Istorija umetnosti

-sa prezenacija uz dopune-

Prvi semestar, 2018/2019.

1
 Egipat, IV milenijum – III vek pre Hrista

Jedna od najvećih civilizacija antičkog sveta razvijala se u plodnoj dolini srednjeg i donjeg toka
Nila između IV milenijuma i III veka p.n.e. Početak III milenijuma smatra se početkom
istorijskog perioda: staro carstvo (3200-2100 god. p.n.e), srednje carstvo (2100-1550 god. p.n.e),
novo carstvo kao doba najveće egipatske moći i uspona (1550-671 god. p.n.e), saitsko carstvo
(663-525 god. p.n.e) kao poslednji period istorije Starog Egipta. Period vladavine Persijanaca
(525-405 god. p.n.e), period smenjivanja poslednjih domaćih dinastija do 341, da bi između 341.
i 333. god. p.n.e. ponovo vladali Persijanci. Od 333. do 323. godine p.n.e. Egipat osvajaju Grci
pod Aleksandrom Makedonskim. Od 323. do 30. godine p.n.e. vladaju dinastija Ptolomeja i
Kleopatra. 30. godine p.n.e. započinje vladavina Rimljana. Egipat je rimska provincija do 395.
godine, kada pada pod vlast Vizantije. 639. godine Egipat osvajaju Arabljani. Najznačajniji za
razvoj egipatske civilizacije bio je deo zemlje duž reke Nil, smešten između pustinje Sahare,
Libijske, Nubijske i Sinajske pustinje.

Sezonske poplave ove velike reke ostavljale su za sobom nanose plodnog mulja koji je omogućio
razvoj zemljoradnje, a sama reka je obezbeđivala toliko potrebnu vlagu koja je zemljište i ljude
branila od pustinje. Jedinstvena Egipatska država stvorena je oko 3200 godine p.n.e, sa
centralizovanom vlašću u rukama faraona, hijeroglifskim pismom i razvijenom umetnošću, skoro
u potpunosti podređenoj kultu mrtvih.
Kamen pod nazivom Rozeta Stoun je poslužio za dešifrovanje egipatskog pisma. Kamen je
otkiven 1799, kada su Napoleonovi vojnici kopali temelje za utvrđenje pored lučkog grafa El
Rašida u delti Nila. Posle Napoleonovog poraza kamen je na osnovu mirovnog sporazuma pripao
Englezima (1801), a već 1802. izložen je u Britanskom muzeju. Napravljen je od granodiorita, a
njegova kopija je izložena u Egipatskom muzeju u Kairu. Na kamenu je zapis iz 196. godine pre
Hrista, pisan hijeroglifima (pismom za svešteničke tekstove), dimotikom (pismom svakodnevne
upotrebe) i grčkim kao službenim pismom. Umeće čitanja hijeroglifa izgubilo se u IV veku naše
ere, tako da je grčki zapis poslužio za njihovo dešifrovanje. Francuski lingvista Žan Fransoa
Šampolion je 1822. godine objavio otkriće da egipatski hijeroglifi beleže zvuk jezika i time
omogućio dalje čitanje rukopisa i istraživanje samog jezika.
Kratkotrajni čovekov boravak na zemlji drevni Egipćani su smatrali prolaznom fazom u
ljudskom postojanju, koja se nastavljala večnim zagrobnim životom. Zbog toga gotovo da i nema
sačuvanih ostataka raskošnih palata građenih od čvrstog materijala, ni bogatih, utvrđenih
gradova. Kuće u drevnom Egiptu, kao i palate, građene su od trske i cigle pravljene od blata
pomešanog sa plevom i osušene na suncu. Hramovi i grobnice sačuvali su se u velikom broju; to
su dela slična megalitskoj arhitekturi. Masivni tesani kameni blokovi slagani jedni preko drugih
obrazovali su pravolinijsku arhitekturu: veliki broj podupirača - stubova, stubaca, polustubova na
kojima počiva horizontalni gredni sistem. Među različitim oblicima grobne arhitekture naročito
se ističe piramidalna struktura grobnica.

2
Egipatski hram: Kompleks egipatskog hrama bio je osmišljen prema slici sveta, tako da je pod
predstavljao zemlju, tavanica nebo, a stubovi su zamišljeni kao gigantski podupirači neba. Tle je
bilo ukrašeno biljkama i životinjama, zidovi stablima i ljudskim figurama, a tavanica je bila
obojena tamno plavo sa zvezdama, znacima zodijaka, nebeskim telima, dok su iznad vrata kroz
koja prolaze faraoni prikazivani orlovi raširenih krila. Građevinu je sačinjavalo četvrtasto
dvorište okruženo nizovima visokih stubova na kojima je počivao pokriveni deo konstrukcije.
Unutra se nalazilo jedno ili više obrednih mesta, okruženih kapelama i prostorijama za
sveštenike. Ulaz u hram činila su dva megalita trapezoidnog oblika - pilona, sa vrhovima
ukrašenim zastavama. Ispred ulaza su stajala dva simetrično postavljena obeliska i dve statue
faraona: hram u Luksoru. Stubovi su ukrašavani kapitelima u vidu stilizovanog lotosa, obrnutog
zvona, ili sa glavom boginje Hator. Stubovi su, kao i ostali delovi hrama, bili bojeni. Tragovi
boje su danas tek delimično sačuvani. U hramovima su se održavale proslave i procesije.
Predvodio ih je faraon, jedini posrednik između bogova i ljudi i jedini smrtnik, pored sveštenika,
koji je imao pristup u unutrašnjost hrama. Prilaz hramu je imao podjednaku važnost i često je bio
ukrašen nizovima stubova ili sfingi. U planinskim predelima gde nije bilo prostora za celokupan
kompleks, unutrašnji deo hrama je ugrađivan u brdo, dok se spolja nalazilo samo pristupno
stepenište sa nizovima stubova: pogrebni hram kraljice Hatsepšut.
Amonov hram u Karnaku: (dugačak 365 m, sa pilonima visine 15 m), građen je od XII dinastije
do Ptolomeja I (oko 1500 godina). Započeo ga je Seti I, a nastavio Ramzes II. Kompleks je
obuhvato sistem pravougaonih dvorišta, druge hramove i sveto jezero. Na jednom od zidova
hrama ispisan je mirovni sporazum koji je Ramzes II potpisao s Hetitima u 21. godini svoje
vladavine. Do ulaza u hram, na kojem se nalaze dva pilona, vodi aleja sfingi s ovnujskim
glavama.
Amonov hram u Luksoru: (1390-1260. godine p.n.e) posvećen Amonu, njegovoj ženi Mut i sinu
Khonsuu. Hram je zidan više od jednog veka, a počeo je da ga gradi Amenhotep III. Kroz
masivnu kapiju ulazi se u prvo dvorište, zatim kroz dvoranu sa stubovima (hipostil) u drugo
dvorište, pa u još jednu hipostilnu dvoranu, pa tek onda u hram. Čitav kompleks je zaštićen od
spoljašnjeg sveta debelim zidom i ostavlja utisak mističnog i zastrašujućeg.
Hram Ramzesa II u Abu Simbelu: dvojni hram izdubljen u steni u vreme faraona Ramzesa II u
XIII veku p.n.e. (započet oko 1244, a završen oko 1224, posvećen bogu Amonu) kao spomenik
njemu i kraljici Neferari i u spomen na pobedu kod Kadeša. Sa prvobitne lokacije u Nubiji, na
jugu Egipta, kompleks je u celosti premešten 1960. tako što je ugrađen u veštačko uzvišenje
iznad jezera nastalog gradnjom Asuanske brane. Hram je bio zaboravljen do 1813. kada ga je
otkrio egiptolog Jakob Burkhart.
Pogrebna arhitektura: Verovanje u zagrobni život rezultiralo je velikim brojem specifičnih
rešenja grobne arhitekture: 1. Piramide, 2. Različiti tipovi grobnica uklesanih u stenu ili
ukopanih u zemlju, smeštenih u nekropole. Najpoznatije nekropole su: Dolina kraljeva, Dolina
kraljica i Dolina velikodostojnika.
Tutankamon i njegova grobnica: Vladar XVIII dinastije, u Novom Carstvu, vladao od 1339. do
1329. godine pre Hrista (+- 30 godina). Mladi kralj je imao 9 ili 10 godina kada se, posle smrti
faraona Smenkhara popeo na presto. Preminuo je sa 18 ili 19 godina, verovatno od povrede na

3
bedru izazvane padom, koja se inficirala. U njegovom telu nisu nadjeni tragovi otrova, niti drugi
tragovi nasilne smrti. Uzrok smrti je teško utvrditi jer je mumija posle otkrića dosta grubo
izvađena iz sarkofaga i tokom ispitivanja je izlagana visokim temperaturama (oko 650 C), što je
dovelo do kalcifikacije kostiju. Pretpostavlja se da je Tutankamon sin faraona Akheatona i neke
kraljice nižeg ranga (pošto je Akhenaton sa Nefertiti imao šest kćeri), ili da je sin Amenhotepa
III i jedne princeze. Sigurno je da se na presto popeo kao dečak i da je vladao zajedno sa
namesnicima koji su često zasluge njegove vladavine pripisivali sebi. Takođe se zna da je vratio
mnogobožačku religiju i da je verski centar vratio u Tebu, a krunisan je u hramu u Karnaku,
čime je ukazao na njegov značaj. U Karnaku se i nalazi njegova skulptura, koju je kasnije
prisvojio Ramzes II. Tutankamonovu grobnicu je 1922. godine, posle višegodišnjih istraživanja
otkrio arheolog Hauard Karter. Tokom deset godina potrage za grobnicom, poduhvat je
finansirao engleski kolekcionar Lord Karnavon. Tutankamonova grobnica se nalazi u Dolini
kraljeva i jedna je od retkih koje su otkrivene netaknute. Iskopavanje je trajalo deset godina i
svaki komad je obeležen brojem, nacrtan, fotografisan, a zatim prenošen u Kairo. Za potrebe
arheološke ekipe, od grobnice do Nila je postavljena železnička pruga. Do Kaira su kovčezi sa
blagom stizali brodovima. Tokom leta kada bi se iskopavanja prekidala, ulaz u grobnicu je bivao
zaziđivan i čuvao ga je stražar. Nekoliko osoba koje su bile uključene u iskopavanja
Tutankamonove grobnice, među kojima je bio i Lors Karnavon, ubrzo po njenom otkrivanju je
preminulo. Tada se stvorio mit o prokletstvu Tutankamonovog groba. Činjenica je da je Hauard
Karter ostatak života proveo u Egiptu, u kući u Luksoru, odakle je odlazio na arheološka
iskopavanja i da je 1939. umro.
Tutankamonova zlatna maska, Zlatni presto i Tutankamon sa kraljicom Nefertari, Zlatna komora
za zavetne ćupove
Sve što je vladaru stajalo na raspolaganju za života, bilo je pohranjeno i u njegovoj grobnici:
ribari i goniči bivola... Tutankamonova mumija i svi predmeti iz grobnice čuvaju se u
Egipatskom muzeju u Kairu.
Dolina kraljica: Hram Hatsepšut: Nekropole gde se sahranjivalo pod zemljom broje i do stotinu
grobnica. Pored jedne od njih, Doline kraljica, otkriveno je i selo gde su živeli graditelji
grobnica. Pronađen je i veliki broj alatki, koje su arheolozima pomogle da shvate složeni sistem
gradnje ovih podzemnih kompleksa. Hatšepsut (1473–1458. p.n.e) bila je peti faraon XVIII
dinastije u starom Egiptu i u titulatoru na slikama i reljefima je uvek nastupala kao muškarac-
faraon. Bila je prva žena faraon. Identifikacija njene mumije je objavljena 2007. godine.
Pogrebni hram kraljice Hatsepšut je sagrađen oko 1485. p.n.e. u Deir El Bahriu u blizini Tebe uz
kamenu liticu. Posvećen je bogu Amonu i još nekim bogovima. Monumentalan je kao i hramovi
Starog carstva, ali ne ponavlja njihove oblike. Atrium hrama je čuven po reljefima koji veličaju
kraljicu i objašnjavaju njeno božansko poreklo. Gradio ga je čuveni arhitekta Senemuš. U
Karnaku se nalaze dva obeliska koji veličaju kraljicu, jedan od 30 i drugi od 25 metara.
Široke, zdepaste građevine oblika zarubljene piramide - mastabe predstavljaju najstariji tip
grobnica: poreklo piramidalne strukture nalazimo u grobovima humkama, od kojih se vremenom
razvio jedan od najsloženijih i najmonumentalnijih primera grobne arhitekture. U mastabi se
nalazi kapela za darove kau i tajna sobica za kip preminuloga. Carske mastabe dostigle su
upadljive razmere već u prvoj dinastiji, a spolja su bile tako obrađene da podsećaju na kraljevsku

4
palate. Oko stotinu piramida različite visine, od 15-20 do 140 m (Keopsova piramida) razbacano
je na prostoru od Abu-Roša na jugu do Meduna na severu.
Stepeničaste piramide: Zoserova piramida u Sakari, sagrađena 2650. g.p.n.e. ima stepenasti
oblik, osnove oko 120x107m. Krečnjački kvaderi sakrivaju grobnicu koja je pod zemljom, kao i
zamršen splet hodnika. Snefruova piramida u Medunu, (oko 2650. g. p.n.e), ima trostepeni oblik
sa zakošenim stranama. Stranice piramide u Dašuru, poznate pod nazivom Crvena piramida,
visoke 97m, iz III dinastije zakošene pod različitim uglovima, a osnova obrazuje oblik romba.
Nekropola u Gizi: Veće piramide uglavnom se nalaze u centru nekropola okružene piramidama
manjih dimenzija i različitih oblika. Pored grobnice u kojoj se nalazi sarkofag faraona - "sina
bogova", u njima je smešten i čitav splet hodnika i odaja. U okviru kompleksa piramide nalazi se
i pogrebni hram, čiji ostaci u nađeni u ruševinama, zatrpani pustinjskim peskom. Piramide u Gizi
su jedino danas sačuvane, od sedam čuda antičkog sveta.
Keopsova piramida: Najveća od svih piramida je Keopsova. Sagrađena 2570. g.p.n.e. u Gizi
nadomak Kaira, ima osnovu pravilnog kvadrata (strana 233m), dok joj se ulaz nalazi na sredini
severne strane, oko 15m iznad nivoa tla. Do kraljeve grobnice obložene granitnim pločama
smeštene u centralnom delu građevine vodi strm hodnik, čiji jedan ogranak ide ka lažnoj grobnoj
odaji, a jedan hodnik se grana do nedovršene podzemne odaje.
Kefrenova piramida: Pored Keopsove, tu se nalaze se još i piramide faraona Kefrena i
Mikerinosa. Nedaleko od njih nalazi se i monumentalna figura Sfinge, mitskog bića lavljeg tela i
ženskog lika. Čitav kompleks okružuju mnogobrojni podzemni prolazi i ostaci stubova i
građevina.
 Lađa iz blizine Keopsove piramide, 2500. g.p.n.e.
Veličina grobnice zavisila je od ranga samog pokojnika. Po iskopavanju u živoj steni, pristupilo
bi se malterisanju, klesanju plitkih reljefa i oslikavanju podzemnih odaja. Prilaz do grobne odaje
vodio je kroz nekoliko prostorija, spuštajući se stepenicama i rampama za lakši transport
sarkofaga. Struktura grobnice osmišljena je da pokaže putovanje duše kroz kraljevstvo mrtvih. U
skladu s tim, zidovi su bili ukrašavani natpisima u hijeroglifskom pismu i predstavama
božanstava koja brinu o bezbednom putovanju do večnog odredišta. U grobnu odaju, pored
sarkofaga, smeštani su i lični predmeti pokojnika: odeća, nakit, obuća, ćupovi s hranom, muzički
instrumenti, kozmetički preparati, brod, kao i figure robova i slugu koji će brinuti o udobnosti
pokojnika.
Slikarstvo u službi ukrašavanja grobova: U nedostatku profanog slikarstva i ostataka profane
arhitekture, plitki reljefi i zidne slike u egipatskim grobnicama daju nam mnoštvo predstava o
svakodnevnom životu stanovnika drevnog Egipta, sistemu vlasti, običajima, ritualima, omiljenim
zabavama, kao i dragocene predstave božanstava složene egipatske religije. Pored predstava
faraona i njihovih supruga i dece, kao i velikodostojnika, među česte teme spadale su slike
igračica, prizori iz lova i zemljoradnje, ili izgled bogate vegetacije pored Nila. Slikane predstave
javljaju se u vidu obojenih plitkih reljefa, kao i al fresko slikanih zidnih kompozicija. Egipatsko
slikarstvo nije poznavalo perspektivu, već su se sve figure postavljale u jednu ravan, jedne iznad
drugih, tako da se postiže potpuna sagledljivost prostora i svih detalja. Ljudska figura se
prikazivala na tradicionalan - šematski način sa ciljem da se prikaže suština, onaj deo ljudske
prirode koji nastavlja da živi i posle smrti. Zbog toga je njeno predstavljanje moralo da poštuje
precizno utvrđeni kanon koji se vekovima nije menjao. Pored pravila koja su određivala sam

5
način komponovanja slika, proporcije i način predstavljanja figura, egipatski umetnik je morao
da prati stroge ikonografske obrasce predstavljanja vladareve figure, kao i mnogobrojnih
božanstava. Stilizovane figure muškaraca i žena, uvek u punoj mladosti kakva im je namenjena u
večnom životu, iscrtavane su tamnim konturama, u određenoj proporciji, sa licem postavljenim u
profil, a okom i telom an fas, da bi se završile profilno postavljenim stopalima. Građevine su
ukrašavane plitko urezivanim reljefima koji su bili bojeni. Tehnikom plitkog reljefa ili u
bareljefu su uklesivani i hijeroglifi.
Skulptura: Razvoj egipatske skulpture išao je uporedo sa razvojem arhitekture, za koju je
skulptura neposredno bila vezana. Uglavnom je klesana u kamenu, ali su sačuvani i retki
primerci drvene, bojene skulpture.
 Kamenolom u Asuanu
Mada je u liku vladara prikazivala stvarnu ličnost, on je uvek predstavljan u svečanoj pozi, u
stojećem stavu ili sedeći na prestolu, u ceremonijalnoj odeći i sa obaveznim znacima vladarskog
dostojanstva: nemés, lanenom kapom sa plavim linijama, čiji krajevi padaju na ramena i grudi,
svetom zmijom kao ukrasom na čelu (uraei) - ženkom kobre i kćerkom boga-sunca Ra,
zaštitnicom kraljevske loze. Među ostala obeležja kraljevskog dostojanstva spadaju i lažna brada
koja se vezivala oko ušiju, kao i kruna: crvena kao obeležje vlasti nad Donjim Egiptom (sever),
bela kruna u obliku izduženog puža kao simbol vlasti nad Gornjim Egiptom (jug), plava kruna sa
kobrinim ornamentalnim ukrasom kao ratnički šlem kralja osvajača. Posle ujedinjenja Gornjeg i
Donjeg Egipta, obe krune su često prikazivane zajedno.
Egipatske figure s prikazivale prema pravilima: arhajski i egipatski kanon. Stilizovane figure
muškaraca i žena, uvek u punoj mladosti kakva im je namenjena u večnom životu, iscrtavane su
tamnim konturama, u određenoj proporciji, sa licem postavljenim u profil, a okom i telom an fas,
da bi se završile profilno postavljenim stopalima. Egipatsko slikarstvo nije poznavalo
perspektivu, već su se sve figure postavljale u jednu ravan, jedne iznad drugih, tako da se postiže
potpuna sagledljivost prostora i svih detalja.
Vrhovni bog je bio Ra, oličenje svetla i energije koja je oživela svet. U skladu sa drevnim
verovanjima izlazak i zalazak sunca tumače se kao putovanje. U večernjim satima Ra se ukrcava
na brod od papirusa i odlazi u podzemno kraljevstvo mrtvih, gde čeka naredno jutro i ponovni
izlazak. Noćni sati povezani su sa zagrobnim boravkom duša umrlih u podzemnom svetu i
pripremom a njihovo ponovno rođenje u drugom životu. Sunčeva božanstva su bili i Horus, sa
likom sokola i Kefri kao simbol izlazećeg sunca. Amon-Ra se prikazuje sa glavom sokola i
sunčevim diskom iznad. Njegova svetilišta su se nalazila u Karnaku i Luksoru. Kult boginje-
majke predstavljala je Hator, simbol plodnosti, koja se prikazivala na različite načine.
Predstavljana je kao krava, ženska figura sa kravljom glavom ili sunčevim diskom među
goveđim rogovima. I drugi egipatski bogovi su imali više pojavnih oblika. Bog podzemnog sveta
Anubis prikazivan je sa glavom psa. Tokom vladavine faraona Amenhotepa IV zvanog
Akhenaton (1364-1347) mnogobožačke kultove je zamenio Amon. Amenhotep IV uvodi izmene
u način umetničkog izražavanja: umesto tradicionalnog predstavljanja, lik faraona dobija
realističke, čak naturalističke crte, koje idu do karikaturalnosti. Figura postaje neproporcionalna,
uvodi se pokret, a same linije koje opisuju crtež ili skulpturu postaju krivudave i nemirne. Posle
smrti ovog faraona izbrisani su tragovi njegovih religijskih reformi i egipatska umetnost se
vratila ustaljenom kanonu. U slavu boga sunca na ulazima u hramove postavljani su obelisci -

6
kameni monoliti kvadratne osnove koji se završavaju piramidalnim vrhom presvučenim zlatom.
Ukrašavani su hijeroglifima još u kamenolomu, a potom prenošeni specijalno konstruisanim
brodovima. Mnoge obeliske su rimski imperatori i kasniji osvajači Egipta preneli u svoje
prestonice, tako da danas oni krase mnoge evropske metropole.
Paleta kralja Nermera: važan arheološki nalaz vezan za Stari Egipat, 31. vek p.n.e. Pronašao ju
je Džejms Kibel u Kom el Ahmaru (Hijerakonpol) 1897-1898. i mnogi je smatraju za prvi
istorijski dokument na svetu. Narmer je mitski ujedinitelj Egipta. Dokaz toga se nalazi na paleti
gde je na prednjoj strani prikazan s belom krunom Gornjeg Egipta, a sna zadnjoj strani s
crvenom krunom Donjeg Egipta. Smatra se kako paleta slavi pobedu nad vladarima severa i
ujedinjenje, jer na prednjoj strani Horus drži u kandžama znak Donjeg Egipta, a na drugoj strani
su prikazane životinje s isprepletenim vratovima što predstavlja ujedinjenje. Plitki reljefi
prikazuju faraona Narmera kao simbol jedinstva zemlje. Tako je na prednjoj strani Narmer
prikazan kao div koji drži neprijatelja za kosu i sprema se da mu razbije glavu buzdovanom, dok
ispod njih leže mrtvi neprijatelji. Dok je s druge strane na čelu procesije (opet mnogo veći od
ostalih likova) ispred hrpe obezglavljenih neprijatelja. Ispod njih su mitski lavovi sa zmijolikim
isprepletenim vratovima, dok ispod njih bik ruši zidine grada, što je simbol Narmerove pobede.
Kompozicijska rešenja koja se ovde koriste javljaće se u svim kasnijim
egipatskim slikama i reljefima. Za Nannerovu paletu se može reći da je po mnogo čemu
najstarije umetničko delo koje poznajemo: ona je najstarija sačuvana slika jedne istorijske
ličnosti identifikovane po imenu, a ni njen karakter nije više primitivan; ona, u stvari, pokazuje
već skoro sve crte egipatske umetnosti Starog carstva i kasnijeg perioda.
Kefren iz Gize, 2500. g.p.n.e: visoka 1,68 metara, isklesana u dioritu, u celini predstavlja
jedinstvo i ravnotežu kompozicije i dočarava snažnu sliku božanskog veličanstva. Danas se ova
statua nalazi u Egipatskom muzeju u Kairu. Statua Kefrena iz Gize je pogrebna statua faraona
Kefrena. Statua Kefrena sadrži sve karakteristike egipatskog vajarstva toga doba. Isklesana je u
dioritu, teškom crnom kamenu koji je neverovatno tvrd i izuzetno težak za rad. Statua prikazuje
faraona koji sedi na tronu, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, zagledan u daljinu.
Na njegovoj glavi je psent, kruna koja se sastojala od dve kape: spolja je bila crvena, manja, a
unutra veća, bela, u obliku kegle koja je pokrivala većinu čela i nabirala se na ramenima. Na
prednjem delu krune, iznad čela, uzdiže se glava kobre, ureus, simbol faraonovog božanskog
porekla i njegove vlasti nad životom i smrću podanika. Veštačka brada geometrijskog oblika je
još jedan simbol moći i božanskog porekla. Telo, proporcionalno i snažno građeno, savršeno je
bezlično. Kilt pokriva struk, a otkriva idealizovani gornji deo tela i definisanost mišića. Tekstura
kilta i krune su prikazani nizom horizontalnih linija. Lice faraona je proporcionalno i ima više
detalja. Uši i lice su prikazani različitim udubljenjima i linijama koje su veoma prirodne. Mišična
definisanost i noge izgledaju solidno postavljene. Iza glave faraona je soko koji predstavlja boga
Horusa, simboliše da je on, faraon, živi Horus. Perje Horusa je prikazano linijama urezanim u
kamen. Faraon sedi na tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih država. Tela dva stilizovana
lava oblikuju tron stvarajući jaku bazu. Lotus biljke, simbol Gornjeg Egipta i biljke papirusa,
simbol Donjeg Egipta rastu između nogu trona, a odnose se na ujedinjenje Gornjeg i Donjeg
Egipta. Soko boga Horusa, koji je obgrlio potiljak faraona krilima je još jedan simbol
ujedinjenog Egipta. Statua Kefrena je potpuno frontalna, potpuno nepokretna, savršeno mirna, i
veoma izražajna u stilu i formi. Simetričan faraon ne pokazuje pokret, ni promenu, uklonjen je

7
svaki gest i vreme da bi se stvorila večna tišina. Vertikalna osa je ista na obe strane, samo se
razlikuje po stisnutoj desnoj pesnici i simboliše red i moć faraona. Njegov snažan i trajan stav ne
ukazuje na predstavu o vremenu, ali ukazuje da će njegova moć trajati i posle njegovog života.
Faraon Kefren ima lice bez emocija koje ne stari, simboliše svoju moćnu imperiju i jaku vlast.
Statua je kompaktna sa nekoliko projektovanih delova što ukazuje na večnost. Njegovo telo je
povezano sa tronom stvarajući jednu jedinstvenu strukturu. Čvrst profil i blok kao aspekt
predstavljaju faraona kao večno biće i deo kamena, i ukazuju da će uvek postojati, na Zemlji i u
zagrobnom životu.
Faraon Mikerin sa boginjama, oko 2500. g.p.n.e: Ovde se radi o stojećim predstavama faraona,
koji je ovde prikazan sa suprugom, odnosno sa dve boginje. Mikerin i kraljica stoje, približno su
iste visine, Mikerinu su ruke opuštene uz telo, pesnice su stisnute. Oboma je leva noga isturena
napred, kao u iskoraku, ali ipak ih doživljavamo statično, nemamo utisak kretanja. Predstava je
hijeratična. Grupa nije sasvim odvojena iz kamene ploče u kojoj je isklesana, pozadina nije
obrađena: predviđeno je da se posmatra spreda ili blago iskosa. Vrlo je slično i u predstavi
Mikerinosa sa dve boginje. I ova grupa je smišljena da se gleda spreda, statue nisu sasvim
izdvojene iz kamena, pozadina nije obrađena, ruke nisu sasvim odvojene od tela niti noge jedna
od druge: ustvari se ne radi o slobodnoj skulpturi, već o visokom reljefu.
Princ Rahotep i njegova žena, oko 2500. g.p.n.e: Rahotep je bio sin faraona Snofrua. 1871.
godine su pronađene statue Rahotepa i njegove žene, koje su veoma dobro očuvane, s obzirom
na to da su kapele u grobnici gde su otkrivene u antičkim vremenima bile zapečaćene i očigledno
nisu bile poznate sve do njihovog otkrića. Ove statue se danas nalaze u Egipatskom muzeju u
Kairu. Statue princa Rahotepa i njegove žene prikazuje par na prestolima sa visokom naslonima i
sa delom za noge. Oni su predstavljeni kao ravnopravni partneri, iako su žene u to doba zapravo
zavisile od bogatstva i statusa muškaraca. Monumentalnost je naglašena strogom frontalnošću,
zatvorenom kompozicijom i jednostavnim oblicima i naglašena je statičnost. Njihova lica
izražavaju istu usamljenost i samouverenost kao i kraljevske statue iz IV dinastije. Obe statue su
visoke oko 120 santimetara. Rahotep je prikazan na prestolu, odeven u belu tkaninu oko bokova,
s desnom rukom na prsima i ogrlicom sa amajlijom srca oko vrata. Njegovo telo je mišićavo, a
kosa je kratka i crna, oči velike, a usne oštro zarezane. Najzanimljiviji detalji su brkovi, koji su
bili vrlo neuobičajeni za muškarca u drevnom Egiptu. Crni hijeroglifi na zadnjoj strani stolice
daju njegovo ime i titule. Nofret je prikazana sa prekrštenim rukama preko grudi. Na njenom licu
su izražene krupne oči i obrve naglašene crnom bojom, dok su puna usta i nos blede boje. Ona
nosi crnu periku do ramena sa krugom ukrašenim cvetnim motivom oko glave. Elegantna duga
bela haljina pokazuje i kaiševe druge odeće ispod i takođe otkriva ukrašenu ogrlicu oko vrata, na
kojoj su rombovi koji su visili bili prvobitno zelene boje i možda predstavljali zeleni kamen. Na
dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, sačuvana je boja koja je davala utisak životnosti.
Rahotep je obojen crvenkasto-braon bojom, a Nofretu kremasto-belom. Boje ne odražavaju
njihove stvarne boje i stilizovane su prema umetničkim standardima. Utisak koji stvara dvojna
statua princa Rahotepa i njegove žene je pojačan kristalima koji je stavljan na mesto očiju što ih
je činilo vrlo realističnima. Kada su radnici prvi put otvorili grobnicu, pobegli su u strahu jer su
pomislili da gledaju žive ljude, zbog totalne refleksije svetlosti baklji u kristalima koje čine oči.
Pisar iz Sakare, oko 2400. g.p.n.e: jedno od najlepših poznatih remek-dela vajarstva starog
Egipta, nalazi se u muzeju Luvr u Parizu. Otkrivena je 1850. godine u grobnici u Sakari u

8
Egiptu, i potiče iz vremena četvrte dinastije. Statua predstavlja čoveka, verovatno pisara. Pisari
su bili viđenije ličnosti javnog života u starom Egiptu. Statua je isklesana od krečnjaka i obojena,
što joj daje realistički izgled i živost. Specifična poza pisara i oštro uverljivo tretiranje oblika
statue govore o dostojanstvu njegovog položaja. Pisar sedi skrštenih nogu na zemlji, a na krilu
drži papirus i spreman je da piše. Podigao je glavu i pažljivo gleda onoga ko će da mu diktira.
Pisar ima živahan izgled lica. Oči su modelovane sa bogatim detaljima. Tanke crne linije boje
naglašavaju njegove oči. Pisar je skoro nag i obučen samo u beli kilt koji obavija jedan deo
njegovog tela. Telo je snažno sa širokim grudima, ali malo mlohavo, što govori o telu čoveka
koji je prevalio srednje godine. Ruke, prsti i nokti su delikatno modelovani. Ruke su u položaju
za pisanje. Statua pisara izgleda realistički i ne liči na druge stilizovane statue iz njegovog
perioda što ga čini jedinstvenim. Pisar je prikazan dok radi, što je bilo neuobičajeno u
egipatskom vajarstvu.
Ti posmatra lov na nilske konje, Tijeva grobnica, Sakara, 2500. g.p.n.e: naročito interesantan
zbog svog pejzaža. Pozadina reljefa predstavlja čestar papirusa; njegove stabljike stvaraju jednu
pravilnu namreškanu šaru koja iz najniže zone izbija u jedan živahni prizor ptica koje leže na
jajima i kojima prete male grabljivice. Voda u najnižoj zoni, označena cik-cak šarom, puna je
nilskih konja koji se bore i riba. Svi oni, isto kao i lovci u prvom čamcu, duboko su obuzeti i
ispunjeni akcijom; samo Ti. koji stoji u drugom čamcu nepomičan je kao da pripada nekom
drugom svetu. On je dat u pozi grobnih portretnih reljefa i statua i izdiže se iznad ostalih jer je
važniji od njih. Ali, njegova veličina ga izdiže i iznad onoga što se zbiva - on niti upravlja lovom
niti ga nadgleda, već prosto posmatra. Njegova pasivna uloga je karakteristična za pokojnike
u svim takvim scenama iz Starog carstva.
Stoka prelazi reku. Tijeva grobnica, Sakara, 2500. g.p.n.e: jedan od pastira nosi na leđima tek
rođeno tele da se ne bi udavilo, a uplašeno živinče okreće glavu da bi pogledalo majku, koja mu
odgovara isto tako brižnim pogledom. Ovakvo saosećajno slikanje jednog emocionalnog odnosa
prekrasno je koliko i neočekivano u umetnosti Starog carstva.
Portert Sezotrita, oko 1850. g.p.n.e: Imamo novi tip portreta faraona: vidimo da je Sezotrit III
prikazan realistično, sa mračnim i zabrinutim izrazom. Ovaj fragment je uz to ostao bez
faraonskih obeležja. Govorimo o psihološkom realizmu portreta faraona.
Bista kraljice Nefertiti, oko 1348-1336. g.p.n.e: pronađena 1912. godine prilikom iskopavanja
pod vođstvom Ludviga Borharta u Amarni u tada otkrivenom ataljeu egipatskog glavnog vajara
Tutmozisa, a danas se nalazi u Novom muzeju u Berlinu. Ova bista od krečnjaka nema nikakvih
natpisa u hijeroglifima i može se zaključiti na osnovu karakteristične krune u poređenju sa
drugim predstavama da se tu radi o portretu i identifikaciji kraljice Nefertiti.
Faraon Mai, Teba
Ehanton (Amenhotep), oko 1348-1336. g.p.n.e.

9
 Krit i Minojska civilizacija

Ostrvo Krit je najveće i jedno od najjužnijih grčkih ostrva. Naseljeno je od praistorijskih

vremena. Zahvaljujući geografskom položaju, izuzetnim prirodnim lepotama i bogatom
kulturnom nasleđu, tokom proteklih trideset godina Krit je postao jedna od najatraktivnijih
turističkih destinacija u Grčkoj. Minojska civilizacija razvija se oko 3000. godine pre naše ere na
ostrvu Kritu.
• Prepalatinski period: 3600 – 1900. godine p.n.e.
• Period stare palate: 1900 – 1700. godine p.n.e.
• Period nove palate: 1700 – 1425. godine p.n.e.
• Postpalatinski period: 1425 – 1170. godine p.n.e.
Krit su između 1450. i 1375. godine pokorili stanovnici grčkog kopna. Civilizacija je kasnije
dobila ime po legendi o biku Minotauru i kralju Minosu. Pošto nema istorijskih podataka o
imenima kritskih vladara, ime Minos zapravo se odnosi na sve vladare ove civilizacije.
 Mit o Tezeju koji ubija Minotaura kao motiv u njihovoj umetnosti
Najznačajniji grad ove civilizacije bio je grad-palata Knosos, u blizini današnjeg
administrativnog sedišta ostrva Irakliona. Grad je otkriven početkom XX veka, zahvaljujući
britanskom arheologu ser Arturu Evansu. Pošto je otkopao grad, Evans je rekonstruisao neke
njegove delove, koristeći beton i ostale savremene građevinske materijale. Danas vlada mišljenje
da njegova restauratorska rešenja nisu baš najsrećnija. Palata je zauzimala prostor od šest
hektara. Postojala je još početkom bronzanog doba. Vrhunac raskoši i moći je doživela oko
1900. godine p.n.e. Stradala je u zemljotresu 1700. godine p.n.e, da bi ubrzo bila obnovljena.
Konačno je razorena 1425. u velikom zemljotresu koji je bio posledica erupcije vulkana na
susednom ostrvu Tera (Santorini). Zbog legende o Tezeju koji je spasao Arijadnu iz lavirinta u
kom je vladao bik-čovek Minotaur, palata je dobila ime Lavirint. To ime je zaslužila i svojim
komplikovanim izgledom. Ime Lavirint znači Kuća dvogube sekire (labrys). Motiv dvogube
sekire je prisutan u dekoraciji i ritualima ovog grada-palate. Konstruisana je od mnoštva
pojedinačnih zgrada grupisanih oko pravougaonih dvorišta, sa mnogo nivoa, prolaza i stepeništa.
Zato je njeno ime Lavirint vremenom postalo sinonim za splet prolaza iz kojih je teško naći
izlaz. Kompleks je obuhvatao prostore za religijske kultove, stanovanje, skladištenje hrane i
dragocenosti, zanate, sistem vodovoda, kanalizacije i grejanja. Glavni ulaz se nalazio na
jugozapadu, a od njega je put sa mnogo zavoja i stepenica vodio do Prestone dvorane i Sale
dvogube sekire.
Arhitektura Knososa: Palatu je činilo mnošto prostorija grupisanih oko četvrtastih dvorišta
(megarona). Višespratne konstrukcije su počivale na stotinama masivnih drvenih stubova.
Stubovi sa kapitelima u obliku kružnog jastuka širili su se prema vrhu i bili su bojeni u crveno.
Nekad klesani od drveta, stubovi su rekonstruisani od betona, na osnovu prizora sa fresaka i
keramičkih modela kritskih kuća koje su nađene na arheološkim nalazištima. Zidovi palate su,
prvi put u istoriji arhitekture, pored kamena, građeni od opeka i oblagani pločama od alabastera.
Zidovi su bili ukrašeni freskama na kojima preovlađuju predstave mora u vidu talasastih linija,
kao i morski stanovnici, cvetni motivi i figuralne kompozicije vezane za verske rituale i

10
svakodnevni život. Fresko dekoracija odražava životnu filozofiju stanovnika palate ka
opredeljenju za zemaljski život i njegove radosti.
 Soba sa delfinima i prestona dvorana
 Princ sa ljiljanima i Mala Parižanka: freske su zidne slike koje se rade biljnim i
mineralnim bojama na vlažnom malteru.
Freske iz Knososa su većim delom rekonstruisane. Zahvaljujući sačuvanim crtežima možemo da
upoznamo svakodnevni život, način odevanja, kultove, zabave, interesovanja stanovnika
Knososa.
 Oslikani kovčeg iz Knososa
Za kritsku civilizaciju karakteristična je skulptura malog formata i sitna plastika, npr. figura koja
predstavlja muškarca koji preskače bika. Delovi su bili učvršćeni bakarnom žicom.
Karakteristične su ženske figurine od fajansa, odevene prema kritskoj modi: u suknju sa
volanima, steznikom i pregačom, obnaženih grudi. Najpoznatija od njih je Zmijska boginja.
Figura na njenoj glavi predstavlja mačku. Fajans je vrsta keramike sa sjajnom glazurom.
Minojska kultura je obradu zlata dovela do savršenstva. Zlatni predmeti obrađivani su sa
izuzetnom veštinom, tehnikom iskucavanja.
 Prsten kralja Minosa
Sačuvane su i mnogobrojne keramičke posude i ritualne posude od stakla, roga, kamena i drugih
materijala. Okruženi morem, stanovnici Krita su često prikazivali njegove stanovnike: posuda
koja je poznata pod nazivom Vaza oktopoda na sebi ima oslikanog velikog oktopoda, detalji.
Geometrijska dekoracija prisutna je u ranoj fazi, dok kasnije preovlađuju cvetne šare i predstave
stanovnika mora. Glava bika je većim delom reknstruisana, dok je kristalna posuda sastavljena
od oko trista krhotina stakla. Staklene perle na drški su pozelenele od bakarne žice kojom su bile
povezane.
Vaza žetelaca: prikazuje se povorka vitkih, mišićavih muškaraca obnaženih do pojasa, koji nose
neko oruđe s dugom držaljom, nalik na kombinaciju kose i grabuije. Praznik žetve? Sasvim
verovatno, mada i ovde živahni ritam kompozicije ima prevagu nad jasnoćom opisa. Pri pogledu
na scenu vidimo i tri pevača koje predvodi četvrti i uzmahuje čegrtaljkom (zvečkom egipatskog
porekla); oni pevaju iz sveg glasa, naročito horovođa, čije se grudi toliko nadimaju da se rebra
vide ispod kože. Ono što ovaj reljef čini tako znamenitim - u stvari jedinstvenim - jeste
naglašenost fizičke napetosti, snažna, hrapava veselost, u kojoj se sjedinjuje oštrina zapažanja i
svesno humoristična namera.
 Diskovi iz Festosa
Minojska kultura je poznavala dve vrste pisma: linearno A i linearno B. Dešifrovana je samo
varijanta B. Pored robne razmene, na Kritu je u upotrebi bio bakarni novac. Pored Knososa, u
doba minojske kulture na Kritu je bilo još nekoliko gradova. U Festosu su takođe otkriveni ostaci
raskošnog grada-palate. Posle vladavine Grka, Krit su osvajali Rimljani, Vizantinci, Arabljani,

11
Turci, Mletačka republika, tokom Drugog svetskog rata Nemci. Mnogi značajni grčki umetnici
vode poreklo sa Krita. Jedan od najpoznatijih je slikar Domenikos Teotokopulos zvani El Greko,
koji je napustio Krit da bi živeo u Veneciji, Rimu i konačno u Španiji gde je postao dvorski
slikar.

12
 Antička Grčka

Pod pojmom civilizacije antičke Grčke podrazumevamo period od XI do I veka pre naše ere.
• XI – VIII veka: Homerovsko doba
• VII i VI vek: Arhajsko doba
• V – IV veka: Klasično doba
• IV – I vek: Helenističko doba
Prostorni okvir umetnosti antičke Grčke: Umetnost antičke Grčke nastala je na grčkom kopnu i
ostrvima Egejskog mora. Tokom vremena, zahvaljujući veštim moreplovcima, trgovini i
osvajanjima, Grčka je svoju kulturu proširila na obale Sredozemnog mora. Kultura antičke Grčke
ostavila je duboke tragove u Maloj Aziji, severnoj Africi, na obalama Jadranskog mora, južnoj
Italiji i Francuskoj i na južnim delovima Balkanskog poluostrva.
Uticaji kulture i umetnosti antičke Grčke: Kultura antičke Grčke nastavila je da živi i kroz
kulturu Etruraca i antičkog Rima. Umetnost ranohrišćanskog perioda preuzela je mnoge
elemente i izražajna sredstva antičke grčke umetnosti. Hrišćanski mislioci tokom srednjeg veka
izučavali su antičke pisce i filozofe. U renesansi likovne umetnosti nalaze inspiraciju u delima
grčkih antičkih stvaralaca.
Društvo u antičkoj Grčkoj: Društveno uređenje zasnovano na samostalnim gradovima-državama
koje su se zvale polisi. U polisima su živeli slobodni građani. Nižu klasu su činili robovi.
Grčka religija i mitovi: Grčki bogovi su imali čovečji lik, kao i sve dobre i loše osobine ljudske
prirode. Postojala su i božanstva čije je telo predstavljalo kombinaciju čovečjeg i životinjskog
(kentauri, sfinge), ili kombinaciju različitih životinja (himere, grifoni). Među bogovima je
postojala hijerarhija: vrhovni bog je bio Zevs, njegova žena je bila boginja Hera. Među bogove
su spadala i njihova deca kao i mnoga druga božanstva. Deca nastala iz veze božanskih i ljudskih
bića bila su polubogovi. Priče o životima i podvizima bogova nazivaju se mitovi.
Otmica Evrope: Mitološke teme čine najvažniji sadržaj u grčkoj umetnosti. Umetnici i danas
nalaze inspiraciju u temama iz grčke umetnosti. Boginja Evropa Zevsu nije htela da uzvrati
ljubav. Da bi pobegla od njega, prevorila se u kravu. Ljubav među grčkim bogovima predstavlja
čestu temu slikarstva baroka.
Grčka filozofija je bila humanistički orijentisana. Filozofi su polazili od uverenja da je “čovek
mera svih stvari”. Najpoznmatiji filozofi antičke Grčke su Platon, Aristotel, Sokrat, Diogen.
Grčka kultura je iznedrila i druge velike umove, kao što su Homer, Herodot (otac istorije), ili
pisci drama Aristofan, Sofokle i Euripid. Takmičarski duh oličen je u sportskim svečanostima.
Najveće takmičenje antičkog sveta bile su Olimpijske igre koje su se održavale u Olimpiji od
776. godine p.n.e. Od prvih olimpijskih igara stari Grci su računali godine. Tokom trajanja
olimpijskih igara u antičkom svetu su predstajala sva neprijateljstva. Igre u Olimpiji održavale su
se do 393. godine naše ere. Olimpijske igre je 1896. obnovio Pjer de Kuberten. Održane su u
Atini i danas se održavaju svake četvrte godine, u različitim gradovima sveta. Kult savršenstva
ljudskog tela, takmičenja, lepote, harmonije i zdravlja odredili su položaj i izgled svih

13
umetničkih grana: arhitekture, skulpture, slikarstva, poezije, drame, pozorišta, muzike, plesa i
primenjnih umetnosti.
Slikarstvo na vazama: Primenjene umetnosti dostigle su vrhunac u izradi i ukrašavanju
keramike. Na keramičkim posudama odigrala se prva pojava specifično grčkog stila u slikarstvu.
Keramičke posude koristile su se u ritualne svrhe kao i u svakodnevnom životu, za pripremu i
čuvanje hrane, vina, ulja, žitarica. Takođe su služile za sahranjivanje. Keramičke posude nastale
u doba grčke antike nazivamo zajedničkim imenom vaze. Od najranijeg perioda u izradi
keramičkih posuda korišćen je keramičarski točak, što je uslovilo izuzetno visok kvalitet
grnčarije. Široka primena posuda zaslužna je za veliki broj osnovnih oblika i varijacija nastalih
tokom vremena. Prema vremenu nastanka i načinu dekorisanja, u umetnosti grčkih vaza javlja se
stilska podela: geometrijski stil, orijentalizirajući stil, stil crvenih figura i crnofiguralni stil.
Amfore, kantarosi, pikside, krateri i kupe – oblici vaza.
Geometrijski stil (X-VII vek p.n.e): Geometrisjki stil na vazama se javlja od X veka p.n.e. U
početku su vaze dekorisane samo ornamentima, a od VIII veka p.n.e. javlja se i ljudska figura.
Vaze se ukrašavaju po čitavoj površini, geometrijski stilizovanim figurama ljudi i životinja i
geometrijskim šarama: meandrima, cik-cak linijama, linijama, nizovima vertikalnih crta.
Dekoracija je izvedena u vodoravnim trakama, crnom bojom na crvenkastom zidu posude. U
dekorisanju ovih vaza antički crtači su koristili lenjir i šestar. Dipilonska vaza, visina 108 cm,
oko 750. godine, p.n.e: Na Dipilonskom groblju u Atini otkriveno je mnoštvo vaza sa
geometrijskom dekoracijom, izuzetno velikih dimenzija. Služile su za obeležavanje grobnih
mesta. Po svom nalazištu one se nazivaju Dipilonske vaze. Vaze na atinskom groblju –
Kerameikos.
Orijentalizirajući stil (od VII veka p.n.e): Od VII veka p.n.e. grčki majstori uvode smelije
kompozicije sa stvarnim i mitološkim životinjama, ljudskom figurom i biljnim ornamentima.
Ljudska ili životinjska figura predstavljaju centralni motiv, oko kog se nalaze dekorativni
elementi. Vaza iz Korinta, 30 cm, oko 600. godine p.n.e: Uzore za ovaj način ukrašavanja grčki
umetnici su našli u umetnosti Bliskog istoka, male Azije i Egipta: u slikarstvu, dekoraciji sa
tkanina, metalnim predmetima i skulpturi. Otuda i naziv “orijentalizirajući stil”. Lavovi i
fantastična krilata bića ukazuju na umetnost Mesopotamije i Persije kao izvor inspiracije.
 Aribalos u obliku sove, iz Korinta, oko 620. goine p.n.e.
Crnofiguralni stil (od VII do kraja IV veka p.n.e): Od VI veka p.n.e. javlja se stil slikanja crnih
figura na prirodnoj crvenkastoj podlozi vaze. Dekorativni elementi se povlače na periferne
delove posude (ručke, postolje), a telo vaze je ukrašeno vodoravnim trakama sa nizovima figura
ili centralnom figuralnom kompozicijom. Detalji na crnim siluetama su urezani iglom, a kasnije
se dodaju bela i purpurno crvena boja. Slikaju se mitološke predstave i istorijski prizori, scene iz
svakodnevnog života i antičkih drama.
 Ahelos, Skakač u dalj sa utezima, Lekit sa Sicilije, oko 525-500. g.p.n.e.
 Egzekijas, Dionisov brod, vinova loza i delfini, oko 530. godine pre nove ere, iz Vulčija

14
Tehnika crvenih figura na crnoj pozadini otkrivena je oko 530. godine p.n.e. Slikari su pre
pečenja nanosili sloj boje na pozadinu, dok su figure zadržavale originalnu boju.
 Eos i Memnon, kupa sa crvenim figurama, 490-480. godine p.n.e.
U V veku p.n.e. razvija se poseban tip vaze koja se koristila kao nadgrobni spomenik: lekit sa
predstavama iz života pokojnika, slikanim na beloj podlozi.
 Sofilos me grafsen, najstariji potpis na umetničkom delu, vaza iz Atike, oko 580. godine
p.n.e.
Arhitektura antičke Grčke: Tipovi i oblici građevina uslovljeni su pre svega potrebama
celokupnog društva: religijom, državnom upravom i trgovinom. Građevine za privatne namene,
kao što su kuće za stanovanje građene su od manje trajnih materijala i njihov izgled nije bio
preodređen pravilima. Mnogi elementi grčkog graditeljstva preuzeti su iz prethodnih civilizacija,
ali su stapanjem u jedinstvenu mešavinu stvorili originalna arhitektonska ostvarenja. Život
antičkog grada odvijao se oko Akropolja – utvrđenog dela grada, obično na uzvišenju, sa
kompleksom hramova, svetilišta, riznica i sedištem vladara. Ispod akropolja se nalazila Agora,
glavni gradski trg na kojem se odvijao svakodnevni život. Agora je bila okružena javnim
zgradama sa tremovima (većnice, sudnice, biblioteka, hramovi, trgovine). Stanovnici polisa
okupljali su se i na stadionima i na tribinama pozorišta. Arhitektonski oblici su najjasnije
diferencirani u grčkim hramovima. Naos kao centralna prostorija hrama razvio se iz megarona –
centralne dvorane kraljevske palate u Mikeni. U naosu je bio smešten kip božanstva. Ulazni deo
čini pronaos (predvorje). Nasuprot pronaosu, na zadnjem delu građevine nalazi se prostorija za
čuvanje žrtvenih darova. Pročelje hrama je imalo trem sa stubovima, koji se kod većih hramova
nižu oko čitave zgrade u vidu peristila: hram u Pestumu. Građeni su i hramovi sa kružnom
osnovom koji su se zvali tolosi. Hram se sastojao od tri osnovna dela: postolja, glavnog trupa
zgrade i krovnog dela. Osnovne odlike svih grčkih hramova su harmoničnost i podređenost
delova celini. Hram je bio oličenje sinteze svih umetničkih grana: graditeljstva, skulpture,
slikarstva i primenjene umetnosti. Dela iz različitih kategorija umetnosti podvrgavana su
koncepciji koja odražava glavnu ideju. Antički hramovi su, kao i skulpture, bili bojeni.
Graditeljstvo antičke Grčke pokazuje stilski razvoj koji određujemo prema tipovima stubova na
zdanjima: dorski, jonski i korintski stil.
Dorski stil: Najstariji graditeljski stil antičke Grčke. Karakterišu ga strogost i masivnost. Ovo su
stubovi koji nemaju bazu, već se stablom oslanjaju na postolje hrama. Telo stuba ima kanelure
(vertikalne zareze na stablu hrama). Sredina stabla stuba je blago zadebljana tako da izgleda kao
da su stubovi blago zakrivljeni prema unutrašnjosti hrama. Time je ublažena oštrina ravnih linija.
Kapiteli dorskog stuba imaju dva dela: donji, oblika kružnog jastuka ili ehinusa i gornji, oblika
kvadratne ploče ili abakusa. Na stubovima počiva krovna konstrukcija sa dve vodoravne grede:
arhitravom i frizom. Kod dorskog stila na frizu se smenjuju pravougaone ploče (metope) i triglifi
(trodelna ukrasna polja). Na frontalnim (užim) stranama nalaze se trougaoni zabati. Na širim
stranama venac je vodoravan. Krov je bio pokriven crepom.

15
Jonski stil: Stub je vitkiji i počiva na posebnom postolju. Kapitel se završava zavojitim
spiralnim ukrasom – volutom. Jonski tip kapitela vodi poreklo iz Azije. Friz se sastoji od
neprekinute reljefne trake, umesto triglifa i metopa.
Korintski stil: Kapiteli na stubovima su nalik na čašu ispunjenu redovima akantusovog lišća i
malim volutama. Delovi hrama i proporcije su slični jonskim.
 Hram Mezon kare u Nimu, Francuska, 14. godina p.n.e.
Ostale javne građevine: Propileji: monumentalne kapije u obliku dvostrukog trema kroz koje se
ulazilo u grad ili Akropolj. Bulterioni: četvorougaone građevine sa stepenastim sedištima, gde su
se okupljali ugledni građani; neka vrsta skupštinske sale. Palestre, hipodromi, stadioni: prostori
za vežbu i atletska i druga sportska takmičenja. Propileji su monumentalna ulazna vrata koja su
vodila na Akropolj. Sagradio ih je arhitekta Mnezikle 437-432. godine p.n.e. Imali su zapadni i
istočni trem. Propileji su svoj izgled zadržali do 13. veka, kada počinje njihovo urušavanje.
Graditeljstvo klasičnog perioda: Vrhunac umetničkog razvoja Grčka je dostigla u V veku p.n.e.
Centar moći i umetnosti toga doba je grad-država Atina. Zlatno doba Atine nastupilo je posle
pobede nad Persijancima u pomorskoj bici kod Salamine 448. godine pre nove ere. Pod
vladavinom Perikla Atina je dosegla najviši oblik robovlasničke demokratije. Obnavljajući grad
posle persijskog razaranja Perikle je centar obnove usmerio na Akropolj. Sredinom V veka p.n.e.
ovaj kompleks je pod nadzorom velikog vajara Fidije dobio izgled kakav danas poznajemo.
Partenon – hram posvećen boginji Ateni Partenos: Nalazi se u južnom delu akropoljske terase.
Sagrađen je između 447-438. g.p.n.e. Gradili su ga arhitekte Iktin i Kalikrat, a ukrašavali
reljefnom i punom skulpturom Fidija i njegovi učenici Agorakrit, Alkamen i drugi. Sagrađen je
kao dorski peripteros sa 8x17 stubova. Njegova dužina bila je 69,5m, a širina 31m. Unutrašnjost:
pronaos sa šest dorskih stubova; naos, koji je uzdužno podeljen sa dva reda stubova, spajajući se
sa još tri stuba i Partenon – manja prostorija duga 14m, sa četiri jonska stuba; opistodom,
zapadni trem, koji je odgovarao pronaosu na istočnoj strani i napravljen je takođe sa šest dorskih
stubova; kip boginje od zlata i slonovače visok oko trinaest metara nalazio se u naosu hrama.
Kanon proporcija grčkog hrama počiva na zlatnom preseku, što se ogleda u broju stubova:
dvostruki broj, plus jedan na dužim stranama. Svojom veličinom, skladom i lepotom Partenon je
predstavljao simbol gradskog ponosa, političke i kulturne moći Atine nad ostalim grčkim
gradovima. U hramu je bila smeštena skulptura boginje Atene Partenos, od zlata i slonovače.
Ova tehnika izrade skulptura naziva se hrizelefantinska tehnika, prema materijalima koji se
koriste. Danas skulpturu Atene Partenos poznajemo po kasnijim kopijama. Nijedno delo vajara
Fidije nije sačuvano u originalu. Postoje kasnije, uglavnom rimske kopije. Jedna skulptura Atene
Partenos, manjih dimenzija, čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Hram Erehtejon: manjih dimenzija. Jonski stil gradnje omogućio je veću slobodu, što
objašnjava odsustvo simetrije. Zdanje ima dva naosa i tri trema sa ulazima. Posvećen je kultu
više božanstava, heroja i mitskih kraljeva. Sagrađen je u penteličkom mramoru od 421. do 406.
godine p.n.e. Graditelj hrama bio je Filokles. Ima severni trem, Pandrozin hram i Kekropion.
Južni trem – trem karijatida. Jedan od ulaza umesto stubova ima ženske figure – karijatide –

16
koje na svojim glavama nose arhitrav. Posebnu eleganciju ove figure duguju odeći mekih nabora
i nogama naizmenično postavljenim u kontraposto, uz blago savijena kolena.
Odmah iznad Propileja nalazio se hram Atene Nike (pobednice). Njegovo jednostavno pročelje
sa četiri jonska stuba bilo je okrenuto morskoj pučini. U slobodnom prostoru između hramova
nalazila se figura Atene Promahos (Ratnice), visoka petnaest metara, na postamentu od tri metra.
Mogla se videti s morske pučine. Figura potiče iz 448. godine p.n.e, posle grčkog trijumfa nad
Persijancima kod Salamine. Ime Promahos potiče iz rimskog perioda.
Stilovi grčke arhitekture na većini zdanja se prepliću. Osnovni graditeljski cilj bila je vrhunska
harmonija. Krajem klasičnog perioda javlja se korintski stil i novi oblik hrama – tolos. Tolos je
tip hrama sa kružnim naosom i kružnom kolonadom stubova, sa kapitelima u vidu stilizovanog
akantusovog lišća. Tolos u Delfima je imao dvostruku kolonadu, sa dvadeset dorskih stubova sa
spoljašnje strane i deset korintskih uz zid naosa. Delfi i Olimpija su, pored Atine, predstavljali
najznačajnija mesta aničke Grčke u klasičnom periodu. Delfi su bili svetilište sa Apolonovim
hramom i gde je boravila proročica Pitija, dok se u Olimpiji nalazio Zevsov hram. U Zevsovom
hramu u Olimpiji nalazila se sedeća figura ovog boga, u hrizelefantinskoj tehnici, koju je takođe
radio vajar Fidija.
Skulptura arhajskog perioda: Za arhajski period su karakteristčna dva tipa skulpture:
- kore: stojeće ženske figure klesane u kamenu u vidu monolita, sa skupljenim nogama, odevene
u dugačku haljinu, sa naglašeno stilizovanom kosom, tek naznačenim pokretima ruku i sa
usnama blago izvijenim naviše u zagonetan osmeh;
- kurosi: stojeće nage muške figure klesane u kamenu, sa jednom nogom blago isturenom napred
i dugačkom stilizovanom kosom.
Neobičan osmeh govori o težnji približavanja bogova čoveku. Skulpture ovog tipa se javljaju od
oko 700. do 480. godine p.n.e. Ostaci boje na odeći i kosi govore da su figure bile bojene. Ovaj
tip figure veoma brzo se razvijao, težeći većoj dinamici i živahnosti.
Moskoforos (Nosač teleta): nastao je oko 570. godine p.n.e: predstavlja zavetnu figuru na kojoj
je prikazan darodavac sa žrtvenom životinjom na ramenima, spremnom za prinošenje na oltar
boginje Atene. Lice je idealizovano, sa tipičnim “arhajskim” osmehom. Atletsko telo figure
vešto je uklopljeno u predstavu teleta prebačenog preko ramena. U ranohrišćanskoj umetnosti
ovaj motiv, sa jagnjetom umesto teleta, dobija značenje Hrista kao dobrog pastira. Nosač teleta je
prvobitno bio u stojećem stavu Kurosa (noge su mu teško oštećene), a telo je u skladu sa istim
idealom fizićkog savršenstva i njegovi snažni, zbijeni oblici su naglašeni, a ne prikrivem tankom
odećom, koja prileže uz njih kao druga koža i samo se na trenutak odvaja na laktovima. Lice,
veoma efektno uokvireno blagim lukom životinje nema više onaj izraz maske kao u najstarijih
Kurosa; licu je, isto kao i telu, dat izraz, pokret koji izražava život I usne su razvučene u osmeh.
Moramo biti obazrivi da ne pripišemo nikakvo psihološko značenje ovom arhajskom osmehu, jer
se isti vedar izraz nalazi na svim grčkim vajarskim delima tokom VI veka.
Glava Rampin: Skulptura je verovatno predstavljala konjanika. Stilizovano lice sa mekim
prelazima i istaknutim krupnim očima dobilo je snažan kontrast u dinamičnoj dekorativnosti

17
guste, kovrdžave kose i stilizovanoj predstavi brade. Ovu skulturu za arhajski period vezuje i
karakterističan osmeh.
Iz poznog arhajskog perioda sačuvane su bronzane figure monumentalnih dimenzija koje govore
o velikoj veštini grčkih livaca.
Auriga (Vozar): skulptura pripada takozvanom strogom stilu. Vozač dvokolica nađen je u
Apolonovom svetilištu u Delfima. Predstavljao je deo veće grupe skulptura sa dvokolicama i
verovatno predstavlja pobednika u trkama kvadriga. Sklonost ka realizmu, isticanje fizičke
lepote tela, harmonične proporcije, izražavanje plemenitosti karaktera, pokret, predstavljaju
osobine koje će se razvijati u narednom periodu. Strogost, vertikalizam i frontalnost su razbijeni
stavom koji nagoveštava kontraposto. Slične stilske karakteristike zapažaju se na skulpturi
Zevsovog hrama u Olimpiji, sa početka V veka p.n.e. I pored duge, teške odeće, mi osećamo
njegovom telu nagoveštaj kontraposte - noge su pažljivo diferencirane da bismo iz toga saznali
da je leva angažovana, a ramena i glava lako su okrenuti udesno. Odeća je strogo jednostavna.
Skulptura klasičnog perioda: Opšti procvat kulture u V veku p.n.e. ostavio je traga i u skulpturi.
Najpoznatiji vajari su bili Fidija, Miron i Poliklet. Njihova dela su sačuvana zahvaljujući
kopijama iz rimskog perioda, najčešće u drugom materijalu. Izvorno su skulptre najčešće rađene
u belom mermeru.
Diskobolos (bacač diska): skulptor Miron je prikazao muški akt u pokretu, na vrhuncu akcije,
trenutak pre nego što će baciti disk. Samo kretanje je izraženo jedinstvenim, velikim pokretom
koji započinje diskom u levoj ruci, produžava se lučnim tokom do vrha pete leve noge i
zamišljenom kružnom linijom vraća se dalje na disk. Sve ostale linije podređene su ovoj,
jednstvenoj liniji pokreta. Miron je radio sredinom V veka u Atini. Veći deo njegovih skulptura
bio je u bronzi. Njegove skulpture su predstavljale figure atleta, pobednika u sportskim
takmičenjima. Istoričar Pauzanije u II veku p.n.e. piše o originalnim Mironovim skulpturama
koje su u to vreme i dalje stajale in situ.
• Bronzana skulptura koja prikazuje pobednika Olimpijskih igara iz VII veka p.n.e.
• Figura Minotaura predstavlja jedini sačuvani deo veće grupe skulptura koja je prkazivala
mit o Tezeju i Minotauru.
Skulptor Poliklet je radio krajem V i početkom IV veka p.n.e. Grci su ga cenili podjednako kao i
Fidiju. Njegovu hrizelefantinsku skulpturu Here u Herinom hramu u Argosu smatrali su jednako
vrednom kao Zevsovu iz Olimpije. I on je uglavnom radio figure pobednika sportskih
takmičenja. Jedna od najpoznatijih je Dijadumenos ili nosač dijademe. U njegovim skulpturama
zapažamo odnos ispunjenog prostora i praznine, pokret i harmoniju proporcija. Poliklet i Fidija
su tvorci stila u klasičnoj grčkoj skulpturi. Polikletovu skulpturu karakteriše uravnotežen i
opušten stav. Težina tela prebačena na jednu nogu (kontraposto), što je omogućilo prirodnost po
kojoj se Poliklet proslavio.
Nosač diska (Diskoforos): rad vajara Mirona, poznat samo po rimskim kopijama. Bacač diska
nas dovodi na prag druge polovine veka, u eru zrelog klasičnog stila. Osvajanje pokreta

18
slobodne statue sada je izvrlio oslobodilački uticaj i na skulpturu na zabatima dajući joj nove
osobine prostornosti, gipkosti i uravnoteženosti.
Nosač koplja (Dorifiros): Najčuvenija statua Kurosa iz klasičnog vremena, od Polikleta poznata
nam je samo po rimskim kopijama, čiji nam tvrdi suvi oblici prenose veoma malo od lepote
originala. Contrapposto (pri kojem je angažovana noga isturena napred) sada je još mnogo
naglašeniji; diferencijacija između leve i desne polovine tela lepo se vidi na svakom mišiću, a i
okret glave isto je tako izrazit. Ta proučena ravnoteža, tačni, makar i preterano uočljivi
anatomski detalj, a pre svega skladne proporcije figure učinili su da je Doriforos postao uzor
otelovljenja klasičnog ideala ljudske lepote.
Na devedeset i dve metope prikazani su sadržaji mitološke simbolike:
 Istočno pročelje – borba Bogova sa Gigantima
 Zapadno pročelje – borba Grka sa Amazonkama
 Severna strana prikazuje motive iz rata o razaranju Troje
 Južna strana – borba Kentaura i Lapita
 Na istočnom zabatu Partenona: Dionis i Tri parke (boginje sudbine).
Skulptura Partenona: Zabati sa scenama rođenja boginje Atene (istočna strana), i takmičenja
Atene i Posejdona (zapadna strana) – završeni do 432. godine, prikazivali su oko četrdeset figura
božanstava i heroja. U potpunosti je sačuvana samo figura Dionisa, boga vina, sa levog krila
istočnog zabata. Ona prikazuje snažnog mladića u poluležećem stavu, a pretpostavlja se da je u
levoj ruci držao pehar. Kao pandan ovoj figuri, na desnoj strani zabata bile su prikazane boginje
Hestija, Diona i Afrodita, poznatije kao Tri Parke. Takođe su u poluležećem stavu, a ispod
priljubljenih haljina ocrtavaju se forme snažno modelovanih tela. Visoki reljefi su dati u živim
pokretima, slobodno i bez konvencionalne simetrije, za razliku od figura na starijim zabatima.
Oba zabata, metope, kao i jonski friz zamišljeni su da se posmatraju sa razdaljine, reljefi zabata i
metopa su klesani u dubokom reljefu, dok je jonski friz klesan plitko jer se mogao videti samo iz
neposredne blizine, unutar kolonadom omeđenog prostora. U plitkom reljefu je klesan i reljef
Atene Nike (Pobednice) koja zakopčava sandalu, fragment dekoracije sa zida hrama Atene Nike
na Akropolju. Lagana tkanina odeće tako prianja uz telo boginje da se njegove linije u potpunosti
ocrtavaju. U svetlu činjenice da je grčka skulptura krajnje oprezna kada se radi o prikazivanju
nagog ženskog tela, u ovakvoj predstavi nalazimo način vajara da to ipak na neki način učini.
Skulptura IV veka pre nove ere: Praksitel je, oko 350. godine p.n.e, skulpturom Afrodite
Knidske pokrenuo prikazivanje nagog ženskog tela. Afroditu je prikazao u času kada je skinula
odeću u nameri da uđe u kupatilo. Vaza pored figure boginje postavljena je kako bi skulptura
imala oslonac. Praksitelova Knidanska Afrodita stekla je tako poslovični glas, te se u antičkoj
književnosti često pominje kao simbol apsolutnog savršenstva. Hermes sa malim Dionisom:
opuštenost u stavu izražena je blago povijenom linijom tela. Postavljanjem stuba, kao što je kod
Afroditine skulpture postavio ćup, Praksitel uspostavlja spoljašnji i unutrašnji prostor skulpture.
Figura je izvedena u belom parskom mramoru. Na skulpturi su sačuvani tragovi boje. Drugi

19
značajan vajar pozne klasike je Skopas. On je tvorac “Kanona”, u kom je pisao o proporcijama
ljudske figure u skulpturi. Za Polikleta je tvrdio da prikazuje ljude onakve kakvi jesu, a za sebe
govorio da ih prikazuje onako kako ih on vidi. Kao dvorski vajar Aleksandra Makedonskog
uradio je mnoštvo kipova u mermeru i bronzi. Njegove skulpture se nalaze na istočnoj fasadi
Mazuzoleja u Halikarnasu. Apoksiomenes (Strugač) odražava Lizipov uticaj. Mladi atleta je
prikazan veoma izražajno, u ležernom pokretu i prefinjenih proporcija tela.
Mauzolej u Halikarnasu (353-350 p.n.e): Pogrebni hram persijskog vladara Mauzola i njegove
žene Artemizije predstavljao je u antičko vreme jedno od sedam svetskih čuda. Građevina je bila
visoka 35m i sa svih strana ukrašena scenama borbi Grka i Amazonki. Prizori su prikazani
dinamično, sa figurama u pokretu, u naglašeno iskošenim pozama tela povezanih krivuljama
draperija odeće i štitova. Skopas je bio samo jedan od vajara koji su učestvovali u njenom
ukrašavanju. Pozni klasični period u umetnosti antičke Grčke obeležila je i sitna plastika
modelovana u glini, u duhu Praksitelove umetnosti, uglavnom ženske figure, često polihromne
(višebojne). Prikazuju ženu u različitim položajima tela i različitim poslovima.
Helenizam: Započinje krajem IV veka p.n.e. u vreme stvaranja makednosko-grčke države
Aleksandra Velikog i traje do I veka p.n.e. Zahvaljujući Aleksandrovim osvajanjima grčka
kultura prodire na istok, do Indije, na zapad do Pompeje i francuskih i španskih obala.
Prožimanjem grčke tradicije i drugih, orijentalnih kultura stvorena je nova, kosmopolitska
umetnost koja je osvojila čitav antički svet, šireći se sa obala Mediterana duboko u kopno. Sa
širenjem grčkih teritorija, centri umetnosti i kulture pomeraju se sa grčkog kopna u udaljene
gradove Pergamon i Efes (Mala Azija), Aleksandriju (Egipat) i na ostrvo Rodos. Rodos je bio
čuven po Kolosu sa Rodosa, ogromnoj figuri koja je predstavljala jedno od sedam svetskih čuda.
Pokazujući težnju za reprezentativnošću, sjajem i uzvišenom pozom, ova umetnost izražava
snažna osećanja ne samo u načinu obrade, već i u izboru samih tema. Jedna od takvih je tema
skulptoralne grupe Laokon i sinovi, nastala na Rodosu početkom II veka p.n.e. O aktuelnosti i
privlačnosti ove teme za helenističke umetnike govori i činjenica da ju je Sofokle odabrao za
sadržinu jedne od svojih (nesačuvanih) drama. Povezujući tela Laokona i njegovih sinova telima
zmija, nepoznati vajar je ostvario jedinstven skulptoralni prostor, razuđen samo dinamikom i
dramatičnošću pokreta. Otkrivena početkom XVI veka u Rimu, ova skulptura je privukla pažnju
mnogih umetnika renesase, kao što su Mikelanđelo i Đulijano da Sangalo, da bi po njemu veliki
nemački pesnik, kritičar i dramatičar Lesing naslovio i posvetio mu svoju estetičku raspravu o
grškoj tragediji. Veliki španski slikar grčkog porekla Domenikos Teotokopulos, zvani El Greko,
slikao ju je u nekoliko verzija. Jedna od najpoznatijih, danas u muzeju u Čikagu, do pre II
svetskog rata nalazila u Muzeju Princa Pavla u Beogradu.
Mitološki rečnik upotrebljen je u simboličnom prikazu pobede kralja Atala I nad Galima, na
velikom frizu Pergamonskog žrtvenika (166-156 g.p.n.e). Ogromne figure klesane su tako
duboko da se gotovo odvajaju od pozadine. Oslobađanje od ograničavajućih zahteva zabata
grčkih hramova, omogućilo je slobodan razvoj dramatične pripovesti o pobedi bogova nad
gigantima (gigantomahija).
Nike sa Samotrake – krilata boginja Pobede (visine 2,44 m): Jedno od najslavnijih dela
helenističke, ali i antičke umetnosti uopšte, je skulptura Nike sa Samotrake. Iako joj nedostaju

20
ruke i glava, sačuvala je punu snagu i izražajnost svojih plastičkih potencijala. Krilata boginja
prikazana je kako sleće na pramac broda, raširenih krila i uskovitlane odeće. Nekada obojena,
danas očarava belinom mramora. Izložena je u Luvru, na samom početku postavke, čime je još
jednom potvrđena veličina umetničke epohe kojoj je pripadala. Boginja je upravo sletela na
pramac broda; njena ogromna krila su raširena I ona još uvek delom lebdi u vazduhu podržavana
snažnim vetrom s lica, nasuprot kome se kreće. Ta nevidljiva vazdušna sila koja nadire postaje
opipljiva stvarnost; ona ne samo što drži u ravnoteži pokret figure unapred, već i uobličava svaki
nabor izvanredno žive draperije. I zahvaljujući tome rađa se između statue i prostora koji je
obavija jedna aktivna povezanost - u stvari međuzavisnost - kakvu dotle nismo videli, niti ćemo
je videti još dugo. Nike sa Samotrake zaslužuje svoj glas kao najveće remek-delo helenističke
skulpture.
Proširivanje granica antičkog sveta izazvalo je ubrzani razvoj gradova u novoosvojenim regijama
i, samim tim, razvoj novih urbanističkih načela. Gradovi dobijaju pravougaonu osnovu sa
podelom na blokove u obliku šahovskih polja. Pored ostalih javnih građevina, veliki značaj
dobijaju i dvorane oko gradskih trgova-stoe (Milet, Epidaurus), a svoj konačni oblik dobija i
pozorište. Pozorište je imalo poseban značaj u životu starih Grka. Antičko pozorište utemeljilo je
dramska pravila čiji značaj do danas nije prevaziđen. U antičkim pozorištima izvodile su se
tragedije i komedije koje su pisali čuveni grčki pisci. Glumci, kao i posetioci, bili su muškarci.
Svi učesnici u predstavi su imali maske na licu i stajali su na štulama. Antička pozorišta su
građena po istom tipu: sa polukružnim gledalištem za čiju gradnju je uglavnom korišćen prirodni
izgled terena; u dnu polukruga se nalazio kružni prostor orkestra gde su stajali glumci; iza
orkestre se nalazila scena ili skena, građevina koja je predstavljala neku vrstu kulise. U nekim
pozorištima, kao u Efesu, prostor orkestre je bio veoma dubok, da bi se u njega mogla sipati
voda. Tako je služio za predstave pomorskih bitaka. Danas se u mnogim antičkim pozorištima
izvode moderne verzije antičkih dramskih tekstova. Pozorište u Aspendosu, sa skenom koja je
visoka koliko i gledalište, ima dva nivoa, sa jonskim i korintskim stubovima. Najpoznatije
antičko pozorište je ono u svetilištu i lečilištu Epidaurusu na Peloponezu (III v.p.n.e). Iskoristivši
prirodnu konfiguraciju terena, arhitekta Praksitel Mlađi je gledalište smestio na padinu brega, a
kružnu orkestru u njegovo podnožje. Zahvaljujući dobro sračunatim proporcijama, i danas, kada
je scena srušena, ovaj prostor pokazuje savršenu akustičnost.
Helenizam i Balkansko poluostrvo: Ekspanzivnost helenizma obeležena je stvaranjem gradskih
centara i unutar Balkanskog poluostrva: u Stobima kod Velesa i Herakleji (Bitolj). Iz Herakleje
potiče mala mermerna kopija Fidijine Atene Partenos, danas u Narodnom muzeju u Beogradu. U
Stobima, koji dobijaju svoj pravi značaj tek u rimsko i ranohrišćansko doba, među nađenim
delima helenističke umetnosti su najautentičnije dve statue Satira livene u bronzi. Otkrivene u
Partenijusovoj palati, ove statue prikazuju omiljenu temu Aleksandrovog vremena. Na jednoj,
Satir svira u dvojnice, a na drugoj, tela malo zabačenog unazad, sa rukama ispred sebe i malo
raširenim prstima. Izuzetnom ekspresivnošću one se uklapaju u načela helenističke plastike.

21
 Etrurci

U VIII veku p.n.e. na Apeninskom poluostrvu dolazi do procvata kulture Etruraca. Stari Rimljani
su verovali kako su Rim 753. p.n.e. osnovali potomci izbeglih Trojanaca iz Male Azije. Prema
grčkom istoričaru Herodotu, Etrurci su oko 1200. p.n.e. napustili svoju postojbinu Lidiju u Maloj
Aziji i naselili se na području koje se danas naziva Toskanom, zemljom Toskanaca ili Etruraca.
Kulturno i umetnički povezani s Malom Azijom i drevnim Bliskim Istokom, Etrurci su nosioci
mnogih civilizacijkih odrednica koje nigde nemaju paralele. Alfabet su preuzeli od Grka, ali
njihov jezik nije srodan ni sa jednim poznatim jezikom i još uvek nije dešifrovan. Nedostatak
pisanih tragova – tek nekoliko verskih tekstova i natpisi na nadgrobnim spomenicima – nisu
dovoljni da se on rastumači. Grobnice, koje od 700 god. p.n.e. oponašaju u kamenu izgled
stvarnih nastambi, sa kupolama od slojevito ređanih kamenih blokova pokrivenih zemljom, čine
glavno umetničko nasleđe ove kulture.
Tumulus – jedan od naziva za zemljanu ili kamenu humku. Tumulusi su često građeni od
kamena ili od kamenih blokova i sa znatno više građevinskih detalja od kurgana: imaju hodnike i
centralnu prostoriju sa grobnicom
Pepeo pokojnika odlagan je u keramičke urne sa poklopcem u obliku ljudske glave i trupom sa
čovečjim telesnim obeležjima. Uz ovu skromnu grobnu skulpturu, u grobovima nalazimo
skupocene zlatarske predmete poreklom iz Grčke i sa Istoka.
Vlasnici moćne flote, etrurski kraljevi su vladali Rimom do 510. g.p.n.e, sagradili su prve
odbrambene zidine, isušili močvarnu dolinu Foruma i podigli prvi hram na Kapitolu. U to vreme
raskoš grobnica dovedena je do vrhunca, oponašajući stvarne nastambe. Pokojnici se prikazuju u
terakoti, kao stvarni ljudi u prirodnoj veličini, kao u grobnici u Červeteri gde muž i žena leže na
divanu, opušteni i neobično vedri, kao da se zabavljaju. Čitavo telo izvedeno je u terakoti, i
nekada je bilo obojeno živim bojama. Meko zaobljeni elastični oblici tela pokazuju da je etrurski
vajar davao prednost modelovanju u mekom materijalu, nasuprot grčkom klesanju u kamenu;
kod njih nalazimo manje formalne discipline, ali zato vidimo izvanrednu neposrednost i živost.
Grobnica je smatrana stanom za telo i dušu, pa je ukrašavana i vedrim zidnim slikama, poput
para plesača iz Grobnice lavice iz Tarkvinije. U skladu sa dotadašnjom slikarskom tradicijom,
ženska figura se slika svetlim, a muška tamnim tonovima. Na zagrobni život se gleda kao na
nastavak zemaljskog, sa svim njegovim radostima i zadovoljstvima.
• Plesači iz Grobnice lavice, Tarkvinija (480-470 godine p.n.e) – zidno slikarstvo
• Figura lavice, plesači i svirač koji svira diple, dorski stubovi, delfini – zidno slikarstvo
Oko III veka p.n.e. pogrebni običaji se menjaju. U njima je više surovosti: urne prikazuju
demone smrti, a smrt više nije nastavak života na zemlji. Grobnice su uklesane u živoj steni, a
prostor oponaša arhitektoniku stvarnog stambenog prostora. Zidove prekrivaju reljefi sa
predstavama oružja, oklopa, predmeta za domaćinstvo, domaćih životinja i poprsja pokojnika. U
takvom okruženju demon zmijolikih nogu i njegov troglavi pas (Kerber – mitski čuvar pakla)
deluju uznemiravajuće.

22
 • Grobnica reljefa, Červeteri, III vek p.n.e.
Muke koje čekaju pokojnika, vide se i na freskama u Grobnici plavih demona u Tarkviniji.
Etrurci su bili čuveni po svojoj graditeljskoj veštini. Veruje se da su Etrurci naučili Rimljane
kako se grade vojni logori (kastrumi), kao i osnovama urbanizma, te gradnji fortifikacija. Jedini
očuvan primer etrurske fortifikacije je gradska kapija Porta Augusta u Peruđi iz II veka p.n.e, kao
primer u kome su lukovi i poluobličasti svodovi sjedinjeni u jedinstvenu monumentalnu celinu.
Kapija u Volteri predstavlja najstariji sačuvani primer zasvedenog (lučnog) prolaza u istoriji.
• Stela iz Peruđe, sa etrurskim natpisom iz III/II veka p.n.e.
• Etrurski utvrđeni grad Ćivita di Banjoređo, nekad na glavnom putu koji je vodio dolinom
Tibra, do Rima.
Etrurski hramovi su bili malih dimenzija, od drveta i retko ukrašavani skulpturom. Izuzetak je
takozvani Apolonov hram u mestu Veji, sa četiri skulpture od terakote u prirodnoj veličini,
postavljene na vrhu krova.
• Herakle i Apolon takmiče se za svetu košutu u prisustvu drugih božanstava.
Najbolje je očuvana skulptura Apolona, remek-delo etrurske arhajske skulpture (V vek p.n.e).
Njegovo krupno telo vidljivo je ispod ukrasne odeće, a snažne, mišićave noge i produžen korak
odaju izražajnu snagu bez premca u grčkoj skulpturi istog razdoblja. I ova skulptura je bila
obojena. Iz Veija potiče i bronzana skulptura legendarne Vučice koja je othranila osnivače Rima,
Romula i Rema (oko 500 g.p.n.e). Dvoje dece predstavljaju kasniji, renesansni dodatak. Vučica
je maskota Rima i tesno je povezana sa etrurskom mitologijom, u kojoj vukovi, od najranijeg
doba igraju veoma važnu ulogu, kao i fantastične životinje iz mitologije. Mnogobrojne replike
mitske vučice predstavljaju mali deo etrurske veštine u izradi predmeta od bronze.
• Majka i dete, bronza, 500–450. godine p.n.e.
• Etrurski ratnik, bronza, otkriven pored Viterboa, oko 500. godine p.n.e.
Himera iz Areca pokazuje maštovitost etrurskih umetnika: fantastično biće sastavljeno od
nekoliko životinja prikazano je u ekspresivnom pokretu.
• Monteleone kod Spoleta, 530. g.p.n.e.
Za Etrurce je karakteristična crna keramika: posude su malih dimenzija, sa crnom glazurom,
najrazličitijih oblik i namena. Ovaj tip keramike naziva se “bukero”.
• Ogledala od bronze i srebra

23
 Rim

Osnivanje Rima, po legendi o Romulu i Remu, pada u godinu 753. p.n.e.

• Republikanski period: 753-27. godine p.n.e.
• Epoha Rimskog carstva: od 27. godine p.n.e. Prvi rimski car je bio Oktavijan Avgust.
Iz Rima, država se proširila na Etruriju i Apeninsko poluostrvo, a zatim Kartaginu u severnoj
Africi, Balkan, Grčku, obale Mediterana, Galiju, Britaniju, Panoniju, Dakiju, Egipat, celu
severnu Afriku. Na čitavoj teritoriji izgrađena je moćna vojno-administrativna država,
utemeljena na ekonomskom bogatstvu i razvijenom zakonodavstvu. Teritorijalno širenje
zahtevalo je velike graditeljske poduhvate – izgradnju gradova, utvrđenja, komunalnih objekata,
saobraćajnica, hramova, palata, stambenih zgrada, termi, stadiona, pozorišta, arena,
memorijalnih i trijumfalnih spomenika, letnjikovaca i mnogih drugih građevina javne i privatne
namene. Rimljani su imali mnogobožačku religiju koju su preuzeli od Grka. Grčkim bogovima
su dali nova imena. Rim je bio prilično tolerantan prema drugim religijama u osvojenim
oblastima. Tek sa pojavom hrišćanstva počinju verski progoni.
Arhitektura u antičkom Rimu: Graditeljski polet podstakao je razvoj arhitektonskih oblika i
usavršavanje građevinskog materijala i tehnika. Pretežno utilitarnom karakteru gradnje
odgovarala je opeka, a korisnim se pokazao i rimski izum – neka vrsta betona, mešavine sitnih
komadića sadre, sivog vulkanskog kamena, travertina i izlomljene cigle, pomešanih sa jednom
vrstom zemlje, koja je prema mestu nalazišta dobila naziv pucolanska zemlja. Opeka i rimska
varijanta betona bili su pogodni za gradnju stubova i lukova, kao i zasvedenih tavanica. Zidovi
od ovih materijala pokazali su se veoma čvrstim, a oblagani su ukrasnim slojem cigle. Nova
tehnologija omogućila je gradnju pokrivenih prostora ogromnih dimenzija. Nasleđe grčke
arhitekture u spoju sa novinama koje donosi graditeljstvo Rima, stvorilo je jedinstvenu
arhitektonsku celinu: luk, potporni stub, svod, ukrasni stub i zabat. U gradnji gradova Rimljani
su se pridržavali grčkog urbanističkog obrasca: plana šahovske table podeljenog na četiri dela
pomoću dve glavne ulice: kardo (pravac sever-jug) i dekumanus (pravac istok-zapad). Glavni
gradski trg – forum bio je poločan i okružen kolonadama. Gradovi su imali hramove, palate,
slavoluke, bazilike, terme, amfiteatre, mauzoleje, kuće u kojima su živeli bogati građani, kao i
višespratne zgrade za stanovanje siromašnijeg slobodnog sveta. Pored vila koje su bile izvan
grada, stambena arhitektura poznavala je domus (složeni, veoma udoban tip gospodske kuće za
samo jednu porodicu) i insulu (višespratna zgrada sa mnogo malih stambenih jedinica namenjenu
siromašnijim stanovnicima). Najbolje očuvana gradska celina iz rimskog doba su Pompeji, čiji je
život zaustavljen erupcijom vulkana Etna 79. godine p.n.e. Za odmor i bekstvo od letnjih vrućina
stavnovnici Rima su koristili udobne i raskošne vile pored obale mora. Najviše ovakvih
građevina je sačuvano u Tunisu, a najpoznatija je Hadrijanova vila. Život u velikom gradu
zahtevalo je dobro održavane sisteme koji su omogućavali udobnost stanovanja, kao što su
vodovod i kanalizacija: sistem grejanja (hipokausti) u termama. Komforu građana služili su i
javni toaleti (latrine) i kupatila ili terme. Kao specifično rimske građevine, terme su bile omiljena
mesta okupljanja, za kupanje, masažu, vežbe, sportska i pesnička takmičenja, odmor i rekreaciju,

24
za društvene kontakte, skupove, sa posebnim dvoranama za diskusije i slične namene.
Opremljene prostorima za komunikaciju, odeljenjima sa zagrejanim vazduhom, kupatilima sa
toplom i hladnom vodom, prostorijama za masažu i parno kupanje, zahvatale su prostore i do
četrnaest hektara (Karakaline terme u Rimu). Voda je dopremana akvaduktima, nekom vrstom
mostova koji su počivali na sistemu višespratnih nizova arkada. Kretala se zahvaljujući
konfiguraciji terena i prirodnom padu, ulivajući se u cisterne iz kojih je dalje distribuirana
sistemom cevi. Da bi povezali udaljene krajeve carstva Rimljani su gradili puteve od čvrstog
materijala. Najvažniji putni pravci su išli od Rima, ka današnjem Istanbulu, kao i na sever, prema
Parizu i obalama Lamanša: put Via Apia je vodio od Rima, do luke Ostije na Tirenskom moru.
Most se nalazi u francuskom gradu Vijeneu. Kao obeležje vojnih pobeda i trijumfa vladara,
gađeni su trijumfalni lukovi. Bilo ih je u svim krajevima rimske države. Kroz njih su prolazile
svečane povorke sa ratnim plenom, na povratku iz vojnih pohoda.
Mesta za javne zabave: Integrisani u gradsko tkivo, objekti rimskog graditeljstva često su
završavali ispod kulturnih slojeva dolazećih epoha ili su se uklapali u novu arhitekturu. Jedna od
karakterističnih, čisto rimskih građevina čiji je oblik u velikoj meri sačuvan je amfiteatar ili
koloseum. Pored rimskog Koloseuma, očuvani su amfiteatri u Arlu, Puli, Veroni, El Džemu.
Visoki zidovi obuhvataju ovalan prostor sa arenom u sredini, stepenastim polukružnim
gledalištem okolo i mrežom hodnika i prolaza ispod. Spoljnu fasadu čini sistem horizontalnih
pojasa arkada kod kojeg su spratovi izdiferencirani različitim stilovima stubova, tako da se u
prizemlju javljaju dorski, na prvom spratu jonski, a na drugom korintski stubovi. Na najvišem
nivou mogao se raširiti platneni krov koji je štitio gledaoce od jakog sunca. Omiljeno mesto
okupljanja rimskog naroda, arena je bila namenjena borbama gladijatora i divljih zveri,
predstavljanju pomorskih bitaka, a kasnije i za mučenje hrišćana. Rimljani su nastavili grčku
tradiciju gradnje pozorišta: Arl. Cirkusi su bili namenjeni konjskim trkama i trkama dvokolica,
stoga imaju izduženi oblik arene. Najpoznatiji je Cirkus Maksimus koji je mogao da primi
150.000 gledalaca. Neronov cirkus se nalazio na mestu današnje rimske crkve Svetog Petra.
Rimski forum: Forum kao centralni trg republikanskog grada Rima, nalazio se u podnožju
sedam brežuljaka. Okružen najznačajnijim javnim zgradama, bio je ukrašen stubovima i
statuama podignutim u slavu pobednika, oivičen porticima, hramovima, bazilikama i
slavolucima. Sa jačanjem imperije, i forumi su dobijali na veličini i sjaju, postajući svedočanstvo
carske želje za veličanjem moći. Rimski forum je presecao Sveti put (Via Sakra), prolazeći ispod
Titovog slavoluka. Slavoluci su podizani od II veka p.n.e. u čast pobednika i pobedničkih vojnih
pohoda vojskovođa i imperatora. Predstavljao je kapiju sa dva ili tri lučno zasvedena prolaza i
bio je ukrašen stubovima, vertikalnim ispustima, reljefima i napisima o povodu gradnje. U Rimu
su izgrađeni Titov, Vespazijanov, Hadrijanov, Konstantinov i mnogi drugi slavoluci. Na Forumu
su se nalazili i mnogi hramovi posvećeni različitim božanstvima, okruženi kolonadama od
plemenitog kamena – granita i porfira, u činiji su se celama čuvali kipovi božanstava. Ni rimski
hramovi, kao ni grčki, nisu bili mesta za molitvu, već za čuvanje kipova božanstava i žrtvenih
darova. Via Sakra prolazila je i pored bazilike Julija Cezara. Nedaleko je četiri veka kasnije
baziliku podigao car Maksencije. Pravougaone osnove, sa polukružnim apsidama na užim
stranicama i ulazom sa strane, stubovima podeljena na tri ili pet brodova, bazilika je u antičkom
Rimu predstavljala sudsko i poslovno sedište. Ovaj tip rimske građevine, uz izvesna

25
prilagođavanja liturgijskim potrebama, rano hrišćanstvo je prihvatilo kao obrazac svojih prvih
monumentalnih crkava. U Parizu je po uzoru na ova zdanja početkom XIX veku na znak
slavljenja Napoleonovih pobeda sagrađena čuvena Trijumfalna kapija na Jelisejskim poljima. U
Puli, u Hrvatskoj, sačuvana su Zlatna vrata (Porta aurea).
Značaj primene novih konstrukcionih materijala ogleda se u Panteonu, hramu svih bogova,
sagrađenom u Rimu u vreme imperatora Hadrijana (između 110. i 125. godine). Zgrada kružne
osnove pokrivena je ogromnom kupolom prečnika 43m, visokom 35,5m. Kroz portik u grčkom
stilu ulazi se u hram izuzetno prostrane unutrašnjosti, osvetljen kroz okulus smešten na vrhu
kupole. Okulus je okrugao otvor na građevini koji služi za ventilaciju ili osvetljenje.
Premošćavanje tako velikog prečnika bilo je moguće zahvaljujući četvrtastim udubljenjima u
zidovima kupole koji pomažu da se umanji njena težina. Uz pomoć sličnog graditeljskog rešenja,
olakšan je i svod na Dioklecijanovim termama u Rimu, a primenjivali su ga kroz istoriju mnogi
gradielji, sve do pronalaska armiranog betona. Kupola je spolja bila prekrivena olovnim
pločama.
Unutrašnja dekoracija: Najveći broj dekoracija zidnog slikarstva sačuvan je u kućama Pompeje,
Herkulanuma i Ostije. Dekoracija se kretala od imitacije mermera i inkrustacija (dekorativni
motivi sastavljeni od umetnutih komada mermera), preko slikane arhitekture koja, poput
naslikanih otvorenih prozora i vrata, proširuje prostor i stvara iluziju dubine. Soba u kući u
Pompejima sačuvana je pod naslagama lave, nakon erupcije Vezuva 78. godine p.n.e. U ranom
periodu carstva javlja se stil centralnih slika: predstave su bile umetnute u središnji deo zida koji
je obično bojen crveno; svaka slika je uokvirena slikanim ramom sa arhitektonskim elementima,
kao u Vili misterija u Pompeji, oko 50. g.p.n.e. Irealni stil neguje arhitektonske predstave fasada,
pozorišta, foruma i drugih javnih objekata, uz gomilanje predmeta, arhitektonskih detalja, lozica
i girlandi, kao i predstave natprirodnih i mitoloških bića. U celosti, rimsko slikarstvo se služi
realističlim predstavama, čemu dugujemo mnoga saznanja o svakodnevnom životu i ritualima
epohe. Mozaici su najrasprostranjeniji vid rimske dekoracije. Ostataka ima na čitavoj teritoriji,
ali ih je najviše sačuvano u Tunisu. Na njima su prikazivani prizori iz mitologije, istorije i
svakodnevnog života. Fajumski portreti: stari Rimljani su negovali kult predaka, pa su često
pravili pogrebne maske i portrete. Posebnu celinu čine portreti iz Fajuma, pronađeni u
grobnicama položeni preko lica pokojnika. Slikani su tehnikom boja se mešala sa tutkalom i u
zagrejanom stanju nanosila na drvenu ploču, uz dodatak ulja i voska. Likovi na njima su veoma
izražajni, postavljeni frontalno, krupnih očiju i prefinjeno izvedenih crta lica. Portreti iz Fajuma
su postavljani na lice pokojnikove mumije, dok je ostatak tela bio obavijen trakama od tkanine.
Tehnika enkaustike je veoma postojana. Danas se ne zna tačan recept za mešavinu boje i voska.
Leonardo da Vinči je jedan od mnogobrojnih slikara koji su bezuspešno pokušavali da
odgonetrnu tajnu.
Skulptura: Rimljani su se divili grčkim skulptorima i za svoje domove su često naručivali kopije
njihovih dela. Njihova potreba da potomstvu ostave stvarnu sliku o sebi, koja vodi poreklo od
domaće italske i etrurske tradicije i starog rimskog običaja da se otisak lica umrlog pretka sačuva
u vosku, u portretu je stvorila tipično rimski stil. Sklonost ka neposrednosti i realizmu dobija
novu dimenziju u portretima imperatora Avgusta, kako na bistama tako i stojećim figurama

26
poput Avgusta iz Primaporte, gde se stvarni izgled ličnosti pretapa sa idealizovanom slikom
vladara, koja istovremeno svedoči o njegovom božanskom poreklu. Veličanju vladara služile su i
konjaničke statue, kao što je Marko Aurelije na konju (174. godine p.n.e) podignuta u slavu
imperatorovog trijumfa nad Germanima, danas postavljena na Kapitolu u Rimu.
Avgust iz Primaporte: naturalistički prikazano lice predstavlja okrutnog vojnika, dok stav sa
podignutom rukom i reljefi na oklopu ukazuje na njegovu idealizovanu, božansku prirodu. Na
prvi pogled možda nećemo bili sigurni da li ona predstavlja boga ili ljudsko biće, a ta sumnja je
potpuno na mestu, jer figura i treba da predstavlja oboje. Uprkos herojskom, idealizovanom telu,
statua odiše jednim očigledno rimskim duhom, a odeća, uključujući i bogate alegorijske motive
na grudnom oklopu, odlikuje se konkretnošću površine materije koja u nama izaziva stvarni
osećaj dodira tkanine, metala i kože. I glava je idealizovana, ili, možda bolje rečeno,
helenizovana, sitni detalji fizionomije su potisnuti, a usredsređena pažnja na oči daje joj onaj
nadahnuti pogled.
Marko Aurelije na konju (174. g.p.n.e): Imperatorova uzdignuta desna ruka znači pozdrav, mir i
dobronamernost (dok su levoj pripisivana negativna značenja), potvrđujući da posle napada i
osvajanja nastupa pax romana. To je istovremeno i simbol carstva.
Sličan realistički princip očigledan je i na portretnim bistama. Ovakvi portreti su se čuvali u svim
rimskim kućama, koje su negovale kult predaka i kućnih bogova. Realističko prikazivanje
primenjeno je i u predstavljanju istorijskih događaja. Kao ukras na trijumfalnim lukovima i
stubovima, reljefi su imali zadataka da realistički ispričaju pripovest o osvajanjima i pobedama,
istovremeno predstavljajući uverljivo sredstvo političke propagande. Friz na Stubu Marka
Aurelija ili na Trajanovom stubu (113. g.p.n.e) prikazuju neprekinut niz događaja koji se spiralno
uspinju od ponožja sve do vrha, donoseći uzbudljivu priču o carevim vojnim pobedama.
Trajanov stub, visok oko 30m: od podnožja do vrha, spiralna reljefna traka prikazuje predstave
ratova u podunavskim krajevima, legionare kako marširaju, bore se, kopaju rovove, pobeđuju
varvare, u trijumfu se vraćaju u Rim sa osvojenim blagom, obavijajući bronzani stub dvadeset
dva puta. Nedostatak perspektive nadomestio je princip po kom su udaljene figure za glavu
uzdignute i prikazane iza onih koje su nam bliže.
Gliptika: rimska umetnost je nastavila helenističku tradiciju rezanja gema i kameja u poludragom
kamenu oniksu ili sardoniksu. Predstave na ovim kamenim minijaturama mogu biti ispupčene
(kameje) ili urezane (geme), a odlikuje ih preciznost izrade i polihromnost efekata.
Kameja iz Kusadka: Prikazan je trijumf imperatora na konju, sa dijademom na glavi i kopljem u
ruci, odeven u tuniku, sa plaštom, i kratkim čizmama na nogama koji gazi pokorene varvare, za
koje se pretpostavlja da su Germani. Čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Rimsko carstvo i Balkansko poluostrvo: rimske provincije Dakija i Panonija obuhvataju
teritoriju današnje Rumunije i Srbije. Sirmium (Sremska Mitrovica) je bio vojno i
administrativno sedište Panonije. Među značajnim gradovima su Nais (Niš) i Viminacijum
(Kostolac).
• Mozaik u Mediani kod Niša

27
Sirmium je bio grad u rimskoj provinciji Panoniji. Prvobitno ilirski, Rimljani su ga osvojili u I
veku p.n.e. Ubrzo postaje značajno sedište, a posle Dioklecijanove podele carstva i glavni grad
provincije Panonija sekunda. Za vreme tetrarhije bio je sedište imperatora Galerija. Od IV veka
postaje značajan hrišćanski centar, a današnji grad dobija ime po mučeniku sv. Dimitriju.
• Zlatnici cara Julijana, oko 361. godine.
Rimski put kroz Đerdapsku klisuru i Tabla cara Trajana ostali su kao obeležje vojnih pohoda
ovog cara u Dakiju i njegovog trijumfa.
Feliks Romuliana: Palatu-utvrđenje Feliks Romuliana u Gamzigradu pored Crne reke kod
Zaječara, sagradio je rimski car Galerije, jedan od četvorice tetrarha početkom IV veka. Galerije
je bio savladar cara Dioklecijana i muž njegove kćeri, zapovednik vojske, pobednik nad
Persijancima. Palatu je sagradio u svom rodnom mestu, kao utočište posle napornog vojničkog
života. Nazvao ju je po svojoj majci Romuli. Njena raskoš i ekskluzivnost od prvog trenutka
kada je otkrivena govorili su da se radi o kraljevskoj građevini. U sklopu utvrđenog kompleksa
nalaze se ostaci carske rezidencije, dvaju hramova, zidina i utvrđenih kula, grobnicama Galerija i
Romule i mozaika. U iskopinama palate pronađena je kolekcija veličanstvenog zlatnog nakita.
Sačuvane statue govore o poštovanju orijentalnih božanstava Kibele i Mitre, kao i razvijenom
Herkulovom kultu kao pandanu kulta vladarske moći i božanske prirode graditelja ovih zdanja.
Rimski hroničar Aurelije Viktor je zabeležio da je Galerije podigao palatu u mestu svog rođenja,
da ju je nazvao po majci Romuli, sa njom tu živeo i sa njom se uzdigao među bogove. Kao retko
gde i retko kad ta je rečenica potvrđena kolosalnim arheološkim nalazima u Gamzigradu. A,
srećnim otkrićem arheologa Dragoslava Srejovića, potvrđeno da je Gamzigrad – Feliks
Romulijana. Feliks Romuliana/Gamzigrad je 2007. godine uvrštena u svetsku baštinu pod
zaštitom UNESCO-a.
• Galerijev slavoluk u Solunu
Dioklecijanova palata u Splitu: Jedan od najbolje sačuvanih primera rimske dvorske i gradske
arhitekture. Gradnja započela je 295. godine, deceniju pre nego što će car Dioklecijan napustiti
presto (305. godine, kada i njegov savladar Galerije). Palata predstavlja neobičnu kombinaciju
rimskog vojnog logora i vile: pravougaone osnove, opasana čvrstim bedemima, južnim delom je
izlazila na more, dok su preostale tri strane imale pristup sa kopna. Najvažnije zgrade nalaze se
oko glavne gradske ulice postavljene u pravu sever-jug (kardo) koju pod pravim uglom preseca
pravac istok-zapad (dekumanus). Bedemi au autentični kao i blokovi zgrada, središnji trg –
Peristil, Zlatna vrata (Porta aurea), delovi vodovodne mreže i podzemna mreža hodnika. Građena
od mermera, palata je imala nekoliko hramova. Sačuvan je Jupiterov, sa zapadne strane Peristila.
U srednjem veku je pretvoren u krstionicu Svetog Ivana. Iza istočnih stubova Peristila nalazi se
Dioklecijanov mauzolej, sa kupolom koja je bila okružena galerijom sa stubovima. U mauzoleju
je bio smešten Dioklecijanov sarkofag od porfira, danas izgubljen. Rimski car koji se svim
silama borio protiv hrišćanstva doživeo je sudbinu da njegv mauzolej u srednjem veku bude
pretvoren u katedralu Svetog Duje. Tada je dozidan zvonik, a spoljašnjost zdanja je umnogome
izmenjena tokom vremena, dok je unutrašnjost skoro u potpunosti očuvana.

28
Skulptura Tetrarha od kamena porfira prikazuje četiri rimska savladara: Dioklecijana, Galerija,
Maksimijana i Konstantina Hlora. Sva četvorica vode poreklo iz provincije Ilirije. U Srbiji je
rođeno sedamnaest rimskih imperatora, u Iliriji čak pedeset, a na tlu Srbije postoje dva carska
rimska grada i dve carske palate. U Nišu su rođeni Konstantin, Konstacije Veliki i Justinijan.
Skulptura je 1204. preneta u Veneciju iz Vizantije.
Glava iz Salone: mermer. Rimska portretna skulptura u prirodnoj veličini sa početka II veka
pronađena u drevnoj Saloni (danas Solin kod Splita). Ona je verovatno deo figure u prirodnoj
veličini i pored vidljivih oštećenja poseduje izuzetan sklad i privlačnost. Vidljiva je umetnikova
težnja karakterizaciji i postizanju materijalizacije, naročito na kosi i koži, te očima koje su
verovatno bile inkrustovane nekim sjajnim kamenom koji je davao očima sjaj.
Arena u Puli, sagrađena u I veku p.n.e: Pored carskog puta Via Flavija koji je preko Akvileje
vodio za Rim. Gradnju je započeo imperator Klaudije, nastavio Vespazijan, a dovršio njegov sin
Titus 81. godine p.n.e.
Zlatna vrata u Puli: podigla je između 30 i 10. g.p.n.e. Salvija Postuma udate u porodicu
Sergijevaca, u čast trojice članova porodice koji su obavljali visoke činovničke dužnosti u Puli.
Na njima je natpis u čast Lucija Sergija Lepida, vojničkog trubiuna 29. legije.
Beograd je u rimsko vreme bio rimski kastrum i nosio je ime Singidunum. Sačuvani su ostaci
rimskih zidina, nekoliko grobova, grnčarija i bunar, za koji nije sigurno da je rimski. Ispod
Biblioteke grada Beograda takođe se nalaze ostaci rimske građevine, koji su ukomponovani u
dvoranu za različite promocije. Godine 2007. u Viminacijumu je priređena Rimska noć. 2007.
godine je pokrenuta akcija za promovisanje turističke ture “Tragom rimskih careva” u kojoj bi se
obilazili lokaliteti starorimske carske arhitekture, kojih u Srbiji ima nekoliko: Gamzigrad, Niš,
Sremska Mitrovica, Viminacijum. Oživljavanje rimskih tradicija predstavlja deo turističke
ponude u Italiji i drugim delovima rimske imperije. Kod nas je rimsko nasleđe takođe uključeno
u turističku ponudu, u projektu Put rimskih careva.

29
 Umetnost Vizanitije, IV-XV vek

Godine 330. Konstantin je na Bosforu osnovao grad Vizantion, koji po svom osnivaču dobija
naziv Konstantinopolj, a zovu ga i Novi Rim. Krajem III veka u Rimu ima sve više hrišćana.
Poslednji rimski car koji je surovo proganjao hrišćane, bio je Dioklecijan (284-305). Posle
pobede nad savladarem Maksencijem na Milivijskom mostu 313. godine, Konstantin I Veliki je
doneo Edikt o verskoj tolerancji kojim je priznao hrišćanstvo kao ravnopravnu religiju. Sam je
primio hrišćanstvo tek 337. godine, na samrtnoj postelji.
• Minijatura Konstantinov san
Konstantin od 324. vlada kao jedini rimski car. Rim kao grad već tada gubi na značaju, a sam
Konstantin je za svoje sedište najpre odabrao Trir, zatim Mediolanum (Milano), koji postaju i
značajni verski centri. Shvativši potrebu da iz prestonice nadgleda istočne provincije i granicu na
Dunavu, Konstantim na temeljima grada koji se razvio pod vladavinom Septimija Severa (II vek)
gradi svoju novu prestonicu.
Konstantinove terme u Triru: posljednje velike rimske terme, koje je podigao car Konstantin,
nešto pre 315. godine. Konstantinove terme izgrađene su na nepravilnom četvorouglu.
Religijska i druga previranja u Carstvu koje je tada zahvatalo celokupnu južnu Evropu, Malu
Aziju i deo Bliskog istoka, već su izazvala njegovo cepanje na Istočno i Zapadno rimsko carstvo.
Centar Rimskog carstva bio je novoosnovani grad Konstantinopolj, koji od 395. godine postaje
prestonica Istočnog Rimskog carstva. Konstantinopolis je po svojoj veličanstvenosti osmišljen da
zaseni carski grad Rim. Konstantinov stub je podignut po uzoru na stubove koje su u slavu svojih
poduhvata gradili rimski imperatori.
• Diptih Barberini, Justinijanov trijumf
U vreme Teodosija I (379-395) dolazi do trijumfa hrišćanstva nad rimskom i paganskom
religijom, a posle njegove smrti cartvo se deli na istočni i zapadni deo. 476. poslednji rimski car
Romul Avgust napušta presto i predaje svu vlast vladaru istočnog rimskog carstva. Sam naziv
Vizantija prvi put je upotrebio nemački istoričar Hijeronimus Volf 1557. godine. Ime Vizantija
za Istočno Rimsko carstvo održalo se do danas. Njeni stanovnici su do pada Vizantije pod tursku
vlast 1453. godine sebe nazivali Romejima (Rimljanima). Rasprostranjenost i moć vizantijske
carevine menjala se tokom vekova. Tokom više od milenijuma na njenom tlu stvorena je kultura
čiji su izvori u: hrišćanskoj religiji i helenističkoj umetnosti.
Kultura i umetnost Vizantije rasprostrli su se u zemljama južne i srednje Evrope, u Rusiji i
severnoj Africi. Kultura Vizantije, naročito od XII veka, od posebnog je značaja za stvaranje i
formiranje srednjovekovne umetnosti u srpskim zemljama. Vizantijsko carstvo predstavljalo je
jednu od najmoćnijih država sveta tokom gotovo čitavog I milenijuma naše ere. Trajalo je od
330. do 1453. godine. Tokom tog perioda razvijala se kultura visokih dometa, podređena
hrišćanskom verovanju. U njoj se mogu definisati određeni razvojni tokovi i periodi i njihova
obeležja: ranovizantijski period: epoha velikih careva Konstantina, Justinijana, Teodosija (IV –

30
VII vek), period krize carstva, ikonoborstvo (VII – IX vek), srednjevizantijski: Carigradi i Solun
kao glavni kulturni centri (IX – XIII vek), vreme krstaških ratova i umetnosti dinastije Komnina,
poznovizantijski: renesansa Paleologa, pojava novih kulturnih žarišta na tlu Grčke (Mistra, Sveta
gora) i ostalim delovima Balkana (Srbija) (XIII – XV vek).
Car Konstantin i počeci vizantijske kulture: U novoj prestonici Konstantin je gradio velelepne
crkve i palate. Crkva Svetih apostola (sa dvanaest simboličnih grobova apostola i svojim
trinaestim); Konstantin je želeo da istakne sopstvenu apostolsku misiju u prihvatanju hrišćanstva
kao službene religije. Konstantinov grob u Carigradu, na mestu gde se nekad nalazila crkva
Svetih apostola; u crkvi Svetih Apostola tokom vekova sahranjivani su vizantijski carevi, carice i
drugi pripadnici carskih porodica, kao i crkveni velikodostojnici. Kasniji mozaik iz Svete Sofije
prikazuje Konstantina koji predaje Bogorodici model grada. Prestona dvorana koja je zbog
zlatnih ukrasa nazvana Hrizotriklinijum (Zlatna dvorana), sa prestolom koji se posebnim
mehanizmom podizao pred zapanjenim posetiocima. Hrizotriklinijum je poslužio kao obazac za
Konstantinove reprezentativne crkve centralnog tipa, kao što je San Vitale u Raveni. Posetiocima
je takođe pokazivao mehaničke životinje: ptice koje su mahale krilima i cvrkutale, lavove koji su
rikali i šibali repovima.
Car Justinijan (527-565): Za vreme vladavine cara Justinijana Vizantijsko carstvo načinilo je
svoj prvi veliki teritorijalni prodor. Građevine nastale u Justinijanovo vreme zamišljene su tako
da pokažu svu veličanstvenost njegove vojne i vladarske moći.
• Mozaik iz velike palate u Carigradu, Justinijanovo doba
Crkve su bazilikalnog oblika, velikih dimenzija, poput onih u Rimu, a od IV veka javlja se i novi
elemenat – kupola, što rezultira novim arhitektonskim oblikom bazilike sa kupolom. Najvažniji
spomenici ovog perioda u Carigradu nisu sačuvani, već o njihovom izgledu sudimo na osnovu
savremenih spomenika u Raveni, Mistri, Fokidi, na Sinaju i Siciliji. Najveće domete Vizantija je
postigla u domenu crkvene arhitekture, koja ima bitno drugačiji koncept od antike. Kod antičkog
hrama veliku ulogu ima dekorisanje spoljašnjosti, jer su se obredi i svečanosti dešavali na platou
ispred hrama, dok je njegova unutrašnjost služila samo za smeštaj skulpture božanstva.
Hrišćanska bogomolja nije prostor gde obitava bog (koji je kod hrišćana bestelesan), već se
vernici okupljaju u hramu radi učešća u tajni bogosluženja i upućivanja molitve Bogu. Unutrašnji
prostor hrišćanske crkve mora da odgovori liturgijskim potrebama i on postaje glavni zadatak
graditelja, dok se spoljašnjost crkve potiskuje u drugi plan. Osnove vizantijskih crkava: bazilika
i crkva centralnog tipa (sa ili bez kupole). U skladu sa liturgijskim potrebama, vizantijski hram
sačinjavaju: naos (glavni brod), oltarski deo, sa niskom oltarskom pregradom, u kom se nalaze
proskomidija i đakonikon, priprata (predvorje) i spoljna priprata, tremovi i paraklisi (kapele).
Vizantijske crkve su često dograđivane, tako da se njihov prostor razvijao u širinu.
Arhitektonski elementi u crkvenom graditeljstvu Vizantije: vizantijske, a danas i sve
pravoslavne crkve okrenute su u pravcu istok-zapad: oltar se nalazi na istoku, dok se ulaz nalazi
na zapadnj fasadi. Naos: glavni brod ili lađa. Priprata ili narteks: predvorje koje je moglo biti
sazidano u isto vreme kada i crkva ili dozidano kasnije. Spoljna priprata ili eksonarteks: nalazi se
ispred priprate, ponekad u vidu trema, ili zatvorene prostorije na kojoj se broj otvora (ulaza) na

31
zapadnom zidu podudarao sa brojem ulaza na priprati. Oltarski deo se sastoji od glavne oltarske
apside (polukružne niše) i dve manje niše: đakonikona i proskomidije. Ispred oltarskog dela se
nalazi oltarska pregrada koja je u ranom periodu hrišćanstva bila kamena i niska, ukrašena
reljefima; vremenom su se ikone sa zidova crkve premeštale na oltarsku pregradu, tako da se
stvorio dosta čvrst sistem ukrašavanja. U XVIII veku oltarska pregrada doseže do tavanice crkve,
a ikone su poređane u zonama: u prvoj zoni se obavezno nalaze ikone Hrista i Bogorodice,
predstava Blagovesti i ikona zaštitnika hrama. Crkva je u vizantijsko vreme mogla imati bočne
kapele koje su se zvale paraklisi. Crkve su mogle biti gradske i manastirske; manastirski
kompleks je imao konake, ekonomske zgrade, manje crkve, kulu zvonaru i kulu nad ulazom
(pirg). Nakon ranovizantijskog perioda više se nisu gradile crkve ogromnih dimenzija poput
Justinijanove Svete Sofije. Većina crkava je pripadala manastirskim kompleksima i bila je
namenjena potrebama monaških zajednica, pre svega zajedničkoj molitvi i meditaciji. Manje
dimenzije crkava uslovljavaju i drugačije oblike: građevine centralnog tipa sa osnovom u vidu
slobodnog ili upisanog krsta, sa kupolom na mestu gde se krakovi krsta seku. Kupola kao
najvišta tačna ubrzo je postala i centralno mesto dekoracije, gde je prikazivana ikona Hrista
Vladara ili Pantokratora.
Mozaik sa likom Hrista Pantokratora iz manastira Dafni pored Atine, XI-XII vek: Odozgo, iz
središta kupole gleda nas uzvišena slika Hrista Pantokratora (vladara svemira) izrađena u
mozaiku na zlatnoj pozadini, a njene ogromne dimenzije još su naglašene mnogo manjim
figurama šesnaestorice starozavetnih proroka, postavljenim između prozora. U uglovima vidimo
četiri prizora koji otkrivaju ljudsku i božansku prirodu Hrista - Blagovesti (dole levo), pa u
pravcu skazaljke na satu Rođenje, Krštenje i Preobraženje. Čitav ciklus predstavlja jedan teološki
program tako savršeno u skladu sa geometrijskim odnosom slika da ne možemo reći da li je
slikarska shema dala oblik arhitekturi ili obrnuto. Sličan strogi red vlada I u rasporedu tema u
čitavoj· unutrašnjosti.
Crkva Svete Sofije, Božanske Premudrosti u Carigradu predstavlja najjasniji primer
vizantijskog poimanja hrama. Građena je između 523-537. godine pod rukovodstvom graditelja
Antemija iz Trala i Isidora iz Mileta. Zamišljena kao je kao spoj bazilikalne koncepcije sa
centralnim rešenjem koje podrazumeva uzdizanje velike kupole sa dve polukupole, koje lebde
nad centralnim prostorom crkve. Iluziji lakoće doprinosi i niz od četrdeset prozora koji se nižu
čitavim obimom baze kupole. Legenda kaže da su crkvu sagradili anđeli, jer je gradnja trajala
svega pet godina. Hroničar Justinijanove vladavine Prokopije iz Cezareje zabeležio je kako se
džinovska kupola drži zahvaljujući zlatnom lancu o kojem visi okačena za nebo. Zapravo se
težina kupole preko pandantifa prenosi zidove debele do dva metra, a sa njih na kontrafore koji
spolja podupiru građevinu. Mada se kupola (31m raspona, 55m visine) dva puta rušila, ova crkva
po svojoj grandioznosti u vizantijskom svetu nije prevaziđena. Justinijan je bio svestan da
arhitektura može predstavljati veličanstveni simbol zemaljske moći i poredio je sebe sa
legendarnim graditeljem jerusalimskog hrama, smatrajući da je prevazišao i samog Solomona.
Pandantifi su sferni trouglovi kojima se postiže prelaz sa kružnog tambura na četvrtasto postolje
kupole. Kontrafore su zidani podupirači na koje se prenosi težina gornjih delova graževine.
Tambur je kružni zid na kom polčiva kupola. Veličina građevine, u kombinaciji sa raskošnom
unutrašnjošću sa mermernim oplatama, mozaicima na zlatnoj osnovi i vitkim stubovima od

32
zelenog mermera, koji potiču sa nekog antičkog hrama, naglašena je obiljem svetlosti koja
prodire kroz mnoštvo prozora. Poput ranohrišćanskih crkava, i ova je u svoje vreme imala
atrijum okružen tremom sa kolonadama. Liturgijski čin se odvijao iza ikonostasa u koji je, osim
sveštenika, mogao da uđe jedino car. Muškarci su stajali u glavnom brodu, a žene na galerijama.
Sveta Sofija, kao i ostale crkve u Konstantinopolju, bila je ukrašena mozaicima: Hrist na
prestolu, car Konstantin Monomah i carica Zoe; glava Konstantina Monomaha je postavljena na
telo prethodnog Zojinog muža Mihajla, sredina XI veka.
• Justinijan prinosi Bogorodici model sv. Sofije, mozaik
• Deizis, mozaik
Justinijan je u Carigradu podigao i crkve Svete Irine i Svetog Sergija i Vakha.
Pošto je Mehmed II 1453. osvojio grad, crkva se našla unutar zidina palate Topkapi. Janičari su
je koristili kao skladište oružja, da bi u vreme sultana Ahmeta III (1703–1730) bila pretvorena u
muzej oružja. Posle obnove 1846. postala je prvi turski muzej; od 1908. do 1978. u njoj se
nalazio Vojni muzej, a potom je postala spomenik kulture, mesto gde s eodržavaju koncerti i
druge manifestacije.
Crkva svetog Sergija i Vakha (oko 527): Kao izuzetno popularna nazivana je i “mala Sveta
Sofija”. Sergije i Vakh su bili popularno svetitelji u Siriji i među hrišćanima u Arabiji.
• Ikona Svetog Sergija i Vakha, VII vek
Mauzolej Gale Placidije izvorno je predstavljao kapelu priključenu uz egsonarteks crkve San
Vitale. Kapela je verovatno bila posvećena svetima Nazariju Kelsu; gala Placidija je preminula i
sahranjena u Rimu 450. godine, o čemu postoji trag na kamenim pločama u kapeli sv. Petronile u
podzemlju crkve Sv. Petra. Ovakvom dekoracijom u crkvi San Vitale u Raveni Justinijan je želeo
da pokaže kako je Hrist vladar na nebu, a on je neprikosnoveni vladar na zemlji. Sličnu raskoš
pokazuje i mauzolej Gale Placidije (posle 426): građen od opeke, spolja jednostavan, ovaj
mauzolej je takođe ukrašen mozaicima.
• Mozaik iznad sarkofaga Gale Placidije u severnoj luneti
• Hrist dobri pastir, mauzolej Gale Placidije, Ravena, južna luneta
Car Justinijan (527-565) je obnovio moć vizantijske države i vratio joj teritorijalno prostranstvo.
Na čitavoj teritoriji carstva gradio je veličanstvena zdanja: u Jerusalimu, na Sinaju, u Raveni. U
Raveni su u Justinijanovo vreme podignute: Crkva San Vitale, bazilika San Apolinare Nuovo,
Bazilika San Apolinare in Klase, bazilika Svetog Jovana Jevanđeliste, mauzolej Gale Placidije i
dve krstionice. Baziliku San Apolinare Nuovo je podigao ostrogotski kralj Teodorih Veliki u VI
veku. Teodorihov mauzolej u Raveni: Teodorih je osvojio Ravenu 493. i nakon potpisivanja
mira sa Odoakarom koji je vladao u Rimu, postao savladar vizantijskog cara.
• Poklonjenje mudraca, mozaik
• Krstionica arijevaca u Raveni
Arijanizam je pokret u hrišćanskoj crkvi koji se zasnivao na Arijevom učenju (oko 250–336).
Ticao se prirode Oca, Sina i Duha svetoga. I neki vizantijski carevi su u potpunosti ili delimično

33
prihvatali Arijevo učenje. Arijnizam je osuđen na Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. kao i 335.
u Tiru i na Prvom saboru u Konstatinopolju 381.
• Procesija apostola, mozaik
San Apolinare in Klase: osvetio ju je 549. biskup Maksimijan. Do 856. u njoj su se čuvale mošti
svetog Apolinarija. Crkva je podignuta u ravenskoj luci, a mošti su premeštene zbog čestih
napada pirata. Oltarski mozaik u ovoj crkvi potiče iz VI veka.
• Justinijan (Verovatno izmenjen Teodosijev portret) u San Apolinare Nuovo u Raveni
Ravena 402. postaje prestonica zapadnog Rimskog carstva. Ravena je u Justinijanovo vreme bila
sedište vojne uprave, egzarhata, kao i značajna luka, dok je Rim od 404. godine bio pod vlašću
varvarskih plemena. Crkva San Vitale (526–547) u Raveni ima sva obeležja carskog
graditeljstva. Crkva San Vitale, podignuta u prvoj polovini VI veka, ima osmougaonu osnovu sa
kupolom koja počiva na tamburu i osam snažnih stubova povezanih sistemom lukova. Građena
je od opeke, jednostavne spoljašnjosti; zidovi su bili ukrašeni dekorativnim mozaicima od
raznobojnog mermera i raskošnim mozaičkim zidnim slikama sa zlatnom pozadinom. Na bočnim
zidovima oltara sačuvane su dve kompozicije: Car Justinijan sa dvorjanima i crkvenim
velikodostojnicima i Carica Teodora sa pratnjom. Mozaici pokazuju složen sistem hrišćanske
simbolike: vladar odabran od Boga nosi purpurni plašt i purpurne cipele, ima oreol i vez na odeći
rezervisan za cara. Ostale figure nepomičnim stavom i odsutnim izrazom lica govore o prevlasti
duhovnog nad telesnim. Princip predstavljanja koji je u Raveni pokazuje u svom
najreprezentativnijem vidu, ponavljao se u vizantijskom slikarstvu, kao i vrlo strogo zacrtan
ikonografski sistem koji je određivao sadržaj slikanog programa u crkvama, njegov raspored, kao
i raspored figura unutar same kompozicije. U polukaloti (polulopti) apside, koja simbolično
predstavlja nebo, na zlatnoj pozadini se ističe figura Hrista, golobradog mladića koji sedi na
kugli, okružen Anđelima, u simboličnoj predstavi nebeske i zemaljske vlasti.
• Maksimijanova katedra, slonovača, VI vek, presto nadbiskupa Maksimijana koji je bio
crkveni poglavar u Raveni u vreme cara Justinijana
• Krstionica ortodoksnih u Raveni
• Eufrazijeva bazilika u Poreču, 553. godina
Kompleks palate je obuhvatao čitav lavirint građevina: privatnih i službenih prostora.
U blizini svog rodnog sela, kod Leskovca, Justinijan je 530. godine podigao biskupsko sedište,
grad Justinijana Prima, koji danas znamo pod imenom Caričin grad.
Carigrad i druge oblasti carstva: Tokom prvog milenijuma nove ere, sve do ekspanzije
zapadnoevropskih gradova, Carigrad je bio najveći grad na svetu. U srednjem veku je imao i do
milion stanovnika. Utvrđen moćnim zidinama, u zalivu Zlatni rog imao je dobro čuvanu luku.
Brojnost stanovnika zahtevala je velike količine vode: Valensov akvadukt. Voda je morala da
potraje i tokom dugih opsada grada: voda je akvaduktima dopremana u cisterne. Stubovi na
kojima počivaju svodovi carigradskih cisterni potiču sa antičkih građevina.
• Rimska cisterna u Carigradu

34
Palate u Carigradu, kao i mnoge od oko stotinu crkava porušene su u razaranjima tokom
vremena. Mnoge crkve su, nakon turskog osvajanja grada, pretvorene u džamije.
• Palata Vlaherne i Tekfur Seraj (Palata Konstantina Porfirogenita)
• Bolnica sv. Samsona
• Hipodrom
Period ikonoborstva (726-843): Među sukobima koji su potresali carstvo, za likovnu umetnost
najpogubniji je bio period ikonoborstva. Od prvih dana hrišćanstva crkve su se ukrašavale
predstavama svetitelja, koje su poštovane kao svetinje. Pod uticajem shvatanja sa istoka, u VIII
veku ta praksa je osuđena kao idolopoklonstvo. Car Lav III je 726. godine izdao propis kojim se
zabranjuju slike u crkvama. Time je započela borba za prevlast između vizantijskog cara i pape,
a postavljeno sa pitanja tumačenja Biblije i Hristove božanske prirode. 754. Konstantin V
Kopronim je na Ikonoborskom saboru u Carigradu osudio ikone jer navode na ikonopoklonstvo.
Na VII Vaseljenskom saboru u Nikeji 787. osuđeno je kao jeres. Ikonoborstvo je podržao i car
Lav V Jermenin, pod uticajem islama i shvatanja u istočnim provincijama carstva. Pokret protiv
ikona nazvan ikonoborstvo trajao je do 843, godine i uništio je veliki deo dotadašnjeg
vizantijskog slikarstva. Carica Teodora je 842. sazvala Sabor u na kom je obnovila poštovanje
ikona. Dok je trajala zabrana ukrašavanja hramova slikama svetaca, osnovni ukras su bili
ornamenti geometrijskog i biljnog porekla, slike životinja i prica, kao i krst i Hristov monogram.
U tom periodu uništen je veći deo mozaika i fresaka iz vizantijskih crkava i manastira, upravo
onaj koji je pripadao počecima vizantijske umetnosti. Uništavanju građevina i umetničkih dela u
samom Carigradu doprineli su i nemiri u gradu izazvani pobunama i borbi za vlast, kao i česti
požari. Većina kuća za stanovanje u Carigradu su bile od drveta. Zabrana prikazivanja
svetiteljskih likova odražava se i na ikonografiju kovanog novca, gde sa reversa nestaje Hristov
lik. Mada se ikonoklastička kriza završila 843. godine, do novog poleta u umetnosti Vizantije
dolazi tek kada na presto stupa prvi vladar iz dinastije Makedonaca Vasilije I (867–886). Period
njegove vladavine u umetnosti se naziva “makedonskom renesansom”. Pojam “renesansa”
zapravo se odnosi na preporod antičke umetnosti u različitim umetničkim oblastima:
književnosti, likovnim umetnostima, nauci.
• Vasilije Makednoski, minijatura bugarskog rukopisa (976–1025)
Vrhunac ovog perioda nastaje u X veku kada dinastiju Makedonaca smenjuje dinastija Komnina
(prva vladavina, od 1081-1204), a zatim i dinastija Anđela (XIII vek). Ove promene na prestolu
nisu bitnije uticale na identitet vizantijske umetnosti u to doba. To je period kada Vizantija ima
veliki uticaj i na umetnostu u Evropi, a posebno u Istočnoj Evropi.
• Car Nićifor Votanijat (1078–1081) – na platnu
Jedno od najvećih razaranja u svojoj istoriji Carigrad je doživeo 1204, u Četvrtom krstaškom
ratu. Grad je bio pod vlašću krstaša od 1204. do 1261. godine, dok se centar Vizantijskog carstva
nalazio u Nikeji. Nekada moćno carstvo bilo je rascepkano u manje države (poput feudalnih
državica u Zapadnoj Evropi) koje su često bile u međusobnom sukobu. Posledica je nestanak
mnogih spomenika koji su krasili Carigrad, pa smo prinuđeni da o vizantijskoj umetnosti
srednjeg i poznog perioda sudimo na osnovu spomenika u perifernim delovima carstva: na

35
Balkanskom poluostrvu (Grčka, Bugarska, Srbija), na Siciliji i u Rusiji. Evropa je vodila više
krstaških ratova, u nameri da Jerusalim oslobodi od Saracena (Arabljana). Za Vizantiju su
posebno bila značajna četiri krstaška rata. Ratnici su do Svete zemlje putovali morem ili kopnom
preko Balkanskog poluostrva, Vizantijske teritorije i Male Azije. Ratovi su se završili konačnom
prevlašću Arabljana na Bliskom istoku i severu Afrike, a oslabili su odbanu Vizantije što je
doprinelo turskim osvajanjima koja su dovela do njenog konačnog pada 1453. godine. U vreme
vladavine Aleksija I Komnina, 1095, papa Urban II je na Koncilu u Klermonu pozvao
zapadnoevropske hrišćane da krenu u oslobađanje Svete zemlje od nevernika. Svim učesnicima
pohoda bio je obećan oproštaj od grehova.
Prvi krstaški rat 1095–1099: Francuski vitez Godefri od Buliona, predvodio je Prvi krstaški
pohod i osnivač je Kraljevine Jerusalim.
• Opsada jerusalima – slikarstvo
• Opsada Antiohije – slikarstvo
II krstaški rat 1147–1149: Bernard od Klervoa poziva na novi krstaški pohod u kojem učestvuju
Luj VII i Konrad III; Krstaši drže Jerusalim, ali Damask, a u Portugalu kralj Alfonso I oslobađa
Lisabon od muslimana.
III krstaški rat 1187–1192: Egipatski sultan Saladin je 1187. osvojio Jerusalim posle sto godina
krstaške vlasti. Saladin je poštedeo civile i građevine, kako bi od Franaka mogao da traži otkup.
Evropa je bila šokirana izveštajem o Saladinovoj pobedi. Papa Grgur VIII je pozvao na krstaški
pohod u koji su se uključili: Filip II Francuski, Ričard I od Engleske, car Svetog Rimskog carstva
Fridrih (Barbarosa, koji se udavio u Kilikiji 1190). Na putu u svetu zemlju Ričard je oduzeo
Kipar od Vizantinaca (1191). Pošto vojska nije oslobodila Jerusalim, sa Saladinom je sklopljen
mir po kojem su hodočasnici mogli da idu u Jerusalim.
Na IV krstaški rat (1202–1204) pozvao je papa Inoćentije III, u želji da preko Egipta osvoji
Svetu zemlju. Pohod je pristao da finansira venecijanski dužd Enriko Dandolo, u zamenu za
osvajanje jadranskog grada Zadra. Zbog nedostatka novca i namirnica, ratne vođe su odlučile da
idu preko Carigrada. Osvojili su ga 1204. i osnovali Latinsko carstvo, dok su u ostalim krajevima
carstva osnovali manje latinske državice. Centar vizantijske carevine je u to vreme bila Nikeja
(Nikejsko carstvo). To je vreme koje se poklapa sa procvatom srpske srednjevekovne države.
U svim periodima vizantijske arhitekture je osnovni tip crkve sa osnovom grčkog krsta upisanog
u kvadrat, sa jednom ili pet kupola. Bez obzira da li se oslanjaju na stubove, stupce ili zidove,
prelaz između kvadratne osnove i tambura, koji postaje visok i dobija prozore, predstavljaju
sferni trouglovi pandantifi. U srednjevizantijskom periodu, pored prozora na kupoli, i prozori na
fasadi postaju veći i ređaju se u nekoliko pojaseva.
• Crkva manastira u Dafni pored Atine, XII vek
Fasade se izvode u kombinaciji cigle, kamena i maltera, prema poznom periodu slaganih sve
maštovitije i šarolikije. Građevine streme u visinu, a sve veći značaj se pridaje bogatijem
raščlanjavanju zidova ne samo kombinacijom različitih materijala, već i stubcima, kolonetama,

36
kao i horizontalnim vencima. Građevine poznog perioda karakteriše i pojava priprate ili trema
koji obuhvataju crkvu sa južne, zapadne i severne strane, ili se pružaju ispred nekoliko spojenih
crkava. Prisutna je i nova razuđenost prostora po vertikali, tako da se javljaju spratne kapele, kao
i crkve u dva nivoa, gde donji često ima bazilikalnu osnovu, a gornji predstavlja petokupolnu
građevinu upisanog krsta.
• Manastir Hrista Pantokratora, Carigrad
Crkva je u tursko vreme bila pretvorena u džamiju (Kahrije džamija) - nekadašnja crkva Hrista
Spasa u Hori.
U srednjem i kasnovizantijskom periodu crkve se ukrašavaju freskama. Mada je vizantijska
umetnost bila podređena strogim pravilima, u ikonografiji (načinu predstavljanja) kao i u načinu
slikanja u ovom periodu se razlikuju etape: Umetnost dinastije Makedonaca (sredina IX– sredina
XI veka), Komninski stil (XII vek), Renesansa Paleologa (XIII-XIV vek).
Sveti Luka: Iz X veka je crkva Sv. Luke u Fokidi, petokupolna građevina u obliku upisanog
krsta. Zidovi su ukrašeni mozaicima raskošnog kolorita, ekspresivnih figura sa naglašenim
konturama, na zlatnoj pozadini.
Komninsko slikarstvo karakteriše naglašena, često vijaugava tamna kontura kojom su istaknute
crte lica i pikazani nabori na odeći. Mozaici u Dafni kod Atine, prva polovina XI veka: prizori su
monumentalni, sa malim brojem figura koje sz elegantne, bez previše naglašenih osećanja.
• Jovan II Komnin i carica Irina, početak XII veka (crkva Sv. Sofije), mozaik
Sveta Sofija u Ohridu, XI vek: podigao ju je veliki hartofilaks Lav, prvi arhiepiskop ohridski.
Građena kao trobrodna bazilika, narteks sa galerijom dozidan je u XII veku. U oltarskom
prostoru Svete Sofije u Ohridu, iz sredine XI veka sačuvana su na severnom i južnom zidu dva
friza klečećih anđela raširenih krila, u poklonu ka Bogorodici sa Hristom iz apside. Na ovim
freskama primetna su naglašena ekspresivnost i pokret, kao i stilizacija i taman, tonski kolorit.
U crkvi u Kurbinovu, nedaleko od Struge u Makedoniji, freske iz XI veka prikazuju jednu vrstu
“barokne” verzije komninskog slikarstva; linija je prenaglašena, uskovitlana, pokret silovit, a
boje intenzivne. Na freskama su prikazani svetitelji, biblijski motivi i vladarski portreti: car
Konstantin i carica Jelena.
Iz 1164. godine potiče mala petokupolna crkva manastira Nerezi kod Skoplja, posvećena sv.
Pantelejmonu. Njenu unutrašnjost ukrašava jedan od najlepših fresko-ciklusa umetnosti
Komnina. Linearnost karakteristična za komninsko slikarstvo u Nerezima je od presudnog
značaja – u prikazivanju osećajnosti, elegancije i prefinjene dekorativnosti. Linija nije više samo
kontura, već ona definiše oblik, voluminoznost tela, linije kose i brade. Izvijeni položaji tela
sugerišu snažna osećanja. Suptilni ritam i elegancija mogu se zapaziti u fresci Oplakivanja
Hrista, sa Bogorodicom koja kleči pored Hristovog tela, neobično slična i savremena sa
ranorenesansnim Pietama italijanskih majstora. U Nerezima je oltarska pregrada sačuvana u
izvornom obliku: niska kamena pregrada sa stubovima i arhitravnom gredom. U otvorima su se
nekad nalazile zavese, da bi ih kasnije zamenile ikone. Umetnički ukras Nereza karakteriše i

37
prisustvo plitkih štuko reljefa koji svojom čipkastom strukturom uokviruju zidne slike, a
sačuvani su i na delu ikonostasa: zaštitnik hrama Sveti Pantelejmon (sveti vrač ili lekar) prikazan
je sa kutijom sa lekarskim instrumentima.. Crkva je podignuta 1164. kao zadužbina Aleksija
Anđela Komnina, sina Konstantina Anđela i Todore Komnine, kćerke vizantijskog cara Aleksija
I Komnina.
Umetnički uticaj vizantiije u XII veku nalazimo i na Siciliji, kojom u to vreme vladaju Normani.
• Mozaici u katedrali u Čefalu
Raskošne mozaike na zlatnoj osnovi nalazimo i u crkvi Martorani, palatinskoj kapeli u Palermu i
crkvi u Monrealu. Na osnovu ovih spomenika može se zaključiti kako su u to vreme izgledale
carske crkve u Carigradu, čiji mozaici se nisu sačuvali do danas.
• Normanska palata u Palermu u kojoj je smeštena kapela
Kapela palatina u Palermu: dvorsku kapelu je sagradio normanski kralj Rodžer II, 1132.
godine. Posvećena je svetom Petru, sagrađena je u duhu vizantijske umetnosti, ukrašena
mozaicima na zlatnoj pozadini sa scenama iz Starog i Novog zaveta i slikama egzotičnih biljaka i
životinja.
• Martonrana, pored crkve San Kataldo, sagrađene 1154.
U povelji crkve koja je na grčkom i arapskom, zabeležena je godina 1143, ali se smatra da je u to
doba gradnja već uveliko odmakla. Crkva je završena 1151. Građevina ima tlocrt upisanog krsta,
sa kupolom.
• Bogorodica sa ktitorom crkve admiralom Georgijem iz Antiohije; Hrist kruniše Rodžera
II – mozaik
• Kruna napravljena za venčanje Rodžera II i kraljice Konstance Aragonske oko 1100.
godine, po uzoru na krune vizantijskih vladara
Crkva svetog Marka u Veneciji (IX-XI vek): Najveći i najlepši hram iz tog doba sagrađen je u
Veneciji, po uzoru na crkvu Svete Sofije u Carigradu. Petokupolna građevina centralnog tipa, sa
upisanim krstom, okružena je sa tri strane narteksom (pripratom ili predvorjem). Pet kupola koje
čine svod oslanjaju se na masivne stupce, kao i na antičke stubove povezane zaobljenim
lukovima. Unutrašnjost crkve ukrašena je mozaicima na zlatnoj osnovi, insirisanim vizantijskim
uzorima. U crkvi se nalazi čuvena oltarska pregrada Pala d'Oro, čiji je nastariji deo iz 1105.
godine – veličanstven rad vizantijskih majstora u zlatu i emajlu. Iznad ulaza u crkvu postavljene
su monumentalne figure konja od mesinga koji su se nekad nalazili na hipodromu u Carigradu –
trofej iz krstaških ratova. Već tada je bila poznata legenda prema kojoj bi odnošenje tih skulptura
iz Carigrada značilo njegovu propast. Jedna od ranih pripovedaka našeg čuvenog romanopisca
Milorada Pavića posvećena je legendi o bronzanim konjima sa carigradskog hipodroma. Pod
nazivom “Konji svetog Marka” objavljena je u zbirci “Gvozdena zavesa”.
Povratak vizantijskih careva u Carigrad posle perioda vladavine krstaša, 1261. godine, obeležen
je i vladavinom dinastije Paleologa. Period obnove carske moći i novog poleta umetnosti
obuhvaćen je jedinstvenim imenom renesansa Paleologa. Slikarstvo u Carigradu toga doba

38
najbolje ilustruju freske i mozaici manastira Hrista Spasitelja (Kahrije džamija) koje karakteriše
raskoš, voluminoznost figura, izrazita maštovitost dekorativnih motiva, kao i naglašeno prisustvo
simbolike.
Manastir Hrista Spasitelja u Hori, koji potiče iz Justinijanovog vremena; nekoliko puta je rušen
i obnavljan, da bi ga konačno obnovio veliki logotet cara Aleksija Komnina II Teodor Metohit
krajem XIII veka: to je vreme kada u Italiji svoja remekdela rade Đoto, braća Lorenceti i Simone
Martini.
• Silazak u Had – zidno slikarstvo
• Teodor Metohit sa modelom crkve – mozaik: ovaj državnik je bio u diplomatskoj misiji
kod kralja Milutina da ugovori kraljev brak sa ćerkom Aleksija II Simonidom i tada je
opisao sjaj i raskoškoji su vladali na Milutinovom dvoru
Tokom XI i XII veka umetnost vizantijskog stila prihvataju veliki pravoslavni centri Kijev,
Novgorod, Suzdalj i Vladimir. Posle mongolske najezde u XIV veku, njihov značaj preuzima
Moskva. Prihvativši pravoslavni ritual, ovi centri prihvatili su i vizantijski tip crkve, oblikovan u
skladu sa lokalnim potrebama i tradicijom: građevine kvadratnog oblika dobijaju kosi krov i
metalom pokrivene kupole lukovičastog oblika. Jedna od značajnih delatnosti u ruskim
manastirskim centrima bilo je slikanje ikona. Karakterišu ih jarke boje i naglašena dekorativnost,
kao i često prisustvo metalnog okova koji ostavlja slobodno samo lice svetitelja.
• Bogorodica Vladimirska, XIV vek
Ikona Starozavetna trojica (Gostoljublje Avramovo) predstavlja jedno od najpoznatijih dela
velikog ruskog ikonopisca Andreja Rubljova. Delo i sudbina ovog monaha-umetnika postali su
poznati posle istoimenog filma režisera Andreja Tarkovskog. Ikona je slika sa predstavom nekog
svetitelja ili prizora iz hrišćanske religije. U srednjem veku ikone su slikane na drvetu, a od
renesanse se slikaju i na platnu. Ikone na drvetu se rade tehnikom tempere, a na platnu uljem.
Boja se u tehnici tempere priprema od pigmenta biljnog ili mineralnog porekla koji se meša sa
žumancetom. Ova tehnika je veoma trajna, ali ne dozvljava meke bojene prelaze.
Sa padom Carigrada 1453. godine vizantijsko carstvo je nestalo, ali su kulturni i umetnički
uticaji nastavili da traju. U srpskim zemljama, Rusiji, Grčkoj, još dugo se gradi i slika u
vizantijskom stilu. Vizantijska umetnost uticala je i na oblikovanje ranorenesansne umetnosti u
Italiji. Mnogi dragoceni predmeti vizantijske umetnosti kao plen krstaških ratova odneti su u
zapadnu Evropu i mogu se videti u muzejima u Firenci, Parizu i drugim gradovima. Uticaj
Vizantije bio je od presudnog značaja za razvoj kulture i umetnosti srednjeg veka u srpskim
zemljama.

39
 Umetnost prvih Hrišćana

Počeci hrišćanskog učenja i verovanja: Godina Hristovog rođenja za našu civilizaciju

predstavlja početak istorijskog vremena, dok godina smrti obeležava početak mnogih putovanja
njegovih apostola, koji su vrlo brzo raširili novu hrišćansku veru sve do Rima. Nova religija je
vrlo ubrzano oblikovala svoje rituale, vidove okupljanja vernika, kao i sisteme vizuelnih kodova
koji će svima biti bliski i razumljivi. Na njenu popularnost rimske vlasti su odgovarale
zabranama, progonima i ubijanjem vernika koji su bili prinuđeni da svoje kulltove izvode u
tajnosti. Između godine Hristovog rođenja i 313. kada su prestali progoni Hrišćana, rimski carevi
su različito gledali na postojanje hrišćanskog verovanja. Neki su progonili vernike, ali je bilo i
careva koji su tolerisali novu religiju, kao i mnoge druga verska opredeljenja u Rimskoj imperiji.
Prostor i simbolika u ranom hrišćanstvu: Prvi hrišćani su se okupljali u privatnim kućama, gde
su organizovani zajednički obedi i molitve. Progoni su ih naterali da se sklone u katakombe,
mrežu podzemnih prostorija i hodnika koji su prvobitno služili za sahranjivanje. Hodnici u
katakombama gde se smeštaju pokojnici, granaju se od centralne prostorije. Za sahranjivanje su
služile niše u zidovima: u obliku pravougaonika (lokuli) ili lučno zasvedene (arkosoliji). Mesta
gde počivaju mrtvi smatrana su svetim, pa hrišćane tamo nisu proganjali.
• Katakombe svete Domicile u Rimu
U antičkom Rimu je postojalo oko četrdeset katakombi, među kojima su najpoznatije Kalistove,
Prisiline, Domiciline, Marcelinove, Lucinine. Katakombi je bilo i na ostalm teritorijama Carstva.
U uzanim i mračnim prostorima iskopanim u jednoj vrsti mekog kamena, tufu, veće prostorije su
bile ukrašene zidnim slikama i služile su za zajedničke ritualne obede, molitvu vernika i
propovedanje nove religije.
Dura europos na Eufratu: helenističko, rimsko i partsko naselje, napušteno posle 257. godine
n.e. Posle opsade i razaranja Sasanida. Naselje nikad nije obnovljeno. U vreme nastanka crkve u
naselju se nalazio rimski garnizon. Okupljanje hrišćana tolerisano je kao kult boga Mitre ostale
religije. Kuća sa crkvom je otkrivena 1932. i prva pretpostavka je bila da se radi o grčkom
hramu. Pored sedamnaeste kule nalazila se privatna kuća u kojoj je bila smeštena hrišćanska
crkva, sa krstionicom. To je jedna od najstarijih hrišćanskih bogomolja u kojoj su nađeni ostaci
najstarijeg hrišćanskog slikarstva. Oltarski deo sa predstavom dobrog pastira; na zidu se nalazi
scena isceljenja paralizovanog i Hrist i sv. Petar hodaju po vodi, tri Marije, Adam i Eva i David i
Golijat. Nađeni su i ostaci svitaka od pergamenta sa hrišćanskim molitvama. U sinagogi koja je
bila pored zapadnog zida, okrenutog Jerusalimu, nalazile su se freske sa predstavama iz Starog
zaveta. Način ukrašavanja i ikonografija preuzeti su iz rimskog slikarstva. Nova i sasvim
posebna je bila simbolika svodova u katakombama i naslikanih figura. Motiv mladog pastira sa
jagnjetom, od slike Hermesa sa žrtvenom životinjom postaje Hrist koji se žrtvuje za spas ljudi,
odnosno pastir koji brine o svom stadu (vernicima). Figure i prizori su bili smeštani u zasebna
polja, podeljena bojenim trakama ili vinovom lozom, takođe Hristovim simbolom.
• Dobri pastir, rimska skulptura, IV vek ~ ranohrišćanska verzija iste teme

40
Oranta ili moliteljica – figura raširenih ruku u stavu molitve, žena sa detetom koju možemo
idetifikovati kao Bogorodicu sa Hristom, ili figura koja pruženim rukama preporučuje novog
vernika spasenju, slikani su svedenim potezima, ali veoma izražajno. Motiv Ribara, kao
spasitelja ljudskih duša. Pored ljudskih figura, slikane su i euharističke predstave sa hlebom i
vinom, još jednim simbolom Hristovog žrtvovanja, kao i golubica sa maslinovom granom u
kljunu, riba kao još jedan simbol nove religije i Hristovi monogrami. Priče iz Starog zaveta, kao
priča o Joni i kitu prikazivana je kao simbol spasenja. Priču o Joni nalazimo na mozaicima i
freskama.
• Žrtva Avramova, katakombe u Via Latina u Rimu, oko 320. godine
Skulptura je u ranom hrišćanstvu uglavnom bila vezana za sahranjivanje. Konstancin sarkofag,
oko 354. godine: purpurni mermer pokazuje da se radi o pokojniku carske krvi; Konstanca je bila
kćerka rimskog cara Konstantina. Vinova loza i jagnje su simbol Hristove žrtve, a paun
predstavlja personifikaciju večnog života. Krilati puti koji prave vino kopija su amora iz antike
ili preteča hrišćanskih anđelčića. Sarkofazi u kojima se sahranjuju bogati hrišćani, u II i III veku
dobijaju elemente hrišćanske simbolike. Motiv Hrista sa jagnjetom je među prvim skulptoralnim
ukrasima koji preuzimaju novo značenje: sarkogaf iz Milana, kraj IV veka.
Ranohrišćanska arhitektura: 313. godine, posle pobede na Milivijskom mostu, Milanskim
ediktom car Konstantin je hrišćanima dao slobodu da ispovedaju svoju veru. Mada je sam tek
pred smrt primio Hrišćanstvo, ovaj car je podsticao osnivanje prvih hrišćanskih crkava: u Rimu:
Svetog Petra, Svetog Pavla izvan zidina, Svetog Jovana Lateranskog, Svete Konstance. U
Jerusalimu Crkvu Hristovog groba. U Carigradu: Crkvu svetih Apostola i Crkvu Svete Sofije.
Oblikom i izgledom ovih građevina stvoren je osnovni tip ranohriščanske bogomolje.
Oblici ranohrišćanskih crkava
Bazilika: Potreba za okupljanjem velikog broja vernika doprinela je da najranije hrišćanske
crkve dobiju oblik bazilike. Hrišćanska bazilika razlikovala se od paganske po strogoj podužnoj
orijentaciji: umesto na stranama, ulaz se nalazio na kraćoj strani, tako da su pogled i kretanje bili
usmereni ka glavnom oltaru smeštenom u apsidi naspram ulaza. Apsida je polukružna niša ispred
koje je smešten oltar.
• Bazilika u Triru
Crkva svetog Petra u Rimu: Konstantinova crkva Svetog Petra sagrađena je na mestu
Neronovog cirkusa. Osnova bazilike je pravougaona, sa dva ili četiri niza stubova podeljena na
tri ili pet brodova. U skladu s tim, mogla je biti jednobrodna, trobrodna ili petobrodna. Kompleks
je imao i atrijum, poput onog u rimskim kućama: četvrtasto predvorje okruženo tremovima, sa
posudom za krštavanje u sredini. Atrijum je bio i mesto za boravak katihumena – nekršteni nisu
imali pristupa u crkvu. Dve polukružne zgrade povezane sa crkvom sv. Petra predstavljaju
martirije: u njima su sahranjivani mučenici umrli zbog vere u Hrista. Oltar je smešten ispred
apside, iznad koje se uzdizao trijumfalni luk kao simboličan prelaz od smrti prema večnom
životu. U apsidi se nalazio biskupski presto i sedišta za članove klera. Sveštenstvo je simbolički
predstavljalo Hristovu vojska na zemlji. Mozaici na zlatnoj podlozi mamili su poglede vernika

41
uvis, prema Hristovoj nebeskoj crkvi simbolički prikazanoj u apsidi. Osnovni motiv je bila
jednostavna hrišćanska simbolika, ili teme iz Starog i Novog zaveta, kao i simbolične predstave
Hrista i Bogorodice. U osnovi su ove slike bile nalik na one iz katakombi, ali daleko raskošnije.
Pored martirija, kružnu ili poligonalnu (mnogoudgaonu) osnovu imali su i mauzoleji, u koje su
sahranjivane poznate ličnosti. Mauzolej svete Konstance, kćerke cara Konstantina, predstavlja
baziliku kružne osnove. Oko glavnog broda koji zahvata centralni deo zdanja nalazi se još jedan
kružni brod. Novinu u ovom tipu građevine predstavlja kupola koja počiva na kružno
raspoređenim parovima mermernih stubova. Svodovi bočnih brodova i kupola bili su ukrašeni
raskošnim mozaicima na zlatnoj osnovi, sa biljnim motivima, pticama, putima i nekoliko
figuralnih predstava. Sve slike su imale hrišćansku simboliku, nalik na onu na Konstancinom
sarkofagu koji se nalazio u središtu mauzoleja, ispod kupole.
• Kopija sarkofaga sv. Jelene, majke cara Konstantina
• Vizantijska ikona Sv. Konstantina i Jelene pored časnog krsta
Za razliku od raskošne unutrašnjosti sa mozaicima, raznobojnim mermerom i skupocenim
tkaninama, spoljašnjost ranohrišćanskih crkava je bila skromna: građene od cigle, one su spolja
sačuvale jednostavnost i rustičnost rimskih građevina.
Santa Sabina, Rim: rana bazilika iz V veka, koja sadrži klasični pravougaoni plan i stubove.
Njeni ukrasi su izuzetno skromni, a zahvaljujući svetlu iz prozora smatra se jednom od
najotvorenijih crkvi u Rimu.
• San Stefano Rotondo, Rim
Crkva Svetog groba u Jerusalimu: Podignuta na Golgoti.
• Ranohrišćanska bazilika u Akvileji
• Bazilika Santa Maria Mađore, V vek
• Eufrazijeva bazilika u Poreču, VI vek
U Jagodin mali kod Niša otkrivena je ranohrišćanska grobnica u pećini, sa Hristovim
monogramom na svodu. U Vinimacijumu su otkrivene freske iz IV veka p.n.e. U Čortanovcima
je pre oko četrdeset godina otkrivena ranohrišćanska grobnca ukrašena freskama sa simbolima
Hristovog učenja: vinovom lozom i jagnjetom.
• Zemaljski jahač, freska, IV vek

42
 Karlo Veliki i Renesansa Karolinga

Dok na istoku evropskog kontinenta jača Istočno rimsko carstvo, sam grad Rim i ostaci antičke
imperije na zapadu Evrope na meti su stalnih napada varvarskih plemena. Grad Rim pada pod
varvarsku vlast 410. godine. Sa obala Afrike, preko Sredozemnog mora, jug Evrope napadaju
Arabljani. Prodor Arabljana sa Pirinejskog poluostrva zaustavljen je pobedom hrišćanske vojske
u bici kod Poatjea 732. godine.
Karlo Veliki (768-814): Na teritoriji koja danas zahvata delove Nemačke i Francuske formirana
je franačka država. Najveću moć ova država doživljava u vreme Karla Velikog, poznatog i pod
francuskim imenom Šarlemanj. Karlo Veliki je obnavljao antičku kulturu podstičući izučavanje i
prepisivanje tekstova antičkih pisaca i filozofa. Podražavo je rimske i ranohrišćanske umetničke
uzore. Dvor i crkve je ukrašavao umetničkim predmetima iz antičkog doba. Okružio se
mnogobrojnim naučnicima i osnovao veliki broj škola za pisare, minijaturiste, rezbare u
slonovači i zlatare: da bi ostvario program renesanse antičke rimske kulture, dovodio je ljude iz
Italije, Španije i Nemačke. Karlo Veliki je 800. godine primio carsku krunu od pape Lava III.
Tim krunisanjem je stekao titulu rimskog cara, čime je pokazao da sebe smatra za direktnog
naslednika rimskog imperatora Konstantina. Karlo Veliki je sebe smatrao za Hristovog
namesnika na zemlji. Gradio je svoju carevinu kao drugi Rim: podizao je zdanja nalik na ona u
antičkom Rimu i Carigradu u prvim godinama hrišćanstva. Tokom poseta Rimu upoznao je
arhitekturu Konstantina Velikog, kao što je u Raveni video građevine iz vremena Justinijana.
Smatrao je da njegova prestoica mora da izrazi veličanstvo carstva.
Prestonica Karla Velikog nalazila se u Ahenu. U sklopu dvora Karlo Veliki je sagradio dvorsku
kapelu. Kapela palatina je sagrađena između 790. i 805. godine, koncipirana po ugledu crkvu
San Vitale u Raveni. Pretpostavlja se da ju je osvetio papa Lav III 805. godine. Središnji deo
kapele (podkupolni) ima oktogonalnu (osmougaonu) osnovu; okružen je šesnaestostranim
deambulatorijumom (pri čemu su strane različite dužine). Kapelu je projektovao Oto iz Meca.
Umesto antičkih stubova kupola je počivala na četvrtastim stupcima, a umesto vizantijskog lakog
svoda od opeke, ima poluobličasti svod. Kapela ima tri etaže, a kao četvrti red su postavljeni
prozori. Ulaz se nalazio naspram oltara. Iznad samih vrata nalazila se galerija. Ulazna fasada
predstavlja prototip zapadnih fasada kasnijih romaničkih katedrala sa dve kule-zvonika
(vestverk). Kupola je sazidana od spolija (delova drugih građevina) sa rimskih i ravenskih
građevina i bila je ukrašena mozaikom sa scenom iz Apokalipse. Lukovi od kamena u dve boje,
mermerni podni mozaici, raznobojni mermer na zidovima, kapiteli po ugledu na vizantijske,
zidovi ukrašeni mozaicima; na galeriji se nalazio presto, a u kapeli je sahranjen Karlo Veliki,
tako da je jasno da ona predstavlja simbol carstva. U franačkoj državi grade se i veliki
manastirski kompleksi (opatije): po uzoru na crkvu sv. Petra u Rimu crkve imaju tlocrt bazilike.
Pošto se radi o crkvi koja se nalazi u okviru manastirskog kompleksa, ona nema atrijum, već
ulazni deo dobija sprat (galeriju), sa dve kule sa strane. Ovakvo pročelje se naziva vestverk.
Izgledom sličan tvrđavi, vestverk ukazuje na crkvu kao na tvrđavu vere.
• Crkva u Vimpfenu na Nekaru

43
Srednjovekovni graditelji su želeli da stvore savršenu manastirsku celinu koja će udovoljiti
načinu života i potrebama savremenog čoveka. Sačuvan je nacrt manastira Sen Galen, koji
predstavlja prototip idealne franačke opatije, sa prostranom crkvom, klosterom, refektorijumom
(trpezarijom) kao centrom manastirske zajednice, kao i svim ostalim zgradama: skriptorijima,
bibliotekom, školom i različitim ekonomskim zgradama. Manastir Sen Galen je bio čuveni
prepisivački centar. Manastiri se osnivaju u različitim delovima carstva: Fulda, Sen Deni,
Centula. Njihova misija je bila širenje hrišćanstva, ali i kulture i obrazovanja. U literaturi se traži
ispravan latinski jezik. Obrazovanje podrazumeva izučavanje sedam slobodnih veština: retoriku,
gramatiku, dijalektiku i kvadrivirum (aritmetika, geometrija, astronomija, muzika). Plemići su
morali da budu pismeni. Karlo Veliki je iz Rima doneo velik broj antičkih rukopisa koji su se
čuvali u manastirskim bibliotekama. U manastirima su postojali skriptoriji u kojima su rukopisi
prepisivani i ukrašavani. U carskim skriptorijima prepisivali su se biblijski tekstovi: psalmi,
jevanđelja i druge bogoslužbene knjige. Prepisivani su i antički rukopisi. Većina antičkih spisa
sačuvala se zahvaljujući prepisima iz doba Karla Velikog. Intenzivna prepisivačka aktivnost
zahtevala je uvođenje novog tipa slova, jednostavnijeg za ispisivanje. Karolinški prepisivači
razvili su i novo, lako čitljivo pismo koje je zamenilo često teško čitljiva srednjovekovna pisma:
Karolinu minuskulu. Karolina minuskula je prvo evropsko pismo.
• Rukopis svetog Kolombana
Značaj Karoline minuskule je u odvajanju reči i velikim slovima na početku važnih odeljaka.
Ukrašeno slovo na početku odeljka zove se inicijal. Rukopisi su ukrašavani slikama koje su
zahvatale celu stranicu rukopisa. Ove slike se zovu minijature. Knjige su pisane na pergamentu,
a ukrašavane mastilom, bojama i zlatom. Mastilo se pravilo od čađi, a boje od biljnih i
mineralnih pigmenata. Za pisanje se koristila četkica ili guščje pero. Po stilu se razlikuju dve
škole minijatura. Palatinska škola ili minijature Ada grupe: njihov nastanak se vezuje za Karlov
dvor i kasnoantičke i vizantijske uzore: figure su snažne i naglašenih kontura, izrazito krupnih
očiju. Boje su intenzivne. Česta je upotreba carske purpurne boje i zlata. Svojim plastičkim
oblicima i dekorativnim elementima ukazuju na antičke uzore. Uzor mnogih minijatura su bili
savremeni mozaici iz rimskih crkava.
Godeskalkov jevanđelistar (781-783) nastao je u znak sećanja na posetu Karla Velikog i njegove
žene Hildegard Rimu za Uskrs 781. godine i na krštenje njegovog sina Pipina. Pisano je zlatnim i
srebrnim slovima na purpurnom pergamentu. Zlatna slova su obeležje Raja i večnog života.
Dobilo je ime po prepisivaču Godeskalkusu: Izvor života. Motiv je naslikan kao aluzija na
krstionicu u Lateranskoj bazilici u Rimu, gde je Karlov sin kršten.
Druga grupa rukopisa vezana je za Rems. Karakterišu je minijature kod kojih preovladava crtež
ekspresivne, nemirne linije i naglašena narativnost u predstavljanju biblijskih scena. Primer za to
je Utrehtski psaltir gde svaki psalam i napev ima svoju vizuelnu interpretaciju teksta, kao i
Ebovo jevanđelje (opat Ebo je bio osnivač prepisivačke radionice u Remsu). Oba rukopisa su
nastala oko 820. godine. Na stranici sa jevanđelistom Lukom (Ebovo jevanđelje) oblici su
deformisani na tako specifičan način, kao da čitavu sliku pokušava da oduva vetar. Draperija je
uskovitlana oko figure, bregovi se talasaju, vegetaciju kao da je neki kovitlac razbacao na sve
strane, pa čak i akantov ornament na okviru ima neki čudan plameni oblik. Sam jevanđelist

44
pretvorio se od rimskog autora, koji stavlja na hartiju svoje misli, u čoveka obuzetog božanskim
nadahnućem, u oruđe kojim se prenosi reč gospodnja. Njegov pogled je ukočen, ne gleda u
knjigu, već u simbol (krilatog lava sa svitkom) koji ima ulogu prenosioca svetoga teksta. Ova
zavisnost od božije volje, koja je ovde tako snažno izražena, predstavlja suprotnost između
klasične i srednjovekovne predstave čoveka. Ali sredstva izražavanja – dinamizam linija koji ovu
minijaturu odvaja od njenih prethodnica - podsećaju na plahoviti pokret u ornamentima irskih
rukopisa iz razdoblja neprosvećenosti. Utrehtski psaltir: scene iz Jevanđelja se ređaju u nizu, po
nekoliko na jednom listu. Slikane su perom i mastilom. On pokazuje stil Ebovog jevanđelja u još
energičnijem obliku, jer je čitava knjiga ilustrovana crtežima perom. I ovde je, opet, umetnik
imao pred očima jedan mnogo stariji uzor, na koji ukazuju perspektivna arhitekturna panorama i
pejzaži koji predstavljaju okvir pojedinih prizora, kao i rimska velika slova kojima je pisan tekst,
a koja su bila uglavnom napuštena nekoliko vekova ranije. Izvanredan ritam crteža daje,
međutim, ovim skicama izvesnu emocionalnu povezanost, koja nije mogla postajati u ranijim
slikama. Bez nje, crteži bi bili veoma neubedljivi, jer pesnički jezik psalama sam nije pogodan za
ilustrovanje u istom onom smislu u kome i narativni odeljci Biblije. Psalmi se mogu
ilustrovati samo ako se svaka rečenica uzme doslovno i onda pokuša da se na neki način vizuelno
predstavi.
Prepisivanje rukopisa u srednjem veku: Za obrazovanje stila karolinških rukopisa od velikog
značaja je stapanje sa stilom irskih rukopisa. Zahvaljujući velikim propovednicima svetom
Patriku (V vek) i svetom Kolumbanu (VI vek), hrišćanstvo je rano uhvatilo korene u Irskoj. Od
VII veka se razvijaju monaške zajednice. Spoj hrišćanskog učenja i drevne druidske kulture
dovodi do stvaranja keltskog pisma. Monasi su beležili predanja, hronike i pravne tekstove. Irski
rukopisi su prepoznatljivi po razvijenom ormanentu u vidu složenog prepleta koji su utkane
predstave figura, biljaka i životinja. Durovska knjiga je jevanđelje s kraja VII veka. Manastir
Durov je osnovao sv. Kolumban. Mnogi irski monasi prelazili su na evropsko kopno i tamo se
priključivali monaškim zajednicama. Na taj način, širili su veštinu prepisivanja i ukrašavanja
rukopisa. Njihovo prisustvo je u velikoj meri doprinelo širenju pisane reči u Evropi u srednjem
veku. Zahvaljujući monasima iz Irske osnovano je nekoliko izuzetno značajnih prepisivačkih
centara u severnoj Italiji. Manastir Bobio je jedan od najznačajnijih.
U umetničkim radionicama na dvoru Karla Velikog pravljeni su različiti predmeti primenjene
umetnosti: nakit, relikvijari, okova za knjige itd- od zlata i dragog kamenja: relikvijar u obliku
kese iz sredine VIII veka.
Korice Zlatnog kodeksa (Kodek aureus) rukopisne knjige pisane na purpurnom pergamentu,
nastale oko 870. godine. Korice su imale zlatan okov ukrašen dragim kamenjem i scenama iz
Hristovog života. Korice od slonovače u duhu kasnoantičke i vizantijske umetnosti. Kodeks
aureus ili Zlatni kodeks: pisan je na purpurnom pergamentu i bogato ukrašen zlatnom.
Naslednici Karla Velikog nisu mogli da održe moć i kulturni nivo carstva, ali su graditeljski stil i
umetnički izraz njegovog doba, a naročito uspostavljanje novih kulturnih sedišta u Ahenu,
Remsu, Mecu i Turu, uticali na dalji tok i razvoj umetnosti u zapadnoj Evropi. Sin Karla
Velikog, Drogo, je bio biskup u Mecu.

45
 Umetnost romaničkog stila; Doba vere

Romanika, romanički stil, romaneskno XI – XIII vek: Početak XI veka donosi novi umetnički
stil, koji je obeležio konačnu pobedu hrišćanstva: romanski stil. Osnovne odlike ove epohe su
jedinstven stil u umetnosti, krstaški ratovi i masovna hodočašća. Evropa je ispresecana
hodočasničkim putevima koji vode ka čuvenim svetilištima u Komposteli (put svetog Jakova),
Asiziju, Rimu (Via Francigena), Svetoj zemlji i Jerusalimu.
Iz zapadne Evrope krenula su četiri krstaška rata: Prvi krstaški rat (1096-1099) - krstaši
zauzimaju Jerusalim 1099. godine, Drugi krstaški rat (1147-1149) - na poziv Bernarda iz
Klervoa pohodu se pridružuju Konrad III, francuski kralj Luj VII i sicilijanski kralj Rodžer II,
Treći krstaški rat (1189-1192) – predvodi ga nemački car Fridrih I Barbarosa, Četvrti krstaški rat
(1202-1204) – mlečanski dužd Enriko Dandolo predvodi krstaše na Carigrad s ciljem razbijanja
Vizantijskog carstva. Kao rezultat pohoda nastaje Latinsko carstvo (1204-1261). Krstaški ratovi
su preduzimani kako bi se sveta mesta u Palestini oslobodila od Arabljana. Kampanja koja je
trajala više od jednog veka doprinela je buđenju religioznog žara, što je za posledicu imalo velike
graditeljske poduhvate. Nakon bezbednog povratka iz rata, evropski velikaši su obnavljali
postojeće ili gradili nove crkve, u znak zahvalnosti. Takođe, porodice onih koji se nisu vratili
želele su da sačuvaju sećanje na njih u kamenu. Zahvaljujući krstaškim pohodima u Evropu je
stiglo mnoštvo relikvija svetaca i apostola. Mnoge opatije, poput Sen Foa iz Perinjona ili
Santjago iz Kompostele dobili su reklikvije koje su značile zaštitu moćnih svetitelja. Na putu u
Kompostelu, hodočasnici su se okupljali u Parizu, Vezleju, Kliniju, Arlu, ili Sen Galenu u
Švajcarskoj. Tokom putovanja su prolazili kroz Moazak, Tuluz, Ronsevaj, Konk, Limož i
Burgos. Ovi gradovi su se naglo bogatili zahvaljujući ogromnom protoku ljudi.
Manastiri i opatije građeni su pored hodočasničkih puteva na dan hoda razdaljine. Umorni
hodočasnici su u njima nalazili prenoćište i hranu. Zahvaljujući “hodočasničkim priručnicima”
oni su mogli da planiraju etape putovanja. Jedan od takvih priručnika, Knjigu svetog Jakova,
sastavili su monasi iz Klinija. Autor najpopularnijeg priručnika je bio monah Ajmeri Piko iz
Poatjea; u njegovoj knjizi bila su opisana mnoga sveta mesta i znamenitosti na koje će putnici
naići tokom putovanja u Kompostelu. Knjiga takođe sadrži savete kako izbeći različite teškoće i
opasnosti: gde je najbezbednije preći reku, koja je hrana u određenom kraju dobra, gde voda nije
pitka; njegova knjiga takođe sadrži i neku vrstu rečnika osnovnih reči. Hodočasnike su na dugim
putovanjima često zabavljali putujući pevači minstreli pevajući o junacima. Među najpoznatijim
pesmama je Spev o Rolandu (komponovan oko 1100) koji govori o junačkoj smrti jednog od
vitezova Karla Velikog. Hodočasnici su najčešće putovali u grupama i pešice, često bosonogi da
bi okajali grehe. Hodočašće je moglo da traje i nekoliko godina. Tokom putovanja oni su mogli
da se upoznaju i sa drevnim ostacima građevina iz antičkih vremena, naročito u južnoj
Francuskoj i na Apeninskom poluostrvu. Putovanja u daleke krajeve dala su podstreka naučnim
disciplinama koje je pomoći usavršavanje navigacije, brodograditeljske veštine, kartografije, ali i
prilagođavanja ishrane.
 Bog kao arhitekta univerzuma

46
  Geografska karta sveta, XIII vek
Od granica vizantijskog sveta, do krajnjeg zapada Evrope, grade se prostrane crkve sa klaustrima
i ostalim zgradama, krstionice, nadgrobne crkve, kao i moćni manastirski kompleksi. Manastiri
skupljaju relikvije svetaca kojima privlače hodočasnike, dok raskošnim ukrašavanjem crkava
žele da pokažu vernicima kako izgleda Raj božji. Značajan deo graditeljstva u romanici
obuhvataju religijske potrebe: velike crkve i manastirske celine. Prostor u crkvama morao je biti
odgovarajući potrebama velikog broja hodočasnika: one dobijaju deambulatorijum ili ophodnik
kojim je bilo moguće obići crkvu od ulaza, preko bočnog broda, oko apside i natrag drugim
bočnim brodom, tako da se ne ometa tok službe.
Evropa je izdeljena na mnoštvo malih teritorija kojima vladaju feudalci podređeni vrhovnom
poglavaru - kralju. Društveno uređenje određuje i princip stanovanja: centar oblasti je utvrđeni
zamak oko kog se nalaze seoska naselja. Vremenom zamak dobija podgrađe i celina dobija
obeležje utvrđenog grada. Intenzivna gradnja velikih manastirskih crkava zahteva i nove
graditeljske principe. Materijali za gradnju zavise od regiona, kao i obrada fasada. Regionalne
osobenosti primetne su u različitim oblastima Francuske (Normandija, Burgundija, Langdok,
Overnj, Provansa, itd), u Španiji, Italiji, Nemačkoj, ali je gradnja ipak podređena principima
jedinstvenog romaničkog stila. Jedinstvo romaničkog stila uslovili su: primena polukružnog luka,
masivnost, svođenje volumena na oblike kupe, kocke, piramide i valjka.
 Polukržni luk na zvoniku – krivoj kuli – u Pizi: lukovi u nizu čine arkadu.
 Zvonik u obliku kvadra: Sen Trofim u Arlu
 Kružni i pravougaoni oblici: Sen Foa u Konku
Krstasti svod nastaje ukrštanjem dva luka. Postoji i bačvasti svod. Crkve imaju osnovu bazilike.
Orijentisane su u pravcu zapad-istok. Sastoje se od tri ili pet brodova koje na dve trećine od ulaza
prema istoku preseca poprečni brod – transept. Transept takođe može biti jednobrodan ili
stubovima podeljen na tri ili pet brodova. Apsidalni prostor na istoku često je okružen zrakasto
raspoređenim kapelama, sa kriptom ispod. Iznad bočnih brodova crkve nalaze se galerije. Model
zapadne fasade, utvrđen još u doba Karolinga, sa dve visoke kule povezane galerijama definiše
crkvu kao simboličku tvrđavu vere (vestverk). Simboličko značenje zapadne fasade kao granice
između grešnog svetovnog života i crkve kao bastiona vere pojačano je izgledom ulaznih vrata:
višestruko profilisanog portala sa lučno izvijenom skulptoralnom dekoracijom koja podrazumeva
predstavu Hrista vladara na prestolu, scena iz Apokalipse, apostola, kao i predstave zodijaka i
mesečnih radova i dekorativne preplete. Ova dekoracija često je bila bojena, a svojom rečitošću
trebalo je da propoveda veru i da drži u pokornosti uglavnom nepismeno stanovništvo.
Skulptoralni ukras u romaničkim crkvama može se naći još i na kapitelima, gde se prikazuju
fantastična bića i životinje, biljni ornamenti, mesečni poljoprivredni radovi, zodijački znaci i
slično. Umesto drvene, kasetirane tavanice ove crkve dobijaju bačvaste ili krstaste svodove,
izdeljene pomoću lukova, često od raznobojnog kamena, na traveje.
Vlada opšte verovanje da će, posle hiljadugodišnje vladavine hrišćanstva, nastupiti kraj sveta:
pravedni će biti nagrađeni, a grešnici osuđeni na večne muke, što srednjevekovnog čoveka budi
ogroman strah. Potreba dokazivanja snage vere i okajanja grehova otvorila je mnoge

47
hodočasničke puteve. Strah od kraja sveta i strašnog suda ogleda se na portalima crkava, gde se
vernicima prikazuju muke koje očekuju grešne: katedrala Sen Lazar u Otenu.
Tačka sa koje je jedan od takvih hodočasničkih puteva polazio bila je benediktinska opatija Sen
Madlen u Vezleju u Burgundiji. Sama crkva je trobrodna, sa bačvastim svodom raznobojnim
lukovima izdeljenim u traveje i snažnim stupcima, snopastim stupcima i pilastrima koji dele
crkvene brodove. Posebno ukrašen je portal između narteksa (priprate) i glavnog broda hrama u
Vezleju, prostrani otvor podeljen ukrašenim centralnim stubom (trimo), sa predstavom Hrista
kao sudije u sceni Apokalipse i nizom skulptoralnih ukrasa na profilisanom, lučno zasvedenom
nadvratniku.
Razvijeniji tip romaničke arhitekture predstavlja Sen Sernen u Tuluzu, petobrodna građevina sa
trobrodnim transeptom, deambulatorijumom (ophodnikom) i pet zrakastih kapela oko oltarske
apside. Odmah nam pada u oči da je osnova ove crkve mnogo složenija i da
predstavlja mnogo potpuniju celinu nego što je slučaj s ranijim građevinama. To je izraziti
latinski krst sa središtem gravitacije u istočnom delu. Jasno je da ova crkva nije bila namenjena
samo manastirskoj zajednici, već je u svom dugom brodu i transeptu (kao stara crkva Sv. Petra u
Rimu) trebalo da primi veliko mnoštvo vernika. Glavni brod ima s obe strane po dva bočna
broda, od kojih se unutrašnji nastavlja duž krakova transepta i apside, stvarajući tako jedan
kompletan deambulatorijum koji se završava kraj dve kule zapadnog pročelja. Deambulatorijum
se razvio kao element povezan s hiptom u ranijim crkvama. Sada se pojavio sasvim na površini,
povezan s bočnim brodovima koji okružuju glavni brod, obogaćen apsidijalnim kapelama koje
kao da zrače iz apside i nastavljaju se duž istočne strane transepta. Osnova pokazuje da su svi
bočni brodovi zasvođeni krstastim svodovima.
U mestu Saon et Loar u Burgundiji se 927. godine osniva opatija Klini, čiji monasi pripadaju
redu svetog Benedikta (benediktinci). U opatiji Klini, koja je građena u tri faze, između X i XII
veka, razvija se poseban tip romaničke arhitekture. Opatija Klini je uživala izvesnu vrstu
nezavisnosti. Njen opat je bio podređen direktno papi u Rimu, a izuzetno bogatstvo omogućilo je
gradnju prostrane crkve čije su proporcije počivale na harmoničnim razmerama sadržanim u
muzičkim i matematičkim teorijama antičkih Grka. Skulptura takođe pokazuje muzičke teme.
Red svetog Benedikta je osnovan u Italiji (manastir Monte Kasino) u VI veku. Benediktinski
monasi nose tamno smeđe odore sa kapuljačom i grubi opasač od kanapa. Krajem XI i početkom
XII veka iz Benediktinskog reda proizišao je red Cistercita, čije su građevine bile podređene
stogom redu, a monasi posvećeni molitvama i napornom radu. Planovi njihovih opatija počivaju
na pravom uglu, haromoničnim proporcijama i masivnosti kamena, nalik na opatiju Cito po kojoj
je red dobio ime, ili opatijsku crkvu Notr Dam u Fonteneju (1139-1147).
Opatija Cito: monaški red cistercita je osnovan 1098. godine. Život cistercitskih monaha
zamišljen je kao povratak izvornim pravilima benediktinskog reda i sastojao se u radu i molitvi,
kao i insistiranju na asketskom odnosu prema zemaljskim zadovoljstvima. Monasi su nosili belu
odoru sa kapuljačom, a nekad i kecelju.
 Fontenej

48
Romaničko graditeljstvo u Italiji u XI i XII veku znatno se razlikuje od romanike na evropskom
kontinentu. Na monumentalnom kompleksu građevina koji se sastoji od katedralne crkve
(gradnja početa 1063), krstionice (započeta 1153) i zvonika (započet 1174) u Pizi, pored
romaničkih odlika, primetan je i uticaj antičke i vizantijske tradicije. Katedrala je petobrodna, sa
ravnom drvenom tavanicom, trobrodnim poprečnim brodom i kupolom nad ukrsnicom – osnova
katedrale je u suštini osnova starohrišćanske bazilike, razrađena u osnovu latinskog krsta
dodavanjem dva kraka tansepta koji i sami liče na manje bazilike i imaju svoje apside. Fasade,
od raznobojnog kamena karakterističnog za italijansku romaniku, bogato su ukrašene nizovima
arkada koje pokrivaju gotovo sve površine. Sličan pristup obradi fasada nalazimo i kod
krstionice, kao i kod kule koja je valjkastog oblika. Ubrzo pošto je izgrađena, ova kula počela je
da se krivi, predstavljajući još u to vreme atrakciju. Toskana je sačuvala tokom celog srednjeg
veka svest o svom klasičnom nasleđu. Unutrašnjost se odlikuje nešto višim razmerama nego
ranohrišćanske bazilike, jer se iznad bočnih brodova nalazi galerija, a isto tako i prozorski zid. Pa
ipak, veličanstveni redovi klasičnih stubova, koji nose arcade glavnog i bočnih brodova
neminovno podsećaju na rimske građevine kao što je Sv. Pavle izvan zidina. Katedrala u Pizi i
prateće građevine obložene su belim mermerom sa horizontalnim prugama i ornamentima od
tamnozelenog mermera. Ovaj običaj, poznat iz vremena carskog Rima, sačuvao se (ili je bio
obnovljen) tokom srednjeg veka samo u srednjoj Italiji. Na eksterijerima, udružen sa slepim
arkadama i galerijama, stvara čipkasta bogatstvo građe i boje, što je veoma različito od krajnje
jednostavnosti ranohrišćanskih eksterijera.
 Kraljevska grobna kapela
 Hrist Pantokrator – freska
 Anđeo lavlja pastirima o Hristovom rođenju – zidno slikarstvo
 Tajna večera
 Pokolj vitlejemske dece – zidno slikarstvo
Reljefni skulptoralni ukras javlja se i na vratima, obično izdeljenim na polja u koja su smeštene
pojedinačne scene iz Hristovog života, ili života svetitelja kom je crkva posvećena. Sačuvana su
vrata crkve San Nikola u Bariju, kao i splitske katedrale (1214), gde reljefi na drvenim vratima
majstora Andrije Buvine prikazuju dvadeset osam scena iz života i stradanja Hristovih, po
četrnaest na svakom krilu. Između uokvirenih scena su reljefne trake sa motivima prepleta sa
životinjama, pticama, fantastičnim bićima i dečacima sa grozdovima u rukama. Ikonografija
reljefa je vizantijska, ali stilom pripadaju ranoj romanici. Linearno oblikovani, prizori su
predstavljeni u plitkom reljefu, neproporcionalnih figura, u inverzivnoj perspektivi.
Umetnička obrada metala razvila se u romanici do zavidnog nivoa. Korice za knjige,
bogoslužbeni predmeti, relikvijari, svećnjaci, nakit, pehari i krstovi ukrašavani su reljefnim
predstavama, kao i emaljom i dragim kamenjem. Bronzana krstionica iz Liježa, delo Rajnera iz
Ija (XII vek) napravljena je u obliku posude koju na svojim leđima nosi dvanaest bikova, kao
simbol dvanaest apostola. Krasi je pet reljefa koje odlukuju lepo obrađene površine, plastičnost
figura, kao i klasično izvajani oblici i draperije. Jedan od pet prizora predstavlja Krštenje
Hristovo - sa Hristom kao dečakom koji stoji u reci, dok ga Jovan krštava, a nekoliko Anđela

49
prilazi prinoseći mu odeću. Plastične figure koje se gotovo odvajaju od pozadine ukazuju na
antički uzor majstora iz Ija.
Tapiserije se u srednjem veku nisu upotebljavale samo kao ukras: one su čuvale toplotu u
plemićkim odajama. Tapiserija iz Bajea (1066-82) prikazuje normansko osvajanje Engleske.
Tehnikom veza na vunenoj tkanini prikazani su religiozni, istorijski i prizori iz svakodnevnoh
života. Tapiserije su rađene tehnikom tkanja vunom, svilom, zlatnim i srebrnim nitima.
Najpoznatije radionice nalazile su se u Flandriji.

50
 Gotika - Jesen srednjeg veka

Vreme rađanja gotičkog stila u umetnosti, sredina XII veka, podudara se sa trenutkom
nacionalnog raslojavanja kod evropskih naroda i uspostavljanja granica prvih evropskih zemalja.
U okvirima tih granica stvaraju se različite kulturne tradicije, a građanski sloj stiče sve veću
materijalnu i političku moć u odnosu na plemstvo i sveštenstvo. Gotička umetnost razvila se oko
1140. godine na malom poručju provincije Il de Frans, obuhvatajući teritoriju Pariza i okoline
koja je bila pod vlašću francuskih kraljeva. Ime “gotika” ovom stilu je dao italijanski
maniristički teoretičar i arhitekta Đorđo Vazari. Termin srednji vek, kao “mračni” period između
antike i renesanse uveli su u upotrebu nemački naučnici XVII veka. Gotika je vrlo brzo zavladala
čitavom Evropom, tako da je posle stotinu godina celokupna teritorija od Sicilije do Islanda bila
"gotička". Zahvaljujući krstašima, novi stil se proširio i na Bliski istok. Oko 1450. godine stil
počinje da nestaje, najpre u Italiji, da bi gotovo potpuno nestao do 1550. godine. U završnoj fazi
gotički stil je ostavio snažnog traga u Češkoj: Prag u doba Karla IV građen je u gotičkom stilu.
Stil se manifestuje kao karakterističan izraz procvata urbanog života: sve vitalne gradske
funkcije srednjovekovnog grada odvijaju se na centralnom trgu kojim dominira katedrala. Pored
crkava i manastira grade se utvrđenja, a u gradovima i prve građanske kuće. Razvijaju se gradski
zanati, kao i zanatlijska udruženja, a čitave gradske četvrti i ulice dobijaju imena po njima:
bojadžijske, mesarske, ribarske, kovačke, tesarske i druge. U gotici nastaju i novi crkveni redovi,
franjevci i dominikanci. Gotika se u arhitekturi nadovezuje na crkvenu arhitekturu romanike.
Gotička katedrala je građevina bazilikalnog tipa, najčešće petobrodna, sa transeptom i kulom nad
ukrsnicom. Jednu od novina predstavlja izrazito izdužena apsida koja sada zahvata skoro trećinu
dužine crkve. Apsida je okružena deambulatorijumom i vencem zrakasto raspoređenih kapela.
Katedrala u Šartru: remek-delo gotičke umetnosti s kojom počinje razvoj francuske klasične
gotike. Na njoj se nalaze najbolje sačuvani ranogotički delovi u kombinaciji s kasno-gotičkim,
kao i prigodne skulpture i najslavniji vitraži na svetu. Katedrala ima tri fasade: zapadnu, severnu
i južnu, a svaka od fasada ima dve kule. Zapadno pročelje je jedino sačuvano nakon požara tako
da se na njemu može primetiti sukob romaničke tradicije i novih gotičkih graditeljskih zamisli.
Dve nejednake kule uokviruju pročelje. Tri portala zapadnog pročelja govore da se radi o
trobrodnoj bazilici. Iznad njih se nalazi rozeta s vitražima, a iznad nje galerija s nišama u kojima
su figure starozavetskih kraljeva. Na kraju, iznad galerije se nalazi trouglasti zabat s nišom u
kojoj je skulptura Device Marije s malim Isusom. Isto tako, na rozeti se nalaze hrišćanski simboli
organizovani u geometrijske oblike. Tri grupe od po dvanaest elemenata okružuju manji središnji
krug. Krug simbolizuje Kraljevstvo nebesko ili samog Boga, a broj dvanaest apostole.
Horska apsida katedrale u Burgosu: vitki snopasti stubovi, prelomljeni luci, krstasti svod,
vitraži. Spoljašnji detlji i dalje podsećaju vernike na prolaznost života i muke koje očekuju
grešnike: gargojl u liku demona na fasadi katedrale Notr Dam u Parizu.
Uzor novog graditeljskog stila je predstavljala crkva u Sen Deniju, koja je postavila norme za
buduće gotičke ctkve kao rani primer građevine koja predstavlja političku moć i filozofsku
zamisao; stil su ubrzo prihvatili i graditelji katedrala u Šartru, Remsu, Amijenu i Parizu. Sen

51
Deni izgrađen na mestu gde je umro prvi francuski mučenik sveti Dionisije (Sen Deni) i gde su
krunisani francuski kraljevi. Gotičko graditeljstvo i započinje izgradnjom horske apside u crkvi
Sen Deni. Gradnja je preduzeta po zamisli opata Sižera između 1137. i 1144. godine. Novine
koje su uvedene: prelomljeni lukovi, vitki stubovi i veliki prozori ubrzo su postali slavni kao
francuski stil gadnje (opus francigenum). Najznačajniju novinu predstavljao je hor, sagrađen
prema zamisli opata Sižera, sa deambulatorijumom i zrakasto raspoređenim kapelama, sa izrazito
visokim prozorima ukrašenim vitražima, tako da je unutrašnjost crkve izgledala vazdušasto i
bestežinski. Vitraži su imali i zadatak da, u skladu sa neoplatonističkom filozofijom, osvetle ne
samo oltar već i da predstavljaju božansku svetlost - otelovljenje neizrecivog božjeg duha. Kao
hrišćanski svet u malom, crkva Sen Denija je kroz osećaj lepote, dovodila vernike do spoznaje
Hrista. Moćni stubovi na kojima je počivala njena konstrukcija, predstavljali su oslonac crkve,
kao što svaki pojedini vernik predstavlja oslonac vere.
Iz Francuske, gotički stil je osvojio Englesku, Nemačku, Italiju, Španiju, srednju Evropu, Češku.
Pored opštih odlika, bio je obojen i značajnim lokalnim karakteristikama.
Gotika u Italiji: gotika je smatrana varvarskim stilom i mada su se u gradnji koristile prednosti
nove tehnike, crkve su bile obeležene snažnim uticajem antičkog nasleđa i romaničke
arhitekture. Njihove fasade su ukrašene tornjevima i prelomljenim lukovima, rozetama i velikim
prozorima sa vitražima, ali su građevine niže, a linije i spoljašnjosti i unutrašnjosti smirenije,
poput katedrale u Orvijetu. Bliska severnjačkoj gotici je katedrala u Milanu (čija je gradnja
trajala sve do XX veka). Za italijansku gotiku karakteristična je crkva Santa Kroče ili katedralna
crkva Santa Marija del Fjore sa zvonikom i krstionicom, obe u Firenci (završena u drugoj
polovini XIV veka u duhu renesanse). Katedrala i krstionica u Firenci; toranj je delo rane
renesanse, a kupola je iz XV veka. Katedrala u Sijeni takođe predstavlja primer gotike u Italiji.
Gotika u Engleskoj: Katedrale u Kenterberiju (XIV vek), Solzberiju (1220-1380) i Velsu (1175-
1490) spadaju među najznačajnije spomenike rane engleske gotike. Engleske gotičke katedrale
su nešto niže od francuskih, a na njihovim fasadama kao i u unutrašnjosti, horizontalne linije
dominiraju nad vertikalnim. Sa početkom XIV veka zapaža se veće stremljenje u visinu, pri
čemu se linije u neprekinutom nizu uzdižu od pod do svoda; ovaj vid gotičke arhitekture nazvan
je perpendikularna ili plamena gotika. Promena se zapaža i kod samih rebara na svodu: ona se
umnožavaju do zamršene ukrasne mreže, koja zaklanja granice među poljima, a svod se pretvara
u jedinstvenu površinu. Takav svod je izgrađen u katedrali u Glosteru (1332-1357), a sam stil
doživljava vrhunac u Kapeli Henrija II u Vestminsterskoj opatiji (početak XVI veka), gde se
mreža razvija u kamenu čipku nalik lepezama i stalaktitima.
Primeri rane gotike u Francuskoj: Notr Dam u Parizu, gradnja započeta 1160. godine.
Razvijena ili zrela gotika: katedrala u Šartru (1194-1260), Amijen, XIII vek, Rems: katedrala je
završena do kraja XIII veka.
Notr Dam u Parizu: Osnova s naglaskom na dužinskoj osi, neverovatno je zbijena i celovita za
razliku od većih romaničkih crkava. Dvostruki deambulatorijum hora nadovezuje se neposredno
na bočne brodove, a kratki transept jedva prelazi širinu fasade. U unutrašnjosti se još uvek vide
odjeci normanske romanike: šestodelni svodovi u glavnom brodu nad četvrtastim travejima

52
između stubova i tribine iznad unutrašnjih bočnih brodova. Takođe i stubovi arkade glavnog
broda imaju još konzervativnih crta. Pa ipak, veliki prozori u prozorskom zidu i lakoća i vitkost
oblika stvaraju jedan očigledno gotički utisak. Gotički je takođe i vertika1izam unutrašnjeg
prostora. To zavisi manje od stvarnih razmera glavnog broda, jer su neki romanički glavni
brodovi isto toliko visoki u odnosu na širinu, a više od stalnog naglašavanja vertikala i od lakoće
pune poleta s kojom je postignuto osećanje visine. Najmonumentalniji vid spoljašnjosti crkve
Notr Dam jeste zapadno pročelje. Izuzev skulpture, koja je teško oštećena za vreme francuske
revolucije pa je najvećim delom obnovljena, ovo pročelje je zadržalo prvobitni izgled.
Sen Šapel u Parizu: Kapela je sagrađena za smeštaj dragocenih relikvja: Hristovog trnovog
venca, ikone iz Edese i još 30 relikvija koje je kralj Luj otkupio od latinskog vladara Vizantije
Balduina II, a iz Carigrada su mu u Veneciju doneli dominikanski kaluđeri 1239. godine. Kapela
je 1241. dobila i delić časnog krsta i druge relikvije. Čitava građevina je bila zamišljena kao
relikvijar: kameni zidovi su bili oslikani medaljonima sa likovima svetitelja i mučenika, kao i
tkanine koje su ukrašavale prostor. Ovakva koncepcija oktiva Lujeve političke ambicije da
postane vodeći monarh zapadno-hrišćanskog sveta, po značaju ravan vizantijskom vladaru. Samo
je vizantijski car mogao iz svojih privatnih odaja da pređe u dvorsku crkvu (Sveta Sofija), pa je i
Luj želeo da iz dvora ima direktan prolaz do dvorske kapele Sen Šapel.
Radijalni stil ili cvetna gotika: Dekoracijom u Sen Šapelu započet je novi način ukrašavanja u
gotici: čitava konstrukcija građevine počiva na kamenim nosačima koji su zrakasto raspoređeni;
skulptoralni i slikani ukras je izuzetno bogat, a gotovo celu površinu zidova zamenili su
raznobojni vitraži. Spolja je građevina ukrašena mnoštvom tornjića i ispusta koji kao da su
nezavisni od fasade. I spolja gledano vitraž postaje vaan dekorativni elemenat. Veliki prozori su
važni da bi de osvetlila raskođno ukrašena unutrašnjost crkve. Znatan deo stakala na vitražima je
beo, da bi svetlo bilo jače. U bela stakla je dodavan žuti pigment, da bi se stvorio utisak sunčeve
svetlosti. Ostala stakla na vitražima su bila svetlijih boja. Ovom koncepcijom je iskazana
predstava Boga kao Svetlosti, a svetlost u prostoru crkve tumačena je delovanjem Boga u tom
prostoru. Celokupna klesana dekoracija zapadnog ročelja se menja u odnosu na romaničku:
Hrista sudiju u Strašnom sudu zamenjuje Hrist u slavi, uvode se teme vezane za Bogorodicu,
scene iz Starog zaveta kojima je pretskazan Hristov dolazak, starozavetni proroci.
Skulptura u gotici: Skulptoralni ukras gotičkih katedrala teži oslobađanju od arhitekture.
Kamena skulptura na fasadama katedrala u Remsu, Šartru i Amijenu gotovo je u potpunosti
odvojena od zida i skulpture osvajaju prostor ispred sebe: Šartr, kraljevski portal. Šartr:
Tematikom vezana sa biblijske predstave, ljudska figura se humanizuje u izgledu i stavu, kao i
skladnim proporcijama i naglašenim emocijama, a sama kompozicija dobija na jasnosti i redu.
Kompozicija na timpanonima je jednostavnija, natkriljena višestruko profilisanim oštrim
lukovima nadvratnika. Menja se i način obrade dovratnika, koji se pretvaraju u statue sa
sopstvenom osom, gotovo odvojene od podloge. To je prvi korak ka monumentalnim
trodimenzionalnim skulpturama. U početku, ove skulpture su pomalo krute, ali vrlo brzo
realistička tendencija gotičke skulpture daje im životni izgled i osećajnost. Na glavnom portalu
katedrale u Šartru (oko 1145-1470) statue s dovratnika u nepekinutom nizu sadržinski i vuzuelno
povezju sva tri portala. To su biblijski proroci, kraljevi i kraljice, kao paralela svetovnoj vlasti -

53
sveštenstvu, biskupima i kraljevima, u skladu sa zamislima opata Sižera. Sličnu zamisao, ali i
pomak u pogledu prirodnosti stavova figura pokazuju reljefi na portalima katedrala u Strazburu i
Remsu. Nepoznati skulptor je u Remsu (1225-1245) prikazao Susret Marije i Jelisavete:
suprotstavljanjem dvaju idealnih likova, starije i mlađe žene, dao im je novu, simboličku
dimenziju. Naracija je ostvarena izuzetno malim brojem figura. Punoćom volumena,
proporcijama, obradom draperija i lica evocirano je sećanje na antičku skulpturu. Figure su samo
formalno vezane za arhitekturu, stav tela je blago izvijen zahvaljujući kontrapostu, a telesna
masa je naglašena vodoravnim naborima tkanine preko stomaka. Kompozicija Blagovesti,
ukazuje da je u Remsu radilo nekoliko grupa klesara: tela su tretirana sa više strogosti, a nabori
su cevasti i sastaju se pod oštrim uglom. Kontrast predstavlja ljupki lik anđela, čije je lice
uokvireno kovrdžama, a osmeh naglašen, kao i bogatstvo odeće. Takav tretman uklapa se u
"elegantni stil" koji su oko 1240. godine razvili pariski majstori koji su radili za kraljevski dvor i
koji će se u narednim decenijama proširiti kao uzor za skulpturu pozne gotike. Reljefni prikaz
Smrti Bogorodice sa jednog od portala u Strazburu (oko 1220) stavovima i tipovima figura,
odećom i izrazima lica odaje težnju ka klasičnom duhu, a uklapa se u tendencije pozne gotike
izuzetnom emotivnošću koja prožima čitav prizor.
 Bogorodica sa Hristom iz Sen Denija
 gotičke minijature
Nepoznati skulptor kipova katedrale u Naumburgu isklesao je niz statua i reljefa (1220-1250)
među kojima su figure plemićkog para Ekeharta i Ute; zahvaljujući pažnji koju je posvetio
njihovom fizičkom izgledu i karakteru, umesto idealizovanih likova, pred sobom imamo lica
koja deluju kao stvarni portreti. I ostale figure, koje krase horsku pregradu, predstavljene su kao
stvarni događaji, sa figurama naglašene težine i volumena, kao i velikom izražajnošću likova.
Gotiku karakteriše i nova vrsta religioznih predstava namenjenih privatnom izražavanju
religioznih osećanja. Najtipičniji i najrašireniji tip skulpture novog tipa, posebno popularne u
Nemačkoj gde je bio poznat pod imenom andahtsbild, je ikonografski model italijanskog naziva
Pijeta koji predstavlja Bogorodicu kako oplakuje mrtvog Hrista. To je prizor koji sažima dve
vrste ikona: Bogorodicu sa Hristom i raspeće. Uglavnom su rađene u drvetu i bojene, kao
Retgenska pijeta (početak XIV veka), na kojoj je emotivni naboj prizora potcrtan naglašenim
deformacijama tela i lica. U srednjem veku, zidovi su često prekrivani ogromnim, luksuznim
tapiserijama, koje su pomagale da se sačuva toplota u prostorijama, a služile su i za ukras. Tkane
su u čast raznih prilika, kao što su venčanja, krunisanja ili drugi javni događaji; kraljevi su ih
poklanjali jedni drugima, a bogatstvo se nekad brojalo i prema količini tapiserija. Od vremena
pozne gotike, preko XV i XVI veka, Flamanske tapiserije tkane u Briselu, Turneju i Arasu,
smatrane su za najbolje u Evropi. Izrađivale su se od vune, svile i skupocenih srebrnih i zlatnih
niti. Među najčešćim temama su cvetni motivi, scene iz života svetaca i lova, dame i vitezovi na
dvoru, ljubav, mitološke i istorijske teme. Tapiserija Dama sa jednorogom (kraj XV veka) rađena
povodom venčanja Ane od Britanije sa Lujem XII Francuskim, jedna je iz serije sa tom temom.
I jednorog, kao i skoro sve druge životinje na tapiseriji, imaju simboličko značenje.
Brevijar vojvode od Berija: Pored oltarskih slika na drvetu, slikanih temperom, fresaka, vitraža i
tapiserija, minijature predstavljaju najčešći vid likovnog izraza u gotici. Veliki broj manastira

54
bavio se prepisivanjem i ukrašavanjem (iluminacijom) rukopisa, ali su najlepše minijature
nastale u Dižonu. Rukopis "Izuzetno lepi časovi" predstavlja klasičan primer srednjovekovnog
molitvenika. To je kolekcija tekstova za svaki liturgijski čas dana - otud se ova zbirka naziva i
"časlovac"; u takvim rukopisima često su se nalazili i drugi, prikladni tekstovi, kao i kalendari,
molitve, psalmi i mise namenjeni odgovarajućim verskim praznicima. Sačinjen je između 1412. i
1416. godine za jednog od najvećih vlastelina i najvećeg poznavaoca i ljubitelja umetnosti svog
vremena, rođaka francuskog kralja, vladara Burgonje, vojvodu Žana od Berija. U njegovoj
kolekciji nalazila su se dva najpoznatija rubina tog vremena, Samur i Bisetra, kao i kolekcija
nojeva i kamila, i što je sa naše tačke gledišta najvažnije, veličanstvena zbirka knjiga. Među
njima su astronomske rasprave, geografske karte, kao i veći broj knjiga religiozne sadržine:
četrnaest Biblija, šesnaest Psaltira, osamnaest brevijara, šest misala i, ni manje ni više, petnaest
časlovaca, uključujući i "Izuzetno lepe časove". Autori rukopisa su braća iz Limburga - Pol,
Herman i Žan, najslavniji holandski minijaturisti, koji su za vojvodu radili i druge rukopise. Za
svaki mesec naslikali su posebnu stranicu, sa temama koje variraju između seoskih radova i
aristrokratskih zadovoljstava. Naravno, seljaci su prikazani u svetlu prihvatiljivom za
aristokratiju. Slike odražavaju nekoliko odlika kasnogotičkog stila: visoko postavljenu liniju
horizonta, odnosno tačke u kojoj se stiču nebo i zemlja, kao i nedostatak prednje fasade kuće.
Prigušena paleta je oživljena akcentima žuto-narandžastog, plavog, kao i crvenim mrljama.
Uključivanje ljudskih figura i arhitekture je u skladu sa shvatanjima gotičkog stila, na veoma
očigledan način, sa pejzažom koji se u neprekinutoj liniji pretvara od prednjeg, preko srednjeg
plana, u pozadinu sa predstavom grada. Jedini nerealistički elemenat predstavlja nacrtani
kalendar sa suncem i zodijačkim znacima - ovaj deo lista oslikao je drugi autor. Rukopis
predstavlja jedan od najznačajnijih u poznom srednjem veku, i kao autonomno umetničko delo,
ali i kao odraz sveukupnih stremljena gotike na umetničkom i istorijsko-društvenom planu, dakle
kao široka slika života vlastele i običnih ljudi u jednom istorijskom trenutku. Posle smrti vojvode
od Berija, rukopis je menjao vlasnike, sve dok se nije ponovo pojavio u javnosti 1850. godine.
Međutim, tek 1881. među dokumentima u vojvodinom arhivu pronađen je zapis o veoma bogato
ukrašenom, nedovršenom časlovcu "Izuzetno lepi časovi" koji su načinili Pol i njegova braća.
Januar je prikazan kao mesec za davanje novogodišnjih poklona. Vojvoda je prikazan desno u
veličanstvenoj plavoj odori. Februar pokazuje zimu u selu sa seljacima koji se greju pored vatre i
svakodnevnim zimskim poslovima. Mart je mesec prvih prolećnih radova. U pozadini se vidi
omiljeni vojvodin dvorac Lusinjan. April je mesec proleća, nade i novog života. Trava je zelena,
a vereni par razmenjuje burme u prvom planu, okružen prijateljima i rodbinom. Zamak u
pozadini takođe pripada vojvodi, Durden. U maju se slavi paganski praznik kada su svi odeveni
u zeleno. U pozadini je Otel de Nesl, vojvodina pariska rezidencija. Jun je vreme kosidbe i
skupljanja sena. U pozadini je Pariz sa crkvom Sen Šapel. Jul je mesec ubiranja plodova - kada
se žanje žito i strižu ovce. U pozadini je nekadašnji zamak na uzvišenju kod Poatjea. U avgustu
velikaši idu u lov sa sokolovima, dok seljaci uživaju u kupanju u reci. U pozadini je dvorac
L'Etamp. U septembru se bere grožđe. Umorni berači zastali su da probaju slatke plodove. U
pozadini je dvorac Samur. Oktobar je mesec jesenje setve. U pozadini je fasada kraljevskog
dvorca Šarla V - Luvr u Parizu. Pored Sene se šeta dokona vlastela. Decembar je mesec lova na
divljeg vepra. U pozadini je dvorac Vinsens, rezidencija francuskih kraljeva. Novembar

55
prikazuje otresanje žirova, kao najznačajnije hrane za svinje. Seljak baca štap, da bi otresao
plodove.
Opomena o prolaznosti: Mada je pretnja kraja sveta prošla sa krajem prvog milenijuma
hrišćanstva, u kolektivno pamćenje srednjovekovnog čoveka trebalo je usaditi svest o prolaznosti
svega zemaljskog. Na to su ljude podsticale i česte epidemije kuge, zvane crna smrt, koje su
harale Evropom, počev od sredine XIV veka, sve do XVII veka (Engleska kuga). U strahu od
bolesti, ljudi su se prepuštali eskapističkim zadovoljstvima ili su padali u religiozni fanatizam.
Odraz toga predstavlja simbolički prikaz prolaznog zemaljskog života i jednakosti sviju pred
licem smrti: motiv mrtvačkog plesa raširen naročito u srednjoj Evropi i Nemačkoj, prikazuje
kolonu pripadnika različitih zanimanja i uzrasta (vojnika, sveštenika, kraljeva, žena, dece) koja
se proteže duž crkvenih zidova: Sveta Marija na Škrlinah kod Berama u Istri, mala grobljanska
crkva koju je ukrasio Vincenc iz Kastva. Kastav: Izgon iz Raja; Mrtvački ples.
Tvrđava u Baču: Tvrđavu Bač je sagradio ugarski kralj Karlo Robert između 1338. i 1342.
godine, plašeći se širenja srpske države kojom je vladao car Dušan. Zlatno doba tvrđava
doživljava krajem XV veka, dolaskom Petera Varadija; tada je ojačana malim utvrđenjima u cilju
zaštite od najezde Turaka. Nove građevine imaju obeležje renesanse. Tvrđava je rekom
Mostongom bila povezana sa Dunavom. Kule i zidine su delimično obnovljene; u Baču se od
prošle godine održavaju viteške igre.

56
 Национална уметност:

Рашка школа 13. век

Прва велика епоха српске средњевековне уметности почиње крајем XII и почетком XIII
века. Назива се Рашка школа. Овај период обележен је црквама монументалне архитектуре
и фреско сликарством названим по младој српској држави рашка школа. За граничне
примере узимају се Немањини Ђурђеви Ступови (око 1170) и Драгутинова црква
у Ариљу (око 1296). Међутим ова граница је само оквирна пошто има сакралних објеката
који временски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у Рашком
стилу, какве су нпр. манастирске цркве у Дечанима и Бањској, које су подигнуте у првој
половини XIV века. Сам стил је добио назив по реци Рашки, око које је
гравитирала тадашња држава. Рашки стил је добио посебан назив и оригинални је домет
српских архитеката који су створили промену у архитектури црквених објеката што је
резултовало у успостављањем посебног оригиналног стила у сакралној архитектури по
коме су постали познати у свету.
Основна карактеристика овог стила је једнобродна засведена грађевина са једним кубетом.
Са западне стране се обично налази припрата, док се са јужне и северне налазе нижа
одељења, обично певнички трансепти и параклиси. Спољашња обрада црквених грађевина
је извршена у романском стилу, што указује на директне везе са Приморјем односно
мајсторима из градова са источне обале Јадрана која се налазила под
контролом Немањића. За ову епоху у архитектури је везано и тзв. златно доба српског
сликарства које почиње са живописањем Ђурђевих Ступова око 1175. године и завршава
се са Градцем око 1275. године, а свој врхунац достиже у Сопоћанима.
Када су на забачена градилишта своје земље почели доводити градитеље, клесаре и
сликаре из далеких крајева, први српски ктитори су морали бити помирени са тим да ће ти
мајстори са својом вештином и умећем донети и идеје и стилска обележја средина из којих
су поникли. Ктиторима је, наравно, остајала слобода да бирају и одлучују о многим
важним стварима, од детаља везаних за програм, преко димензија, до материјала и украса.
Градитељи најстаријих српских очуваних цркава остају непознати не само као
индивидуалности, остају непознати и крајеви из којих су потицали, о њима се може
судити једино по делима – по ономе што су од свога знања уградили у здања. Код цркава с
краја XII и XIII века ти остаци руку недвосмислено упућују на западњачко порекло, на
средине у којима су мајстори могли упознати романичке облике и узоре. Подељена су
мишљења о томе одакле су долазили градитељи и клесари рашких споменика, из
романских градова јадранске обале, као што су Бар, Котор, Дубровник, Сплит или Задар,
који су били најближи, или из градова наспрамне обале Јужне Италије, где се и у
плановима основа и у начину градње, а нарочито у каменој пластици, налазе аналогије са
српским споменицима, или чак из Северне Италије, где је тада био највећи расадник
способних и познатих мајстора.

57
Очуване и проучене цркве рашке школе везане за династију Немањића показују висок
степен стилске уједначености, мада се дају препознати разнородни елементи из који је
њихов стил компонован. Најопштије обележје споменицима увршћеним у ту школу дају
планови издужене основе, незаобилазна купола и типично романички украси фасада. Код
свих цркава налазимо правоугаону основу са полукружном апсидом. Издуженост плана
основе наглашена је спољним припратама, које су најчешће накнадно дозидане на
западној страни. Имале су обично облик дворане покривене полуобличастим сводом или
су у неким случајевима биле отворене као тремови. Оваква основа потиче од типа
византијске једнобродне цркве са куполом, чији су далеки узори у Цариграду, а примери
распрострањености у средњевизантијском периоду на периферији византијске културне
сфере у Далмацији, Јужној Италији, грчким острвима.
Пуни развој достигао је нови стилски правац у Богородичиној цркви у Студеници и
у Жичи, које су постале образац за касније грађене цркве владарских задужбина, све до
дубоко у XIV век. Студеница има у правом смислу романичко лице. Оно се огледа у
мермерним блоковима, карактеристичним полукружним отворима, бифорама и трифорама
прозора, затим великим луковима који споља обележавају унурашње сводове и типичним
фризовима слепих аркада које прате оквире зидних површина. Сродство са романиком и
угледање на западне обрасце испољавају се и у великој улози камене пластике. Камени
украс представља битну компоненту рашког градитељства, мада се не јавља у једнакој
мери код свих храмова. Архитектонска обрада пружала је разноврсне прилике за примену
каменог украса како у виду пластичних фигура на порталима и конзолама, тако и у виду
плитког или дубоког рељефа у оквирима прозора и архиволтама. Појава раскошне камене
пластике и код најмлађе цркве рашке школе (Дечани, 1327-1335) јасно показује да се није
бежало од вајарских дела неуобичајених у крилу источних цркава. Прве цркве, чији је
оснивач велики жупан Стефан Немања, показују велику зависност од византијских узора.
Византијски царски живописци, сликари, како их назива Доментијан, долазили су из
Цариграда и Солуна. Они су директно донели монументално сликарство у Рашку државу.
Св. Михајло, Стон, друга половина XI века и ктиторски портрет, Св. Михајла:
Римокатоличка црква светог Михајла у Стону спада у ред најстаријих цркава на српском
Поморју која се налази недалеко од данашњег Стона на Пељешцу у Хрватској, а сматра се
да је задужбина првог српског краља Михаила Војислављевића. Подигнута је
и живописана око 1080. године у старом Стону на месту старије и веће цркве. Спада у ред
цркава са продуженом основом и то њихову сложенију варијанту тј. у ред једнобродних
цркава са куполом и најзначајнији је споменик те врсте на српском Поморју.
Фрескопис припада ранороманичком сликарству и сличан фрескопису који се може наћи
у бенедиктанским манастирима, али и са француским фрескама из XII и XIII века.
Најзначајнија фреска у цркви је свакако ктиторска композиција на којој је приказан сам
краљ Михајло са моделом цркве и краљевским венцем западног типа. Поред фрескописа,
цркву је красила и богата камена орнаментика, која се данас налази у
стонском лапидаријуму.

58
Ктиторски портрет краља Михајла представља једини сачувани портрет српских
владара из преднемањићке епохе, а сматра се да је настао око 1080. године. Смештен је у
малој ниши, која се налази лево од ранијег улаза у цркву, а изнад ње се налазила још
једна фреска, која је данас само делимично сачувана. На њој је био приказан неко
од Апостола или можда чак сам Христ, пред киме се налази клечећа фигура, са рукама
које су прекрштене преко груди. Михајлова фигура је окренута на лево и са обе руке
држи, доста високо, модел цркве који пружа ка светом Михајлу, чија се фреска засигурно
налазила насупрот краља, на северном делу западног зида цркве, поред некадашњег улаза.
Сам модел цркве се налази готово у висини краљевог лица, коме је
окренута олтарска апсида модела цркве, док је њена фасада са порталом усмерена ка свецу
заштитнику. Позадина фреске је подељена у три зоне неједнаких ширина, при чему је
средња плаве, а спољне зелене боје. Као основна нијанса људског тела употребљена
је окер боја, док су контуре извучене црносмеђом бојом, а на појединим местима су и
ојачане потезима рађеним зеленом и белом. Зелена боја је коришћена и на другим местима
и то у великој мери, тако да су јагодице и сенке испод очију краљевог лица приказане
њом. Ова повећана употреба зелене боје тумачи се као наивно
подражавање византијског импресионизма. Михајлово лице на фресци је издужено, са
великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко
урезана хоризонтална бора. Његов нос је дуг, а испод њега се налазе мала уста. Коса му је
дужа и допире до потиљка и проседа је, попут његове браде. На глави носи
краљевски венац западног типа, који се среће широм средњовековне Европе. Сам венац
је цилиндричног облика, тамноцрвене боје. Горња страна је равна и на њој се, као украси,
налазе три мала крста, док се на њеној доњој страни налазе два мала штита, по један иза
сваког увета. Краљ је обучен у доста кратку тунику плавичасте боје. Преко ње има
тамноцрвени плашт који је кариран, између којих се налазе крстићи плаве боје. На ногама
има кариране чарапе црвене боје и ципеле, које су такође црвене.
Ђурђеви Ступови, Нови Пазар, око 1170: Ступивши на великожупански престо, Немања
је одмах подигао цркву Светог Ђорђа – Ђурђеве Ступове. У натпису изнад портала
уклесана је година која нам јасно датује време настанка цркве 1170/71. Због великог
страдања и пустошења, фреске Ђурђевих Ступова скоро су сасвим уништене. Манастир се
налази на брду изнад Новог Пазара. Ђурђеви ступови су један од најстаријих српских
манастира. Манастир је уврштен у светску културну баштину и под заштитом
је УНЕСКО-а. Данас је манастир великим делом обновљен.
По писању његовог сина Стефана Првовенчаног, манастир је настао тако што се Немања,
док је био затворен у једној пећини, заветовао да ће изградити манастир посвећен светом
Ђорђу. Игуман манастира Светог Ђорђа је имао истакнуто место у животу цркве, а сам
манастир је спадао у краљевске манастире у XIII веку. Други ктитор манастира био
је краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату.
Ступови су изграђени карактеристичним стилом који представља јединствену синтезу две
градитељске концепције средњега века, византијске архитектуре на Истоку и романске
архитектуре на Западу. Црква светог Ђорђа има важно место у формирању ове

59
архитектуре, познате под називом Рашка школа, као грађевина којом започиње ова
стваралачка епоха у архитектури средњовековне Србије. Ђурђеви Ступови су грађевина са
низом архитектонских и градитељских иновација у градитељству тог времена. Ту спадају
карактеристичне куле - ступови, бочни вестибили, елипсаста купола, неправилан
облик олтарског простора као и специфично решење централног куполног простора цркве.
Од првобитног живописа у цркви је остало веома мало трагова. Међутим о њему се зна
преко старих фотографија које су настале између два светска рата, као и из првих
истраживања. После Другог светског рата један део декорације и фресака је скинут са
зидова и пренет у Народни музеј у Београду. У полукалоти се налазио Исус
Христос Сведржитељ окружен анђелима. Зидне површине куполе биле су осликане
фигурама пророка Илије, Јелисеја, Данила и Захарија Млађег, док су изнад пророка
Данила били свети Азарије и Ананија. На западном пару пандатифа налазили су се свети
јеванђелисти Лука и Марко, између њих света Керамида, а на јужној и северној страни
овог прстена били су медаљони са анђелима. Горња и средња зона посвећене су великим
празницима и сценама Христових страдања: Сретење, Крштење, Духови, Васкрсење
Лазара, Цвети, Преображење, Издајство Јудино, Успење Пресвете Богородице, Распеће и
вероватно, Оплакивање. У доњој зони су били свети ратници и попрсја светитеља. На
потрбушју лука пролаза из наоса у припрату, у посебним оквирима су се налазили свети
Пров, Тарах и Андроник, а испод њих свети Петар и Павле.
Богородичина црква, Студеница, око 1190: Богородичина црква је изузетно сложен
грађевински подухват у коме су на уметнички начин сједињени утицаји Истока и Запада.
Са класичном просторном организацијом и конструкцијом складно се уклапа романичка
обрада предивног белог мермера. Мермер који на малој дубини упија и рефлектује
сунчеву светлост, задивљује зрачењем белог, а после рефлексије златног мермера, која за
позадину има бескрајно зеленило планине Радочела. Основа цркве је једнобродна, у
облику изудуженог крста, са дужином око четрдесет метара без припрате. Краљ Радослав
је дозидао велику припрату. Нажалост, њена фасада није од мермера и нема исту
уметничку вредност као фасада саме цркве. По његовом наређењу, у јужној капели
припрате осликан је живот Стефана Немање. На источној страни је традиционални
троделни олтарски простор. Црква има куполу полигоналног облика са дванаест страна у
старом српском стилу и носи је квадратна основа. На прстену куполе откривен је велики
запис којим је утврђено време градње као и ктиторство храма. Запис је писан у редакцији
старе српске црквене ћирилице. Посебно богатство и лепоту даје изванредна, и у Србији
непоновљива, камена пластика у мермеру. Студеничка мермерна скулптура је са лозицама
и врежама, реалним и фантастичним мотивима. На прозорима и вратима достигнути су
високи уметнички квалитети. До сада није утврђено ко су ови мајстори који су градили
Богородичину цркву. Такође је остало непознато и њихово прекло. Једно је свакако
сигурно, да они потичу из прворазредне градитељско-клесачке радионице. Натписи изнад
западног потрала, који су писани у српској редакцији, ипак указују да су мајстори били
словенског порекла. То су били свакако прворазредни ствараоци, који су српској
уметности градитељства подарили ремек-дело које се може убројати међу најбоља
остварења у својој врсти и у свом времену.

60
Зидно сликарство Богородичине цркве у Студеници представља почетак новог
монументалног стила. Утицај Немањиних синова, пре свих Св. Саве потврђен је у
натпису, који се налази у прстену кубета, у коме је записана и година настанка
живописања 1208/1209. Новине које нам доноси Богородичина црква: натписи на
фрескама који су по први пут били исписани на српском језику, најстарији живопис на
позлаћеној и жутој позадини и портрети владара и црквених великодостојника, говоре нам
о зрелости политичких, духовних и естетских ставова младе Рашке државе. Стил
студеничког монументалног сликарства не поседује ништа од битних особина претходног
комнинског сликарства. Монументалност и једноставност доминирају композицијама.
Снажне и једноставне фигуре наглашавају свечану и достојанствену уметност, која ће свој
најлепши израз наћи у уметности Сопоћана. Краљ Радослав, унук Немањин, подигао је
1234. године пространу спољну припрату са две капеле. Ту нас дочекује поворка
Немањића, са ктитором, портрети првих српских архиепископа и најраније композиције са
актуелним историјским догађајима. Целокупни фреско-живопис Богородичине цркве и
Радослављеве припрате представља репрезентативну и свечану целину.
 Студеница, Богородичина црква, тимпанон западног портала, око 1190.
Све старе фреске у Богородичиној цркви датирају из 1208/9. године, иако је стари
живопис сликан на три различите позадине: златној, жутој и плавој - што је највише
збуњивало истраживаче. Монументална слика Христовог распећа заузима средишњи део
западног зида. На тамно плавој позадини, топлоокерне фигуре Христа и других учесника
религиозне драме, са наглашеним људским димензијама страдања и бола, остварују
хармонију највећих дела европске уметности XIII века. Студенички сликар је био један од
најбољих сликара свога времена. Он је познавао старо византијско сликарство - расуо је
златне звезде по плавој позадини на Распећу, као што су то радили стари цариградски
уметници X века, и они још старији, из VI века. У лику Христа нагласио је његову
природу и победу над смрћу, а у лику мајке бол је побеђен поштовањем према Богу.
Распеће Христово постављено је на западни зид цркве. Ради истицања Христове жртве на
крсту и њеног образложења у делу спасења, сликар је основни јеванђеоски текст допунио
низом детаља преузетих из литургијских и поетских извора, па је остварио једну сложену
иконографску целину, богату значењима наративне и симболичке природе. Осим Христа
на крсту, Богородице, апостола Јована, војника и жена Јерусалимских, у сцену су уведени
анђели у плачу, пророци са развијеним свицима, персонификације Старе и Нове цркве и
звезде. У Студеници је веома наглашен тај моменат истицања воде и крви из Христове
ране, а крв пада и на Адамову лобању у дну крста, као знак спирања прародитељског
греха. На студеничкој фресци још један детаљ упућује да је овде тема смрти Христове
била проширена алузијом на његово васкрсење - звезде око Христа сликају се у
представљањима Христовог тријумфа над смрћу.
 Студеница, Богородичина црква, Св. Јован Претеча, око 1209 - приказ измученог
Јована, искушеника
Жича, црква Вазнесења, 1208: манастир из прве половине XIII века, налази се у близини
Краљева. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Првовенчани од

61
1206. до 1221. године, а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат, Свети
Сава. После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште
аутокефалне српске архиепископије. Манастир је почетком XIV века обновио краљ
Милутин. Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу
Христовом и када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав XIII век, тиме је у
историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место.
Милешева, око 1235: налази се код Пријепоља. Подигао га је краљ Стефан Владислав у
првој половини XIII века као своју задужбину, а у њој је и сахрањен. У припрати, коју је
краљ Владислав доградио 1235. године, положио је мошти Светог Саве. Манастир је
настао у време Латинског царства, када и настаје такозвани „пластични стил“ који се
одликује монументалношћу, избегава декоративност и нагиње формама класичне антике.
Овде је у 16. веку била Милешевска штампарија.
 Мироносице на христовом гробу, око 1235 - мотив Белог анђела који показује
празан Христов гроб.
 Краљ Владислав као ктитор са Богородицом и Христом, око 1235 - Владислав је
овде млад владар, доминација златне боје.
 Ктиторски портрет краља Владислава са моделом храма - приказан као млад владар
на тамно плавој позадини.
Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења XIII века, а од њих
најпознатији је Бели Анђео, која је у склопу фреске Мироносице на Христовом гробу.
Поред Белог анђела друга ремек-дела су Богородица из Благовести и Ктиторска
композиција са портретом краља Владислава. Ова дела такође представљају и највеће
домете сликарства тог доба у Европи. Историјски портрети: Иконографија Немањића, на
јужном зиду краљевић Владислав, а на североисточном ликови Немање, Светог Саве,
Стефана Првовенчаног, Радослава и Драгослава.
 Јудино издајство, око 1235 - тамне боје, доминација љубичасте и плаве, Јуда који
грли Исуса и моли за опроштај. У позадини апостоли.
 Св. мученик, око 1235 - Исус Христ у плавој одори са крстом у рукама.
Њена сликарска целина почива на две супротне сликарске концепције: дворске и монашке.
Краљ Владислав је, следећи студенички узор, позлаћену позадину проширио на цео наос.
Светле, свеже боје, снажне личности инспирисане касноантичком и хеленистичком
уметношћу и пречишћене композиције одлике су милешевског сликарства. Монументалне
фреске у старој припрати, настале око 1235, пример су изразито монашког стила. Плава
позадина религиозних представа, наглашеност унутрашњих вредности и тамније боје у
основи подвлаче утисак озбиљности и духовности. Два опречна стилска узора,
захваљујући пре свега великом знању и таленту сликара, нису створила анархичну
визуелну целину. Напротив, својим колоритом, који је убедљив и снажан и на златној и на
тамној позадини, настало је једно од најлепших и најубедљивијих сликарских целина
православног света.

62
Св. Апостоли (XIII век), Богородица Одигитрија и Св. Никола (XIV век) у Пећи: Црква
светих Апостола најстарији је храм Пећке патријаршије. Градњу је изгледа замислио и
започео још свети Сава при крају живота, јер се на једној фресци означава као ктитор, али
његову замисао остварио је Арсеније I. Има знакова да су Свети Апостоли подигнути на
старијем култном месту, али ти трагови нису довољно јасни. Како су уз ову цркву
дограђиване и друге, то се њен изглед мењао, тако да се првобитни изглед Светих
апостола не може поуздано реконструисати. Олтарски и поткуполни простор са
певницама свакако су најстарији делови Светих Апостола и они, изузев певница, нису
претрпели презиђивања. Пада у очи веома простран олтар: полукружној, широкој апсиди
придружују се бочна олтарска одељења - проскомидија и ђаконикон са мањим апсидама.
Монументална и релативно ниска купола над главним делом цркве - наосом - почива на
пандантифима - сферним троугловима. Они преносе тежину куполе на вертикалне зидове.
Западни део цркве светих Апостола није сачувао свој првобитни изглед. Он је јако
издужен, што не одговара пропорцијама поткуполног простора и олтара, па је био
продужаван. Са сигурношћу се може тврдити, узимајући у обзир сродне грађевине рашког
типа и отворе на зидовима, да су уз западни део Светих Апостола некад постојале
црквице. Свети Апостоли су грађени готово искључиво каменом, доста немарно, јер је
било предвиђено да се фасаде покрију малтером. Првобитно малтерисани спољашњи
зидови били су и живописани различитом орнаменталном декорацијом. Нема трага
скулпторалним украсима са портала или прозора, на које се често наилази на српским
црквама XIII века, што не значи да их није било.
Најстарије зидне слике из средине XIII века налазе се у олтарском и поткуполном
простору. У олтарској апсиди приказан је Деизис - монументални лик Христа на престолу,
коме се молитвом за људски род обраћају Богородица и Јован Претеча. Испод Деизиса
насликано је Поклоњење агнецу: чувени црквени оци приклањају се Агнецу, сада
уништеном. На северном и јужном зиду средишњег дела олтарског простора је Причешће
апостола. Сликање Деизиса у олтарској апсиди указује да су Светим Апостолима била
намењена улога храма у коме ће се сахрањивати највиши црквени достојанственици. У
куполи је велико Вазнесење Христово: у врху, у калоти је Христос, а у вертикалном
кружном зиду испод, налазе се Богородица, два анђела и дванаест апостола. Четири
јеванђелиста су насликана у пандантифима. На зидним површинама испод куполе истичу
се композиције: Силазак светог Духа, Христос упућује апостоле да шире његову науку и
Неверовање Томино и нешто ниже Тајна вечера и Лазарево васкрсење. У проскомидији
слабо очуване фреске биле су посвећене чудесним догађајима из живота пророка Данила и
цара Давида. Сликари из Светих Апостола су анонимни ствараоци. Њихове уметничке
вредности су неједнаке, па иако ова сликарска група негује исти сликарски израз,
резултати њихових напора су различити. Најзначајнија личност међу овим живописцима,
можда и њихов предводник, био је мајстор који је радио у куполи и једном делу
поткуполног простора. Он поседује право осећање за монументалност и епско казивање.
Његови ликови, појединачни и у композицијама, сликани су пажљиво, готово на начин
иконописаца. Он се свесно одрекао колористичке блиставости и ведрине и приклонио се
истицању тонских вредности. Наизглед мирне сцене испуњене су унутрашњом драмом,

63
која се постиже не само изражајним покретима учесника, већ и одмереним светло-тамним
контрастима.
 Богородица из Вазнесења, 1250 - карактеришу је тамне боје: љубичаста и плава, на
тамној позадини, раширених руку, благог израза лица.
Целокупно сликарство Св. Апостола разликује се од претходно насталих сликарских
целина. Аскетски, монашки дух, који избија својим јаким садржајем, а не обликом
најважнија је карактеристика овог сликарства.
Сопоћани, црква Св, Тројице, пре 1263: подигао краљ Стефан Урош I недалеко од извора
реке Рашке, западно од Новог Пазара. Својом величином и лепотом надмашује све
дотадашње српске цркве. Фреске манастира Сопоћани су право ремек-дело уметности,
што је много година касније Сопоћанима донело светску славу. Данас је један од
најзначајнијих српских културних споменика, који је увршћен на УНЕСКО-ву листу
светске баштине. Данас је тешко прецизирати када су Сопоћани подигнути.
Највероватнија је претпоставка да је манастир подигнут у другој половини владавине
краља Стефана Уроша I, највероватније око 1260. године. До оваквог закључка се дошло
заобилазним путем, с обзиром да је сасвим поуздан закључак да је живопис манастира
настао шездесетих година XIII века. Током периода османлијске власти, у XVII веку,
манастир је значајно страдао, а обновљен је у првим деценијама XX века.
Архитектура цркве припада класичним облицима рашке школе. Основа је
једнобродна грађевина, са полукружном апсидом ширине брода на источној страни. Уз
апсиду се налазе бочне просторије ђаконикона и проскомидије правоугаоног облика, које
су истовремено служиле и као засебни параклиси, који су посвећени Пресветој
Богородици и вероватно светом Сави. На средишњем делу се уздиже кружна купола са
осам прозора, подигнуто једним кубичним постољем које је повучено на кров.
Поткуполни кров је утврђен са две бочне правоугаоне певнице. Са западне стране се
налази велика припрата квадратног облика са две бочне капеле правоугаоног облика.
Специфичност сопоћанске архитектуре се огледа у висини средњег брода и једносливним
крововима бочних просторија без купола у истој висини. Основом и простором понавља
архитектуру манастира Жича, али је надмашује и величином и висином. Оваква
архитектура цркви даје базиликални изглед. Црква је изграђена на романички начин.
Овакав начин градње је карактеристичан за Приморје. Површине зидова првобитно су
омалтерисане и обојене окером. Цркву осветљавају велики двојни прозори, по три на
северној и јужној страни главног брода, и по један на западној фасади и апсиди. Они су
изведени од белог мермера, у чистим романичким облицима, без икакве пластичне
декорације. Ови исти строги облици поновљени су и на мермерним порталима који воде у
цркву и из припрате у наос. Скромну пластичну декорацију допуњује украс од венаца над
пиластрима у наосу и око портала између припрате и наоса. Велика отворена
спољна припрата са троспратним звоником напред је подигнута у време краља Душана.
Припрата има облик правоугаоника чије сводове носи дванаест стубаца, шест пиластра и
два слободна стуба, а сви су међусобно повезани луковима. Припрата има двосливни кров,
који је нешто нижи од крова главног брода цркве.

64
Краљ Стефан Урош I је одабрао неке од најбољих уметника, који су без сваке сумње
дошли из Цариграда ондашње културне престонице света. Није познато када су фреске
тачно насликане, али се претпоствља да су настале између 1272. и 1276. године. Нема
сумње да је на изради фресака био ангажован већи број уметника, од чега су два најбоља
сликара насликала површине у наосу и олтарском простору. До данас је остала тајна ко су
били ови велики сликари. Иако је манастир био откривен више од два века многе фреске
су сачуване, претпоставља се захваљујући квалитету креча. Најзначајније фреске
сопоћанске цркве се налазе у наосу и олтару. Велики празници, одабрани догађаји из
Христовог живота и две литургијске композиције прекривају, уз појединачне фигуре
светитеља, све површине централног дела храма. У олтарској апсиди је делимично
оштећено, Причешће апостола, са по шест апостола са обе стране часне трпезе
 Краљ Урош са синовима Драгутином и Милутином и краљицом Јеленом: Драгутин
и Милутин су деца (један је беба, други је дечак). Урош и Јелена су у краљевској
одори.
 Успење Богородице, око 1262: Најјачи утисак оставља ова композиција која
покрива читаву површину од 40m2 западног зида. Фреска приказује бол апостола,
архијереја, јерусалимских жена, анђела и Христа због смрти Богородице.
Монументалност фреске је изражена и ненаметљивим исказивањем туге. Наиме,
апостоли само лаком приклоњеношћу, једва приметно подигнутом обрвом или
набраним челом, без грча и лажног патоса испољавају свој бол. Због своје лепоте,
ова фреска је била предмет посебне пажње на многим светским изложбама.
 Св. Петар, око 1262 - лик Светог Петра је хуманизован за разлику од претходног
зидног сликарства
 Пастир из Рођења Христовог, 1262
Сопоћанско сликарство представља врхунац рашког монументалног стила. Својим
високим дометима и квалитетом уметност Сопоћана најављује епоху која следи.
Целокупни сопоћански живопис задивљује античком лепотом и једноставном уметничком
конструкцијом. Свечане и ведре сопоћанске фигуре зраче унутрашњом лепотом и
достојанственим изразом. Сопоћански мајстори, свакако међу најбољим у тадашњем
византијском свету, стварају сликарство које слави лепоту људске природе, исказану кроз
сјај боја и богатство облика. У осталим просторијама храма Св. Тројице радили су слабији
мајстори, отуда ово сликарство заостаје за оним у наосу. Најбоље су слике у припрати,
које илуструју старозаветне догађаје, Васељенски сабор, Страшни суд и историјске
портрете. Изузетна причљивост и драматичност композиција, са топлим колоритом чини
ово сликарство драгоценим и у уметничком и у историјском смислу.
Ариље, крај XIII века: смештено на узвишењу у средишту данашњег Ариља и задужбина
је краља Драгутина. Има основу једнобродне грађевине, јединствена по својим витким,
издуженим пропроцијама и фасадама рашчлањеним пиластрима и слепим аркадама.
Израда фрескописа је завршена 1296. године и израђен је традицијама монументалног
стила српског фрескосликарства XIII века, а у њему се истичу портрети самог Драгутина,
затим његове супруге Каталине и њихових синова, као и његовог брата, краља Милутина.

65
Црква има основу једнобродне грађевине, над којом се уздиже купола, са нартексом и
нешто касније дограђеним егзонартекс, тако по основи одговара црквама Рашког стила,
развијене основе. Олтарски део јој је троделан, певнице имају правоугаону основу, а
поједина архитектонска решења је чине јединственом међу црквама Рашког стила. Сама
купола има шест прозора, што је редак случај код српских цркава.
Према натпису очуваном у цркви, њен живопис је завршен 1296. године и надовезује се на
тзв. златни век српског сликарства, који свој врхунац достиже сликарством Сопоћана.
Данас је у делимично очуван, у нешто мањој мери у наосу. У првој зони фрескописа у
наосу приказани су, у стојећем положају, свеци из династије Немањића са
српским епископима и архиепископима, као својеврсна потврда јединства државе и цркве
у Немањићкој Србији. Изнад њих су приказане сцене из живота Пресвете
Богородице, Велики празници и Христова страдања. Ђаконикон је украшен призорима из
живота светог Николе, док су у апсиди представљене евхаристичке теме. Ктиторски
портрет краља Драгутина са моделом цркве, налази се у доњој зони нартекса. У истом
нивоу се налазе и портрети његовог брата, супруге и синова (1296), док су изнад њих
приказани васељенски сабори и теме из Старог завета. Иако на ликовном плану није
остварено сликарство високог квалитета, посебност ариљске цркве дају портрети и
историјске композиције. Достојанствени портрети ктитора, идеализованих лица, илуструју
краљевску моћ и достојанство. Сликари ариљских фресака сачували су традицију старог
стила и тако створили сликарство осредње уметничке вредности.
Морача: један од најмонументалнијих српских средњовековних споменика Црне Горе.
Подигнут је на десној обали Мораче. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан,
син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног
портала. Манастирски комплекс се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале
цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две
капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина грађена у стилу рашких цркава, са
полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику од цркава грађених у
приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата.
Главни портал је урађен у романичком стилу.
Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис.
Од првобитног сликарства из XIII века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се
монументалношћу и снагом израза издваја једанаест композиција из живота пророка
Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у XIII веку,
пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству. Остали део живописа страдао је у првој
половини XVI века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Данашњи
изглед манастира потиче из 1935. године када је учињена знатна рестаурација. Од
репрезентативног живописа морачког сликарства, на жалост, сачувана је делимично
сликарска декорација у ђаконикону. Циклус Св. Илије, најлепши је пример развојног пута
дворског монументалног стила. Светле, чисте боје и ванредни осећај за линију и
пластичност облика основне су одлике овог сликарства.

66
Додатна дела:
 Хиландар, мозаична Икона Богородице Одигитрије, крај XII века
 Хиландар, Икона Богородица са Христом, средина XIII века
 Јеванђеље кнеза Мирослава, Народни музеј, Београд, крај XII века
 Јеванђеље кнеза Вукана, Христ Емануил, Лењинградска библиотека, око 1200.

67
 Српско-византијски стил

У прелазним годинама између XIII и XIV века држава Немањића је била у великој
политичкој кризи. Сукоб између краља Уроша, Милутина и Драгутина претворио се у
унутрашњи рат. Тек након помирења браће и успостављања Милутина као владара Србија
нагло почиње да јача. Са њим започињу велики освајачки походи ка југу који су
резултирали проширењем српске државе и успостављањем Скопља као нове престонице.
 Краљ Милутин, Богородица Љевишка, 1309-1313 - приказан са брадом, али још
увек није превише стар владар
 Краљ Милутин, Грачаница, 1319-1321 - приказан као старац
У периоду од 1282. до 1371. трајала је српска превласт на Балкану, што је позитивно
утицало на економски развој и уметнички процват. Нова политичка и културна
оријентација ка истоку нагло је пореметила равнотежу између источних и западних
елемената у српској уметности. Продором у северну Македонију Срби се излажу снажном
утицају чисте Византијске уметности. Раније запуштени гарнизонски градови по доласку
Срба доживели су процват јер су се освајачи показали као неуморни градитељи те се старе
цркве обнављају, а нове интензивно подижу. Цариград је без обзира на ратне неуспехе
војске око 1300. године доживео културни процват познат као називом Ренесанса
Палеолога који се испољио у архитектури, каменој пластици, сликарству и уметничким
занатима. Срби су нову уметност примали директно из Цариграда, али и преко Солуна и
Македоније. Стога се период најинтересантнијег преображаја старе српске уметности
десио у прве две деценије XIV века. Милутин је подизао бројне цркве у Србији, али и
изван ње. Подигао је Богородицу Љевишку у Призрену, Грачаницу, Старо нагоричино,
Краљеву цркву у Студеници, маузолеј Св. Стефана у Бањској. У Хиландару је обновио
цркву, у Солуну три цркве, а у Цариграду манастир.
Српска архитектура у време краља Милутина била је инспирисана византијским узорима.
Најкарактеристичнији тип је црква уписаног крста, са кубетом које се диже изнад пресека
два полуобличаста свода испод којих се уместо пуних зидова стављају стубови. Крст се
тако обимним зидовима уоквирава у правоугаоник те је цела основа повезана у целину са
угаоним просторима између кракова крста. Разликују се три типа цркви са уписаним
крстом:
1. Развијени уписани крст са једном куполом
2. Развијени уписани крст са пет купола (Љевишка, Грачаница)
3. Сажети тип са куполом (Краљева црква у Студеници)

Сликарство Милутиновог доба остало је под доминантним утицајем ренесансе Палеолога.

О томе најбоље сведоче скромни остаци живописа у цркви у Хиландару, настали око 1303.
године. Мајстори Милутиновог доба по начину сликања раздвајају се у две групе:

1. Македонска варијанта изникла из солунских радионица

68
 2. Рашка варијанта изникла из симбиозе монументалног стила и нових тенденција.
Она је била најоригиналнија и најближа цариградским мајсторима.

Богородица Љевишка, 1307, Призрен: задужбина краља Милутина. Црква је подигнута у

периоду 1306—1307. године на остацима старијег катедралног храма из XIII века. Према
архитектонској структури, стара црква је била тробродна базилика. Имала је три апсиде на
истоку и припрату на западу, испред које се налазио трем. Преуређењем у XIV
веку главни брод је претворен у петокуполну целину, а бочни бродови су претворени
у амбулаторијум. Ово је идеја која је у византијској архитектури већ виђена у Цркви
Солунских апостола: основа је у виду уписаног крста са пет купола, а око њега је са три
стране широки брод. Уместо трема, саграђена је двоспратна спољна припрата са
звоником. Од старе цркве преузети су бочни зидови. Средишња купола лежи на четири
стуба, док су мале куполе постављене дијагонално. Црква је саграђена наизменичним
редовима цигле и кречњака. Спољни изглед је оживљен двоструким и троструким
прозорима и нишама.
Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије XIII века. То су прикази
Свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом хранитељем.
Преостале фреске у Богородици Љевишкој су из XIV века и дело су мајстора Михаила
Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307. и 1313. године. Међу њима су
циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и
српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин). У
Богородици Љевишкој живопис је подређен архитектури. У централном делу на широким
добро осветљеним површинама нижу се фреске великих формата и снажних боја. У
бочним бродовима и спољном нартексу фигуре су ситне, композиције мале, често
неправилних облика, прилагођене површинама рашчлањене архитектуре. Ове фреске нису
хомогене по стилу. Претпставља се да је њихов аутор Астрапа који је осликао и Жичу
1313-1316. Као један од ктитора Љевишке спомиње се Сава који је касније постао
архиепископ у Жичи те је Астрапа вероватно био близак српском клиру а можда и сликар
архиепископије. То показује да је традиционални стил близак монументалном сликарству
13. века одговарао конзервативној средини клира и архиепископа Саве III.

 Рођење Св. Николе

Остале фреске у црквама Милутиновог доба припадају новом стилу Палеолога. Основна
концепција била је подчињена новим тенденцијама али је сликарска обрада а посебно
колорит зависило је од Астрапине палете. На зидове су стављене огромне количине малих
сцена са малим фигурама, а уместо монументалних сцена нижу се циклуси објашњавани
дугим легендама те настају бескрајне траке илустрованог текста. Велике теме раније
схватане као сликарске целине, толико су разбијене у појединости да се могу пратити и
повезати само помоћу натписа.

Прва велика галерија нове, учене уметности појављује се у отвореној припрати у Жичи.
Из страхопоштовања према тексту и теолошкој садржини свега што је илустровано може
се осетити колико је нови класицизам Палеолога био само средство сликарства коме нису
биле допуштене веће слободе. Књишки тон целокупне тематике није никако могао да се
приближи монументалном схватању зидне слике. Као природан резултат новог форсирања

69
компликованих теолошких тема и дидактичких мотива повећао се утицај минијатуре на
зидно сликарство XIII века. У јужном делу отворене припрате сачуван је сликани натпис,
једини те врсте код нас, у коме је исписана привилегија дата главном архитекти и
сликарима Николи и Астрапи, што је типично за Запад. Ипак, да се нови наративни стил
тешко прилагођавао форми рашког храма показује обнова жичког живописа.

Око 1307. године за Милутина почињу да раде сликари Михајло и Евтихије, као
представници престоничког класицизма. По садржини и и уметничкој обради њихове
фреске спадају у најтипичнија дела ренесансе палеолога. Њихово сликарство било је
смишљено уређени организам прорачунат до последњег детаља. Напуштање
монументлних облика у византијској, па и српској уметности раног XIV века део је опште
појаве. Хуманизовањем културе, нарочито оне ликовне, хуманизован су пропорције
уметничког дела. Враћањем човеку и разуму губила се ранија тежња ка монументализму.
У сликарству је изглед свих особа постајао све сличнији обичном човеку. Основна тежња
слике још увек је теолошка садржина, а реализам форме требао је да послужи бољем
осликавању идеје.

Старо Нагоричино, 1313: Око 1318. Михајло и Евтихије су осликали цркву Св. Ђорђа у
Старом Нагоричину. Ту је репрезентативни стил Милутиновог дворског сликарства добио
пуни облик. Декоративни и свечани стил манифестује се кроз строго симетричан
распоред. Ово сликарство импонује својом исцрпношћу јер са невероватним стрпљењем и
завидном рутином мајстори илуструју и тумаче, исписујући сваком свецу титулу и име, а
свакој сцени текст који је објашњава. Сцене се развијају по ширини и имају истакнуту
ритмику покрета, те као да се сви догађаји збивају у ходу. Радње се стално дешавају у
уском простору испред зидова, кућа тј. архитектура на ефектан начин одређује
доминантну структуру фигуралне композиције. Палета постаје живља, а нове тенденције
ка декоративном и репрезентативном мењају почетне облике класицизма. Раскошна
архитектура и богата ношња дају призорима помало театрални изглед. Наративни стил у
Старом Нагоричину показује људе и догађаје као приче које садржином подучавају, а
изгледом забављају. Највиша достигнућа сликарства Милутинове епохе репрезентују
живописи цркава у Студеници и Грачаници.

Црква св. Јоакима и Ане, Студеница: Фреске у цркви Св. Јоакима и Ане издвајају се као
најблиставији споменик Милутиновог времена. Оне имају једноставну садржину, а тајна
њиховог квалитета лежи у примени старог правила класичне уметности: што познатији и
свакидашњији мотив оплеменити новом уметничком обрадом. Иконографија тема, начин
сликања и компоновања под директним су утицајем цариградске уметности XIV века.
Отмено, дискретно и интимно сликарство једино се могло остварити у минијатурном
простору капеле која у основи има димензије мало веће собе. Две велике композиције –
Рожење и Ваведење – спадају међу најлепша дела нове цариградске уметности.

 Рођење Богородице
 Краљева црква у Студеници, 1313/14.
 Рођење Христово, 1313/14.
 Богородица са Христом
 Силазак у Ад, 1313/14.

70
  Манастир Хиландар
 Истеривање из храма, Хиландар, 1320-1321.
 Ваведење, Хиландар, 1320-1321.

Грачаница, 1315: последња Милутинова задужбина и скоро је у потпуности сачувана.

Њене фреске представљају суму свих оних тенденција које су се развијале у водећим
сликарским радионицама Милутиновог доба. Овај живопис обилује обимном тематиком и
високим уметничким квалитетима. Изражена је идеја да горње сцене садржински
припадају небеским сферама, а доње земаљским. Светлост је најјача у горњим зонама, а
гаси се спуштајући се ка поду. Истовремено покрет најизраженији у приземном појасу
постепено се зауставља пењући се ка висинама. Кроз богату вертикално рашчлањену
унутрашњу архитектуру спроведена је хоризонтална подела и на тај начин постигнуто
снажно оптичко јединство сликане декорације.

 Персонификација мора из страшног суда

 Краљ Милутин као старац и млада краљица Симонида
 Жртвовање Аврамово, 1319-1321.
 Вечера у Емаусу, 1319-1321.
 Свети Илија
 Богородица

Огромне количине грачаничког живописа нису могли обрадити мајстори истих

способности. Слабији мајстори добијали су споредне, слабо осветљене и скоро невидљиве
површине. Све што је било откривено светлости и погледу добијали су мајстори високе
културе. Протомајстор Грачанице стоји на врхунцу Мулутинове уметности. Најновије и
најкомпликованије композиције прожете су смелошћу и богатом осећајношћу: хладни
класицизам се преобразио у темпераментније сликарство са извесним призвуком
романтике. Са фрескама Грачанице завршава се први период српског сликарства из XIV
века - период цветања сликарске делатности. Од 1321. до 1375. настаће многи
монументални споменици који неће моћи да се мере са стилом Милутиновог доба. Током
последњих година Милутинове владавине приметан је утицај цркве како на ликовну
уметност тако и на књижевност. Појављују се уз биографије владара и архиепископа, а уз
владарске ничу архиепископске задужбине. Осећа се тенденција да се створи посебан
стил архиепископије. Развој те изразито црквене уметности посебно је неговао
архиепископ Данило желећи да је раздвоји од раскошне репрезентативне владарске
уметности и створи скромнији стил који би одговарао потребама култа. То је период у
коме се појављују и прве племићке задужбине – Богородичина црква у Кучевишту
задужбина жупана Радослава. Стил ових фресака близак је делима монашког сликарства и
укаује на формирање националне школе.

Дечани, црква Вазнесења Господњег, 1327/35: У Дечанима – највећем очуваном

споменику српског средњевековног сликарства тријумфује енциклопедијски дух. Фреске
не представљају само суму иконографских тема већ и суму сликарских решења. Мајстори
не теже јединству стила, не верују у искључиву вредност одређеног сликарског става већ
варирају свој уметнички израз према захтевима теме и узора. Својом садржином дечанске
фреске су сума византијске православне иконографије, а њихов распоред представља

71
уметничко дело за себе. Разноврсност стила је запањујућа. У горњим зонама се осећају
трагови монументалног стила XIII века, а у приземљу наоса и припрате се назиру почеци
моравског сликарства. Зидне слике извели су приморски мајстори из Котора који су
радили у грчком маниру, али се ипак осећа утицај романско-приморског порекла. Тешка
мана дечанског сликарства наоса осећа се у непријатној празнини форме и геста и у
механичким и занатлијском баратању облицима. Посебном свету припадају мајстори
дечанске припрате, аутори календарског циклуса. Њихово сурово, темперментно и
драматично сликарство чврстих облика и снажне моделације, необичних покрета и
патетичних гестова, сушта је супротност углаженог еклектицизма у наосу. Бучна
распричаност ових слика има карактер минијатура. У Дечанима се препознају два стила:

1. однеговани, декоративни, врло одмерени стил мајстора који се угледају на

цариградске дворске фреске

2. драматични стил експресионистичког карактера који се ослања на византијску

минијатуру која тежи да се ослободи класицистичких канона и углађености.

Неуједначеност српског сликарства у доба цара Душана настала је због сложених

политичких прилика:

1. наглог ширења државе ка југу

2. наглог јачања феудалаца у унутрашњости земље и пораста племићких задужбина

 Осуда и усековање св. Ђорђа

 Оплакивање мртвог Авеља
 Лоза Немањића, 1347.

Скулптура је у време Милутинове и Душанове владавине била под утицајем развијеног

стила византијске уметности. Милутинове задужбине гражене су под утицајем Студенице
те показују сличне особености. Дечанска скулптура наставља традицију Рашке школе, али
и одлази корак даље ка новим стилским решењима.

 портал, 1327/35: врло наивно приказан лав

 Лесново, Цар Душан и царица Јелена: Душанова фигура много већа и
доминантнија

Смрћу Стефана Дечанског и доласком Душана на власт почиње нови период у српско-
византијским односима. Око 1330. заустављен је доминантан утицај Цариграда на пољу
уметности. Истовремено оживљавају утицаји из приморја. Током првих деценија након
Милутинове смрти водећа тенденција је било истицање облика и тема без финијих
квалитета и смисла за монументалност. Мајстори Стефана Дечанског и Душана стварају
парадни стил гомилајући теме и претерујући у форматима. Њихово главно дело – дечанске
фреске - импонују једино количином и величином и тиме се уклапају у токове источног и
западног сликарства. На њима се сликари труде да покажу своју исцрпну обавештеност у
питањима теолошког знања и сликарства.

72
  Лесново, Деспот Јован Оливер као ктитор
 Апостол, XIV век
 Четворојеванђеље, XIV век
 Четворојеванђеље писара Ромила, XIV век
 Трипеснец, XIV век
 Свети Пантелејмон, почетак XIV века
 Крштење Христово, око 1350.

Иконописачка делатност била је веома развијена у XIV веку, али је сачуван мали број
икона. Чувена је икона Св. Николе коју је Милутин поклонио цркви у Барију. Окована је у
сребро и раскошно опремљена. Најлепша је икона Богородичино ваведење која се чува у
Хиландару (почетак XIV века).

 Пећка патријаршија
 Успење Богородице, Пећка патријаршија, 1335.
 Пећ, Св. Димитрије, Девојке из рођења Богородице

73
 Моравска школа, XV век

Развој уметничког стила Моравске школе поклапа се са трагичним временима српске

средњевековне државе. Започиње с првим поразом српске војске на реци Марици 1371.
године и траје до последњих дана самосталности српске средњевековне државе и пада
Смедерева под Турке 1459. године. Након тога моравски стил наставио је да живи у
крајевима северно од Дунава, Влашкој и Молдавији. Ојачана моћ феудалаца, њихова
безобзирност и повођење за личним интересима, довели су после смрти цара Душана до
слабљења централне власти и распада српске државе. Први пораз на Марици довео је до
турског продирања на Балканско полуострво и покренуо миграцију уметника у слободне
крајеве на северу. Моравски стил био је најоригиналнији и најјасније дефинисан стил
старе српске уметности који је органски израстао из традиције македонских и српских
мајстора XIV века. Крушевац је био центар нове моравске уметности из ког се тај стил
ширио на север упорео са ширењем граница државе деспота Стефана Лазаревића.
Косовска битка није прекинула развој ове уметности већ ју је само успорила. Вазалски
однос према Турској и Угарској, у којој депот Стефан добија велике поседе уз интензивну
експлатацију рудног богатства стварају основу за јачи развој градитељсзва и уметности. У
Србији са престоницом у Београду уточиште је пронашла властела чије земље су заузели
Турци – књижевници, сликари, неимари који су у деспоту Стефану пронашли мецену.
Упоредо са моравским архитектонским стилом развија се и моравски стил у књижевности.
Ствара се велики преписивачки центар у Ресави и особен ресавски стил у књижевности.

Основни облик грађевине је тролист или триконхос – облик сажетог или развијеног
уписаног крста код ког су на северни и јужни крак крста додате апсиде – конхе које са
олтарском апсидом образују основу у облику триконхоса. Основу триконхоса имале су
углавном владарске заужбине: Раваница, Манасија и Љубостиња. Сажети тип триконхоса
имале су придворне цркве владара или задужбине великаша: Лазарица и Каленић.
Претпоставља се да се овај тип грађевине јавио под утицајем Атоса. Кубе је постављено
на вишље коцкасто постоље које са спољне стране има декоративне елементе. Циљ је био
добијање степенасто моделована силуета са кубетом које доминира. Кубета су углавном
била осмострана са изузетком Раванице која је десетострана и Манасије која је
дванаестостраним кубетом. Особеност моравских цркава је и кула изнад припрате које су
углавном зидане истовремено с црквом. Изузетак је само Раваница. Нови елеменат
оравских грађевина биле су конхе – проширења унутрашњег простора цркве која су
служила као певнице. Фасаде су грађене неизменичном употребом камена и опеке и
богато су украшене керамопластичким украсом. Као посебне целине се истичу олтарска и
бочне апсиде, западна фасада и портал. Фасаде су најчешже подељене хоризонтално са
два кордонска венца. У нижим деловима се налазе прозори, а у горњим розете са пратећим
архиволтама. На појединим грађевинама моравске школе живописност фасаде је
остваривана и осликавањем појединих површина. Мотиви сликане декорације су шаховска
поља, преплети двочланих трака… Сликањем је подржаван начин градње каменом и
опеком. Сликане фасаде имале су: Раваница, Лазарица, Љубостиња и Каленић. Као
издвојен пример се истиче Ресава која је зидана од комада камених тесаника са танким
слојем малтера. Од украса на фасади изражени су плитки пиластри на зидовима,
74
прислоњене колонете и фриз аркадица на конзолама у поткровљу. Раваница је задужбина
кнеза Лазара у којој су смештене његове мошти касније пренете у Врдник. Љубостиња је
задужбина његове супруге Милице, подигнута на месту где је први пут срела Лазара.
Каленић је задужбина протовестијара Богдана, његове жене и брата Петра. Манасија је
задужбина Стефана Лазаревића.

Лазарица, црква Св. Стефана, 1337, Крушевац: подигао ју је, највероватније

између 1377/1378. и 1380. године, кнез Лазар, као придворну цркву (раније су постојала
мишљења да је реч о манастирској цркви) своје новосаграђене престонице, Крушевачког
Града. Има основу триконхоса, а њена спољашњост је урађена на византијски начин,
наизменичним ређањем реда тесаника и три реда црвенеопеке. Црква, заједно
са Раваницом, представља својеврстан почетак Моравског стила и припада грађевинама
сажетог типа. Црква Лазарица има основу триконхоса сажетог типа са
три травеја и кубетом над средњим. На западној страни се налази нартекс који је
првобитно имао три улаза, али су бочни касније зазидани. Над њим се уздиже звоник
са катихуменом, који је на спрату имао капелицу. Спољашњост цркве
карактерише византијски начин зидања смењивањем реда жутог тесаника са три
реда црвене опеке, а урађене су и широке спојнице малтера, које избијају из равни коју
ствара зид. Бочне стране цркве су, као и све три апсиде триконхоса, подељене у
вертикалне делове, који се завршавају архиволтама, док је хоризонтална подела у три дела
изведена помоћу два кордонска венца. У највишем делу су смештене, међусобно
различите, камене розете на црвено-жутој шаховској подлози, док су у зони испод њих,
смештени прозори, око којих се налази украсна камена пластика у облику преплета.
Розете, као и неки камени преплети, спадају међу најбоље у Моравском стилу и
представљају најефектније декоративне елементе који, уклопљени у добро замишљене и
пропорционисане архитектонске облике, чине изузетно складну целину. Према
досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XVIII века.
Тада је зограф Андра Андрејевић са својим људима осликао цркву, између 1737. и 1740.
године, али су до данас опстали само фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас потиче
из 1844. године и данас је сачуван у потпуности. Његов аутор је највероватније био
сликар Живко Павловић (деда Милене Павловић-Барили).

Раваница, црква Вазнесења Христовог, 1387: Први споменик моравске школе је

Раваница, посвећена Вазнесењу, која је касније постала прототип свих храмова моравске
школе. У њеној унутршњости доминирају три велике теме: Празници, чуда и муке. Истиче
се композиција Улазак у Јерусалим у конхи певнице због савршене прилагођености
простору. Привидна илустрација догађаја подигнут је на ниво искусне сликовитости.
Учесници догађаја међусобно су усклађених покрета и ставова те се стиче утисак као да
причају о лепоти догађаја пре него о његовој важности. Фреске не делују монументално
јер су фигуре подређене простору, архитектури и пејзажу те губе вредност индивидуа.
Класични ствови, пропорције и драперије утапају се у нову симфонију лирско-
сентименталног карактера. Декоративност новог стила не показује се у претрпаном
орнаменту, јер је орнаментика искључена из композиције. Декоративност раваничких
композиција је резултат ефектне свечане, празничне дотераности која се испољава у
самим облицима, пропорцијама, ставовима, а посебно у колориту. Живља декоративност
долази до изражаја у најнижем слоју у представама ратника приказаним у шареним

75
тканинама, раскошним оклопима. Њих је сликао мајстор Константин који се потписао на
рубу плашта једног од ратника. Већу сликарству Раванице појављује се нови тип човека:
леп, витак човек светле коже и племенитих црта лица. Такав изглед срачунат је до
последње појединости и ефектно доведен до савршенства. Канон мера из светогорског
сликарског приручника до појединсти се слаже са ликовима моравских светитеља, али не
и са димензијама тела јер моравски мајстори сликају витке високе горштаке. Још не
расцветана декоративна елeганција моравског стила импонује својом уздржљивошћу.
Вешто пробрана садржина није ни претерано сложена ни преоптерећена симболима. То
сликарство једноставно фасцинира лепотом. Уместо циклуса Христових мука истиче се
циклус чуда, уместо Христа жртве истиче се Христос чудотворац и учитељ. Одмах по
завршетку, а нарочито након преношења Лазаревих моштију раваничко сликарство
извршило је снажан утицај на све потоње споменике. Ту је извршен одабир тема и циклуса
који ће се понављати у свим црквама моравског стила.

Сисојевац: манастир који се налази у близини Раванице указује на жељу сликара да

копира достигнућа раваничког сликарства: иконографија и стил су исти, али је квалитет
знатно слабији.

Љубостиња, црква Успења Богородице, 1380-1390 - фреска Лазара и Милице, Сабора:

Љубостиња је осликана по жељи књегиње Милице 1402-1405. Мајстор је био Макарије.
Сликарство је делимично очувано – од великих празника само Благовести. Главне одлике
сликарства јеремонаха Макарија су експресивност фигура, јак контраст између светлог и
тамног и илустрације архитектонских детаља у позадини.

Каленић, црква Ваведења Богородице, 1410 - фреска младог Стефана Лазаревића (дечак),
ктиторски портрет Богдана, Петра и Милице, Причест вином, Јован Златоусти,
Благовести, Свадба у Кани, Свети ратници - под пуном витешком опремом, Поклоњење
мудраца: Каленић се издваја као главни представник високог стила моравске школе. У
њему је спроведена педантна систематичност у избору и распореду живописа. Пажљиво је
простудиран однос фреске и зида, а пропорција фигура и сцена су савршено прилагођене
димензијама унутрашње архитектуре. Каленић се издваја посебним стилом сликарства
који се везује за мозаике Кахри џамије. У стилу каленичких мајстора јавља се свежа
сликовитост, а нов смисао за тоталност израза тријумфује. Типови младића, ратника,
стараца, жена постају све уједначенији јер се на лицима тежи интензивном изразу
унутрашњих осећања. Две значајне новине Каленичког живописа су:

1. Лаки светли колорит – усамљен међу споменицима раног XV века

2. Пригушена пластичност људског лика

Лирика и извесна одвојеност од просечног реализма дају фрескама дискретну егзотику

бајке која се дешава негде на Далеком истоку.

Ресава – Манасија, црква Св. Тројице, 1418 - најпознатији портрет Стефана Лазаревића,
Парабола о блудном сину, Непознати мученик: Ресава је највећа грађевина моравске
архитектуре која на зидовима има најбогатију галерију српског зидног сликарства раног

76
XV века. По величини надмашују је једино Дечани. И сам назив Манасија указује на
јединство цркве и тврђаве, и у духу је западњачког називања утврђења. Иако сликане
читаву деценију, између 1410. и 1418. фреске представљају хомогену стилску целину.
Стефан Лазаревић је сликаре довео из Солуна, али са обавезом да се придржавају
традиционалних решења. Шира и виша од осталих цркава Моравске школе, црква је и по
репертоару имала проширену тематику. Циклуси су се спуштали следећим редом: у своду
– празници, затим муке па параболе. Циклусе композиција од најнижих стојећих фигура
одвајао је фриз медаљона са попрсјима. Најбоље су очуване монументалне фигуре
пророка у тамбуру главног кубета, које репрезентују сву првобитну лепоту ресавских
фресака. У Ресави се налази и најлепши портрет Стефана Лазаревића. Приказан је у
црвеној златокатној одећи како стоји на извезеном и златом украшеном јастуку и приноси
реалистички насликан храм св. Тројице. То је чин божанске инвеституре јер му Христос
на главу ставља круну, а анђели му у руке стављају мач и копље. Међу најлепша дела
византијског сликарства раног XV века спадају велике фигуре ратника који постају
витезови. Најнеобичније за византијско сликарство, а најдрагоценије за историју
уметности је покушај ресавских сликара да своје религиозне фреске настане фигурама
које личе на савремене људе. Реална слика оновременог друштва означена је и
преношењем изгледа намештаја отмених кућа и јелима изнесеним на столове. Чак се
појављују и савременици као тумачи јеванђеоских текстова. Тиме се мења њен
филозофски смисао, а религиозна мисао добија нову природу – порука је конкретнија, а
упозоравајућа. Актуализовање Христових поука и њихово саображавање обичајима и
људима савременог друштва је на свој начин ренесансно и има дубок хуманистички
значај. Та ресавска ренесанса је различита од оне западноевропске јер су лица светитеља
остала у оквирима византијских типова а сликана архитектура доноси нестварне пределе
из сликареве маште. Као опомена богатима, поука свима, а помоћ цркви, Ресавски жанр
слика је јединствено остварење византијског стила. Ресава је антологијско дело
византијског сликарства јер је дошло до промене читавих сцена и до потпуне промене у
тумачењу богословске мисли. Ресава је то и по високим сликарским вредностима.
Занимљиво је да се паралеле лакше могу наћи у књижевности тог доба тј. у биографији
деспота Стефана коју је писао Константин Филизоф.

Нови, елитни високи стил моравске школе израстао је на земљишту неоптерећеном

уметничком традицијом. Појавио се одједном. Зрео и дефинисан као први самостални
стил српске средњовековне уметности, изазван и створен унутрашњим импулсима домаће
средине. Егзотични стил српског поморавља из последње четвртине XIV века расцветао се
у првој половини XV века под необичним условима грозничаве активности. Иако се
сликарство ослањало на уметност из прве половине XIV века, полако је напуштало ту
врсту класицизма. Нове стилизације облика, фине пропорције, цизелирани детаљи,
инсистирање на декоративном везивало се за византијски X век тј. за пропорције
скулптуре у слоновој кости и за чипкасту ситну орнаментику. Нагло богаћење српских
феудалаца омогућило им је подизање раскошних задужбина. Та раслојеност српског
друштва у првој половини XV века имала је снажан утицај на уметност и његову
разноврсност.

Моравско сликарство разликује три стила:

77
 1. велику владарску, дворску уметност коју репрезентују Раваница, Љубостиња и
Ресава

2. Дворска уметност вишег племства из деспотовог окружења - Каленић

3. Задужбине нижег племства које не импонују вишим квалитетима и хомогеношћу

израза. Управо та најслабија уметност је у каснијим годинама показалa највећу
виталност.

Минијатуре – Захваљујући напорима деспота Стефана Лазаревића и његове учене

околине формирала се позната књижевна школа у Ресави. У скрипторијима, који су
развили живу преписивачку делатност, неговано је посебно фино минијатурно сликарство
и раскошна иницијална орнаментика. Међу најлепша дела моравског стила спадају
минијатуре мајстора Радослава у српском лењинградском четворојеванђељу. На великим
минијатурама јеванђелиста појављују се исти суптилни цртеж, раскошни колорит са
нијансама плавог и богатом применом злата као и на фрескама у Ресави. Први пут се
појављују минијатуре лаичке садржине као илустрације средњoвековних витешких романа
Александриде и Тројанског рата. У ризницама великих српских манастира сачувало се с
краја XIV и почетка XV века доста раскошног црквеног веза. Најлепши примери настали
су у радионици монахиње Јефимије.

78