HARDVER / SOFTVER

DIJAGNOSTIKA KVAROVA HARDVERA

VIRUSI

INSTALACIJA NOVIH FONTOVA

SMANJIVANJE SLIKA

KAKO NAPRAVITI WINDOWS XP SP2 CD

DEFRAGMENTACIJA HARD DISKA

OVERCLOAKING

KAKO NAPRAVITI SYSTEM RESTORE - XP

FLASH BIOSA NA MATIČNOJ PLOČI

PREBACIVANJE VIDEO ZAPISA SA VHS KASETE NA DVD

DIJAGNOSTIKA KVAROVA HARDVERA

 Bez obzira koliko je računar dobro sastavljen ili njegov softver
dobro napisan, pre ili kasnije nešto će poći po zlu. I većina početnika u PC
svetu se vrlo neprijatno iznenadi kada se susretne sa serijom poruka o
grešci tipa "Illegal Operation" ili u gorem slučaju, sa porukom "Fatal
Exception errors" (popularno nazvanom i "Plavi ekran smrti"). Ovakvih
poruka ne bi trebalo da bude na novom računaru, međutim delimično
zbog nesavršenosti operativnog sistema, nestabilnog rada nekih aplikativih
softvera , neredovnog update ili zbog napada virusa raznih vrsta, dolazi do
pojave kvarova i problema u radu.
Prvo treba odrediti šta je prouzrokovalo kvar, a to je i najveći
problem za većinu korisnika, tj. kako na najbolji način dijagnosticirati
prirodu problema. Na samom početku potrebno je tačno odrediti da li je u
pitanju problem izazvan hardverom ili softverom. Zatim tačno odrediti i
"krivca". U dijagnozi se treba voditi sledećim početnim koracima:
- Da li je problem nastao odjednom, odnosno da li postoji
određeni period vremena od nabavke kada nije bilo nikakvih problema?
Ukoliko je nastao odjednom (nakon određenog vremena), kakve promene
su napravljene na računaru?
- Da li je instaliran ili reinstaliran neki deo hardvera ili softvera,
koji bi mogao da izazove problem?
- Da li je bilo poremećaja u električnoj mreži? Sistem je podložan
uticaju eventualnih električnih udara iz mreže, koji mogu da izazovu
oštećenje jedne ili više komponenti. Električni "šok" može da dođe i sa
"sporednog ulaza", odnosno kroz telefonsku liniju i preko modema, u
slučaju vremenske oluje i udara groma u telekomunikacione linije.
- Da li je možda nešto menjano na električnoj instalaciji i da li se
na istom električnom vodu nalazi neki veliki električni potrošač?
Nestabilnost napona nastaje pri puštanju u rad velikih električnih
potrošača, što kod računara koji se nalazi na istom vodu može redukovati
unutrašnji napon i na taj način oštetiti podatke.
- Da li je otvarano kućište računara, i da li je pri tom dodirivana
unutrašnjost, bez prethodnog oslobađanja statičkog elektriciteta (preko
uzemljenja)?

Najbolji način da se reši neki problem jeste da se spreći da uopšte

dođe do problema. Deo ovog rada o održavanju hardvera opisuje postupke
koje bi trebali redovno primenjivati kako bi računar bio u dobrom stanju.
Dijagnostički softver može biti od vitalne važnosti svaki put kad
računar ne funkcioniše pravilno, kada se nadograđuje deo sistema, a
posebno kad sastavljamo potpuno nov sistem. Ovde je dat pregled tipova
raspoloživih dijagnostičkih programa, te posebno onih (utilities) koji
dolaze sa uobićajenim operativnim sistemom i hardverom.
Dijagnostički programi pojavljuju se u više oblika, zavisno od
komponente koja se testira i koji otkrivaju softverske i hardverske teškoće
i pokušavaju da reše sistemske probleme, da poboljšaju performanse i da
preventivno održavaju sistem. Dijagnostici i testiranju podležu sve
komponente računarskog sistema.

Programi za dijagnostiku

Kada dođe do kvarova na računaru, veliki značaj može imati softver

za ispitivanje ispravnosti koji se isporučuje uz računar ili se nabavlja od
proizvođača. Taj softver može biti važan i kada se započne nadgradnja
neke komponente u sistemu, odnosno dodavanje novog uređaja. Postoji tri
nivoa softvera za ispitivanje ispravnosti: POST, sistemski i napredni.

POST – Power On Self Test postupak se obavlja uvek kada se uključi

računar. To je u stvari niz testova koji proveravaju primarne komponente
sistema, na primer CPU, ROM, kola za podršku matične ploče, memoriju i
važne dopunske uređaje kao što su priključci za proširenje. Ti testovi su
kratki i projektovani su da uoče teže hardverske (a ne povremene) greške.
POST postupak obezbeđuje poruku o grešci, ili upozorenje uvek kada
naiđe na neispravnu komponentu.
Ovo ispitivanje koju sprovodi sistemski POST nije baš potpuno, ali
ono predstavlja prvu liniju odbrane, posebno kada se uoče ozbiljni
problemi na matičnoj ploči. Ukoliko POST uoči problem koji je dovoljno
ozbiljan da ometa rad sistema, on zaustavlja postupak za podizanje
sistema i saopštava poruku o grešci koja obično označava uzrok tog
problema.
Ispitivanja u POST-u obično imaju tri vrste izlaznih poruka: zvučne
kodove, poruke na ekranu i heksadecimalni numerički kôd koji se šalje na
adresu određenog U/I priključka.

Sistemski programi se nalaze u sastavu operativnog sistema koji se

koristi na računaru. To su uglavnom osnovni programi za održavanje
hardvera i softvera. U Microsoft Windows XP OS to su aplikacije u skupu
pod nazivom Computer Management. On sadrži tri glavne grupe
programa: System Tools, Storage i Services and Applications.
Svaka od ovih grupa programa ima više svojih skupova programa. Za
System Tools to su: Event Viewer, Shared Folders, Local Users and
Groups, Performance Logs and Alerts, DeviceManager. Za Storage to su:
Removable Storage, Disk Defragmenter i Disk Management. U grupi
Services and Applications skupovi su: Services, WMI Control i Indexing
Service

Napredni prograni. Razni proizvođači računarskog softvera nude

različite programe za naprednije korisnike koji su tehnički obrazovaniji i
imaju određena teorijska ali i praktična znanja. Ti programi nude nešto
šire mogućnosti hardversko-softverskog administriranja, koje prevazilazi
osnovne potrebe prosečnih korisnika.
Program PCMark firme Futuremark Corporation, obavlja testiranje
sistema, procesora, memorije, grafike, hard-diska i operativnog sistema i
njihovu uzajamnu operativnost. Ovaj program je jedan od referentnih u
ovoj oblasti. Program ima tri glavna modula: Testovi, Sistem i Rezultati. U
prvom modulu rade se testiranja sistema, procesora, memorije, grafike,
hard-diskova i izabrana i podešena testiranja. Modul Sistem daje
informacije o celom sistemu, a u modulu Rezultati mogu se podesiti izlazi
za dobijene rezultate testiranja.
Benčmark program Sisoft Sandra poznate softverske firme
SiSoftware omogućava kompletno testiranje računara i softvera na njemu.
Sadrži šest grupa modula (programa). Wizard modul sa sedam
podmodula: Add New Modul, Web Update Wizard, Environment Monitor
Wizard, Performance Tune-up Wizard, Combined Performance Index
Wizard, Create a Report Wizard i Burn-in Wizard. Informacioni modul sa
trideset jednim podmodulom koji pružaju informacije o bukvalno svakom
uređaju u računaru. Benčmark modul sa deset podmodula koji testiraju
procesorske aritmetičke i multimedijalne mogućnosti, RAM i keš
memoriju, memorijsku propusnu moć, fajl sistem, hard-diskove i fleš-
memorije, optičke uređaje, mrežnu i internet konekciju. Test modul sa pet
podmodula za testiranje hardverskih IRQ, DMA i I/O podešavanja,
memorijskih resursa i plag&play enumeratora. Listing modul sa dvanaest
podmodula za razne sistemske informacije i specijalni modul sa dva
podmodula – General i Coments.
Program Everest firme Lavalys, koji ima slične mogućnosti kao i
prethodna dva. Everest ima devet modula.
Računar ima pet podmodula: Summary, DMI, Overclock, Power
Management i Sensor. Svi oni prikazuju informacije o uređajima i stanju
sistema iz svog domena.
Motherboard ima sedam podmodula: CPU, Cpuid, Motherboard,
Memory, SPD, Chipset i BIOS, koji daju adekvatne informacije o stanju
uređaja.
Display ima sedam podmodula koji daju informacije o video
adapteru, o PCI i AGP priključcima, o grafičkom procesoru, o monitoru i
multi-monitoru, desktop svojstvima, efektima i problemima i o grafičkom
aplikacionom interfejsu (DirektX ili OpenGL).
Multimedia ima dva podmodula (Windows i PCI/PnP Audio), koji
osim informacija o uređajima pružaju i mogućnost aktivnog upravljanja
njihovim drajverima.
Storage ima sedam informativnih podmodula (Windows Storage,
Logical, Physical i Optical Drives, ASPI, ATA i SMART), koji pružaju
samo informacije o uređajima, bez mogućnosti aktivnog delovanja na
njih.
Network ima dva informativna podmodula – Windows i PCI/PnP
Network.
DirektX modul ima četiri aktivna podmodula – DirectX Video, Sound,
Music i Input. Ovde su pored informacija omogućene i aktivne kontrole
video, audio, muzičkih i ulaznih drajvera za odgovarajući aplikacioni
interfejs.
Devices modul ima šest podmodula – Windows, Physical i PCI Devices,
Device Resources (Resursi uređaja), Input (Ulazni uređaji) i Printers. Ovi
podmoduli pružaju informacije o uređajima u PC-ju.
Benčmark modul omogućava testiranje rada procesora i memorijskog
(memorijskih) modula i to brzinu čitanja podataka iz memorije, brzinu
pisanja podataka u memoriju i vreme kašnjenja (latencije), a sve to uz
uporedni prikaz sa referentnim vrednostima iz svoje baze.

BenchMarX je mali ali izuzetno kvalitetan i koristan program za

dijagnostiku, testiranje i administriranje sistemom. Ima tri osnovna
modula: System Info, Benchmarks i Tools.

AMIDiag ima veći broj karakteristika i poboljšanja koja se ne mogu

naći u jednostavnijim ROM verzijama. AMIDiag je potpun program za
ispitivanje ispravnosti opšte namene, projektovan za korišćenje na svakom
PC-ju, a ne samo na onima koji koriste AMI ROM BIOS. AMIDiag
podržava praktično sav hardver koji se danas može naći na PC-jima,
uključujući tu i najnovije procesore, sisteme sa više procesora (do 16),
memorijske nizove veličine do 4 GB, Intelov Universal Serial Bus
kontroler, SCSI uređaje, PCI, poboljšano upravljanje napajanjem i Plug
and Play. AMIDiag obezbeđuje i obiman skup postupaka za ispitivanje
multimedija, koji mogu da uoče probleme kod CD-ROM uređaja, zvučnih
adaptera i video prikaza, kao i testove za modem i mrežu.

Checkit Pro obezbeđuje mogućnosti za testiranje ispravnosti većine

komponenti u sistemu i daje detaljne informacije o sistemskom hardveru,
kao što su ukupna instalirana memorija, vrsta i veličina diska, trenutno
zauzeće memorije (uključujući korišćenje gornje memorije), dostupnost i
korišćenje IRQ, brzina modema ili faks modema i još mnogo raznih stavki
koje su značajne pri otkrivanju i otklanjanju grešaka kod PC-ja.

Micro-Scope firme Micro 2000 predstavlja kompletan program opšte

namene za ispitivanje ispravnosti PC sistema. On ima karakteristiku za
proveru hardverskog prekida i adrese U/I priključka, koja je daleko
preciznija od odgovarajućih karakteristika u većini drugih programa za
ispitivanje ispravnosti. Omogućava precizno određivanje prekida ili U/I
adrese priključka koje koristi određeni adapter ili hardverski uređaj u
nekom sistemu. Micro-Scope obuhvata alate za popravku diska, kao što je
editor sektora koji može da uredi i popravi osnovni sektor i sektor
volumena za podizanje sistema na disku. Micro-Scope ima sopstveni
operativni sistem, koji zaobilazi DOS, a njegova ispitivanja u slučaju
potrebe mogu da zaobiđu ROM BIOS. Na ovaj način se odstranjuje
maskiranje koje nastaje kada ti elementi rade između sistemskog hardvera
i programa za ispitivanje ispravnosti. Iz istog razloga ovaj program je
upotrebljiv i na PC-jima koji rade pod drugim operativnim sistemima, kao
što su UNIX ili Novell NetWare. Micro-Scope se može instalirati na disk i
koristiti pod običnim DOS-om.
Kao i ostali dijagnostički paketi, Micro-Scope se redovno ažurira da bi se
prilagodio razvoju novog hardvera.

Norton Diagnostics (NDIAGS), Speedisk, Disk Doctor i Calibrate

isporučuje se sa Nortonovim uslužnim programima i oni predstavljaju
osnovu kolekcije uslužnih programa za čuvanje podataka, otkrivanje i
otklanjanje grešaka i ispitivanje i popravku sistemskih podataka.
NDIAGS u potpunosti ispituje glavne sistemske komponente, a omogućava
i proveru sitnih detalja kao što su LED diode na tastaturi za NumLock,
CapsLock i ScrollLock. NDIAGS takođe obezbeđuje ekransku mrežu koja
se može koristiti za centriranje slike na monitoru i ispitivanje različitih
izobličenja, karakterističnih za neispravne monitore.

Postupak dijagnoze i testiranja

Pre samog testiranja, potrebno je proveriti ispravnost kulera (na

napajanju, procesoru,u kučištu...).
Za ispravan rad potrebno je da svi kuleri budu ispravni.
Takođe, lim od napajanja bi trebao da bude relativno hladan, znači
malo ispod telesne temperature, a kuler na procesoru u granicama 40 - 60
0C (zavisno od vrste procesor). Potrebno je zatvoriti kučište, jer su takvi
testovi pouzdaniji, zatim proveriti i napone u BIOS-u, odstupanja moraju
biti <10% od podrazumevanih vrednosti.

Memorija

Neispravna memorija može da ima najrazličitije simptome: može da

izazove "Fatal Exception errors" (popularno nazvanom i "Plavi ekran
smrti"), može da restartuje računar, može da pravi greške pri kopiranju
podataka i sl.
Memorija se testira nezavisno od operativnog sistema, znači da na
ovaj test neće uticati to da li je operativni sistem pravilno instaliran i da li
su dobri drajveri za sve komponente.
Memoriju možemo testirati npr. programom GoldMemory sa
lokacije GoldMemory
Postupak testitranja:
Raspakovati program u neki direktorijum, instalirati ga na 3,5”
floppy disketu ili na CD obzirom da se noviji računari isporučuju
uglavnom bez floppy diska. Restartovati operativni sistem i podesiti u
BIOS-u FirstBootDevice da bude Floppy odnosno CD. Učitaće se program
koji će testirati memoriju 30-60 minuta, zavisno od veličine memorije.
Program će ispisivati procente testirane memorije i da li je memorija
ispravna (passed) ili neispravna (failed).

Procesor

Simptomi neispravnosti procesora su totalni otkaz rada i česta

blokiranja, restartovanje, nemogućnost pokretanja pojedinih programa
(naročito igara) ili rad sporije nego što bi trebalo.
Za testiranje možemo koristiti program HotCPU , a testiranje traje
do 6 sati. Za vreme testa ne može ništa da se radi.
Procesor se smatra ispravnim ako od milijardu najkomplikovanijih
matematičkih proračuna ne napravi ni jednu grešku. Kod ovog testiranja
treba biti oprezan i ne bi trebalo testirati procesore koji nemaju garanciju,
jer ako je procesor (polu)neispravan, posle ovog testiranja postaje
neupotrebljiv.

Grafička kartica
 Ako je test procesora prošao, može se preći na testiranje grafičke
karte. Vrlo je važno da se prvo testira procesor, pa tek onda grafička
karta, jer će program 3DMark kojim ćemo testirati grafičku kartu praviti
iste greške bez obzira koja od ove dve komponente neispravna, pa je test
grafičke karte bez testa procesora besmislen tj. ostajemo u dilemi šta je
neispravno.
Simptomi koji se javljaju kod neispravne grafičke su restartovanje
računara i blokiranje.
Program 3DMark treba u opcijama podesiti "Benchmark" na "loop"
i pustiti benchmark da radi nekoliko sati. Ako se računar ne blokira i ne
restartuje za to vreme, možemo biti potpuno sigurni da je grafička kartica
ispravna, a ako se pomenuto desi, onda i dalje samo znamo da NEŠTO ne
valja, i da je najveća mogućnost da je to grafička karta. Naime ovaj test ne
može reći da li je grafička ispravna ili neispravna, već samo da li je
ispravna ili verovatno neispravna.

Ako je računar prošao sve navedene testove, a i dalje ne radi dovoljno

stabilno, testiranje možemo nastaviti programom Aida32 ili novijim
Everest Home Edition. To je program koji testira većinu komponenti
sistema i o svemu što radi ispisuje detaljan izveštaj, te upozorava na mesta
gde se pojavljuju slabije performanse ili greške.

Moguće greške i kvarovi na računaru

- Sistem se ne uključuje. Zelena lampica na kučištu ne svetli, ventilator

unutar kučišta se ne okreće
- Nema slike na monitoru. Zelena lampica na kučištu svetli, ventilator
unutar kučišta se okreće
- Nema boje na monitoru ili monitor pogrešno reprodukuje boje
- Tastatura ne radi ili javlja da je zaključana
- Miš ne radi uopšte ili ne radi pravilno
- Floppy disk neće da snima ili da čita podatke
- Ekran se povremeno isključuje
- Računar nelogično reaguje na komande, iznenada počinje da piše po
hard disku, pojavljuju se čudne poruke, vratanca CD-a se otvaraju sama
od sebe (bilo šta od navedenog)...
- Računar prijavljuje Missing operating system na hard disku ili ne može
da startuje sa hard diska

Poruke BIOS-a
 U slučaju da BIOS detektuje nepravilno funkcionisanje sistema
prilikom testiranja neposredno po uključivanju računara, čuje se nekoliko
bip-ova iz zvučnika računara.
Ovde imamo opis značenja bip-ova za AMI BIOS, a slične poruke su i
kod AWARD i PHOENIX BIOS-a.

1 bip DRAM refresh error Memory refresh kolo na matičnoj ploči je

pokvareno
2 bipa Memory parity error Parity error greška je detektovana u osnovnoj
memoriji

Postoje kratki bipovi (opasni) i jedan dugačak sa više kratkih bipova

(nisu opasni).
Za dijagnozu kvara potrebno je samo da ih prebrojimo

Broj bipova i njihovo Značenje

1 bip DRAM refresh error. Memory refresh kolo na matičnoj ploči je
pokvareno.
2 bipa Memory parity error. Parity error greška je je detektovana u
osnovnoj memoriji (prvih 64KB RAM-a)
3 bipa Base 64 KB of memory error. Uočena je greška u prvih 64 KB
RAM-a.
4 bipa System timer error. Timer #1 na maticnoj ploci ne funkcioniše
ispravno.
5 bipova Processor error. Centralni procesor na maticnoj ploci je generisao
grešku.
6 bipova Keyboard controller gate A20 error. Kontroler tastature (8042)
sadrži gate A20 switch koji omogućava računaru da radi u virtuelnom
modu. Ova greška
znači da BIOS ne može da prebaci CPU u protected mod
7 bipova Virtual mode exception error. Centralni procesor na matičnoj
ploči je generisao Interrupt Failure exception interapt.
8 bipova Video memory error. Video adapter ili nije prisutan u
konfiguraciji, ili joj je memorija neispravna. Ovo nije fatalna greška.
Treba proverite da li grafički adapter dobro leži u slot-u.
9 bipova ROM BIOS checksum error. Kontrolna vrednost ROM-a se ne
slaže sa vrednošću snimljenom u BIOS-u.
Ovo je dobra indikacija da je BIOS ROM pokvaren.
10 bipova CMOS Shutdown Register. Shutdown register of CMOS
memory Read/Write Error has failed.
11 bipova Cache Error. Eksterni keš je pokvaren.

Nisu opasni

1 dugačak i 2 kratka bip-a – Video greška. Ova greška je uzrokovana

jednim od dva hardverska uzroka:
Video BIOS ROM greška, primećen checksum error.
Instalirani video adapter ima grešku u horizontalnom retrace-u.

1 dugačak i 3 kratka bip-a – Video greška. Ova greška je uzrokovana

jednim od tri moguća hardware-ska uzroka:
Video DAC je pokvaren.
Proces za detekciju monitora nije uspeo.
Video RAM je neispravan.

1 dugačak i 8 kratkih bip-ova – Problem memorije

Greške kad računar završi testiranje

Ovo je kratka lista čestih poruka koje BIOS može da da na ekranu

posle testiranja računara za AMI BIOS.

Greška Objašnjenje
8042 Gate – A20 Error Gate A20 na kontroleru tastature (8042) ne radi
Address Line Short! Greška u kolu za dekodiranje adresa
Cache Memory Bad,Do Not Enable Cache! Neispravna cache memorija
CH-2 Timer Error Greška na drugom tajmeru. Neki sistemi imaju dva
tajmera.
CMOS Battery State Low Baterija pocinje da gubi snagu. Bilo bi pametno
da zamenite bateriju.
CMOS Checksum Failure Pošto se vrednosti CMOS RAM-a snime, snimi
se kontrolna vrednost (checksum) za kontrolu grešaka. Prethodna
vrednost checksum-a se razlikuje od sadašnje.
CMOS System Options Not Set Vrednosti snimljene u CMOS RAM-u su ili
oštecene ili ne postoje.
CMOS Display Type Mismatch Tip video adaptera snimljen u CMOS
RAM nije isti kao onaj detektovan od strane BIOS-a.
CMOS Memory Size Mismatch Fizička količina memorije na matičnoj
ploči je različita od količine memorije upisane u CMOS RAM.
CMOS Time and Date Not Set Datum i vreme nisu setovani
Diskette Boot Failure Boot disketa u floppy drajvu A: je oštećena (virus?)
Display Switch Not Proper Video switch na matičnoj ploči mora biti
setovan ili na color ili monochrome.
DMA Error Greška – DMA controller.
DMA #1 Error Greška na prvom DMA kanalu
DMA #2 Error Greška na drugom DMA kanalu.
FDD Controller Failure Floppy disk kontroler se ne javlja BIOS-u.
HDD Controller Failure: Hard disk kontroler se ne javlja BIOS-u.
INTR #1 Error Interapt kanal 1nije prošao test.
INTR #2 Error Interapt kanal 2 nije prošao test.
Keyboard Error Greška u tajmingu tastature. Da li je priključena
tastaturu?
KB/Interface Error Konektor tastature pogrešno vezan.
Parity Error???? Parity error greška u sistemskoj memoriji na nepoznatoj
adresi.
Memory Parity Error at xxxxx Greška u memoriji na adresi xxxxx.
I/O Card Parity Error at xxxxx Kartica za proširenje ima grešku na adresi
xxxxx
DMA Bus Time-out Uredjaj koristi bus signal duže nego što mu je
dodeljeno (oko 8 mikrosekundi).

VIRUSI

Ogroman broj pitanja tipa “računar mi lepo radi samo stalno blokira
“, “računar mi se restartuje u
zahtevnijim programima “ ili “instalacija Windowsa ide lepo samo na
kraju izbaci plavi ekran“ zahteva i odgovore, a oni glase: Sprečite
probleme pre nego što oni zaustave računar i vodite računa o svom
računaru, pa će on voditi računa o vama, odnosno radiće kako i očekujete
od njega, neće gubiti podatke, neće padati sistem i biće uvek pouzdan.
Bez obzira na stručnost, teorijska znanja, obučenost ili interesovanja,
svaki korisnik–vlasnik računara mora posvetiti značajnu pažnju ovoj
problematici. Na taj način sprečiće potencijalne probleme do kojih može
doći usled neredovnog održavanja i korišćenja programa za zaštitu.

Sa instalacijom Windows-a dolaze brojne alatke za održavanje

sistema. U ove alatke spadaju Disk Defragmenter, ScanDisk, Disk Cleanup,
BackUp, a naći ćete ih ako krenete od dugmeta "Start" i nastavite dalje
putanjom "Start > Programs > Accessories > System Tools". Ove alatke
možete pokretati pojedinačno i po potrebi, ali možete i potpuno
automatizovati njihovo pokretanje i na taj način obezbediti automatsko
održavanje sistema.(Sheduled Tasks).

Tako recimo možete zadati da se u određeno vreme vrši

defragmentacija diskova, brisanje nepotrebnih fajlova (Disk Cleanup) ili
npr. kreiranje rezervnih sigurnosnih kopija. Izaberite "Start > Programs >
Accessories > System Tools > Sheduled Tasks " i pokrenućete čarobnjak
koji će vas voditi kroz podešavanja.

Održavanje softvera obuhvata i druge obavezne radnje koje se

obavljaju u određenim vremenskim intervalima ili prema ukazanoj
potrebi, kao na primer:
- Redovno ažuriranje operativnog sistema (Windows Update)
- Redovno preuzimanje novih „zakrpa“ (patch) operativnog sistema
- Redovno ažuriranje najvažnijih korisničkih aplikacija i programa za
zaštitu.

Sigurnim računarom upravlja njegov korisnik. Prvi znak da računar

nije siguran je da se ne može objasniti šta neka aplikacija rad na računaru,
odakle je uopšte došla ili da su računarski resursi (uključujući pristup
Internetu) neobjašnjivo vrlo aktivni dok se ništa konkretno ne radi.
Računar prilikom priključenja na Internet, bilo stalnom vezom ili
telefonskim pristupom, postaje doslovno delom Interneta. Dodjeljuje mu
se IP adresa po kojoj je u tom trenutku dostupan sa svih drugih računara
na Internetu, kao
što su i svi drugi računari dostupni njemu. Među tim računarima se, osim
korisnika e-maila, web-stranica i drugih servisa koje koristimo, nalazi i
mnogo onih koji su zaraženi nekim oblikom virusa ili crva ili su na drugi
način pretnja našoj sigurnosti. Svim tim računarima smo izloženi kada
smo na Internetu.
Često se na računar bez našeg znanja instalira neželjena aplikacija
sakrivajući se pod primamljivim nazivom ili koristeći nesavršenosti web-
pretraživača. Takva aplikacija će se truditi da nam ne otkrije svoju
prisutnost i potajno prikupljati naše e-mail adrese, lozinke, kupovne
navike, često posećene stranice i slične podatke. Na sličan će način mnogi
virusi, crvi i trojanski konji o kojima će kasnije biti više reči, nastojati što
duže prikriti svoju prisutnost kako bi se što više proširili.
Posledica ovih aktivnosti je nepouzdan rad računara, mogući pad
sistema, usporenje rada ili npr. zloupotrebe vaše kreditne kartice (ukoliko
ste podatke o njoj unosili u računar) i na kraju onemogućavanje pristupa
Internetu.
Od većine ovakvih pretnji možemo se preventivno braniti
sigurnosnim alatima, a neki od tih alata pomoći će i u smanjenju štete
nastale kada je naš računar već zaražen.
U sledećim poglavljima detaljno ćemo se upoznati sa pojmovima
virus, crv, trojanac, putevima zaraze, vrstama antivirusnog softvera kao i
naćinom i postupkom čišćenja zaraženog računara.

Šta su virusi

Najveći broj softverskih proizvoda koji se mogu naći na tržištu

koristan je, konstruktivan i delotvoran. Međutim, postoje i programi koji
se koriste zlonamerno – to su računarski virusi.
Ti programi su napisani tako da u računarske mreže prodiru bez
znanja korisnika, često se skrivaju u običnim programima ili porukama
elektronske pošte. Virusi svoje funkcije izvršavaju tako što od korisnika ne
traže odobrenje, ne upozoravaju ga na potencijalnu opasnost po
računarski sistem i ne generišu poruke o greškama kada nastane problem.
Računarski virus je deo izvršnog koda koji se izvršava tajno i
sposoban je da sam sebe klonira u sklopu drugih programa. Nijedan deo
prethodne definicije, tehnički gledano, ne ukazuje na to da je virus
obavezno destruktivan. Običnom, legalnom softveru nije potrebno da radi
u tajnosti, da se skriva u drugim programima ili da se umnožava bez
korisnikovog znanja ili dozvole. Zato je računarski virus, po svojoj
prirodi, idealno sredstvo za širenje računarskog haosa. U današnjem
umreženom svetu, u kojem sve vrste lokalnih mreža zavise od pristupa
Internetu, računarski virusi su prisutniji i opasniji nego ikada.
Pojam virus koristimo za opisivanje svih tipova destruktivnog
softvera. Iako je to dobar i opšti
pojam, istovremeno je i pogrešan – virus je samo jedan od mnogih tipova
rušilačkih programa.
Tih tipova ima mnogo i većina se smatra opasnim koliko i virusi.
Svaki od njih ima različit režim rada. Danas se za opisivanje destruktivnog
softvera češće koristi izraz zlonameran softver (engl. malware).
Zlonamerno napisani računarski program ili delovi programskog koda
nazivaju se raznim imenima. To su crvi (worm), trojanski konji (trojan
horse), logičke bombe (logic bomb), zamke (trap-door). Virus se obično
sastoji od dva dela. Prvi deo je samokopirajući kod, koji omogućava
razmnožavanje virusa, a drugi je deo korisni teret (payload) koji može biti
bezopasan (benigan) ili opasan (destruktivan, maligan). Neki se virusi
sastoje isključivo od samokopirajućeg koda i nemaju nikakav korisni
teret.
Iako virus ˝u promet˝ najčešće pušta sam autor, kontrola nad
razmnožavanjem oslobođenog virusa nije u rukama autora.

Pojava virusa

Šezdesetih i sedamdesetih godina, još u vreme velikih mainframe

računara, postojao je fenomen zvan zec (rabbit). Zec je najčešće nastajao
slučajno ili greškom kada je ˝pomahnitali˝ računarski program počeo sam
sebe kopirati po sistemu, izazivajući usporenje ili pad sistema. No nisu svi
˝zečevi˝ nastali slučajno. Prvi pravi predak današnjih virusa – Prevading
animal (prožimajuća zver) bio je program sposoban da se nadodaje na
druge računarske programe na UNIVAC 1108 računarskom sistemu, a
napadnuti programi su čak bili označeni posebnom signaturom u svrhu
samoprepoznavanja.
Prvi potvrđen nalaz računarskog virusa daleke 1981. godine bio je
Elk Cloner – virus koji je inficirao BOOT sektor disketa za legendarni
Apple II računar.
Godine 1983. Len Adleman je prvi put u istoriji upotrebio reč ˝virus˝
opisujući samokopirajući kod. Prelomna je i 1986. godina kada se
pojavljuje računarski virus Brain (mozak). Ovaj virus je bio sposoban
inficirati BOOT sektore 360 KB disketa IBM PC računara i brzo je osvojio
svet. Na svu sreću, virus nije bio destruktivan, nego je u sebi samo nosio
podatke o autorima.
Nakon toga stvari kreću brže. Pojavljuje se računarski virus
Jerusalem (1988.) koji je brisao sve pokrenute programe, te prvi pravi
destruktivac Virus Datacrime (1989.) koji je bio sposoban izvršiti low-level
format nulte staze na hard disku.
1989. aktivirana je fabrika virusa u Bugarskoj. Izvesna osoba (ili
grupa osoba) koja je sebe nazivala Dark Avenger (Crni osvetnik) do danas
je napisala desetine virusa uključujući neke od najpoznatijih kao što su
New Zeland i Michelangelo.
 Vrste virusa

Računarski virusi mogu se podeliti na pet vrsta: boot sektor viruse,

parazitske viruse, svestrane (multipartite) viruse, viruse pratioce
(companion) i link viruse. Ova podela prvenstveno vodi računa o načinu
na koji virus može zaraziti različite delove računarskog sistema. Bez
obzira kojoj grupi pripada, svaki virusni kod mora biti izvršen da bi
proradio i razmnožavao se. Osnovna razlika između različitih virusa je u
načinu na koji to pokušavaju osigurati.

Boot sektor virusi

Boot sektor virusi napadaju Master BOOT sektor (partitition table),
DOS BOOT sektor (oba na hard diskovima) ili BOOT sektor floppy
disketa, odnosno program koji se u njima nalazi. BOOT sektor je idealan
objekt za infekciju, budući da sadrži prvi program koji se izvršava na
računaru, čiji se sadržaj može menjati. Kada jednom računar bude
uključen, program u ROM-u (BIOS) će bez pitanja učitati sadržaj Master
BOOT sektor u memoriju i izvršiti ga. Ako se u njemu nalazi virus, on će
postati aktivan.
Ali kako je virus dospeo u Master BOOT sektor? Najčešće
pokušajem startovanja sistema sa inficirane floppy diskete. Ali boot sektor
virusi se mogu širiti i pomoću posebnih programa, trojanskih konja,
nazvanih dropper (bacač) – kojima je glavna namena da neprimetno
˝ubace˝ virus u BOOT sektor.
Boot sektor virusi su veoma uspešni u razmnožavanju – od sedam
najčešćih računarskih virusa čak šest ih je sposobno zaraziti BOOT
sektor.

Parazitski virusi
Najčešća vrsta virusa su upravo parazitski virusi. Ovi su virusi
sposobni zaraziti izvršne datoteke na računarskom sistemu dodavanjem
svog sadržaja u samu strukturu programa, menjajući tok inficiranog
programa tako da se virusni kod izvrši prvi. Poznati računarski virusi
sposobni su zaraziti.COM,.EXE,.SYS, i druge datoteke.

Svestrani virusi
˝Dobre˝ osobine boot sektor i parazitskih virusa ujedinjene su kod
svestranih virusa (multipartite virusa). Ovi virusi sposobni su zaraziti i
BOOT sektore i izvršne programe, povećavajući tako mogućnost širenja.
Poput boot sektor virusa i ovi su virusi veoma efikasni u širenju.
 Virusi pratioci
Najjednostavniji oblik računarskih virusa su upravo virusi pratioci.
Oni koriste prioritet kojim se izvršavaju programi s istim imenom pod
DOS-om. COM datoteke se uvek izvršavaju pre .EXE datoteka, program
iz direktorija koji su na početku PATH niza izvršavaju se pre onih sa
kraja. Virus pratilac obično stvori .COM datoteku koristeći ime već
postojećeg .EXE programa i ugradi u nju svoj kod. Princip je jednostavan
– kada program bude pozvan, umesto originala sa .EXE ekstenzijom, prvo
će se izvršiti podmetnuti .COM program sa virusnim kodom. Kada
izvršavanje virusnog koda bude završeno, virus će kontrolu vratiti
kontrolu programu sa .EXE ekstenzijom. Da bi prikrio prisustvo, virus
pratilac će postaviti skriveni atribut za .COM program u koji je stavio svoj
sadržaj. Ova vrsta ne menja ˝napadnuti˝ program, a zbog nespretnog
načina širenja ne predstavlja veću opasnost.

Link virusi
Najinfektivnija vrsta virusa su link virusi koji jednom pokrenuti, u
trenutku inficiraju napadnuti računarski sistem. Poput virusa pratioca ovi
virusi ne menjaju ˝napadnute˝ programe već menjaju pokazivače u
strukturi direktorija na takav način da ih preusmere na cluster na disku
gde je prethodno sakriven virusni kod. Na svu sreću, ova izrazito
infektivna i neugodna vrsta virusa, koja zbog samog načina
razmnožavanja može izazvati pravi haos na disku, ima trenutno samo dva
predstavnika i ukupno četiri varijante.

Makro ili skriptni virusi

Najčešći virusi u posljednje vreme koriste mogućnost izvršavanja
skripti u programima koji su u širokoj upotrebi, npr. Internet Explorer,
Outlook i Outlook Express, zatim Word, Excel. Mnogi od tih programa
imaju puno sigurnosnih rupa za koje se zakrpe ne izdaju često, a korisnici
ih još manje primenjuju. Ukoliko je sigurnost prioritet pri radu na
računaru predlaže se isključivanje skriptnih jezika (Java, VBscript itd.)

Putevi zaraze

Najčešće postavljano pitanje nakon otkrivanja virusa je ˝kako je do

zaraze došlo?˝. Iako su mnoge stvari vezane uz viruse vrlo složene,
odgovor na ovo pitanje je više nego jednostavan. Kao što smo rekli svaki
virusni kod, da bi se umnožavao, treba prethodno biti izvršen. Neki se
programi na računaru izvršavaju voljom korisnika, a neki automatski, bez
njegove volje.
 Diskete - Floppy diskovi (diskete) su najčešći medij kojima se
prenose virusi. Budući da su diskete standardno sredstvo razmene
programa i informacija, njima se odvija i najveći deo komunikacije
između korisnika i računara. Zapamtite, disketa ne mora biti sistemska da
bi prenijela boot sektor virus i zarazila vaš računar.
Izmenjivi hard-diskovi i flesh memorije - iako se ređe koriste
također predstavljaju pogodan medij za prenos svih vrsta virusa, a sve
veća upotreba i rasprostranjenost flesh memorija je veoma lak i uspešan
naćin prenosa virusa.

CD i DVD-ROM su se pokazali kao odličan medij za prenos virusa,

iako se sa CD-ROM-ova u pravilu ne obavlja startovanje sistema pa nisu
pogodan medij za prenos boot sektor virusa. Nezgodna je činjenica da
programi i podaci na njima dolaze u komprimiranoj (zipovanoj) formi, što
dodatno otežava pregled antivirusnim programima.
Mreže - Zbog sve veće rasprostranjenosti virusi na računarskim
mrežama predstavljaju jedan od najvećih sigurnosnih rizika danas, a
predstavljaće ga i u budućnosti.

Šta su crvi

Klasični virusi danas su zapravo retki. Današnji korisnici uglavnom

se sreću sa crvima. Crv je, kao i virus, napravljen tako da se kopira sa
jednog računara na drugi, samo što on to radi automatski, preuzimanjem
kontrole nad funkcijama računara koje omogućuju prenos datoteka i
podataka. Kada crv uđe u vaš sistem, on dalje može da putuje sam. Velika
opasnost kod crva jeste njihova sposobnost da se umnožavaju u ogromnim
količinama. Na primer, crv bi mogao da pošalje kopije sebe samog svima iz
vašeg adresara e-pošte, a zatim bi njihovi računari uradili to isto, čime se
izaziva domino efekat zagušenja u mrežnom saobraćaju što usporava
poslovne mreže i Internet u celini. Kada se oslobode, novi crvi se šire
veoma brzo, zagušujući mreže, što može da znači da ćete vi (i svi ostali)
morati da čekate duplo duže da se otvore Web stranice na Internetu.
Crv je potklasa virusa. Crv se obično širi bez pomoći korisnika i sam
distribuira sopstvene potpune kopije (možda izmenjene) širom mreža. Crv
može da zauzme memoriju ili propusni opseg mreže toliko da računar
prestane da reaguje. Pošto crvima nije potreban „program-domaćin“ ili
datoteka da bi putovali, oni takođe mogu da se krišom uvuku u vaš sistem i
omoguće nekome drugome da daljinski kontroliše vaš računar. Sveži
primeri crva jesu crvi Sasser i Blaster.
Crvi su maliciozni programi koji se šire računarskim mrežama i
računarima, a da pritom ne inficiraju druge programe. Ovde vidimo
osnovnu razliku između virusa i crva, a to je da crvi nemaju prvu i
obaveznu komponentu virusa, mogućnost infekcije programa. Crvi obično
upotrebljavaju računarsku mrežu ne bi li se širili i danas najčešće na
adresu primaoca stižu u vidu attacha poruke elektronske pošte. Neki drugi
crvi za svoje širenje koriste različite sigurnosne probleme, ali svima im je
karakteristika da ne inficiraju druge programe.

Šta je trojanski konj

Poput mitološkog trojanskog konja koji je ličio na poklon, ali su u

njemu bili sakriveni grčki vojnici koji su zauzeli Troju. Savremeni
trojanski konji su računarski programi koji deluju kao koristan softver, a
zapravo ugrožavaju vašu bezbednost i izazivaju puno štete. Jedan
skorašnji trojanski konj pojavio se u obliku e-poruke koja je imala priloge
za koje se u poruci tvrdilo da su Microsoftove bezbednosne ispravke, a
ispostavilo se da su to bili virusi kojima je zadatak da onemoguće
antivirusni softver i zaštitni zid.
Trojanski konj je računarski program koji je upakovan da deluje
korisno, a zapravo je štetan i naizgled služi za neku drugu operaciju od
one za koju je napravljen.
Trojanski konj bi recimo bio program koji izgleda kao tekst procesor,
a zapravo jednom pokrenut formatira hard disk. Mnogi autori virusa
koriste trojanske konje kako bi olakšali njihovo razmnožavanje. Trojanski
konji se šire tako što navode ljude da otvaraju programe misleći da oni
potiču iz legitimnih izvora. Microsoft često šalje bezbednosne biltene
putem e-pošte da bi bolje zaštitio korisnika, ali oni nikada ne sadrže
priloge. Trojanski konji se mogu nalaziti i u besplatnom softveru koji
preuzimate. Nikad nemojte preuzimati softver iz nepouzdanog izvora.
Microsoftove ispravke i zakrpe uvek preuzimajte pomoću usluga Microsoft
Windows Update ili Microsoft Office Update.

Prepoznavanje virusa – antivirusni

programi

Današnje antivirusne programe možemo podeliti na dve grupe –

programe za prepoznavanje specifičnih virusa i programe za nespecifično
prepoznavanje virusa.
 Skeneri
Skeneri su programi za specifično prepoznavanje virusa, mada bi
neki od njih, koji koriste heurističke metode traženja virusa, mogli biti
svrstani u grupu programa za nespecifično prepoznavanje virusa, budući
da su, bar teoretski, sposobni prepoznati i nepoznate viruse. Skener
tradicionalno prepoznaje virus na temelju (u njega) ugrađenih podataka,
koji su prethodno pribavljeni analizom virusa koji se pojavio među
korisnicima. Ti podaci mogu se odnositi na niz heksadecimalnih znakova
(search string) – koji katkad mogu sadržavati i wildcard (džoker)
znakove.
Glavna prednost skeniranja je mogućnost trenutnog otkrivanja
poznatih virusa jednostavnim pregledom sumnjivog sadržaja. Ako skener
prepozna virus, on će javiti tačno o kojem se virusu radi, a to je vrlo
korisno jer se prema tom podatku mogu proceniti i moguće posljedice
napada virusa. Pravilno korišten skener pomoći će nam da otkrijemo virus
na pristiglim disketama pre nego zarazi štićene računare.
Nedostaci skenera odnose se na potrebu za stalnim dograđivanjem
radi prepoznavanja novonastalih virusa, no nemogućnost prepoznavanja
virusa o kojima nemaju potrebne podatke. Iako postoje heuristički
skeneri, sposobni za otkrivanje novonastalih, nepoznatih virusa, koji su
bazirani na tehnologiji znanja (knowledge based), kao i svaki takav sistem
ima i puno mana. Skeneri su danas najrasprostranjeniji antivirusni
softver.

Provera checksumm-om

Tehnika provere checksumm-om temelji se na mogućnosti

prepoznavanja svake promene na štićenom sadržaju. Checksumm-om se
˝zaledi˝ stanje sistema za koji prethodno utvrdimo da je neinficiran.
Nakon toga se u određenim vremenskim razmacima proverava da li je na
sistemu došlo do nekih promena.
Checksummiranje je jedina poznata metoda kojom će se sigurno otkloniti
svi virusi, bez obzira na to jesu li poznati ili ne. Ova činjenica čini
checksummere jednim dugoročnim osloncem svake mudre antivirusne
strategije.
Nedostatak checksummera leži u činjenici da se njima otkriva
infekcija virusom tek nakon što se već dogodila, međutim, njihovom
redovitom primenom sigurno se može otkriti virus pre nego što dođe do
značajne štete.
 Programi za nadgledanje

Programi za nadgledanje prate odvijanje pojedinih funkcija

sistema preko odgovarajućih interrupta. Tako npr. kad god sistem dobije
nalog za učitavanjem neke izvršne datoteke, može se i izvršiti provera.
Neki monitori ne traže specifične viruse nego pokušavaju otkriti sumnjive
aktivnosti kao što su primerice pisanje po Master BOOT sektoru ili
izvršnim programima, pokretanje formatiranja diska, pokušaj programa
da se učini rezidentnim u memoriji i sl. Jedina prednost monitora je da
mogu otkriti virus u realnom vremenu.
Nedostaci monitora su brojni. Najveći nedostatak je nemogućnost
delotvorne primene programa koji bi u sebi sadržavao podatke za
prepoznavanje svih poznatih virusa. Monitori koji otkrivaju sumnjive
aktivnosti često izazivaju brojne lažne uzbune, jer označavaju sumnjivim i
redovne aktivnosti kao što su formatiranje disketa ili instaliranje raznih
programa u memoriju.

Posledice napada virusa

Po pravilu, svaki program inficiran virusom već je u određenoj

meri oštećen i potrebno ga je dovesti u ispravno stanje. Ovo se dešava
uvek, bez obzira na to da li virus ima tzv. korisni teret i bez obzira koja mu
je namera. Danas je sve veći trend izrade virusa koji pri infekciji
jednostavno prepišu deo koda napadnutog programa i na taj način
nepopravljivo oštete napadnuti objekt. Na primer link virusi mogu
napraviti pravi krš na disku jer dovode do tzv. cross-linked datoteka.
Program zaražen virusom može grešiti u radu. Virus koji se
instalira u memoriju može izazvati greške u radu drugih programa koji se
instaliraju u memoriju ili može programima oduzeti memoriju potrebnu
za rad. Mnogi pisci računarskih virusa uključuju u virus koristan teret,
kod koji je sposoban izvršiti neki zadatak kao što je npr. ispisivanje
poruka, ometanje rada sistema, brisanje određenih podataka,
formatiranje diska ili korupcija podataka.
Glupe i neprimerene poruke, neuverljive ljubavne izjave ili
usamljeničke rođendanske čestitke – najmanji su dodatni problem.
Blokiranje računara, usporenje rada mašine – predstavljaju pravi
problem. Očigledno brisanje programa i podataka ili formatiranje diska,
koliko je god nezgodno i štetno nije najveći stepen oštećenja, kako to
mnogi misle. Ako se redovno sprovodi temeljito arhiviranje podataka
(backup), već nakon kraćeg vremena računar može biti ponovno
osposobljen i spreman za rad. Najgori mogući oblik štete je korupcija
podataka, neprekidno i progresivno propadanje integriteta ili tačnosti
podataka. Korupcija podataka može biti izazvana namerno ili se javiti
slučajno. Oštećene mogu biti baze podataka, arhivi s programima i
podacima, tekstualne datoteke i sl. Slučajan oblik korupcije je kada virus
greškom inficira tekstualnu datoteku. Datoteka će biti oštećena, a virus u
toj datoteci neće se moći razmnožavati. Nameran oblik korupcije je kada
virus pregleda disk u potrazi za bazama podataka, te u nađenoj nasumice
izmeni neki podatak. Ako korupcija traje duže vreme doći će do
nepopravljivih posledica. Arhiviranje podataka nije dovoljna zaštita od
korupcije podataka, jer ako ona ne bude otkrivena tokom jednog punog
ciklusa arhiviranja, podaci će biti nepopravljivo oštećeni, budući da će sve
arhivske kopije sadržavati oštećene podatke. Jedina zaštita od korupcije
podataka je provera njihovog integriteta, pri čemu nije dovoljno
proveravati samo vanjski, već i unutrašnji integritet.

INSTALACIJA NOVIH FONTOVA

Operativni sistem Windows u sebi već sadrži odredjeni broj osnovnih

fontova ali ako želimo neke lepše ili one koji nama trebaju možemo ih
instalirati. Nakon instalacije možemo ih koristiti u svim programima koji
nude mogućnost izbora fonta. Ti programi su na primer word, front page,
razni editori slika pa sve do video plejera kada želimo da promenimo font
prevoda. Nove fontove ćemo naravno pronaći na internetu. Dovoljno je u
neki od pretraživača upisati reč kao npr. free fonts download i naći ćemo
mnogo stranica sa kojih možemo skinuti besplatne fontove. Datoteke sa
fontovima imaju ekstenziju .ttf (true type) a najčešće ćete ih skinuti
spakovane u rar ili zip format tako da pre instalacije morate ih
raspakovati sa nekim od programa za tu svrhu kao što su Winrar ili
Winzip. Nakon raspakovanja fontova na recimo radnu povrsinu (desktop)
možemo krenuti sa instalacijom fontova.

Klik na Start pa na Control Panel i zatim otvaramo mapu Fonts gde

možemo videti sve fontove instalirane na računaru. Za instalaciju novog
fonta klik na File u izborniku pa na Install New Font. Otvara nam se novi
prozor u kome u njegovom donjem levom delu moramo pronaći mapu sa
fontom koju smo prethodno skinuli i raspakovali. Nakon toga označimo
font u glavnom delu prozora i kliknemo OK. Opciju Copy fonts to Fonts
folder je preporučeno zadržati označenu.
 SMANJIVANJE SLIKE

Zašto smanjiti slike? Čest je slučaj da slike koje ste napravili vašim
digitalnim aparatom želite na primer poslati prijateljima ili rodbini preko
e-mail servisa. Vrlo često su takve slike dosta velike (preko 5 Mb veličine) i
ako pokušate 10-tak takvih slika poslati mail-om postupak slanja (upload
slika) će potrajati. Ili želite neku sliku postaviti na nekom sajtu ali obično
su na sajtovima data ograničenja u veličini slika. Zbog toga je dobro pre
slanja slike optimizovati (smanjiti) ako baš nije potrebna maksimalni
kvaliteta.

Desni klik na sliku koju smanjujemo, klik na Open With, klik na

Microsoft Office Picture Manager (uzeo sam taj program zato što je
najzastupljeniji jer ima ga svako ko ima Word ali naravno postoje još
hiljade editora slika koji slično funkcionišu). Kada se otvori slika kliknite
na dugme Edit Pictures... koje se nalazi u alatnoj traci baš na sredini
gornjeg dela ekrana. Nakon klika otvoriće vam se spisak alata preko celog
desnog dela ekrana a vi kliknite na Resize koji je pretposlednji u tom
spisku. U novootvorenom prozoru stavite tačku u kružić koji je pored
teksta Percentage of original width x leight. Nakon stavljanja tačke
(čekiranja) neposredno ispod pojaviće se broj 100. Ako želite upola da
smanjite sliku onda umesto broja 100 stavite broj 50, ako želite za trećinu
da smanjite stavite 66, za četvrtinu stavite 75 i tako dalje. Nakon toga
kliknite na Ok pa na File u gornjem levom uglu čitavog ekrana, klik na
Save as... E sad u donjem delu novootvorenog prozora upišite novo ime te
smanjene slike. Zatim kliknite desno dole na Save u istom prozoru. Nakon
svega toga sve zatvorite. Smanjena slika nalazi se u istom folderu u kome
je i originalna slika a naziv je onaj koji ste vi dali.

KAKO NAPRAVITI WINDOWS XP SP2 CD

 Ovaj proces se zove slipstiming (slipstreaming). Omogućava vam da
napravite instalacioni CD Windowsa XP na kom se ujedno nalazi i SP2
(service pack 2). Ovo je izuzetno korisno ukoliko često reinstalirate sistem,
ili ne želite da se zamarate oko ponovne instalacije SP2. Takodje ovo je
odličan način za bekapovanje vašeg originalnog Windows XP CD diska pri
čemu mu dodajete service pack kako kasnije ne bi morali da ga posebno
instalirate i time dodatno opteretite sistem. Ovo je potpuno legalan proces i
ne postoji mogućnost nikakvog narušavanja ničijih prava.

Šta je sve potrebno?

Windows XP instalacioni CD
Najnoviji SP (service pack). U ovom momentu SP2
butabilni fajl koji možete naći na sajtu www.bootdisk.com . Skinite
butabilni fajl za Win XP\2K.
Prazan CD disk (još bolje RW radi provere i da ne bi unistili CD ukoliko
nešto ne proradi)
Nero Burning Rom(e) program
CD-R ili CD-RW uredaj.

Koraci:
1. Napravite na C: disku direktorijum XP i u njemu sledeće direktorijume:
CD-ROOT, XP-BOOT, i XP-SP2
2. Prekopirajte ceo sadržaj Windows XP instalacionog CD-a u
direktorijum CD-ROOT
3. Prekopirajte Service Pack (sp1a) fajl u direktorijum C:\XP
4. Preimenujte Service Pack (sp1a) fajl u XP-SP1.EXE
5. Idite na Start > Run... i ukucajte sledeće C:\XP\XP-SP2.EXE -U
-X:C:\XP\XP-SP2 . Ovim ste otpakovali SP2.
6. Idite na Start > Run... i ukucajte sledeće C:\XP\XP-
SP2\UPDATE\UPDATE.EXE -S:C:\XP\CD-ROOT. Ovim ste pokrenuli
update (nadogradnju) originalne verzije Windowsa na SP2 verziju sto nam
je i bio cilj. Sačekajte neko vreme i proces će se završiti, nadamo se
uspešno. Ukoliko nešto nije u redu proverite da li ste sve dobro upisali.
7. Startujte Nero program. Idite na File > New... Ukoliko se pojavi Wizard
iskljucite ga pomocu Close Wizard dugmeta.
8. Odaberite CD-ROM (BOOT)
9. Idite na Boot tab i odaberite Image file u delu Source of boot image
data. Za image fajl odaberite fajl koji ste skinuli sa interneta i koji ste
otpakovali u XP-BOOT direktorijum. Pod File of type namestite All Files
(*.*). Fajl koji tražimo se verovatno naziva boot.bin
10. Čekirajte Enable Expert Settings
11. Pod Kind of emulation: podesite No Emulation
12. Pod Boot message upišite Microsoft Windows XP SP2
13. OBAVEZNO pod Load segment of sectors (hex!): upišite 07C0
14. OBAVEZNO pod Number of loaded sectors: upišite 4
15. Idite na ISO tab.
16. Pod File-/Directory name length podesite ISO Level 1 (Max. of 11 = 8 +
3 chars)
17. Pod Format stavite Mode 1
18. Pod Character Set namestite ISO 9660
19. Čekirajte Joliet
20. Pod Relax ISO Restrictions čekirajte sve stavke
21. Idite na Lable tab
22. Selektujte ISO9660 u padajućem meniju
23. Pod Volume Label, System Identifier, Volume Set i Application upišite
WINXP_SP2_EN (ili drugi jezik koji koristite umesto EN )
24. Pod Publisher i Data Preparer upišite MICROSOFT_CORPORATION
25. Čekirajte Also use the ISO9660 text for Joliet
26. Idite na Dates tab i podesite Use the date and time from the original file
27. Idite na Burn (Write) tab
28. Čekirajte Write i Finalize CD (No further writing possible!)
29. Podesite Write Method na Track-At-Once
30. Isključite, ako je uključen Virus check
31. Kliknite na New
32. U File Browser prozoru nadjite direktorijum C:\XP\CD-ROOT i sav
njegov sadržaj prebacite u ISO1 prozor
33. Kliknite na Write (Burn) dugme i kliknite na Write (Burn) u tom
prozoru.
34. Kada se proces završi ugasite Nero i pokušajte da butujete računar sa
napravljenog CD diska.

DEFRAGMETACIJA HARD DISKA

Nakon dužeg rada na računaru vremenom primetićete da je postao

prilično trom, te da se otvaranje pojedinih datoteka odvija znatno duže
nego što je to bilo ranije.
 Korak 1
Defregmentaciju je moguće odraditi pomoću ugrađenog programa za
defragmentiranje do kojeg se dolazi preko dugmeta Start, opcije Run i
ukucavanjem naredbe – dfrg.msc i klikom na OK.

Korak 2
Nakon što se program pokrene i izvrši analiza selektovanog diska,
dobiće se izveštaj o stanju fragmentisanosti i ponuditi opcija
Defragmentacije koju naravno aktivirajte. Defragmentacija traje duže
vremena a zavisi od veličine particije koju defregmentirate kao i od
količine nefregmentiranih fajlova. Imajte strpljenja !!

Korak 3
Nakon defragmentisanja particija diska, ostaje da se učini i korak
dalje, a to je optimizacija sistemskih datoteka koja se može izvršiti
isključivo pre podizanja samog operativnog sistema. Ovakvu mogućnost
nude mnogi komercijalni softveri, a u istu svrhu može da posluži i
besplatan programčić System File Defragmentor. Dovoljno je samo da
pratite propratna uputstva koja stižu sa programom i uspeh u poboljšanju
performansi vašeg računara je zagarantovan.

OVERCLOAKING

Da bi razumeli o čemu je reč oni koji prvi put čuju za overcloaking

probaću prvo da objasnim neke pojmove.
OVERCLOCKING ili ti po naški overklokovanje je kada podesite da
vaše hardverske komponente računara rade na većim brzinama i
naponima od onih koje su proizvodjači preporučili. E sad objasniću i neke
bitne skraćenice. CPU je skraćenica za procesor. CPU FSB (Front Side
Bus) ili Sistem BUS služi da spoji CPU sa memorijom i ostalim
komponentama u kompjuteru kao što su grafička karta, muzička karta
itd. Raspon brzine FSB-a ide od nekih 66Mhz pa do 400MHz i više sve u
zavisnosti od vaše matične ploče. Multiplier ili množilac služi da umnoži
FSB, i od toga zavisi brzina vaseg procesora. RAM Memorija je radna
memorija komjutera. PCI Bus je brzina na kojoj radi vaša video karta,
muzička karta, hard drajv itd.

Korak 1
 Ako vam je FSB 66Mhz a multiplier (mnozilac) 5 vaš proces ide na 66
x 5 = 330Mhz ili FSB 100MHz. Ako je mnozilac 11 procesor je 1100Mhz
(100 x 11 = 1100Mhz). Multilier je zaključan i nemožete ga promeniti
(postoji načina da se na AMD-ovim procesorima otključa ali to je već
druga i složena priča). PCI Bus brzina je obično 2/3 ili 1/2 FSB-a. Ako vam
je FSB 100Mhz vaš PCI je na 2/3 tj. 33MHz ili 1/2 tj 50Mhz. Neke novije
ploče imaju opciju da posebno namestite PCI BUS nezavisno od FSB-a.

Korak 2 (sam proces overklokovanja)

Uzmite vaš manual (upustvo za upotebu matične ploče), dobro ga
pručite i udjite u BIOS. Nadjite gde piše CPU Speed, ili PCI Clock, ili
System Frequency, ili FSB Speed. Morate prvo namestiti na "Manual" ako
ne možete da promenite znači da je negde na ploči jumper-om (đamperom)
to zaključano. Prateći uputstvo koje je dato uz matičnu ploču nadjite taj
đamper i stavite ga na manual. FSB podižite u malim koracima !!!
Nemojte odmah sa recimo 66Mhz na 100Mhz ili sa 100 na 150Mhz. Sad sve
zavisi od ploče i procesora kojeg koristite tj. da li će po defaultu biti na
66Mhz, 100MHz ili pak 133Mhz. Ali ipak opet ponavljam podižite FSB u
malim koracima pa save (sacuvajte), restartujete, pa opet malo podignite
pa sve tako. Kada god podigne sitem uvek proverite temperature !!!!

Korak 3
Ako u jednom trenutku vaš sistem neće da se podigne ili se podigne
pa malo zatim padne znači da ste dostigli neke vrhunce i da bez podizanja
napona (što je druga priča) i boljeg hladjenja više ne može. Tada u BIOS
vratite malo vrednosti tj. ako ste me poslušali i išli korak po korak vratite
na prethodnu vrednost podešavanja na kojoj je dobro funkcionisao sistem.
Razmislite i o tome da nabavite bolje hladjenje pa će te možda ubrzati
računar i više !! U stvari ono što postavlja granicu, i što je opasno po vaš
procesor je temperatura. Samim tim što ga overklokujete vi mu podižete
temperaturu. Imajte na umu još da kada podižete FSB vi ne samo da
overklokujete procesor nego sve komponente u kompjuteru (memoriju,
grafičku kartu, muzičku kartu i sve ostalo) tako da ako sistem zapne ne
mora značiti da procesor više ne može već možda je neka druga
komponenta dostigla svoje granice. Znači stabilnost i uspešnost
overklokinga zavisi od kvaliteta malte ne svih komponenti. Tako ako imate
Kinesko napajanje i ne pomišljajte na overkloking !!! Vrlo pažljivo pratite
temperaturu svaki put kada promenite FSB i računajte da će se ta
temperatura podići kada budete igrali neke igre tj. kada proces bude radio
zahtvnije programe. Ako mislite da ste postigli ono što ste želeli testirajte
kompjuter, bolje rečeno stavite ga na muke !! Zadajte mu neke teške
zadatke i igrajte neku jako zahtevnu igru ili koristite neke benchmark
testove da isprobate stabilnost toga što ste uradili. Opet celo vreme
PRATITE TEMPERATURU !! Bolje da vam sistem padne sad nego kada
budete radili nešto korisno.

Korak 4
Kada dostignete neke granice u BIOS-u, a znate da vaše komponete
mogu više možete probati ovo isto sa premeštanjem Jumper-a (dzampera)
na ploči koji su u mom slučaju postigli ono sto nisam mogao u samom
BIOS-u. Tu opet morate pročitati uputsvao koje vam je dato uz matičnu
ploču da bi ste našli te đampere. Još jedna stvar je da primera radi vaš
prijatelj ima AMD XP 1800+ procesor (1530MHz) i gura ga na 1750MHz
ne mora značiti da će te i vi sa istim procesorom postići isto. Svaki sistem
je različit, jer kao što već rekoh, overkloking ne zavisi samo od procesora
već i od ostalih komponenti računara.

Korak 5
Kako proveriti temperature? To možete uraditi sa raznim
programima. Jedan od boljih na tom polju je Motherboard Monitor koji
možete naći na http://mbm.livewiredev.com
Još jedan program koji bi trebali koristiti je ShutDown NOW koji
kada ga namestite na odredjenu temperaturu procesora ugasi kompjuter
ako se ta temperatura predje. Možete ga naći nahttp://www.dworld.de
Verujte mi ovi programi čuvaju vaš kompjuter zato ih koristite.

Saveti & Upozorenja:

I na kraju svega ovoga pitanje je dali je to opasno? Da ako ste
neiskusni ili se ne pridržavate uputstava možete izgubiti procesor,
memoriju ili pak i ceo računar. Istina šanse su male ali je moguće, zato
pročitajte što više možete o overklokovanju. I za kraj moram vas upozoriti
da radni vek overklokovanih komponenti je i do 30% kraći (a možda i
više) u odnosu kada rade na fabrička podešavanja. Srećno !

KAKO NAPRAVITI SYSTEM RESTORE - XP

Obzirom da je Microsoft sa winME uveo funkciju System Restore

koji je i deo winXP-a, i takodje obzirom da je System Restore definitivno
vrlo koristan, zato bi bila šteta da ga zanemarimo.
 Šta je SYSTEM RESTORE?
System restore je funkcija unutar operativnog sustave (winXP) koja
pamti svaku promenu nad svim podacima na hard disku koje se zbivaju
prilikom Instalacije / Deinstalacije programa. Naravno, System restore
zbog toga zahteva nešto dodatnog mesta na vašem hard disku. Obzirom da
je ovo važna funkcija (pogotovo u trenucima očaja) smatram da se nebiste
trebali zamarati prostorom koji Sys.restore zauzima na disku pa zato
Sys.restore ostavite uključan. Ukoliko instalirate nešto, i nakon toga vam
se XP počene "čudno" ponašati ili je nestabilan, možete uz pomoć
Sys.restore napraviti "ROLEBACK" tj. povratak na predjašnje stanje u
kojem je sve bilo u redu.

Korak 1
Kako da uključim system restore? Iako je System resstore sam po
sebi uključen nakon instalacije winXP - a, do samog Sys.restorea možete
doći na nekoliko načina:
SETTINGS:
1) desni klik mišem na MY COMPUTER > PROPERTIES > Zatim
odaberete SYSTEM RESTORE tab (mapu)
2) START > SETTINGS > CONTROL PANEL > SYSTEM > Zatim
odaberete SYSTEM RESTORE tab (mapu)
LAUNCH SYSTEM RESTORE:
1) START > RUN > upišite msconfig > i izeberite LAUNCH SYSTEM
RESTORE
2) START > PROGRAMS > ACCESSORIES > SYSTEM TOOLS >
SYSTEM RESTORE

Korak 2
Šta sve mogu promeniti u opcijama (settings) i zašto? Možete
isključiti System restore u potpunosti na svim diskovima (i particijama).
Da bi ste to uključili / isključili kliknite na "checkbox" kraj Turn off
System restore on all drives. Sa leve strane imate sliku i ime svojih diskova
(particija). Kliknite na disk / particiju i zatim na gumb settings. Sada
možete isključiti Sys.restore samo za taj disk / particiju i možete odrediti
pomicanjem "slidera" količinu prostora kojeg će XP koristiti kao System
restore. NAPOMENA !! Veći prostor znači više "restore" tačaka, a to znači
da se možete vratiti više unazad!

Korak 3
OK. Nešto mi se "raspada" XP. Kako da vratim sve u vreme kad je
bilo dobro? Prvo moram napomenuti da Sys.restore nije svemoguć i da bi
bilo dobro znati uzrok problema. Isto tako je važno da nestabilnost
primetite što ranije jer obzirom na količinu prostora koji ste dodelili
sys.restore - u može se dogoditi da nemate sys.restore point u kojoj je
zapravo stanje sistema kada je sve bilo u najboljem redu. Takođe detaljniji
opis možete videti ovde. Dakle pokrenuli smo SYSTEM RESTORE,
kliknite na RESTORE MY COMPUTER TO EARLIER TIME > i
odaberite na kalendaru jednu od ponuđenih restore tačaka.

Korak 4
Jel mogu ja sam kreirati System Restore Point? Naravno. Kada
pokrenete System restore imate dve opcije "restore..." i "create restore
point". Ručno kreiranje Restore Pointa je preporučeno ako izvodite neke
radnje (modifikacija sistema ili registry-a naprimer), a u čiji ishod niste
sigurni.

Saveti & upozorenja:

Mnogi trojani koriste system restore point kao mesto gde se sakriju i
onda izbacuju viruse. Razlog tome je što system restore ima podešene
"NTFS permissione" da mu može pristupiti svaki (i "običan") user na PC-
u !!! Obzirom da nijedan AV (anti virus) nesme dirati system restore, AV
ne može ukloniti virus (AV ukloni virus ali ne i trojana). Microsoft je to
promenio sa SP1 (iako to nije navedeno u listi promena) zato najtoplije
preporučujem instalaciju SP1 na XP ako ga do sada niste instalirali.
System restore je VRLO korisna funkcija zato ga nemojte zanemariti.
Prilikom System Restorea, XP će napraviti restore na programima,
sistemskim datotekama, registry-u ALI NEĆE DIRATI FAJLOVE KOJE
STE SAMI KREIRALI (dokumenti, mp3, avi ...)!!!

FLASH BIOSA NA MATIČNOJ PLOČI

Prvo da naglasim sve što se nalazi u ovom postu radite na vlastitu

odgovornost !!!!

Što je to BIOS?
 BIOS, basic input/output system, je zapravo operativni sistem
ugrađen u matičnu ploču koji je usko povezan sa hardwareom i njihovim
postavkama. Pomoću njega menjamo postavke npr. procesora koje ne
možemo mjenjati iz Windowsa ili Linuxa. On je zapisan u EEPROM chipu
na matičnoj ploči koji ostaje dostupan nakon što se dogodi nekakav
problem radi kojeg ne možemo ući u operativni sistem. Neki ljudi iz svog
kompjutera žele izvući maksimum upravo menjajući fabričke postavke na
kojima njihove komponente rade. Flash BIOS-a će pomoći kod
kompatibilnosti sa nekim hardwareom, pa čak i omogućiti neke dodatne
mogućnosti (najčešće su za to moddani BIOS-i). BIOS kao chip pamti
postavke čak i kada je računr ugašeno (da li ste se ikad zapitali zašto je sat
uvek tačan nakon što ste ga jednom podesili?). BIOS se ne nalazi samo na
matičnoj ploči, već u grafičkoj kartici, hard diskovima i optičkim
uređajima s time da se za zadnja 2 navedena ne koristi izraz BIOS već
firmware. Važno je zapamtiti da je računar bez ispravnog BIOS chipa
zapravo mrtav, te ako nastane greška pri flashanju BIOS chipa bi će ga
vrlo teško vratiti u prvobitno stanje bez otvaranja kućišta.

Što znači flashati BIOS?

Flashati BIOS znači napraviti update staroga to jest unaprediti staru
verziju novom. Time možemo ostvariti bolju (veoma retko ali i lošiju)
kompatibilnost komponenti u računaru. Kod nekih matičnih ploča koje su
izbačene na tržište prerano, sa lošim BIOS-ima je svakako neophodan
flash na noviju poboljšanu verziju kako bi te matične ploče radile ispravno
sa drugim komponentama i bile stabilnije. Pri postupku flashanja briše se
stara ROM (Read Only Memory) jedinica i kopira na njeno mesto nova
(file koji obično završava sa .rom ili .bin ekstenzijom)

Šta se može dogoditi ako nešto pođe po zlu u

postupku flashanja?
Najvjerojatnije nećete moći upaliti kompjuter bez menjanja matične
ploče. Postoje neki načini vraćanja sistema kao na primer upotreba drugog
računara sa istom pločom, ili zamenom BIOS chipa dok računar radi, ili
ponovno flashanje. Ali takve stvari nikako nemojte sami raditi ako nemate
dovoljno iskustva već prepustite nekome ko se više u to razume. Ukoliko
nakon paljenja ne čujete normalan ''BEEP'' zvuk vaš BIOS a samim tim i
vaša ploča je mrtva.

Korak 1
Kako flashati BIOS? BIOS koji skidate sa stranice proizvođača
matične ploče koju posedujete MORA odgovarati nazivu vaše ploče, inače
možete trajno oštetiti vašu ploču. Ukoliko pri procesu flashanja BIOS-a
nestane struje ili restartujete računar, BIOS chip neće biti u potpunosti
zapisan i vaša matična ploča će biti neupotrebljiva.

Korak 2
1. Zapišite kako vam se zove sadašnji BIOS na mali papirić (radi
sigurnosti ako imate problema sa novim BIOS-om, možete videti verziju
pomoću programa Everest )
2. Downlodujte novi BIOS sa stranice proizvođača vaše ploče.
3. Slediti uputstva koji su došli sa .zip ili .rar arhivom koju ste skinuli
(obavezno extractati sadržaj!!)
4. Nadati se da će sve proći u redu :)

Korak 3
Ako ste skinuli samo BIOS file bez uputstava (napomena da ovaj
način flashanja biosa i nije tako siguran) radite po sledećim tačkama
1. Zapišite kako vam se zove sadašnji BIOS na mali papirić (radi
sigurnosti, ako imate problema kada instalirate novi BIOS da bi ste skinuli
i vratili stari BIOS )
2. Ući u vaš trenutni BIOS i sve postavke vratiti na default osim onih bez
kojih vaš računar ne može dobro raditi, npr 1st boot device -> hard disk.
Save-ajte promene i računar bi trebao samo restartovati. Uđite u
Windows.
3. Downloadati BIOS file
4. Download-ati WinFlash uttility (obavezno extractati sadržaj!!)
5. Pogasite nepotrebne procese na primer ICQ, MSN, jer se može dogoditi
da vam neko ''iskoči'' sa nekim chatovanjem pri postupku flasha i računar
se zamrzne.
6. Otvoriti WinFlash.exe
7. File -> update bios -> locirajte bios file kojeg želite flashati -> potvrdite
da želite flashati vaš BIOS sa tim file-om.
8. Nadajte se da će sve proči u redu i pričekajte da se postupak završi
(nikako resetovati računar !!!)
9. Potvrdite restart
10. Ako nakon restarta računara normalno čujete ''BEEP'' i sve prođe
dobro, vaš BIOS je uspešno flashan na novu verziju:beer:. Bilo bi mudro
nakon flasha testirati stabilnost npr. SuperPIjem kojeg možete naći u
attachmentu ili Primeom 95 da proverite da je nova verzija naprednija od
stare. Ukoliko imate problema sa novom verzijom BIOS-a uvek ga možete
vratiti postupkom flashanja na staru verziju (potrebno je onda skinuti
prijašnju verziju sa stranice proizvođača).

Korak 4
Ukoliko bios želite ''ručno'' flashati postupak je sledeći
1. "Identifikovati" model ploče. Ponekad je potrebno znati na primer i
reviziju rev:1.1 1.0 2.0 itd.
Oznaka se najčešće nalazi na pcb-u ploče.
2. Odrediti ko je "proizvođač" BIOSA (AMI,AWARD Phoenix)
3. Download-ati BIOS-image sa stranice proizvođača i flash utility (iako u
većini slučajeva dolaze upakovani sa BIOS-ima ponekad morate skinuti
posebno, postoje i modane verzija BIOS-a ali flashanjem tih verzija
GUBITE GARANCIJU !
4. Napraviti dos boot disketu (desni klik na flopy-crate ms-dos startup
disk)
5. U biosu postaviti kao first boot device floppy
6. Proveriti da li su fileovi na disketi dir
7. Pokrenuti flash utility (awd, zavisno od verzije 8.16 ili neka druga - IME
BIOSA)
8.Pojaviće se glavni ekran sa imenom BIOS-a i pitanjem da li želite
spremiti trenutnu verziju
9. Pritisnite enter i NE GASITI ILI RESTARTOVATI RAČUNAR !!
10. Nakon 30 sekundi novi BIOS je spremljen i pojavljuje se poruka da je
flashanje uspešno
11. Restartovati računar
12. Ugasiti računar i napraviti ccmos (barem 2 do 3 minuta)
13. Ući u BIOS i odabrati LOAD OPTIMITED DEFAULTS
14. KRAJ

Korak 5
Flashanje sa bootabilnog cd-a
1. Skinuti iso image
2. Narezati na CD
3. U BIOS-u odabrati kao boot device CD-rom
4. Odabrati verziju BIOS-a
5. Nakon flashanja restartovati računar
6. Ugasiti računar i napraviti ccmos (barem 2 do 3 minute)
7. Ući u BIOS i odabrati LOAD OPTIMITED DEFAULTS

Saveti & upozorenja

Ne postoje bootabilni CD-i za sve ploče jer su isti u velikoj većini produkt
korisnika ploče :) Znači morate ih napraviti.
 PREBACIVANJE VIDEO SADRŽAJA SA VHS KASETE NA DVD

Prošlo je vreme VHS kaseta ali Vi ipak još imate zanimljivih

sadržaja na njima. Zanima vas kako te sadržaje prebaciti na nove medije
na primer na DVD.

Šta vam je potrebno:

Za spajanje VCR sa računarom potreban ti je kompozitni kabl koji
na jednoj strani sadrži SCART a na drugoj strani tri RCA (cinch)
konektora (pretpostaviću da tvoj VCR nema RCA, već samo SCART
izlaz). Ili ako ne možeš pronaći ovakav kabl, uzmeš obični kompozitni kabl
sa RCA konektorima na oba kraja i poseban SCART-to-RCA adapter (ovo
ti ne treba ukoliko tvoj VCR ipak ima RCA output konektore). Ovde je
potreban mali oprez jer mislim da nije svejedno u kom smeru teku podaci,
iz SCART-a prema RCA priključcima što tebi treba, ili obrnuto (što bi
koristio ukoliko želiš sliku sa računara preneti na TV prijamnik).

Korak 1
Ukoliko ovakav kabl sadrži samo dva RCA priključka (obično je to
slučaj ako je kabl namenjen prenosu zvuka - beli i crveni RCA za levi i
desni audio kanal, ali to ga ne sprečava da se preko njega prenosi slika),
preporučujem kupovinu dva ovakva kabla, kako bi preko jednog išla slika,
a preko drugog stereo zvuk. Neki SCART-to-RCA adapteri imaju i S-Video
port, pa možeš kupiti S-Video kabl umesto drugog kompozitnog kabla
samo za prenos slike, ali pitanje je koliko ćes time dobiti na kvalitetu.
Audio spajaš na line-in ulaz zvučne kartice koristeći RCA-to-3,5 mm jack
kabl.

Korak 2
Samo jedna mala napomena: grafičke kartice sa VIVO mogućnošću
obično ne daju neki poseban kvalitet slike (barem ja nisam imao neka
predobra iskustva sa njima). Kao alternativa mogu se kupiti posebne video
capture kartice (koje su jako jeftine), sa RCA i S-Video ulazom, ali bez TV
tunera (ali i dalje se mogu koristiti za snimanje TV signala tako da se VCR
koristi kao tuner metodom koju sam gore opisao).
 Korak 3
Što se tiče softverske strane, dva najkvalitetnija softvera namenjena
kućnim korisnicima sa kojima sam imao prilike raditi su Cyberlink
PowerDirector i InterVideo WinDVR. Oba ova programa imaju
mogućnost direktnog snimanja videa u MPEG2 format (tako da ga nećete
trebati re-enkodirati za DVD). Ali PowerDirector ima i mogućnosti obrade
slike i ako prilično bazične (rezanje, dodavanje efekata itd.), kao i
mogućnost DVD Authoringa i izrade samog DVD-a. Ali u ovome se baš ne
ističe pa ja za kompletan proces prebacivanja VHS kasete ili snimanja TV
programa na DVD koristim kombinaciju alata:
- WinDVR ili PowerDirector za video i audio capturing
- PowerDirector za editiranje, ukoliko je potrebno (rezanje reklama i
slično)
- TMPGEnc za re-enkodiranje videa u niži bit-rate ukoliko je orginalni
materijal prevelik da stane na jedan DVD
- TMPGEnc DVD Author za pripremanje sadržaja kojeg je potrebno
narezati na DVD (pomoću njega se mogu dodati izbornici na DVD,
razdeliti poglavlja i ostale stvari). Kao izlaz dobije se VIDEO_TS folder
kojeg je onda samo potrebno narezati na DVD.
- Nero za rezanje VIDEO_TS foldera na DVD.

Saveti & upozorenja:

Svi gore navedeni programi namenjeni su "običnim" korisnicima, ne
profesionalcima. Ali na žalost, svi su komercijalni, osim TMPGEnc-a, ali
za kojeg je potreban MPEG2 plugin, ukoliko kao output želiš kreirati
klasični Video DVD, koji je takodje komercijalan.
A za čisti audio capturing preporučujem Cool Edit ili po novom
Adobe Audition (navodno je Sound Forge najbolji, ali nisam nikad imao
prilike raditi sa njim) od komercijalnih alata, ili Audacity od besplatnih
alata.