Prof. dr Vukašin Pavlović UDC 1(4)9)”19” Foucault M.

Univerzitet u Beogradu 316.334.3

Fakultet političkih nauka

MIKROFIZIKA I MAKROPOLITIKA MOĆI

MIŠELA FUKOA1
Sažetak:

Autor se u tekstu bavi Fukoovom analizom diskursa i poretka moći. U

kritičkom prikazu Fukoove teorije moći akcenat se stavlja na sledeća pitanja:
dominacija i proizvođenje podanika; istorijska geneza diskursa rata i moći i
uloga rata kao proizvođača moći i političkih institucija; odnos moći prema
sili i istini, kao i prema znanju i užitku; problem vladavinskog ili upravljačkog
mentaliteta (governmentality).

Ključne reči: moć, diskurs, rat, istina, znanje, užitak, upravljači mentalitet.

Francuski mislilac Mišel Fuko (Michel Foucault) predstavlja jednu od najosobe-

nijih figura na evropskom teorijskom nebu u šezdesetim i sedamdesetim godinama dva-
desetog veka. U svojim mnogobrojnim delima2 Fuko, kako kaže Rade Kalanj, „zahvaća
širok dijapazon socijalno-povijesnih, filozofsko-epistemoloških i kulturno-antropoloških
pitanja koja nadilaze obzorje svake posebne discipline“ (Kalanj, 1994:173). Mada ga naj-
češće vezuju za krug strukturalista kome su pripadali Levi Stros (Levi-Strauss), Altiser
(Althusser) i Lakan (Lacan), on sam to nikako nije prihvatao, a još manje je bio spreman
na svrstavanja u poststrukturaliste i postmoderniste. Fukoova misao je toliko osobena da
jednostavno izmiče svakoj klasifikaciji.

1  Ovaj tekst predstavlja poglavlje rukopisa koji će se pojaviti iz štampe u prvoj polovini 2009. godine
u dve verzije: kraćoj, pod naslovom DISKURSI MOĆI u izdanju Političke kulture iz Zagreba, i široj, pod
naslovom POLITIČKA MOĆ u izdanju Zavoda za izdavanje udžbenika u Beogradu. Istraživanje različitih
koncepcija političke moći deo je rada na naučno-istraživačkom projektu broj 149036 - „Podizanje kapa-
citeta političkih ustanova u Srbiji“, koji finansira Ministarstvo za nauku Vlade Republike Srbije.
2  Prvo značajnije delo, Istorija ludila u klasično doba, objavljuje 1961. godine, a postaje slavan na-
kon knjige Reči i stvari, 1966. Arheologija znanja objavljena je 1969. godine, a 1971. godine knjiga
Poredak diskursa, koja predstavlja pristupnu besedu na Kolež de Frans. Poznata knjiga Nadziranje i
kažnjavanje objavljena je 1975. godine. Prva od planiranih i nedovršenih šest knjiga Istorije seksual-
nosti, pojavila se pod naslovom Volja za znanjem 1976, a sledeće dve, Upotreba užitka i Briga za sebe,
objavljene su 1984, u godini kada je umro. U međuvremenu, objavljena mu je na italijanskom knjiga
Mikrofizika moći, 1977. godine.
8 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

POLAZNE PRETPOSTAVKE FUKOOVE TEORIJE MOĆI

Polazne pretpostavke Fukoove teorije moći možemo naći najeksplicitnije izložene

u njegovim predavanjima na Kolež de Fransu3 tokom januara 1976. godine.4
Prvo, Fuko odbacuje klasična shvatanja moći i vlasti koja na ove fenomene gledaju
kao na nešto konkretno što pojedinci ili grupe poseduju i što mogu u celini ili delimično
da ustupe kako bi se ustanovila opšta vlast u formi političkog suvereniteta. On na taj
način odbacuje dvostruku vrstu „ekonomizma“ u teoriji moći. Najpre, moć nije nešto što
se poseduje kao svojina, niti je oblikovana po modelu robe. A zatim, analiza moći i vlasti
ne može se, po njegovom mišljenju, izvesti iz ekonomije. U kritici ekonomističkog tuma-
čenja političke moći, za koje kaže da je zajedničko kako liberalnoj, tako i marksističkoj
koncepciji moći i vlasti, Fuko postavlja čitav niz pitanja:
„Da li su moć i vlast uvek u drugorazrednom položaju u odnosu na ekonomiju?
Da li je moć uvek funkcionalizovana od ekonomije i iskorišćena za njene ciljeve? Da li
je suštinski razlog postojanja i cilj moći i vlasti da služe ekonomiji? Da li je moć name-
njena da pomaže funkcionisanje, učvršćivanje, održavanje i obnavljanje odnosa karak-
terističnih za određenu ekonomiju? Drugim rečima, da li politička moć i vlast imaju u
ekonomiji svoj istorijski razlog postojanja i načelo svoje konkretne forme i njenog stvar-
nog funkcionisanja? Da li je politička moć našla svoj formalni model u procesu razmene,
u ekonomiji kruženja dobara?“ (Fuko, 1998:27).
Na sva ova pitanja Fuko nedvosmisleno daje negativan odgovor. Po njegovom
mišljenju, moć i vlast nisu stvari koje se stiču ili ustupaju ugovorom ili silom. Moć
nije nešto što može da se otuđi ili vrati natrag, a još manje nešto što kruži i plavi
neku oblast društvenog života, a neku drugu izbegava. Kako kaže Fuko, da bi se
pristupilo neekonomskoj analizi moći, na raspolaganju nam stoji malo stvari: „Ras-
polažemo prvo tvrdnjom da se moć (vlast) ne daje, niti se razmenjuje i preuzima,
već se vrši i postoji samo u činu. Takođe, raspolažemo i drugom tvrdnjom da vlast
nije prvenstveno održavanje i obnavljanje ekonomskih odnosa, već je u sebi samoj,
pre svega, odnos snaga“ (Fuko, 1998:28).
Dva su akcenta važna u navedenim polaznim postavkama. Prvi, da je suština pri-
rode moći u njenom činu, odnosno u procesu njene realizacije. Moć po Fukoovom shva-
tanju ne postoji kao apriorni realitet, već samo kao činjenje; ili, kako bi se drugačije, a na
Fukoovom tragu reklo, moć ne postoji kao imenica, već samo kao glagol. I drugi važan
akcenat, moć ne postoji kao objektivno data veličina, već samo kao relaciona kategorija,
kao stalno promenljivi odnos snaga. U ovoj tački mnogi tumači Fukoove misli nalaze
njegovu vezu sa Makijavelijevim shvatanjem moći.
U pokušajima neekonomske interpretacije i objašnjenja moći susrećemo se, već na
samom početku, sa dve, kako Fuko kaže, moćne hipoteze.

3  College de France je najuglednija ustanova francuske univerzitetske zajednice, na kojoj je Fuko bio
profesor od 1970. pa do svoje smrti 1984. godine.
4  Predavanja su objavljena pod naslovom Il faut defendre la socete 1997. godine, a kod nas 1998. pod
naslovom Treba braniti društvo (Novi Sad: Svetovi).
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 9

Prvu od njih Fuko naziva Rajhova hipoteza, po kojoj je suština moći i vlasti ono što
pokorava prirodu, instinkte, klasu i pojedince. Suština mehanizma moći i vlasti sastoji
se u represiji. Kada tu mnogo puta ponavljanu definiciju moći nađemo i u savremenom
diskursu, ta istina nije neko novo otkriće. „Hegel je to prvi rekao, zatim Frojd, pa Rajh.
U svakom slučaju, biti organizam represije u današnjem rečniku je gotovo homerovski
pridev vlasti“ (Fuko, 1998:28). Rajhovu hipotezu Fuko naziva još i hipotezom o represi-
ji, jer je svojstvo moći, posebno one koja funkcioniše u modernom društvu , „da bude
represivna i da s osobitom pozornošću potiskuje beskorisne energije, intenzitet užitaka
i nepravilna ponašanja“ (Fuko, 1994:11,12). U odnosu na ovu hipotezu, a na primeru
diskursa o seksu koji se u modernim društvima razvija od sedamnaestog veka, Fuko
iznosi tri vrste upita ili sumnje. Prva sumnja, koja ima karakter povesnog pitanja, jeste da
li je represija nad seksom istorijska očiglednost? Da li ono što se pokazuje na površini i na prvi
pogled predstavlja iskazivanje i naglašavanje ili pak ustanovljavanje poretka represije nad
seksom? Druga sumnja, koja ima karakter povesno-teorijskog pitanja, tiče se represivne me-
hanike moći i postavlja se kao upit da li su zabrana, cenzura, poricanje, zaista oblici u kojima
se u svim društvima, pa i u našem, događa moć.
Treća sumnja se svodi na povesno-političko pitanje - da li se kritički diskurs koji se
odnosi na represiju i njeno zaprečavanje istovremeno prepliće s mehanizmom moći koja je na
delu? Drugim rečima, postoji li zaista povesni raskid između doba represije i kritičke analize
represije? (Fuko, 1994: 12). Fukoov odgovor na ove sumnje videćemo kasnije, u delu ovog
teksta koji se bavi odnosom znanja i moći.
Drugu hipotezu Fuko naziva Ničeova hipoteza. Po njoj, srž odnosa moći i vlasti
čini ratoborno sukobljavanje sila (Fuko, 1998: 30). Za razliku od prve hipoteze po ko-
joj bi mehanizmi moći i vlasti u suštini bili mehanizmi represije, po drugoj, Ničeovoj
hipotezi, „ono što grmi i funkcioniše pod političkom vlašću, suštinski je i pre svega
ratni odnos“ (Fuko, 1988: 32).
Posledica druge hipoteze, koja je na izvestan način bliža Fukoovom shvatanju, jeste
zaključak da bi moć i vlast pre svega trebalo analizirati u pojmovima borbe, sukoba, rata.
Zato je suština i glavni izvod druge hipoteze sadržan u stavu: moć (vlast) je rat, samo rat
nastavljen drugim sredstvima. Tu vidimo da Fuko na obrnut način koristi poznatu Kla-
uzevicevu formulu o ratu kao politici koja se nastavlja drugim sredstvima. Dakle, Fuko
izričito kaže upravo obrnuto od Klauzevica: „Politika je rat nastavljen drugim sredstvi-
ma“ (Fuko, 1998: 29). Posledice ovog obrta su trostruke: prvo, odnosi moći i vlasti „takvi
kakvi funkcionišu u jednom društvu kao što je naše, suštinski za središnju tačku imaju
određeni odnos snaga ustanovljen u ratu i kroz rat, u nekom datom, istorijski odredivom,
trenutku“ (Fuko, 1988: 29). Drugo, političke borbe i sukobi oko vlasti, sa vlašću i za vlast
unutar civilnog mira trebalo bi da budu tumačene samo kao nastavak rata. I treće, „konač-
na odluka dolazi samo kroz rat, to jest kroz upotrebu sile gde, napokon, oružje treba da
bude sudija. Kraj politike bi bila poslednja bitka, što znači da bi poslednja bitka konačno,
i samo konačno, ukinula vršenje vlasti kao nastavljanje rata“ (Fuko, 1988: 30).
Politička moć bi, po Ničeovoj hipotezi, za ulogu imala da neprestano, nekom
vrstom tihog rata, kako kaže Fuko, ponovo upisuje odnos snaga u institucije, eko-
nomske nejednakosti, jezik, „sve do tela jednih i drugih. To bi dakle, bio pravi smisao
10 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

koji bi trebalo dati tom obrtu Klauzevicevog aforizma: to jest, politika je rat nastav-
ljen drugim sredstvima; to jest potvrda i obnavljanje neravnoteže sila koje su učestvo-
vale u ratu“ (Fuko, 1988: 29).
Zaključujući ove uvodne napomene mogli bismo, zajedno sa Fukoom, da kažemo
da se ispitivanje moći i vlasti u savremenom društvu svodi na pitanje ispitivanja rata u
civilnom društvu. Tezu o neprestanom ratu u civilnom društvu, odnosno o nemogućno-
sti pacifikovanja zaraćenih morala, bez stupanja na scenu novog tipa politike, uverljivo
obrazlaže R. Kozelek (R. Koselleck) u knjizi „Kritika i kriza“, sa karakterističnim podna-
slovom – studija o patogenezi građanskog sveta.5 Politička moć i vlast se više ne analizi-
raju u šemi ugovor – represija, već prema šemi rat – opresija. „Binarna shema rata, borbe,
sukobljavanja sila, zapravo može biti označena kao osnova civilnoga društva, istovremeno
i kao načelo i motor vršenja političke vlasti“ (Fuko, 1988: 32).

NI DISKURS PRINCA, NI DISKURS LEVIJATANA

Kada se razmatraju relacije moć (vlast) – rat ili moć (vlast) – odnosi snaga, odmah
nam, konstatuje Fuko, padaju na pamet dva imena: Makijaveli i Hobs. Zbog toga on želi
najpre da isključi, kako kaže, izvesna „lažna očinstva“ koja se obično pripisuju tom isto-
rijsko-političkom diskursu.
Fuko izričito kaže da taj političko-istorijski diskurs nije i ne može biti diskurs
Princa. „To je, u stvari, diskurs koji princa može posmatrati samo kao iluziju, nekakav
instrument, ili u najboljem slučaju, kao neprijatelja“ (Fuko, 1998: 77). Novi diskurs moći
o kome govori Fuko je „diskurs koji, u osnovi, kralju seče glavu, koji se u svakom slučaju
oslobađa vladara i optužuje ga“ (Fuko, 1998: 77).
Isto tako, Fuko kaže da moć i vlast treba proučavati izvan Hobsovog modela Levi-
jatana, izvan polja ograničenog pravnim suverenitetom i institucijom države (Fuko, 1998:
49). Po Fukoovom mišljenju, moć treba analizirati polazeći od tehnika i taktika dominacije.
Dakle, umesto da se istraživanja moći usmeravaju prema vladaru (princu), kao što
je to bilo u Makijavelijevom slučaju, ili prema suverenitetu države Levijatana, kao što je
to bilo u slučaju Hobsa, Fuko usmerava analizu na oblike i veze lokalnog potčinjavanja
i dominacije, kao i na određeni tip i mehanizme znanja koji tome služe. To je ono što će
Fuko nazvati mikromehanika vlasti ili mikrofizika moći, o čemu će kasnije biti više reči.

DOMINACIJA I PROIZVOĐENJE PODANIKA

Smatrajući da pravni model suvereniteta nije dovoljan niti prilagođen za analizu

mnoštva odnosa moći i vlasti u modernom društvu, Fuko se koncentriše na analizu činila-
ca i mehanizama dominacije. Klasična teorija suvereniteta se kreće u trouglu koga sačinja-
vaju jedinstvo vlasti, zakon i podanik. Teorija suvereniteta nastoji da ustanovi da pojedinac
može i mora postati podanik koji je potčinjen centralnoj i suverenoj vlasti. Za podanički
status malo je važno da li jedinstvo vlasti ima lice monarha, Makijavelijevog Princa, ili

5  Knjigu je na srpski jezik preveo dr Zoran Đinđić, koji je za tu priliku napisao i vrlo instruktivan predgovor.
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 11

oblik svemoćne bezlične države, Hobsovog Levijatana. Fuko čak smatra da „teorija suve-
renosti u početku sebi daje mnoštvo vlasti koja nije vlast u političkom smislu pojma, već
sposobnost, mogućnost, moć koju ona može da ustanovi kao vlast“ (Fuko, 1998: 58).
Za razliku od klasičnog shvatanja političke moći kao suverene vlasti, Fuko predu-
zima teorijski projekat istraživanja činilaca, odnosa i mehanizama dominacije. Umesto
da vlast izvodi iz suvereniteta moći, Fuko najpre nastoji da istorijski i empirijski izluči
iz odnosa vlasti činioce dominacije. „Dakle, nećemo postavljati pitanje kako, zašto i u
ime kojeg prava podanici mogu da pristanu da budu potčinjeni, već ćemo pokazati kako
stvarni odnosi potčinjavanja proizvode podanike“ (Fuko, 1998: 60).
Fuko zatim nastoji da analizira odnose dominacije i da ih vrednuje u njihovom
mnoštvu i različitosti, u njihovoj specifičnosti i ponovljivosti. On nastoji da uvidi i poka-
že „kako se različiti činioci dominacije oslanjaju jedni na druge, upućuju jedni na druge,
u izvesnom broju slučajeva se pojačavaju i teže istom cilju, u drugim se negiraju ili teže
da se ponište“ (Fuko, 1998:60). Naravno, to ne znači da ne postoje veliki mehanizmi
vlasti, kao što je vlast države, ali Fukoova poenta je da i ti mehanizmi uvek funkcio-
nišu na osnovu prethodno uspostavljenih mehanizama dominacije. Konkretno rečeno,
može se opisati školski sistem ili celina sistema učenja u jednom datom društvu, ali,
po Fukoovom mišljenju, možemo ih uspešno analizirati samo kao globalno jedinstvo.
Drugim rečima, moramo „da vidimo kako oni funkcionišu, kako se potpomažu, kako
taj aparat određuje izvestan broj globalnih strategija, polazeći od mnoštva potčinjavanja
(potčinjavanja deteta odraslima, potomstva roditeljima, neznalice znalcu, šegrta maj-
storu, porodice administraciji, itd.)“ (Fuko, 1998: 61). Svi ti mehanizmi i svi ti činioci
dominacije stvaraju osnovu globalnog aparata dominacije koji školski sistem određuje.
„Razmišljajte o strukturama vlasti kao o globalnim strategijama koje prožimaju i koriste
lokalne taktike dominacije“ (Fuko, 1998: 61).
Najzad, u isticanju odnosa dominacije umesto izvora suvereniteta, Fuko pokušava
da prati odnose moći ne u onome što čini njihovu temeljnu zakonitost, već nasuprot tome
- on traga za tehničkim instrumentima koji omogućuju da se odnosi moći i dominacije
učvrste. Ili, kako sam kaže, glavna tema istraživanja je „proizvođenje podanika umesto
geneze suverena“ (Fuko, 1998: 62).

RAT KAO PROIZVOĐAČ MOĆI I POLITIČKIH USTANOVA

Ako je tačno da prioritet u proučavanju treba dati oblicima i mehanizmima domi-

nacije i njenim činiocima, postavlja se pitanje kako se ta analiza može izvesti. U odgovoru
Fuko se takođe pita: „Po čemu se odnos dominacije može svesti ili ograničiti na pojam
odnosa sile? Po čemu i kako se odnos sile može svesti na ratni odnos?“ (Fuko, 1998: 62).
U odgovoru na ta pitanja Fuko smatra da rat može da posluži za punovažnu ana-
lizu odnosa moći i vlasti i sagledavanje osnovnih matrica različitih strategija i tehnika
dominacije. Rat je ekstremni slučaj u meri u kojoj se „rat može predstaviti kao tačka
maksimalne napetosti, ogoljenost odnosa sile“ (Fuko, 1998: 62).
Odnosi moći/vlasti se u svojoj suštini mogu, po Fukoovom mišljenju, predstaviti
kao odnosi sučeljavanja, borbe na smrt i rata (Fuko, 1998: 62).
12 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

Naravno, postoje i drugi značajni odnosi, kao što su odnosi nejednakosti, društvene
asimetrije, podele rada, eksploatacije, ali su odnosi rata i sukobljavanja najvažniji. Imajući
to u vidu može da se kaže da je civilni poredak u osnovi i u svojim bitnim dimenzijama
borbeni poredak (Fuko, 1995: 23). U tom smislu bi moglo takođe da se kaže, kao što je
napred već pokazano, da Fukoovo načelo „politika je rat nastavljen drugim sredstvima“
suštinski prethodi Klauzevicu i njegovoj formuli da je rat politika nastavljena drugim
sredstvima (Fuko, 1998: 64).
Sa porastom uloge države na prelazu iz srednjeg u novi vek dolazi do jednog pro-
cesa koji Fuko naziva podržavljenje ili etatizacija rata: „Ratne delatnosti i ustanove su
se sve više koncentrisale u rukama centralne moći, tako da su de facto i de jure samo još
državne vlasti mogle da započnu rat i uvedu sredstva rata“ (Fuko, 1995: 24). Zbog toga
iščezavaju „privatni ratovi“, koji su bili jedna od karakteristika feudalnog društva. Proce-
sima podržavljenja ili etatizacije „rat je postao profesionalni i tehnički monopol brižljivo
definisanog i kontrolisanog vojnog aparata: nastaje armija kao institucija, koja kao takva
nije postojala u srednjem veku“ (Fuko, 1995: 24).
Dakle, moderna država nastaje tek na kraju srednjeg veka, kada je opremljena in-
stitucijom vojske. Institucija vojske zamenjuje dotadašnje svakodnevne i sveprisutne ratne
prakse i omogućava da država uspostavi monopol nad ratnim aktivnostima. „Ovaj istorijsko
politički diskurs koji sada izranja je istovremeno diskurs o ratu, ratu kao trajnom socijal-
nom odnosu, ratu kao neiscrpnom razlogu svih odnosa i institucija moći“ (Fuko, 1995: 25).
Fuko s pravom podseća da je rat prethodio rađanju država: „pravo, mir i zakoni su
rođeni u krvi i blatu bitaka“ (Fuko, 1998: 66). Ali to ne znači, kaže Fuko, da zakon obez-
beđuje takvu pacifikaciju odnosa u društvu koja eliminiše sukobe, jer i pod njim nastavlja
da besni rat unutar mehanizama vlasti; stoga Fuko zaključuje: „Rat je motor ustanova
reda: mir u najmanjem od svojih zupčanika potmulo vodi rat. Drugačije rečeno, ispod
mira treba dešifrovati rat: rat je sama šifra mira“ (Fuko, 1998: 67).

ISTORIJSKA GENEZA DISKURSA RATA I MOĆI

Taj tužan i mračan diskurs rata razvijao se na Zapadu u nekoliko talasa. Taj diskurs
nije, veli Fuko, samo izum nekolicine intelektualaca koji su dugo držani na margini druš-
tva. Prvi talas tog diskursa započeo je u prvoj polovini sedamnaestog veka (oko 1630. go-
dine) sa zahtevima naroda i sitne buržoazije u predrevolucionarnoj Engleskoj. Taj diskurs
je uobličen u pokretima puritanaca i levelera. Drugi talas će se javiti pola veka kasnije,
kako konstatuje Fuko, na suprotnoj strani, na strani aristokratske gorčine protiv apsolu-
tističke vladavine kralja Luja XIV. Od tada, a to u osnovi znači od engleske, američke i
francuske revolucije, uspostavlja se diskurs čija je glavna ideja rat kao neprekinuta potka
istorije: „rat koji se odvija ispod reda i mira, rat koji oblikuje naše društvo i binarno ga
deli“ (Fuko, 1998:78). Od tada, slogan „moramo se braniti protiv društva“ biva zamenjen
sloganom „moramo braniti društvo“ od njega samog. To po Fukoovom mišljenju iskazuje
„uvođenje unutrašnjeg rasizma neprekidnog čišćenja, koji će biti jedna od temeljnih di-
menzija društvenog normiranja“ (Fuko, 1998:80). To je, po njegovoj oceni, istovremeno i
osnova globalne strategije društvenog konzervativizma.
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 13

Istorija je jedan od važnih činilaca moći i vlasti, kao uostalom i rituali i legende
(krunisanja, pogrebi, proslave jubileja i druge društvene i političke ceremonije). „Jaram
zakona i sjaj slave mi se čine kao dva lica kojima istorijski diskurs cilja na izvestan efekat
jačanja vlasti“ (Fuko, 1998: 84).
Fuko razlikuje tri funkcije istorijskog diskursa u jačanju moći i vlasti. Prva funk-
cija čini ono što Fuko naziva rodoslovna osovina istorije. „U toj vrsti rodoslovnog zadatka
veličina događaja i ličnosti prošlosti treba da jamči vrednost sadašnjosti, da njenu niskost
i svakodnevicu preobrazi u nešto podjednako herojsko i pravedno“ (Fuko, 1998: 85). U
tome leži genealoška (rodoslovna) funkcija istorijskog pripovedanja.
Druga je funkcija istorijskog pamćenja. „To stalno zapisivanje istorije koje upražnja-
vaju pisci anala takođe služi jačanju vlasti“ (Fuko, 1998: 85).
Treća funkcija istorije kao jačanja vlasti je omogućavanje kruženja primera, uzora.
„Primer je, na neki način, slava koja je postala zakon, to je zakon koji funkcioniše u sjaju
nekog imena“ (Fuko, 1998: 86).
Istorija je, dakle, proizvođač diskursa moći, diskursa obaveza kojima vlast potčinjava.
Ona je, takođe, i proizvođač diskursa sjaja kojim vlast opsenjuje, plaši i umiruje. Vezujući
i umirujući pojedince i društvene grupe, moć i vlast deluju kao utemeljitelji i garanti reda.
U zapadnoj ili indoevropskoj civilizaciji predstavljanja moći i vlasti postoje, po Fu-
kou, kao dva aspekta ili dva lica koja su stalno udružena. S jedne strane je pravni aspekt:
moć i vlast obavezuju zakletvom, obećanjem, zakonom. S druge strane, moć i vlast imaju
funkciju, ulogu, magično dejstvo: vlast opsenjuje, vlast okamenjuje. „Jupiter, savršeno re-
prezentativan bog za vlast, u pravom smislu reči bog prve funkcije i prvog reda u indo-
evropskoj trijadi, istovremeno je bog sa lancima i sa munjama“ (Fuko, 1998: 86).
U svemu što je do sada rečeno o istorijskom diskursu, mogu se, dakle, prepoznati
dve velike morfologije, dva glavna velika žarišta, dve njegove osnovne političke funkcije.
„S jedne strane imamo rimsku istoriju suvereniteta, sa druge biblijsku istoriju sužanjstva
i progona“ (Fuko, 1998:97). Na strani istorijskog diskursa u znaku rimskog suvereniteta
su zakon, poredak, vlast, racionalnost, konzervativizam. Na biblijskoj strani istorijskog
diskursa su pobune, zahtevi, iracionalnost, revolucionarni diskurs. Parafrazirajući čuve-
nu Petrarkinu rečenicu Šta postoji u istoriji, a da nije pohvala Rimu? Fuko se pita: „Šta
postoji u istoriji, a da nije poziv na revoluciju ili strah od revolucije?“ (Fuko, 1998: 105).

MOĆ NAD ŽIVOTOM: PRAVO MAČA

Zakon se uvek poziva na mač, veli Fuko. „Nema zakona, a da nije naoružan, a nje-
govo pravo oružje je smrt“ (Foucault, 1994: 99). Jedno od bitnih obeležja suverene moći
dugo je bilo pravo na život i smrt. Ono je izvedeno iz rimskog patria potestas koje je ocu
porodice davalo pravo da raspolaže životom svoje dece i svojih robova. Pravo mača ima
danas dva glavna oblika: pravo na izricanje smrtne kazne i pravo na vođenje ratova.
Sa ograničavanjem i ukidanjem smrtne kazne broj onih koji umiru od ruke države
je sve manji, ali zato raste broj onih koji ginu u ratovima. „Ratovi se više ne vode u ime
vladara kojeg treba braniti; oni se vode u ime opstanka sviju. Cijeli se narodi pokreću na
međusobno ubijanje u ime potrebe da prežive“ (Foucault, 1994: 94). Krv je, kaže Fuko,
14 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

dugo ostala značajni element u mehanizmima moći, u njezinim manifestacijama i ritua-

lima. „U društvu u kojem glad, epidemije i nasilje čine smrt neumitnom, krv tvori jednu
od bitnih vrednota. Njezina cijena istodobno proizilazi iz njezine instrumentalne uloge
(moći proliti krv), njezina funkcioniranja u poretku znakova (biti iste krvi, odvažno ponu-
diti svoju krv), pa i njezine nepouzdanosti (lako se rasipa, podložna je presušivanju, olako
se miješa, brzo se kvari)“ (Foucault, 1994: 102). Zbog toga „društvo krvi“, kako ga imenuje
Fuko, moć iskazuje preko krvi (ne samo dželati i mučenja, već i ratna čast i trijumf smrti).
Načelo moći ubiti da bi se opstalo danas je jedan od važnih strategijskih principa u
međunarodnim odnosima. Opstanak o kome je ovde reč nema pravno značenje u smislu
opstanka suvereniteta, već biološko – opstanak sopstvenog stanovništva.
Moć nad životom se, po Fukoovom mišeljenju, od osamnaestog veka razvijala u
dva pravca: jedan je bio usmeren na telo pojedinca, a drugi na telo vrste. Prvi pravac
naziva anatomo-politika ljudskog tela, a drugi pravac bio-politika stanovništva. „Disci-
plina tijela i regulacija pučanstva tvore dva pola oko kojih se razvila organizacija moći
nad životom“ (Foucault, 1994:96). Preuzimanje brige za život više nego pretnja umor-
stvom jeste ono što moći daje pristup do tela. Bio-politika označava ulazak fenomena
svojstvenih životu ljudske vrste u poredak znanja i moći, u područje političkih tehnika.
„Moderni je čovek takva životinja u politici kojoj je njezin život živog bića doveden u
pitanje“ (Foucalt, 1994: 99). Tu svoju tvrdnju Fuko ilustruje sledećim činjenicama: prvo,
glad danas postoji u većim razmerama nego ikad; drugo, atomsko oružje dovelo nas je do
krajnje tačke kada se radi očuvanja opstanka jednog dela stanovništva drugi deo izlaže
optem uništenju, i treće, biološki rizici kojima je vrsta izložena danas su veći i teži nego
ikad ranije. Ono što Fuko naziva „pragom biološke modernosti“ događa se kada vrsta kao
ulog ulazi u sopstvene političke strategije.
Nekadašnja moć nad smrću, koja je simbolizovala moć vladara, danas je brižljivo
zastrta administracijom tela i raspoređivanjem života u područja vrednosti i korisnosti.
„Normalizatorsko društvo“, kako ga naziva Fuko, a čije su funkcije uglavnom regulativne,
povesna je posledica tehnologije moći usredsređene na život. „ Stoga je život znatno više
od prava postao ulogom političkih borbi“ (Foucault, 1994: 100).
Imajući to u vidu, Fuko konstatuje da su nove procedure moći dovele do prelaska na-
ših društava iz simbolike krvi u analitiku seksualnosti. Stvarnost sa simboličkom funkcijom
„društva krvi“ transformisala se u stvarnost sa analitičkom funkcijom „društva seksa“. Sim-
bolika krvi i analitika seksualnosti u načelu potiču iz dva različita režima moći. „Ako postoji
nešto što je uz zakon, smrt, prijestup, simboliku i suverenitet, onda je to krv; seksualnost
pak stoji uz normu, znanje, život, smisao, discipliniranje i regulaciju“ (Foucault, 1994: 102).

MOĆ, SILA I ISTINA

Ako neko govori o pravu, govori o istini, ali ta istina nije univerzalna istina filozofa,
veli Fuko. Diskurs rata i mira zasniva i određuje suštinsku vezu između odnosa istine i
odnosa sile. Za razliku od starogrčke filozofije u čije je temelje bila ugrađena pripadnost
istine miru i neutralnosti, u novo doba to više nije tako. U diskursu modernoga doba, što
smo više uronjeni u nekakav tabor, bolje ćemo iskazati istinu. Istina se, misli Fuko, danas
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 15

može razviti samo polazeći od borbenog položaja u društvenom sukobu. „Što se više
udaljavam od centra, bolje vidim istinu; što više naglašavam odnos snaga, više se borim
i stvarnije će se istina preda mnom razviti“ (Fuko, 1998: 70). Dakle, istina se može spo-
znati samo u perspektivi borbe, preživljavanja i pobede. Ili, kako naglašava Fuko, „istina
je dodatak snazi, kao što se i razvija samo polazeći od nekog odnosa snaga“ (Fuko, 1998:
70). Prema tome, zaključuje on, suštinska pripadnost istine odnosu snaga, asimetriji, de-
centriranosti, bici i ratu upisana je u tip diskursa koji odlikuje modernu.
Pitanje istine u moderno doba ne može se postavljati kao pitanje lica (pravnika,
političara ili filozofa) koje je ličnost mira, lica koje je neutralno i stoji između dva tabora
(u položaju koji su filozofi sanjali od Solona do Kanta). Uopšte nije reč o tome da onaj
ko traga za istinom ili je izriče treba da se postavi između protivnika, u centar ili iznad
njih kako bi nametnuo istinu u formi zakona i zasnivanja reda koji pomiruje. U praksi je
reč upravo o suprotnom: kako uspostaviti istinu kao pravo, kao asimetriju, kako utemeljiti
istinu za odnos snaga. „Lice koje izriče istinu jeste lice koje ratuje“ (Fuko, 1998: 71).
U modernim društvima mnoštvo odnosa vlasti ne može, po Fukoovom mišljenju,
funkcionisati bez proizvodnje i kruženja diskursa istine. „Vlast nas primorava na proi-
zvodnju istine i vlast možemo da vršimo jedino proizvodnjom istine“ (Fuko, 1998: 38).
Drugim rečima, vlast nas prisiljava da pronalazimo, priznajemo i proizvodimo istinu, jer
je to uslov da bi se moć zasnovala i funkcionisala u celini društvenog tkiva.
S tim u vezi Fuko razmatra i odnos racionalnosti i iracionalnosti. U moderno doba
uspostavlja se vid racionalnosti za koju Fuko kaže da je krhka i površna. To je „racio-
nalnost tehničkih postupaka za održavanje pobede“, racionalnost proračuna, strategija i
lukavstava. Ta racionalnost je nepostojana, apstraktna, a često i iluzorna. To je ona raci-
onalnost koja je vezana za one koji u odnosima snaga imaju pobedu, kojima dominacija
ide na ruku i koji nisu zainteresovani da se to stanje dovodi u pitanje (Fuko, 1998: 71-72).
U temeljima te i takve racionalnosti jeste stalna, sirova i gola iracionalnost u kojoj
se, kako kaže Fuko, rasprskava istina. Samo u višim delovima imamo krhku i prolaznu
racionalnost koja je kompromitovana i vezana za iluziju i pokvarenost, ili, kako kontra-
polira Fuko: „Istina će, dakle, biti na strani bezumlja i brutalnosti; nasuprot tome, razum
na strani himere i pokvarenosti“ (Fuko, 1998: 72).
Fuko smatra da svako društvo ima svoj režim istine, svoju opštu politiku istine, to
jest tipove diskursa koje prihvata i čini da funkcionišu kao istiniti. Važno je, međutim,
shvatiti da istina nije izvan moći. „Istina je od ovog svijeta, ona je stvorena zahvaljujući
mnogostrukim prisilama. I sadrži obvezatne efekte moći“ (Foucault, 1994: 160).
U modernim društvima politička ekonomija istine, kako je vidi Fuko, karakteriše
se s pet historijski važnih tačaka: prvo, istina je usredsređena na formu naučnog diskursa
i na institucije koje ga proizvode; drugo, istina je potčinjena konstantnom ekonomskom i
političkom podsticanju (potreba za istinom kako ekonomske proizvodnje, tako i političke
moći); treće, istina je objekat difuzije i neizmerne potrošnje (a naročito kruži u vaspitnim
i informacijskim ustanovama koje su, kao recimo školski sistem, vrlo rasprostranjene u
društvenom telu); četvrto, proizvedena je i prenošena pod kontrolom malog broja velikih
političkih i ekonomskih aparata (univerzitet, vojska, mediji); peto, istina je ulog u igri čita-
ve jedne političke debate i socijalnog sukoba (koji po pravilu dobija oblik ideološke borbe).
16 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

Sam Fuko pod istinom pre svega podrazumeva skup normiranih procedura za proi-
zvodnju i stavljanje u opticaj i funkcionisanje stavova i tvrdnji. Istina je nužno vezana za si-
steme moći koji je proizvode i podržavaju, kao i za sopstvene učinke moći koje ona inducira
i koji nju reprodukuju kao svojevrsni društveni režim istine. „Ne radi se o tome da se istina
oslobodi svakog sistema moći – nego da se moć istine odvoji od oblika hegemonije (so-
cijalnih, ekonomskih, kulturnih) unutar kojih za sada funkcionira“ (Foucault, 1994: 162).

MOĆ, ZNANJE I UŽITAK

Sumnje koje je Fuko formulisao u odnosu na Rajhovu hipotezu represije nisu bile
motivisane samo željom da pokaže kako je ona pogrešna, već prvenstveno idejom da tu
hipotezu smesti u opštu ekonomiju diskursa o moći. Na primeru istorije seksualnosti Fuko
se pita do kojih je učinaka moći dovelo ono što je o njoj rečeno. Čini mi se da je još značaj-
nije njegovo pitanje kakve su veze između diskursa o seksu i diskursa o moći i učinaka tih
moći i užitaka koji su njima prožeti. Ipak, ključno je Fukoovo pitanje koje i kakvo se znanje
oblikuje takvim diskursom. Jer njega pre svega interesuje da odredi funkcionisanje i razlog
postojanja onog poretka na koji se oslanja naš novovekovni diskurs o seksualnosti, a koji
se iskazuje trouglom moć – znanje – užitak (Foucault, 1994: 12). Fukoova arheologija zna-
nja i moći se sastoji u traganju za „polimorfnim tehnikama moći“», to jest, spoznavanjem
oblika i kanala kroz koje diskurs moći dospeva do najindividualnijih oblika ponašanja i
želja. Spektar polimorfnih tehnika moći je širok i uključuje kako učinke odbijanja, zapre-
ka i isključivanja, tako i učinke podsticaja i pojačanja želja i užitaka. Umesto uobičajenih
analiza koje se pripisuju ekonomiji retkosti, Fuko nastoji da pronađe instance diskurzivne
proizvodnje, instance proizvodnje moći i instance proizvodnje znanja kao procese koji
imaju povezanu povest. Njegove analize hipoteze o represiji pokazuju da instanca diskur-
zivne proizvodnje uspešno upravlja i ćutnjom: „Nemost koja snagom šutnje nameće tišinu.
Cenzura“ (Foucault, 1994:15). On pokazuje isto tako da instanca proizvodnje moći uklju-
čuje i funkcije zabrane; kao što i instanca proizvodnje znanja često ubacuje u javni opticaj
pogreške ili sistematska neznanja. Zaključak je Fukoa da se moć, znanje i uživanje ne samo
ne poništavaju, nego se i ne okreću jedan protiv drugoga. I više od toga, oni se povezuju
pomoću složenih i realnih mehanizama nadražavanja i podsticaja (Foucault, 1994: 37).
Na primeru proizvodnje istine o seksu Fuko razlikuje dve vrste društava. Jednu
vrstu sačinjavaju društva poput Indije, Kine, Japana, Rima, arapsko-muslimanskog sveta,
koja razvijaju umetnost erotike (ars erotica). Drugu vrstu sačinjavaju zapadna društva koja
su, da bi iskazala istinu o seksu, razvila procedure koje se ravnaju prema jednom obliku
moći čiju suštinu predstavlja čin i postupak priznavanja. „Priznanje je na Zapadu postalo
jednom od najcenjenijih tehnika za proizvođenje istine“ (Foucault, 1994: 43). Živimo u
društvu koje Fuko naziva „priznavajuće društvo“ - priznajemo ili smo prisiljeni da prizna-
mo. To priznanje je ili spontano, odnosno uslovljeno unutrašnjom motivacijom, ili iznu-
đeno. „Od srednjeg vijeka tortura ga prati poput sjenke i podupire ga kad poklekne: crni
blizanci“ (Foucault, 1994: 43). Čovek je na Zapadu postao „životinja koja priznaje“, veli
Fuko. On je uhvaćen u zamku lukavstva priznanja po kome ono oslobađa, a moć ućutkuje.
Dok su drugi oblici rada osiguravali akumulaciju kapitala, golem posao priznavanja doveo
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 17

je, smatra Fuko, do pokornosti ljudi. Hrišćanstvo je tu ulogu započelo u 13. veku zapovešću
da svi vernici moraju najmanje jednom godišnje da kleknu i priznaju sve svoje grehe. Moć
ovoga procesa je u tome da preko priznanja i njegovog tumačenja stvori diskurs istine.
Jedan od važnih izvoda Fukoove analize je da odnos moći već postoji tamo gde
postoji želja za užitkom. U odnosu na to otkriće iluzorno je razotkrivati moć u represiji
koja se očituje nakon toga, kao što je uzaludno upuštati se za traganje za željom izvan
moći (Foucault, 1994: 58). Dakle, Fukoa ne interesuje teorija nego analitika moći, to jest
one specifične oblasti koje tvore odnose moći i određuju sredstva koja omogućuju njezi-
nu analizu. A te oblasti su diskursi seksualnosti, kažnjavanja i nadziranja, određivanja i
tretmana ludila, utvrđivanja i institucionalizacije znanja, i sl. U diskursu svih ovih oblasti
moć se iskazuje putem različitih oblika zabrana. Tri su takva oblika zabrana najznačajnija:
potvrditi da nešto nije dopušteno; sprečiti da se nešto kaže; poricati da nešto postoji.
Fukoova analiza dalje pokazuje da su velike institucije moći koje su se razvile u
srednjem veku, pre svega država u obliku monarhije sa svojim aparatima, doživele uspon
na temelju mnoštva prethodnih moći. A činjenica da su te institucije mogle da se učvr-
ste i nametnu koristeći ceo niz taktičkih saveza, znači da su uspele da postanu instance
regulacije, arbitraže, ograničavanja. Tako su novi institucionalni mehanizmi moći uspeli
kako da među prethodno postojeće moći uvedu red, tako i da uspostave nova načela nji-
hovog ublažavanja i njihovog raspoređivanja po novouspostavljenim hijerarhijama. „Ti
su veliki oblici moći, naspram brojnih i sučeljenih moći, funkcionirali iznad svih tih ra-
znorodnih prava kao načelo prava, s trojakim obilježjem: da se oblikuju kao jedinstvena
cjelina, da svoju volju izjednačavaju sa zakonom i da se vrše preko mehanizama zabrane
i sankcije. Njihovo geslo pax et justitia označava, u toj funkciji kojoj je smjeralo, mir kao
zabranu feudalnih ili privatnih ratova i pravdu kao način da se ukine privatno sređivanje
sporova“ (Foucault, 1994: 61,62). Zbog toga se u zapadnim društvima nakon srednjeg
veka sprovođenje moći uvek iskazuje u pravu.
U okviru ovih razmatranja Fuko se pita otkud u modernom društvu, u kome su
aparati moći toliko brojni, njeni obredi toliko vidljivi, a njezini instrumenti toliko sigurni,
nastojanje da se moć priznaje „samo u negativnom i suvoparnom obliku zabrane“. Svestan
da je naše društvo izumelo više od bilo kojeg drugog istančane i prepredene mehanizme
moći, Fuko na prethodno pitanje daje dvostruki odgovor. Prvi: „Glavni i taktički razlog
koji je naizgled samorazumljiv - moć je podnošljiva pod uvjetom da se dobrim dijelom
zamaskira. Njezin je uspjeh razmeran stupnju prikrivenosti njezinih mehanizama“. I dru-
gi: „Moć kao čista granica slobode jest, barem u našem društvu, onaj oblik u kojem je ona
prihvatljiva“ (Foucault, 1994:61). Zbog toga se moć u modernom društvu najčešće iska-
zuje u pravu i u formi zakona, za razliku od, recimo, moći u apsolutnoj monarhiji, koja
se uvek svrstava uz ne-pravo, kao samovolja, zloupotreba, povlastica, prevrtljivost. Ali,
ako želimo da shvatimo stvarnu analitiku moći savremenog društva, neophodno je da se
oslobodimo te slike prava kao okvira i forme moći i zakona kao njegovog osnovnog koda.
I to je osnovno metodsko polazište u Fukoovoj analizi mikrofizike moći u modernom
društvu - da se u povodu moći poslužimo načelima analize koja ne proizilaze iz sistema
prava i oblika zakona. Potrebno je, kaže Fuko, da se zaputimo prema drugačijem poima-
nju moći: „Promišljati istodobno seks bez zakona i moć bez kralja“ (Foucault, 1994: 64).
18 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

ODREĐENJE MOĆI: ŠTA MOĆ NIJE, A ŠTA JESTE

Na putu do definicije moći Fuko najpre određuje šta ne misli pod tim pojmom.
Prvo, on ne misli na moć kao na skup institucija i aparata koji jamče potčinjenost građana
u određenoj državi. Drugo, on pod moći ne podrazumeva način potčinjavanja koji bi,
za razliku od nasilja, imao oblik pravila. Treće, on pod moći ne pomišlja na opšti sistem
vladavine kojim neko ili grupa sprovode vlast nad drugima. Četvrto, moć nije institucija i
nije struktura. Peto, moć nije stanovita sposobnost kojom su neki obdareni. I najzad, šesto,
moć se ne postulira u suverenosti države, obliku zakona ili globalnom jedinstvu vladavine
– oni su pre samo njeni konačni oblici.
Pod pojmom moći, po Fukou, najpre treba razumeti sledeće: prvo, mnoštvo odnosa
snaga koji su urođeni području u kome se očituju i tvore njegovu organizaciju; drugo, igru
koja ih putem neprestanih borbi i sučeljavanja preobražava, jača, obrće; treće, oslonce što
ih ti odnosi snaga nalaze jedni u drugima tako da stvaraju lanac ili sistem ili pak rasko-
rake, protivurečja koja ih međusobno razdvajaju; četvrto, strategije u kojima oni postaju
delatni, a čiji se opšti obrazac ili institucionalna kristalizacija utelovljuju u državnim apa-
ratima, u formiranju zakona, u društvenoj hegemoniji (Foucault 1994: 65).
Jedna od bitnih odlika moći je njena sveprisutnost; ona se događa u svakom tre-
nutku, na svakoj tački i u svakom međuodnosu dveju ili više tačaka. „Moć je posvuda; to
ne znači da ona sve obuhvaća, već da odasvud dolazi“ (Foucault, 1994: 65).
Fuko na sledeći način rezimira svoje određenje moći (Foucault, 1994: 66-68):
Moć nije nešto što se stiče, otima ili deli, nešto što se čuva ili pušta da pobegne.
Moć se proizvodi polazeći od bezbroj tačaka i u igri nejednakih i pokretljivih odnosa.
Odnosi moći nisu spoljni prema drugim tipovima odnosa (ekonomskih odnosa,
spoznajnih odnosa, spolnih odnosa), već su im imanentni. Odnosi moći su nepo-
sredne posledice podela, nejednakosti i neravnoteža koje tu nastaju, a s druge strane
unutrašnji uslovi tih diferencijacija. Odnosi moći nemaju položaj nadgradnje s jed-
nostavnom ulogom zabrane ili obnovljenog dopuštenja – tamo gde deluju, oni imaju
direktno tvoračku ulogu.
Moć dolazi odozdo, iz samog društvenog života. To znači da kod moći ne posto-
ji binarna i sveobuhvatna matrica oprečnog odnosa između vlastodržaca i potlačenih.
Radije treba pretpostaviti da brojni odnosi snaga što se oblikuju i deluju u aparatima
proizvodnje, porodicama, malim grupama, institucijama služe kao podloga zamašnim
učincima rascepa koji zahvataju celo društveno telo.
Odnosi moći su istovremeno i intencionalni i nesubjektivni. Nema moći koja se
proizvodi bez niza težnji i ciljeva. Ali to ne znači da moć proizilazi iz izbora ili odluke
nekog pojedinačnog subjekta. Racionalnost moći je racionalnost taktika, a ne posledica
potpune kontrole onih koji donose odluke nad celinom mreže moći.
Tamo gde postoji moć postoji i otpor, a taj otpor nikada nije u spoljašnjem polo-
žaju prema odnosima moći. Mi smo neminovno unutar odnosa moći, i to ne možemo
izbeći. Odnosi moći imaju strogo relacijski karakter. Oni mogu postojati samo u funkciji
mnoštva tačaka otpora: u odnosima moći one igraju ulogu protivnika, mete, oslonca,
proboja u neki zahvat. Te su tačke otpora prisutne svuda u mreži moći. U odnosu na moć
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 19

ne postoji samo jedno mesto velikog odbijanja, već razni otpori različitih vrsta: mogući,
nužni, neverovatni, spontani, divlji, usamljeni, usklađeni, podmukli, nasilni, nepomirljivi,
spremni na pogodbu, koristoljubivi, društveni. Oni po definiciji mogu postojati samo u
strategijskom polju odnosa moći. Tačke otpora su drugi član u odnosima moći i u njih
su upisani kao nesvodiva sučeljena strana. I one su, kao i moć, raspoređene na nepravilan
način: tačke, čvorovi, žarišta otpora rasuti su u prostoru i vremenu s različitim stepenom
gustoće. Retko se uobličuju u velike binarne podele i korenite društvene lomove. Najčešće
su u pitanju nepostojane i prolazne tačke otpora. Kao što mreža odnosa moći obliku-
je gusto tkanje koje prožima aparate i institucije, tako i rojenje tačaka otpora prožima
društvenu stratifikaciju i pojedinačne članove. Kao što država počiva na institucionalnoj
integraciji odnosa moći, tako i strategijsko kodiranje tačaka otpora omogućuje revoluciju.
Analizu mehanizama moći, dakle, treba oprobati na polju odnosa snaga. Tako će
se, po mišljenju Fukoa, izbeći sistem suveren – zakon kojim je tako dugo opčinjena poli-
tička misao. „I ako je istina da je Machiavelli bio jedan od rijetkih – i u tome se bez sum-
nje sastojala sablazan njegova ‹cinizma› – koji su moć Vladara promišljali u smislu odnosa
snaga, onda možda valja krenuti korak naprijed, lišiti se osobe Vladara i mehanizme moći
odgonetati iz imanentne strategije odnosa snaga“ (Foucault, 1994: 68).

POREDAK DISKURSA

Jedna od ključnih Fukoovih teza je da se moć i znanje artikuliraju u diskursu, od-

nosno da diskurs proizvodi i prenosi moć (Foucault, 1994: 70,71). Istina, on kaže da dis-
kurs može da jača moć, ali i da je potkopava, da je čini krhkom i da joj postavlja prepreke.
Isto tako, moć nalazi utočište ne samo u diskursu, nego i u ćutnji i u tajni.
U znamenitom pristupnom predavanju na Kolež de Frans 1970. godine, Fuko se na
početku pita šta je tako opasno u činjenici da ljudi govore i da se njihov diskurs beskrajno
množi. U traganju za odgovorom na pitanje gde leži opasnost, on započinje inventivnim
dijalogom između želje i institucije. Citiraću deo tog dijaloga. „Želja pita: Sama ne bih vo-
lela da stupim u taj rizični poredak diskursa; ne bih želela da imam ništa sa onim što je presudno
i odlučujuće u njemu. A institucija odgovara: Ne treba da se plašiš početka; mi smo svi ovde da
bi ti pokazali da diskurs pripada poretku zakona... I ako diskurs ponekad ima moć, ona potiče od
nas, i samo od nas“. Zamišljenim dijalogom Fuko pokazuje da želja i institucija nisu ništa
drugo nego dva suprotna odgovora na isti strah: „strah od onoga što diskurs jeste u svojoj
materijalnoj realnosti kao stvar izgovorena ili napisana“ (Fuko, 2007: 6,7).
U svakom se društvu produkcija diskursa kontroliše, selektuje, organizuje i ras-
podeljuje postupcima čija je svrha da se ukrote moći i opasnosti diskursa i da se ovlada
njime. Najpoznatiji postupak isključivanja je zabrana. Ona ima sledeće oblike: a) tabu
predmeta govora (nemamo pravo da kažemo sve); b) ritual okolnosti govora (ne možemo
govoriti o bilo čemu u bilo kojim okolnostima); i c) privilegovano ili isključivo pravo
subjekta koji govori (nema svako pravo da govori o svemu).
Pored zabrane, princip isključivanja su podela i odbacivanje. To se dobro vidi na
slučaju podele i suprotstavljanja razuma i ludila, kao i na praksi odbacivanja diskursa koji
ne pripada svetu razuma. Treći sistem isključivanja je suprostavljanje istinitog i lažnog.
20 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

Po mišljenju Fukoa, od sva tri navedena velika sistema isključivanja, ovaj treći, koji
se može predstaviti i kao volja za istinom, neprestano uvećava svoju snagu i postaje ne-
zaobilazan. Suština volje za istinom, volje da se izriče istiniti diskurs, jeste želja za moći.
Kako kaže Fuko, „diskurs je moć koju valja zadobiti. Diskurs nije prosto ono što
borbe ili sisteme dominacije prevodi u jezik, nego je ono za šta se i čime bori“ (Fuko,
2007: 9). Fuko raspoznaje veliki rascep u onome što bi se moglo nazvati društveno prisva-
janje diskursa. U tome on otkriva nekoliko važnih momenata. Tako utvrđuje da je disci-
plina važan princip kontrole proizvodnje diskursa. Ocenjuje takođe da je „svaki obrazovni
sistem politički način da se održava ili menja prisvajanje diskursa, zajedno sa znanjima i
moćima koje oni nose“ (Fuko, 2007: 34).
Moderna društva su „diskurzivna društva“ koja imaju zadatak da čuvaju ili da pro-
dukuju diskurse „kako bi ih pustila da cirkulišu u zatvorenom prostoru i da ih distribui-
raju samo prema strogim pravilima, tako da vlasnici pri tom razdeljivanju ne ostanu bez
vlasništva“ (Fuko, 2007: 30,31). Zato ne čudi njegova ocena da evropska civilizacija više
poštuje diskurs od bilo koje druge. Ali, istovremeno on otkriva da ispod ovog očiglednog
uvažavanja diskursa, ispod očigledne logofilije ili ljubavi za istinom, postoji skrivena vrsta
straha. Taj strah on naziva logofobijom, a to je vrsta nemog straha od mnoštva diskurziv-
nih događaja, od mase izrečenih stvari i iskaza „od sveg ovog neprestanog i razuzdanog
zujanja diskursa“ (Fuko, 2007: 38). Za analizu te vrsta straha Fuko predlaže sledeće tri od-
luke kojima naše mišljenje treba da se odupre postojećem stanju stvari: „Moramo preispi-
tati našu volju za istinom, moramo vratiti diskursu njegov karakter događanja i, konačno,
moramo odbaciti suverenost označitelja“ (Fuko, 2007:39). Po sopstvenom priznanju, ono
što je Fuko izrekao o diskursu „sasvim je neverno Hegelovom logosu“ (Fuko, 2007: 54).

MIKROFIZIKA MOĆI

U jednom intervjuu za italijansku javnost, objavljenom 1976. godine pod naslovom

Mikrofizika moći, Fuko je objasnio u čemu se njegov pristup moći razlikuje od drugih,
preovlađujućih shvatanja moći. Prema Fukoovim rečima, kada se učinci moći definišu
uz pomoć represije, tada dobijamo samo njeno pravno poimanje; moć se poistovećuje sa
zakonom koji kaže ne, sa prvenstvenom funkcijom i snagom zabrane. Po mišljenju Fukoa,
to je jedna potpuno negativna, skučena, oskudna koncepcija moći.
Za razliku od represivnog koncepta moći, Fuko razvija „novu ekonomiju moći“.
To je jedan pristup moći kao produktivnoj snazi. Fuko se najpre pita kako bi negativna
moć koja počiva samo na zabranama i represiji uopšte bila slušana i prihvaćena. To
što omogućuje da moć bude prihvaćena i da vlada nije sadržano samo u zabranama i
u njenoj represivnoj dimenziji. Moć ne pritiska samo kao neka snaga koja kaže ne, veli
Fuko, već prožima tela, proizvodi stvari, indukuje zadovoljstvo, stvara znanje, proizvo-
di diskurse. „Treba je smatrati produktivnom mrežom koja prožima čitavo socijalno
tijelo mnogo više nego kao negativnu instancu koja ima funkcijnu da suzbija“ (Fou-
cault, 1994: 151). I dodaje: „Ono što sam u Nadzirati i kažnjavati htio pokazati jest
kako se je počev sa XVII-XVIII stoljećem dogodilo realno tehnološko deblokiranje
produktivnosti moći“ (Foucault, 1994: 152).
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 21

Postavljanje problema moći u terminima države je još uvek postavljanje tog pita-
nja u terminima vladara i suverenosti i u terminima zakona. Opisivati fenomene moći
u funkciji aparata države znači ostati na pozicijama shavatanja moći isključivo u njenoj
represivnoj funkciji. A to znači vezati moć samo za vojsku kao moć smrti i policiju i
zakon kao kaznene instance. Tu je Fuko vrlo kritičan prema pravnoj i političkoj teori-
ji i njihovim pogledima na moć. „Vladar, zakon, zabrana, sve to konstruiralo je sistem
predstavljanja moći koji je kasnije preuzet od pravnih teorija; politička teorija je ostala
opsjednuta ličnošću vladara... Treba kralju odrubiti glavu: to se u političkoj teoriji nije
učinilo“ (Foucault, 1994: 152,153). Svim ovim Fuko ne želi da kaže da država nije važna.
Ono što, međutim, on naglašava jeste potreba da se u promišljanju moći prekorači prag
i okvir države. To prekoračivanje za Fukoa ima dvostruki smisao. Prvo, da pokaže da je
država, uprkos svojoj svemoći i moći svojih aparata prisile, veoma daleko od mogućnosti
da prekrije čitavo realno polje odnosa moći. A drugo, možda još važnije, da omogući da
shvatimo da država može funkcionisati samo na osnovu ranije postojećih odnosa moći
koji se uspostavljaju u čitavom društvenom tkivu. „Država je strukturno nadređena čita-
vom nizu mreža moći koje prolaze kroz tijela – spolnost, obitelj, stajališta, znanja, tehni-
ke, itd“ (Foucault, 1994: 153). Fukoovo gledište moći moglo bi da se sažme i na sledeći
način: negativna metamoć države i prava ne može ni da se uspostavi ni da opstane ako
nije ukorenjena u čitav niz realnih odnosa mikromoći, koji su mnogostruki, nedefinisani
i preplavljuju društvo u svim njegovim dimenzijama. Smisao mikrofizike moći i njenih
tehnologija koje se uspostavljaju u poslednja dva veka jeste u tome da se od pojedinaca u
njihovom konkretnom životu dobiju produktivni doprinosi (Foucault, 1994: 155).

GOVERNMENTALITY (GOUVERNEMENTALITE)

U poslednjim godinama života Fuko uvodi novu dimenziju u svoje razumevanje

moći. Nakon jednog predavanja na Kolež de Frans pod naslovom Gouvernementalite
(1978), a u okviru svog koncepta biopolitike (koji je, rekao bih, novo tumačenje Aristote-
lovog bios politicos) nudi koncept koji dalje razvija njegovu osobenu teoriju subjektivizacije.
Kao što je, bar delom, prethodno pokazano, Fuko nastoji da otkrije suštinsku po-
vezanost između prirode savremenog društvenog poretka, na jednoj, i slobode i zavisnosti
pojedinaca, na drugoj strani. U svim svojim delima on ispituje tri glavna vida prakse su-
bjektivizacije: praksu klasifikovanja, praksu odvajanja i praksu samosubjektivizacije. Isto-
vremeno, Fuko pokazuje da su glavna polja subjektivizacije, a to su telo, stanovništvo i indi-
vidua, veoma prilagodljiva područja za formiranje i cirkulaciju moći (Kec, 2005:118-121).
Fuko je sve vreme preokupiran dvema paralelnim istraživačkim idejama. Na jednoj
strani to je ideja političke racionalnosti i s tim u vezi njegovo istraživanje „genealogi-
je države“. Na drugoj strani, on je koncentrisan na etička pitanja „genealogije subjek-
ta“. Kao što, međutim, primećuje Tomas Lemke, problem vladavinskog ili upravljačkog
mentaliteta (governmentality) predstavlja onu „nedostajuću vezu“ između ove dve linije
njegovog istraživačkog interesa. „To je veza zato što Fuko to koristi upravo da analizira
povezanosti između onoga što on zove tehnologije selfa i tehnologije dominacije, kon-
stituisanja subjekta i formiranja države“ (Lempke, 2000:2). Fuko je zbog toga skovao
22 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

jedan neobičan i teško prevodivi izraz governmentality (francuski gouvernementalite), koji

semantički povezuje pojam upravljanja, vladanja (governing) sa načinom mišljenja, odno-
sno mentalitetom (mentalite). Pridajući ovom novoskovanom terminu najšire značenje,
koje se ne odnosi samo na upravaljački mentalitet vezan za državu, već za sve moguće
odnose (upravljanje porodicom i domaćinstvom, usmeravanje duše do upravljanja samo-
kontrolom, itd), Fuko uspostavlja blisku vezu između formi moći i procesa subjektiviza-
cije. Fukoa interesuju pitanja „upravljanja upravljanjem“ (the conduct of conduct) u najširem
rasponu od „upravljanja sobom“ (governing the self) do „upravljanja drugima“ (governing
others). Fuko time želi da pokaže kako se pojava moderne suverene države i moderne
autonomije individualnog međusobno uslovljavaju.
Po nekim mišljenjima governmentality koncept ima ulogu ključnog pojma (key no-
tion) u Fukoovom delu. Taj koncept igra odlučujuću ulogu u njegovim analizama moći,
u nekoliko pogleda: on nudi pogled na moć s onu stranu perspektive centrirane ili na
konsensus ili na nasilje i prisilu; on povezuje tehnologije selfa sa tehnologijama domina-
cije; on povezuje konstituisanje subjekta sa formacijom države; i najzad, on pomaže da se
uspostavi razlika između moći i dominacije (Lemke, 2001: 3).
Zbog značaja ovog koncepta Lemke predlaže da se uvede Fukoova hipoteza koju ka-
rakteriše izučavanje uslova konsensusa ili preduslova prihvatanja. Za razliku od ranije pome-
nute Ničeove hipoteze, Fukoova hipoteza ne gleda na odnose moći samo u smislu nasilja ili
borbe, niti dobrovoljnog povezivanja (što se sve može podvesti pod instrumente moći), već
radije kao oblast pojedinačnog modusa akcije koji nije ni ratni ni juridički (Lemke, 2001: 4).
Dakle, governmentelity je Fuko uveo da bi istraživao kapacitete autonomne in-
dividue za samokontrolu i kako je to povezano sa formama političke vladavine i eko-
nomske eksploatacije. Moglo bi čak da se kaže da je ovim pojmovnim pomeranjem
težišta Fuko izvršio korekciju nekih svojih ranijih nalaza, a pre svega onih u kojima je
procese subjektivizacije snažno povezivao sa procesima disciplinovanja. U poslednjoj
fazi Fukoovog rada pojam upravljanja je upotrebljavan da bi se istražili odnosi između
tehnologija selfa i tehnologija dominacije.
U ovoj fazi Fuko razlikuje tri relacije moći. Prva i osnovna relacija odnosi se na
ono što Fuko naziva „strateške igre među slobodama“ (strategic games between liberti-
es). Druga relacija moći, koja se obično naziva moć, jeste stanje dominacije. A između
ova dva tipa relacija moći imamo treći tip koji Fuko naziva „upravljačke tehnologije“
(governmental technologies).
Moć kao strateška igra je sveprisutna osobina interakcije među ljudima, a njen
rezultat je u činjenici da neki ljudi pokušavaju da uslove vođenje i ponašanje drugih.
Strateške igre mogu da imaju mnoge forme: ideološku manipulaciju ili racionalnu ar-
gumentaciju, moralni savet ili ekonomsku eksploataciju. Ali to ne znači da je moć uvek
realizovana na račun interesa drugih u odnosima moći. Niti pak da je uslovljavanje pona-
šanja drugih uvek intrinsički (samo po sebi) loše. Odnosi moći shvaćeni kao strateške igre
ne rezultiraju uvek uklanjanjem slobode ili opcijama koje su na raspolaganju individua-
ma. Naprotiv, moć u smislu koji Fuko daje ovom pojmu, može da rezultira u povećanim
ovlašćenjima (empowerment) ili povećanoj odgovornosti (responsibilisation) subjekata, na-
goneći ih da uklone prepreke u procesu donošenja odluka u polju akcije.
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 23

Dominacija je specifičan oblik odnosa moći koji je stabilan i hijerarhijski, fiksiran

i nereverzibilan. Dominacija se odnosi na asimetrične odnose moći u kojima podređene
osobe imaju malo prostora za manevar zato što su margine njihovih sloboda ekstremno
limitirane. Ali, stanja dominacije nisu po Fukou primarni izvori posedovanja moći; na-
protiv, stanja dominacije su pre efekti tehnologija vladanja i upravljanja. Tehnologije vla-
danja i upravljanja svojim efektima sistematizacije, stabilizacije i regulacije odnosa moći
mogu voditi ka stanju dominacije.
Moć u smislu upravljačkih tehnologija odnosi se na manje ili više sistematizo-
vane, regulisane i promišljene oblike moći koji idu iznad spontanog vršenja moći nad
drugima i koje prate specifične forme rezonovanja (ili racionalnosti) kojima se brani
svrha, cilj (telos) akcije ili adekvatnih sredstava da se taj cilj postigne. U svojim pre-
davanjima o genealogiji države Fuko je razlikovao hrišćanstvo kao duhovno vođstvo
duše orijentisano ka spasenju na drugom svetu i državni rezon kao političku vladavinu
ljudi da bi se obezbedilo blagostanje na ovom svetu. U tom smislu, Fuko u poslednjoj
fazi nije gledao na disciplinarnu ili suverenu moć kao oprečnu formu moći, već kao
različitu tehnologiju vladanja, upravljanja.

PASTIRSKA MOĆ (PASTORAL POWER)

Fuko upotrebljava termin pastoralna ili pastirska moć i metaforu iz Starog zaveta
„pastir-stado igra“ (the shepherd-flock game) da bi pokazao da je cilj upravljanja da promo-
više blagostanje svojih podanika sredstvima detaljnog i sveobuhvatnog regulisanja nji-
hovog ponašanja. Pastirska moć je mnogo više usmerena na blagostanje podanika nego
na njihovu slobodu. Fuko koristi pastir-stado metaforu da bi pokazao da je ovom vidu
moći potpuno strana ideja slobode koja karakteriše kako ugovornu, tako i republikansku
tradiciju zapadne političke misli.
Ideja o pastirskoj moći podrazumeva da su odnosi između vladara i onih koji-
ma se vlada mnogo obuhvatniji od onih odnosa moći koji su zasnovani na zakonima
i sa njima povezanim sankcijama, kakve imamo kod suverene moći koja počiva na
poslušnosti. Tri su centralne ideje kod pastirske moći. Prvo, pastir upravlja stadom,
a ne teritorijom. Drugo, stado postoji dok postoji pastir; ako njega nema, stado se
raspada u masu pojedinačnih članova. Treće, pastir brine o stadu kao kolektivu, ali i
o svakom pojedinom članu i njihovim potrebama. Glavni kontrast između dve kon-
cepcije odnosa moći je u percepciji da pastir ima superiornu poziciju koja mu omo-
gućava da stado deluje na traženi način i bez potrebe na pristanak sa njihove strane.
U tom smislu je pastoralna moć vidno suprotna modelu suverene moći zasnovanom
na poslušnosti i saglasnosti (Hindess, 1997: 119).
Fuko smatra da je hrišćanstvo modifikovalo ranu hebrejsku metaforu pastir-sta-
do u nekoliko važnih tačaka. Hrišćanska ideja o grehu, ispaštanju i spasenju moralno
je usložila odnose između pastira i stada. Hrišćanstvo je preuzelo od stoicizma praksu
samoispitivanja što je uvelo savest kao instancu odlučivanja. Za razliku od helenističkog
sveta gde je pitanje savesti imalo formu govora i dijaloga, u hrišćanstvu je samoispitivanje
savesti postalo integralni deo kontinuiranih odnosa između pastira (ili njegovog lokalnog
24 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

predstavnika) i svakog člana božjeg stada. I ne samo to. Za razliku od stoičke prakse koja
je koristila savest za izgradnju samosvestne ličnosti, hrišćanstvo je koristilo samoispitiva-
nje za razotkrivanje individua kako bi bili pod još efikasnijom kontrolom i observacijom.
Samoispitivanje sopstvene savesti je, kako kaže Fuko, organizovalo vezu između totalne
pokornosti, znanja o nekome i ispovedanja nekom.
Pastoralni imidž vladavine i upravljanja igra važnu ulogu u savremenom modelu
države blagostanja (the welfare state).

KRITIKA NEOLIBERALIZMA

Uobičajeno razumevanje liberalizma je da je to politička doktrina ili ideologija čija

je glavna briga da se maksimalizuje individualna sloboda, a naročito da se brani prirodna
sloboda od nasrtaja države. Liberalizam podrazumeva doktrinu ograničene vlade i limiti-
rane uloge države. Sa tog stanovišta posmatrano, svaka forma i aktivnost države mogu se
primarno razumeti s obzirom na konsekvence koje imaju na individualnu slobodu.
Savremena država ima dve podjednako snažne tendencije u odnosu na slobodu. S
jedne strane, ona mora da obezbedi neophodne uslove pod kojima će biti sačuvana sloboda
pojedinaca (vladavina prava, civilni mir, odbrana od spoljne invazije, itd). S druge strane, dr-
žava postavlja pretnje individualnoj slobodi, bilo kroz zloupotrebu sopstvenih neophodnih
moći kojima raspolaže ili kroz sticanje upravljačkih moći druge vrste. U ovom drugom smi-
slu, čak se i o demokratiji ponekad može govoriti kao o potencijalnoj opasnosti za slobodu,
s obzirom da oni koji se takmiče za masovnu političku podršku na izborima mogu pasti u
iskušenje da obećaju programe koji se mogu realizovati samo na uštrb slobode. U ovome
leži fundamentalni problem svake liberalne vladavine kao distinktivnog oblika upravljanja.
Jedna od ključnih poenti u Fukoovom shvatanju je da svako vršenje moći zahteva
izvestan stepen slobode na strani onih nad kojima se moć vrši. On time brani bazični
liberalni argument po kome racionalna vlada brine o praktičnim problemima upravljanja
ponašanjima slobodnih osoba i obezbeđuje osnovne uslove njihove slobode sredstvima
različitih vladavinskih praksi. U tom smislu Fukoove analize proširuju oblast Veberovog
argumenta i to na dva načina: prvo, insistiranjem na važnosti aspekta rada vlade kojima
se upravlja van državne birokratije; i drugo, skretanjem pažnje na forme moći povezane
sa drugim (nebirokratskim) formama ekspertize, kao što su računovodstvo, ekonomija ili
psihijatrija. Kao što kažu Rouz i Miler (Rose and Miller, 1992), Fukou se mora odati pri-
znanje što je otkrio da na modernom Zapadu značajna politička moć leži van neposredne
nadležnosti države i njenih birokratskih aparata.
Mada brani osnovno liberalno stanovište, Fuko je vrlo kritičan prema neolibe-
ralizmu. Istina, njegova se kritika razlikuje od glavnog toka kritike neoliberalizma koji
dolazi iz kruga teoretičara bliskim pozicijama postmarksizma, poput Entoni Gidensa i
Pjera Burdijea. Uobičajena kritika najčešće iznosi tri argumenta protiv neoliberalizma.
Prvi argument ukazuje na neoliberalizam kao ideologiju i tretira ga kao manipulativno
i krivo znanje o društvu i ekonomiji. Drugi argument smatra da je neoliberalizam eko-
nomsko-politička realnost, ali kritikuje ekspanziju ekonomije u domen politike, odbacuje
trijumf „barbarskog“ kapitalizma nad državom i ne prihvata da globalizacija u potpunosti
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 25

izmesti političku regulaciju iz okvira nacionalne države. Treći argument posmatra neo-
liberalizam kao „praktični anti-humanizam“ i kritikuje njegove destruktivne efekte na
društveni život, jer preteranim individializmom i pragmatizmom dovodi u pitanje soci-
jalne kolektivne veze, obezveređuje sva tradicionalna iskustva, ugrožava porodične veze i
druge oblike personalnih afilijacija.
U svojoj kritici neoliberalizma Fuko koristi governmentality koncept po kome nije
važno samo da se vidi da li neoliberalna racionalnost na adekvatan način reprezentuje
društvo, već i da se utvrdi kako funkcioniše neoliberalna „politika istine“ koja proizvodi
nove forme znanja, izmišlja nove pojmove i koncepte koji doprinose vladavini u novim
domenima i poljima regulacije i intervencije.
Kao primer koji ilustruje navedene procese Fuko ukazuje na diskurs „održivog ra-
zvoja“ (sustainable development) kojim neoliberalni „novi svetski poredak“ rekonceptualizuje
spoljnu prirodu u terminima ekosistema. Priroda, koja je ranije označavala nezavisni prostor
jasno omeđen od društvenog i sa nezavisnom moći da deluje i da se reguliše autonomnim
zakonima, sve više postaje „okolina“ (environment) za kapitalistički sistem. „Glavno pitanje
sada nije restriktivno značenje „granica rasta“ (the limits of growth), već „dinamika porasta
limita“ (dynamic growth of limits). U eri održivog razvoja, nekada nedirnute oblasti sada su
otvorene u interesu kapitalizacije i šansi za komercijalnu eksploataciju“ (Lemke, 2001: 8).

ZAKLJUČAK O FUKOU

Za Fukoa istorija nije staza popločana uspehom. Saglasno njegovom konceptu o

upravljačkom mentalitetu (governmentality), razlike i raskoraci između principa i modu-
sa racionalnosti, na jednoj, i tehnologija vladanja i upravljanja, na drugoj strani, ne vode
nužno u sudar programa i stvarnosti niti u bezizlaznu konfrontaciju sveta diskursa i polja
praksi. Njegovi uvidi pokazuju da su odnosi između racionalnosti i tehnologija, progra-
ma i institucija, mnogo složeniji od modela proste primene ili transfera. Razlike između
zamišljenih ciljeva jednog programa i njegovih aktuelnih efekata ne ukazuju na čistotu
programa i nečistotu realnosti, već ukazuju na različite realnosti i heterogene strategije.
Prema tome, istorija nije postignuće nekog plana, već onoga što leži između različitih ni-
voa racionalnosti i realiteta. „Fuko vidi racionalnosti kao deo realnosti koji se karakteriše
permanentnim neuspehom programa“ (Lemke, 2001: 9).
U odnosu na sadašnju istorijsku ravan, Fukoov koncept upravljačkog mentaliteta
(governmentality) pokazuje se koristan u kritičkoj dijagnozi o neoliberalizmu kao jednoj
vrsti ekspanzije ekonomije u politiku. Neoliberalizam uzima zdravo za gotovo podelu
države i tržišta. Ispod neoliberalne zastave o deregulaciji tržišta stoji jedna ideja da po-
stoji „čisto“ tržište koje treba samo da bude „civilizovano“ političkom reakcijom društva i
države. Ali, kao što kaže Lemke, mi još od Marksa znamo da ne postoji tržište nezavisno
od države i da je zbog toga ekonomija uvek politička ekonomija (Lemke, 2001: 10).
U svojim delima Fuko je pokazao da „umetnost vladanja“ nije ograničena samo na
polje politike, koje i ne može u potpunosti biti odvojeno od ekonomije. On je dešifro-
vao neoliberalni program odvajanja politike i ekonomije, dominacije tržišta i povlačenja
politike u formi takozvanog „kraja politike“, kao sam po sebi politički program. I više od
26 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

toga: on je pokazao da neoliberalne prakse nisu neophodno nestabilne kada se oslanja-

ju na rastuće socijalne rascepe ili nekoherentne političke programe. Neoliberalizam ne
radi samo kao program društvenog isključivanja, procesa marginalizacije ili političkog
deficita. Naprotiv, može se dokazati da je napuštanje društva sigurnosti (welfare state) i
političkih prava njegov raison d‘etre.
Najveći i najvažniji doprinos Fukoovih analiza moći je u njegovom osobenom pri-
stupu. Glavna odlika tog pristupa je izuzetno plodna analitička kombinacija mikrofizike
moći sa makropolitičkim pitanjima države. Pritom on nije ograničio polje odnosa moći
na vladavinu državom. Ono što njega interesuje je kako se odnosi moći istorijski kon-
centrišu u oblik države, a da se pri tome ne redukuju na nju. Za Fukoa je država taktika
vladanja, dinamička forma i istorijska stabilizacija društvenih odnosa moći.

LITERATURA

Balibar Etjen, 2005, „Fuko i Marks. Ulog nominalizma“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Din Mičel, 2005, „Pitanja prosvećivanja“ u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Eribon Didije, 2005, „Nestrpljivost slobode“ (Fuko i Habermas), u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija
1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska
sociološka asocijacija.
Fuko Mišel, 1971, Riječi i stvari, Beograd: Nolit.
Fuko Mišel, 2007, Poredak diskursa, Loznica: Karpos.
Fuko Mišel, 1998, Arheologija znanja, Beograd: Plato, Novi Sad: IKZS.
Foucault Michel, 1994, Znanje i moć, Zagreb: Globus.
Fuko Mišel, 1997, Nadzirati i kažnjavati, Novi Sad: IK Z. Stojanovića.
Fuko Mišel, 1976, Istorija seksualnosti, 1 (Volja za znanjem), Beograd: Prosveta.
Fuko Mišel, 1976, Istorija seksualnosti, 2 (Upotreba užitka), Beograd: Prosveta.
Fuko Mišel, 1976, Istorija seksualnosti, 3 (Staranje o sebi), Beograd: Prosveta.
Fuko Mišel, 1990, Predavanja (Rezime predavanja 1970-1982), Novi Sad: Bratstvo jedinstvo.
Fuko Mišel, 1998, Treba braniti društvo, (predavanja na Kolež de Fransu iz 1976. godine), Novi Sad: Svetovi.
Fuko Mišel, 2003, Hermeneutika subjekta, (predavanja na Kolež de Fransu 1981-1982), Novi Sad: Svetovi.
Fuko Mišel, 2005, Psihijatrijska moć, (predavanja na Kolež de Fransu 1973-1974), Novi Sad: Svetovi.
Fuko Mišel, 2005, Rađanje biopolitike, (predavanja na Kolež de Fransu 1978-1979), Novi Sad: Svetovi.
Fuko Mišel, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Fuko Mišel, 2005, „Mišljenje spoljašnjosti“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
V. Pavlović: Mikrofizika i makropolitika moći Mišela Fukoa 27

Fuko Mišel, 2005, „Druga mesta“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Fuko Mišel, 2005, „Poredak govora“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Fuko Mišel, 2005, „Ubistva o kojima se priča“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Fuko Mišel, 1995, „Od svetlosti rata ka rođenju istorije“, u: Evropski diskurs rata,
Priredio: Obrad Savić, Beograd: Časopis Beogradski krug .
Heking Jan, 2005, „Fukoova arheologija“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Hindess Barry, 1997, Discources of Power, Oxford: Blackwell.
Kalanj Rade, 1994, „Humanističke znanosti i problem moći. Foucaultov pristup“, u: Foucault Michel, 1994,
Znanje i moć, Zagreb: Globus.
Kangilem Žorž, 2005, O Istoriji ludila viđenoj kao događaj, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Kec Stiven, 2005, Mišel Fuko, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Lemke Thomas, 2000, Foucault, Governmentality and Critique,
http://www.thomaslemkeweb.de/publikationen/foucault
Marinković Dušan, 2005, „Nauka kao znanje-moć: od disciplinujuće do diskurzivne prakse“, u: Mišel
Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad:
Vojvođanska sociološka asocijacija.
Milenković Pavle, 2005, „Fuko, događaj, istorija“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Miler Žak-Alen, 2005, „Mišel Fuko i psihoanaliza“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Parot M. R. M., 2005, „Briga o sebi“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Said Edvard, 2005, „Fuko i imaginacija moći“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Stojnov Dušan, 2005, „Normalnost, moć i revizija psihologije“, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-
2004, Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
Šouver Lois, 2005, Pojmovnik, u: Mišel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004,
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
28 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

Vukašin Pavlović

MICROPHYSICS AND MACROPOLITICS OF MICHAEL FUCAULT’S POWER

Abstract

The author deals with Fucault’s discours and power structure analysis. In
this critical review of Fucault’s theory of power, the following questions are
emphasises: dominance and production of political subjects; historical genesis
of the war and power discourse and the role of war as a producer of power
and political institutions; relation of power with force and truth, as well as
with knowledge and pleasure; problem of the ruling or managerial mentality
(governmentality).

Key words: power, discours, war, truth, knowlege, pleasure, managerial mentality.