AGON - Broj 08 PDF

broj 08 – maj/jun 2010.
- specijal posvećen savremenoj francuskoj poeziji -

Sadržaj
uvodna reč ........................................................................................................................ 2
prevedena poezija
Bojan Savić Ostojić – Uvod ............................................................................................ 4

Gerasim Luka .................................................................................................................. 13
Žan Pjer Faj ..................................................................................................................... 21
Sebastijan Rajhman ........................................................................................................ 24
Filip Tanselen .................................................................................................................. 26
Filip-Andre Reno ............................................................................................................ 29
Ženevjev Iten ................................................................................................................... 31
Mark Kober ..................................................................................................................... 34
Dominik Furkad .............................................................................................................. 37
Katalin Molnar ................................................................................................................ 39
Mišel Grango ................................................................................................................... 42
Žan-Lik Paran ................................................................................................................. 45
Natali Kentan ................................................................................................................... 49
Sesil Menardi ................................................................................................................... 52
Kristof Tarkos .................................................................................................................. 55
separat
Razgovor sa Viržilom Novarinom – Zapisi između snova ............................................. 59

Viržil Novarina – Crteži i zapisi ...................................................................................... 64
o poeziji
Žan Mišel Espitalije – Hronometar, časovnik, planer ..................................................... 73

Žan Mišel Molpoa – Opraštanje s pesmom ..................................................................... 79
Florans Trokme – Poezibao, sajt koji uvodi u poeziju .................................................... 85
1
uvodna reč
Osmi broj Agona u celini je posvećen savremenoj francuskoj poeziji.

U rubrici prevedena poezija donosimo jednu malu antologiju savremene francuske poezije
od četrnaest pesnika u prevodu Nine Živančević i Bojana Savića Ostojića, koji je i autor
predgovora. Pri izboru smo se koncentrisali na nove eksperimentalne prakse u francuskoj poeziji
poslednjih godina XX veka, ali i na pesnike kod kojih je očigledan povratak lirizmu.
U skladu sa te dve struje, rubrika o poeziji donosi i tekstove Žana-Mišela Espitalijea,
antologičara i eksperimentalnog pesnika, i Žana-Mišela Molpoe, pesnika i esejiste, koji govore o
eksperimentalnoj, odnosno o neolirskoj sceni savremene francuske poezije. Tekst Florans
Trokme, napisan u ličnom i informativnom tonu, na primeru poetskog sajta Poezibao govori o
položaju poezije danas u Francuskoj i mogućnostima koje ovom književnom rodu pruža internet.
Najzad, u separatu, koji je za potrebe ovog specijalnog broja dat umesto rubrike poezija,
donosimo dva priloga o multimedijalnom francuskom umetniku Viržilu Novarini: razgovor sa
autorom i korpus od trinaest neobjavljenih noćnih crteža i zapisa.
Uz većinu autora zastupljenih u antologiji objavljen je i link ka snimku čitanja u ogromnoj
onlajn fonoteci Marsejskog međunarodnog centra za poeziju (CIPM), ljubaznošću glavnog
urednika, g. Emanijela Pikoa.
Bojan Savić Ostojić
2
prevedena poezija
3
Bojan Savić Ostojić
UVOD
Savremena francuska poezija sva je u znaku prefiksa. Njeni mnogostruki glasovi određuju se kao
posleratna, postmoderna, neosimbolistička, neoavangardna poezija... Ko pokuša da je obuhvati u
celini, iscrpljuje se u referisanju na neke prethodne vrednosti, kao da samo pojam prošlog
rezimira njen značaj. Ovakav pristup je legitiman – kako shvatiti neke vrednosti ukoliko ih ne
uporedimo sa onim što se već smatra vrednošću? – ali krije niz površnosti. U tom kontekstu, čak
i neutralni epitet „savremena“ poprima pejorativnu funkciju, sugerišući da za obuhvatanje
najraznorodnijih poetika koje je čine nema nikakvog zajedničkog imenitelja sem istovremenosti
njihovog pojavljivanja.
Razlog navodne „neuhvatljivosti“ savremene poezije ne treba tražiti u mnoštvu pesničkih

postupaka, već pre svega u onoj još uvek tradicionalnoj obazrivosti kritike koja bi se dala
rezimirati u pitanju: Da li će ono što se proglašava vrednošću u poeziji biti vredno i nakon
pedeset godina? Ovo pitanje koje od samog starta obespravlja svaki sud o trenutnom u
književnosti može se obesmisliti jednim dopunjenim odgovorom: ono što se danas smatra
vrednim u poeziji može sloviti za vredno i nakon pedeset godina, ali tada svakako neće biti
sveže, novo i živo. Kritika koja se bavi pitanjima dugoročnih vrednosti sklona je dovršenosti,
monolitnosti. U skladu s tim je nesposobna da prati promene u vremenu, nesposobna da
neposredno izdrži udarac promene. S druge strane, smatra se kadrom da ga naknadno, vremenski
daleko od trenutka promene i od svih njenih delovanja, precizno odredi.
Savremenoj poeziji (uopšte, ne samo francuskoj) nedostaje adekvatna kritika, koja bi simultano
pratila sve smelosti njenih zaokreta, novih postupaka i tehnika, koja bi na njih sa istom smelošću
odgovarala. Kritika kojoj bi zadatak bio da u novoj poeziji traga za novim problematikama, a ne
da se univerzitetski neangažovano referiše na stare obrasce, na kalupe od pre dvesta ili stotinu
godina (koje je sama i postavila). Reći, u ovom kontekstu, da nema novuma, da je sve napisano
ili da referiše na napisano, znači pre svega ne znati ili ignorisati, ali i više od toga, proglašavati
sopstvenu ograničenost za opšteprihvatljivu vrednost.
U nacrtu antologije koji je pred vama opredelili smo se da predstavimo autore za koje smatramo
da su svojim delovanjem, na margini pesničkih „škola“, usmerenim manje ili više otvoreno
protiv „zvaničnih“ (mada, da li je danas umesno pisati o nekoj opšteprihvaćenoj poeziji?)
pesničkih tradicija u rasponu od skoro pedeset godina, uspeli da stvore sopstvenu scenu,
sopstveni referentni prostor. Iako je u ovom domenu svako grupisanje i raspoređivanje krajnje
nezahvalno i dosta slobodno, zastupljeni autori se ipak mogu podeliti na dve, uslovno rečeno,
sučeljene grupe na tematskom planu, kao i na osnovu postupaka koje koriste.
S jedne strane, predstavljamo pesnike u čijim je radovima upečatljivo formalno suprotstavljanje

tradiciji francuske poezije i inovativnost u iznalaženju novih pesničkih postupaka. Pesnici kao
4
što su G. Luka, D. Furkad, K. Molnar, Ž.-L. Paran, M. Grango, S. Menardi, N. Kentan i K.
Tarkos ponikli su na nasleđu strukturalizma i svoj izraz uglavnom zasnivaju na formalnim
eksperimentima, iza kojih se krije aktivno promišljanje odnosa između označenog i označitelja, a
najčešće njegovo osporavanje. Još doslednije produbljujući formalne inovacije nadrealista,
mešajući ih sa novijim eksperimentima sonorne poezije (poésie sonore), ovi autori često
pismenom izrazu pretpostavljaju govor, a pojmu pesničke zbirke objekat, zbog čega je
performans često najadekvatnija manifestacija za njihove multimedijalne kreacije.
S druge strane su zastupljeni autori koji otvoreno komuniciraju sa danas u znatnoj meri
marginalizovanom tradicijom francuskog lirizma. Pokušaj povratka referentnoj vezi između reči
i sveta, pokušaj komunikacije, reanimiranja onoga što je ostalo samoreferentno nakon
lingvističke dekonstrukcije – ukratko, težnje potpuno suprotne pesnicima formalnog usmerenja –
neke su od osnovnih tendencija pesnika kao što su Ž.-P. Faj, S. Rajhman, M. Kober, Ž. Iten, F.
Tanselen. U skladu sa poetičkim opredeljenjima ove dve struje, organizovan je i odeljak O
poeziji, sa dva teksta koji razmatraju korene savremenih eksperimentalnih poetika (tekst Žana-
Mišela Espitalijea), odnosno ciljeve i mogućnosti lirizma danas (tekst Žana-Mišela Molpoa).
Ipak, ono što je svim ovim pesnicima nesumnjivo zajedničko je poetička usmerenost na
problematiku jezika. U nastavku ćemo podrobnije razmotriti uglove iz kojih svaka grupa pristupa
jeziku, kao i drugu specifičnu problematiku karakterističnu za pojedine autore.
II
Pedesetih godina, kada u Francuskoj prve radove objavljuju Bart, Delez i Fuko, prvu knjigu na
francuskom objavljuje sa daleko manje pompe jedan četrdesetogodišnji Rumun jevrejskog
porekla, Gerasim Luka. Rukopis Héros-Limite, objavljen 1953, donosi do tada neviđen,
zapanjujuće sistematizovan eksperiment sa francuskim jezikom na morfološkom nivou. Jedinica
tog izraza je morfema, a ne reč; semantičko je u potpunosti zaklonjeno označiteljem, slovom, na
kojem se zadržava sva pažnja. Poruka je razložena na bezbrojan niz slogova-reči među kojima i
oni što ništa ne znače postaju morfeme, dobijaju značenje. Ustaljenim jezičkim konceptima Luka
smelo prilazi iz neočekivanog ugla; glagolu pristupa kao imenici, dok s druge strane imenicu
verbalizuje. Dosledno sprovedenom repeticijom ističe se usmenost kao osnovni modus Lukinog
dela. Kako ističe jedan kritičar Vensan Teksera, „Luka pristupa jeziku u isti mah zaljubljeno i
skrnaviteljski“.
„La mort, la mort folle, la morphologie de la méta, de la métamort, de la métamorphose,

ou la vie, la vit vit, la vie vice, la vivisection de la vie“ étonne, étonne, et et et est ton
nom, un nombre de chaises, un nombre de 16 aubes et jets, de 16 objets contre, contre la,
contre la mort ou, pour mieux dire pour la mort de la mort ou pour contre, contre,
contrôlez-là, oui c’est mon avis, contre la, oui contre la vie sept, c’est à, c’est à dire pour,
pour une vie dans vidant, vidant, dans le vidant vide et vidé, la vie dans, dans, pour une
vie dans la vie (...)
„Smrt, luda smrt, morfologija mete, metasmrti, metamorfoze, ili života, života koji živi,
života poroka, vivisekcija života“ grmi, je je je jeste tvoje ime, broj stolica, broj od
šesnaest zora i hitaca, od šesnaest objekata kontra, kontra smrti, ili bolje rečeno za smrt
5
smrti ili za kontra, kontra, kontrolišite je, da, to je moje mišljenje, kontra, da, kontra
života, tog, to je, to jest, za, za život u ispražnjenom, ispražnjenom, u praznoj i
ispražnjenoj praznini, život u, u, za život u životu...
(iz knjige Héros-Limite)
Povući ćemo jednu široku paralelu između Lukinog pristupa jeziku i postavki strukturalista koji
su otvoreno odustali od razmatranja preetabliranih moralnih vrednosti u filozofiji, rešivši da
refleksiji pristupe uz pomoć sredstava lingvistike. Lukin „strukturalistički“ pristup označitelju je
dezintegracija lingvističkih i gramatičkih osnova, prožeta dubokim promišljanjem jezika. Nimalo
nije slučajno što je Delez u svojimDijalozima prepoznao srodnost neosporno prekretničkog
delovanja Gerasima Luke sa sopstvenim konceptima. Već prvi rukopis jasno ističe princip svih
kasnijih Lukinih knjiga – nazvaću ga principom koherentne dekonstrukcije. Ali njegov ne manji
značaj je u isticanju dominacije usmenog izraza nad pismenim, što će imati ogroman uticaj na
kasnije pesničke eksperimente – u početku preokretanja i izvrtanja svih kodifikacija koje je
donelo pismo. Čitalac je uz ovu zbirku prinuđen da postane i slušalac. Lukino iskustvo je na neki
način označilo početak performativne poezije, koja sve više zanemaruje slovo da bi se priklonila
zvuku.
Sam termin „poezija“ mi se čini pogrešnim. Više mi se sviđa „ontofonija“. Onaj ko

otvara reč, otvara takođe i materiju, reč je samo materijalna podloga potrage čiji je cilj
preobražaj stvarnosti. Umesto da se postavim u odnosu na neku tradiciju ili revoluciju,
radije biram da otkrivam rezonancu bića, onu neprihvatljivu.
(odlomak iz izlaganja u Vaducu, 1968.)
Svojim brojnim javnim nastupima – od kojih je jedan zabeležen u filmu Raula Sangle,Comment
s’en sortir sans sortir? (u slobodnom prevodu, Kako se iščupati ne čupajući se, 1989) – Gerasim
Luka je umnogome anticipirao i inspirisao današnju slem-poeziju. Njegov Héros-limite je
svojevrsni manifest apatrida – ali nikako u socijalno-političkom smislu (o društvenom nema ni
pomena u njegovoj poeziji) – reč je prvenstveno o dobrovoljnom izgnanstvu u jezik. Pionir
ovakvog stranstvovanja u jeziku u savremenoj poeziji bio je Lukin sunarodnik, i u mnogo čemu
sudbinski sličan pesnik Paul Celan. Ako bi pristup maternjem jeziku kao stranom bio definicija
poezije – kako bi se mogla shvatiti odluka da se piše isključivo na nematernjem jeziku?
Stranstvovanje u jeziku je time udvostručeno: jednom dovršenom, akademski utanačenom
jeziku, pristupa se iz neakademističke i ludičke perspektive pesnika-deteta koji uči strani jezik,
ali se pri usvajanju poigrava sa njegovim najosnovnijim principima, i preispituje ih, ne usvajajući
ih do kraja. Ovakav pristup jeziku je – bez iznenađenja – jako sličan pristupu koji Luka i neki od
ovde prisutnih pesnika otvoreno gaje prema savremenoj poeziji ponikloj na ustaljenoj liniji
modernizma. Promišljenim korišćenjem tog dekonstruktivnog pristupa nastao je jedan novi jezik,
nova forma, i samim tim, novi obrasci.
Subverzivno delovanje na okamenjene vrednosti u jeziku osnova je radikalne poetike

pesnikinje Katalin Molnar, koja se takođe može ubrojati u „strance u jeziku“. Iz knjige u
knjigu, ova autorka mađarskog porekla dosledno razvija sopstvenu fonetsku transkripciju
francuskog jezika, nadovezujući se time na postavke „neofrancuskog“ Remona Kenoa,
6
najprisutnije u njegovom romanu Zazie dans le métro. Tome svedoči odlomak iz njene značajne
knjige-manifesta Konférans pour lé zilétré:
Je parl fransé. Je parl fransé mé koman ékrir le fransé ke chparl? Je parl fransé é si jariv a
ékrir le fransé ke chparl, je voudré ke lé zôtr ki parl fransé puis lir ske jékri. (…) Alor je
pôz la kèstion : koman ékrir le fransé ke nou parlon pour ke chakun de nou puis lir ske
nou zékrivon?
Ja govorim francuski. Govorim francuski, ali kako da zapišem svoj govorni francuski?
Govorim francuski, i iako uspevam da zapišem francuski koji govorim, volela bih da
drugi koji govore francuski pročitaju šta pišem. [...] Tad ću ih zapitati: kako pisati
francuski koji govorimo da bi svako razumeo šta pišemo?
„Rekodifikovanje“ francuskog jezika po Katalin Molnar teče postupno. U prvoj knjizi

poèmesIncorrects et mauvaisChants chantsTranscrits (1995) Molnarova svoje pseudo-didaktične
pesme ispisuje u logaritamskoj transkripciji po uzoru na programske jezike, u neprekinutom nizu
bez interpunkcije, pri čemu su svi glagolski oblici svedeni na infinitiv. Ovaj bezlični izraz uspeva
da još više obezliči jezik u funkciji ideologije i demagogije, i da oštro naglasi ironičan stav
autorke prema takvoj zloupotrebi jezika. U kasnijim knjigama, spomenutoj Konférans pour lé
zilétré i Kantaje, autorka se oslobađa i ličnih zamenica, otvoreno se ugledajući na starofrancuski,
i sve se više bliži fonetskom pismu (jasno je zašto je ta primena subverzivnosti njenih tekstova
teško prenosiva na srpski). Ovde ipak nije reč toliko o „subverzivnosti“ ataka Molnarove na
francusku ortografiju, koliko o isticanju glasa kao osnovne materije njene poezije. Insistirajući na
nestandardnoj transkripciji, otežavajući francuskom čitaocu prihvatanje teksta, Molnarova
produbljuje suštinsku ulogu svog usmenog izraza.
Problemom jezičke artikulacije, spajanjem jezika sa plastičnim umetnostima, zaokupljene su

knjige Dominika Furkada. Njegovo raznovrsno i plodno delo crpi materijal iz specifične fuzije
verbalne svedenosti Malarmeovog Bacanja kocke i samokritičnosti (i samoironije) praksi
svojstvenih savremenoj američkoj poeziji. Poznat i kao likovni kritičar i kao veliki poznavalac
impresionizma, a naročito Matisa i Degaa, Furkad takođe pokušava da u proces pisanja ugradi
razne međužanrovske inovativne tehnike. U poetsko-proznom delu Sujet monotype,
prisustvujemo transponovanju slikarstva: stihovi se kombinuju sa dugim proznim komadima čiji
je glavni "junak" Edgar Dega. Isto tako, Furkad je pokušao da primeni fotografske efekte u
zbirci Rose-déclic, u kojoj se otrcanom simbolu ruže prilazi posredstvom fotoaparata i njegovih
efekata zumiranja, uvećavanja, umanjivanja. Poticaj za pisanje kod ovog autora dolazi upravo iz
samog akta pisanja, akt se objašnjava samim sobom, u toku samog akta. Tome svedoči i odlomak
iz knjige sans lasso et sans flash: "Nikada nisam napisao nijedan red o temi koja nema veze sa
temom pisanja." Okrenuto prema svetu, ali isključivo kroz iskrivljenu prizmu jednog slobodnog
jezika, prepunog neologizama, anglicizama, Furkadovo pismo ne zazire ni da se okrene prema
svetu, u svojevrsnoj potrazi za slogom-bićem (syllabe-être) tačkom u kojoj, po rečima autora iz
knjige Citizen Do, "realnost sveta i realnost jezika čine jedno".
Svaka nova knjiga Žan-Lika Parana jedinstvena je po tome što se može smatrati delom jedne
7
osobene autorske kosmogonije koja se neprekidno razvija. Ovaj vajar i multimedijalni umetnik
potpuno je svoj glas prepustio motivu očiju, pogleda i percepcije uopšte. Refleksivni element
njegovog izraza neprekidno se dopunjuje performativnim: iz knjige u knjigu (do sada je objavio
više od sto pedeset naslova, što je u svakom smislu nesvakidašnja brojka), sa zapanjujućom
doslednošću i skoro didaktičkim podsećanjem na sve prethodne „lekcije“, Paran produbljuje svoj
poetski sistem zasnovan na preplitanju pogleda i dodira. Pa ipak, u toj poeziji nema lirske
„referentnosti“, upućenosti na svet, na ono vidljivo/opipljivo: sve što potvrđuje mogućnost
stvarnog kontakta obesnaženo je samim načinom iskazivanja, jednom hipnotičkom litanijom
pseudo-analitičkog stila. Dovoljan je jedan odlomak iz i dalje rastućeg opusa ovog pesnika
nesvodivog na antologiju da se uvidi da iza ambiciozne kosmogonijske konstrukcije ne vreba
želja za suočavanjem sa stvarnošću kao konkretnom, već želja za njenim verbalizovanjem,
apstrahovanjem, reprodukovanjem. To jeste želja za obuhvatanjem stvarnosti, ali putem
svojevrsne unutrašnje transcendencije, transcendencije u realnom. Paran putem glasa (treba
naglasiti ovu usmenu značajku njegovog izraza) traga za „integralnim realnim“, onim iza vida,
iza dodira, nečim što uopšte dopušta koncepte pogleda i dodira.
Et je vois, par mes yeux que je ne vois pas. Et je vois, et je vois que je ne vois pas. Et je
vois, mais c’est parce que je ne vois pas par quoi je vois. Et si je voyais par quoi je vois,
je ne verrais pas. Et je vois, et je ne vois pas que je vois, et je ne vois pas que je vois. Et
le jour je vois, mais c’est par la lumière de ma nuit. Et la nuit je ne vois pas, mais c’est
par la lumière de mon jour. Et quand je ne vois pas, c’est parce que c’est moi qui vois
mes yeux. Et quand je vois, c’est parce que c’est moi qui ne vois plus mes yeux. (Je ne
vois pas mes yeux)
I ja vidim, očima koje ne vidim. I vidim, i vidim da ne vidim. I ja vidim, ali vidim upravo
kroz to što ne vidim. I kad bih video ono kroz šta vidim, ne bih video. I vidim i ne vidim
da vidim. I ne vidim da vidim. I danju vidim, ali po svetlu svoje noći. Noću, ne vidim, ali
to je zbog svetlosti mog dana. A kad ne vidim, to je zato što vidim svoje oči. A kada vidim,
to je zato što više ne vidim svoje oči. (Ja ne vidim svoje oči)
(iz knjige Dix chants pour tourner en rond)
U svom Muzeju žive umetnosti Žan-Lik Paran priređuje brojne nastupe zajedno sa suprugom,
likovnom umetnicom, Titi Paran, često u pratnji ćerke Mari Sol na klaviru. Nastupi su često
praćeni nekonvencionalnim izložbama-performansima, na kojima autor izlaže svoje raznovrsne
kreacije: to su najčešće voštane, glinene ili papirne kugle, po kojima su ispisani i urezani stihovi.
Međutim, tu se mogu naći i lični predmeti sa autentičnim pečatom, recimo: njegova ogromna
zbirka crvenih knjiga, ili zbirka prepariranih ptica. Na taj način upotpunjujući plastični i pismeni
element svoje umetnosti, zaokružujući ih govorom, Paran dočarava sinestetički totalitet realnosti
koju želi da obuhvati (zakloni?) svim ponuđenim sredstvima virtuelizacije.
Na primeru Molnarove i Parana možemo konstatovati jednu generalnu tendenciju ovih pesnika:
svaki autor brižljivo bira jednu tehniku pisanja koja postaje dominantni obrazac njegovog
izražavanja. Do te mere da se pojedinačni autori mogu (gotovo potpuno) poistovetiti sa
korišćenim tehnikama, da se mogu podeliti na „škole tehnika“.
8
Jedna od najdominantnijih tehnika, tehnika inventara, nabrajanja, sastavljanja spiskova, u velikoj
meri je zastupljena u poeziji Natali Kentan, Sesil Menardi, Mišel Grango, a ponajviše
kod Kristofa Tarkosa. Kroz hiperbolisani, logoreični iskaz, provlači se jedno tobože mimetičko
interesovanje za predmete, koji tom preuveličanom pažnjom dobijaju izvesnu mitsku auru (upor.
motiv cipele kod Natali Kentan). Neretko se u korenu ovakvih poetskih praksi krije prvenstveno
usmeni izraz, pa čak i freestyle (u slučaju Kristofa Tarkosa na primer), koji time što autora
ograničava na medijum glasa, daje neograničenu slobodu samom glasu, ponajviše zvučnim
asocijacijama. O tome da je sonornost jedan od značajnih činilaca inventara svedoči „otac
sonorne poezije“ Bernar Hajdsik (Bernard Heidsieck), veliki preteča performansa, koji je svoje
zvučne instalacije uglavnom zasnivao na prožimanju repeticije i inventara (zvukova, ne samo
reči), kao u pesmi Vaduz.
oko Vaduca ima Švajcaraca

oko Vaduca ima Austrijanaca
oko Vaduca ima Nemaca
ima oko Vaduca i Tiroljana
ima Saksonaca
ima oko Vaduca i Bavaraca
ima oko Vaduca i Šleza
Čeha
ima oko Vaduca Slovaka
ima oko Vaduca Mađara (...)
U svojim „referatima“, po kojima je karakteristična knjiga Etat civil, Mišel Grango, inače
članica OuLiPo-a, svojevrsnim cut-upom združuje termine iz različitih stručnih registara
(politika, medicina, istorija umetnosti), ali ne da bi ostvarila nekakvu sinkretičku samoiscrpnu
sintezu, već da bi pažnju usmerila na terminologiju, na problem samog jezika. Sličan pokret
napaja eksperimente Natali Kentan: pletenje i mršenje jezičke mreže oko jednog, slučajno
izabranog predmeta cipele. Potraga za JEDNIM, nedeljivim imenom ispostavlja se uzaludnom,
jer se ono gubi ukoliko je isuviše puta ponovljeno, jer se raščlanjava na nebrojene podtipove
ukoliko je predmet preblizu. Pisanje se onda svesno račva meandrima koje propisuje samo jezik,
gubi se u njegovoj proizvoljnosti i (materijalnoj) nedokučivosti.
Cipela nosi ime cipele, kao i mnoga, druga imena, poput ruže.
Pogled kojim osmatramo cipelu postavljenu ispred nas (na primer, u nekom izlogu)
neizostavno je isti pogled kao onaj kojim osmatramo ružu.
Kao predmet, cipela nas se tiče na isti način kao ruža.
Jedna ne saopštava ništa više od druge.
(Chaussure)
9
Tako se jedan predmet razmatra putem jezika sve dok se istim sredstvom ne dezintegriše na
čestice koje jezik više ne može da obuhvati. Slična tehnika referata – ekstenzivnog, gotovo
enciklopedijskog nizanja atributa, do zasićenja i iscrpljenja – prisutna je u poeziji Sesil Menardi,
ali je ovde gotovo isključivo primenjena na pitanja teksta. Reč ovog puta secira samu sebe i
gotovo se fiziološki ogoljuje - prikazujući da nikakvo telo ne stoji iza nje kao pokriće.
Još doslednije rastakanje između reči i stvari, najradikalnije poništavanje jezika kao sistema
znakova na delu je u stvaralaštvu Kristofa Tarkosa. Ovaj pesnik je devedesetih godina postao
čuven u uskim krugovima oko časopisa TXT i Java po nastupima na kojima je najčešće
izgovarao improvizacije (od kojih velika većina postoji i danas samo u zvučnom zapisu). U
čitavom svom opusu, koji je nastajao brzim tempom u periodu od deset godina, Tarkos je
neumorno insistirao na znakovnosti samog označitelja, tj. na njegovoj samoreferentnosti. Po
Tarkosu, samoj reči nije potrebno nikakvo drugo utemeljenje sem glasa koji je izgovara :
označitelj je samom sebi označeno. Iza reči nema ničega, „Reči nemaju smisao. Reči nema zato
što postoji smisao, smisao je ispraznio reči svakog značenja“ (Reči). Besomučna repeticija i
litanija, poput one prisutne u tekstovima „Tekst je izražajan“ i „Droga“ jedno je od najčešće
korišćenih oruđa Tarkosa, kao način potcrtavanja jednog duboko nesemantičkog poriva jezika,
narcisoidno oduševljenog samim sobom.
III
U poeziji Žan-Pjera Faja, koja je samo jedan deo njegovog bogatog opusa, sačinjenog od
filozofskih ogleda i romana (studija o fašizmu, Totalitarni jezici se trenutno prevodi na srpski) u
velikoj meri je prisutan sam čin pisanja. Ali Fajev jezik, za razliku od Gerasima Luke, na primer,
nikad ne upućuje na samog sebe, već bez zazora pokušava da komunicira svoj sadržaj, pa barem
on bio i fatalna odsečenost od sveta. U skladu sa devizom časopisa Change (koji je Faj uređivao
zajedno sa Žakom Ruboom) da „menjajući se, jezik menja i stvari“, otuđenost svojstvena jeziku
nije pesniku povod za još dublje otuđenje, već za pokušaj povratka osnovnom impulsu,
predmetima, svetu. Isto tako, otuđenje jezika ne dovodi do njegove apsolutizacije i
bespogovornog izolovanja, već do svojevrsne relativizacije realnog: tako se u poemi Nađeni
rat virtuelnost jezika udvaja sa virtuelnošću rata; oni se na neki način nadmeću u nestvarnosti.
Generalna zaokupljenost socijalnim temama odlikuje i poeziju Filipa Tanselena, koji od

početaka neprestano promišlja i produbljuje vezu između pesničke reči i etike (upor.
delo Poéthique du silence, Po-etika tišine iz 2000). U svojim pesničkim knjigama i filozofskim
esejima, Tanselen se iskazuje kao svojevrsni naslednik pesničkog angažmana Renea Šara. Kao
predani glasnogovornik boraca za slobodu, ubraja se u one (danas, svakako, malobrojne) pesnike
kod kojih uzimanje pesničke reči zahteva pozicioniranje, preuzimanje odgovornosti pred
društvom, koja ako ne podseća na igoovsku pesničku ulogu, zauzvrat asocira na čuvenu
Helderlinovu „poeziju kao način boravka na svetu“. Tanselenov poetski govor se na trenutke, s
obzirom iz kojih pozicija govori, može okarakterisati i kao utopijski. I kada je okrenuta temama
ljubavi, kao u odlomku koji smo uvrstili u antologiju, autorova pesnička reč ne biva način da se
telo zaobiđe, već način da još čvršće obaveže na dodir.
je ne sais pas comment respirer

pour que le verbe écrive la douleur de ce pays immense
10
ne znam kako da dišem
a da taj glagol ispiše bol ove ogromne zemlje
(iz knjige Ces horizons qui nous précèdent)
Angažmanom su obeležene i najbolje knjige Sebastijana Rajhmana. Ovaj pesnik rumunskog

porekla je poput tolikih rumunskih stvaralaca (uzmimo za primer Emila Siorana, Đelu Nauma,
Gerasima Luku) emigrirao u Francusku nakon zavođenja Čaušeskuove diktature, u pokušaju da
„pronađe izlaz iz jednog nametnutog raja u problematici Pakla“. Otvoreno se služeći nasleđem
nadrealista, poezija S. Rajhmana pokušava da uspostavi jednu vrstu post-totalitarne sinteze mita,
istorije i sećanja.
U maniru duhovite doskočice, distisi Marka Kobera kombinuju orijentalnu jezgrovitost i

slobodu nadrealističke slike. Jezička ekonomija, praćena određenom dozom hermetizma odlikuje
poetsku prozu Filipa Andrea Renoa. Otuđenost koju Ženevjev Iten oseća prema sopstvenom
glasu propuštenom kroz radio-talase može postati osnova za formiranje novog identiteta.
Iako je, ponavljam, nezahvalno vršiti grupisanja autora koje sam slobodno nazvao novim
liričarima, njihovi raznoliki izrazi mogu se na širem planu koncentrisati oko motiva iskustva.
Reč je o iskustvu koje je posećeno posredstvom jezika svesnog sopstvene manjkavosti, ali
odlučnog da uprkos nedostacima pokuša da prodre u srž jednog etički važnog pitanja, pitanja
opredeljenja, odgovornosti, identiteta. Lirski jezik ne zazire od obilaženja „velikih tema“, od
zazivanja ljubavi, nesreće, od angažmana i samonegiranja: taj prema svetu otvoreni, funkcionalni
jezik u biti je namenjen imenovanju i komunikaciji. Ali ne više sa jednom arogantnom
prošlovekovnom svešću o tome da je kadar preobratiti stvarnost, već s namerom da u dobu
dezintegrisane stvarnosti, oslobođene (koliko god imaginarnih) imperativa morala, ukaže na
neprikosnovenu etičnost pesničke reči. S druge strane, forma kojoj su priklonjeni
„strukturalistički“ autori toliko ih okupira da oni ne mogu da pronađu izlaz iz jezika ka svetu; ne
samo da ne mogu, već i ne žele. Estetički imperativ – nikako etički – osnovno je obeležje
njihovih dela.
IV
Nisam imao nameru da budem iscrpan u ovom predgovoru, želeći da što više prostora posvetim
autorima. Kao što će čak i nepažljiv čitalac primetiti, ova antologija nije ni u kom smislu
pravilna, niti je hronološka, niti je svaki pesnik propraćen sa istim brojem pesama. To nikako ne
znači da antologičar više ceni jednog autora od drugog, već je reč o svesnom izboru onog
najreprezentativnijeg iz opusa svakog od autora. Pri izboru sam se ponajviše rukovodio novijim
antologijama savremene francuske poezije, među kojima značajno mesto zauzima antologija
Žana-Mišela Espitalijea, Pièces détachées (Rastavljeni delovi, Pocket, 2000) koja na
najpregledniji način pristupa savremenim pesničkim praksama.
Zahvaljujem se pre svega Nini Živančević na ljubazno ustupljenim prevodima i vrednim

beleškama koje je dostavila redakciji Agona. Zatim, veliko hvala Emanijelu Pikou,
direktoru Međunarodnog centra za poeziju iz Marseja (CIPM), koji nam je dao ovlašćenje da
11
koristimo linkove ka zvučnim zapisima njihove bogate fonoteke. Zahvaljujem se takođe Žan-
Mišelu Espitalijeu, Žan-Mišelu Molpoa, Viržilu Novarini, Žan-Liku Paranu, Floransi Trokme i
drugim dragim saradnicima i autorima koji su dali ovlašćenja za prevod svojih tekstova i od
početka podržavali ovaj projekat časopisa Agon.
12
GERASIM LUKA
(Ghérasim Luca)
Rođen je u Bukureštu 1913. u liberalnoj jevrejskoj sredini. Od mladosti je bio u kontaktu

sa nekoliko jezika, ponajviše sa francuskim. Sarađuje sa nadrealistički orijentisanim
(„frenetičnim“) časopisima, poput Alge i Unu. Krajem tridesetih godina, usredsređuje se na
produkciju pariskog nadrealizma, sa kojim su povezani njegovi prijatelji Žak Herold i Viktor
Brauner. Dopisuje sa sa Bretonom, ali posetivši Pariz, odbija da se sastane s njim. Za vreme
Drugog svetskog rata, uspeva da prebegne u Rumuniju i spase se.
U ovom kratkom periodu slobode pre socijalizma, Luka doživljava književni i umetnički
preporod i vodi jednu nadrealističku grupu sa nekoliko prijatelja. Poseduje štampariju i mesto za
izlaganje crteža, umnožava letke, skuplja umetničke predmete i prihvata francuski jezik u želji da
raskine sa maternjim. Međutim, sa pedeset dve godine napušta Rumuniju i posle mnogo
peripetija se seli u Pariz.
Njegove pesme, crteži i kolaži (kubomanije) objavljivani su u časopisu Phases. Izdavačka
kuća Soleil Noir sedamdesetih godina objavljuje Lukine knjige-objekte praćene snimkom
čitanja.
Pored rada na jeziku, zajedno sa efektima mucanja koje je opisao Žil Delez –bitna je i
režija njegovih tekstova, kao i rad na celom telu koji je za njega predstavljao javno čitanje na
festivalima poezije, šezdesetih godina, od kojih su neki, naročito oni u Amsterdamu i Njujorku,
ostali čuveni i danas.
Ne mareći mnogo za reč poezija, Luka je svoju umetnost nazivao „ontofonijom“, time
ističući prevashodnost zvučne dimenzije svojih radova.
Izbačen iz svog stana, gde je živeo bez dokumenata, kao deklarisani apatrid, Gerasim
Luka se ubio u januaru 1994, skočivši u Senu.
Izabrana bibliografija: Héros-Limite (1953), Sept slogans ontophoniques (1963), Poésie

élémentaire (1966), Dé-Monologue (1969), La Fin du monde (1969), Le Chant de la carpe
(1973, 2001), Paralipomènes (1976), La proie s'ombre (1991). Gallimard je nekoliko Lukinih
plaketa spojio i objavio u knjizi Héros-Limite (2001).
Odjek tela
posudi mi svoj mozak

uruči mi svoj obruč
svoju sedilju svoju sigurnost
svoju trešnjicu
ustupi mi svoju trešnjicu
ili barem neku drugu
13
predoči me svojim podočnjacima
ustremi se
u središte mog bića
postani krug tog središta
trougao tog kruga
kvadratura mojih noktiju
postani to ili ono ili barem
neko drugi
ali hodi za mnom preda mnom
zavodljivosti
između noći tvoje nagoće i zore tvojih obraza

između ivica tvog lica i opala tvojih stopala
između vremena tvog temena i prostora tvog razbora
između čengela tvog čela i kapi tvojih kapaka
između učkura tvojih ručki i kosina tvojih kostiju
između do tvog domalog prsta i re tvojih rebara
između režnja tvoje mrežnjače i riže tvoga irisa
između lave tvoje glave i nevolja tvojih pršljenova
između akta tvog zatiljka i uvale tvoje vulve
između trica tvojih trepavica i srsi tvojih prstiju
između maljeva tvojih malja i rude tvojih grudi
između pesama tvojih pesnica i štiva tvojih tetiva
između mena tvojih ramena i zona tvoga znoja
između laka tvojih lakata i kravata tvog vrata
između žive tvojih živaca i zova tvojih guzova
između puta tvoje puti i duži tvoje duše
između košpe tvoje kože i košuta tvojih kostiju
između arija tvojih arterija i praha tvog daha
između distiha tvojih sisa i sisa tvoga rista
između člana tvog članka i puha tvojih pazuha
između brvna tvojih obrva i trzaja tvog torzoa
između ića tvojih mišića i drva tvojih nozdrva
između žića tvojih mišića i srede tvog srednjaka
između bradve tvoje brade i šačice tvojih čašica
između petice tvoje pete i dvojke tvog podvaljka
između žice tvoje dužice i podoknica tvojih podočnjaka
između prsa tvojih prstiju i možda tvog mozga
između osana tvojih usana i globe tvojih zglobova
između pročelja tvoga čela i like tvoga lika
između plitkog tvojih pluća i plitkog tvog palca
između hristova tvojih ristova i lana tvog dlana
između godova tvojih jagodica i leća tvojih pleća
između mladeži tvojih mladeža i lista tvog lista
između razine tvojih obraza i onoga tvojih nogu
između asa tvog glasa i puba tvog pubisa
14
između kova tvojih kukova i klice tvoje karlice
između dara tvojih bedara i trena tvojih vena
između ilovače tvog milovanja i sredine tvog srca
između kolja tvojih kolena i imena broja
pupka tvoje vrpce
Kraj sveta
ovaplotiti se
ja te florišem
ti me fauniš
Ja te uputenjujem
ja te dverim
i zaprozorim te
ti me okosneš
ti me okeanjuješ
ti me izdrskaš
ti me smeteorićuješ
Ja te uzlatnoključam
ja te poizvanrednjujem
ti me paroksužavaš
Ti me paroksužavaš
i paradoksuješ
ja te zaklavsenjujem
ti me ispotihaš
ti me ozrcaljuješ
ja te rukosatim
Ti me zabludaš
ti me zaoaziš
ti me sptičavaš
ti me insektuoznjuješ
okatarakterišeš
Ja te mesečarim
ti me oblakuješ
ti me splimavaš
Ja te prozirnem
ti me polumraknuvši
15
prozraknjujući se
zamkoisprazniš
i ulavirinćuješ me
Ti me sparalaksavaš
i paraboliš me
ti me ustajaš
i uležavaš
ti me krivudaviš
Ja te ravnodnevljujem
ja te poetam
ti me zaplesiš
ja te naročitam
pravouglađuješ me
zašpajzavaš
Ti me uvidljuješ
siluećuješ
ti me izbeskrajaš
ti me nedeljiviš
ti me ironijašiš
Ja te krhkujem
ja te vatrenuvši
fonetikujem
ti me hijeroglifavaš
Ti me sprostaraš
ti me vodopadaš
ja te vodopađujem
zauzvrat ali ti
ti me rasfluiđuješ
ti me zvezdopadaš
ti me omagmljuješ
mi se rasprštivošću
Skandaložnjujući se
danju i noću
čak i udanašujemo
ti me stangenćuješ
16
ja te skoncentrikujem
Ti me rasparljuješ
ti me razrasparljuješ
ti me ugušivšiš
i oslobodilikuješ me
ti me bilopulsiraš
Ti me vrtoglavljuješ
ti me ekstažavaš
ti me pasioniranjavaš
ti me apsolućuješ
ja te zaodsutnem
ti me razbesmisliniš
ovaplotiti se
Ja te nozdrvim ja te vlasim
iskukuljim te
pohodiš me
ja te ogrudim
poprsjem ti grudi pa te poličim
postezničim
ti me omirišuješ svrtoglavljuješ
rasklizuješ
ja te butinjam ja te umiljam
ja te streperim
ti me opkročiš
ti me ponepodnošljiviš
ja te zamazonim
zgušim te strbušim
rasuknjim te
rashalterim te raščarapam te ubahujem te
da ja te ubahujem za klavsen sisu i flautu
ja te zdrhtavičavim
ti me naomamiš upiješ me
ja te zasvadim
ja te riziknem zaskačući
o mene se očešeš
ja te uplivavam
ali ti me svrtlognjuješ
dotičeš me opkoljuješ
ti me plotiš okožiš uputeniš izujedujući me
ucrnogaćiš
17
rujnoobaleriniš
i kad mi ne uštikljuješ čula
onda ih okrokodokodiliš
utuljaniš ih ushitiš
prepokrivaš me
ja te raskriljujem izumevam
ti se ponekad predaš
ti me vlažnousniš
ja te raslobađam sumanućujem
ti me oludiš i ostrastiš
ja te naramenim skičmim učlančim
ja te otrepavičim i ozeničim
a ako ne poplećim pred plućima
ti me čak i izdaleka razmiškaš
ja te dišem
danju i noću te dišem
uustim te
unepčim te uzubljujem kandžam te
razvulvljujem te kapcimam te
zadahnjujem te
ispreponim te
ukrvavim te zavratim te
s nožnih listova te slistim sasigurnošću te
izbezobrazim te intraveniram te
unaručjujem te
iznojujem te
projeziknem te
spotiljčim te
oplovljavam te
zasenčim te utelotvorim te osablaznim te
omrežnjačim te u svom dahu
ti se zairišeš
ja te pišem
ti me misliš
njeno lako telo
Njeno lako telo

da li je ono kraj sveta?
to je greška
to je slast što klizi
među mojim usnama
kraj ogledala
18
ali onaj drugi je mislio:
to samo golubica diše
kako bilo da bilo
tu gde sam ja
nešto se dešava
u položaju omeđenom olujom
Kraj ogledala je greška

tu gde sam ja samo je golubica
nešto se dešava
u položaju omeđenom
što klizi među mojim usnama
da li je to kraj sveta?
to je slast kako bilo da bilo
njeno lako telo diše olujom
U položaju omeđenom
kraj ogledala što diše
njeno lako telo što klizi među mojim usnama
da li je kraj sveta?
ali onaj drugi je mislio: to je slast
nešto se dešava kako bilo da bilo
olujom to je samo golubica
tu gde sam ja je greška
Da li to kraj sveta diše

njeno lako telo? ali onaj drugi je mislio:
tamo gde sam ja kraj ogledala
to je slast u položaju omeđenom
kako bilo da bilo to je greška
nešto se dešava olujom
to samo golubica
klizi među mojim usnama
To je samo golubica
u položaju omeđenom
tamo gde sam ja olujom
ko to diše kraj ogledala
da li je to kraj sveta?
kako bilo da bilo to je slast
19
nešto se dešava
greška je
što među mojim usnama klizi
njeno lako telo
prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić
Audio-snimak
Ghérasim Luca, Passionnément
© cipM – centre international de poésie Marseille
20
ŽAN-PJER FAJ
(Jean-Pierre Faye)
Žan-Pjer Faj (1925) je jedan od najvećih živih francuskih pesnika i filozofa. Zajedno je sa
grupom semiotičara osnovao 1960. poznatu grupu i istoimeni časopis kritičko-filozofske
orijentacije Tel Quel. Nakon oštrog razlaza sa Filipom Solersom, Faj 1968. osniva legendarni
časopis Change („Promena“) koji postavlja za zadatak istraživanje novih vrednosti u
književnosti gde se u fokus stavlja sam proces pisanja. Za razliku odTel Quel, Žan-Pjer Faj je
nastojao da novoj reviji podari multikulturni profil najboljeg komparatističkog pristupa. Kada
je Change prestao da izlazi (1980), Faj je pokrenuo interdisciplinarni Centar za Poeziju i
Filozofiju, takođe međunarodne orijentacije, gde se i našoj savremenoj poeziji poklanja velika
pažnja. U svom književnom radu, individualnom i grupnom, ovaj levo orijentisani mislilac uvek
naglašava internacionalnu i globalnu odrednicu, umesto one lokalne i nacionalne. Kao predavač
humanističke i pluralističke orijentacije, Faj predaje na pariskom Univerzitetu za Evropska
Istraživanja gde ohrabruje multidisciplinarni razvoj filozofije i poezije. U najpoznatija njegova
dela ubrajaju se knjiga o pogubnoj upotrebi jezika u eposi nacizma,Totalitarni jezici (1972), kao
i meditacije o Fridrihu Ničeu (Niče i Salome, 2000;Pravi Niče: rat ratu, 1998).
Prevodi Fajovih pesama predstavljaju za pesnika-prevodioca izuzetno veliki izazov. Čin
prevođenja Fajeve poezije predstavlja opasnost, čak zaludan posao za osobu koja i sama nije
pesnik i koja ne ponire u najmetaforičnije tkanje jezika. Složen poetski izraz ovog pesnika-
filozofa često porede sa Malarmeovim, jer je zgusnut i ujedno rasparčan, semantički dvosmislen.
Početkom 2001, Faj mi je poklonio zbirku pesama, ili bolje, dugu poemu „Nađeni rat“ za utehu,
uz reči: „Znao sam da Vam je bilo teško da je sami napišete – uradio sam to za Vas jer znam
koliko Vas sve to boli.“ Reč je, naravno, o događajima koji su se gomilali u našoj zemlji
početkom devedesetih, a za koje je Faj znao da ih neću moći zabeležiti. Svejedno, prevodeći
njegovu poemu, ja sam, kao i svi prevodioci-pesnici, proživela i dopisala sopstvenu. Ona je
napisana za sve one koji su zauvek nestali i koji neće moći da je pročitaju.
Izbor iz objavljenih knjiga poezije: Le livre de Lioube (1992), Guerre trouvée (1995), Le livre
du vrai: événement violence (1998), Une fois Justune (2000), Maison à deux genoux (2006),
Herbe folle, herbe hors d'elle (2006/2007) Éclat Rançon (2007), Comme en remontant un
fleuve (izbor iz poezije, 2010).
Nađeni rat
2.3
rat je nađen u rukopisu
istorije precrtanog smisla, iza
bajkovitih aristokratija, rajnskih podanika, guaranijskih indijanaca
21
. i sjajnih fragmenata odranog sveta
koji su plen nekolicine malih zaostalih kukavica
i pustinja koje svetle
. drevnih pobuna i porušenih stepenica
2.5
glavna zamisao ne postoji ili je barem
mi ne vidimo, kod bezmernog pesnika
živog Mefistofelovog učenika i posednika
. one plave Margarite. nekoliko puta
su ga proglasili mrtvim. zanemarili taj mali detalj
beskrajni elan sa divotama
. na prodaji su tela. poetika
linije. sve je tu istovremeno
glava i rep. ali kakav ciklus kakav broj
. na njih upućuje. menja
sudbine naše
2.6
bombardovati , ili ne bombardovati. nestašica hleba nestašica
mleka i primarnih
materijala – ali nasilje nije
. jedino činjenica rata, već i
cene, i gladi. u hangaru
broj jedan u bazi Aviano
. scenografiji neophodnog rata
i efikasnom zaključku, suprostavlja se
činjenica da moram da uzmem u obzir
. stvarni teren. ni smrt ni život nisu
direktna referenca
već Majdino dete koje je mrtvo
. naprosto udavljeno usled nepažnje u jednom bazenu
u Sinaminsonu, nakon bega negde
izvan Banja Luke. jedan deo
. planine igman je u šapi
gojaznog tigra. sravnjena sela
u okolini Gornjeg Vakufa, i ona sama
. sravnjuju namirnice za život
2.7
22
stvari koje razaraju. dete nosi oko vrata
amulet kalibra od dvanaest i osam
milimetara. ušao je u prostor između oka i mozga
. ostao tu u vremenu od septembra do avgusta. iščitavajući
telo, oko i mozak, njegove oslikane
plaže, poznatu iluminaciju
. naručenu od strane satanskog doktora
stvari u sredini gomile gvožđa
koje je ušlo u ljudsko meso
. sve dok kožu ne osvetli život
i prva bol posle nekroze
– na prodaji je užasna smrt
. za vernike, na sedmom spratu
bolnice pre no što će se pridružiti
svojoj verenici Remji, izvan
.crvenog blata. ili crnog
2.8
gde je drugi
izgubljen. gde je
druga nestala. pobune
. drevne kuvaju se u sredini
carstva, po predsedničkim
stolicama jedan mali ravni svet
. i bled. iako prepun krvi!
igraju karte
u pozadini konkavnog: ogledala
. igraju do same ivice dna
već naprslog stakla
u trenu prepuklog
. učestala istrebljenja
i letnja očajanja
napojena s jedne strane vinom
. a sa druge, suvom vodom
prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević
Audio-snimak
Jean-Pierre Faye, Maison à deux genoux

23
SEBASTIJAN RAJHMAN
(Sébastian Reichmann)
Rođen je 1947. u Galiciji u Rumuniji, a već trideset godina živi i radi u Francuskoj kao
psiholog. Preveo je autobiografski roman Đelu Nauma, Zenobia (sa Ljubom Jurgenson, 1995),
kao i izbor iz poezije velikog rumunskog pesnika (Discours pour les pierres, 2002). Takođe je
preveo veliki broj savremenih američkih pesnika (Džejms Bruk, Džerom Rotenberg i Filip
Lamanti).
Najvažnije poetske zbirke: Géraldine (1969), Pour un complot mystique (1982), Audience
captive (1988), Balayeur devant sa porte (2000), Le Pont Charles de
l’Apocalypse (2003), Mocheta lui Klimt (2008), L'Unité a déménagé dans le monde d'en
face (2010). IK L’Harmattan je objavio zbirku eseja Cage centrifuge (2003), i njegov prevod
knjige Témoins oraculaires Dana Stancijua. Na engleski su mu poeziju prevodili Džejms Bruk i
Nina Živančević.
Inostranstvo: gubici i dobici (svita)
Anđeli ženskog oblika
One su naučile od najmlađih dana

kako da sakriju krila
kako da ih skrešu
to su vegetarijanke kojima škodi makrobiotika
takvi kakvi smo sada, sedeći
oko nas samih
i dok sumnjamo u stvarni pol anđela
najnovija pitanja bez odgovora
sama se pozivaju za sto
a kako zaboravljam ovo što upravo sada beležim
pokušavam da pronađem sklonište
kao mašina za letenje
napravljena specijalno za one nespretne
nerazdvojne od tela anđela u obliku žene
Pariz, avgust 2008
Prekomerna doza
24
jedna jedina prekomerna doza nestrpljivosti biće dovoljna
da se zamrsi sintaksa čuda
odjednom nećemo više videti ničiju ruku
iznova usamljeni gubitkom

inostranstva
plutamo sa ostalima
između zdravlja i bolesti
između groteske i pepela
Bukurešt-Pariz, 31/10/2008
Albedo
Za Kristinu, na dan svetog Valentina
Uspavaćemo se u hlebu
pekare u ulici Gergovi
uspavaćemo se proturajući se
kroz ogradu Luksemburškog parka
među zumbulima u cvatu
opkoljavajući Fauna koji igra
pašćemo u san sa dušom odevenom
u odeću buntovne školarke
sa telom odevenim u crveno i crno
u ljubičasto i narandžasto
u belo i somotsko
pašćemo u san među trice
zimske svetlosti
i po raskošnim sećanjima koje nam je ostavilo leto
uspavaćemo se na grebenu
između grozničave semiotike
i najputenije algebre
Kada se probudimo
kao i obično
neće to biti ni jutro ni veče
već samo ona svetlost u nama
bez početka i kraja
15/2/2009
25
FILIP TANSELEN
(Philippe Tancelin)
Filip Tanselen (1948) živi između Ardeša i Pariza gde predaje estetiku na univerzitetu
Paris 8. Od šezdesetih do danas njegovo pismo odjekuje susretima sa pripadnicima otpora,
borcima protiv rasizma, borcima svih vrsta za ljudska prava. Tvorac je mnogobrojnih ateljea
pisanja, a danas je glavni urednik za poeziju pri kući Harmatan, Tanselen i dalje insistira na
usmenoj ulozi poezije. Zajedno sa Ženevjevom Klansi (sestrom) osnovao je 1991. CICEP
(Centre international et Interuniversitaire de Créations d’espaces poétiques) u Parizu koji
uključuje nekih pedesetak univerzitetskih istraživača i umetnika koji se bave poetskom rečju.
Iz obimnog dela koje osim poezije, uključuje prozu, eseje i filozofska dela,
izdvajamo: L'Esthétique de l'ombre, sa Ž. Klansi (pesme, 1997), Ecrire ELLE (estetička
refleksija o poeziji, 1998), Poéthique du silence, (filozofija i poezija, 2000), Cet en-delà des
choses (poezija, 2002), Ces horizons qui nous précèdent (razgovori-pesme, 2004) , les fonds
d’éveil (2006), sur le front du jour (2007), Poétique de l’étonnement (2008), Poétique de
l’inséparable (2009).
Dobri duhovi ljubavi
Onaj koji je čuo

Onaj koji je zvao
Koji
je pak prosto otvorio uho duši nepoznatog
ko je došao iz nevidljivog
neizbežnog između jednog i drugog
sada se vraća preplašen
da bi posejao ukus neke daljine
raširio sreću do krajnjih granica
Onaj koji je uzeo reč pružio ju je tišini
slušao je odjek ovde sa bićem
u dvoje
artikulisao smisao opklade življenja
tu opasnost svireposti
A posle se osetio potpuno slobodnim da voli
Niko mu nije naredio da tako bude
Niko nije mogao da mu se usprotivi
niti ga spreči
Nijedna
Nijedan nije sebi odjednom usamljeno nametnuo izum neophodnosti
Da bi podržao traganje za utopijom ovog sveta
26
Niko nije tražio vezu da se konačno odvoji od neodlučnog
od trenutnog
od nezainteresovanog
od nesvesnog
od konfuznog pokrivača
koji skriva osobu od one druge
pticu na grani
posustalog konja
more čije dno odmerava u divljenju horizont
večnost od pisara
lepotu od njenog kušanja
Da bi nekog sreo
Treba raskinuti
znati prkositi uobičajenom
uvući se u procep između bića i njegovog dvojnika
upisati nevidljivu molitvu na uštrb nečitkog obećanja
Doći
šaputati u uvo
Pisati na gozbenom stolu
da kiša pada uz munje
a da ne povredi cveće
Da plače nad gradom, nad masakrima i nad bedom
kao i nad pustinjom i nad proslavama
uz nezaboravan sjaj
koji u sebi oseća svako biće
Izgovoriti ono što neće biti izrečeno, uvek u iščekivanju
puta koji ne naliči baš ni jednom viđenom
da bi pratili jedno drugo
u tragu bogova
Vreme je da se udaljimo od opalog
vodostaja stvari
da ugrabimo delić samoće
koji iznova beleži dan
u celosti bića poklonjenog sebi
nasuprot ostalima
San ljubavnika da borave zajedno spašava ih
Od zbunjenosti ne-izrečenog
Od rečenog izdaleka
Od saučesničkog ćutanja
Od pomirljivih zakletvi
Od obostranog zaborava
Svako je onaj drugi u svome jedinstvu
U onome „i“ koje se nudi budućnosti
27
Ova veza odseca epohu čoveka
Koji je protiv sviju od vremena ljubavi ili mržnje
Ni na koji način ne behu stvoreni jedno za drugo
Ništa ih nije obavezivalo
Sve ih je određivalo
Iskrslo je nepopravljivo cepanje
Sa pravcem kretanja
Ne kreću se više svojim pravcem, ne traže odrednice
nemaju više tvorca
ni dobrog duha koji ih je stvorio
koji im je diktirao korak, pokret i znak usmeren ka drugom
Oni su rascep koji ih vezuje za
Njihovu strast
Jedno za drugo
Bez ikakve sumnje
neće biti rata
ni mučenja
niti alibija
ni kažnjavanja
ni straha
ni pretnje
ni sudbine
ni moći
u zori onoga što se ispisuje
u hitrini odlučivanja za budućnost
pri rađanju divova ljubavi
novih predaka rascvetanih u jednom danu
u njima dvoma se
nezamenljivo budi tvorevina
rascepa
ko je tu odlučio i šta
ko se uhvatio u bežanju od ove veze
ovog izbora
ovog neprekidnog odabira
zemlja je ponela otisak
odabranog trenutka
odvojili smo se od pojedinačnog
da bismo ušli u mnogobrojna postojanja
28
FILIP ANDRE RENO
(Philippe André Raynaud)
Pesnik mlađe generacije koji objavljuje intenzivno od 1975. (Poing d’orgue, u izdanju
Gija Šambelana), sve do danas (Innombrables, parmi les minuscules, Paris, L’Harmattan, 2009).
Poetski tekstovi mu se pojavljuju u najuglednijim publikacijama u Kanadi (Trois), Švajcarskoj
(Ecriture), i Francuskoj (Casse, Encres vagabondes, Le Guépard, Epistoles, Inédit, Sapriphage,
Décharge etc.).
Tekstovi
1)
Život lansiran iz trenutka u trenutno

Vodopad
njegova harfa
Istok
njegova voda
Njegovom unutrašnjošću
korača prozirnost
Brojevi ne razlažu sadašnjost, oni je smanjuju. Pogled, koji se sužava pred tolikim
isečenim šumama. U megalopolisu, između dve suše, smog nam postavlja drevno pitanje:
Gde se nalazi noć u trenutku kada nestaje dnevna svetlost ?
2)
Budi se dan
u kojem stene gube svoje senke
u kojem pragovi spoznavaju odlaske
grana, piljevina,
piljevina, pepeo
u kojem se svako
prepušta danu
stvara se iznova izmrvljeni kristal, peščani ili tvrdi, nervno tkivo zore
Sve tiše odbijanje talasa
talasi pri stvaranju sveta
Prečke se slamaju, šarke više ne drže, hladna vrata posustaju. Ušunjala se zora, gotovo
29
neprimetna, u prvom zraku koji oko odbija, ako se oslobodi ogledalâ. Ili pada, taj drevni prozirni
teret, u reku.
3)
Izletelo iz nepregleda
prisustvo govori polučujno
izvađeno iz senke
donekle obećano
stapa se u prizmi
otkriva se tu
rasprostire se
lice rasuto u nepreglednom
Pesma se ne čuje više u polupustinji. Imena više nisu prepoznatljiva. Oseka utabava gaz preko
gaza. Jedino neprijatni zvuk konopca koji treba savladati i zima i dalje izjeda tamo gde je
boravila tanka svetlost.
30
ŽENEVJEV ITEN
(Geneviève Huttin)
Rođena je 1951. u Montaržiju, pisac je i autor dokumentarnih emisija na radiju od

početka 1989. Njen glas je odgovoran za čitanje noćnih arhiva na radio-programu France-
Culture. To iskustvo je opisano u dugoj poemi „Pejzaž glasa“.
Izbor iz objavljenog dela: Paris, Litanie des Cafés (Seghers 1990) i L’histoire de ma
voix (Farrago 2004). L’histoire de ma voix / Story of my Voice će uskoro biti objavljena u
prevodu Bredforda Grej Telforda na engleski, u izdanju Editions Host Publications, New York,
2010.
Pejzaž glasa
Za Lorans Kremijer i Marka Florioa
Između mosta Mirabo i mosta Grenel

Statua slobode okrenuta prema Ruanu
Navodila nas je da pomislimo na more, na regate
Presecala se,
u slovu V nekog kestenovog drveta, iznad ulične svetiljke,
autostrada Desne Obale.
Jutrom si govorila Drugom
Dok si pešačila mostom Mirabo
Mislila si na svog oca
Možda
Svedena na sublimaciju, gotovo se ništa od glasa nije čulo
Utabavala si svoje tragove.
Sloboda
Neki Japanac je slikao u vidu motiva, u
Slovu V kestenovog drveta, V označava viktoriju, pobedu,
Obuzimalo te je peckanje od radosti
od samoće
koju daruje samoća
Masa Statue
izgledala je u podne kao čisti oblik senke uobličene zaleđenom
svetlošću
31
I kao srebrna maska, tvoj glas ti se odmarao na licu.
Zahvaljujući artefaktu koji te je spasao: mikrofonu Nojmanu, koji ti je doneo neki dobri tehničar
: vaš glas nije dovoljno jak, vi izgovarate božju službu.
Dirnuta tekstom
stidljivo si govorila
on je primetio da sebe nisi čula.
Malo veštačko biće

kakvim si se osećala
odrasla u staklenoj kugli
krenulo je da govori
nazalnim glasom,
glasom radija
puštamo da nas pregaze govorio je Mark
ženskost moga glasa
Imala si sreće
Producenti-autori.
oni koji nas teraju da radimo a ne da ih volimo
divila si im se
bili ste umetnici konverzacije
kao oni ljudi iz 18. veka
2002. si priželjkivala poplavu koja će te sprečiti da odeš na radio
kao 1910,
Parižani,
adaptiraćeš se, preživeti
na fotografijama iz tog vremena, na njima se ne vidi ni trunka drame
Zuavi u vodi i pod snegom.
Konjske čeze, konji, umesto tramvaja
Muškarci nose poštovane dame u dugim haljinama
Poplava je zaustavila voz na stanici Vitri sir Sen.
da li je radio umetnost ili još jedno zanimanje?
zavisilo je to od onih koji su bili u vlasti.
Ne postoji glas specijalno pravljen za radio

„tvoj glas je postao javna svojina”
rekla mi je Lorans, 1990.
32
Tvoj glas, svi Glasovi koje slušamo prolaze ovde antenom
Ajfelovog tornja!
pejzaž kao artefakt.
volja za moć
tvojih slika iz detinjstva
ono O koje proizvode napućene usne bez ikakvog glasa
Ni Sartr nije bio daleko u vreme kada je išao do kapije fabrike Renoa
i ti si ih zamišljala, dimove Bilankura, dimnjake Tirua
zgrade koje su nazivali Staljinovim Orguljama
33
MARK KOBER
(Marc Kober)
Rođen je 1964. u Nici, ali je dugo boravio u Japanu i otuda njegova ljubav prema kratkim
poetskim formama. Radi kao profesor francuskog jezika i književnosti na univerzitetu Paris 13.
Kober je specijalista za arapski jezik i uporednu književnost dalekog Istoka. Dugogodišnji je
urednik i saradnik poznatog časopisa za književnost Supérieur Inconnu.
Objavljena dela : Déposition/Deposizione, dvojezična zbirka (francuski/italijanski) sa tri

ilustracije Enrika Baja (1992), Suite Coréenne, sa ilustracijama Žerara Serea (1999), L’Archipel
des osselets (roman u epizodama, 2000), Souvenirs d’un homme tranquille (novele, 2004), Un
creux d’obscur (2003), Soixante baisers (2007), La clé (2009).
Šezdeset poljubaca
Pre svega tu je poljubac brzine

Koji čak ni sjaj prozora bara Ginsianela
Ne može da uhvati
Kardinalski crveni
Poljubac čeka na svoj trenutak
Jedan od njegovih kvaliteta je nestrpljivost
Uvek tačan i spreman na kapitulaciju

Poljubac se sam predaje
Poljubac šparta noću u kolima

San mu je poprskan čudnim otmicama
Poljubac izaziva sućut elemenata

Ljudskih bića
A ponekad čak i pasa
Poljubac igra igru uplašenog

„a šta ako se ugasim baš ovde
Pre no što me ugase tragači proleća…“
34
Poljubac je određena geološka formacija
U tankoj kičmi zaleđenih dolina
Poljubac dobijamo u ogledalu Svetog Saveza

Daleko van domašaja kobnog Trojstva
Patriota lepote
Poljubac baca oko na fabrike
Kao i na razdešene farme
Poljubac misli da su sve džamije

Italijanskog porekla
Napravljene od tamnog krema pomilovanja
Poljubac nastavlja skok pastrmke

Što predstavlja određeno otopljavanje intelekta
Poljubac je tesnac pod snegom

U kome se otopio samo poneki rub
Gde jedna tabla oglašava smrt neopreznog skijaša
Poljubac je uvek svadbeni

Bilo da je na putu
Ili u prevozu ka svojoj kući
Poljubac se daje ogoljeno na zadnjici

Zato se za vino kaže ga mešaju sa vinom
Da mu je haljina od somota
Poljubac se nosi bez garderobe

Pod težinom neba i na neprobojnom opasaču
Poljubac se meri
Brojem lukova koje preskoči
Za vreme šetnje u nekom jako sivom gradu
35
Poljubac ne nalazimo u meniju
On se istopi u sjedinjavanju jezika
Bonum vinum laetificat cor hominis
36
DOMINIK FURKAD
(Dominique Fourcade)
Dominik Furkad (1938) je pesnik i umetnički kritičar. Priredio je nekoliko studija

posvećenih Anriju Matisu. Uredio je specijalnu svesku časopisa L’Herne posvećenu Reneu Šaru.
Počev od knjige Le ciel pas d’angle koncipira knjige-objekte i više pažnje poklanja čitanjima i
javnim nastupima.
Iz njegove obimne bibliografije izdvajamo: Le ciel pas d’angle (1983), Rose-déclic (1984), Son
blanc du un (1986), Xbo (1987), IL (1994), Le sujet monotype (1997), Tout arrive (2000), sans
lasso et sans flash (2005) i Citizen Do (2008).
TO
suočene s pustošenjem u strahu žurbi reči sve reči se ujediniše i izabraše jednu među sobom
reč spomenak odmah bi izabrana da preživi
i ukrca se u arku
jer je bila potrebna jedna prolećna reč
jedna ekstremna reč
reč koja je značila nemoj me zaboraviti nikad
ko je to nemoj? ko je to moj?
ljudski rod naravno
reči su ljudski rod
(sve se ovo dogodilo kad sam se sagnuo da bih ti fotografisao članke
ti ljubavi moja koja si ljudski rod
ja koji ti pripadam pritom pripadajući samo rečima)
a sada je ta reč sama u arci
reči nisu posednici
reči roda su zaposednute
ali njihov vlasnik nije rod
reč spomenak nije na orbiti sreće
ona koketira sa odsustvom udaljavanjem prekidom
vezana je za nešto veoma živo nešto veoma nemoguće nešto otrgnuto za neku nemoguću
krajnjost
kao i za strepnju zaborava
reči šaptača
o reči koje se ne poseduju
koje čak ni ne poseduju reč zaborav
reči koje ste sve redom spomenci
nijedan čovek nije šaptač
on je šapat
37
on je jedna reč koja igra unatraške
i ne govori mi ništa ni o sebi ni o tebi
ni o meni
on je samo poslednja reč u ljubavnoj strepnji
pre napuštanja svake reči
reči su zaposednute stvarnošću zaposednute ljubavlju strepnjom
a ova više od bilo koje druge
zaposednuta zaboravom
plava reč
dramatična sigurnost
koja gleda na vreme bez reči
jedno potpuno drugo vreme
koja postavlja pitanje drukčijeg vremena
pitanje druge reči
vremenu bez tla
kako ga doživeti
vremenski svet bez vremena
rod
pošast
o moj
ljudi duguju izvinjenje poeziji (u ljudsku vrstu se ne ubrajaju ljudi)
Audio-snimak
Dominique Fourcade, Sans force

38
KATALIN MOLNAR
(Katalin Molnár)
Katalin Molnar je rođena 1951. u Budimpešti. Od 1979. živi u predgrađu Pariza. Tenzija
između isuviše kodifikovanog jezika Francuske Akademije i zbrkanih dijalekata koji se govore u
radničkim četvrtima u Parizu osnova je njenog književnog delovanja. U časopisu Poézi Prolétèr,
koji je 1997. osnovala sa Kristofom Tarkosom, spojila je svoja razmatranja o „vulgarnom
francuskom“ i inovativne predloge za transkribovanje govornog jezika. Kasnije je ovu
koncepciju razvila u delu Konférans pour lé zilétré (u slobodnom prevodu: „Konferancija za ne
pismene“).
Katalin Molnar objavila je nekoliko knjiga poezije na mađarskom pre prve knjige na francuskom
sa poèmesIncorrects et mauvaisChants chantsTranscrits (1995). Usledile su Kantaje (1996),
Konférans pour lé zilétré (1999) i roman Lamour Dieu, objavljen pod pseudonimom Kite Moa
(1999).
lošePesme transkribovanePesme
neispravnaPesmaSaLekcijomIzMarksizma1
daDržavaUmiratiSasvimSama
iDaSamimTimTiNeSmetiJu/JeUništavati
daLiTiToBitiJasno?2
daSintezaNeMoćiNastatiBezAnalize
evolucijaBezPrepreke
taktikaBezStrategije
iDaNištaSeNeOstvaritiBezVolje
daLiTiToBitiJasno?
daReakcijaBitiPadina
poKojojKlizitiOnajKoStupitiNaNju
iDaReligijaBitiOpijumZaNarod
daLiTiToBitiJasno?
daČovekBitiKapitalZaČoveka
iDaČovekKojiPružatiSrećaDrugomČoveku
takođeDobijatiSreću
jerLjubavSeKupovatiLjubavlju
aPoverenjeSeKupovatiPoverenjem
iDaČovekUsamljenBitiSlab
aliZajednoSDrugiBitiJak
daLiTiToBitiJasno?
39
daNikoNeMoćiRešitiProblemKojiNeSadržatiRešenje
niPostavitiPitanjeKojeNematiOdgovor
većDaPutKojiVoditiKZnanju
neBitiProstranNoUzanIJakoStrm
iDaSamimTimPopetiSeUzNjBitiTeško
daLiTiToBitiJasno?
daSamoNaPovršiniOdigravatiSeSlučaj
jerZakonVladatiUDubini
iDaProleterImatiIstiInteresIIstiNeprijateljUSvakojZemlji
iDaUživatiUMuziciPričinjavatiVećeZadovoljstvoNegoUživatiUŠampanjcu
daLiTiToBitiJasno?
transkribovanaPesmaSaVetromKojiDuvati
kadVetarDuvatiSaVelikeReke
sirotiČovekNeMoćiSeSakriti
(sirotiČovekNeMoćiSeSakriti)
aKadBiSamoVetarNeDuvatiSaVelikeReke
siromaštvoNePostojati
(siromaštvoNePostojati)
maliŽan
zaštoTiNePorasti?
(zaštoTiNePorasti?)
jerKadBiSamoTiMoćiPorasti
tiBiMoćiPostatiVojnik
(tiBiMoćiPostatiVojnik)
transkribovanaPatriotskaPesma
saborče
tiSadaMoćiUčinitiOgromnoDeloZaDomovinu
gdeDespotskiRežimVladati
kojiPoslatiOkrutniVojnikNaTi
iKojiDoćiSaZastavom
gdeKipteći
(krvTeći)
iOnSeNeZaustavljatiPredTvojomKućom
negoUći
iPobitiTvojuPorodicu
tiMoratiDaklePoćiSNama
40
daSeBoritiZajedno
iMiNePovlačitiSe
(miNePovlačitiSe)
jerMiHtetiZalitiNašuZemljuSaKrvNeprijateljskaUVelikaKoličina
(ZalitiNašaZemljaSaKrvNeprijateljskaUVelikaKoličina)
1 Marx – Engels: Aforizmak, Kossuth Könyvkiado, Budapest, 1985.

2 Danas, 25 desambra 1994, žapel ma mer. Mon mlađi frer Feri diže slušalicu. Prevodim:
Kesktufe? Žekrianlivr. Stavi me u knjigu! Kako da te stavim, napisala sam mu an franse. Me
fransoa, baš me briga. Nikom ni parol i stavi me. Ž prefer negde u sredini.
Audio-snimak
Katalin Molnar, Hongroise Histoire

41
MIŠEL GRANGO
(Michelle Grangaud)
Mišel Grango je rođena 1941. u Alžiru. Godine 1995. postaje član Oulipo-a. Posvetila je
nekoliko knjiga anagramima, palindromima i drugim ulipističkim tehnikama. Članica je
redakcije časopisa Poésie.
Objavila je sledeće knjige: Calendrier des fêtes nationales (2003), Calendrier des poètes (2001),
Souvenirs de ma vie collective (2000), Etat civil (1998), Poèmes fondus (1997), Jours le
jour (1994), Geste (1991), Stations (1990), Mémento, fragment (1987), sve za izdavača P. O. L.
Lični podaci
(...)
Izgovor slova nije svevažeći, već relativan i promenljiv.
Zovem se Monique, aime, eau, aine, hie, cul, eu, oeufs.
U francuskom se iza q uvek nalazi jedno u koje se ne izgovara.
Energija prikazuje razdražljivost.
Zovem se Carole, c’est ah, air, oh, elle, eux.
C se izgovara različito, zavisno od slova koje za njim sledi.
Razdražljivost ujedinjuje u bratstvu.
Zovem se Robert, aire au bey, eux, air thé.
U francuskom je odnos između slova i njihovog izgovora vrlo poremećen.
Zastakljena gravura prikazuje voz (od koga vidimo samo parnu lokomotivu i prvi vagon) na
stanici pred jednom jako belom zgradicom, zaštićenom majušnom palmom. Legenda precizira:
pogled na stanicu Sfaks.
U kineskom, odnos između ideograma i izgovora ne postoji.
Bratstvo je ukaljano prevarom.
Piazza di Spagna, na zavesi izloga, prodavnica najavljuje UMETNINE.
Kina, ogromno carstvo u čijem okrilju je ujedinjeno više jezika, nije se mogla zanimati za
stvaranje pisma.
U TGV-u, sedeći kraj prozora, naslanja slepoočnicu na staklo, i zamišlja voz spolja, vidi dugačku
narandžasto-sivu crtu koja vodoravno preseca predeo.
Svaki jezik ima svoje pismo.
Prevara izaziva zapaljenje.
Svako pismo je saobrazno nekom lokalnom fenomenu.
Kina prevazilazi ograničeni okvir lokalnih fenomena.
Ispostavlja se da je zapaljenje nemilosrdno.
Svojim oblicima, zvučnošću, međusobnim vezivnim mogućnostima, slova se pokoravaju
različitim, besmislenim, ali neprikosnovenim pravilima.
42
Milosrđe dovodi do smeha.
Ja se zovem, ko je zapravo taj koga zovem, da, to je to, ja se zovem.
Besmisao je apsolutan. Možda je jedino besmisao apsolutan.
Smeh ima komični karakter.
Slova su proizvoljan i neuređen apsolut.
Odeljak sa niskom temperaturom služi samo za pravljenje ledenih kockica.
U francuskom samo 26 slova čini čitav jezik. Skoro sva slova se mogu izgovarati na različite
načine.
Komika izdaje naređenja.
U tome je čar francuskog jezika.
U Amsterdamu, šiljati vrhovi zbijenih zgrada prekriveni su snegom.
26 je broj.
Na redu počiva glava.
Broj je stvoren da bi se brojali objekti koji su različiti, ali iste vrste.
Mogu se brojati slova, prsti na ruci i stopalima, nogari stola, noge životinja, telefonski
pretplatnici koji žive u 11. pariskom arondismanu, čije ime počinje na Z i koji nisu na crvenoj
listi.
Ne mogu se brojati kapi vode, koje su iste vrste, ali se međusobno ne razlikuju dovoljno.
Ne mogu se brojati svi objekti koji čine jedan grad, jer nisu iste vrste, recimo, neki objekti, poput
svetiljki i balkona od kovanog gvožđa, su nepokretni, dok su s druge strane, drugi objekti poput
stanovnika, bubašvaba i golubova (da ni ne govorimo o galebovima, automobilima, poštanskim
paketima, telefonskim komunikacijama itd, itd.) pokretni, dakle, sposobni da istovremeno
pripadaju gradu, i da mu ne pripadaju.
Grad Istanbul je podeljen na tri velike četvrti koje razdvajaju vode Bosfora i Zlatnog roga.
Glava je metla opremljena dugačkom ručkom.
Mogu se brojati brojevi, ali se ne mogu izbrojati, jer su beskrajni.
Brojevi počinju sa jedan, a onda se nastavljaju do u beskraj, što znači da nikad ne prestaju da se
nastavljaju.
Ručka daje punomoć.
Broj roj ojjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj
brojevi hodaju sledeći jedan drugog.
Ribe u ribnjaku pokreće jedan lagan, neprekidan, tih i nepredviđen pokret.
Svaki broj je različit od onog za kojim sledi, i od onog kome prethodi.
Ime broja je apsolutno nepromenljivo i jednoznačno: nepromenljivo je isto kao vlastito ime ili
ime slova.
Broj ne označava ovaj ili onaj objekat, već apstraktni pojam veličine.
Punomoć izaziva neverovatno divljenje.
U najvećem broju slučajeva, smisao neke apstraktne reči kao što je „veličina“ je neodređen. Ali
brojevi su istovremeno apstraktni i strogo precizni.
Svaki broj je uvek istovetan sebi samom.
Divljenje dovodi do meteža.
Brojevi poseduju odlike po kojima su bliski rečima, i druge odlike po kojima su bliski slovima.
U kancelariji za REGISTROVANJE, imena su ispisana redom, kao brojevi.
Ona kaže da je u registrima ličnih podataka sve zapisano, rođenje, brak, i smrt.
43
Ali o taj otac ga je priznao prerano pre rođenja, majka ni majka nije htela da htela dete ali o taj
otac se uz se usprotivio majci da bi ga ona pri sebi pri sebi priznala, onda su ga priznali priznali
priznali za jedno, zajedno, ali samo otac, otac more otac, otac mora da ga prizna, samo otac mora
da ga prizna, šta onda raditi?
U Kini, sve reke teku ka istoku.
Audio-snimak
Michelle Grangaud, Souvenirs de ma vie collective

44
ŽAN-LIK PARAN
(Jean-Luc Parant)
Žan-Lik Paran (1944) je pesnik i vajar. Piše tekstove o očima i pravi kugle. Osnivač je
muzeja Kuća žive umetnosti (Maison de l’art vivant) u Bui-le-Baroniju, u kojem izlaže skulpture,
zajedno sa suprugom Titi Paran. Do danas je objavio oko 150 knjiga i priredio brojna čitanja i
izložbe.
Među poslednjim objavljenim delima autora, izdvajamo: Les yeux ouverts (zajedno sa Titi Paran,
2002) ; Les yeux deux (2003), Les yeux trois, (2003) i Le bout des bordes 7/8,(2003).
Pošto se ne vidim, dodirujem se
Pošto se ne vidim, dodirujem se. Dovoljno mi je da se dodirnem da bih se prepoznao. Dodirujem

se i saznajem ko sam. Pod prstima sebe dozivam i dolazim. Eto me. Dodirujem se i govorim,
govorim sebi, udešavam svoje postojanje na zemlji.
Dodirivati svoj pol znači podsetiti se na sebe, dozvati ono dete koje smo bili, dozvati našeg oca i
majku, naše dete, decu naše dece.
Kad bismo videli sve, kad ne bi bilo ove noći koja okružuje dan, ne bismo ništa rekli, ne bismo
znali kako se zovu predmeti. Predmeti imaju ime jer su oni prevashodno u noći, nevidljivi, a
dodirljivi. Dozvali smo predmete da bismo ih učinili vidljivim, a tek onda kad su nas čuli, onda
smo ih ugledali.
Povikali smo u beskrajnu noć da bismo pozvali sunčevu svetlost da se pokaže. Jer bez našeg
povika svetlost ne bismo ni prepoznali, ne bismo imali pmćenje, i sve bi ostalo u tami, goreći.
Dodirujemo da bismo naterali svet da progovori, da svet ne bi bio nem.
To što nema svetlosti bez tame, to je zato što bez ruku nema očiju koje vide nedodirljivo, to je
zato što nema reči.
Dodirnem i dam ime onome što dodirnem jer dodirujem rukama i jer imam ruke zato što sam se
uspravio i zato što sam, uspravljen, uputio pogled na drugi kraj, gde se ne nalazim, na drugi kraj
gde više ne mogu da dodirnem i zato što je nedodirljivo, pre nego dodirljivo, stvorilo znakove,
reči, jezik.
Vidim samo ono što ne mogu da dodirnem, kao da sam ga najpre dohvatio rukama da bih ga
prepoznao i učinio vidljivim, i kao da sad vidim ono što sam dodirnuo u neko drugo vreme, kao
da sam se udaljio u nedodir da bih video, kao da sam se udaljio u noć u nedogled, da bih
dodirnuo.
Ako sebe samog ne vidim, to je zato što sam ja jedini predmet koji ne mogu da napustim. Stalno
sebe dodirujem da bih sebe stalno podsećao na sebe samog.
Mi ne vidimo ono što oni ne vide
45
Mi ne vidimo.
Vi vidite, ali ono što vidite ima bezbroj gledišta, i svako od njih pruža drukčiju viziju onoga što
vidite.
Ti ne vidiš.
Mogu da kažem da sam video samo ako sam uspeo da obiđem ono što vidim, i da ga preletim, da
se uzverem uz njega: i ne samo pod tim uslovom, muškarac mora da ode još dalje, žena mora da
uđe u unutrašnjost svega što vide deca da bi se moglo da kaže da je videla.
Da bi video, moraš da podigneš skele oko svega što ja vidim, da podigneš skele na svim
udaljenostima, sa prečkama na svim visinama, pa da potom zakoračimo na svaku skelu
ponaosob, a da se muškarac popne na svaku prečku.
Jer mi vidimo, ali vidimo samo kroz jedno mesto na svom telu. Oči su nam se otvorile samo
ispod čela.
Vidim samo onim delom na kom mi se nalaze oči.
Kad bi mogao da vidiš svim stranama svog tela, kad bi ti se oči otvorile svuda, na svim visinama,
od glave do pete, ljudi bi videli odasvud istovremeno, žene bi videle svet odasvud istovremeno.
Da bi video, treba očima da pratiš ono što ja vidim, i da se okrećeš oko toga, pri čemu bi sa
svakim obrtajem načinio jedan korak unatrag, i sve tako do u nedogled, sve dok ne budeš više
video ono što mi vidimo. A onda da nastaviš da očima pratiš ono što ja vidim, da nastaviš da se
obrćeš oko onoga što muškarac vidi, uspinjući se sa svakim obrtajem za jedan korak, i tako uvis
do kraja, sve dok ne budeš više video ono što žena vidi. A onda još da nastaviš da pratiš očima
ono što ja vidim, i da se okrećeš oko onoga što mi vidimo, spuštajući se svakim obrtajem za po
jedan korak, i tako do najniže tačke, sve dok ne budeš više mogao da vidiš ono što muškarac,
žena i deca vide. Jer videti znači stići tamo gde se više ne može videti, to znači otvoriti oči tako
da se više ne mogu sklopiti. Videti to znači ići dok ne iščezne viđena slika. Videti znači otići
tamo gde više ne vidimo, to znači otići svuda, tako daleko i tako blizu onome što vidite da sve
što vidite iščezne.
Videti, to je kao da si sebe video odasvud: odozgo, odozdo, sa svih strana, iz svih uglova, iz svih
daljina; to znači obići čitavo telo sve dok od sebe može da se vidi samo vrh nosa, sve dok se
toliko ne udaljiš od sebe i ne približiš sebi da sebe više nikad ne možeš da sagledaš celog.
Videti, to je kao videti samog sebe iz tolike blizine i iz tolike daljine da se više ne možeš videti
osim drugim očima koje nas vide. Videti, to je preći put od najveće blizine do najveće
udaljenosti od onoga što vidimo sve dok se više ne može videti ono što čovek vidi, sve dok se
vidi ono što žena nije videla.
Pošto smo videli sve dok više nismo mogli da vidimo svoje oči, vidimo sve dok više ne budemo
mogli da vidimo ono što vidimo. Kao da je muškarac, u cilju da progleda, video svoje oči sve
dok više nije video svoje oči. Kao da žena vidi samo zato što ne vidi svoje oči.
Ti vidiš zato što vidiš, ne videći svoje oči.
Mi ne vidimo.
Video sam svoje oči koje više ne vidim jer vidim svet.
Mi vidimo svet jer smo videli svoje oči koje više ne vidimo. Jer oči koje sam video jesu svet koji
vidim.
Mi ne vidimo i vidimo samo svoje oči.
Ili vidim i ne vidim samo svoje oči.
Vidim sve sem svojih očiju.
46
Kao da su naše oči koje ne vidimo sve ono što ne vidimo, ili kao da ne vidim svoje oči zato što
su one nekada bile sve što sam mogao da vidim.
Mi smo jednostavno obišli svoje oči, popeli se na svoje oči, obleteli svud oko naših očiju.
Ja sam prosto prošao kroz svoje oči od poda do plafona.
Mi smo prosto obišli svoje oči sve dok nismo učinili da se svet pojavi oko nas.
Pošto ste učinili da se ukaže sunce zbog kog su oči nestale, otvarate oči danju, dok ih noću
zatvarate.
Čovek vidi, ali zbog toga što vidi, gubi iz vida to što vidi, da bi mu se otkrilo ono što ne vidi.
Žena vidi da bi videla ono što ne vidi. Deca su videla svoje oči da bi videla svet, i, čim bude
sagledan, svet će postati nevidljiv kao što su oči čoveka i žene postale nevidljive da bi oni mogli
da vide ono što ne vide.
Kad bi tvoje oči mogle da ostave tragove u našim rukama
Kad bi tvoje oči mogle da ostave tragove, trebalo bi da slike koje vidiš budu njima potpuno
pokrivene da bi ih ti video, trebalo bi da ne preostane nijedan ugao pogleda kroz koji tvoje oči
nisu prošle.
Nikada ne vidim bez kretanja.
Mi vidimo odasvud, inače ne vidimo ništa.
Sve što vidite sačinjeno je od nizanja svega što vidimo sa svih strana sa kojih vidimo sve što vi
vidite. Mesto koje se nigde ne vidi ili koje niko nije video mnogo je bliže mestu koje se vidi
odasvud ili koje vide svi od mesta koje se vidi samo s jedne tačke. Samo s jedne tačke, mesto je
lišeno svoje svetlosti i tame. Kad vidiš, prostor koji obuhvata to što vidiš ispunjava se očima da
bi bio vidljiv.
Da bih video, treba da se obrćem oko svega što vidim, da se obrćem odozdo nagore, od granice
pojavljivanja onoga što vidim, u neposrednoj blizini, do granice njegovog nestanka, u daljini. Da
bi video, treba da se uspneš prema onome što vidiš, pošto se ono što vidiš uvek nalazi iznad tebe.
Da bismo videli, treba da pođemo iz daljine iz koje je ono što vidimo na granici vidljivosti. Samo
jedan korak nazad, i ono što vidimo biće nevidljivo.
Da biste videli, treba da se uspinjete, da krenete ka onome što vidite odozdo, da se uspinjete
spiralno, lagano se obrćući, pri čemu bi vam donji deo onoga što vidite postajao sve jasniji,
približili biste mu se postepeno svakim obrtajem, budući da su vaši obrtaji jako zbijeni, tako
zbijeni da bi mogli da se dodirnu međusobno, da biste pri svakom obrtaju mogli da se provučete
između poslednjeg i sledećeg te da tako ne izgubite nijedan prostor vidljivosti.
Da bi video, muškarac treba tako da se obrće uspinjući se prema svemu što vidi, sve dok mu se
ono što vidi ne bude učinilo sve bližim i sve jasnijim, sve dok ga obrtaji koje izvodi ne budu
odveli tako blizu svega što vidi da u jednom obrtaju može da obiđe sa svih strana sve što vidi.
Da bi videla, žena treba polako da ostavi sve što vidi i da se popne načinivši jedan, pa drugi, pa
treći, pa četvrti obrtaj ispod svega što vidi. Da se žena tako popne obrćući se, očima fiksirajući
sve što vidi, sve dok sve to što vidi ne bude potpuno nestalo ispred nje.
Sve dok deca ne obiđu čitav spektar vidljivosti svega što vide, nijednom ne propustivši nijedan
ugao pogleda. Sve dok ne budu potpuno videla sve što žena vidi, sa svih strana, u svim pravcima,
sve dok muškarac ne obuhvati sve što vidi svojim očima, kao kakvim ogromnim rukama,
47
postavljenim na sve što vidimo.
Jer sve što deca vide nalazi se u svetlosti kad ona mogu rukama da dohvate sve što vide, kad je
ono što mi vidimo možda isto tako u tami.
Jer ako je mojim očima svet dalek i mali, tvojim rukama svet je velik i blizak. I samo pomoću
naših otvorenih očiju i ispruženih ruku, uprtih prema svetu svet nalazi svoje pravo mesto i svoje
prave dimenzije. Zbog toga što istovremeno vidimo i dodirujemo svet, on je upravo tu gde jeste,
i upravo takav kakav jeste, jer je svet istovremeno i u svetlosti i u tami. Naše oči bi se otvorile
samo pred svetom koji nam je nadohvat ruku. Bez ruku nema očiju, bez dodira nema pogleda.
Svaki korak mi otvara oči jer svaki tvoj korak dovodi svet u naše ruke.
Audio-snimak
Jean-Luc & Titi Parant
Si nous ne pouvons pas voir nos yeux c'est que nous sommes encore dans l'enfance du monde
je t'aime
48
NATALI KENTAN
(Nathalie Quintane)
„Zovem se Nathalie Quintane / Hello my name is Na-tha-lie-quin-ta-ne / rođena sam 8-3-64 / I

was born in 1964 in Paris, France / živim u Dinj-le-Benu / I live in the south near the Côte
d'Azur / često pišem jednostavne rečenice / my style is simple, but sometimes complicated / prve
tekstove sam objavila u časopisima / I published my poems in avant-gardists, or less avant-
gardists, reviews / priređujem čitanja u bibliotekama ili javnim salama / I can read on my lips or
in my head if you want.“
(autorkina beleška)
Godine 1993, zajedno sa Stefanom Berarom i Kristofom Tarkosom osniva RR, časopis koji
parodira tekstove i manire savremene poezije. Objavljene knjige: Remarques, Cheyne
(1997), Chaussure, POL (1997), Jeanne Darc, POL (1998), Début, POL (1999), Mortinsteinck,
POL (1999), Saint-Tropez – Une Américaine, POL (2001), Formage, POL (2003), Les Quasi-
Monténégrins, POL (2003) , Antonia Bellivetti, POL (2004), L'Année de l'Algérie, Inventaire-
Invention (2004), Cavale, POL (2006), Une oreille de chien (2007), Grand ensemble, POL
(2008).
Cipela
Kad pomislim na reč cipela, odnosno kad je kažem, artikulišući je ustima ili ne, setim se, na
primer, jednog para cipela (žutih mokasina) koje sam imala kao mala, a te cipele su u to vreme
privlačile pažnju mojih drugova (kome bi još palo na pamet da obuje žute cipele) koji su ih
odmah uporedili sa biskvitima punjenim pomorandžama koje smo dobijali u menzi; ili se setim
opsesije cipelama jedne moje drugarice, koja gomila kutije, mesecima štedi da bi kupila jedan
par; ili onog jedinog puta kad mi je prodavac dao tehničke karakteristike i izraze koji su mi
otvorili vrata u kompleksni univerzum četvorotaktnih motora; ili se setim one vežbe dikcije u
kojoj se radi o čarapama nadvojvotkinje, a ne o njenim cipelama; ili se setim spiska naziva
cipela, i zapravo, teksta-cipele, na koji me sada navodi reč cipela, koji ne mogu da pročitam ni da
čujem, a da ne pomislim na situaciju teksta u nastajanju, na to kako bih mogla da ga ispravim ili
povećam; tako je vrlo verovatno da će reč cipela ubuduće dugo da me asocira na ovaj tekst.
U izlozima radnji, cipelama su vezane pertle.
U svojim kutijama, cipele su zaštićene folijom od svilenog papira presavijenom na dvoje.
Unutar svake cipele, etiketa proizvođača ponekad landara, a da ne otpadne.
U kutijama su cipele raspoređene paralelno, krajeva okrenutih suprotno.
Sa pijace na pijacu, cipele se prevoze u kamionima jako sličnim onima u kojima se prevozi meso
ili riba, u kojima se cerada otvara sa strane.
Na autoputu, blizu Romana, jedan pravougaoni pano kestenjaste boje prikazuje, nadomak neke
stilizovane crkve, dve cipele.
49
Kupujem cipele sa debelim đonovima, ili cipele sa tankim đonovima.
Hodanje u cipelama sa debelim đonom i u cipelama sa tankim đonom izaziva različita osećanja.
Hodanje u klizaljkama sa debelim đonom isto je što i hodanje po malom dušeku.
Bilo da je cipela na početku imala tanak đon ili da se on istanjio habanjem (vreme hoda × priroda
prepešačenih terena × način hoda), posredstvom tankog đona mogu se osetiti izbočine po zemlji.
Na dužim stazama, na kožnim cipelama se stvaraju nabori – duboki nabori po kamašnama.
Da bih nazula cipelu, moram da savijem stopalo; potom moram da probam da smestim petu, koja
žustro uranja u unutrašnjost.
U unutrašnjosti novih cipela nalaze se smotuljci zgužvanog papira: stopalo nailazi na njih kad
hoćemo da se obujemo, a zaboravili smo ih tu.
Oblik stopala se upisuje u sam oblik cipele, ili je pak oblik cipele taj koji je načinjen po slici
stopala. Šupljina se nalazi desno na levoj cipeli, a levo na desnoj cipeli.
Kad je jako vruće, skinem cipele i gazim direktno po kamašni. Za razliku od đona, kamašna
cipele nikad nije ravna, budući da se ravna po obliku stopala. Treba dodati i to da gaženje po
kamašni poravnava gornji deo cipele, osim ako je načinjena od čvrste kože.
Jedna obična cipela može imati dubinu šešira.
Da bih proverila vrh neke (ili svoje) cipele, postavljam stopalo na đon: tad ne bi trebalo ni da
pređe vrh, ni da bude ispod njega.
Kontura jednog sledi obris drugog, pod uslovom da smo se setili da levu cipelu koristimo
desnom nogom, i obrnuto.
U cipele čiji je vrh neznatno veći od mog broja, stavljam podloge.
Kad se probuši đon sportske obuće u koji je ubačen vazduh kad god zgazimo, čujemo kratko
šištanje.
Ako sam obula debele čarape, cipele će mi izgledati manje.
*
Kad leti dugo ostanem na livadi, vidim kako se otisci koje su ostavile vlati trave ukrštaju na
mojoj koži.
Postavljeno na zemlju, stopalo skriva upravo onu površinu u koju se utiskuje.
Jedino se senka stopala donekle podudara sa svojim izvorom.
Senka tela zaostaje za telom, dodiruje ga, ili mu prethodi, zavisno od usmerenja sunčevih zraka.
Takođe, može da mi se učini da jurim za svojom senkom, ili da se od nje udaljavam. Ili da pratim
svoju senku.
U cipelu svetlost slabo prodire.
(Unutrašnjost cipele je mračna, jer je njen otvor jedva nešto većih dimenzija od obima članka.)
Dno čizme je još mračnije.
Tako moja stopala borave u mračnom i krutom mestu, koje ne vidi svetlost.
Iako inače ne mogu da vidim unutrašnjost svojih cipela, kada ih obujem, pretpostavljam da u
njima vlada skoro potpuni mrak.
Cipela nije prirodna stvar, kao ruža, već ručno izrađen proizvod, kojeg je napravio čovek,
pomoću svojih mašina.
Cipele počivaju na podu, i ne penju se takoreći nikad do stolova, niti se zabijaju u vazu.
Ipak, ruža odavno nije više divlji cvet.
Ruža se gaji radi prodaje.
Ili poklona; ili da bi se našla u buketu.
Nove ruže nastaju svake godine; dobijaju ime; nijedna ruža ne nosi samo ime ruže:
50
Attraction, Dirigent, Bit O’Sunshine, Visoki busen, Delimitation, Spinosissima, Confetti, ili
Petula Clark.
Buduća ruža se ne rađa kao ruža, a da nije promišljena, nacrtana, pre rođenja, a potom sa
ružičnjak kalemi, gaji, premešta, pa opet kalemi.
Nema, dakle, velike razlike između cipele i ruže.
Ali cipela je malo korisnija ruža od same ruže.
Cipela, poput ruže, nosi posebna imena:
Bowen, Babouche, Gentleman Farmer, Salomé, Cuissarde, York, Tong, Méduse.
Cipela nosi ime cipele, kao i mnoga, druga imena, poput ruže.
Pogled kojim osmatramo cipelu postavljenu ispred nas (na primer, u nekom izlogu) neizostavno
je isti pogled kao onaj kojim osmatramo ružu.
Kao predmet, cipela nas se tiče na isti način kao ruža.
Jedna ne saopštava ništa više od druge.
Nije da je cipela manje „prirodna“ od ruže.
Kao što i knjiga, nakon pedeset godina, potpada u javno dobro, i cipela je, silom, okolnosti,
potpala u ruke Prirode.
Nemam potrebu da neku cipelu gledam kao da je ruža.
Audio-snimak
Nathalie Quintane, J’ai parlé des montagnes qui entourent la ville

51
SESIL MENARDI
(Cécile Mainardi)
Sesil Menardi je rođena u Anijeru 1966. Nakon kratkog perioda obrazovanja u oblasti
Nice, zahvaljujući knjizi Grièvement objavljenoj 1992. kod Žan-Mišela Rabatea i Fransoe
Dominika, dobija stipendiju Vile Mediči u Rimu, gde će provesti šest godina. Vrativši se u
Francusku, ponovo se seli na jug, gde posećuje umetnike i tako oblikuje svoju inventivnost i
odnos prema pisanju.
Objavljene knjige: La forêt de Porphyre (1998), La blondeur (2004), Point Of View (u saradnji
sa umetničkim fotografom A. Gomez de Tudom, 2005), Je suis une grande
Actriste (2007), L’eau super-liquide (2008) i Poemz (2009).
Porfirijumska šuma
Napadam skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje. Tekstovi-napisani-za-samo-jedno-

čitanje ne razlikuju se, objektivno uzev, od drugih, oni samo neprekidno krvare u svoju
smrtonosnu kupu, i pružaju utisak onome ko ih sastavlja (utisak koji pak ničim nije opravdan) da
ne sme da se pređe, da ne sme ništa da precrta, da iz prvog besprekornog poteza ispiše:
„Priprema... na mesta... pozor... sad!“ a onda odjednom da se nadoveže na nešto drugo. Tekstovi-
napisani-za-samo-jedno-čitanje daju vam netaknut osećaj trajanja, nepovratnosti stvari, pružaju
neuhvatljiv pogled na, treba ih pisati kurzivom. Čudnog li ograničenja, apstraktni polustih paniči;
cezura ima unutrašnje krvarenje: bez panike! teče se samo pravo, na dno teksta, dotiče se
njegovo neverovatno dno, izdvojeno iz stvarnog dna, odakle oni... Tekstovi-napisani-za-samo-
jedno-čitanje... registruju odjek svega što ste već jednom pročitali, svega napisanog, i
reprodukuju ga, tako da možete slobodno da ga poslušate (efekat koncerta), neznatno pojačanog
(efekat reverb’).
Kad čitate tekst izvučen iz skupa tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje, neizostavno

pomislite: „Pažnja, ovo će ići isuviše brzo, ili će ići jako sporo, ili će napredovati vrlo osrednje.“
Niko vas pritom ne obavezuje da prilagodite svoju brzinu prema bilo kakvom prertabliranom
konceptu/ ugovoru/ čitalačkom paktu, niti da ih čitate nekim otužno konstantnim i jednoličnim
tonom, niti da se trudite da preduhitrite muziku, niti da pomislite: „Pažnja, nikako ne smem da
načinim grešku, ne smem da se prevarim, jer nemam pravo da ih ponovo čitam“, ali tačno je da
se neodoljivo oseti potreba da se tekstovi pročitaju iz jednog cuga.
52
*
Skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje čini zaseban deo književnosti (ja posedujem

njegov neodređeni podskup u svojoj biblioteci, koju nisam sakupila) koji se, svesno ili ne,
nadahnjuje načelom, i to toliko da bi se jedna takva konvencija našla u pozadini nekog dela
prilikom svakog pokušaja pisanja. Ali mogli bismo smelo pretpostaviti da poezija, više od bilo
koje druge prakse, takođe drži do tog nepriznatog ograničenja.
Skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje podseća vas na suludu nestalnost čitanja/ na

nestalnu ludost čitanja (koje je počesto bezobzirno), suludu nestabilnost rečenica, vraća vas u
doba kada ste se saplitali o reči, o smisao, o pokrenutu masu, toliko da se niste usuđivali da čitate
naglas pred svetom, vraća vas na tekst bez interpunkcije, neprirodne veličine.
Koegzistencija skupa tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje – i drugih skupova

(npr. tekstova-napisanih-za-više-čitanja ili tekstova-napisanih-da-se-ne-čitaju ilitekstova-
napisanih-bez-ikakvog razloga... itd.) (kako god bilo, jedni se ne mogu izuzeti od drugih) ne sme
biti predmet razmišljanja, ničim ne doprinosi razmišljanju, ona se može samo konstatovati i ne
prelazi stadijum sopstvene konstatacije. (...)
Šta bi se desilo kad bismo nasumice ubacili bilo koju reč na bilo koje mesto u neki od tekstova iz
skupa, a koja ne bi imala nikakve veze sa njim – LI HARVI OSVALD – Šta bi bilo sa njenom
sposobnošću integracije/pripajanja tekstu, sa njenim stepenom diskrecije/nestanka u tekstu, s
obzirom da on jeste to što jeste, ili bilo koja druga reč „uljez“ (da li bi bio otkriven ili ne? poput
malih crteža ucrtanih u veći crtež u tanjiru). Šta bi se, recimo, desilo sa drugim rečima? (...)
Da li bi postojala šansa da tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje dobiju neodređenu

rekonstrukciju nečega što se sudbinski dešava samo jednom i nikad više? – trenutak u kome smo
odjednom naučili da plivamo ponavljao bi se u ravnomernom ritmu, u hipnotičkim ciklusima
neprekidnog nadovezivanja, tvoreći najzad nešto poput avionskog uzgona – i to, pošto nisu
toliko pripravni da govore, već da jednostavno budu čitani (nezavisno od onoga što
prepričavaju), jer ono što je u najvećoj meri nezavisno u njihovom prepričavanju nalazi se u
odjeku koji stvaraju njihovi devičansko-akustični sudovi koje čujemo. Čujemo li ih? kada
krenemo ispočetka.
53
Audio-snimak
Cécile Mainardi, L’eau super-liquide

54
KRISTOF TARKOS
(Christophe Tarkos)
Rođen je u Marseju 1964. Jedan je od najplodnijih i najaktivnijih pesnika novije

generacije. Organizovao je vrlo zapažene performanse i čitanja. Nadahnut prvenstveno
bitnicima, američkom poezijom, kao i francuskom zvučnom poezijom (poésie sonore),
zanemarujući „oficijelne“ tokove francuske savremene poezije (otvoreno im se podsmevao),
rado je isticao da je on zapravo „improvizator, proizvođač pesama“, a ne pesnik. Zajedno sa
Katalin Molnar pokrenuo je časopisPoèzie Prolétèr, a sa Šarlom Penekenom i Vensanom
Tolomeom objavio je jednu svesku časopisa FACIAL koji je dosta uticao na razvoj slema u
Francuskoj. Umro je 2004.
Ja sam francuski pesnik. Ja radim u Francuskoj. Pišem na francuskom. Ja ću biti pesnik
Francuske. Ja pišem na francuskom jeziku. Francuski jezik je francuski narod. Francuski narod
ne može postojati bez jezika Francuske. Jezik Francuske postoji samo kroz svoje pesnike, jezik je
jezik kada je živ jezik, pesnik oživljava jezik, vaskrsava ga, jezik je živ, jezik je lep. (iz
knjige Pan)
Objavljene poetske knjige: Oui (1996), Le Bâton (1998), Caisses (1998), La Valeur Sublime
(1998), Le Signe = (1999), L'Argent (1999), Cage (1999), Pan (2000), Anachronisme (2001),
Processe (2003), Écrits poétiques (posthumno sabrane zbirke, POL, 2008).
Anahronizmi
Imena su opsesivna, progone me. Ona se koriste, ne pripadaju nikakvim opštostima, ne služe
nikakvoj svrsi, ne žele da se potčine jednostavnom, opštem, zajedničkom pravilu, ne žele da se
rastavljaju ni da se izdužuju ublažavaju menjaju obrću niti da se upotrebe u nekim drugim
različitim prilikama. Moram da poređam sva ta imena koja me progone. Ne znam čemu ona
služe, služim se njima, ona iskaču instinktivno bez ikakve najave, pritiču iz dubine u kojoj
nemaju mira, u kojoj se i dalje glože, obrću pokušavajući da postanu obični izrazi, koji se mogu
upotrebiti, rečenice, delovi rečenice, ona ne žele da ostanu sama u sebi, lišena bilo kakve spone,
trebalo bi da ih ja spojim, da više ne dolaze same da se uglavljuju u rečenicu usred rečenica koje
ja izgovaram, mešaju se sa normalnim rečima, koje su na mestu, u unutrašnjost normalnih reči,
kao da potiču iz zajedničke dubine, ne mogu jednu rečenicu da sastavim a da ta nedeklinirajuća
imena ne ulete u neprekinuti talas reči kao da to niko ne može primetiti, kao da ona imaju pravo
da mi naviru na usta kao sve druge reči koje imaju pravo na to jer su to zajedničke reči, koje
pripadaju svima, reči koje se otkrivaju, koje ne postoje, koje se menjaju, koje dekliniraju. Ne
želim da ih zavodim tamo gde su zavedene sve reči koje ne postoje, ne želim da one steknu neku
drukčiju moć, da odobrovoljavaju, da ulivaju sigurnost, kao govorim samo zato da bih istakao
imena.
55
Moj poetski jezik
Moj jezik je poetski svakom svojom porom, svim svojim udovima, čitavom dužinom svog
uzvišenog senzibiliteta koji otkrivaju njegove čarobne reči, sve njegove reči, najmanja od svih
tih prelepih, tako čistih, muzikalnih, radosnih reči, reči mog jezika su delikatno poetske. „Brsti“,
jedna od tih čarobnih reči, moj jezik krije brojne čarobne reči, i svaka poseduje prirodnu ljupkost
zvučne radosti, te brsti može biti izdanak, pupoljak, zelena trava, sva zelena trava iz
koje brsti nastaje i vuče se, iz koje se brst penje, izvlači koren, uspinje se zemljom, preporođuje
se, pronalazi svoju božansku formu, širi se, odjekuje, Breust Yan! grizi! grizi drvo, grizi koru,
grizi stablo, grizi štap, grizi udarce štapom, grizi korene, grizi drvene žvale među zubima.
Stisni, na korenu, koru!
Reči ne postoje
Nema reči. Reči ne znače ništa. Reči nemaju smisao. Reči nema zato što postoji smisao, smisao
je ispraznio reči svakog značenja, potpuno ih je ispraznio, ništa ne ostaje rečima to su prazne reči
ispražnjene koje su bile ispražnjene, smisao je uzeo sav smisao za sebe, smisao se bori sasvim
sam, njemu ne trebaju reči, smisao hoće sve, hoće sve da uzme, isprobava se, ne vezuje se
nizašta, reči se ne vezuju nizašta, on neće da vezuje, hoće da nastavi da tvori smisao, po svaku
cenu, lomi reči dok se bori, dok se bori sam, reči se ne mogu shvatiti kao elementi smisla, kao
elementi sumanutih tirada, nema reči, postoji smisao koji raste, koji se vezuje za rast.
Novac
Novac je najviša vrednost.
Postoji jedna univerzalna vrednost, novac. Na novac su upućene i dobre i zle misli. I dobri i loši
postupci. Novac je voljen, voljeni novac daje snagu za kretanje i razmišljanje. Najviša vrednost
ne može da prevari, daje se svima, u svako doba, uvek je pristupačna i uvek pouzdana. Novac je
jedina vrednost koja se može potpuno i trenutno koristiti.
Novac daje snagu svemu što postoji, pokretu, reči. Širi težinu svakog drhtaja. Ko sve svoje misli
upravlja k najvišoj vrednosti, dobija sigurnog vodiča za ponašanje. Ponašanje i precizno
razmišljanje su povezane s univerzalnom vrednošću novca. Novac dovodi do smirivanja duha.
56
OP OP
Tekst je izražajan
Tekst je izražajan. Izražajnost teksta je dobra. Izražajan tekst je dobar tekst. Tekst
je izražajno. Tekst je izražajan, i intenzivan. Tekst, izvlači, je, intenzivno. Tekst
poseduje veliku izražajnost, je tekst. Izražajnost teksta je dobra, tekst je dobar,
izražajnost teksta je dobra, tekst je dobar. Tekst je izražajan. Izražajnost teksta je
intenzivna i istinita, tekst je intenzivan. Tekst je kratak, jednostavan, intenzivan.
Tekst izražava. Tekst je tekst koji izražava istinito izvanredno intenzivno. Izražava,
izražajno intenzivno i istinito, izražava, snažno i kratko, jednostavno. Tekst je
izražajan. Tekst je nov i zanimljiv. Tekst nije nezanimljiv, neizražajan, nerazumljiv,
tekst je izražajan, jednostavan, i kratak, razumljiv, nov, i precizan, jak, tačan,
frapantan. Izražajnost teksta je dovoljna, je tačna i dobra. Tekst nije loš, izrazito
izražajan, on se izvlači, izražava. Reči u tekstu su jednostavne i izražajne. Tekst je
intenzivno, je iznenađujuć. On je izražajan, je dobar. Tekst nije nezanimljiv. On
izražava, je izražajan, on čudi, je istinit, razumljiv. Tekst, intenzivan, impresivan, je
jak, precizan, dugačak, je nov, čudan, tačan, frapantan. Tekst izraza se izražava,
širok, tekst je dugačak, je dobar, je izrazito, je izražajan, je izražajno, je istinit,
dugačak, širok, jednostavan, lep, i dobar, i jak i kratak. Nije nerazumljiv, nije
bezizražajan. Izraženi tekst je precizan, je intenzivan. Tekst ima dobru izražajnost,
ima dovoljnu izražajnost, izražajan je impresivan. On je izrezan. On je izražen,
izrazito se drži preciznosti, širok i lep, drži se. Izraženi tekst se izlama izvanredno,
lep je i dugačak i dobar. Tekst je izražajan, tekst čudi. On izražava, drži se. Tekst
je u izrazima, u jednostavnosti, i u istini. Izražajan tekst je istinit, i jednostavan, i
jak. Jednostavan, intenzivan, jak tekst, se izrezuje. Istinit, nov, jak tekst je tačan.
Tačan, jednostavan, istinit tekst se izvlači. Istinit, jak, jednostavan tekst frapira.
Jednostavan, tačan, intenzivan tekst izražava. Jak, kratak, precizan tekst
intenzivira. Tekst je izražajan, drži se. Izražajnost teksta je široka, on izražava, on
impresionira, intenzivira, iznenađuje, izrezuje. On je u izrazima, on je izražajan, on
je izrazito, on je širok i lep. Tekst u izrazima je izražajan i istinit, iznenađujuć,
interesantan, razumljiv, jednostavan, širok, dobar, lep, drži se. Izražajan tekst,
tekst izražava, tekst je izvanredan, tekst je istinit.
vidi se
iz
aviona
57
DROGA
Droga je dobra. Drogaš poznaje vezu. Drogaš zna da je dobra droga. Voli je.
Droga je dobra. Droga pruža. Drogaš zna, ide ka dobroj drogi. Dobra droga pruža
sreću. Drogaš je spoznao vezu. Droga je dobra za Drogaša. Drogaš zna kako da
dopre do dobroga. Život ide prema dobrome. Voli ga. Poznaje vezu između
Drogaša i dobro u dobroj drogi. Drogaš pruža dobru drogu. Drogaš ide prema
dobroj drogi. Droga ume da pruži. Drogaš ima vezu sa drogom. Droga pruža.
Droga poznaje. Droga je dobra da se pruži Drogašu. Droga je dobra, droga je
stvarno dobra, je sreća.
DROGA
Drogaš ide ka sreći. Sreća ide ka dobroj drogi. Drogaš poznaje vezu između
sreće. Droga voli sreću. Droga pruža Drogašu. Drogaš poznaje vezu između
ljubavi i sreće. Dobru vezu. Vezu koja voli vezu. On voli. Drogaš zna gde je dobra
droga. Drogaš zna kako da nađe dobro. Poznaje dobro. Dobro je znati gde je
dobro. Drogaš zna da pronađe dobru. Dobra je droga. Droga je dobra da se pruža.
Dobro je pružati drogu. Sreća je drogirati je tako dobru. Drogaš zna sreću
pružanja. Veza zavidi životu koji želi sreću. Droga je dobra. Drogaš zna vezu
između dobrog i droge. Dobro je drogirano. Drogaš je dobar.
Audio-snimak
Christophe Tarkos, Ombre

58
Separat:
Viržil Novarina
ZAPISI IZMEĐU SNOVA
Razgovor za Viržilom Novarinom
Viržil Novarina je umetnik koji odbija striktne klasifikacije. Kao većina eksperimentalnih autora
zastupljenih u ovom broju Agona, i on se odlučio za jedan vrlo specifičan prosede, kojeg će se
dosledno držati. Naime, Viržil piše. Ali isključivo u snu. Dakle, ne nakon buđenja, već u toku
sna nastaju njegovi neobični zapisi i crteži. Razgovor je vođen tokom 2009. preko Interneta, a
dovršen leta iste godine u Beogradu. Autor nam je ljubazno ustupio trinaest svojih crteža/zapisa
nastalih tokom putovanja kroz Srbiju.
BSO: Dragi g. Novarina, Vaši noćni zapisi i crteži se često smatraju poezijom. Na primer,
objavljuju se u pesničkim antologijama. Ja sam ih prvi put čitao u antologiji Žan-Pjera
Simeona (A poèmes ouverts). Ali ubrzo sam shvatio da ni inspiracija ni forma Vaših zapisa ne
mogu da se uporede sa pesničkim postupcima. Možete li čitaocima Agona pojasniti njihovu
specifičnost? Ali i reći po čemu su slični poeziji? Po mom mišljenju, to je svojevrsna
generalizacija, redukcija.
VN: Trećinu života provedemo u spavanju; to je jako mnogo vremena. Sa devetnaest godina sam
shvatio da sam prespavao ukupno više od šest godina, i bilo mi je žao što ništa (ili gotovo ništa)
ne znam o tome. San mi je bio fascinantan zbog jednostavne činjenice da spavajući, u mraku
vidimo neke stvari, a u tišini čujemo neke druge, i to na drukčiji način nego u budnom stanju.
Kad ne bismo svakog jutra zaboravili ono što smo proživeli tokom noći, zaprepastili bismo se
kad bismo shvatili sve što nam se desilo za samo sedam-osam sati sna.
Uporedo sa studijama fizike i matematike koje sam tada pohađao, hteo sam da se borim protiv
tog propusta, tako što sam svakog jutra beležio ono čega sam se sećao iz sna, bez ikakvog
umetničkog ili književnog cilja. Svako ko je pribegao ovakvom postupku zna da je nakon
nekoliko nedelja sve lakše setiti se snova. Nakon nekoliko godina, bio sam u stanju da zabeležim
šest-sedam detaljnih snova svakog jutra. Uvek sam imao svesku pored kreveta, i počeo sam da se
budim u toku noći da bih zapisao beleške. Tako sam uvek imao više detalja o snovima koje sam
upravo sanjao.
Jednog jutra sam u svesci naišao na rečenicu koja me nije podsećala ni na šta, između dva niza
beležaka za dva različita sna. Sve češće sam se budio između snova da bih zabeležio brze i
kratkotrajne vizuelne i zvučne utiske, svojevrsne fleševe, koji su manje organizovani od snova, i
kojih je teško prisetiti se. Zbog tih kratkih fleševa sam pomislio da se u toku spavanja odigrava
59
neko drugo stanje koje nije samo san, i to mi je promenilo život iz korena. Počeo sam da
prikupljam dokumenta o spavanju iz različitih disciplina: iz književnosti, filozofije, filma,
poezije, neurobiologije, psihoanalize, slikarstva, medicine itd. Pokazivao sam svoje noćne zapise
i crteže ljudima koji su se zanimali za san ili noć: između ostalih, Semiru Zekiju (autoru knjigeA
Vision of the Brain, Blackwell Scientific Publications, Oxford, 1993), Žan-Liku Paranu (autoru
knjiga-blizanaca Nuit et Jour [Noć i Dan], Les éditeurs évidant, 1990), Saranu Aleksandrijanu
(Le Surréalisme et le rêve [Nadrealizam i san], Gallimard, 1974), i Pjeru Pašeu (Nuits
étroitement surveillées [Izbliza nadgledane noći], Gallimard, 1981) koji su u njima pronašli
poetsku ili umetničku dimenziju. Pišući knjiguIzbliza nadgledane noći, Pjer Paše je imao osećaj
da u toku spavanja postoji nešto drugo, što ne pripada snu. Kad sam ga upoznao 2002. ili 2003, i
kad sam mu pokazao noćne zapise i crteže, rekao mi je: „Vaš rad je čist dokaz da je moja
intuicija bila na pravom putu dok sam pisao tu knjigu pre dvadeset godina.“
Pitanja poput „Da li je to umetnost? Da li je to poezija?“ čujem kad objavljujem ili izlažem svoje
radove. Ja jednostavno proučavam svoj san i pokazujem ono što dobijam, to usmerava druge
njihovom ličnom iskustvu sa snom. Spavanju se može prići iz nekoliko različitih uglova, u
velikom broju disciplina, među kojima granice nisu uvek tako jasne. Osim toga, skoro sam počeo
da sarađujem sa naučnicima iz laboratorije za san u Istočnom Bremenu u Nemačkoj, u okviru
umetničkog programa u muzeju Syker Vorwerk.
BSO: Noćni zapisi i crteži koje ste do sada objavili sistematično odbijaju bilo kakvo tematsko
grupisanje u okviru knjige. Svi su uredno numerisani, i čini se da se fokusiraju isključivo na
sadržaj poruke, primljene u nesvesnom stanju između sna i budnog stanja. Ono što formalno
odvaja Vaš postupak od poezije i od bilo kakvog stvaralačkog čine je to što odbijate da
intervenišete na njima nakon buđenja. Ako se uzme u obzir da beležite zapise iz sna neprekidno
od 1999, i da je to, takoreći, sve što pristajete da objavite, moguće je naslutiti niz striktnih
pravila koja uređuju tako koherentan koncept. Koliko je bilo teško uzdržavati se od voljne
intervencije na zapisu koji je, naizgled niotkud, pao na Vaš noćni stočić?
VN: Postoje dva suštinski različita stanja koja se periodično smenjuju u snu, formirajući cikluse
od 90 minuta: prvo je paradoksalni san, tokom kojeg sanjamo (prepoznatljiv po brzom kretanju
zenica pod kapcima). On traje u proseku 20 minuta po ciklusu. Drugo stanje, koje je
zastupljenije, ali mnogo manje poznato, naziva se spori san (tokom kog se postepeno spuštamo u
duboki san). Ono traje do 70 minuta po ciklusu. Svake noći se ciklusi ponavljaju od četiri do šest
puta, i obeleženi su kratkim buđenjima koja traju po nekoliko sekundi. Mi verujemo da spavamo
iz jednog cuga od večeri do jutra, a u stvari se budimo barem desetak puta u toku noći, na po
nekoliko sekundi (recimo, da se okrenemo na drugu stranu). Ta kratkotrajna buđenja gotovo
smesta zaboravljamo, ali upravo kad se ona dešavaju, ja zapisujem ili crtam. Svestan da sam čuo
reči ili video nekakve oblike, impulsivno se uhvatim za olovku i zapišem to što sam čuo ili
nacrtam to što sam video u mraku. Posle toga brzo zaspim i već se ne sećam onoga što sam
upravo zabeležio. Pokušavao sam da upalim svetlo pre nego što uzmem olovku, ali dok
pronađem prekidač, i posebno, ako ugledam mesto gde se nalazim, brzo zaboravim to što sam
hteo da fiksiram na papiru.
60
Priroda prostora dubokog sna kroz koji prolazimo svake noći izmiče sećanju i svesti. Trudim se
da poštujem njegovu dimenziju, koja je nezavisna od naše volje, i zbog toga ograničavam svoje
naknadne intervencije: što manje intervenišem, to se taj prostor više otkriva.
Ima zapisa i crteža koji mi se jako dopadaju, ali ima i drugih koji su potpuno beznačajni i
nezanimljivi. Na početku sam hteo da odbacujem „lošije“, i da čuvam samo „dobre“. Ali nikada
nisam vršio nikakav izbor, jer se u ovom istraživanju trudim da pokažem sve do čega sam došao,
da ga prikažem u integralnom obliku, ne propuštajući ga kroz filter ličnog ukusa. Kad ih
objavljujem, ređam ih kako su nastajali, i numerišem. Tako je bilo i u poslednjoj knjizi L'Aile a
dit une chose. C'est vachement important (Krilo je kazalo nešto. To je strašno važno). S druge
strane, već sam drugima prepustio da vrše izbor da bi elaborirali neki svoj projekat, kao što je
učinio Frank Andre Žam u svojoj knjizi De la distraction, u kojoj je izabrao noćne zapise i crteže
kako bi uspostavio dijalog sa svojim tekstovima-tablicama koje piše na ogledalima.
BSO: Dakle, motivacija vaših zapisa je više naučna nego književna, i to do te mere da bi se
mogli smatrati svojevrsnim „istraživanjima“. U okviru „književnosti“, ovi zapisi izmiču
kategorizaciji. Čak i ako Vaš postupak izbegava svaku referencu, njegova naučna dimenzija i
činjenica da ga nije lako grupisati asociraju na zahteve nadrealista, na njihove pokušaje da
napišu savršeno poetsko delo, a da ne pišu „poeziju“. Da li bi Vaše istraživanje sna moglo biti
implicitan odgovor na ovu nadrealističku poetiku? Takođe, kako je ovo iskustvo uticalo na Vaš
pristup književnosti uopšte?
VN: Zapravo, u snu ima poezije, ali ne u formi pesama (sem retkih izuzetaka, poput pesme
„Kublaj Kan“, koju je Kolridž 1798. napisao u snu, tj. zabeležio po sećanju nakon buđenja).
Nadrealizam je poslednji od velikih književnih pokreta na koje je uticao san, recimo, nakon
romantizma. Naime, Andre Breton je još od mladosti beležio neke snove, a hipnagogičke
halucinacije je smatrao „poetskim elementima prvog reda“. Želeći da ih voljom izazove u
budnom stanju, dobio je ideju da zapiše sve što bi mu palo na pamet, što brže, u jednom
polubudnom stanju, bliskom hipnozi, i tako je 1919. stvorio automatsko pisanje. Dakle,
automatsko pismo je rođeno direktno iz frustracije zbog zaboravljenog sna. Moj postupak se jako
razlikuje od nadrealista, jer su s jedne strane oni pokušali da zamene san jednim drugim stanjem
putem automatskog pisanja, a s druge strane, služili su se snovima i hipnagogičkim
halucinacijama kao polazišnom tačkom, kao sirovinom za kasnije razrađene pesme, crteže, slike.
Mene ne zanimaju ni snovi ni hipnagogičke halucinacije, već duboki san.
Što se tiče mog interesovanja za književnost, ono je počelo da se razvija relativno skoro, jer ga je
izazvalo moje iskustvo sa snom. Na početku su me zanimale samo nauke, iako sam rođen u
umetničkoj porodici, iako mi je otac pisac, a majka glumica. Tek sa 23 godine, kad sam počeo da
pišem prve noćne zapise i crteže, počeo sam i da čitam. Bio sam iznenađen brojnošću tekstova o
snu i noći, u svim vekovima, od Antike do danas, kod autora kao što su Homer, Lukrecije,
Artemidor Efeski, Le Mota Le Veje, Kolridž, Šarl Nodije, Alfred Mori, Erve de Sen Deni, Žerar
de Nerval, Marsel Prust, Luj Aragon, Rober Desnos, Anri Mišo, Moris Blanšo, Žorž Perek... a
među savremenicima: Pjer Paše, Žan-Lik Nansi, Žan-Lik Paran, Filip Žakote, Dimitris
Dimitrijadis...
61
BSO: Osim umetnosti koje razmatraju san, da li Vas zanimaju i neka druga dela?
VN: Da, san se ispostavio kao nekakav portal preko kojeg sam zavoleo umetnost i književnost,
ali svakako, ne zanima me samo san! U savremenoj umetnosti, recimo, naročito me zanimaju
dela Žana-Olivijea Iklea, Žan-Lika Parana, i Eduarda Kaca.
Upravo sam završio jedan dokumentarni film o slikaru Žan-Olivijeu Ikleu (Jean-Olivier Hucleux,
rođen 1923.), koga jako cenim. U njegovom delu se razlikuju dva dela koji su na prvi pogled
jako suprotstavljeni. S jedne strane, on je jedan od pionira hiperrealističkog pokreta, jer je već
1969. slikao ogromna groblja i portrete u prirodnoj veličini, čija preciznost prevazilazi preciznost
fotografije. S druge strane, Ikle je crtao „deprogramatske“ crteže, u kojima pokušava da crta tako
što ništa ne predviđa, pokušavajući da zaboravi sve što je proživeo i naučio. Kad je bio mali, nije
naučio da piše i čita kao i ostala deca, jer je bio jako disleksičan. Ali čim bi uzeo četkicu, iskazao
bi izvanredan talenat.
Žan-Lik Paran se bavi vajarstvom i poezijom. On pravi ogromne instalacije sa stotinama hiljada
kugli (od gline, papira, voska za pečaćenje), sa prepariranim životinjama, knjigama i slikama.
Uporedo, piše pesničke knjige o vidu i dodiru. Objavio ih je 155 do danas. Potpuno samouk,
nikad se ne poštapajući spoljnim referencama, Paran istražuje telo pomoću repetitivnih rečenica
(koje kao da se obrću poput kugli koje pravi), u potrazi za filozofskim istinama o našim čulima i
telesnosti: zašto se oči mogu otvarati i zatvarati; zašto se otvaraju horizontalno, a ne vertikalno,
zašto kretanje dve šake može biti odvojeno, ali ne i kretanje očiju, zašto noću životinje ne vide
zvezdano nebo, zašto su sve životinje međusobno slične, dok se, s druge strane, svaki čovek
razlikuje od ostalih ljudi, zašto ne osećamo brzo kretanje zemlje pod nogama, itd.
Eduardo Kac (rođen 1962.) istražuje trostruku granicu čovek-životinja-mašina u delima koja
koriste biotehnologiju i sisteme za komunikaciju. Pre skoro deset godina, stvorio je
fosforescentnu zečicu koju je nazvao Alba, stvorenu ukrštanjem gena meduze i embriona zeca.
Godine 2004, stvorio je transgeničku biljku koja je nosila gen sačinjen od Dekartovog kogita:
„Mislim, dakle postojim“, koje je umetnik preveo alfabetom od 4 slova (A, C, T, G) koji
sačinjavaju DNK svakog živog bića. Prošle godine je sopstveni DNK ubrizgao u semenke
petunije, koja je iz njega izvukla jedan kodirajući gen za protein u venama latica. Ovu vrstu je
nazvao Edunija (Eduardo+petunija), a klasifikovao ju je kao „biljotinju“ („plantimale“)...
BSO: Kod ovih umetnika upadljiv je pokret koji teži da spoji stvaranje i strogo naučno iskustvo,
pa čak i da kreativni čin objasni naučnim postupcima.Da li ste planirali da uskoro dođete u
Beograd? Nameravate li da priredite izložbe ili književne večeri u Srbiji?
VN: U stvari, došao sam ovde da bih nastavio put od Pariza do Crnog mora u kanuu, koji sam
započeo pre pet godina. Svake godine plovim mesec dana sa bratom i jednim prijateljem. Krenuli
smo iz Pariza sa kanala Urk, a onda smo se spustili niz Marnu, zatim kanalom između Marne i
62
Rajne, preko Rajne, da bismo najzad došli u Dunav, koji prolazi kroz osam zemalja od Nemačke
do Crnog mora, prolazeći kroz Pasau, Linc, Beč, Bratislavu, Budimpeštu, Beograd, Rus, Đurđu...
Prošle godine smo stigli u Donji Milanovac u Srbiji, gde smo kanue ostavili u jednoj ribarskoj
kolibi blizu Đerdapa. Ove godine nastavljamo prema Bugarskoj. Od 3.500 km koji razdvajaju
Pariz od Crnog mora, ostaje nam još 973 km do delte Dunava. Voleo bih da jednog dana izložim
sve noćne zapise i crteže tokom jednog takvog putovanja, a tako zamišljena izložba bi takođe
plovila od Pariza do Crnog mora...
razgovor vodio Bojan Savić Ostojić

u Beogradu, leta 2009.
63
Viržil Novarina
NOĆNI CRTEŽI I ZAPISI
Viržil Novarina je ove crteže i zapise sastavio leta 2009, za vreme plovidbe Dunavom između
Donjeg Milanovca i Bugarske. Dati su u hronološkom redu, numerisani, kao u drugim
publikacijama autora. Ispod svakog crteža dat je prepis na francuskom jeziku i jedan (kada je to
bilo potrebno i moguće) informativni prevod na srpski jezik.
4823 4824
Ce nape Je sais le
est exemplaire risque y en
a 100 par an
[Ovo platno [Znam za
je za primer] rizik ima ih
100 godišnje]
64
4825
4826
65
4827 4828
T'as plus l'choix, (planche [?] faite de grains

plus l'choix de de maïs)
la complexité.
[tablica od semenja
[Više nemaš izbora, kukuruza]
nemaš izbora
kompleksnosti.]
66
4829 4830
Odéon Alors les Thononais,

point vous êtes toujours
Roni aussi savoyards?
[Dakle, Tononci,
jeste li još uvek
toliki savojci?]
67
4831 4832
donc tu Einmal
quotientalise
toujours? [Jednom]
[znači i
dalje
koeficijentuješ?]
68
4833 4834
quand-même – Inke tot

c'est des enfants legatsi mi
qui fait art – Inke tot
contemporain, legastsi mi
surtout.
[pa ipak
upravo deca
čine savremenu
umetnost,
pre svega.]
69
4835
Y faudrait
une image
immédiate. J'
en n'ai pas d'image
immédiate, c'est bien
lui avec ses ch'veux longs
[Potrebna je
jedna trenutna
slika. Ja
nemam nijednu trenutnu
sliku, ima onaj
dugokosi]
70
Viržil Novarina (Virgile Novarina, 1976) se nakon studija matematike i fizike posvetio umetničkom
proučavanju sopstvenog sna u formi zapisa i crteža. Objavio je šest knjiga Noćnih zapisa i crteža od kojih
je poslednja L'Aile a dit une chose. C'est vachement important, 2006. Izlagao je u Francuskoj, Nemačkoj,
Portugalu i SAD-u. Od 2006. je samo spavanje postalo integralni deo njegove aktivnosti: u okviru
performansa "En somme" ("U snu") spava javno u izlozima prodavnica, galerija i muzeja. Režirao je dva
filma: Autour du sommeil (Oko sna, kratkometražni, 2004) i Jean Olivier Hucleux, du travail à
l'oeuvre (Žan-Olivije Ikle, od rada do dela, dokumentarac, 2010).
71
o poeziji
72
Žan-Mišel Espitalije
HRONOMETAR, ČASOVNIK, PLANER
Nasleđa i genealogije
„Poreklo – to je jezik uopšte.“
Pjer Alferi
Ko postavlja pitanje nasleđa, uvek rizikuje da poeziji priđe isključivo iz genealoškog ugla
urezujući je u hronološki cement koji se u stvari sastoji od prekida, diskontinuiteta, osvrtanja i
rasplinutosti. Upravo ono što istoričari zovu „himera porekla i genealogije“. Upoznajte moju
porodicu, a ovo je moj deda, a ono tamo je ujak mog pradede, itd. Jedno edipovsko čitanje u
kojem krutost aksioma tata + mama = ja ne vodi računa o onome što je moglo da mi se dogodi
usput, a i prećutao bi ono što se gura pod tepih, kao u svim porodicama.
Ideja napretka koji bi se razvijao sam od sebe, koji bi, štaviše, podredio svaku ljudsku delatnost
nekakvoj obaveznoj evoluciji, kako je to zamišljao Norbert Elijas, više nije dobro prihvaćena, a
važnost nasleđa se ne meri vremenskim pozicioniranjem (na primer, više dugujemo Gertrudi
Stajn nego Alenu Boskeu). Recimo to kao Oktavio Paz: to je jedno „sujeverje“, ukorenjeno u
pozitivističkoj veri u naučni napredak koji na gotovo mehanički način, usklađenim korakom,
garantuje progres u sferi kulture, estetike, politike i društva. Poznat nam je spisak njegovih
demantija. Dakle, tok Istorije nije vezan za budućnost umetnosti, i obrnuto. Možda bi bilo
osnovanije zapitati se da li neke vrednosti treba podvrgnuti čitanju otpozadi. Zar ne bi pravi
savremenik bio onaj ko uvek stvara svoje izvore naknadno? Zar nam, recimo, Reverdi ne daje
želju da ponovo pročitamo Remboa?
To nas svakako ne sprečava da unutar savremenog odredimo neke znake pripadnosti, potajne
infuzije, srodnosti, vernosti i izdaje. Uzmimo za primer nadrealizam, koji je dvadesetih i
tridesetih godina bio velika stvar, zahvaljujući svojoj zaraznoj snazi, a danas tavori u blaženoj
letargiji. I dalje se spominje u metaforičnom smislu, ali oni koji se pozivaju na njega, pomalo
liče na „male transparente“. Uprkos tome što mu se većina pesnika poniklih posle rata oštro
suprotstavila (od Iva Bonfoe do Denija Roša), i dalje opstaje, ako se smemo tako izraziti, jedna
nadrealistička sekta. Sa naslovom koji je osmislio Andre Breton himself, časopis Sarana
Aleksandrijana, Supérieur Inconnu, jedan je od poduhvata koji se najozbiljnije pozivaju na
nasleđe velikih predaka. Na rubovima zastarelog misticizma i opskurne teozofije, Supérieur
Inconnu, „časopis sna na delu“, vlada čitava plejada pesnika koji se i dalje trude da zasene
nadrealističku publiku. Za Sarana Aleksandrijana, „svi budući pesnički pokreti biće originalni
samo ako se budu pozvali na neke od figura koje je nadrealizam propustio, ili na neke koje on
uopšte nije spoznao.“1 Za ne poverovati!
Pod uticajem nadrealizma, ali sa jakim ličnim pečatom, nekoliko slobodnih elektrona, Žan Van
Langhenhoven (Jehan Van Langhenhoven), Kristof Pešanac (Christophe Petchanatz), na primer,
bez sumnje nude najubedljivije eksperimente u ovoj jako širokoj oblasti. Na kraju, treba
73
pozdraviti i Pola Sandu i njegovu izdavačku kućuRafael de Sirtis, gde se pomalo sprda sa
nadrealizmom, koji se meša sa duhom kabarea Chat noir. Ne zaboravimo Alena Žufrou,
razigranog duha koji će sa nadrealizmom održavati ambivalentan odnos (ne bi se moglo reći da
je primljen u pokret, već pre da je kroz njega prošišao), niti Matjea Mesažijea (Matthieu
Messagier) koji i dalje nastavlja putevima nadrealizma, nikad se ne pozivajući na sam pokret.
Neobični noćni zapisi i crteži Viržila Novarine, bliski automatskom pisanju, takođe nisu daleko
od nadrealizma
Po svojoj sklonosti ka šali i parodiji, po odbacivanju teorijskih tegoba i stega automatskog

pisanja, belgijski nadrealisti Pol Nuže (Nouger), Luj Skitner (Scutenaire), Marsel Marijen
(Mariën), Kristijan Dotremon (Dautremont) i drugi imaju daleko veći značaj za nas... Treba reći
da su oni mnogo više dadisti, ona karika koja je možda nedostajala između Kabarea Volter,
situacionizma i pokreta KoBrA. Navedimo ovde reviju i kolektiv Daily-Bul koju su osnovali Pol
Biri i Andre Baltazar pre skoro pedeset godina, veselu avanturu koja je u dodiru sa svim (sem,
nadajmo se, sa skorim krajem) i na urnebesan način spaja plastične umetnosti i strip.
Stiče se utisak da danas dada upravo vaskrsava u performansu. Kolektiv Tapen (i

časopis Boxon, www.tapin.free.fr), na primer Žilijan d’Abrižon (Julien d’Abrigeon), Žil Kabu
(Gilles Cabout), zatim „bučni pesnik“ Žan-Pjer Bobijo (Jean-Pierre Bobillot), skoro eksplicitno
se pozivaju na dadaiste. Ali, bez onih ratnih klanica iz 1916, danas igranje Dade nema više
mnogo smisla, te ovakvi revival-poduhvati zauzimaju vedru distancu prema katastrofizmu i
ozbiljnosti...
Jedan kratak osvrt na časopis TXT, koji uređuju Kristijan Prižan (Christian Prigent) i Žan-Pjer
Ferhagen (Jean-Pierre Verheggen). Osnovali su ga Prižan i Žan-Lik Stenmec (Jean-Luc
Steinmetz) 1969. Ovaj časopis se upisuje u najčistiju tradiciju avangarde, u njenom radikalnom,
teorijskom i političkom smislu, kao odgovor na Tel Quel. Zaokupljena izmišljanjem jezika (i
jezikâ), bilo da je reč o jezicima tela i analnosti, bliska sa karnevalskom, grotesknom tradicijom
srednjovekovnih fatrazija, grupa TXT svoje poreklo izričito nalazi među velikim
nepravilničarima jezika, a to su Rable, Sad, Žari, futuristi, Arto, Bataj, itd. Preterivanjem, na
bučan način, pomoću anagramskih i fonetskih manipulacija stvara se jedan organski jezik koji bi
nekako da sam sebe iskaže, podvrgavajući se klistirima, elektrošokovima, izvrtanjima. Treba
„imenovati neimenljivo“, to jest Zlo, „neizbežnog eksponenta“ (Prižan). Pod jakim pečatom
prirodnih nauka, a posebno psihoanalize (naročito čuvene Lakanove „vlasti slova u nesvesnom“),
časopis i grupa TXT dominiraju najeksperimentalnijim frontom poezije sedamdesetih i
osamdesetih godina. Časopis je ugašen 1993, ali njegov uticaj je neosporan, kod otpadnika i
dalekih saveznika poput Valera Novarine, Žaka Demarka, Alena Frontijea, ali takođe i kod
Kristofa Tarkosa, Silvi Nev, Alena Robinea, Alena Elisena, Vensana Tolomea, Patrika Diboa,
Andrea Gaša i Šarla Penekena.
Na kraju krajeva, iako se pozivaju na razne tendencije, škole i grupe, mnogi savremenici se ipak
radije referišu na pojedince iznad normi, na uzvišene slobodne strelce, kao što su Remon Rusel
(koji nije samo čuveni predak Ulipoa), Marsel Dišan, Fransis Ponž, Vilijem Barouz ili Brajon
Gizin, fabrika gasa.
Rizikujmo ipak jednu pretpostavku: možda valja zapamtiti, kao putokaze, dva datuma koja
74
obeležavaju jedno doba: prvi je godina 1972. i objavljivanje zbirke Denija RošaMécrit
(Nepisano), u kom autor zbirke Eros énergumène (Zaluđeni Eros) izražava svoje nepoverenje
prema poeziji („poezija je neprihvatljiva, dakle ne postoji“) i svoju frustraciju prema
nemogućnosti da u pisanju reši problem brzine („Pesma bi bila autentična ako bi iz neposredne
blizine uhvatila ’sliku naslućenu pri svetlosti munje’ [...] bila bi to trka pod otvorenim nebom“2.)
Zbog toga se on preorijentisao na fotografiju. Drugi datum je 1988, godina objavljivanja Art
poetic’ Olivijea Kadioa3. Kadio je na neki način ponovo pokrenuo Rošova pitanja brzine, lakoću,
efikasnost izvođenja cut-up deonica gramatičkih udžbenika. Istovremeno, Kadio zauzima
određen avangardni položaj, potkovan teorijskom zasnovanošću i referencama. Tu se razvija i
njegovo idolopoklonstvo prema negativnom, adekvatan katehizam i svete slike (sveti Sad, sveti
Bataj, sveti Arto) u jednom tekstu koji je objavljen u prvom brojuRevue de Littérature générale u
saradnji sa Pjerom Alferijem4.
Moderno, apsolutno
Ako moderna inteligencija u umetnosti uopšte postoji,

ona mora nastojati da shvati da se umetnost sadrži u načinu
na koji delo odaje i demantuje svoj izgled,
način na koji ga prevazilazi da bi ga označila kao čist i prost privid,
kao prikazu koja je u istoj meri fascinantna i varljiva.“
Katrin Pere
Modernom smatram onu umetnost koja žrtvuje svoju „sitničavu tehniku“,

kako je govorio Didro,
da bi prikazala ono što je neiskazivo.
Žan-Fransoa Liota
Još od Remboovog zahteva: „Treba biti apsolutno moderan“, moderno prvenstveno plaši. Ko mu
ne pripada, smatra se da je propustio voz istorije, a takva sramota preti da otera u zaborav. S
čisto istorijske tačke gledišta, šta bi to bila modernost? Ugalj, parna mašina, mašina za šivenje.
Stop. Pokreti, kruženje robe, nizovi šlepova. Stop. Nauke i napredak – mašine. Stop. Panorame,
nemi film, gramofon. Stop. Trijumf buržoazije (berze, cilindri, g. Pridom), i kapitalizam. Stop.
Napoleon Veliki u svačijim mislima (Hegel, Šatobrijan, Igo). Stop. Napoleon mali na svačijoj
meti (Kurbe, opet Igo). Stop. Sloboda koja predvodi narod (ili koja obasjava svet), nacionalni
pokret (Bajron), Nemačka, Italija (Stendal). Stop. Istraživači i kolonije. Stop. Novinarstvo i
reklama. Stop. Gradovi, urbanizacija glava, eksplozija subjekta, moć masa i poperizacija. Stop.
Gvožđe, železo, čelik, pariski pasaži (Benjamin). Stop. Velike prodavnice, svetske izložbe. Stop.
Deziluzionisti i majstori sumnje (sveto trojstvo Marks, Niče i Frojd). Stop. Odmah pored njih:
kiše granata, barikade, kosturnice. Stop.
Datum rođenja? Sudeći po jednima, ugljenik-14 reaguje na nemački romantizam (okrugli datum:
1800), a po drugima je marker Bodler (1850). Interesantno, i bez sumnje, ni potpuno pogrešno ni
sasvim tačno. Istorija, svakako, ali pre svega momenat krize.
75
Ne treba zamišljati nikakav datum nastanka modernog doba. Nije bilo nikakvog
(romantičarskog? bodlerovskog?) groma iz vedra neba. Ne valja dijahronijski prići modernosti.
To je tačka jedne epohe, ali čitav snop situacija, tenzija, raskida. S druge strane, neosporno je da
se Bodler nameće kao ključna figura tog prelaza, te promene galaksije. Nasuprot odanosti
realnom i principu imitacije, Bodler privileguje princip originalnosti („lepo je uvek bizarno“),
relativnost lepog (kako u urbanom pejzažu, tako i u „strvini“) i potvrđuje, na neki način,
refleksivnu poziciju pisca na koga se Nemci već pozivaju. Za autora Cveća zla, modernost se ne
može promišljati drukčije do kroz spektar prekida (sa tradicijom), koji su uglavnom formalnog
tipa, ona se definiše fuzijom žanrova – tako nastavljajući romantičarski san o sintezi – i
ukrštanjem „univerzalne i aktuelne lepote“. „Izdvojiti iz mode ono poetsko što bi mogla sadržati
u istoriji, izvući večno iz efemernog (...) Modernost: to je prolazno, nestalno, neodređeno.“5
Vek i po kasnije, evo šta o tome piše Kristijan Prižan: „Ja ovde smatram modernim ono što
uništava sigurnost znanja jednog doba, što poništava formalnu udobnost i umesto nekakvog
smisla, nudi nemir pod uslovom stvaranja jednog univerzalnog smisla. Za mene su moderni oni
koji svaki jezik doživljavaju kao strani i prinuđeni su da pronađu drugi jezik – jezik čija novost
može da poremeti dominantni ukus i da preusmeri rizike stilističkog truda (...). Ta strast koja u
protivrečje dovodi s jedne strane mirnu lekciju biblioteka i muzeja, a s druge uznemirujući metež
sadašnjosti.“ (C. Prigent, A quoi bon encore des poètes?, POL, 1996, str. 10–11).
Aušvic „uništava tu komediju“. Jedna rupa u istoriji, rana koja ne može da zaceli i svojim
gnojem prlja sve „moderne“ himere o napretku. Ni industrija ni nauka, a još manje kultura, nisu
omogućile da se to spreči. Naprotiv. Gubitak svih iluzija i poverenja u mehanički dobronamernu
teleologiju doneće novi smisao istoriji, jedno rastrežnjenje koje se neće ispoljiti kao melanholija,
već kao sumnja i nepoverenje prema preovlađujućem optimizmu modernosti. Vreme je za
distanciranje, za osećanje apsurda, podsmeh. Ovaj veliki preokret, ovo poljuljano poverenje u
umetnost kao izraz humanizma u osnovi je onoga što se uobičajeno naziva postmodernom erom.
Ali koje su još posledice tog preokreta?
Pre svega, diferencijacija kulturnih vrednosti ubrzo ih potpuno negira. Velike estetičke kategorije
i njihov preskriptivni aparat rasparčavaju se i nestaju. U takvim okolnostima, govor o JEDNOJ
poeziji postaje neumesan i nepodesan za obuhvatanje njene raznorodnosti. Nema više
jedinstvenog referentnog okvira. Strukturalizam se, umesto za pesmu, opredeljuje za tekst (tekst
koji se opire kategorizacijama – roman, pesma, esej – ali koji uzgred isključuje sve sa čim nema
veze – exit performance, sonornu, konkretnu, ikoničku poeziju itd.?). Isto tako, usled dolaska
razuđenih formi i povratka materijalizmu, napuštanja transcedentnog, često se u novije vreme
govori oobjektima (pogodan izraz koji ima prednost širokog spektra, ako prihvatimo da su i An-
Džems Šaton [Anne-James Chaton] i Klod Roaje-Žurnu [Claude Royet-Journoud] pesnici)
ili radovima (u ovim izrazima uočava se očigledna zaraženost jezikom likovnih umetnosti, ali uz
preporod starog smisla reči „rad“ [„faire“]). Parodija i autoironija zauzimaju važno mesto.
Idiotija, koju je razmatrao Žan-Iv Žoane (Jean-Yves Jouannais, Idiotie, Ed. Beaux-arts
Magazine, 2003) ponovo preispituje stereotipe o umetniku, njegov imidž, status, „ulogu“, i
obnavlja neophodne veze između „visoke umetnosti“ (visoke književnosti) i „minornih
umetnosti“ (na primer, mjuzik-holova), u istovremenoj borbi i protiv gluposti i protiv pameti.
Vajar-pisac-istoričar aktivne umetnosti Arno Label-Rožu (Arnaud Labelle-Rojoux) upisuje se u
istu liniju mešanja i prevrednovanja minornih, popularnih kultura ili onih koje su smatrane za
76
neozbiljne (Kinksi, Alfons Ale, Mocart i Teks Ejveri u istoj liniji), kulture koje su usmerene ka
nama u celini. Ne treba pak povlačiti isuviše slobodne znake jednakosti kao Debisi=Daft Punk,
Volt Dizni=El Greko, jer se ne može sve porediti. Sinkretizam i naivno kulturno nivelisanje
najveći je neprijatelj kreativne snage; kulturni totalitet može dovesti do kulture svega, to jest, u
prazninu, u neurotičnu logiku konzumerističkog nagona6. Jednostavno, odigrava se povezivanje i
potiranje hijerarhije svega što sačinjava nas i našu kulturu. Više nema loših tema, ima samo loših
pisaca. Postmoderna estetika reciklira, ekshumira i transformiše, meša stilove i kulture, kalemi,
poigrava se sa svim registrima i dovršava rastakanje svih dogmatizama. Relativnost ukusa je
dovedena do vrenja, a podvala „dobrog ukusa“ izložena je podsmehu, smatra se kičom i ogoljuje
kao lažna nevesta pravog Marsela Dišana.
U žaljenju za istorijskim razmakom između prošlosti i sadašnjosti, postmoderna otvoreno ustaje

protiv svake ideje mesijanizma. Postmoderni pisac izvrće ruglu fantome stvaralačke inspiracije,
podsmeva se ozbiljnim duhovima i pretpostavljenim političko-terapeutskim vrednostima
njegovog „rada“. On izlazi na scenu, ruga se samom sebi, rasklapa svoje stilske efekte,
demontira poze (da bi istovremeno zauzeo druge); nasuprot tragičnim elanima, naklonjen je
nelagodnosti usiljenog smeha. Podsmeh je njegovo oružje protiv tartifa, pozera, moroznih
duhova i retoričara ozbiljnog duha. Ratno, ili pak gerilsko oružje. Avangardnog Klauzevica je
zamenila fokistička teorija Če Gevare. I sve to da bi se reklo: neće nam opet oduzeti vlast!
Ali ne zaboravimo da u rasprostranjenom značenju modernost pokriva mnogo jednostavniju (i

neodređeniju) realnost koja bi se mogla rezimirati ovim rečima: „sve što nije staro“. Ovom
negativnom definicijom se artikuliše stara banda Starih (ne-modernih) i Modernih (ne-starih). Pa
iako naivna potčinjenost novom može ponekad da se čini naivnom, sterilnom, pa čak i smešnom,
potčinjenost tradiciji kao otporu je takođe zabluda, iz prostog razloga što svet starih i njihov jezik
više ne pripadaju nama. Da i ne govorimo o tome kako su naši perceptivni i receptivni
mehanizmi apsolutno nerazdvojni od konteksta i evolucija svega što je programiralo naš
senzibilitet, bilo da je to film, monohromno slikarstvo, „Bacanje kocke“ ili rokenrol.
1 Figure koje nadrealizam nije nikad spoznao, ili figure koje mu pripadaju, a ne zna za njih? S punim pravom
postavlja pitanje autor jednog članka koji se pojavio u Petite revue de l’indiscipline br. 114, u novembru 2003.
2 Récits complets, in Denis Roche, La poésie est inadmissible, Œuvres poétiques complètes, Le Seuil, 1995, str. 54.
3 Olivije Kadio ni u kom slučaju nije karika između časopisa TXT i „nove poezije“, kako neoprezno piše Arno
Label-Rožu u knjizi L’Acte pour l’art (Al Dante, 2004, str. 468). On čak predstavlja radikalni raskid sa estetikom i
teorijom grupe TXT.
4 Taj tekst oko kog se tada digla velika prašina, pokretao je, na osnovu fotografija „Mučenja Kineza“ koje
je komentarisao Bataj u Erosovim suzama, mit pisca koji je specijalni izaslanik u Neizrecivo, kao i „kult okrutnosti“
koji se s punim pravom može smatrati motivom „kao i plavi cvetovi pravih-lirskih-pesnika-koji-su-se-najzad-
vratili“... RLG; op. cit.
5 Charles Baudelaire, Le peintre la vie moderne in Ecrits sur l’art, T. 2, Livre de Poche, 1971.
6 Žan-Lik Godar: „Postoji kultura koja pripada pravilima, a postoji i izuzetak koji pripada umetnosti.“ Ova formula
me neizostavno asocira na mladog Ničea iz Rađanja tragedije: „Nikad u istoriji nije bilo tolikog raskoraka, ni toliko
averzije između onoga što se naziva kulturom i umetnosti u užem smislu. Lako shvatamo da kultura, koja je do te
mere malokrvna, preizre umetnost: zbog toga što se plaši da će je ona istisnuti.“
77
(izvor: Jean-Michel Espitallier, Caisse à outils: un panorama de la poésie française
aujourd'hui,Pocket, 2006.)
Žan-Mišel Espitalije (Jean-Michel Espitallier, 1957) je suosnivač časopisa Java (1989-2006), jednog od
najznačajnijih časopisa posvećenih praksama eksperimentalne poezije. Svira bubnjeve u grupi Prexley i
sarađuje sa mnogim umetnicima i eksperimentalnim muzičarima. Piše poeziju, kritiku i stvara
multimedijalne kreacije. Izbor iz dela: Gasoil : prises de guerre (2000), Pièces détachées: une anthologie
de la poésie française aujourd’hui (2000), Le Théorème d’Espitallier, (2003) En Guerre(2004), Toujours
jamais pareil (sa Pjerom Mabijem, 2005), Caisse à outils : un panorama de la poésie française
aujourd’hui (2006), Tractatus logo mecanicus, Al Dante, 2006, Army (2008), Syd Barrett, le rock et
autres trucs (2009).
78
Žan-Mišel Molpoa
OPRAŠTANJA S PESMOM
(fragmenti)
Poezija se bliži svom kraju. Ona se sada okončava.
Možda uskoro neće biti ničeg o čemu bi se moglo pisati. Iako ni ne pokušavaju da se „izmeste iz
tela“1, savremeni pesnici prestaju da se takmiče sa nemogućim pomoću reči. Sadržaj pronalaze u
robi i narkoticima. U gradskoj gužvi, uvaljani u brašno slika, odbacivši sunđer, više se i ne trude
da se dočekaju na noge, na zemlji sa koje su sebe sami izopštili.
***
Ovo je knjiga opraštanja od nečega što se gubi ili što je već nestalo: od pesme, tkanja oblika,
predmeta lepote, gustine činjenica jezika, ubrzanog ili krajnje sporog disanja misli. Očiglednosti
i zamršenosti.
Poezija se na izdisaju melanholično vraća dragim glasovima koji su se ućutali. Pesma, onakva
kakvu smo voleli, sudeći po njenim rečima, izgubljena je.
Oprostiti se znači naložiti da još nešto mora da se napiše… Kao sećanje na pesmu. Kao kad
bismo joj održavali grob da očuvamo sećanje na nju. Ili kad bismo sagradili njeno poslednje
počivalište: prostu zakovanu kutiju. „Sićušan grob u kome, naravno, počiva duša.“2
Prekinuta poezija
Današnja francuska poezija se do zasićenja hranila svim onim što guši, osujećuje i parališe
pesmu. Otkako je konstatovala katastrofu, do danas neprestano iznova reprodukuje njenu
frakturu, nedostatak i ispraznost. Osim u izuzetnim slučajevima, ona ne zna ili više ne ume ništa
da kaže o nečemu što bi moglo da nam pruži podršku, razlog za život, niti o onome što nam
pripada. Pošto nije kadra da pruži pomoć, izgleda da ne može drukčije da se
suprotstavi Vremenu sem time što će sebe poreći. Učiniti stvarnost ozbiljnijom, podvući crtu,
zasititi iskaz sumornošću: kod mnogih savremenika, to su danas jedini mogući odgovori.
Tuđa, neprijateljski raspoložena prema svojim nekadašnjim snovima, umorna od svoje nemoći,
postiđena pred onim u šta se svet pretvorio, poezija bi želela da svoju istoriju privede kraju.
***
Ipak, modernisti se već godinama trude da pesmu iščiste od svojih grešaka tako što će je lišiti
slika i muzike. Smršala, osiromašena, pod pretnjom ako zapeva, pesma je postala jedan sirov i
trezven oblik jezika, čiji cilj nije ni da uzbudi ni da zavede, već da ulije strah. Današnji diskurs
79
ne toleriše poeziju osim ako se ne izjasni kao „neprihvatljiva“. Pošto je optužena za obmanu,
svoje romantičke grehove će okajati tako što će se podvrgnuti najstrožoj samokritici.
Pesnik više nije ni čudo od deteta, niti nekakav neizlečivi sanjar. On više ne meša masku sa
licem. Koliko god da šokiraju, maske koje on smišlja sastoje se od „proračunatih grešaka“3, u
kojima se očitava neodlučnost i sve slabija osetljivost na objekat.
***
Pošto se bavila isključivo proklamovanjem samodovoljnosti i samoposmatranjem u ogledalu,

poezija danas vidi jedino samu sebe. Paralizovana sumnjom, više ne peva, više se ne nudi, već
napada svoja nekadašnja polazišta: meru, lepotu, nadu, ljubav prema svetu... U onome što je
nekada smatrala vrednošću danas vidi samo obmane i laži. Poezija više nije ona snažna moć
rasuđivanja, još uvek u sprezi sa svetkovinom, kakvu su proslavili Bodler, Rembo ili Malarme.
Sad je samo jedan gorak izraz posustale egzistencije.
***
Šta sad da radimo sa onim dugim spiskom vrlina i obaveza koje je nekada nabrajao Viktor Igo u
predgovoru Unutrašnjim glasovima (Voix intérieures)? Zar to nije samo zastarelo svedočenje o
jednom zaboravljenom dobu i propaloj misiji? Između romantičkog preuveličavanja vrednosti i
savremenog pojačavanja besmislenog, zar nema mesta za jednu „ozbiljnu, mirnu i vedru misao“,
koju bi još uvek pesnik mogao da nosi?
Često se setim ovih neočekivanih reči Anrija Mišoa: „moram da ulijem poverenje, da pružim
hrabrost.“
***
Poodavno smo priznali da nas „sve navodi na ćutanje!“4. Da su jezici „brojni“5, da reči nisu
stvari, da smo, ako se priklonimo reči, u izgnanstvu, da su slike varljive, da ideje ne čine svet u
kome se može živeti, i da je lirizam sam sebi iskopao raku. Sve to što je toliko puta ponovljeno, i
to na nekoliko načina, već skoro čitav vek, kao da je nekakvo mračno otkriće sa nesagledivim
posledicama, sada je postalo otrcano. Isto tako se izlizala ideja da „mi nismo na svetu“6 i da je za
naš „ukleti deo“ pesma idealno sredstvo izražavanja... Nedovoljno opremljeni za ovaj prostor, u
koji smo bačeni, nezadovoljni i željni, svi smo obdareni nedostatkom!
Taj nedostatak je zapravo ono najdragocenije što imamo. Ne želeći da se žalostivo zadržimo na
tom nedostatku, kao na kakvom neizbrisivom znaku naše nepotpunosti i nemoći, red je da
najzad, bez gorčine, prihvatimo: negativno nas ne lišava pesme, ono nam upravo otkriva njenu
lepotu. Ako smisao stvari ostaje izvan našeg dometa, i ako stvarnost ostaje nedokučiva, onda
smo mi sami pesma te nemuštosti!
***
Da bi neko bio po francuskom ukusu, mora da krije poeziju, kao da je pilula, u bezbojnom prahu,
i da vas natera da je progutate, a da ni ne posumnjate.7
U Francuskoj, veliki i vajkadašnji neprijatelj je moć opčinjenosti koju ima lirizam. Njegova
sposobnost preterivanja, njegova sklonost uzvišenom, njegova tvrdoglava usmerenost ka
80
nemogućem, njegove iznenadne groznice i sujeverja... Mi uopšte ne volimo tople glasove sa
uzbudljivim tonovima! Nasuprot njima, preferiramo jednu čistu prozu, hladnu i gramatičku, i
sarkastičnu crtu koja drugog održava na distanci.
… Ipak, više ne tapkamo u tom mestu. Došlo je vreme da ponovo uspostavimo vezu sa spektrom
mogućnosti jednog jezika čije su nedovoljnosti i zamke ispitane u svim pravcima.
***
– Recite, da li reči pate? pita Virdžinija Vulf. Ali zašto bi one patile? Jedino zbog toga što smo
zaboravili i koliko su krhke i koliko su blistave. Što idu od usta do usta, ili od usta do ušiju, a da
im se poklanja ista pažnja koju inače poklanjamo prostim zvucima. Pošto su postale opšta
svojina, stara izlokana novčanica, bez ikakvog sećanja na onu prazninu koju su nekada otvarale u
glavi čoveka.
Da li je na pesniku da ih obaspe tim darovima, ili da ih još više kinji?
***
Čemu će pesnik omogućiti da se pročuje ako njegovo pero izlazi u susret samo nepravilnosti i
tegobi? Treba li da prihvati da je njegovo mesto zauvek izgubljeno, da je
njegova funkcija obesmišljena: odsečen od bilo kakve publike, pisao bi samo za svoje kolege
koje ga ni ne čitaju, takoreći ni za koga i ni zbog čega, obuzet nekom jalovom manijom...
Zar on ume da bude samo nasilan, podrugljiv i očajan: ikonoborački svedok kraja jednog sveta
kojeg više ne bi ni pokušavao da učini čitljivijim?
Teško je posle Remboa, Bataja, Beketa i Artoa ponovo iznedriti glas koji se nada.Otkako je
pisanje uspelo da se odupre Zlu i nakaznosti tako što ih je naglas nazvalo pravim imenom,
izgleda da poeziji jedino ostaje otvoren taj negativni put, i da se protiv ružnoće Doba može boriti
samo tako što će ih silovito ponavljati...
Ipak, postoji nešto što ublažava subverzivnu snagu takvih postupaka: njihova aktuelna cinična i
frivolna reciklaža od strane društva spektakla i tržišta. Nema ničeg što je danas toliko u modi u
književnosti i umetnosti kao travestija: „pornografski imperativ“ pospešuje tržište papira i slika.
Kako to primećuje Žan Kler (Jean Clair) u De Immundo, „čini se da čitav jedan establišment
ukusa pozdravlja ovu umetnost poniženja.“8 Šta se više banalizuje na katodnim ekranima
od šik ili treš nasilja? A s druge strane, šta je ređe od lepote?
Zar ne bi bilo moguće da sada, nekim neverovatnim preokretom, nepravilno i čudno, nečuveno i
neprihvatljivo prestane da bude nešto negativno, već postane upravo suprotno? Ne više
preterano, već umereno? Ne više sumanuto, već usmereno ka zdravom razumu.
Poezija i pored svega
Poezija postoji da bi se određivala i neprekidno prevrednovala nasuprot onome što joj preti, što
joj stoji na putu i opstruira. Ja, dakle, ne mogu da se kažem da je njen jedini cilj da meri
„prostranstvo nesreće“, a ne želim ni da besomučno ponavljam koliko je beskorisna.
Svojstvo moderne poezije: integrisati kritiku sopstvenih granica i svest o svom neuspehu.
Ustanoviti tačku ničega sa koje treba sve ponovo otpočeti.
81
Više ne treba ponavljati neophodnost njenog zauzdavanja. Bolje bi bilo tražiti načine da se
nastavi ta „suluda igra“: Čemu? Dokle? Kojim snagama?
Poezija: vakcina protiv zaborava, protiv navike, protiv istrošenosti.
***
Sačuvati ideju poezije: veru u jedno moguće disanje u jeziku. Da ne bude ni poslušno sredstvo
„komunikacije“, niti kobni znak naše udaljenosti. Već mesto rada u kojem reči ponekad
podsećaju na stvari, gde se pokidane veze ponovo uspostavljaju, i gde se izmišljaju forme za
naše najveće nedostatke.
Svesni smo da ona govori o onome što pokreće reč ili o onome što je sputava: o emocijama,
brigama, o tihom prolasku lepote. Ona raščlanjuje, deformiše, remeti i umnogostručuje značenja.
Rezimira se u intenzivnoj aktivnosti smisla koji replicira na početno odsustvo smisla ili na
njegovo potpuno okamenjivanje.
Svaka prava pesma istim pokretom obuhvata svoj zavet tišini i borbu protiv te tišine.
***
Na često postavljano pitanje „kako pisati posle Aušvica?“, i dalje čujem odgovor Edmona
Žabesa:
Moje pesme sipke su poput kostiju pod zemljom. Nekada sam slavio sok i plod. Nisam mnogo
značaja pridavao vetru.
Gvozdeno nebo jeseni naš je masivan svod.9
Ovaj odgovor u obliku sažete poetike potvrđuje onu Celanovu misao: „Još će se pesama pevati, i
posle čoveka.“10 Te pesme više nisu izraz slavljenja, niti zanosa, pošto je nebo „gvozdeno“, kao
teške vojničke čizme. Više se ne mogu opevati rast i plodnost, već se osmatra nevidljivo, bilo da
pripada jednom dahu ili nekom zakopanom sećanju. Pomoću iskidane i fragmentarne reči
obeležiti svoju vernost onome što je bilo i čega više nema. Pobrinuti se za konačnost onako kako
se inače brine o mrtvima. Bditi nad njenim tragom, održavati sećanje na njega. Brinuti se danas
za neku prošlu patnju. „Treba pisati nakon Aušvica, nakon te večito razgorevane rane.“11
***
Preostaje jedna očajnička želja: povratiti ono što se udaljava, vratiti u promet i opticaj dva velika
motiva čije opadanje besomučno beleži čitava moderna poezija od Bodlera: nadu i lepotu. To su
dve izgubljene reči, dve neumesne banalnosti o kojima danas ne vredi ni pričati... Kao
i odgovornost pesnika u vremenu u kojem je njegov auditorijum sveden na jako mali broj.
Ja ipak zovem „pesnikom“ – ova reč, svakako, zvuči kao anahronizam – onoga ko je sposoban,
nakon što je postao svestan prostranstva nesreće, da pomoću svoje reči izbegne dužnost da se
nada. Onoga čiji se jezik spušta duboko u tamu u kojoj se koti „milion glista“12, ali koji iznad
svega žudi da „pozdravi lepotu“13.
***
Jezik poezije se ne može smestiti ni u kakvu kategoriju, ne može se rezimirati nikakvom

demonstracijom. Pošto nije ni sredstvo, a ni ukras, on traga za jednom rečju koja nosi vreme i
82
prostor koji izmiče, ona je temelj kamenja i istorije, ona je mesto na kome počiva njihov prah.
Nju pokreće ista energija koja stvara carstva, ista energija koja ih ruši.14
Istorija poezije prošlosti, u najsvetlijim trenucima, podseća naša očajna vremena koliko je u
prirodi te umetnosti da se strastveno vezuje za tragove lepote. Najzlokobnija težnja je ona kojoj
je namera da izbriše to sećanje i da se jednom zasvagda oprosti od sanjarenja i želje koju je
pesma oduvek nosila u sebi.
Koliko god da je uskraćen i sumnjičav današnji pesnik, on mora i dalje da se vraća „pesmama
ispunjenosti“, koje su sabrane u knjigama prošlosti. Ako više ne može da piše takve pesme, bar
će ih primiti kao daleke svetlosti koje obasjavaju njegovu noć.
***
Istovremeno reći, neposredno približiti govorom i ono što nas održava u životu i ono što nas
ostavlja praznih ruku: povezati život i smrt u jedan isti snop reči. Poezija je rad na jeziku koji
slavi našu sposobnost da artikulišemo svoju konačnost u vremenu koje nam pripada.
To što se često ispomaže beleškom, fragmentom ili esejem, samo znači da joj je potrebno da
neprekidno prilagođava svoj govor predmetima koji izmiču.
Poezija: rizici i oblici naše sudbine u jeziku. Nema drugog života, nema onog sveta: tose
odigrava na ovoj zemlji!
***
Ne dopustiti da se refleksija o poeziji ljubomorno zatvori u samu sebe, već naslutiti u pesmi
jezgro, neko govorljivo srce, bogato našim jezičkim životom. Pomno ga ispitivati da bi se
pristupilo problemu bića. Tek tad se uviđa njen značaj, njen presudni značaj, u vremenu u kom
se ona ne može zadovoljiti melodičnim poigravanjem sa jezikom i prividom stvari.
Ostaje briga da se kaže snažno, pravedno, blistavo, ponekad i zanosno. Reč koja bi videla daleko,
čak i do kasno u noć.
Preostaje napor: kazati šta je ovo, a šta je ono... obuhvatiti izvorno... dočarati... sagledati na jedan
pronicljiviji način...
Kazati na šta liči... Bolje to, nego da se trpi život koji ne liči ni na šta.
***
Svetom nazivam ono što se nalazi okolo, u daljini, u neposrednoj blizini, tamo, spolja ili unutra,
sve što postoji za nas, na ljudskoj lestvici, i o čemu mogu da govorim. U ovom, našem svetu,
nalaze se stvari koje su nepokretne, i one druge koje se neprekidno menjaju, priroda i Epoha
poznatog, nepoznatog, nesaznatljivog, sve to zapreteno u jednom ogromnom pitanju na koje
nikakav ljudski napor nije kadar da odgovori. Tako i svet istovremeno biva naš zatvor i
prostranstvo naših izvora i moći: u njega se možemo pouzdati više nego u naš život, u datim
granicama…
Šta je drugo zadatak poezije sem da godinama nastavlja treperavi, kao od daha sačinjeni
razgovor stvorenja sa ovim svetom? Način da neumorno ispitujemo i da odgovaramo sada. Da se
brinemo, vezujemo, osmatramo sve što se dešava, sve što opstaje, i što se raspada. Da dobro
otvorimo oči.
83
***
Na poeziji je da nas izvede, ne iz noći u svetlost, već iz oplakivanja tame u mogućnost

da zavolimo svetlost.
Ne mora ona da iznedri ni jednostavan glas zemlje poveren pticama ili vetrovima, niti glas
izgubljenih bogova ili anđela, već izvorno ljudski napor i želju da iskaže ono od čega je sačinjen
život, koliko god bio nestalan i nenaoružan.
1 Stéphane Mallarmé, L’action restreinte, Divagations, édition de Bertrand Marchal , Poésie/Gallimard, 2003, p.
261.
2 Le livre, instrument spirituel, id., p. 275. Cf. isto tako, infra.
3 I metafora je jedna proračunata greška, kategorijalni prestup (sort-crossing), Pol Riker (Paul Ricœur), La
métaphore vive, éd du Seuil, 1975, p. 316.
4 Jules Laforgue, Complainte de la fin des journées, Les Complaintes.
5 Nesavršeni u svojoj brojnosti (Imparfaites en cela que plusieurs) kako primećuje Malarme u Crise de vers,
Divagations, op. cit., p. 252.
6 Arthur Rimbaud , Délires I, Une saison en enfer.
7 Gustave Flaubert , Lettre à Louise Colet du 28 juin 1852.
8 Jean Clair, De Immundo, éd. Galilée, 2004, p. 29.
9 Edmond Jabès, Livre de Yukel, éd. Gallimard, p. 206.
10 Paul Celan, Strette, éd. du Mercure de France.
11 Edmond Jabès, Livre de Yukel, éd. Gallimard, p. 206.
12 Charles Baudelaire, Au lecteur, Les Fleurs du Mal.
13 Je sais aujourd’hui saluer la beauté (Danas znam kako da pozdravim lepotu), formula Artura Remboa
iz Boravka u paklu (Une saison en enfer).
14 Lorand Gaspar, Approche de la parole, éd. Gallimard, 1978, p. 11.
Žan-Mišel Molpoa (Jean-Michel Maulpoix, 1952) je pesnik i kritičar. Predaje modernu i savremenu
poeziju na univerzitetu Paris X – Nanterre. Urednik je internet-časopisa Le Nouveau Recueil, koji je
posvećen književnosti i kritici (www.lenouveaurecueil.fr). Fragmenti Opraštanja s pesmom prevedeni su
iz knjige eseja Adieux au poème (José Corti, 2005). Poslednje objavljene knjige poezije: Domaine
public (1998), L'Instinct de ciel (2000), Chutes de pluie fine (2002) i Pas sur la neige (2004). Izbor iz
esejističkih knjiga: Henri Michaux, passager clandestin(1985), Du Lyrisme (2000), Le Poète
perplexe (2002), Adieux au poème (2005) i Pour un lyrisme critique (2009).
Sajt autora: www.maulpoix.net.
84
Florans Trokme
POEZIBAO, SAJT KOJI UVODI U POEZIJU
Valja konstatovati da je danas potreban krupan medijski događaj da bi poezija stekla jedno
minorno mesto u medijima. Setimo se šta se desilo sa pesnikom Kitsom na samom početku 2010,
kad je zahvaljujući filmu Džejn Kempion Bright star iskopan sa polica u biblioteci i stekao novu
slavu. Poezija je inače potpuno marginalizovana, svedena na nekoliko članaka koji se pojave
jednom-dvaput godišnje, i na datume kao što je petnaesti avgust. Možete zamisliti kakva je onda
recepcija.
Poeziju danas nećemo pronaći ni u štampi, a na radiju se njeno mesto smanjuje kao šagrinska
koža: ako se neki i sećaju vremena kad se dan na radiju France Cultureobeležavao odlomcima iz
pesama, danas će poeziju moći da poslušaju samo jednom nedeljno, u polučasovnom terminu
emisije ça rime à quoi Sofi Nolo (Sophie Naulleau)1. Što se tiče časopisa i magazina koji joj još
uvek poklanjaju malo pažnje (Europe, La Quinzaine littéraire, Le Matricule des Anges, itd.), oni
su veoma ograničeno dostupni, kako u knjižarama, tako i u kioscima i bibliotekama.
Upravo u takvoj situaciji, mogućnosti objavljivanja koje nudi Internet mogu i moraju da
preuzmu dominaciju. To je nesumnjivo jedna od lekcija koje se mogu izvući iz sajtaPoezibao.
Najpre, priča sa ličnim pečatom
Početkom prošle decenije, pridružila sam se sajtu Zazieweb, čiji je princip jednostavan: svakom
je dopušteno da objavljuje komentare i čitalačke beleške o knjigama po svom izboru. Nema
žanrovskih ograničena, dopušteno je sve od stripa preko policijskih romana do filozofije, od
bestselera do učene studije o književnosti. Ovaj sajt, čiji je osnivač i animator Izabela Avin,
jedinstven je još po nečemu: interesuje se za nezavisna izdanja i sastavlja godišnjak i bazu
podataka malih i sasvim malih izdavačkih kuća.
A uz malu kuću vrlo često neizostavno ide i poezija, jer danas, osim nekoliko velikih izuzetaka
(Flamarion i njegova lepa edicija koju uređuje Iv de Mano, Verdije, Šam Valon, P.O.L., Žoze
Korti), pesnici su utočište za svoje knjige našli u malim nezavisnim izdavačkim kućama. Kako
sam s vremenom postala jedna od urednica sajta, napravila sam nekoliko reportaža o tim
izdavačima i istovremeno počela da čitam poeziju. I to u velikim količinama, što ranije nije bio
slučaj, iako sam oduvek pasionirana čitateljka. Predložila sam tad Izabeli Avelin da na
sajtu Zaziewebposebnu rubriku posveti poeziji, u kojoj bih svakodnevno objavljivala odlomke iz
francuske ili strane poezije dvadesetog i devetnaestog veka. Ta rubrika se ubrzo pojavljuje pod
imenom Almanach poétique (Poetski almanah), a biće aktivna tačno hiljadu dana u kontinuitetu!
85
Novi početak
Međutim, na sajtu Zazieweb, osetila sam se pomalo sputano. Poezija je bila zagušena velikim
prilivom svakodnevnih priloga, a interfejs nije dopuštao nikakvu tipografsku slobodu, koja je u
poeziji presudna. Kraj je 2004, naveliko se priča o blogovima, što mi se tad čini kao relativno
jednostavan način za pokretanje lične veb-stranice.
Odlučila sam se za plaćenog provajdera, Typepad, da bih imala na raspolaganju kvalitetan servis
i da sajt ne bi zatrpavale nekontrolisane reklame. Objavila sam prve dve pesme Žana Tardijea i
Paula Celana. U prvo vreme, imala sam ideju da na novi sajt prenesem poetski almanah, pod
novim imenom Anthologie permanente (Stalna antologija). Ona funkcioniše na identičnom
principu: jedan poetski odlomak objavljuje se svakog dana u nedelji, zajedno sa
biobibliografskom beleškom izabranog pesnika.
Sajt će dobiti ime Poezibao, što je neologizam sačinjen od reči Poésie i Dazibao, kineskih zidnih
novina sa ogromnim karakterima. Zar tu nije reč upravo o kačenju poezije po zidovima
Interneta?!
Crpeti iz svih izvora
Ali odmah mi je postalo jasno da sastavljanje antologije, pa bila ona i stalna, nije dovoljno; da je
svet poezije vrlo raznolik, da su njegovi akteri brojni, da se knjige objavljuju često, da se
odigravaju razna dešavanja. I da bi bilo dobro sve to ispratiti i o tome obavestiti zainteresovanu
publiku.
Tada sam se ponovo posvetila pozivu kojim sam se bavila pre sajta Poezibao: vratila sam se
novinarstvu. Razvila sam sajt kombinujući karakteristike različitih publikacija: od dnevnih
novina sam pozajmila aktuelnost, svakodnevno objavljivanje novosti, poetskog rokovnika, u
kome sam najavljivala razna dešavanja; nedeljni i mesečni magazini su me inspirisali da
postavljam produbljenije članke, čitalačke beleške, razgovore sa pesnicima, reportaže. Sajt
takođe može da se predstavi kao književni časopis, budući da objavljuje i neobjavljene tekstove,
članke i prevode.
Sve to omogućava Internet, jer se članci mogu postaviti čim su napisani ili dostavljeni, a mogu se
modifikovati i ispravljati u realnom vremenu. Neophodno je samo da se informacija organizuje
na što pregledniji način. Zbog toga su u igri različite kategorije sajta. Među njima bih izdvojila
„stalnu antologiju“, koja je uvek aktivna, i uvek se ažurira, „čitalačke beleške“, koje se
objavljuju više puta nedeljno, „reportaže ili susreti“, ponekad ilustrovani fotografijama,
sastavljeni prilikom večeri poezije, „razgovori“, koji su manje-više sačinjeni u saradnji sa
pesnicima, bogati „dosijei“ posvećeni jednom pesniku (Arto, Maks Žakob, Pjer
Reverdi). Poezibao je takođe baza podataka koja danas broji 650 bio-bibliografskih beleški o
francuskim i svetskim pesnicima. Konačno, tu je još jedna antologija, koja nosi naziv „Beleške o
poeziji“, čiji je cilj da postepeno oformi korpus teorijskih tekstova koje pišu pesnici, ali i filozofi,
umetnici, esejisti, itd, i koji je sačinjen od razmišljanja o poeziji, pisanju, književnoj kritici. Još
86
jedna bitna stavka je praćenje izdavača i časopisa, predstavljanje njihovih publikacija, planova,
ali i neprilika. Razmatramo proširenje prostora posvećenog prezentaciji izdavačkih kuća i
časopisa.
Objavljena poezija
Osnovan kao jednostavna lična veb-stranica, Poezibao se postepeno razvio u profesionalni sajt,
potpuno posvećen aktuelnosti u poeziji. Bavi se prvenstveno aktuelnostima u izdavaštvu,
svakodnevno prati publikacije i obaveštava javnost o knjigama koje neće nigde drugde biti
prikazane, pa ni na rafovima knjižara. Poezibaodanas prima petnaestak knjiga svake nedelje, i
one se sistematski predstavljaju u nedeljnoj rubrici « Poezibao a reçu » („Poezibaovo sanduče“),
sa kratkim beleškama koje rezimiraju sadržaj svakog dela.
Insistiram na značaju materijala koji je već objavljen. Poezibao radi kao novinarska agencija, ja
obavljam posao novinara, i nemam veze sa izdavaštvom. Vrlo često se od mene traži da dam svoj
sud o neobjavljenim tekstovima, ili da ih prosledim nekom izdavaču. Ali moj zadatak, koji je već
obiman, ne sastoji se u tome, već u pomnom praćenju aktuelnosti u poeziji.
Nekoliko cifara
Na sajtu je od početka do danas objavljeno preko 5.000 članaka, a među njima je više od 650
bio-bibliografskih dosijea, oko 1.500 pesama ili poetskih odlomaka, i veliki broj čitalačkih
beleški. Posećuje ga oko 600-700 posetilaca dnevno, a skoro ga je obišao i milioniti posetilac.
Godinama se skupila ekipa saradnika, sa veoma aktivnim i kompetentnim prisustvom Tristana
Ordea (Tristan Hordé). Pored toga, redakcija zajedno odlučuje o tome šta će biti objavljeno.2
Pesma koja se svakodnevno bira za stalnu antologiju istovremeno se šalje i-mejlom na listu od
oko 450 pretplatnika, koji je primaju direktno u elektronsko sanduče.Poezibao takođe
objavljuje Poezibao Hebdo, nedeljno informativno pismo sa osvrtom na najvažnije publikacije
protekle nedelje, koje se takođe prosleđuje pretplatnicima.3
Iako nije moguće nekakvom studijom obuhvatiti našu publiku, čini mi se da se ona deli na dve
velike grupe: svet poezije (pesnici, izdavači, vrlo informisani čitaoci) s jedne strane, a s druge
strane, radoznala javnost, koja nije toliko informisana o poeziji, ali koja želi da je čita i
otkriva. Poezibao se trudi da odgovori ovim različitim zahtevima, pomoću raznih rubrika na
sajtu, trudeći se da ne potpadne pod neku određenu struju, niti da se dodvori nekom klanu.
Osnovna ideja je: udovoljiti raznim zahtevima, ali i zaista otvoriti prostor; pobuditi želju za
čitanjem poezije, dati najosnovnije putokaze, usmeriti zainteresovanog čitaoca, bilo da je
stručnjak ili ne. I naravno, nikada ne zameniti knjigu, već upravo naprotiv, na knjigu uputiti.
1 Emisija ça rime à quoi (sa čim se to rimuje) trenutno se emituje na radiju France Culture subotom od 19 do
19h30.
2 Redakciju čine Tristan Orde, Šantal Tane, Arijana Drejfus i Žan-Paskal Dibo.
87
3 Dovoljno je poslati zahtev; sva uputstva su precizirana na sajtu.
Florans Trokme (Florence Trocmé) je rođena 1949 u Parizu. Godine 2004. je osnovala internet
revijuPoezibao (http://poezibao.com), potpuno posvećenu poetskoj izdavačkoj aktuelnosti. Godine 2009.
okončala je trogodišnji mandat u komisiji za poeziju u Nacionalnom centru za knjigu (Centre national du
Livre). Objavljivala je tekstove i članke u časopisima Siècle 21, Autre Sud, N 4728, Amastra-N-Gallar, Le
Préau des Collines, Sarrazine i Faire-part.
88
89

AGON - Broj 08 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

AGON - Broj 08 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

broj 08 – maj/jun 2010.

- specijal posvećen savremenoj francuskoj poeziji -

uvodna reč ........................................................................................................................ 2

Bojan Savić Ostojić – Uvod ............................................................................................ 4

Razgovor sa Viržilom Novarinom – Zapisi između snova ............................................. 59

Žan Mišel Espitalije – Hronometar, časovnik, planer ..................................................... 73

Osmi broj Agona u celini je posvećen savremenoj francuskoj poeziji.

Bojan Savić Ostojić

Razlog navodne „neuhvatljivosti“ savremene poezije ne treba tražiti u mnoštvu pesničkih

S jedne strane, predstavljamo pesnike u čijim je radovima upečatljivo formalno suprotstavljanje

„La mort, la mort folle, la morphologie de la méta, de la métamort, de la métamorphose,

(iz knjige Héros-Limite)

Sam termin „poezija“ mi se čini pogrešnim. Više mi se sviđa „ontofonija“. Onaj ko

Subverzivno delovanje na okamenjene vrednosti u jeziku osnova je radikalne poetike

„Rekodifikovanje“ francuskog jezika po Katalin Molnar teče postupno. U prvoj knjizi

Problemom jezičke artikulacije, spajanjem jezika sa plastičnim umetnostima, zaokupljene su

(iz knjige Dix chants pour tourner en rond)

oko Vaduca ima Švajcaraca

Kao predmet, cipela nas se tiče na isti način kao ruža.

Jedna ne saopštava ništa više od druge.

Generalna zaokupljenost socijalnim temama odlikuje i poeziju Filipa Tanselena, koji od

je ne sais pas comment respirer

(iz knjige Ces horizons qui nous précèdent)

Angažmanom su obeležene i najbolje knjige Sebastijana Rajhmana. Ovaj pesnik rumunskog

U maniru duhovite doskočice, distisi Marka Kobera kombinuju orijentalnu jezgrovitost i

Zahvaljujem se pre svega Nini Živančević na ljubazno ustupljenim prevodima i vrednim

Rođen je u Bukureštu 1913. u liberalnoj jevrejskoj sredini. Od mladosti je bio u kontaktu

Izabrana bibliografija: Héros-Limite (1953), Sept slogans ontophoniques (1963), Poésie

posudi mi svoj mozak

između noći tvoje nagoće i zore tvojih obraza

Njeno lako telo

Kraj ogledala je greška

Da li to kraj sveta diše

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Ghérasim Luca, Passionnément

© cipM – centre international de poésie Marseille

prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

Jean-Pierre Faye, Maison à deux genoux

Inostranstvo: gubici i dobici (svita)

Anđeli ženskog oblika

One su naučile od najmlađih dana

Pariz, avgust 2008

iznova usamljeni gubitkom

prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

Dobri duhovi ljubavi

Onaj koji je čuo

prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

Život lansiran iz trenutka u trenutno

prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

Rođena je 1951. u Montaržiju, pisac je i autor dokumentarnih emisija na radiju od

Za Lorans Kremijer i Marka Florioa

Između mosta Mirabo i mosta Grenel

Malo veštačko biće

Ne postoji glas specijalno pravljen za radio

prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

Objavljena dela : Déposition/Deposizione, dvojezična zbirka (francuski/italijanski) sa tri

Pre svega tu je poljubac brzine

Uvek tačan i spreman na kapitulaciju

Poljubac šparta noću u kolima

Poljubac izaziva sućut elemenata

Poljubac igra igru uplašenog

Poljubac dobijamo u ogledalu Svetog Saveza

Poljubac misli da su sve džamije