih zuba.
Radiografiski se vidi kao oštro ograničena homogena senka. Na RAR molara gornje vilice on je u
superpoziciji sa vrhovima korena molara.
Enostoze (Insulae compactae)
Retko se vidđaju u kompakti, dok se u spongiozi češće viđaju i to kao ostrvca guste koštane građe.
Nekada se mogu pomešati sa koštanim infaktima, ali su enostoze asimptomatkse lezije. U vilicama se
češće viđaju u mandibuli i to u regiji premolara i molara. Diferencijalna dijagnoza može biti
cementoblastom/cementom, ali enostoze nisu povezane sa zubom, pa se tako mogu razlikovati. Česta
diferencijalna dijagnoza su i osteoblastni tumori i to najčešće osteom, pa zatim osteoid osteom,
osteoblastne metastaze, low-grade osteosarkom.
Pravi benigni koštani tumori
Najčešći benigni koštani tumori su:
1. Osteom
2. Enhondrom
3. Osteoid osteom
4. Osteoblastom
5. Hemangiom
67
Osteom
Osteom je benigni koštani tumor porekla zrelih koštanih ćelija (osteocita). Najčešće se javljaju kod
adolescenata u kostima koje rastu. Najčešće su lokalizovani u kostima lobanje i to kalvarije, potom u
mandibuli. Van kostiju glave najčešće je lokalizovan u srednjoj trećini tibije.
Osteom je uglavnom asimptomatski tumor, ali stvara vidljivu , palpirajuću, rastuću koštanu masu. Jako
retko na kostima kranijuma može dati određenu simptomatolgiju. Radiografski se vidi kao intenzivna
senka (radiodenzna) koja je širokom bazom u kontinuitetu sa kortikalisom ili kompaktom. Glatkih je
ivica. Prema aranžmanu tkiva u ovom tumoru, osteomi su podeljeni na:
1. Durum-tvrdi kompaktni osteomi

2. Mole-meki, spongiozni osteomi
3. Mixtus-mešoviti
Ukoliko se javi u kompakti oko njega se radiografski vidi prstenasta svetlina koja odgovara zoni rasta
tumora. Ukoliko je lokalizovan u sinusima (oni mogu davati određene simptome, a simptome mogu
davati i osteomi na pljosnatim kostima kalvarije). Najčešće se nalaze u frontalnim sinusima, a zatim u u
etmoidnim i maksilarnim sinusima. Ukoliko ometaju drenažu sinusa (pogotovo u maksilarnom sinusu)
mogu uzrokovati recidivirajuće sinuzitise (u početku seroznog eksudativnog, a ukoliko dođe do
superponiranja infekcije i do gnojnog sinuzitisa).
Diferencijalna dijagnoza osteoma je osteohnodrom (tumor izgrađen od ćelija koštanog i hrskavičavog

porekla). Ovaj tumor daje intenzivnu senku, ali postoje i svetline hrskavice unutar ove senke. Pored ovog
tumora Dif. Dg. osteohondroma čine i torus mandibularis/maxillaris i periostalni osteosarkom.
Multipli ostoemi (bilo ivični bilo unutar kosti), fibromi kože i sluznica uz polipozu kolona (prekanceroza)
čine Gardnerov sindrom.
Osteomi ne alterišu maligno.
Enhondrom
Enhondrom je benigni koštani tumor izgrađen hrskavičavog tkiva. Formira se unutar kosti. Obizorm da je
hrskavica radiotransparentna daje rasvetljenje unutar koštanog tkiva. Jasno su ograničeni. Ono što je
karakteristično za ovoj tumor je da daje multiple, razbacane kalcifikacije koje kažemo da izgledaju kao
“kokice(pop-corn)”. Enhondrom ne daje odbrambenu periostalnu reakciju. Zbog toga što su porekla
hrskavice, javljaju se u predelu simfiza (bradna simfiza, nosna simfiza) i oko TMZa. Maligna
transformacija u hondrosarkom je izuzetno retka ako je solitaran tumor (kod enhondroma dugih
cevastih kostiju ovaj procenat je nešto veći),ali ukoliko su multipli enhondromi (enhondromatoza)
porcenat maligne alteracije u hondrosarkom je mnogo veći, a kada su prisutni multipli enhondromi i
barem jedan hemangiom maligna alteracija se dešava u 100% slučajeva.
Osteoid osteom
68
Osteoid ostoem je redak benigni koštani tumor. Ovi tumori su bolni (boli pogotovu noću), ali taj bol
prolazi na aspirin. U vilicama su retki (češće u mandibuli), a u dugim cevastim kostima su češći (u
metafizama). Ovi tumori su malih dimenzija (do 2cm). Tumor sadrži i kalcifikovano i nekalcifikovano
tkivo. Karakteristično za ovaj tumor je nidus (svetlina u centru ovalnog rasvetljenja). Taj nidus luči
prostaglandine koji izazivaju bol. Jasno je ograničen i imaa sklerotičan rub.
Osteoblastom
Osteoblastom je tumor porekla nezrelih koštanih ćelija (osteoblasta). Nema sposobnost maligne
alteracije. Naziva se još i velikim osteoid osteomom. Takođe je bolan. Bol koji se javlja kod
osteoblastoma je intenzivniji nego kod osteoid osteoma i ne prolazi na aspirin. Radiografski se vidi litična
lezija, oštro ograničena, mogu se videti septacije (može podsećati na multicistični ameloblastom i
gigantocelularni tumor).
Hemangiom
Hemangiom je benigni tumor porekla krvnih sudova. Ne daje nikakve simptome. Nije redak. Od svih
tumora kostiju i tumorolikih promena čini 1%. Ima tipičnu lokalizaciju (kosti neurokranijuma i pršljenska
tela). Histološki postoje tri tipa, u zavisnosti od toga koje su širine krvni sudovi i kakva je njihova
međusobna komunikacija, a to su:
1. Kapilarni
2. Kavernozni
3. Pleksiformni
Na lobanji daje oštro ograničenu litičnu leziju. Može imati saćasti ili zrakasti izgled. Korteks je često
ekspandiran. Konačna dijagnoza se postavlja na osnovu CTa i intravenskog aplikovanja kontrasta.
Hemangiom pršljenskih tela daje sliku palisada (paralelne vertikalne trabekule), a paradoksalno se naziva
i “hipertrofična atrofija” jer se između zadebljalih gredica nalaze prošireni krvni sudovi. Pršljenska tela za
razliku od aneurizmatske koštane ciste zadržavaju svoj oblik (nepa ekspanzije korteksa), bez obzira što su
hemangiomi najčešće lokalizovani u lumbalnim pršljenovima koji su najopterećeniji.
U DMF regiji se češće javljaju u mandibuli. nemaju tipičnu sliku, već se prikazuju kao litično rasvetljenje
oštrih granica i sklerotičnog ruba. Često su lokalizovani blizu madibularnog kanala i tada ih treba
razlikovati od arterio-venskih malformacija. Mogu dovesti do dilatacije foramena mentale.
Nehomogene su lezije jer ostaje rezidualna kost unutar vaskularnih prostora.
CT je za dijagnostiku vaskularnih tumora primarna metoda. U diferencijaciji velikih hemangioma koristi

se i MRI.
69
Primarni maligni koštani tumori
Konvencionalni (klasični) osteosarkom
Ovaj tumor je najčešći primarni maligni tumor kostiju. Javlja se kod adolescenata. Redak je u DMF regiji.
Najčešće zahvata duge cevaste kosti i to regiju kolena(50%), zatim proksimalni humerus, proksimalni
femur i karlicu. Inicijalno osteosarkom počinje u metafizi. Ovaj tumor je pleomorfni tumor sastavljen od
sitnih ćelija različitog oblika, velikog malignog potencijala. Daje bolne senzacije. Klasični osteosarkom
ima tri forme:
1. Klasičnu
2. Litičnu
3. Mešovitu
Sve ove fomre se najčešće preklapaju. Destruktivna lezija u kojoj se detektuje amorfna neoplastična
masa je osteolitična. Lezija je uglavnom osteoblastična, ali može sadržati obe komponente i biti
mešovita. Tumor je neoštro i nejasno ograničen. Često je prisutna nehomogeno kalcifikovana tumorska
masa van kosti u mekom tkivu. Periostalna reakcija podrazumeva formiranje amofrfnih iglica (spikula)
koje izibjaju perpendikularno na uzdužnu osu kosti (zrakast izgled, “sun burst”). Tipično se javlja i
Codman-ov trougao. On nastaje zbog brzog rasta malignog tumora koji prekida kortikalis i podminira i
njega i periost, pa ni kompakta ni periost ne stižu da se odbrane, pa se na snimku vidi prekinut i odignut
deo kosti u vidu trougla.
U vilicama je redak (7% u odnosu na sve osteosarkome). Ima dva pika incidencije. Jedan je u drugoj
deceniji a drugi u šestoj deceniji. Ovaj oblik osteosarkoma u vilicama koji se javlja u kasnijoj životnoj dobi
se javlja u sklopu Paget-ove bolesti (10% pacijenata sa Pagetovom bolešću razvija osteosarkom).
Predilekciono mesto su distalni delovi madibule. Viđa se kao rasvetljenje, zasenčenje ili mešovita zona
neoštrih granica, proširenje periodontalne membrane, destrukcija kortikalne lamine i periostalna
reakcija
Klinička slika osteosarkoma podrazumeva masivan otok, bol, mogu posotjati ulceracije na koži ili sluznici,
a može doči do klaćenja ili migracije zuba.
Diferencijalna dijagnoza osteosarkoma je:
1. Osteomijelitis
2. Ewing-ov sarkom
3. Hondrosarkom
4. Fibro-osealna displazija
Terapija osteosarkoma podrazumeva široku resekciju kosti i hemio i radio terapiju za kontrolisanje
metastaza.
70
Hondrosarkom
Hondrosarkom je maligni tumor porekla hondrocita. Ima bolju prognozu od osteosarkoma. Sporijeg je
rasta i javlja se u strijoj životnoj populaciji. Kao i ostali maligni tumori raste lokalno, destruktivno i
infiltrativno. Najčešće se javlja kao low-grade oblik (ograničena lezija). Sporo metastazira. Može dostići
velike dimenzije. Razara kost i širi se u okolna meka tkiva. Prisutne su septacije. Najčešća lokalizacija je
skelet oko ramenog zgloba, a potom proksimalni femur i karlicu. Karlični hondrosarkom je
najnepovoljniji jer može zbog okolnog mekog tkiva da dostigne znatne dimenzije pre nego što pacijent
ostei bilo kakve simptome (zbog toga su ovi karlični hondrosarkomi po parvilu masnivniji i visokog
gradusa i kasno se dijagnostikuju). Low-grade oblik često daje intravaskularne maligne trombe koji se
mogu proširiti u srce i plućne arterije.
S obzirom da nastaje iz hrskavice, na snimku se vidi kao radiotransparentna lezija. Lezija može biti
nehomogena sa kalcifikacijama od sitnih, tačkastih koje se nazivaju biber i so do pop-corn kalcifikacija.
Izgled kalcifikacija je obično od dijagnostičkog značaja kod tumora hrskavice.
Može biti primarni (de nuovo) ili sekundarni (malignom alteracijom enhondroma što je najčešći slučaj
kod enhondromatoze).
Od svih hondrosarkoma 10% sejavlja u vilicama. Javlja se obično kod starijih (5. decenija) kao
destruktivna lezija koja daje bolni otok i glavobolju. Češće se širi ka spolja nego kao usnoj duplji pa je
oralna sluznica obično normalne, neizmenjene strukture. Podjednako je zastupljen i u mandibuli i
maksili. Kao i za benigne tumore hrskavice, tako i z ameligne, predilekciono mesto je predeo simfize
(mesot gde postoji hrskavica) i TMZ. Kod hondrosarkoma se uglavnomne viđa periostalna reakcija, već je
uglavnom zastupljena koštana destrukcija. Kao i enhondrom, i hondrosarkom može davati kalcifikacije.
Diferencijalna dijagnoza obuhvata:
1. Osteosarkom
2. Fibroznu displaziju
3. Benigne koštane tumore
Plazmocitom
Plazmocitom predstavlja proliferaciju monoklonalnih plazmocita. Zbog izražene proliferacije ovih ćelija,
dolazi do supresije svih ostalih krvnih loza kostne srži, pa se pacijenti sa ovom bolešću primarno javljaju
zbog anemije, trombocitopenije, leukocitopenija, a nefunkcionalni plazmociti bujaju. Tek u kasnijem
stadijumu bolesti se javljaju bolovi u kostima. Vrlo često dolazi do smrti ovih nefunkcionalnih plazmocita,
pa dolazi do prisustva velike količine Bens-Jonsovih proteina koji mogu zapušiti bubrežne tubule, pa se
ovi pacijenti često primarno javljaju i zbog akutne bubrežne insuficijencije. Multipli mijelom (Kalerova
bolest) je histološki istovetan plazmocitomu. Jedina razlika između njih je ta što je plazmocitom
solitarna, a multipli mijelom multipla lezija. Multipli mijelom je najčešći primarni maligni tumor kostiju u
71
populaciji preko 50 god. obe fomre primarno zahvataju aktivnu (hematopoetsku) kostnu srž, pa se zato
javlja u pljosnatim kostima, aksijalnom skeletu i karlici.
Tipovi ove bolesti su:
1. Solitarni plazmocitom (češće kod mlađih osoba)

2. Multipli koštani plazmocitom (smatraju se semimalignom formom)
3. Multipli mijelom (maligna forma)
4. Ekstramedularni plazmocitom (solitaran)
Plazmocitom/Multipli mijelom su osteolitične lezije koje počinju u središtu kosti. Ne daju odbrambenu
rekaciju kosti (nema ni endostalne skleroze, nema sklerotičnog ruba, naduva kosti, nema zadebljanja i
deformacije kompakte). Kosti izgledaju kao da su izrešetane.
U vilicama se retko javlja (2%).
Diferencijalna dijagnoza plazmocitoma je luetična guma, a multiplog mijeloma osteolitične metastaze.
Sekundarni tumori kostiju (metastaze)
Koštane metastaze su mnogo češće od primarnih tumora kostiju jer su svi tumori koji metastaziraju u
kosti daleko češći od bilo kog primarnog tumora kosti. U kosti metastaze dospevaju hematogeno i to iz
arterijske cirkulacije, preko grana aorte koje vaskularizuju kosti. Tumori koji najčešće metastaziraju u
kosti su:
1. Adenokarcinom prostate
2. Duktalni karcinom dojke
3. Karcinom bronha
4. Adenokarcinom bubrega
Lokalizacija metastatskih depozita je najčešća u hematopoetski aktivnim kostima jer su one najbolje
vaskularizovane (kosti kičmenog stuba, karlica, pljosnate kosti, rebra, kosti neurokranijuma). Koštane
metastaze mogu biti litične (destruktivne) lezije (najčešće), blastne (sklerotične) lezije koje daju
intenzivnu senku ili su mešovite. Npr. metastaze adenokarcinoma bubrega su uvek litične, a metastaze
adenokarcinoma prostate zbog prisustva određenih enzima su po pravilu blastne, a metastaze
karcinoma dojke su obično mešovite lezije.
U vilicama su retke (1%). Najčešće su lokalizovane u posteriornim delovima mandibule. Mogu biti
različitog oblika (ovalnog, polimorfnog). Kao i kod plazmocitoma/multiplg mijeloma ni kod metastaza
nema odbrambene reakcije kosti. Najčešće se javljaju kao osteolitične (rasvetljenje), dok su
osteoblastične i mešovite fomre dosta ređe. U vilice najčešće metastaziraju karcinomi dojke i pluća.
Kloštane metastaze se mogu komplikovati patološkim frakturama.
72
Metastaze se pre detektuju scintigrafijom (senzitivnija je) jer odražava intenzitet metabolizma kosti i pre
se veže radioobeleživač nego što se na radiografiji (a i na CTu) i vidi promena građe kosti. Radiografija je
specifičnija u odnosu na scintigrafiju, a MRI je metoda koja je i senzitivnija i specifičnija na radiografiju.
73
Ultrazvuk
Fizičke karakteristike ultrazvuka
Priroda ultrazvuka je ista kao i kod zvuka koji čujemo. Razlika između njih je u frekvenci i talasnoj dužini.
U domenu zvučnosti je onaj zvuk čija je frekvenca 16000-20000Hz(jedinica koja predstavlja jednu
oscilaciju u sekundi). Frekvenca ultrazvuka je preko 20000Hz. Ispod 16000Hz je infra zvuk i njega kao ni
ultrazvuk ljudsko uho ne može registrovati. Brzina prostiranja ultrazvuka kao mehaničkog talasa (za
njegovu propagaciju je neophodan medijum) proporcionalna je gustini medijuma. Što je medijum gušći
brzina prostiranja je veća, a što je medijum ređi to je brzina njegovog prostiranja manja. Takođe
ultrazvuk ima i talasnu dužinu i intenzitet. U dijagnostici se koristi longitudinalna propagacija
ultrazvučnog talasa. Prolazeći kroz medijum intenzitet UZ se smanjuje (atenuira se) zbog:
1. Apsorpcije (slabljenje)-direktno je srazmerna frekvenciji (što je veća frekvenca UZ više slabi), a

više slabi , odnosno više energije predaje medijumu što je on gušći i što veći put pređe
2. Disperzije (rasejanje)
3. Refleksije (odbijanje)-koristi se u UZ dijagnostici jer je nepohodno da registurjemo reflektovani
talas na istoj ultrazvučnoj sondi sa koje je emitovan UZ talas pošto ovaj reflekotvani talas ima isti
pravac kao i inicijalni UZ talas samo različiti smer
4. Difrakcije (prelamanje)
5. Divergencije (raspršivanje snopa)
Akustična impedanca (Z) je mera kojom se medijum opire prenosu ehoa (zvuka). Ova mera je
proporcionalna gustini materije i brzini kojom se prostire zvuk kroz određenu materiju. Brzina kojom se
prostire ultrazvuk kroz medijume je:
1. Za vazduh 331m/s
2. Za kost 3360m/s
3. Za meka tkiva i parenhimske organe je jako slična- prosečno 1540m/s
Minimalne razlike između brzine prenošenja UZ kroz meka tkiva i parenhimske organe je značajno jer
omogućava da se samo mali deo upadnog snopa reflektuje i da se registruje na UZ sondi, dok ukoliko se
veliki deo upadnog snopa reflektuje nema propuštanja UZ talasa dublje od kontaktne površine pa
izostaje slika dubljih tkiva i organa. Kod refleksije je bitan samo stepen razlike u akustičnoj impedanci.
Koeficijent refleksije je jednak razlici u akustičnoj impedanci na granici između jednog i drugog tkiva
podeljenoj sa sa zbirom imepdanci tih istih tkiva, pa se sve to kvadrira. Idealno je da se reflektuje manje
od 1% ili 1% upadnog snopa na svakoj mikronskoj distanci tako da mi imamo prikaz svih tih mikronskih
elemenata tkiva. Ova refleksija od 1% i manje od toga je prisutna na granici između mekih tkiva i ona
omogućava vizuelizaciju ovih tkiva. Na granicama mekih tkiva i kosti refleksija je 40% i više, pa se zato UZ
ne koristi za pregled koštanog tkiva. Refleksija je skoro 100% na granici UZa i gasova, pa se zato UZom ne
mogu pregledati pluća, a pri pregledu abdomena smetaju gasovi koji se nalaze u crevima.
74
UZ je stoga dobar za pregled parenhimskih organa (bubrezi, pankreas, jetra), nema jonizujuća neželjena
biološka dejstva, mogu se pregledati šuplji organi koji su ispunjeni tečnošću kao što je žučna kesa
(holelitijaza, holecistitis), mokraćna bešika ispunjena urinom (urolizijaza, tumori), krvni sudovi, a i ciste.
Uz slika se dobija zbog reflektovanih UZ talasa. Postoje tri osnovna moda:
1. A mode (amplitude mode)- registruju se amplitude reflektovanih talasa

2. B mode (brightness-time mode)-reflektovani talasi što su većeg intenziteta daju bleđu sliku
3. M mode (motion mode)-registurju se pokreti i koristi se kod ehokaridografije (ispitivanja
pokretljivosti srčanih zalistaka)
Real mode podrazumeva da su svi ovi modovi u realnom vremenu, a to znači da kada se postavi sonda
na pacijenta sve to što se vidi se razlikuje od onoga što se dešava u organizmu za stoti deo sekunde, pa
kažemo da je u realnom vremenu. Ovaj real mode čini UZ specifičnim u odnosu na ostale radiološke
procedure jer sve one(izuzev radioskopije) nisu u realnom vremenu.
Ultrazvučna sonda
UZ sonda je najbitniji deo UZ aparata. U njoj se nalaze piezoelektrični kristali. Quartz(SiO2) je prirodni
piezoelektrični materijal. On se danas ne upotrebljava jer postoje sintetički piezoelektrični materijali sa
boljim tehničkim i mehaničkim karakteristikama kao što su keramički piezoelektrični materijali (lead
zirconate titanate, barium titanate). UZ sonda se naziva i ultrazvučni pretvarač (transducer). U samoj
sondi u kristalima se stvaraju ultrazvučni talasi, ali se u njoj registruju UZ talasi koji se reflektuju od neke
strukture u organizmu.
Piezoelektrični efekat podrazumeva da ultrazvučni talasi padaju na piezoelektrične kristale koji menjaju
svoju orjentaciju i proizvode električne impulse. Obrnuti piezoelektrični efekat podrazumva da na te iste
kristale deluju impulsi električne struje koji dovode do oscilovanja kristala u frekvenciji karakterističnoj
za UZ, pa tako nastaju UZ talasi.
Doppler-ov efekat podrazumeva da kada se rastojanje izvora zvuka (ultrazvuka) i prijemnika povećava,
smanjuje se frekvenca, a talasna dužina se povećava i ako je čujni zvuk on postaje dublji, a kada se
rastojanje imzeđu izvora zvuka i prijemnika smanjuje frekvencija se povećava, a talasna dužina se
smanjuje. U dijagnostici je ovaj efekat kodiran bojom, tj. kada UZ povećanje frekvencije (izvor se kreće
ka sondi) je kodirano crveno do bledo žuto, dok je smanjenje frekvencije kodirano plavo (izvor se kreće
ka sondi). Doppler se najviše koristi u dijagnostici vaskularnih oboljenja. Eritrociti cirkulišuće krvi se
ponašaju kao reflekotri UZ talasa, pa ako se kreću ka sondi oni su kodirani crvenom bojom, a ukoliko se
kreću od sonde kodirani su plavom bojom. Crveno ne znači da je to arterija, kao što ni plavo ne znači da
je vena, već govori samo o smeru toka krvi i njegovoj brzini pa nijense idu od svetlo žute do svetlo plave.
Koristi se u dijagnostici suženja krvnih sudova (u zavisnosti od stepena suženja zaviće i boja, tj. što je ona
bleđa to je suženje veće i brzina je veća, odnosno prisutan je turbulentan tok). Takođe se koristi i u
dijagnostici pravih aneurzimi i pseudoaneurizmi, arteriovenskih malfomacija, za ispitivanje
vaskularizacije pojedinih tumora.
75
U zavisnosti od debljine piezoelektričnog kristala tolika je frekvencija UZ sonde, odnosno radna
frekvencija sonde je određena debljinom kristala i jednaka je polovini talasne dužine emitovanog zraka
kroz kristal (l=λ/2). Ako je frekvencija sonde 3MHz rezonantna frekvenca je sa 0,77mm debljine, a
ukoliko je frekvencija sonde 5MHz rezonantna frekvencija je sa 0,46mm debljine. To znači da što je veća
debljina piezoelektričnog kristala talasna dužina je veća, odnosno manja je rezonanta frekvenca.
Sve sonde su podeljene na one koje se koriste za transkutani ultrazvučni pregled i one koje su
endoluminalne (sonda se uvodi u šupljine unutar organizma).
Kod transkutanih ultrazvučnih sondi s obzirom da se one prislanjaju na samu površinu kože potreban je
kontaktni medijum koji će poboljšati prijanjanje sonde uz kožu, a brzina prostiranja UZ talasa će biti
slična brzini njegovog prostiranja kroz meka tkiva. Ako se brzina značajno razlikuje, doći će do refleksije,
pa neće moći da se vidi kakvo je stanje unutar organizma. Ta brzina iznosi oko 1500m/s. Kao kontaktni
medijum može se koristiti voda ili ulje, ali najčešće se upotrebljava UZ gel. Njegova uloga je da mu
akustična imepdanca bude ista kao i kod mekih tkiva, da bi se sprečila refleksija UZ talasa, pa će
refleksiju davati samo strukture koje imaju različitu brzinu prostiranja UZ talasa, a takođe mu je uloga i
da mehanički poveća kontaktnu površinu i istisne mehuriće vazduha, jer bi u suprotnom ovi mehurići
reflektovali 50% UZ talasa. U UZ dijagnostici koriste se sonde od 3-10MHz. Što je veća frekvencija, manja
je talasna dužina, a razvojna moć je mnogo veća (vidi se mnogo više tačaka po jedinici površine), ali zato
ovi UZ talasi visoke frekvence, a male talasne dužine vrlo brzo atenuiraju, pa su visokofrekventne sonde
one koje se koriste za pregled površnih struktura, a one UZ sonde koje su niže frekvence (3,5-5MHz) se
koriste za pregled npr. abdomena. Ovakve sonde imaju veću talsnu dužinu, dobija se slabija slika (imaju
manju razvojnu moć), ali zato je njihova propagacija mnogo veća (mogu se gledati i strukture koje se
nalaze i na 10,15,20cm). Kod sondi sa frekvencom od 5-7,5MHz propagacija je 5-10cm, za 7,5-10MHz je
2,5-5cm, a za 10MHz 1-4cm. Ove sonde spadaju u dijagnostičke sonde, a postoje i terapijske UZ sonde
(npr. u reumatologiji za zagrevanje površnih struktura, u fizioterapiji, sonde za razbijanje plakova, itd.).
Po svojoj konstrukciji transkutane sonde su najčešće linearne ili konveksne sonde. Linearne sonde
poseduju pieozoelektrične elemente poređane u jednoj ravni najčešće u nekoliko redova. Slika koja se
dobija je pravougaona. Njeno ograničenje je to što onemogućava zbog svoje zaravnjene površine
pregled zakrivljenih površina, pa se one koriste najčešće za pregled štitaste žlezde, krvnih sudova…
Konveksna sonda se jedina koristi za pregled abdomena. Drugačiji je raspored piezoelektričnih kristala
(redno poređani), ali je kontaktna površina zakrivljena i otuda i potiče njihov naziv. Ove sonde su
zakrivljene jer se tako povećava kontaktna površina i veća zapremina tkiva se pregleda. Slika koja se
dobija na ekranu ima oblik filtera za kafu. Specijalne sonde su najčešće endoluminalne. Najčešće se
upotrebljavaju za endovaginalni UZ, endorektalne sonde, ezofagealne sonde…. Njihova konstrukcija je i
raspored piezoelektričnih kristala je drugačiji. Koriste se i u oftalmologiji (za pahimetriju za merenje
debljine rožnjače), a postoje i sonde za fetalni Doppler, mikrosonde za intravaskularni UZ (za
dijagnostiku i skidanje aterosklerotskih plakova) koje su anularne sa pojedinačnim rasporedom
piezoelektričnih elemenata i njihova frekvenca je 10-15MHz.
Ehogenost
76
Ehogenost predstavlja intenzitet eho-a odbijenih od tkiva ili struktura u unutrašnjosti tela. U suštini
ehogenost podrazumeva koliko je nešto belo. Nešto što je više belo, odnosno svetlo sivo podrazumeva
da je veći procenat UZ talasa refelktovan sa neke površine gde se menja akustična impedanca na
kontaktnim površinama izmđu tkiva različite gutine i brzine prostiranja UZ. Ako je nešto više belo kaže se
da je hiperehogeno, ako je manje belo onda je hipoehogeno, anehogeno ako je crno, izoehogeno ako je
istog intenziteta kao i struktura koja se nalazi u okolini. Takođe ako je neka promena hiperehogena
govorimo i o tome da li je ona ujednačenog intenziteta ili ne, pa tako ta promena može biti homogeno i
hetero hiperehogena. Isto važi i za hipoehogene i anehogene promene. Sa godinama se intenziteta se
menja. Kada je neka promena anehogena, to znači da je ona crna (ne postoji refleksija UZ talasa).
Anehogene promene su one koje sadrže tečnost niskog intenziteta (žuč, urin, voda). Izoehogena
promena podrazumeva da je promena istog intenziteta kao i okolne strukture (npr. akcesorna slezina
koja ima isti intenzitet kao i parenhim slezine). Masne promene u organima daju veći intenzitet ehoa
(hiperehogene su) kao što je slučaj npr. sa steatozom jetre.
Na osnovu eho strukture sve promene se dele na:
1. Cistične
2. Solidne
3. Mešovite (dominira ili cistična ili solidna komponenta)
UZ karakteristike ciste su:
1. Anehogena tečnost unutar ciste

2. Tanki i glatki zidovi koji se lako mogu diferencirati u odnosu na okolinu
3. Zadnji zid (u odnosu na sondu) oštro diferenciran
4. Iza zadnjeg zida tkivo ima veći intenzitet UZ refleksije (prisutno posteriorno pojačanje)- razlog je
taj što nije došlo do slabljenja UZ snopa u tečnosti koja se nalazi u cisti a u okolnom parenhimu
je došlo do slabljenja pa je relfeksija iz tkiva pozadi jako izražena, a ovo je važno za postavljanje
dijagnoze proste ili komplikovane ciste
Kod solidnih (tkivnih) promena karakteristična je:
1. Ehogena građa
2. Nejasno definisan posteriorni zid
3. Iako je hipoehogena promena u odnosu na okolinu ne postoji posteriorno pojačanje eho-a
(solidnu promenu čini tkivo koje je reflektovalo UZ talase, a nije voda koja je dovela do slobodne
transmisije UZ talasa)
Kod mešovitih promena dominira ili cistična ili tkivna komponenta, pa kada je dominantna citična
komponenta (hematomi, zapaljenske ciste) karakteristike promene su:
77
1. Pretežno anehogena (crna)
2. Često se vidi posteriorno pojačanje eho-a
3. Prisutni su unutrašnji eho-i
4. Prisutan je debeo zid
a kada je dominantna tkivna komopnenta karakteristike promene su:
1. Dominantna ehogena građa

2. Cistične promene unutar lezije
3. Posteriorno slabljenje eho-a zato što se UZ talas reflektovao od tkiva koje se nalazi unutar
promene
Kod UZ pregleda treba opisati:
1. Lokalizaciju
2. Veličinu
3. Oblik
4. Kontura, zidovi
5. Unutrašnji eho-i- ehogenost i eho tekstura
6. Posterioorni fenomeni- pojačanje ili slabljenje
UZ se primenjuje u pregledu parenhimskih organa, limfnih nodusa, za ehokardiografiju, za pregled

površinskih struktura (dojka, pljuvačne žlezde, tiroidea…), za pregled krvnih sudova (Doppler), jetre,
pankreasa, slezine, bubrega, ginekološki pregled, u oftalmologiji, za pregled fetusa, za ultrazvukom
vođene biopsije, punkcije, drenaže (intervetna radiologija).
Pljuvačne žlezde
78
Pljuvačne žlezde su organi koji produkuju salivu (pljuvačku). Dele se na velike i male. Velike pljuvačne
žlezde su parne i u njih se ubrajaju: parotidna, submandibularna i sublingvalna pljuvačna žlezda. Sve su
ektodermalnog porekla i sve su one žlezde sa spoljašnjim lučenjem (ekzokrine žlezde). Sekrecija velikih
pljuvačnih žlezda se razlikuje, pa tako parotidna pretežno luči seroznu tečnost, dok submandibularna i
sublingvalna pretežno luče proteinsku komponentu pljuvačke. Rano se razvijaju (u 2 i 3 mesecu
intrauteriong života). Dnevno se izluči oko pola litra tečnosti. Pljuvačka ima mnogobrojne uloge:
1. Vlaži sluzokožu usne duplje

2. Razmekšava hranu
3. Započinje varenje (α-amilaza)
4. Puferizuje pljuvačku koja je neutralna ili blago kisela
5. Potpomaže u kontorli bakterijske flore
6. Potpomaže mineralizaciju zubnog tkiva
7. Belančevine iz pljuvačke imaju zaštitnu ulogu
Parotidna žlezda je najveća od velikih pljuvačnih žlezda, kroz parenhim žlezde prolazi n. facialis koje je
deli na dva lobusa (površni i duboki). U ovoj žlezdi su najučestalije patološke promene koje zahvataju
pljuvačne žlezde, izuzev kalkuloze (submandibularna). Ova žlezda je inkapsulirana, sadrži intraparotidne i
paraparotidne limfne čvorove, što nije slučaj sa submandibularnom i sublingvalnom žlezdom. Glavni
izvodni kanal je Stensenov koji probija m. buccinator i otvara se u gornjem forniksu vestibuluma u visini
drugog gornjeg molara. Kapsula se na donjoj strani žlezde završava pojačanjem koje se naziva
stilomandibularni ligament, koji odvaja parotidnu od submandibularne pljuvačne žlezde. Imzeđu lobusa
nalaze se i v. retromandibularis i račva spoljašnje karotidne arterije u nivou vrata mandibule.
Submandibularna pljuvačnažlezda je seromucinozna. Takođe ima površni i i duboki lobusa oni su
povezani preko suženja (isthmus), a lobuse deli m. mylohioideus. Ivodni kanal je Wartonov i on je u
kontaktu sa n. lingualisom. Otvor ovog kanala nalazi se u prednjem delu poda usne duplje. Ova žlezda se
nalazi u submandibularnom prostoru. Ponekada ona može vršiti kompresiju unutrašnje stranetela
mandibule i dovesti do resorpcije ovog dela kosti sa što se naziva Stafneov defekt ili Stafneova cista. Na
OPTu ili profilnoj radiografiji mandibule se ovo vidi kao oštro ograničeno ovalno rasvetljenje i ne treba ga
mešati sa nekom patološkom promenom. Sublingvlana pljuvačna žlezda je najmanja velika pljuvačna
žlezda. Lokalizovana je u sublingvalnoj jami. Izvodnih kanalića obični ima više i nazivaju se Rivinusovi
kanalići. Malih pljuvačnih žlezda ima mnogo. Za razliku od velikih one su različitog porekla. One su
endodermalnog porekla. Ima ih nekoliko stotina. Nalaze se u usnoj duplji, ždrelu, larinksu, traheji i
paranazalnim šupljinama.
Metode rendgenografskog pregleda pljuvačnih žlezda su:
1. Sijalografija (danas se retko koristi)
79
2. UZ
3. CT
4. MRI (elektivna metoda jer se može koristiti samo kod pacijenata koji nisu u hitnim stanjima,
kada se koriste UZ i CT)
Klasičnim rendgenografskim procedurama kao što je AP položaj, u sedećem ili stojećem stavu, radi se u
koronarnoj ravni snimak parotidne žlezde. Glava je potiljkom oslonjena na ploču stativa, pri čemu su
bipupilarna i orbitomeatusna linija horizontalne sa podlogom. Centralni zrak pada 1cm lateralizovano ka
uhu, i to od preseka vertikale spoljašnjeg ugla oka i linije tragus-nosno krilce. Na profilnoj radiografiji
pacijent je u stojećem ili sedećem stavu, a glava je obrazom oslonjena na stativ, orbitomeatusna linija je
horizontalna u odnosu na podlogu, a centralni zrak pada 1cm ispred ivice ramusa mandibule u nivou
ulga usana. Subandibularna žlezda snima se u AP profilu, stav je ponovo sedeći ili stojeći, pacijent je
licem okrenut prema rendgenskoj cevi, glava je oslonjena na ploču stativa, a brada je blago podignuta
tako da je donja ivica mandibule horizontalna sa ravni poda. Centralni zrak je usmeren 1cm ispod donje
ivice mandibule i nalazi se na sredini između vertikala od kojih jedna prolazi kroz ugao usana, a druga
kroz zadnju ivicu angulusa mandibule. Profilna radiografija submandibularne lže se takođe radi u
sedećem ili stojećem stavu. Pacijent je bočnom stranom lica oslonjen na ploču. Donja ivica mandibule je
horizontalna sa ravni poda, a centralni zrak je usmeren 1cm ispod angulusa manbinule.
Indikacije za radiografiju parotidne i submandibularne pljuvačne žlezde bilo u AP bilo u profilnoj

projekciji su:
1. Sijalolitijaza
2. Kalcifikacije u parenhimu žlezda (distrofične kalcifikacije)
3. Porcena zahvaćenosti mandibule nekim patološkim procesom porekla ovih žlezda (danas se za
ovu indikaciju uglavnom koriste UZ, CT, MRI)
“Pravilo 10 dana”
Dijagnostički postupak upotrebom X-zraka kod žena koje su u reproduktivnom periodu može se
primeniti samo u prvih 10 dana menstrualnog ciklusa kada je verovatnoća od trudnoće minimalna.
Izuzetak su pacijentkinje koje su vitalno ugrožene.
Postoji i ALARA princip (As Long As Reasonable Achieveable) koji podrazumeva da je doza zračenja koja
se koristi u dijagnostičke svrhe optimalna, ondosno onolika koliko je neophodno za dijagnostiku.
Sijalografija
Sijalografija je metoda kod koje se kontrastno sredstvo ubrizgava kroz izvodni kanal (za parotidnu i
submandibularnu pljuvačnu žlezdu). Sistem izvodnih kanala se ispunjava kontrastom kako
ekstraglandularno (glavni izvodni kanal), tako i intraglandularni (intraparenhimski kanalići).
Izvodi se tako što se prvo daje lokalni anestetik, potom se specijalnom iglom unosi kontrast (nejonsko
jodno hidrosloubilno kontrastno sredstvo ili lipjodol ultrafluid). Za submandibularnu se daje 0,5ml, a za
parotidnu 1-2ml.
80
Indikacije za sijalografiju su:
1. Sijalolitijaza
2. Hronična zapaljenja (strikture)
3. Divertikuloza
4. Postojanje fistula
5. Komunikantne ciste
6. Traume (danas nije indikacija za sijalografiju)
7. Tumori (danas nije indikacija za sijalografiju)
Kontraindikacije za sijalografiju su:
1. Akutno zapaljenje (retrogradno se šire bakterije i virusi, a i zbog povećanja intrakanalikularnog

pritiska od strane kontrastnog sredstva, ubrizgavaju se mikroorganizmi u krvotok)
2. Bol
3. Alergija na kontrastno sredstvo (postoji mogućnost ulaska kontrastnog sredstva u krv)
Ograničenje i komplikacije sijalografije su:
1. Jonizujuće zračenje
2. Perforacija kanalića
3. Vraćanje kalkulusa retrogradno
4. Bol
Na nalazu sijalografije treba opisati:
1. Kako se pružaju kanalići (i ekstra i intraglandularni kanlići)

2. Da li su ujednačene širine (da li postoje suženja i proširenja)
3. Da li su konture kanala oštro definisane
4. Senku kontrasta: homogena, intenzivna i jasna
5. Arborizacija uredna
Ultrazvuk
Ultrazvukom se pregledaju parotidna i submandibularna žlezda. Koriste se sonde visokih frekvenca

(površne strukture) koje imaju malu prodornost, a dobru razvojnu moć (visoka rezolucija). Za pregled
parotidne se koristi preaurikularni pristup (koriste se linearne sonde). Slika je pravougaona. Za pregled
submandibularne žlezde sonda se stavlja uz donju ivicu mandibule. Normalno su pljuvačne žlezde jasno
ograničene (pogotovo parotidna jer poseduje kapsulu), homogene eho strukture parenhimskih organa.
Kod parotidne žlezde ne možemo pregledati duboki režanje jer je on lokalizovan iza mandibule.
Indikacije za UZ su:
1. Zapaljenja
2. Kalkulusi
81
3. Ciste
4. Tumori (glavni za dijagnostiku tumoora su CT i MRI)
CT
Skenira se segment od hioidne kosti do baze lobanje. Koriste se aksijalni preseci. Daje se intravenski
kontrastno sredstvo (zbog vaskularizacije pljuvačnih žlezda ili nekih drugih fokalnih lezija ako što su
tumori). Pregled se vrši u prozoru za meka i koštana tkiva. Na CTu normalne pljuvačne žlezde su
ujednačenog denziteta, homogene saturacije kontrastnog sredstva.
MRI
Dobijaju se preseci u aksijalnoj, sagitalnoj i koronarnoj ravni. Prati se intenzitet signala u različitim
sekvencama pregleda sa ili bez intravenske aplikacije kontrastnog sredstva (gadolinijum).
Indikacije za CT i MRI su:
1. Komplikovana zapaljenja
2. Tumori
3. Sijaloadenoza
Kontraindikacija za CT je preosetljivost na kontrastno sredstvo, a za MRI implanti, suture (sa

feromagnetnim svojstvima), pacijenti sa pacemakerom, metalnim veštačkim valvulama.
Patologija pljuvačnih žlezda
Sialoadenitis
Bakterijska infekcija najčešće zahvata parotidne žlezde jer one imaju najrazvijeniji sistem kanalića, a
imaju malo mucina jer je njiihov sekret serozan, pa izostaje antibakterijska zaštita. Kod bakterijskih
infekcija javlja se gnojni eksudat. Predisponirajući faktori su:
1. Opstrukcija (kalkuloza)
2. Loša oralna higijena
3. Smanjenje opšte otpornosti organizma (dijabetičari, pacijenti u terminalnoj bubrežnoj
insuficijenciji)
Bakterijska infekcija je češće jednostrana, za razliku od virusne koja je obostrana. Uzorčnici su najčešće iz
grupe Staphylococcus (staph. Aureus), Streptococcus (stp. Viridans, stp. Pneumoniae)… Infektivni agens
dospeva do žlezde:
1. Retrogradno preko kanala (najčešće)

2. Hematogeno ili limfogeno (izuzetno retko)
82
3. Kalkulus (kod subandibularne 85%, a kod parotidne 15%)
Komplikacije bakterijskog akutnog zapaljenja su:
1. Formiranje apscesa
2. Stvaranje fistula (spoljasnjih ili unutrašnjih)
3. Flegmona (širenje u okolna tkiva)
4. Hronična infekcija (najčešća)
Akutno inflamirana žlezda na UZ je uvećana, otečena, lobulirana, hipoehogena (usled zapaljenskog

eksudata i edema), povećana je prokrvljenost (Doppler) i ona je difuzno raspoređena. Ukoliko dođe do
formiranja apscesa, na UZ se pored uvećane i edematozne žlezde vide i multipli hipo (gnoj), aneho i
hiperehogeni (ćelijski detritus) fokusi. Kod apscedirajućeg sialoadenitisa za razliku od nekomplikovanog
sialoadenitisa dolazi do povećane prokrvljenosti rubno (jer nekrotično tkivo ne može biti prokrvljeno) i
dolazi do uvećanja limfnih čvorova.
Virusni sialoadenitisi je po pravilu obostran. Pljuvačka nije purulentna, već je bistra, ali je uzročnik
prisutan u njoj. Samo određeni virusi su sijalotropni, a neki su povremeno. U sijalotropne viruse spadaju
virus Mumpsa (Zauške) i CMV (smao kod pacijenata na imunosupresivnoj terapiji i sa sindromom
imunodeficijencije). Oni koji sporadično mogu dovesti do sialoadenitisa (kod imunokompromitovanih) su
koksaki, pertusis i mononukleoza.
Zauške predstavljaju visoko zarazno oboljenje. Prenosi se aerogeno. Najčešće je obostran, ali je na
jednoj strani izraženiji. Target populacija su deca. Ovaj virus ima afinitet i za druge žlezde sa spšoljašnjim
lučenjem, kao što su pankreas, testisi jajnici, a može zahvatiti i meke moždanice i n. vestibulocochlearis.
Do ovih organa virus se širi hematogeno. Ppacijenti ne pridržavaju terapije, može doći do trajnog
steriliteta kod muške dece koja boluju od ovog oboljenja.
Hornični sialoadenitis se javljaju kod rekurentnih akutnih sialoadenitisa. Najčešće se javlja u parotidnoj
žlezdi, češće su bakterijski. Patofiziološki dolazi do sialektazije, razaranja acinusa, limfocitne infiltracije i
prožimanja tkiva pljuvačne žlezde vezivom. Na UZ se inicijalno vidi uvećana žlezda grublje eho strukture,
a u razvijenoj formi se vide hiperehogene linije (ožiljno tkivo) sa hipoehogenim cistično proširenim
kanalićima. Na sijalografiji se vidi u kasnijoj fazi smena suženja i dilatacija češće ekstra a ređe
intraglandularnih izvodnih kanala. Intraglandularno se vidi redukcija grananja i dolazi do zadržavanja
kontrasta u vidu jezerca ili punktiformno. Kod uznapredovalih formi hroničnog sialoadenitisa dolazi do
obliteracije većine intraglandularnih kanalića, a ostali su prošireni i na sijalografiji se javlja slika
“kobasice”.
Sjӧgren-ov sindrom je sistesko hronično autoimuno oboljenje (autoimuni sialoadenitis). Ovaj sindrom je
opisan klasičnim trijasom:
1. Kserostomija
2. Keratokonjunktivitis
3. Reumatoidni artritis
83
Deli se na primarnu (blažu) i sekunadrnu (proširenu) formu. Kod primarne forme zahvaćene su samo
žlezde sa spoljašnjim lučenjem, pri čemu su najzahvaćenije žlezde pljuvačne i suzne. Sekundarna forma
je udružena sa drugim autoimunim oboljenjima, odnosno kolagenozama (bolestima vezivnog tkiva) kao
što su RA, SLE, polimiozitis, sklerodermija. Histopatološki se uočava limfocitna infiltracija parenhima
pljuvačnih žlezda uz njegovu atorfiju (ove promene se uočavaju i na drugim egzokrinim žlezdama). Ovaj
sindrom predisponira infekcije, maligni limfom, hepatičnu i renalnu insufisicjenciju. Objektivni dokazi
kserostomije su sijalometrija, sijalografija parotidne žlezde i scintigrafija. Da bi se dijagnostikovao ovaj
sindrom neophodno je da bude pristuan barem jedan od ovih parametara. Sijalografski nalaz je u
korelaciji sa dužinom bolesti. Na sijalografiji se vidi dilatacija terminalnih duktusa, dok je glavni izvodni
kanal očuvan (što nije slučaj sa sijalolitijazom ili sialoadenitisom). Ove sijalektazije terminalnih duktusa
mogu biti globulirane (do 2mm), kavitarne (preko 2mm) ili sa bizarnim basenima kontrastnog sredstva
što predstavlja završnu fazu, odnosno potpuno destrukciju parenhima. Na UZ se vide ektazije kanalića
različite veličine u parenhimu žlezde kao anehogene zone. Na MRI se vide ektatični duktusi u različitim
sekvencama drugačije, pa se u T1W sekvenci vide kao hipointenzne zone, pri čemu su žlezde uvećane
nehomogene i granulirane, a iste ove zone su u T2W sekvenci hiperintenzne.
Sijalolitijaza se najčešće javlja u submandibularnoj žlezdi, a najređe u sublingvalnoj. Češće je solitarna,

najčešće kod osoba srednje životne dobi muškog pola. Uzrok su:
1. Metabolički poremećaji (dishilija, dijabetes, giht)

2. Poremećaji lučenja pljuvačke (suženje izvodnih kanala-strikture)
3. Zapaljenje (ćelijski detritus formira jezgro kalkulusa)
Klinički sijalolitijaza se najčešće manifestuje salivarnim kolikama posle obroka. Kalkuloza i sijalolitijaza
favorizuju jedno drugo. Na UZ se sijalolit se vidi kao hiperehogena senka, gde se zbog velike razlike u
akustičnoj impedanci u potpunosti reflektuje UZ talas, pa posteriorno posotji akustična senka (rep
komete). Uz to se traže i indirektni znaci kao što je dilatacija izvodnog kanala. Na sijalografiji kalkulus
daje defekat u kontrasnom stubu. Ne vide se svi kalkulusi jer neki ne sadrže soli Ca, a neki su u sumaciji i
superpoyiciji sa okolnim strukturama, pa su maskirani.
Sijaloadenoza je hornično neinektivno netumorsko oboljenje pljuvačnih žlezda koje se ne javlja

samostalno već isključivo u sklopu nekih drugih poremećaja kao što su endokrini (dijabetes, hipotireoza),
distrofični (malnutricija, alkoholizam), neurološki (anoreksija) poremećaji, kao i prilikom konzumiranja
određenih medikamenata kao što su antihipertenzivi, kortikosteroidi. Patoanatomski dolazi do:
1. Uvećanja acinusnih ćelija (deponovanje lipida)

2. Propadanja mioepitelnih ćelija (nema kontrakcije i lučenja salive)
3. Kompresije izvodnih kanala (strikture, redukcija arborizacije)
84
Na kraju dolazi do atrofije parenhima i njegove zamene masnim tkivom. Ekstraglandularni kanali su
očuvani. U ranijim fazama dolazi do pražnjenja nakon davanja soka od limuna, a u kasnijim fazama nema
pražnjenja. UZ se radi sa linearnom sondom visoke frekvence i razvojne moći. Na UZ pljuvačne žlezde su
homogeno hiperehogene (zbog deponovanja masti). Pri uključivanju Dopplera ne uočava se povećana
prokrvljenost. Na CTu žlezde su difuzno uvećane, otečene, a ono što je patognomonično je da su
denziteta u negativnim vrednostima od -79 do -103HU (odgovaraju denzitetu masti), a povećan je i
volumen potkožno masnog tkiva zbog terapije kortikosteroidima.
Tumori pljuvačnih žlezda
Tumori pljuvačnih žlezda mogu biti benigni i maligni.
Benigni tumori su:
1. Najčešće asimptomatski
2. Karakterišu se sporim rastom
3. Često su oštro ograničeni
4. Prilikom palpacije su pokretni u donsu na podlogu i kožu
5. Koža i sluzokoža u okolini su nepromenjene
Maligni tumori su:
1. U početku bezbolni, ali kasnije se javlja bol zbog nekorze, rastezanja kapsulen infiltracije nerava,
kosti, periosta…
2. Rastu infiltrativno, destruktivno
3. Često su fiksirani za podlogu
4. Češće se javljaju u malim pljuvačnim žlezdama, pa onda u sublingvalnoj, submandibluarnoj, a
najređe u parotidnoj
Najčešći benigni tumori pljuvačnih žlezda su:
1. Pleomorfni adenom
2. Adenolimfom (Warthin-ov tumor)
3. Angiomi
Od malignih tumora pljuvačnih žlezda daleko su češći karcinomi od sarkoma.
Pleomorfni adenom
Naziva se još i mešoviti adenom zato što ima elemente i epitela i mezenhima. On je najčešći tumor
pljuvačnih žlezda. Najčešće se javlja u parotidnoj žlezdi. 1/10 recidivira, a 1/20 maligno alteriše, ali
alteriše epitelna komponenta, što znači da on maligno alteriše uvek u karcinom, a ne u sarkom. UZ nalaz
nije specifičan. Vidi se kao hipoehogena lezija, uglavnom oštro ograničena jer ima tanku kapsulu. Unutar
tumora se uočavaju distrofične kalcifikacije (zbog poremećaja ishrane). Na sijalografiji vide se znaci
85
ekspanzivnog rasta, odnosno fokalna lezija koja razmiče, ali ne infiltriše okolne strukture, pa se vidi
razmicanje i potiskivanje intraglandularnih duktusa. CT nlaza je karakterističan. Tumor je ograničen,
dobro vaskularizovan, a ta vaskularizacija je homogena.
Warthin-ov tumor
Ovaj tumor zahvata isključivo parotidnu žlezdu. Dolazi do inkluzije žlezdanog tkiva u parotidne limfne
čvorove. Mekan je na palpaciju. UZ nalaz je specifičan, što je uslovljeno građom tumora koji se sastoji i
od cistične i od solidne komponente. Ima kapsulu. Sastavljen je od žlezadnog tkiva i limfoepitelijalnog
tkiva, tako da se radi o adenolimfomu. Scintigrafski nalaz je karakterističan i opisuje se kao vruć čvor jer
zbog limfoepitelijalnog tkiva vezuje radioobeleživač. Na UZu hipoehogen, ograničena tkivno-cistična
masa,bez posteriornog pojačanja nekada se mogu videti fine septacije i dobro je prokrvljen ali je mala
brzina protoka.
Angiomi
Angiomi su benigni tumori mezenhimnog porekla. Oni su porekla krvnih sudova. Javljaju se kod dece i to
najčešće u parotidnoj pljuvačnoj žlezdi. S obzirom da se u krvne sudove ubrajaju i arterije i vene i limfni
sudovi, svi angiomi se dele na hemangiome i limfangiome. Daje karakterističan nalaz i na CTu i na
ultrazvuku zbog velike količine krvi.
Maligni tumori pljuvačnih žlezda
Maligni tumor pljuvačnih žlezda kao i bilo koji drugi maligni tumori mogu biti primarni i sekundarni.
Primarni su oni koji se razvijaju iz tkiva pljuvačne žlezde, a sekundarni predstavljaju metastaze drugih
malignih tumora u tkivo pljuvačne žlezde. Primarni mogu biti karcinomi (epitelnog porekla) i sarkomi
(mezenhimnog porekla). Metastaze su najčešće u parotidnoj pljuvačnoj žlezdi jer ona sadrži limfne
čvorove i intraparotidno i paraparotidno, a maligni melanomi temporalne regije metastaziraju u
parotidnoj žlezdi. Karcinomi mogu biti adenokarcinomi, skvamoceluarni karcinom, mešoviti karcinomi.
Najčešći je mukoepidermoidni karcinom, pa zatim karcinom u pleomorfnom adenomu, adenoidni cistični
karcinom, karcinom acinusnih ćelija, adenokarcinom, planocellularni karcinom… oni čine 25% svih
tumora pljuvačnih žlezda. Mogu biti solidni ili cistično degenerisani. Pokazuju infiltrativno destruktivni
rast. Loše su ograničeni, uzrokuju bol. Posle davanja kontrasta na CTu se vide kao nehomogeno
vaskularizovani. U tkivu samog tumora dolazi do krvarenja i nekroze, zbog čega dolazi do cistične
degeneracije. Karcinomi primarno metastaziraju regionalne limfne čvorove.
Mukoepidermoidni karcinom
Ovaj maligni tumor se podjednako javlja u velikim i malim pljuvačnim žlezdama. Prema histopatološkim
karakteristikama može se podeliti na tumor:
1. Niskog gradusa
2. Srednjeg gradusa
86
3. Visokog gradusa
Ovaj karcinom je sastavljen od mucinoznih ćelija, skvamoznih ćelija i infiltrata limfoidnih ćelija. Na UZu
se vidi kao hipoehogena tkivno cističnoj leziji. Na CTu se vidi kao hipodenzna, rubno vaskularizovana
lezija sa distrofičnim kalcifikacijama.
FNAc (fine needle aspiration cytology)-biopsija finom iglom
Ovaj vid biopsije služi za diferencijaciju benigno-maligno, ali s obzirom da se uzima uzorak ćelija, a ne
isečak tkiva, na ovaj način ne može se sa sigurnošću tvrditi o kojoj vrsti tumora je reč. Za to se koristi
true cut biopsija sa debljom iglom gde se uzima uzorak tkiva. Indikacije za za uzimanje biopsije su:
1. Dugotrajno praćenje benigne promene

2. Suspektne sistemske bolesti
3. Suspektna metastaza (jer se primarni tumor operiše, a metastaze ne)
4. Preoperativna priprema
87
Kompjuterizovana tomografija (CT)
Postoji mnogo generacija CTa, a najznačajnije su generacija spiralnog i multi slice (multi detektorski) CT.
vrsta zračenja koju koristi CT je jonizujuće, elektromagnetno (X-zraci). Energija je 10-100keV, a talasna
dužina je jako mala od 0,1-0,01nm. Ono što se meri na CTu je stepen atenuacije (slabljenja X-zraka)
prilikom njihovog prolaska kroz organizam. Rezolucija je visoka. CT daje tomografski imidžing (celo telo).
Osnovni podaci su aksijalni preseci (sirovi podaci) koji se posle rekonstruišu u softverskim programima u
u ravnima koje su potrebne (2D, 3D, kose, angulirane ravni…). Primenjuje se za prikaz celog tela i to i za
meka i za koštano tkivo i za plućni parenhim itd. CT ima iste delove kao i svaki rendgenski aparat, s tim
što se rendgenska cev i detektorski sistem nalaze zajedno unutar obruča koji se naziva gentri i kroz koji
ulazi pacijent koji leži na CT stolu. CT Slika (tomografksa akvizicija) se dobija tako što pacijent-sto pomera
u kranio-kaudalnom pravcu (y-osa skenera) kako bi se deo tkiva ili organa (slajs) pozicionirao na put
snopa X-zraka da bi se izvršila akvizicija naredne slike. Vreme skeniranja jednog sloja je izuzetno kratko i
traje do 0,1s, što je veoma značajno kod traumatizovanih pacijenata. Kod CTa se meri denzitet, odnosno
stepen slabljenja snopa X-zraka (atenuacija). Atenuacija se izražava u Housfield-ovim jedinicama (HU). U
zavisnosti od toga koliko je slabljenje X-zraka postoji:
1. Hipoatenuacija (hipodenzno)
2. Izoatenuacija (izodenzno)
3. Hiperatenuacija (hiperdenzno)
Skala ima 2000 podeoka i kreće od -1000 do 1000HU. 0 je sredina skale i to je referentna vrednost
(denzitet vode). U plusu su sva meka tkiva, tečnosti većeg denziteta od vode, koštano tkivo, metal, a u
minusu su masno tkivo plućni parenhim i vazduh.
Širina prozora CTa (W) određuje kontrast slike pri čemu uži prozor daje bolji kontrast (broj Housfield-
ovih jedinica koji se prikazuje). Postoje tri osnovna prozora, a to su prozori za:
1. Meka tkiva
2. Kosti
3. Plućni parenhim
Nivo (L) predstavlja broj u centru prozora.
Primena CTa
1. Dijagnostika zapaljenskih infektivnih i neinfektivnih oboljenja, vaskularnih oboljenja, povreda,

prirode tumora, kalkulusa…
2. Evaluacija lokalne i udaljene raširenosti promene
3. Kontorla medikamentne i operativne terapije bolest
4. Vođenje interventnih procedura- drenaža, ablacija, biopsija
88
Prednost CTa u odnosu na CBCT je ta što se na CTu prikazuju meka tkiva. Za evaluaciju vaskularizacije
daje se kontrast na bazi joda intravenski i prati se njegova dinamika (dinamski CT pregled). Na CTu se
mogu odrediti tačne dimenzije neke promene, kojeg je denziteta promena, da li je tumorska promena
po CT dinamici kontrasta maligna ili benigna.
Magnetno rezonantni imidžing (MRI)
MRI ne koristi jonizujuće zračenje, ali koristi elektromagnetne talase, koristi radio talase koji nisu biološki
šteteni. Oni su velike talasne dužine (3-30m), visoke frekvence od 10-100MHz (radiofrekventno
zračenje). Takođe se koristi i spoljašnje magnetno polje u kome se nalazi pacijent. Parvailan naziv je
nuklearna magnetna rezonanca. Princip se zasniva na interakciji radiofrekventnih talasa i atomskih
jezgara u telu, kada se telo nalazi u jakom magnetnom polju. Dobija se tomografski imidžing (celo telo).
Rezolucija je visoka. Koristi se i za meka tkiva.
Reaguju jezgra sa neparnim brojem protona (vodonik). To su mikromagneti sa sopstvenim spinom koji u
jakom spoljašnjem magnetnom polju zauzimaju jednu od dve moguće orjentacije u odnosu na to polje.
Kada se protoni vodonika stave u magnetno polje one se kreću spram linija sila magnetnog polja, pri
čemu zauzimaju ili paralelnu (stanje niže energije) ili antiparalelnu (stanje više energije) orjentaciju. Kada
oni zauzmu svoju orjentaciju u magnetnom polju, deluje se radiofrekventnim pulsevima, sa frekvencom
koja odogvara određenom tipu jezgara. Ovi pulsevi izmeštaju protone vodonika iz orjentacija. Po
prestanku delovanja pulsa oni teže da povrate svoju prvobitnu orjentaciju (proces relaksacije). Pri
vraćanju u prvobitnu orjentaciju, oni emituju radio talase iste rezonantne frekvence. Taj radio talas se
registruje, čita i kompjuterski obrađuje i tako se dobija MR slika. Ti talasi se prvo registuruju u
strukturama (zavojnice) koje se stavljaju oko dela tela koji se snima. Postoje dva osnovna vremena
relaksacije: T1 i T2 otežano vreme vraćanja u ravnotežno stanje.
Kontrast na MRI zavisi od više faktora:
1. Gustina protona
2. Vreme T1 relaksacije
3. Vreme T2 relaksacije
Sam magnet aparat izgleda vrlo slično CTu. Takođe ima gentri, sto na kome leži pacijent. Koriste se
zavojnice. Vreme trajanja procedure je dugo 10-20min. kod magneta ne možemo da merimo veličinu
promene (jedina metoda koja ima sposobnost kvantifikacije je CT). promene na MR slici su hipo ili
hipeintenzne u ondosu na T1, T2 sekvencu. Magnet je dobar za neke delove koji su loše prikazani na CTu
(npr. jezik).
89
Kontraindikacije za MR:
1. Implanti sa feromagnetnim svojstvima: metalni klipsevi za krvne sudove, metalne veštačke

valvule, metalni materijali u stomatologiji
2. Klaustrofobija
3. Nesaradljivi pacijenti- mala deca, poremećaji svesti, psihotični pacijenti
4. Pacijenti sa uznapredovalom bubrežnom insuficijencijom (kod magneta se koristi se kao kontrast
gadolinijum umesto joda jer ima paramagnetna svojstva, ali on kod pacijenata sa
uznapredovalom bubrežnom insuficijencijom izaziva malignu nefrogenu sklerozu i brzu smrt)
Magnet je metoda izbora za evaluaciju fetalnih anomalija jer nema biološka neželjena dejstva.
90
Radiologija srca i velikih krvnih sudova
grudnog koša
Srce i veliki krvni sudovi grudnog koša se nalaze u medijastinumu koja je u koronalnoj ravni podeljena na
gornji i donji medijastinum, a u sagitalnoj na prednji, srednji i zadnji medijastinum. Srčano sudovna
senka zauzima sve ove odeljke medijastinuma.
Srce
Srce ima oblik trostran piramide, pa se na njemu opisuju tri strane, tri ivice, baza i vrh. Strane su plućna
(leva), sternalna (prednja) i dijafragmalna (donja). Vrh srca je okrenut ulevo, napred i nadole, a na bazi
srca se nalazi corona cordis gde se ulivaju ili polaze veliki krvni sudovi. Za anatomsku orjentaciju bitan je
uzdužnni (longitudinalni) prečnik srca koji spaja bazu srca sa vrhom srca. Srce ima dve komore i dve
pretkomore. Od srca polaze i u njemu se završavaju mali i veliki krvotok. Mali krvotok (desno srce) čine
desna pretkomora, trikuspidno ušće i desna komora. Iz desne komore kreće truncus a. pulmonalis koji se
grana na desnu i levu plućnu arteriju koje nose dezoksigenisanu krv u pluća i predstavljaju funkcionalni
krvotok pluća. Od plućnog krila polaze po dve plućne vene koje se ulivaju u levu pretkomoru. Veliki
krvotok čini leva pretkomora, bikuspidalno (mitralno) ušće i leva komora iz koje polazi aorta a u srce se
krv vraća preko v. cavae superior et inferior. Na transkateterskoj angiokardiografiji mogu se lepo uočiti
šupljine srca. Kada se kateter uvede venskim sistemom preko donje šuplje vene anterogradno (u pravcu
toka krvi) do srca. Potom se daje kontrastno sredstvo. Tada se prikazuje lumendesne pretkomore, desne
komore i truncus pulmonalis i plućne arterije. Ovo je bila desna transkateterska angiokardiografija, a
leva podrazumeva uvođenje katetera preko a. femoralis. On se kreće retrogradno (nasuprot toka krvi)
do leve pretkomore gde se ubacivanjem kontrastnog sredstva vidi, leva komora (leva pretkomora ne jer
je pokrivena lukom aurte), ascedentna aorta, luk aorte sa njenim principalnim granama, i torakalna
aorta. Ovom metodom se mogu pratiti srčane šupljine i veliki rvni sudovi u PA i profilnoj projekciji.
Kod telekardiografije fokus-film distanca je 160-200cm (standardna radiografija grudnog koša se radi sa
fokus-lim distancom koja je najmanje 1m, a njačešće 150-160cm). Ovako velika fokus-film distanca
uslovljava da distalni X-zraci zračne kupe budu međusobno relativno paralelni, pa su uveličanje i
deformacija srčane senke su minimalni. Ova metoda se koristi kada je neophodno da se što preciznije
utvrde veličina srca i njegovi odnosi sa okolnim strukturama.
Na profilnoj radiografiji grudnog koša postoje dva svetla prozora, a to su retrosternalni i retrokardijalni
prostor. Svetli su jer se kod zdrave odrasle osobe u njima projektuje plućni parenhim.
91
Analiza srčano-sudovne senke na PA radiografiji podrazumeva nekoliko parametara:
1. Položaj srca
2. Veličina srca u celini (u odnosu na grudni koš, godine starosti, pri određenjoj fazi respiracije i
srčanog ciklusa)
3. Oblik srčano-sudovne senke (najznačajnija je analiza desne i leve ivice u koronalnoj ravni)
4. Analiza vaskularne mreže
5. Kalcifikacije u senci srca i aorte
Kardinalne tačke i lukovi srca u koronalnoj ravni
Kardinalne tačke koriste u orjentaciji. U njih spadaju D,D’(od francuske reči za desno) i G,G’ (od
francuske reči za levo). Ovo su relativno fiksne tačke. Tačka D predstavlja granicu između luka gornje
šuplje vene, odnosno ascedentne aorte kod odraslih, a tačka D’ predstavlja teme desnog
kardiofrenničnog (srčanoprečažnog) ugla. Pored luka desne pretkomore (D-D’) i luka aorte, na desnoj
strani se ponekad mogu videti i nestalni lukovi kao što je luk tuncusa brachiocephalicus-a, koji se viđa
kod osoba u senijumu zbog značajne skleroze zida krvnog suda. Kod mladih ono što je analog luku
ascedentne aorte je luk gornje šuplje vene koji odgovara lateralnoj ivici gornje šuplje vene (nije
konveksan već je prava i vertikalna). Sa godinama luk gornje šuplje vene biva pokriven od strane luka
ascedentne aorte. Na levoj ivici srca postoje tri luka, pri čemu donji predstavlja ivicu leve komore (G-G’).
Između ovog luka i srčanog zaliva nalazi se tačka G koja predstavlja gornju granicu leve komore. Srčani
zaliv (srednji luk sa leve strane) je najčešće ravan i kos, a može da bude i blago konveksan ka spolja, ali
nikada ne sme da prelazi tangentu koja povezuje aortno dugme i teme leve komore. U srčanom zalivu se
projektuju dve anatomske strukture i to unjegovom donjem delu leva pretkomora (njena auricula), a u
gornjem delu se projektuje truncus a. pulmonalis. Treći, odnosno gornji luk sa leve strane je aortno
dugme. Aortno dugme nije anatomski već rendgen-anatomski termin i predstavlja završni deo luka aorte
i njegovo koleno kada on prelazi u descedentnu (grudnu) aortu. Tačka G’ predstavlja zamišljenu
projekciju vrha srca. Ova tačka se određuje tako što se povuče tetiva G-D’, pa se vuče paralela, a tačka
gde ona dodiruje srce kao tangenta predstavlja vrh srca. Kod zdrave odrasle osobe vrh srca je u senci
leve hemidijafragme. D-G’ je uzdužni (longitudinalni) prečnik srca, a G-D’ je poprečni prečnik srca.
Na PA radiografiji se može videti desna pretkomora, leva komora, desna komora se ne vidi jer se nalazi
iza grudne kosti, leva pretkomora se ne vidi jer ona lokalizovana pozadi.
Da bi se označili kao normalni lukovi sa desne strane treba da budu takvi da tetive oba luka (i desne
pretkomore i ascedentne aorte) treba da budu iste dužine, a konveksitet desne pretkomore treba da
bude konveksniji u donosu na konveksitet ascedentne aorte.
Na levoj strani tetiva leve komore treba da bude približno iste dužine kao i dužina srčanog zaliva, a
aortno dugme treba da bude u svojoj poprečnoj veličini do 34mm.
92
Položaj i veličina srca na radiografiji
Srce je koso položeni ovoid. To znači da uzdužni prečnik srčane senke (D-G’) sa simetralom grudnog koša
zaklapa ugao od 50-55˚(ugao α). Simetrala grudnog koša dobija se tako što se povežu kapljičaste senke
trnastih nastavaka vratnih pršljenova u ortogonalnoj projekciji. Ova simetrala približno deli grudni koš na
desni i levi hemitoraks. Približno 1/3 površine srca i velikih krvnih sudova grudnog koša u odnosu na
simetralu treba da budu u desnom hemitoraksu, a 2/3 treba da budu u levom hemitoraksu. Za
određivanje veličine srca potrebni su najveći prečnik srčane senke koji se sastoji iz dve duži (misli se na
najveći prečnik desne i leve polovine srca, odnosno the duž koja spaja simetralu grudnog koša sa
najisturenijom tačkom na levoj, odnosno desnoj strani grudnog koša). Te dve duži su Tr1 (dsena) i Tr2
(leva). One se saberu. Takođe se iztačuna bazalni prečnik grudnog koša (Th). Ovaj prečnik je horizontalna
linija koja spaja unutrašnje ivice grudnog koša i prolazi kroz teme desnog kardio-freničnog ugla.
Normalna srčana senka treba da se sadrži dva puta u prečniku grudnog koša. To je torako-kardijalni
indeks i on treba da bude približno oko 2 (Th/(Tr1+Tr2)). Kardio-frenični uglovi, desni i levi, treba da
budu oštri i transparentni (u njima se nalazi plućni parenhim. Nekada srce može biti položeno uspravno
nekad vertikalno pa ih tada nazivamo horizontalno (ugao α>50˚, teži pravom uglu) i vertikalno (ugao
α<50˚, otprilike 20˚, a srce se sadrži barem 3 puta u prečniku grudnog koša) srce. Na oblik, veličinu i
položaj srca utiču mnogobrojni i fiziološki i patološki procesi. Bilo da su procesi koji remete dimenzije i
položaj srca fiziološki ili patološki oni mogu biti kardijalni i ekstra kardijalni. Fiziološki procesi su
inspirijum-ekspirijum, sistola-dijastola, a fiziološki ekstrakarijalni procesi su gojaznost, trudnoća. S
obzirom da dimenzije i oblik srca mogu da zavise i od otga da li je samo radiografisanje izvedeno kako
treba, prema standardima radiografisanje grudnog koša se radi pri suzdržanom, normalnom inspirijumu.
Patološki ekstrakardijalni parametri koji utiču na dimenzije i položaj srca su deformiteti grudnog koša,
deformiteti kičmenog stuba (kifoza, skolioza), promene u plućima (atelektaza, izliv, pneumotoraks),
povećanje intraabdominalnog pritiska od strane ascitesa, tumora, ileusa.
Entiteti koji se mogu videti na rtg-u su dekstroonirano srce, sinistroponirano srce, dekstrokardija, situs
inversus, poprečno, vertikalno, viseće srce.
Poprečno položeno srce kada je povećan intraabdominalni pritisak, a nije patološki naziva se sindrom
Chilaiditi (dolazi do interponiranja crevne vijuge između desne kupole dijafragme i jetre i na taj način
odiže srce). Ovakvo srce je pseudo-aortno. Skolioza kičme dovodi do sinistropozicije srca (kada je više od
2/3 srčane senke lokalizovano u levom hemitoraksu) i ovakvo srce se naziva cor pseudomitrale.
Dekstroponirano srce je ono kod koga se više 1/3 srčane senke nalazi u desnom hemitoraksu. Uz to
menja i svoj oblik. Dekstrokardija znači da je srce u desnom hemitoraksu, a aorta u levom. Situs inversus
podrazumeva da se srce sa sve aortom je kao slika u ogledalu (oba se nalaze u desnom hemitoraksu). Za
srce se kaže da je malo kada je torako-kardijalni indeks preko 2,5. Mala srca mogu biti konstitucionalna
(češće) ili patološka. Konstitucionalno malo srce može biti:
1. Vertikalno- prividno malo, sreće se kod asteničnog grudnog koša

2. Kuglasto- zaobljenih lukova
3. Kapljasto- ugao α je 0˚, a srce se ne oslanja na dijafragmu, pa se između srca i dijafragme vidi
svetlina plućnog parenhima
93
Patološka mala srca se javljaju u senijumu i mogu biti:
1. Sklerotična- kada zadržavaju oblik, ali su smanjena, a nastaju zbog involucije i srčanog mišića i
koronarnih arterija
2. Emfizemno-sklerotično srce- nastaje takođe u senijumu zbog dugotrajne sistemske i plućne
hipertenzije koja nastaje zbog emfizema
Velika srca su uglavnom patološka (osim kod sportista- na radioskopiji srce je bradikardično, veliko i
trouglasto, ali pri naporu je normalne veličine i oblika sa normalnom frekvencom). Kod velikih srca
torako-kardijalni indeks je manji od 1,4. Patološka velika srca uglavnom nastaju zbog globalne srčane
insuficiencije, perikardijalnog izliva, dilatativne i hipertrofične kardiomiopatije ili miokarditisa (virusni,
bakterijski, toksični). Osim torako-kardijalnog indeksa parametar koji upućuje na činjenicu da se radi o
velikom srcu je taj da luk leve komore prelazi levu medioklavikularnu liniju (ona deli oba hemitoraksa na
medijalnu i lateralnu polovinu, a apralelna je sa simetralom grudnog koša i prolazi približno kroz sredinu
klavikule). Često je konfiguracija srca izmenjena u zavisnosti od toga koji deo srca je primarno opterećen.
Poremećaji veličine određenog dela srca-patološka konfiguracija srca
Aortno srce
Najčešće se javlja. Podrazumeva opterećenje leve komore. Može nastati zbog:
1. Povećanog otpora isticanju krvi

a) Aortna stenoza
b) Koarktacija aorte
c) Arterijska (sistemska) hipertenzija
2. Povećanog priliva krvi u levu komoru
a) ASD (atrialni septalni defekt)
b) VSD (ventrikularni septalni defekt)
c) Aortna insuficijencija
d) Mitralna insuficijencija
3. Aneurizme leve komore
94

Radiologija Skripta.s

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Radiologija Skripta.s

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Intraoralne metode radiografisanja

Postoje 4 osnovne intraoralne metode radiografisanja:

Pre same ekspozicije željene regije moraju se zadovoljiti odredđeni parametri:

1. Položaj glave pacijenta

Sagitalni i nagibni ugao su karateristični za svaku gurpu zuba.

Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 0˚, a nagibni +50˚.

Upadna tačka. Nalazi se na vrhu nosa.

Vreme ekspozicije. Iznosi 0,5s.

Radiografisanje lateralnog sekutića u gornjoj vilici

Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 25˚, a nagibni +50˚.

Upadna tačka. Nalazi se na nosnom krilcu.

Vreme ekspozicije. Iznosi 0,5s.

Radiografisanje očnjaka u gornjoj vilici

Vreme ekspozicije. Iznosi 0,5s.

Radiografisanje premolara u gornjoj vilici

Upadna tačka. Nalazi se na preseku linije tragus nosno-krilce i pupilarne linije .

Vreme ekspozicije. Iznosi 0,8s.

Radiografisanje molara u gornjoj vilici

Vreme ekspozicije. Iznosi 1s.

Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 0˚, a nagibni -15˚.

Upadna tačka. Nalazi se na vrhu brade.

Vreme ekspozicije. Iznosi 0,5s.

Radiografisanje očnjaka u donjoj vilici

Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 45˚, a nagibni -20˚.

Vreme ekspozicije. Iznosi 0,5s.

Radiografisanje premolara u donjoj vilici

Položaj rendgenske cevi. Sagitalni ugao iznosi 60˚, a nagibni -10˚.

Vreme ekspozicije. Iznosi 0,8s.

Radiografisanje molara u donjoj vilici

Vreme ekspozicije. Iznosi 1s.

Indikacije za retroalveolarni snimak

Upadna tačka. Na sredini krilca koje viri između okluzalnih/sečivnih ivica.

Indikacije za retrokoronarni metod radiografisanja

1. Karijes na specifičnoj lokalizaciji (karijes na aproksimalnim površinama)

Indikacije za aksijalni metod

Okluzalni metod radiografisanja

Indikacije za okluzalni metod radiografisanja

1. Kod pacijenata sa trizmusom

Ortopantomografija spada u ekstraoralne metode radiografisanja. Spada i u specijalne metode jer se

Definicija: Ortopantomografija je tomografski prikaz u jednoj ravni (jednom snimku) koštanih i

Sinonimi su: panoramska radiografija, pantomografija, rotaciona panoramska radiografija, dentalna

PAN- sve je prikazano, “panorama“, širokougaoni, u svim pravcima

TOMOGRAFIJA- izdvojeni prikaz jednog sloja

1. 5˚-10˚- sloj debljine 2cm

Linearna tomografija može biti:

1. Frontalna - dubina se određuje na standardnom profilnom snimku

1. Blow-out frakture i frakture ruba orbite

1. Bolji prikaz lezije bez superpozicije struktura

1. Potrebno je minimum 3 preseka - veća je doza ozračivanja

Princip dobijanja OPT slike

Kao fiziološke duple slike vide se:

Pozicioniranje pacijenta pri ortopantomografisanju

1. Pacijent je najčešće u stojećem stavu

1. Uveličanje (dimenzije nisu realne)

Strukture koje se vide na OPTu

a) Koštane strukture donje vilice 5. Pod maksilarnog sinusa

CBCT (Cone beam computed tomography)

1. Ima loš tkivni kontrast- najveća mana

CBCT u raznim stomatološkim disciplinama

1. Implantologija- za procenu kvaliteta koštanog tkiva, debljine koštanog tkvia, alveolarnog

Za nastanak karijesa preduslov je da postoji dentalni plak. On predstavlja aglomeraciju bakterija sa

4. Prema toku karijes se deli na:

5. Prema broju zahvaćenih strana karijes se deli na: